NAČIN VAJANJA OVOG SVETA…

tamoiovde-logo

     „ II  Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.   

Foto ilustracija: Bora*S   

      III  I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV  Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.  

      Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

     VII  Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

    VIII  U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

    IX  Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

    XI  Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

     XVI  Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”

Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)


 

ZONA PSIHOLOŠKOG KOMFORA…

tamoiovde-logo

Da bi izašli iz zone komfora neophodno je promeniti naše stavove koji nas ograničavaju.

Da bi čovek počeo istinski da živi i da se raduje od samog procesa življenja, on najčešće mora radikalno da izmeni pogled na sebe, da shvati kakvi procesi proishode u njegovoj svesti, na koja psihološka uverenja se i dalje oslanja, a koji ne daju rezultate. Usredsređena pažnja na sebe samog može da se pokaže kao naporan i bolan proces.

Moguće je da se mnogima neće svideti ono što se spremam da kažem, ali ja ću to ipak reći, zato što je shvatanje toga krajnje važno.

To je najteža istina sa kojom se moji klijenti moraju suočiti prolazeći psihoterapiju. Moguće je da će razumevanje toga biti teško i za one koji čitaju ovaj tekst.

Dakle, mi se nalazimo upravo tamo gde želimo da budemo. Naš život je lep tačno toliko, koliko mi sami osećamo da zaslužujemo upravo to što imamo. Sve je prosto. Upravo sada – vi imate taj posao, te odnose, takve prihode u životu koje vi sami smatrate za sebe dopustivim. Drugim rečima, vi se nalazite upravo tamo gde vi želite da budete. To je realnost.

Ja već predviđam neslaganja sa mnom. Vi možete reći: ali to nije tako. Ja čitam toliko raznih članaka o psihologiji i samorazvoju. Ja želim više radosti, slobode i materijalnog blagostanja…

Život može da prolazi u maštama. I sva energija koja je mogla biti potrošena na stvarne promene, u našoj svesti se troši na puste fantazije.

Prosto fantazirati i praviti za sebe slike o boljoj budućnosti je malo.

Ako u dubini duše, u samoj njenoj dubini, vi ne osećate da zaslužujete to što želite – promena neće biti. Taj osećaj može biti sakriven veoma duboko – na nesvesnom nivou. Ali mi moramo do njega dokopati se. Ako vi shvatate da živite ne svojim životom, onda maksimalno iskreno treba da istražujete sve svoje strahove i bojazni.

Mnogima je poznat izraz – psihološka zona komfora. O čemu je tu reč?

To je direktno povezano s našom neslobodom, s nepoverenjem u sebe. Govoreći o ličnosnim svojstvima ne možemo se ne dotaći i duhovnih svojstava ličnosti kao što su – maloverje, malodušnost. Upravo postojanje toga treba najpre da priznamo u sebi. To je priznanje svoje nemoći, svoje slabosti. Priznanje malodušnosti u sebi – može  da bude početak promena.

Ali ovde se može učiniti da postoji određeni paradoks. Kako to? Ja priznajem svoju nemoć, priznajem svoju slabost, ali kako to može da utiče na promene u mom životu?

U stvari to je početak iskrenog dodira sa sopstvenom realnošću, sa svojim ograničenjima. Shvatanje toga da smo do sada prosto izbegavali iskreno gledati na sebe. Čovek se može sakrivati čak u crkvi, nalazeći tamo zonu komfora. Može se sakrivati u vlastitim filozofskim koncepcijama, npr. da evo on radi na sebi, radi na razviju svoje duhovnosti. I biće mu teško da prizna sebi samom, da on pri tom ne živi. On se krije od života. On sve vreme kao da se nalazi na periferiji samog sebe. Ne u središtu, ne u dubini.

Nije potreban nikakav poseban, naročit rad na sebi. Sam život nam stalno nudi zadatke koje je neophodno rešavati. Mi se možemo kriti od tih zadataka, ubeđujući sebe u to da ja stvarno duhovno radim na sebi. Ali često to može da bude prosto lažno shvatanje smirenosti – kao malodušnosti. Ništa specijalno se ne traži, ne trebate ništa naglo menjati. Treba samo da budete maksimalno iskreni. To je naročito teško da urade oni koji za sebe smatraju da su već dovoljno duhovno razvijam…

Niko osim vas samih neće moći da odgovori na ta pitanja, neće stići do iskrenog odgovora. Naš ego je veoma prevrtljiv i lukav. Promene će početi samo ako imamo hrabrosti iskreno da priznamo – ja se samo bojim promena, bojim se da se prihvatim novih poslova, bojim se da menjam posao, svoj život, zato što su mi potrebne garancije… I moja duhovnost  je takav oblik psihološke zaštite od sebe samog. To je moja lična zona komfora.

Istina je da garancije niko i nikada neće da da. I šta se dešava? Čovek zaglušuje svoj unutarnji glas, glas svog dubinskog unutarnjeg JA. I bavi se onim što u psihologiji zovu – racionalizacija i intelektualizacija. Počinje da sebe ubeđuje, opravdava zašto živi upravo tako. I to mu dobro uspeva. On ima pravo da vodi upravo takav život. Moguće je, da to i jeste njegova mera. I niko nikad neće moći da ga izvuče iz njegove zone komfora, dok se glas njegovog unutarnjeg JA ne bude čuo jasno i zahtevno: Ti si sposoban da promeniš sebe, svoj život, ti si u stanju da se iščupaš iz tog zatvora sa uslovnim nazivom – zona komfora.

Beg iz zone komfora

Kako da odredimo da smo se zaglavili, da je došlo vreme da izlazimo van granica onoga što smo sada. U psihoterapiji sve može da bude jasno i očigledno. Usprkos spoljašnjoj sreći, organizovanosti, osoba oseća tugu i nezadovoljstvo. Naravno da to nije uvek slučaj. Setimo se psiholoških zaštita. Čovek je sposoban da sebe nagovori, ubedi… Ali vremenom mu takva stanja veoma zagorčava život. On ne živi. On prosto ne postoji. Pritom, on racionalizira: Ali kod mene je sve u redu. Kod drugih je još gore. Ja imam ovo i ono i još mnogo toga. Ja moram da budem srećan.

Zašto je to samoobmana? On sve vreme upoređuje sebe sa drugima. On traži opravdanje za sebe i svoj život. Psihološke odbrane zato i postoje da bi odbranile naš ego. Kao što je poznato, naš um je lukav i prevrtljiv. Njemi je veoma teško, skoro nepodnošljivo da prizna da – ja lažem sebe. Najčešće biva ovako, da težeći duhovnom razvoju, učinivši to svojim ciljem, čovek u stvari nauči da kontroliše svoja osećanja, nauči da potiskuje svoje emotivne pobude. Ali, tim samim je realno uspeo da ojača svoje psihološke zaštite, ogradio se od svog istinskog JA. Upravo u takvom stanju mu je teško da odluči, šta u stvari želi. Upravo u takvom stanju oseća umor i gubitak energije. Ponekad samo snovi odaju koliko je duboko čovek daleko od svog istinskog Ja.

Ljudska ličnost – to je jedan postojani dinamički proces. A to uopšte ne znači da taj proces mora ići glatko i dosledno. Ponekad čovek pravi nagli preokret u svom životu. Ili čak skok, koji je sposoban da izmeni njen život. Ali za početak prvo mora doći do shvaćanja – da sam se zaglavio u zoni komfora.

Da bi prešli  na novi po kvalitetu nivo u svom životu, mi moramo da se probijemo kroz svoju zonu komfora i da počnemo da radimo za nas neudobne stvari. Treba da imamo na umu da će se naš ego tome protiviti.

Kako restartovati našu svest, pa da bi dopustili sebi da živimo polazeći iz svoga istinskog JA.

Jedini način da se iščupamo iz naše zone komfora jeste da promenimo svoje mišljenje, svoja uverenja. To znači da treba da nađemo druge kriterije od onih na koje smo se do sada oslanjali. Taj kriterij može biti naš unutrašnji glas. Naše JA. I naš zadatak je da se naučimo jasno da razlikujemo glas našeg ega i našeg istinskog JA. Setimo se reči Hrista: tražite najpre Carstvo Nebesko. Ono je u vama. Najčešće to traži veliku hrabrost i odlučnost. Kao uostalom i to da se bude pravi hrišćanin.

Upravo svest o tome da treba izmeniti svoja uverenja, da bi se proširile granice naše zone komfora – sposobno je da radikalno izmeni naš život.

Navešću primer jednog takvog ograničavajućeg uverenja koje često čujem na psihološkim seansama, a koje zadržava čoveka pri donošenju odluke:

„Kada bi ja sigurno znala da će taj izbor biti pravi, onda bi tako i postupila“.

U stvari to nije ništa drugo nego prebacivanje odgovornosti na drugog. To je želja da se kontroliše situacija. Strah pred greškama i želja za sigurnošću. I iza svega toga stoji naš ego. To on želi psihološki komfor i garancije. To je njemu teško da podnosi udarce po samoljublju u slučaju neuspeha.

Ali ponekad nastupa momenat kad čovek govori sebi: Dosta, dosadilo mi je više da se plašim. A šta se najgore može dogoditi, ako ja počnem da izlazim iz svoje zone komfora? Šta rizikujem? Najčešće spokojni i zdravi odgovori na ta pitanja kažu – ništa posebno. Da, možda i neću uspeti. Ali zato sigurno znam da sam uradio sve što je bilo moguće. Prošao sam taj put do kraja.

Odbacite uverenja koja vas ograničavaju

Pozivam vas da istražujete uverenja, koji vas koče. Sledeći put kada glas u vašoj glavi kaže nešto poput „ma nikad nećeš uspeti“ ili „stabilna plata znači bezbednost“ ili „već je kasno da sada počinjem nešto, previše mi je godina“ – stanite i razmislite, koliko te tvrdnje odgovaraju stvarnosti. Moguće da su to samo vaša uverenja koja vas ograničavaju.

Kada otkrijete uverenja koja vas ograničavaju, postavite sebi pitanja: Da li je to stvarno tako? Da li je to uvek tako i da li je to nepobitna istina? A šta bi bilo, da se ta misao kod mene uopšte nije pojavila? Kako bi ja postupila, šta bih preduzela? Kako bi se posle toga izmenio moj život?

Odbacujući ograničavajuća uverenja, vi ćete se odmah početi osećati slobodnim, shvatićete da imate pravo da budete svoji, da imate pravo da proživite svoj život. A takođe imate pravo da pogrešite i da budete u zabludi. Kao i to, da idete dalje, da odbacite svoje zablude i ponovo tražite svoj put prema Istini ili što je jedno te isto – prema samom sebi.

Svako naše uverenje koje nas ograničava treba da se preispita. Mi sebi prosto postavljamo pitanja i tražimo iskrene odgovore u dubini svoga JA. I ako ne možete da pronađete neke osnovane razloge da bi nastavili da verujete u to, da je to istina, onda postavite sebi izazov. Zamenite vaša ograničavajuća uverenja sa novim, koja vam daju snagu.

Na primer: „Mogu da dozvolim sebi da se bavim poslom koji volim. Mogu da prestanem da trošim svoj život na ono u šta ne verujem i što mi ne daje nikakvo zadovoljstvo i ne donosi mi radost“ ili „Pomaganje drugim ljudima me čini srećnim i ispunjuje me radošću“.

Kada ta nova uverenja zamene vaša stara verovanja, vaše unutarnje stanje, vaš unutarnji glas će Vam javiti da li je to zaista tako.

Važno je da napomenemo, da će vam s vremenom savlađivanje zone komfora postati zanimljivo, čak i privlačno. Jer se i spolja i unutar vas zaista odvija živ i blistav život.

P. S. Mali komentar na članak. Članak je, kao i svi moji tekstovi, pisan na osnovu konkretnog grupnog i individualnog rada. Uopšte ne znači da je svakom čoveku obavezno potrebno da izlazi iz svoje zone komfora.

psihoterapeut Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130-zona-psihologicheskogo-komforta

Izvor: poznajsebe


 

NOĆ U SOBI VAN GOGA…

tamoiovde-logo

Jedna od najpoznatijih slika na svetu krije tajnu koja i danas zbunjuje naučnike

Jedan od najvećih slikara svih vremena Van Gog, iza sebe je ostavio veliki broj vrhunskih dela. Ipak, najpoznatija je svakako slika „Zvezdano nebo“ koja je u umetničkim krugovima izuzetno cenjena zbog poteza četkicom i postizanja tako žive slike neba nad južnom Francuskom.

Zprofimedia-0052195674_1000x0

Zvezdana noć, Foto: Profimedia.rs

Međutim, sada je ovo delo postalo izuzetno popularno i u krugovima matematičara, fizičara i astronoma, zbog jedne tajne koju krije.

Pored toga što je bio izvandredan umetnik, ispostavilo se da je Van Gog bio i naučnik, i to daleko ispred svog vremena. Jer on je još pre više od 100 godina uspeo na platnu da dočara astrofizički fenomen koji i danas naučnicima zadaje probleme – zvezdanu turbulenciju.

Ovo je još uvek neistražena pojava, kojom se naučnici tek u poslednjih par godina ozbiljnije bave, i čak se dovodi u vezu i sa Velikim praskom i nastankom Zemlje. Reč je o konceptu u fluidnoj dinamici koji je izuzetno težak za razumevanje čak i najvećim umovima.

Stvar postaje još fascinantija kada shvatite da su naučnici tek nedavno počeli da shvataju ovu pojavu, a Van Gog je, dok je bio u azilu u Francuskoj, sam od sebe video i naslikao nešto tako veličanstveno.

Koliko je čitava stvar oko turbulencija komplikovana, najbolje pokazuje izjava fizičara Vernera Hajzenberga:

„Kada budem sreo Boga, postaviću mu dva pitanja: zašto relativitet i zašto turbulencija? Nadam se da će imati odgovor na prvo pitanje.“

Naučnici su ispitali i druga dela velikih slikara, da vide nisu li i oni možda imali detalje turbulencija na svojim delima – i ispostavilo se da je većina impresionista uspela na slikama da dočara „sjajnost“, fenomen zbog kog slike deluj živo, a zbog igre svetla ponekad deluju i kao da se pomeraju.

Ali niko osim Van Goga nije zašao u polje turbulencije zvezda.
Autor: ljk

Izvor: 24sata.rs

_______________________________________________________________________________

Replika Van Gogove sobe kao ponuda za smeštaj u Čikagu

Ljubitelji umetnosti imaju priliku da provedu noć u sobi koja je replika spavaće sobe slikara Vinsenta van Goga za samo deset dolara.

67608720456be1d684c347721699852_v4 big

Foto: Tanjug / AP

Institut umetnosti u Čikagu dekorisao je garsonjeru za izdavanje da izgleda kao Van Gogova slika njegove sobe u južnoj Francuskoj.

Soba koja se nalazi u čikaškom kvartu River Nort reklamira se na portalu za iznajmljivanje Airbnb kao da je sam umetnik izdaje da bi skupio novac za kupovinu boja.

Oni koji iznajme prostoriju dobiće i karte za izložbu „Van Gogove sobe“ u Institutu umetnosti (Art Institute Chicago), koja se otvara u nedelju 14. februara i trajaće do 10. maja.

Portparolka muzeja Amanda Hiks rekla je da su svi termini za februar odmah rasprodati nekoliko minuta po objavljivanja ponude u utorak uveče. Dalja ponuda biće objavljena preko društvenih mreža Instituta umetnosti. Druga replika Van Gogove sobe napravljena je za samu izložbu u Institutu umetnosti.

Izvor: Beta petak, 12.02.2016.

 Izvor:b92.net

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE…

tamoiovde-logo

Pošto smo se već upoznali sa fobijama kao jednom psihološkom fenomenu veoma širokog dijapazona, vreme je da pređemo na još dublju analizu. U ovom tekstu ćemo govoriti o jednom važnom pitanju vezanom za ovaj poremećaj, a to je: kako i zašto nastaju fobije? Isto tako, videćemo koji su to mehanizmi koji stoje u pozadini fobija, odnosno, načina kako se one manifestuju u glavi i ponašanju čoveka.

picture-for-Halloween-1444927823_12Da se podsetimo prvo šta su tačno fobije. Dakle, fobija je neki iracionalan i preteran strah od nekog predmeta, objekta, situacije ili radnje.

Ovaj strah nije zasnovan na realnom stanju stvari, tj. ono čega se osoba plaši je veoma malo verovatno da se desi, ili je jednostavno potpuno preuveličano.

Takođe, taj strah je takav da često osobu tera da unapred izbegava objekte kojih se plaši, “ograđujući” se od mnogih stvari, što će je onemogućiti da kvalitetno i funkcionalno živi.

Kada imamo ovakvu situaciju, možemo govoriti o fobiji kao psihičkom poremećaju.

Ovu definiciju smo sada ponovili kako bismo čitaoce koji nisu čitali prethodni tekst „na brzinu“ uveli u problematiku, ali, još važnije, izneli smo je upravo da bi pokušali na osnovu nje razumeti i sam fenomem fobija.

Na pitanje kako nastaju i kako funkcionišu fobije možemo delimično odgovoriti postavljanjem jednog drugog pitanja – a to je: zašto uopšte postoje fobije, tj. zašto čovek uopšte ima tendenciju da se toliko plaši nečega?

Ako se oslonimo na evoluciona objašnjenja, onda teoretisanje o ovom problemu dobija jednu posebnu crtu. Naime, po teoriji evolucije, svi smo mi ovde i ovakvi kakvi smo jer smo uspeli da se izborimo da budemo ovde. To što smo mi danas, u fizičkom i psihičkom smislu, je proizvod duge i konstantne borbe za preživljavanje.

Građa našeg tela, fizička konstitucija, naš imunitet i svi telesni mehanizmi su zapravo zaslužni za uspeh ili neuspeh određene jedinke da preživi i prenese potomstvo. Činjenica da, na primer, mi sada idemo na dve noge je proizvod toga što je ovakva građa tela u stvari bila dobra da se preživi u određenim uslovima, te je zato opstala i do danas. Da kretanje na dve noge nije dobro za čoveka, onda nijedan primerak naše vrste ne bi preživeo do danas, i mi ne bismo išli na dve noge. Imamo i ovoliki mozak upravo zato jer je on služio kao dobro sredstvo da pripomogne efikasnijem preživljavanju. Oni koji su preživeli, oni su i prenosili svoje gene, te smo tako nasledili sve što danas imamo od naših predaka – zato jer je njima pomoglo u preživljavanju.

Kada je reč o psihičkom domenu, evolucionisti tvrde da smo isto tako nasledili i određene (ako ne i sve) mehanizme, koji su adekvatni i služe svrsi što uspešnijeg preživljavanja; ili su, pak, ti isti mehanizmi nusproizvod nečeg drugog, što je bilo značajno za uspešnije produžavanje sopstvene loze. U svakom slučaju, prema ovim teorijama, mi imamo emocije koje imamo jer su nam potrebne, ili su nam nekada bila potrebne, za preživljavanje.

U set ovih bazičnih emocija koje su genetski određene i nasleđene spada i strah. Strah je zapravo jedna od najbazičnijih emocija. Ujedno, on je i od krucijalnog značaja za preživljavanje i zato se genetski prenosio od pretka do pretka – jednostavno je nemoguće preživeti bilo koji kontekst, u koži bilo kog bića, ako nema straha kao mehanizma. Kako to?

Pa, zamislite sledeću situaciju: ide tako vaš davni, davni predak, šumom. Krenuo je da traži hranu, ili je u misiji da oplodi neku ženku i započne porodicu. Najednom, čuje se šuštanje u grmlju, brundanje, rika, cika. On, uplašen, pomisli da je u grmu neka strašna životinja (koja želi njega za večeru), pobegne odakle je došao – i spasi svoju glavu. Dobro, danas nije uspeo u tome što je namerio, sutra će imati novu priliku. Ako ništa drugo, krenuće drugim putem. E sad, zamislimo da u grmu nije bilo ničega opasnog po život. Naš jadni predak se prepao bez razloga i ostao bez večere ili bez ženke, za džabe. Uplašio se, danas bi rekli “ispao je kukavica”.

Ali zamislimo i da je u grmu bila stvarno neka opaka životinja, koja ne bi časila časa da ga u slast pojede. On je, pobegavši, sigurno sebi produžio život i šansu da sledeći put oplodi ženku i prenese svoje gene na potomstvo. Tako, strah mu je pomogao da preživi, te je, gledano iz ovog ugla, strah u stvari jedna dobra stvar. Isto tako, pripadnici njegovog plemena koji nemaju strah, upadali bi u raznorazne situacije u kojima bi bivali pojedeni, ubijeni, slomljeni i tako dalje, pre nego što bi sazreli da imaju potomstvo, ili stigli da prenesu svoje gene. Znači, oni ne bi preneli tu svoju neustrašivost ni na koga. Samo ovi koji se plaše će preneti svoje gene, među kojima će biti i ovi “plašljivi” geni. Stoga, ako se ikad uplašite od nečega i pomislite da ste kukavica, znajte da su i vaši preci bili ponekad kukavice i da je to jedan od razloga zašto ste vi sada ovde.

Međutim, ono što je takođe važno je to da su se strahovi naših predaka bili vezani za stvarne pretnje, za situacije koje su ugrožavale šanse za preživljavanje i onemogućavake funkcionalan život. Strahovi su, tako, pomagali čoveku da automatski izbegne i brzo odreaguje na opasnost. Istraživanja su pokazala da postoje tačno i unapred određeni strahovi kod beba, koji su vezani za konkretne objekte. Na primer, jedan od urođenih strahova je strah od paukova, insekata (zapravo od svih oblika koji “podsećaju” na insekte). Ovaj strah je prenesen direktno genetski na potomstvo, a priroda je udesila da to bude tako jer će omogućiti i bebi, koja još i ne zna šta je pauk, da instinktivno izbegava takve “objekte” u celosti. Ovo je zato jer su insekti predstavljali stvarnu i realnu opasnost po čoveka, u vremenima kada su ljudi živeli u većinsko prirodnom okruženju.

Kao što znamo, paukovi mogu biti veoma otrovni i čak smrtonosni. Isto tako, neki insekti mogu prenositi neke bolesti. Ujed pauka takođe, nije nimalo prijatna stvar. Po ovom šablonu se može objasniti i većina fobija: miševa se često plašimo jer je poznato da mogu prenositi bolesti, u šta su se naši preci nekada davno uverili i na svojoj koži. Zmije su takođe čest predmet fobija, a to verovatno zato što postoji urođen strah od njih, jer je i ujed velikog broja zmija otrovan. Naravno, ako odmah po rođenju znate šta je loše po vas i znate da ga treba izbegavati, to će vam dati velike šanse da odrastete i uspešno prenesete svoje gene.

Ono što je za nas sada interesantno, to je da je veliki procenat od ukupnog broja fobija vezan upravo za ove iskonske i urođene strahove – od paukova, zmija, miševa, mraka, i slično. Ove situacije su nekada davno bile opažene kao veoma opasne od strane naših predaka i umanjivale su šanse za prenošenje potomstva, te su, u njihovom (a kasnije i u našem) mozgu ostale upečaćene kao nešto što je najbolje u celosti izbegavati (a strah će nam pomoći u tome). Te iste „slike“ i dan danas čine da se neki od nas pošteno prepadnu kada se sretnu sa istim.

Čitava ova priča o strahovima kao urođenim mehanizmima preživljavanja nam je sada bitna za objašnjenje nastanka fobija. Videli smo da su strahovi nešto što je urođeno, a često i dobro po čoveka. Međutim, ono što je tu dobro je to kada su strahovi realni, tj. vezani za stvarne pretnje i javljaju se u slučaju realne opasnosti. Na primer, iskoči medved, vi se uplašite. Ili, pauk vam se popne na ruku, vi se trznete. Ono što ne valja, to je kada su ovi strahovi preterani i potpuno odsečeni od konteksta i stvarne situacije.

Na primer, ljudi koji imaju arahnofobiju (strah od paukova) se žestoko prepadnu čak i kada samo vide sliku pauka. Tu, naravno, nešto nije u redu, jer pauk na slici vam ne može ništa. Isto tako, normalno je da vam je nelagodno ako se nađete u šumi u mrklom mraku – ali ako se plašite bilo kojeg mraka, na primer čak i kada se ugasi svetlo u sobi, onda je to nerealan i iracionalan strah. Kao što smo već par puta rekli, upravo to je ono što se dešava kod fobija – prirodni strahovi bivaju iskrivljeni i usmereni na objekte i situacije koje su nepreteće, što same strahove onda čini neprirodnima.

Sada smo rasvetlili jedan dobar deo misterije o fobijama. Očigledno je da je neka vrsta prirodnih “fobija” od određenih stvari urođena i u genetskom je kodu svih nas. Sledeće glavno pitanje sada nije zašto se javljaju strahovi, već zašto se urođeni i prirodni strahovi vezuju za nerealne situacije i neprirodne objekte.

Ovde je na delu jedna druga “mašinerija” psihičkih mehanizama, o kojoj ćemo govoriti u narednom tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Fobije – drugi deo

FELJTON: Psihički poremećaji (12)

Prethodni članak: Fobije-prvi deo

__________________________________________________________________________________

POIMANJE SVETA MAMA ZUZANE…

tamoiovde-logo

Zuzana Halupova, najpoznatija slikarka naivne umetnosti, rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici

Verovatno je Lav Nikolajevič Tolstoj bio vizionar, kada je budućnost slikarstva opisao rečima: „Umetnost budućnosti je narodna umetnost, umetnost, koju će svi razumeti i negovati, koja će biti razumljiva bez obzira na kaste i nacionalnost“.

zuzana_chalupovaNije bilo potrebno da dugo pretražujemo zemaljsku kuglu da bismo potvrdili istinitost piščeve pretpostavke.

Bilo je dovoljno da odemo u Kovačicu i posetimo najpoznatiju vojvođansku Slovakinju na svetu. Zuzana Halupova se više od tri i po decenija neumorno družila sa četkom i svetom, sa paletom i ovom planetom. Više od trideset godina je predstavljala likovnu umetnost i pravila samostalne izložbe po celom svetu.

 Praznik ili ne, kod slikarke, nekadašnje vezilje, uvek je bilo puno događaja. Halupova kuća na Čaplovičovoj je dnevno brojila puno radoznalih očiju i pažljivih ušiju. Pripovedač je bila domaćica: ona svetska žena koja je bila neuobičajeno obična žena.

zuzana_chalupova_18_vŽivotna sudbina joj nije podarila vlastitu decu. Njene slike su zato prepune dece. Njena umetnička osetljiva duša je osmislila i rodila Katku. Ni na jednoj slici nije nedostajala vesela i dobra Katka. Takva, kakva je i njena majka – „mama Zuzana“.

Iz nje je zračila ogromna aktivnost. Sedela je satima bez pauze pred stalkom. Sa elanom na avionu u slovačkoj nošnji, obišla je svetske meridijane i osovine: Dubrovnik, Pariz, Cirih, Nju Jork, Ženevu, Tokio, Montreal, Jerusalim, London, Beč, Bajorit (Nemačka), Bratislavu, Brisel…

Njen životni moto kao da izvire iz jednog od principa Jana Amosa Komenskog: „Budi onakav, kome bi se svako obradovao kada uđeš u prostoriju, bio on bogat ili siromašan.“ I zaista, njenom prisustvu su se obradovali šefovi država – Jugoslavije, Slovačke, Japana, Austrije, Francuske. Od njenih nesebičnih doprinosa su imali korist i deca UNICEF-a i istorijska i kulturna baština UNESCO.

 zuzana_chalupova_8_v Novac nije smatrala merilom svega. Nekada je imala za novčić manje, ali uvek za gutljaj snalažljivosti više. Njena radost su bile knjige i članci, u kojima se pisalo o njoj, njene široko – daleko rasute razglednice, fotografije sa ljudima, koji su pokretali svet, stotine pa čak i hiljade poseta i komentara iz knjige utisaka posetilaca, na desetine srdačnih pisama: „Znate još za onu knjižicu.

Imam nećaka a on ima četvorogodišnju devojčicu – ona tako voli Vaše slike i o svemu se raspituje. Sve joj se sviđa. Znali ste da obradujete i malu decu i velike“, piše iz Pariza drugarica J. Valent. „Poznajete svet, i Svetu zemlju, poznajete čak i našu crkvu, našu Slovačku evangeličku a.v. crkvu, naše navike i učenje. Raduje nas to dečije lice. Isus Hrist je rekao: „Ko ne primi carstva Božijeg kao malo dete, neće ući u njega“ – radovala se pismu tadašnjeg sveštenika u Aracu, Ondreja Pećkovskog.

Tako smo se sretno vratili sa našeg nezaboravnog izleta u Kovačicu. Prijateljima i poznanicima pričamo o susretu sa Vama i mladi ili stari, ne mogu da se zasite gledanja Vaših razglednica. A naša Zuzka se samo okreće u onoj lepoj vezenoj bluzi, da bi svima bilo jasno, da u Kovačici znaju da slikaju ne samo četkom, već i iglom. Čovek gladan za lepotom pređe prag Vaše sobe i zaprepašćen ostane bez reči“, nije štedeo na rečima Mihal Lošonski, austrijski urednik slovačkog porekla.

 zuzana_chalupova_15_vLaskala joj je posvećena pažnja. I ona je pažljivo slušala druge u svom vlastitom kuhinjskom ateljeu. Najviše komšinice i žene iz porodice. Upravo kod kuće se osećala – kao kod kuće: Kada su je urednici nakon prvih trijumfalnih povrataka iz Pariza i Versaja pitali da li bi htela da ostane u gradu svetlosti, kao mnogi slikari, brzinom svetlosti je odgovorila: „Ma kakvi, pa tamo su me zvali Šalupova“.

Jako ih je poštovala: „Gde god da smo bili, novinare smo uvek zbunili. Obično smo odlazili na tri nedelje. Moj saradnik i pomoćnik Branislav Grubač je imao adrese i brojeve urednika. Prve nedelje je brzo obilazio množstvo novinara, druge nedelje je već bilo svašta napisano a treće nedelje je bila trma – vrma za slike, često su se prodale jednim potezom“, pričala je kovačičkim slovačkim jezikom slikarka duše i srca.

zuzana_chalupova_19_vSlikala je jedinstvenim stilom. Tokom letnjih vrućina pre nekoliko godina, posetili su Halupovu aktivisti Matice slovačke iz Rače. Zuzana je uveliko spremala izložbu uljanih slika u beogradskom Ruskom domu. Na slikama manjeg formata, nacrtala je fudbalere sa neobičnim sudijom.

Strogog delioca pravde je ukrasila odećom renesansnog romantika a umesto sudijske, dodelila mu zviždaljku kao muzički instrument. „Gunđaju mi, da to ne treba da bude tako“, žalila im se. „Ali to treba da bude tako, to je Vaš pogled na svet oko nas, kao što ste nam pomenuli nekadašnju sliku Kraj rata, gde su padajući buketi iz aviona zamenili uništavajuće granate“, ubeđivao je u suprotno neko od gostiju citirajući Rufusa, da se radi o „svetu predivnih zabuna, bez kojih bi smo bili samo umorni roboti“.

zuzana_chalupova_4_vOstala je sama sobom sve do poslednjih trenutaka života. Takva, kakva je bila, kada je pre više od pedeset godina naslikala svoju prvu „sliku“ na zidu, bojama razređenim u mleku.

Jan Špringelj

Izvor: slovackizavod.org.rs

________________________________________________________________________________

Zuzana_Halupova_3_croppedZuzana Halupova (svk. Zuzana Chalupová; Kovačica, 5. februar 1925 — Beograd, 1. avgust 2001) je bila poznata slikarka naive iz Kovačice, Srbija.

Halupova je bila jedna od najznačajnijih protagonista kovačičke naive skupa sa Martin Jonašem, i njene slike se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama svugde po svetu.

Izlagala je samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu (Pariz, Njujork, Rim, Beč, Bon, Cirih, Kopenhagen, Stokholm, Ženeva, Diseldorf i u drugim gradovima sveta).

Bila je prva žena u Kovačici koje je svoje slike relativno kasno započela da slika, zamenila spretnost najbolje vezilje u selu i koja je svoj vez sama smišljala, sa kistom- ostvarivši svoje snove da sama slika i stvara i u likovnoj umetnosti izgradi vlastiti svet.

Život i delo

Rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici u Vojvodini, kao Zuzana Korenjova (sl. Koreňová) u slovačkoj porodici siromašnog zanatlije stolara od oca Martina i Majke Ane rođ. Galat. Imala je i sestru. Osnovnu školu je pohađala u Kovačici i završila 5 razreda i tu se isticala svojim slikarskim talentom. 1942. godine se udala za Adama Halupu. Oni žive od vinogradarstva i zemljoradnje a imali su i pčele kao i njena baka.

Prvu sliku je naslikala na zidu kuće sa bojama koje je rastvorila u mleku 1948. godine. U svojoj mladosti se bavila vezom i bila je izvanredna vezilja i ovo je kasnije uticalo na njen način dekoracije svojih dela. Radila je i goblene. 1964. godine je radila slike u ulju i sa vodenim bojama i u julu je slovački list „Hlas ľudu“ objavio članak o njoj kao novoj umetnici kovačičke naive. Većinu svojih prvih slika je odmah prodala. Izlaže u zemlji i inostranstvu što je i zasluga poznanstva sa penzionisanim profesorom iz Beograda Branislavom Grubačem koji je cenio njen rad i koji joj je pomogao da se eksponira.

U braku nije imala dece te je u svojim slikama stvorila svet u kojem je bilo puno dece i predstavljanje dečjeg lica je postala osnovna tema u njenom stvaralaštvu. 1969. godine je njen rad zapažen u Francuskoj i Nemačkoj i pojavljuje se u časopisima koje se bave umetničkom tematikom u „ Modernoj reviji“ i „Figaru“ a jedna nemačka kuća joj objavljuje slikovnicu. Slede izložbe u Cirihu, Njujorku a zatim i Londonu i Beču. 1973. godine je slikarku u ateljeu posetio Fransoa Miteran.

Tada počinje da sarađuje sa Unicefom.
1974. godine umire njen suprug Adam. U daljem vremenu izlaže kao iskusna umetnica u Evropi i u mnogim zemljama sveta. Svoje slike je u dobrotvorne svrhe poklanjala Unicefu, Unesku i Crvenom krstu.

U sredu,  1. avgusta, 2001. godine u Beogradu posle kraće bolesti je u 76. godini života preminula i sahranjena je u Kovačici.

Karakteristike njenog opusa

Najčešće je slikala prizore iz svakodnevnog života i rada, kao hranjenje živine, pranje rublja, mužu krave, okopavanje kukuruza i druge poslove koji se odvijaju na selu. Na slikama se primećuje narativni slikarski izraz i tako uz pomoć brojnih figura koje smešta u seoski pejzaž, vedutu ili sobu priča događaje iz seoskog života njenih sunarodnika Slovaka. Narčito kada slika sobe ona koristi svoja iskustva vezilje da bi dekorisala svoje slike.

Po pravilu sve njene figure su dečjeg lica i odrasli samo su oni malo veći i imaju brade i brkove. Bila je religiozna, skupljala je Biblije i dobro poznavala Sveto pismo i slikala je na ove teme. Na slikama sa religioznom tematikom i sveci i ličnosti iz Biblije su takođe dečjih lica sa brkovima i bradama. Likovni svet Zuzane Halupove je izmišljeni dečji svet u kome postoje samo deca puna optimizma i sreće i oni predstavljaju njen kosmos i umetnički univerzum.

Slike Zuzane Halupove redukuju prostor i deluju površinski i ako se ona trudi da predstavi dubinu prostora u perspektivi. U savremenoj umetnosti se postepeno izgubio interes za predstavljanje prostora a izgubljeni prostor korespondira sa njenim idealnim svetom koji je stvorila;svetom punim dece. Zuzana ili kako su je zvali „majka Zuzana“ se trudila da stvori i prikaže jedan optimističan bolji svet u kome postoje ljudi dečjih lica, koji je bolji i srećniji.

Odlikovanje Ćirilo i Metodije

Zuzana Halupova ponela je visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najveće priznanje koje Matica slovačka iz Bratislave dodeljuje uspešnim Slovacima u dijaspori. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.

Reference
1. Zuzana Chalupová, Galeria Babka, Kovačica 1994.
2. Svet kovačického insitného umeniia, Vladimír Valentík Kultúra Báčsky Petrovec 2002.
3. Kovačickí maliari v ramci trienále INSITA 97 Trenčín 1997.
4. Zuzana Halupova, Srđan I.Šajn, Beograd 1986.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr/

_________________________________________________________________________________

FotoPlus

 

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŠIZOFRENIJA…

tamoiovde-logo

U narodima širom sveta postoji jedan termin kojim se označavaju psihički poremećaji, a koji je čak i ušao u svakodnevnu upotrebu – to je reč „ludilo“. Često se za nekog, ko se ne ponaša po pravilima i očekivanjima okoline kaže da je „ludak“ tj. da je „lud“.

Štaviše, ova reč je u tolikoj meri postala uobičajena da se njome više i ne označava mentalni poremećaj, nego se koristi čak i kao pozitivan pridev – na primer, za nešto vanserijski dobro („žurka je bila totalno ludilo“), za nekog ko je neuobičajeno interesantan („ovaj lik je baš lud“ u smislu „pozitivno lud“), itd.

Artistic_view_of_how_the_world_feels_like_with_schizophrenia_-_journal.pmed.0020146.g001

„Umetnički prikaz šizofrenije – kako šizofreničar vidi samog sebe. Autor slike: Craig Finn. Izvor slike: Wikimedia Commons“

Ipak, prva asocijacija na reč „ludilo“ i „lud“ u narodu se odnosi na neki mentalni haos. Zamišljamo čoveka koji priča sam sa sobom, ima sumanute ideje, priviđaju mu se svakakve slike i zvuci, umišlja da ima direktnu komunikaciju sa Bogom ili nekim drugim natprirodnim bićima, priča nerazgovetno i slično.

Iako se mnošto psihičkih tegoba u narodu označavaju ovim terminom, možda se upravo simptomi psihotičnih poremećaja, tj. šizofrenije, najbolje poklapaju sa simptomima koji nam se javljaju kada zamislimo nekog ko je „lud“.

Šizofrenija je jedan od najviše proučavanih, ali i dalje jedan od najmisterioznijih psihičkih poremećaja. Postoje mnoge teorije i špekulacije šta je zapravo šizofrenija (dakle, šta je tačno karakteriše i kako znamo da osoba ima baš šizofreniju), kako se razvija i nastaje i kako se leči – ali za sad nema ni jednog konačnog i preciznog odgovora.

Da stvar bude gora, njeni simptomi spadaju u jedne od najtežih mentalnih tegoba koje mogu zadesiti čoveka, a na koje se vrlo teško utiče. Mnogi psiholozi i psihijatri tvrde da šizofrenija nije bolest (kao što se mislilo) , već jedno opšte stanje uma i tela, koje se dosta razlikuje od uobičajenog. Stoga, ona ne može da se leči, već se samo može kontrolisati a simptomi ublažiti.

Pored svih ovih mišljenja i hipoteza, ipak se neke osnovne tačke i karakteristike mogu izdvojiti, te se na osnovu njih može dati neka okvirna definicija i opis ovog poremećaja.

Jedna od osnovnih odlika šizofrenije je fundamentalna distorzija (poremećaj) u mišljenju i sagledavanju sebe i sveta oko sebe, kao i poremećenog ispoljavanja emocija.

Uobičajeno je da osobe koje se karakterišu ovom tegobom ne uspevaju da naprave adekvatnu razliku između stvarnih i nestvarnih iskustava. Ta „nestvarna“ tj. iluzorna iskustva izazvana su zvučnim, vidnim i osetilnim halucinacijama: na primer, čovek čuje glasove u glavi, vidi senke po zidovima, oseća žmarce i da mu nešto gmiže po koži, itd. Može i da nema čistih halucinacija, ali da se desi da dođe do nekih iskrivljenja u opažajima (bljeskovi, priviđanje kontura tamo gde ih nema, čuje jednu reč umesto druge, itd).

Ovo su simptomi koji su često prikazivani u horor filmovima i ljudi koji su ih iskusili govore o stvarnom užasu koji ih prati. Takođe, osoba često ima poremećenu predstavu sebe (psihološki rečeno pomućene su razlike između ega i okoline). Osoba nema ujedinjenu predstavu sebe, već je to fragmentirana i nedefisana slika.

Često se mogu čuti opisi kako osoba ima osećaj da je sastavljena od različitih delova, kao krpena lutka; kako oseća da joj se ego „razliva“ po okolini, u smislu da ne oseća kako je njena ličnost unutar njene glave, već po okolnim predmetima ili ljudima; ili se javlja osećaj da će se svakog trenutka dezintegrisati i raspasti.

Takva stanja je vrlo teško opisati, jer su osobi koja normalno funkcioniše (i koja ne konzumira psihodelične narkotike) ona potpuno strana i skoro nezamisliva.

Što se halucinacija tiče, najprisutnije su auditivne (zvučne) halucinacije, tj. prisustvo glasova. Prema izjavama osoba koje pate od šizofrenije, ovi glasovi su najčešće veoma kritički raspoloženi prema osobi – vređaju je, omalovažaju i ismevaju, provociraju je na neku reakciju. Vrlo često, glasovi su i naređivački i autoritarni, neko govori osobi šta da radi, kako nešto da uradi, tera je na silu da radi nešto što joj se ne radi, itd.

Iako najveći broj osoba u neku ruku zna da su svi ti glasovi nestvarni, da su produkt njenog uma, oni su skoro potpuno izvan njene kontrole. Samo ovi glasovi imaju veliki uticaj na osobu i ogromna su smetnja normalnom funkcionisanju.

Zamislite da ste u situaciji da vam se stvarna osoba prikači za vrat i omalovažava vas po ceo dan, šta god da radite. Čak i to bi bilo veoma, veoma iscrpljujuće i naporno. Ali i takva situacija je u neku ruku lakša jer je rešiva – od stvarne osobe možete da pobegnete ili da joj se nekako suprotstavite; u krajnjem slučaju čak i fizičkim obračunom.

A sada, zamislite da je takva jedna osoba u vašoj glavi, znači ne postoji način da joj ikako pobegnete i otprilike znate kako se oseća i koliko pati osoba koja ima ovakve simptome. Međutim, bilo bi i dobro kada bi ovo bio jedini problem kod ovog poremećaja.

Još jedan problematičan i ustaljen simptom šizofrenije je tzv. „ubacivanje“ misli. Naime, čovek ima osećaj kao da njegove misli nisu njegove, kao da nisu proizvod njegovog uma, već da su nekako ubačene u njegovu glavu.

Ovo je takođe jedno čudno stanje za opisivanje, ali je veoma karakteristično za šizofreniju. Štaviše, osoba nema samo puki osećaj da njene misli nisu njene, već je potpuno ubeđena i sigurna u to da su joj misli ubačene u mozak od strane nekoga ili nečega spolja. Čak postoje i slučajevi gde osoba tačno opisuje ko, kako i odakle joj ubacuje te misli u glavu, što čini ove simptome još misterioznijim i interesantnijim, ujedno i još čudnijim. O detaljima ovih stanja pisaćemo u narednom tekstu.

Za šizofreniju su takođe vezane i „deluzije“ – to su čvrsta uverenja u koje je osoba sigurna, a koja nisu uvtrđena u realnosti (za njih ne postoje nikakvi dokazi, možda čak postoje i suprotni). Ona su uglavnom nerazumna i strana drugim ljudima, drugi ne razumeju odakle čoveku takva verovanja. Što se ovog poremećaja tiče, to su uglavnom neka bizarna uverenja i verovanja – na primer, čovek je siguran da je lično otputovao na Mesec ili da može da leti bez krila ili da je on u stvari neka životinja, itd. Može se desiti da osoba misli da je Isus ili mesija, ili da može da komunicira direktno sa Bogom.

Poznat je slučaj šizofreničara koji, kada su ga pitali zašto stalno nosi kapu od aluminijusmke folije, govorio kako može komunicirati sa Marsovcima, te da su mu oni rekli kako će napasti elektromagnetskim talasima (a aluminijum će zaštiti njegov mozak od ovih talasa). Isto tako, uobičajene su i paranoidne deluzije, kada je čovek ubeđen da mu je neka tajna organizacija ozvučila ceo stan i kako je stalno pod njihovom prismotrom; ili kako je program na televiziji napravljen tako da njemu šalje skrivene preteće poruke (od strane nekog tajnog društva ili vanzemaljaca, ili nekog drugog).

Čovek može biti ubeđen da ga neko juri da ga ubije, ili da ga svi ogovaraju iza leđa. Paranoja je često zastupljena i kod normalne populacije, ali je kod osoba sa šizofrenijom ovaj osećaj mnogostruko intenziviran i često praćen audiovizuelnim halucinacijama (nekad i mi umislimo da nas neko prati ili da nas ogovara iza leđa, ali osoba sa šizofrenijom može to i da vidi ili čuje). Ipak, sa ovim simptomima treba biti oprezan, jer nije svaki osećaj uvek umišljanje. Može se desiti i da neku osobu stvarno neko želi da ubije.

Kada je reč o mislima i emocijama, šizofrenija se karakteriše neorganizovanošću misli i neadekvatnim emocionalnim reagovanjem. Misao je fragmentirana i nekoherentna, osoba ne može uspostaviti nekakav red u glavi već se svakakve misli javljaju naizgled nasumično, slučajno i potpuno nepovezano. Stoga se može desiti i da osoba priča nerazgovetno i nerazumljivo (psiholozi ovaj simptom nazivaju „salata od reči“), te da se generalno ponaša neorganizovano. Emocije su često zatupljene (nekad čak u potpunosti, što je odlika tzv. katatonične šizofrenije) ili su neproporcionalne (osoba reaguje mnogo jače ili mnogo slabije nego što bi trebalo) ili ne priliče situaciji i kontekstu (na primer, plače kada je neko srećan ili se glasno smeje na sahrani).

Priču o simptomima i ovom poremećaju uopšte ćemo nastaviti u sledećem broju, a ovaj tekst ćemo završiti napomenom da šizofrenija nije stanje koje se lako dijagnostikuje, bez obzira na prisustvo simptoma i na stručnost psihologa ili psihijatra.

Pristustvo samo jednog ili par simptoma ne mora ukazivati na šizofreniju, jer su simptomi šizofrenije u velikoj meri isprepletani sa drugim psihičkim stanjima. Svi ili bar velika većina simptoma mora biti prisutna da bi se uopšte moglo govoriti o ovom poremećaju.

Ovaj tekst je služio samo kao veoma površinski uvod u ovu tematiku o kojoj se mogu napisati, a i napisanu su, čitavi tomovi knjiga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (3)

Prethodni članak: DEPRESIJA

___________________________________________________________________________________________

ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA…

 tamoiovde-logo

 Pošto smo videli kako naša prošlost oblikuje našu sadašnjost kada je reč o psihičkim stanjima, vreme je da detaljnije proanaliziramo ta stanja i kako se ona manifestuju.

Naime, sva iskustva (negativna i pozitivna) koja smo imali do sadašnjeg trenutka, direktno utiču na formiranje slike koju imamo o sebi i u skladu sa time, načina na koji funkcionišemo.

bad-157437_1280Kada je reč o niskom samopouzdanju, negativna iskustva su zaslužna za formiranje tzv. negativnih bazičnih uverenja o sebi. Dakle, ukoliko dete ima neprijatna iskustva sa društvom u školi gde su ga zbog nečega zadirkivali, ono će se osećati poniženo i loše – i što je još važnije, osećaće se loše zbog sebe, tj. misliće loše o sebi.

Međutim, kao što psiholozi znaju, nije bitno samo se baviti time da li, kad i kako su nastala negativna uverenja o sebi, već i kako se ona održavaju. Ovo je bitna tema iz prostog razloga: što je većih i učestalijih negativnih uverenja o sebi, to je niže samopouzdanje.

Mi, iliti naš um, upošljava različite mehanizme koji služe da održe sliku o sebi tokom vremena, a samim tim i negativna uverenja, koja utiču na nivo samopouzdanja. Nakon različitih situacija u kojima nismo uspeli da ostvarimo ono što smo hteli ili smo možda doživeli neki drugi neuspeh, ljudi imaju tendenciju da obeležavaju sebe terminima kao što su „glupan“, „nesposoban“, „ružan“ itd.

Ovo su negativna uverenja i uglavnom su privremena, nestaju posle drugog uspeha ili nakon određenog vremena.

Međutim, ukoliko se ovakve situacije nastave ili produže, ovi negativni atributi koje ljudi imaju o sebi se veoma čvrsto ukorenjuju i postaju skoro trajan deo ličnosti.

Na primer, ako neko stalno ima neuspeha u ljubavi, on postaje čvrsto uveren u to da je njega nemoguće voleti, da je možda neprihvatljivog izgleda ili da jednostavno ne zna neke stvari. Čak i kada kasnije doživi uspeh, on će i dalje o sebi misliti loše, pripisujući možda trenutni ljubavni uspeh sreći ili će pak čekati da se desi nešto loše i potvrditi mu da je nesposoban (interesantno je da, prilikom ovog „čekanja da se desi nešto loše“ ono što se desi je to, da ljudi u stvari nesvesno izazovu situaciju u kojoj će sami sebi potvrditi ono što su predviđali, tj. sabotirati sami sebe – ovo se u psihologiji zove sindrom samoispunjujućeg proročanstva).

Nisu retki slučajevi kada je neko samo jednom bio u sitaciji koja je dovela do toga da misli loše o sebi (npr. da obeleži sebe kao „glupana“) i to je bilo dovoljno da ceo život misli tako o sebi, tj. ima nisko samopouzdanje. Za nas je sada interesantno kako i zašto se ova uverenja uporno održavaju i dovode ljude do toga da se osećaju veoma nesrećno.

Prvo važno pitanje kojim se moramo pozabaviti, a koje je bitno za održavanje bazičnih negativnih uverenja, je to kako i na koji način naš um obrađuje informacije koje primi. Naime, u svetu oko nas se toliko toga dešava (tj. izloženi smo ogromnoj količini informacija) da je prosto nemoguće obraditi sve ponaosob. Zato naš mozak ima jedan „filter“ koji mu služi da odabere samo ono što mu je bitno – dakle, da napravi selekciju.

Tako, mi obraćamo pažnju samo na ono što je bitno za nas i naš život, jer bismo u suprotnom potrošili ogromno vreme i ne bismo stigli ni da živimo. Fokusiramo se na ono što očekujemo i interpretiramo te informacije, što je vrlo bitno – u skladu sa našim očekivanjima, iliti uverenjima.

Tendencija za održavanjem jedne konstantne i konzistentne slike o sebi i svetu je jedan od ključnih mehanizama funkcionisanja ljudskog uma. Sada, primećujete logiku – ukoliko su naša očekivanja i uverenja negativna, mi ćemo se fokusirati na negativno i očekivati loše. Obraćaćemo pažnju samo na naše negativne strane, na situacije u kojima smo doživeli neuspeh i tamo gde smo samo sebi potvrdili da smo to što mislimo da jesmo. Ovo je začaran krug niskog samopouzdanja.

Da bi bilo jasnije o čemu pričamo, navešćemo jedan primer. Recimo da imate prijatelja koji ima jako negativno uverenje o sebi, npr. kako je nesposoban za fudbal. Zamislimo sada da ste odigrali sa njim deset utakmica i da je bilo pet-pet u pobedama. Rezultat je nerešen, dakle, podjednaki ste u fudbalu, međutim vaš prijatelj i dalje misli da je loš u fudbalu, jer je izgubio pet utakmica. Ovo uverenje se održava tako što vaš prijatelj obraća pažnju samo na neuspehe – on će posle svake utakmice koju izgubi da kaže „eto vidiš, nemam pojma da igram“, a posle one koju pobedi će reći „imao sam sreće“ ili „jedva sam pobedio“. On, dakle, neće obraćati pažnju na uspehe (njegov mozak ih ignoriše), a neuspesi će mu naravno potvrditi ono loše što već misli o sebi, a njegov um će nastaviti da umišlja kako je nesposoban.

Ovo se dešava zato što bazična uverenja „teraju“ mozak da traži dokaze da ih podržava i osnažuje, te ako su negativna, onda će on tražiti samo potkrepljenja koju su u skladu sa tim, a to su negativna potkrepljenja. Sada neko može pitati zašto mozak, kada shvati da su bazična uverenja loša po celo biće, izbegava da traži pozitivne informacije kojim će da sruši ta negativna uverenja?

Razlog tome je što bazična uverenja, kada se jednom učvrste u glavi, postaju fiksiran i dubok deo ličnosti, te bi njihovo urušavanje značilo i urušavanje čitave ličnosti. Inače, ovo je razlog zašto neki ljudi uporno i tvrdoglavo održavaju određene stavove i ponašanja i ne menjaju se i pored negativnih posledica po sebe i okolinu.

Sledeći faktor koji potpomaže održavanju i jačanju bazičnih negativnih uverenja su tzv. nekorisna pravila i ponašanja. Ova pravila predstavljaju neku vrstu automatskih misli u vezi sa nekom situacijom ili sa sobom koje se stalno javljaju kada se počne razmišljanje o nečemu.

Na primer, jedno od nekorisnih pravila, koje se vrlo često viđa kod ljudi sa socijalnom anksioznošću i kod svih nesigurnih osoba, glasi „ako se suviše približim ljudima, oni će me odbaciti“. Ova misao se, kod ovih osoba, javlja kada se počne razmišljanje o drugim ljudima, o eventualnom mogućstvu druženja ili provođenja vremena s drugim ljudima, ili o razmišljanju o vezi i nalaženju partnera. Još jedan primer može biti pravilo, „ako ne dobijem ovaj posao, moj život će propasti“.

Međutim, je li ovo realno razmišljanje? Kako osoba zna da će joj život propasti ako ne dobijete taj posao i zašto bi joj propao? Očigledno je da su ova pravila uopštena i skoro u potpunosti proizvoljna i iracionalna – jednostavno nisu zasnovana na realnosti. Stoga su i potpuno beskorisna, jer sprečavaju osobu da bude to što jeste i teraju je da sebe ograničava na raznorazne načine.

Takve misli inače često služe da zaštite osobu od shvatanja i prihvatanja negativne slike o sebi; primera radi, ako se nikad ne suočite sa drugim ljudima nećete biti izloženi tome da vam kažu nešto ružno, što bi vam potvrdilo to da ste loši. Sa druge strane, upravo zbog toga one u isto vreme održavaju i jačaju ta negativna uverenja.

Ako, na primer, imate bazično uverenje da niste dovoljno dobri za druge ljude, nekorisno pravilo koje će biti aktivno je „ako se družim sa ljudima oni će shvatiti da nisam dovoljno dobar za njih“. To će vas terati da izbegavate da se družite sa drugim ljudima i tako nećete ni biti u situaciji da sebi pokažete da ste dovoljno dobri za druge. Imaćete samo svoja negativna uverenja i ostaćete u začaranom krugu. To je upravo onaj začarani krug niskog samopouzdanja koji smo pominjali na početku, i koji, ako se ne razbije na vreme, može upropastiti čoveku život.

Mi ćemo nastaviti sa analizom u ovom pravcu u budućim tekstovima, gde ćemo prikazati još neke od mehanizama ključnih u održavanju niskog samopouzdanja kod ljudi.

Cilj je da se ovi mehanizmi shvate i rasvetle kako bi se mogao započeti rad na njihovom menjanju, što će naravno, biti dobre vesti za mnoge koji prate ovu seriju članaka.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (4)

Prethodni članak: AUTORITETI I DRUŠTVO

___________________________________________________________________________________________

ĆILIBARSKA SOBA…

tamoiovde-logo

Ćilibarsku sobu, verovatno zauvek izgubljenu u smutnim vremenima krvave završnice Drugog svetskog rata, kreirali su početkom 18. veka za pruskog kralja Vilhelma I vajar Andreas Šluter i draguljari, stručnjaci za oblikovanje ćilibara, Gotfrid Volfram, prvi majstor pri danskom dvoru, i njegove nemačke kolege Gotfrid Turau i Ernst Šaht iz Danciga.

Cilibarska-soba“Osmo svetsko čudo”, kako je nazivan ovaj fantastični salon oblikovan u stilu baroka od ćilibara, zlata i ogledala, stvarano je deset godina, u periodu 1701-1711.

Pojedini procenjivači veruju da bi danas Ćilibarska soba vredela preko 150 miliona dolara, dok drugi drže da je njenu realnu vrednost nemoguće proceniti.

Ćilibarska soba se nalazila u Vilhelmovoj Berlinskoj palate sve do 1716. godine kada je poklonjena ruskom imperatoru Petru Velikom u zalog rusko-pruskog savezništva u ratu protiv Šveđana.

Očaravajuća soba koja svetli kao “zlatna vatra”, kako su je opisivali oni srećnici koji su bili u prilici da kroče u nju, proširena je u Petrogradu na prostor nešto veći od 55 metara kvadratnih, kojom prilikom je dodato još šest tona ćilibara u njene fascinantne, duborezom naročito oblikovane zidove.

U ove raskošne panele od ćilibara koji je još od drevnih vremena smatran posebno vrednim draguljem s naročitim, isceliteljskim moćima, pa je nazivan i sunčevim suzama, ugrađene su na pojedinim mestima i slike, mozaici i minijaturne skulpture.

Cilibarska-soba_detaljĆilibarska soba je dovršena u celini 1755, a prvi put je restuarirana 1830.

Katarina Velika je prenela Ćilibarsku sobu iz Zimskog dvorca u imperijalni letnjikovac u Carskom selu, gde je predstavljala najveću atrakciju sve do početka Drugog svetskog rata kada su je nacisti demontirali i odneli u Kenigsberg (jedno vreme Kalinjingrad) u istočnoj Pruskoj.

Zanimljivo je da su Rusi pokušali da zavaraju nacističke tragače za umetničkim blagom tako što su čitavu sobu prelepili papirnim tapetima. Međutim, Nemci su varku lako prozreli.

Trebalo je samo 36 sati specijalno obučenim pripadnicima naročite jedinice za “prikupljanje” umetničkih dela i kulturnih dobara da 14. oktobra 1941. demontiraju ovaj raskošni enterijer pod stručnim nadzorom Dr. Ernsta-Ota grofa Solms-Lajbaha, direktora Istorijskog muzeja Nemačke.

Ponovo je sklopljen u dvorcu Kenigsberg u kome je Ćilibarska soba izlagana sve do 1945, kada je navodno evakuisana zajedno sa mnogim drugim umetničkim delima koje su predstavnici Trećeg Rajha opljačkali tokom Drugog svetskog rata širom Evrope.

Prema navodima očevidaca, spakovana u naročite palete, poslednji put je viđena 30. januara 1945. na železničkoj stanici u Kenigsbergu odakle je deportovana na brod koji su potpopile savezničke podmornice.

Cilibarska-soba_detalj-sa-sPojedini istraživači smatraju da je stradala još 1944. kada je dvorac Kenigsberg pogođen tokom vazdušne kampanje Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva.

Mnoštvo spekulacija, mitova, ali i pravih trilera u okviru stvarne portage za ovim jedinstvenim umetničkim draguljem, nastalo je od svršetka poslednjeg svetskog rata do danas.

Ćilibarska soba je “viđena” na različitim lokacijama. Čas skrivena po zabačenim rudničkim jamama koje se više ne koriste, čas među ostacima potonulih brodova na dnu Atlantika.

Deo rimskog mozaika koji se nalazio među nekoliko desetina minijatura ugrađenih u zidove Ćilibarske sobe zaista je 1997. godine pronađen u porodici nemačkog vojnika koji je učestvovao u demontaži i pakovanju ovog fascinantnog objekta 1941. u Rusiji.

Šta se zaista dogodilo sa Ćilibarskom sobom verovatno će zauvek ostati tajna. U međuvremenu, ruski stručnjaci su uspeli da u period 1979-2003 naprave rekonstrukciju ovog remek dela prema fotografijama originalne sobe. Ovu repliku koja se danas može videti u Carskom selu, ruski predsednik Vladimir Putin i nemački kancelar Gerhard Šreder otvorili su za javnost 2003. godine, tokom svečane proslave 300-te godišnjice osnivanja Petrograda.

Grb-RomanovihU Kleinnmahovu, nedaleko od Berlina, postoji minijaturna kopija Ćilibarske sobe. Izrađena je od originalnog istočnopruskog ćilibara po narudžbini kolekcionarke minijatura Ule Klingbeil. Novac od ulaznica dobijenih za posetu ovoj ljupkoj kopiji prilaže se za pomoć hendikepiranoj deci.

Nijedna od ovih replika, ma kako maestralno urađene, nema sjaj originala kažu ljubitelji umetnosti i misterija.

Tamara Ognjević
Izvor:artiscenter.com

__________________________________________________________________________________________

U POTRAZI ZA SVETLOŠĆU…

tamoiovde-logo

Sjaj i odsjaj suve travke, ševara, zaleđene bistre ili zamućene barice, opalog i natrulog lišća i iznenađujuće skladno ukrštanje i preplitanje oblika i prelivanje boja i senki u harmoničnom su odnosu kao da su majstorskom rukom naneti uljem na slikarsko platno u višeslojnim nanosima.

DSC_0913

 Izložba fotografija “ U POTRAZI ZA SVETLOŠĆU ” autora Đorđa Ilića iz Zaječara, upriličena je u borskoj Narodnoj biblioteci, u sredu, 4. marta 2015. godine.

Motivi na fotografijama su iz bliže okoline Bora i  Zaječara a zabeleženi su uglavnom u zimskom periodu, pri minusnim temperaturama.

Fotografije su štampane  na platnu, onakve kakve su viđene u prirodi. Prema tvrdnji  autora, boje  na izloženim fotografijama su autentične i nije bilo nikakvih intervencija u Fotošop–u ili bilo kom drugom programu.

IMGP0428tio-Senke-TAMOiOVDE

Onima koji do sada to nisu učinili, toplo preporučujem da do kraja ove  sedmice pogledaju ovu zanimljivu zbirku  fotografija,  koje neodoljivo liče na ulja na platnu.

Da uživaju u njihovoj i lepoti onoga što je tu pored nas a sami ga ne zapažamo, da inspirisani ovim motivima i sami tragamo za svetlošću okolo nas i u nama.

Da jednostavno, uveliko obnevideli od lažnog, naučimo da vidimo istinski sjaj i odsjaj svega.

Bora*S

 ___________________________________________________________________________

DIGITAL CAMERAĐorđe Ilić je rođen 1958. godine u Zaječaru.

Fotografijom se bavi oko 15 godina i za sobom ima 12 samostalnih izložbi.

„Moram da naglasim da su sve ove fotografije nastale u nekim relaksirajućim, popodnevnim šetnjama (većina njih u zimskom periodu decembar-januar, kada je temperatura mnogo stepeni ispod nule) u bližoj okolini  Zaječara kao rezultat radoznalosti istraživačkog duha i zapažanja svega onoga što nas okružuje.

IMGP0430-Senke-TAMOiOVDETu ne postoji nikakva namera zadovoljenje neke forme ili teorijske zamisli već je puki odraz neke moje unutrašnje estetike.

Moja poruka da treba malo da se probudimo, jer ako fokusiramo pogled (pažnju) na sve ono što nas okružuje, videćemo da neslućena lepota „izbija“ i iz onoga gde je naizgled nema.

U običnim, zanemarenim i našim slepilom neuočenim detaljima koji su svuda oko nas i koji, kada se sa sa njima uspostavi bliski kontakt, isijavaju sjaj za izuzetan estetski doživljaj, potvrđujući da je u malom izobilju, ako se gleda radoznalo i izbliza.

IMGP0415-Senke-TAMOiOVDEUgledao sam ih onim unutrašnjim istraživačkim okom radoznalca, izdvojio sam ih i učinio vidljivom njihovu lirsku i espresivnu likovnu lepotu.

Sjaj i odsjaj suve travke, ševara, zaleđene bistre ili zamućene barice, opalog i natrulog lišća i iznenađujuće skladno ukrštanje i preplitanje oblika i prelivanje boja i senki u harmoničnom su odnosu kao da su majstorskom rukom naneti uljem na slikarsko platno u višeslojnim nanosima.

DSC_0903A šta je mene podstaklo da se baš na ovakve detalje sa ovakvim skladom spajanja svetla, obličja i boja usresredim u datom trenutku, iz kakvih emocionalnih, saznajnih i estetskih pobuda i potreba, ostaje tajna i za mene samog, kako je to i inače uobičajeno za svako umetničko stvaralaštvo.“- Đorđe Ilić, autor fotografija i izložbe

Referenca: Katalog izložbe

Foto: Ivana Ilić, Bora Stanković

Bora*S

__________________________________________________________________________


JEDINSTVENI OMAŽ MIKELANĐELU…

tamoiovde-logoU Bonu je otvorena izložba posvećena velikanu italijanskog renesansnog slikarstva – Mikelanđelu: dela njegovih obožavalaca i kritičara nastala tokom pet vekova. Govori se o izložbi godine u Nemačkoj.

0,,18236544_303,00

Plastika Vilhelma Lembruka na izložbi u Bonu

U bonskoj ‘Bundeskunsthale’ od 6. februara do 25. maja mogu da se vide dela čuvenih umetnika: od Karavađa, Rafela i Rubensa, preko Rodena, Sezana i Mura pa do savremenih nemačkih umetnika poput Liperca ili Štruta.

Crteži, ulja na platnu i skulpture pokazuju način na koji su oni divili Mikelanđelu – i kako su ga interpretirali. Tako će Mikelanđelov rad očima različitih umetnika biti predstavljen u čudnom, novom i raznovrsanom svetlu.

A mit o njemu će dobiti svoj oblik. „Pokazujemo kako je Makelanđelo uticao na druge umetnike, a ne samog umetnika“, objašnjava direktor muzeja u Bonu Rajnijer Volfs.

0,,18232164_404,00

„San“ Alesandro Alori

To je cilj ove izložbe koja bi mogla da bude nemačka izložba godine. Jedinstvena je u svakom slučaju. Jer, toliko remek dela – ikona istorije umetnosti – sigurno se neće tako brzo moći ponovo da se vide na jednom mestu. Muzeji i fondacije u čijem su vlasništvu, teška srca su se od njih odvojili za potrebe izložbe u Bonu.

Među njima su veoma značajna zdanja umetnosti kao što je pariski Luvr, Moma iz Njujorka ili bečka Albertina. Pripreme za izložbu trajale su punih pet godina.

Mikelanđelo je bio usamljen

Jedno je jasno: nikada niko ni pre, a ni posle Mikelanđela, nije stekao toliku slavu zbog svojih slika, skulptura i crteža. Kada je reč o njemu kao čoveku, sve je bilo poptpuno drugačije.

Neki hroničari ga opisuju kao usamljenog, melanholičnog, drugi opet kao odvratnog, nedruštvenog, škrtog i nadmenog. Ali, Mikelanđelo je bio i vrlo ambiciozan, marljiv i opsednut svojom umetnošću. Sin gradonačelnika planinskog mesta Kapreze, živeo je skromno. Na trpezi su bili hleb, usoljene haringe i vino.

0,,18241186_404,00

Deo Karavađove slike „Sveti Jovan“

Kosmos njegove umetnosti nastajao je u Mikelanđelovoj glavi, podstaknut možda i melanholijom do koje je možda dovela i prerana smrt njegove majke.

Činjenica je: Mikelanđelo se izražvao prikazujući ljudsko telo. Unutrašnja stanja poput tuge, ljubavi, vere i danas se mogu videti na njegovim delima jednako kao i dramatika stradanja i borbi.

Telo kao instrument doživljavanja sveta – time je dirnuo mnoge ljude. Mikelanđolva umetnost nije bila senzacija samo za njegove savremenike. Obožavali su ga svi, od običnih radnika do pape. Tako je to i danas.

0,,18236586_404,00

Mikelanđelov David, fotografija Kandida Hefer

Umetnici se vekovima oduševljavaju Mikelanđelom. Još u njegovo vreme su ga kopirali ili radili varijacije na njegove teme. Karavađo i Rubens tematski su imali slične slike, kao što je na primer Karavađov „Sveti Jovan“ iz 1602.

Njegove skulpture su služile kao primer Berniniju. Rafaelo je 1505/1508. nacrtao „Mikelanđelovog Davida ispred Palate Vekio“.

„Mikelanđelova ključna dela su imala veliku publiku, baš zbog toga što su bila izložena na značajnim javnim mestima“, kazao je istoričar umetnosti Sebastijan Šice. Kapela Medičijevih ili Pjaca dela Sinjorija u Firenci, vatikanska bazilika ili pak Sikstinska kapela u Rimu subila i ostala mesta koja privlače ogromnu publiku.

Nijedan umetnik nije bio toliko često portretisan kao Mikelanđelo. „Zbog mnoštva reprodukcija njegova dela su postala dostupna na različite načine“, kaže kustos Sebastijan Šice koji za Mikelanđela kaže da je i tokom svog života uživao „nenadmašnu popularnost“, i da je njegova umetnost imala oreol „božanstvenog“.

Zvezda renesanse i svih vremena

Mikelanđelov uticaj doseže skulpturu 19. i 20. veka. Bilo da se radi o Francuzima Ogistu Rodenu, Anriju Matisu ili nemačkom Vilhelmu Lembruku – svi su obožavali Mikelanđela. Naprimer Rodenova skulptura „Bronzano doba“ – muškarac s jednom rukom iza glave, to jasno oslikava.

0,,18236597_404,00

„Ležeća“ skupltura Henrija Mura

Dok je Henri Mur po uzoru na Mikelanđela vajao svoje „Ležeće“ skulpture, Kandida Hefer je fotografisala Davida u Akademiji u Firenci i izrađivala fotografije velikih formata.

Korak dalje otišao je njen kolega Tomas Štrut koji je fotografisao posetioce Mikelanđelove kolosalne osvietljene statue. Šta iz toga učimo? – Ovaj Florentinac je umetnik za sva vremena.

Nagost Mikelanđelovih skulptura oduvek je insiprisala umetnike. Američki umetnik Robert Mepltorp pokazuje nešto slično u svojoj seriji „Tomas“ – nag muškarac u kružnom okviru. Nemački slikar i vajar Markus Liperc se drži Mikelanđelove kompozicije, slično kao i mladi britanski filmski stvaralac Sem Tejlor-Džonson.

0,,18236573_404,00

Robert Mepletorp, iz serije „Tomas“ 1987.

Tako će šetnja kroz izložbu u Bonu biti zapravo šetnja kroz istoriju umetnosti.

Čini se da je o Mikelanđelovom životu sve rečeno. Jedva da je život nekog umetnika bolje istražen. „Znamo i koje je boje bilo ćebe pod kojim je preminuo“, kaže drugi kustos izložbe u Bonu Georg Zacinger, „a znamo i kakvo je tada bilo stanje na njegovom računu“. Ali, jedno je sigurno – za mnoge umetnike Mikelanđelo je i uzor i veliki izazov.
Izvor: dw.de

_____________________________________________________________________________________

RAZMENA I ČITANJE MIRISNIH PORUKA…

TAMOiOVDE-logo

Mačja čula

Osim čula ukusa (kao mesojed, nema potrebe osećati različite ukuse – sveže meso je, na kraju krajeva, sveže meso), funkcionalnost i sposobnost mačijih čula su daleko superiornija od naših.
Moraju biti, jer se u svom prirodnom okruženju mačka u potpunosti oslanja na njih.

d48ed900e79fa9547169c26138b4cd8d_S

photobucket.com

Navodeći izreku da mačke imaju devet života (i istina, mnoge se bez ogrebotine izvuku iz zastrašujućih opasnosti), neki ljudi veruju da mačku kroz život vodi šesto čulo, što je takođe poznato kao vančulna percepcija. Iako zasad ne postoje konkretni naučni dokazi koji bi to potvrdili, smatra se da su mačke, kao i mnoge druge životinje, daleko osetljivije na električne naboje u atmosferi i na Zemljino magnetno polje.

S jedne strane, to može objasniti zašto se mnoge mačke uznemire kada se približava oluja ili zemljotres, a s druge, zašto neke mačke koje su prisilno preseljene, možda sa svojom ljudskom porodicom, poseduju neverovatnu sposobnost pronalaženja puta nazad do svog bivšeg doma. Međutim, njihove su konvencionalne percepcije uopšteno više nego dovoljne za uspešan život i opstanak.

VID I MAČIJE OČI

Nakon što su uši utvrdile tačan položaj zanimljivog zvuka, mačka tamo usmerava svoj pogled kako bi pokušala da utvrdi o čemu je reč. To bi moglo malo potrajati ako je izvor zvuka, neki glodar, opazio mačku i ukočio se, ili se kreće veoma polako, jer su mačije oči genetski programirane da u prvom redu reaguju na nagle pokrete i da se fokusiraju na objekte koji se kreću brzo ili krivudavo, što bi činio njen plen kad bi je pokušavao nadmudriti i pobeći joj. (Kako biste na delu videli taj instinkt, dovoljno je posmatrati mačku kako pokušava uloviti leptira).

Mačije su oči u svakom smislu oči grabljivca, jer su izrazito velike u poređenju sa veličinom lobanje, kako bi se maksimalno povećale vidne sposobnosti, i smeštene su na prednjem delu glave, okrenute prema napred. Za razliku od očiju najčešćeg plena, kao što su zečevi, koje su smeštene na obe strane glave, te imaju jednostrani monokularni (jednooki) vid u svakom smeru, što je bolje za pregledavanje širokog područja za slučaj potencijalnih grabljivaca, binokularni (na oba oka zajedno) vid mačke osmišljen je za fokusiranje na žrtvu ukusnog izgleda, a slike iz oba oka se preklapaju kako bi se dobio detaljan, stereoskopski pogled koji rezultira trodimenzionalnom slikom.

Dok veličina i poprilična zaobljenost mačijim očima daje vidno polje od 285 stepeni, njihov se vidokrug nadalje proširuje impresivnom okretnošću vrata, što znači da oči mačke mogu pokrivati široko područje bez pomicanja njenog tela – neprocenjiva sposobnost kad iz skrovišta vreba na plen.

Nijedan zaklon nije tako efikasan kao mrak, a budući da su im njihovi afrički preci u nasleđe ostavili noćni vid, većina će mačaka noću poći u lov, ako im to bude moguće. Obzirom da u mraku zapravo ne mogu razabirati objekte (jer, kao što svaki fotograf zna, slika se ne može zabeležiti ako uopšte nema svetlosti), i potrebno je neko vreme da se njihove oči prilagode mraku, po mraku ipak mogu videti barem šest puta bolje nego ljudi.

Za to su zaslužna tri faktora: prvo, njihova sposobnost da znatno menjaju veličinu svojih zenica; drugo, mnogo štapićastih stanica (tri puta više nego u ljudskom oku) koje sadrži mačije oko; i treće, tapetum lucidum smešten u zadnjem delu oka. Kao reakcija na tamu noći, mačije se zenice veoma proširuju i formiraju pun krug (tokom dana mogu biti sužene od proreza do tačkica kako bi se oko zaštitilo od opasnog blještavila, a posebna membrana, takođe poznata kao treći kapak, koristi se u ekstremnim uslovima), čime se do maksimuma povećava količina svetlosti koja ulazi u oko.

Kada svetlost jednom uđe u oko, sočivo je fokusira kako bi na mrežnjači nastala slika, a nju preuzimaju receptori, odnosno štapićaste stanice (čiji je zadatak “uključiti“ noćni vid mačke time što beleže intenzitet svetlosti), te je preko vidnog nerva prenose do mozga. Međutim, štapićaste stanice mogu propustiti deo svetlosti, a ona tada nastavlja putovati napred, dalje od mrežnjače do tapetum lucidum (latinski za „blistavo ogledalo“), petnaest slojeva ravnih, reflektujućih stanica koje odbijaju svetlost istim putem nazad, pružajući štapićima još jednu priliku da je zabeleže i šalju do mozga.

(Upravo svetlost koja se odbija od tapetum lucidum daje blještavilo očima noćnih životinja, a to je 1934. nadahnulo Percyja Shawa da izumi mačije oči koje danas noću pomažu vozačima, reflektujući svetlost njihovih farova).

Međutim, mačiji noćni vid ima i nekoliko nedostataka. Jedan je taj da mačije oči sadrže manje stožastih receptora (stanica odgovornih za slanje poruka u mozak kako bi se oko moglo fokusirati na dnevnoj svetlosti) nego naše oko, što znači da danju ne vidi onako jasno kao mi. Iste su stanice odgovorne za razlikovanje boja, pa se smatra da mačke ne razlikuju senke i nijanse onako dobro kao mi, premda nisu slepe za boje. Drugi nedostatak je problem koji mačke imaju kad se treba fokusirati na objekte koji su udaljeni manje od 15 centimetara.

DODIR I MAČIJA ČULA

Bez obzira je li reč o nepomičnom kikirikiju, živoj žrtvi ili nekom drugom objektu koji mačka smatra dostojnim podrobnijeg istraživanja – mačke imaju obilje osetljivih receptora dodira na vrhovima kandži – i ne samo tamo. Možda ste videli kako znatiželjna mačka oprezno dodiruje neki predmet – možda novog miša igračku – svojom šapom. Mada bi to moglo izgledati komično, mačka se ne igra, već sprovodi ozbiljnu istragu. Na kraju krajeva, ona još ne zna da je taj strani predmet zapravo igračka – ne pokazuje znakove života, ali to ne znači da neće odjednom skočiti i ugristi mačku za nos.

Dakle, uz krajnji oprez, mačka pruža prednju šapu, držeći svoj osetljiv nos podalje od potencijalne opasnosti, te delikatno dodiruje miša igračku. Tek nakon što mačiji mozak utvrdi da miš igračka ne predstavlja opasnost, mačka će se primaknuti i istraživati nosom, koji je podjednako bogat čulima, te opipava i njuši miša kako bi otkrila što više informacija.

Kad bi igračka bila pravi miš, takav bi bliski kontakt pokrenuo urođeni niz ubojitih reakcija, pri čemu druga čula ispod kože usta i usana igraju važnu ulogu u podsticanju mačke na ubojiti ugriz. Poslednju informaciju koja će zapečatiti sudbinu miša prenose nervni završeci u ustima i receptori osetljivi na pritisak u dnu očnjaka. Ispod krzna mačija koža je krcata čulnim receptorima (što je jedan od razloga zbog kojeg mačke tako vole da ih milujete), ali neka su područja osetljivija od drugih – oko mačijih usta, na primer.

Na dodir najviše reaguju vibrissae (mačiji brkovi) : koje štrče iznad mačijih očiju, sa njene brade i sa strane glave, kao i sa njenih šapa. Vibrissae registruju dodir kada dođu u kontakt sa čvrstim predmetom, te deluju kao čula, ali takođe identifikuju promene pritiska vazduha, a čak i skroz neprimetne (za ljude) promene uzrokuju savijanje vibrissae i pokreću reakciju signaliziranja mozgu u čulnim receptorima njihove baze, koja se nalazi unutar kože.

Budući da čvrsti predmeti utiču na protok vazduha ili pritisak oko njih, mačka je upozorena na njihovu prisutnost i stoga ih može izbegavati. Osim što omogućavaju određivanje veličine i oblika svakog predmeta koji mačka susreće (uključujući plen koji drži u smrtonosnom stisku), vibrissae čine neprocenjivo navigaciono pomagalo, pružajući mački sposobnost da sa neverovatnom preciznošću odredi može li se provući kroz neku malenu pukotinu, posebno tokom njenih noćnih pohoda.

UKUS I MAČIJI JEZIK

Mačija su čula generalno osetljivija od ljudskih, ali postoji jedno koje je relativno slabije od našeg: mačije čulo ukusa. Iako se za neke mačke kaže da su izbirljive pri jelu, to ima manje veze sa njihovom sposobnošću razlikovanja suptilnih nijansi ukusa, a više sa svežinom hrane koja im je ponuđena: nemaju poverenja u miris starih, ili čak gnjilih namirnica, budući da instinktivno znaju da bi se od toga mogle razboleti.

Drugi razlog za odbijanje hrane na koju nije navikla, ostavština je obično nepromenljive ishrane mesojeda u divljini. Mnogi vlasnici znaju da mačka koja odbija neku vrstu hrane iz limenke neće moći da odoli zalogaju svežeg mesa bilo koje vrste, bila to govedina, riba ili živina.

Ako zanemarimo njenu urođenu sklonost prema svežem mesu, takođe postoje određena biološka objašnjenja za ono što mačka voli ili ne voli kada je reč o hrani. Ljudsko čulo ukusa, koje se može pohvaliti sa osamnaest puta više ukusnih pupoljaka u odnosu na mačku, nije samo osetljivije na različite ukuse, već je i tolerantnije na četiri glavna ukusa: kiselo, gorko, slano i slatko.

Razlog tome je činjenica da su ljudi svaštojedi, pa su se tokom hiljada godina navikli na jedenje biljaka i drugih namirnica, kao i mesa. Suprotno tome, mačka mesojed ustuknuće pred kiselošću agruma i zaviti nosom na neku gorku biljku – nijedan od ta dva ukusa ne postoji u mesu – a takođe je ravnodušna na so, verovatno zato jer meso sadrži dovoljne količine soli potrebne njenom telu, i čini se da jedva registruje slatkoću jer šećer ne čini deo mačijih nutricionističkih potreba.

Zapravo, jedini ukusi koji su važni za mačije prehrambene potrebe su ukusi mesa i masti. Na sredini jezika nalaze se papile (sićušne kukice okrenute prema nazad) koje hvataju vodu koju mačka pije kad je umereno žedna, ili kad je dostupan samo tanak sloj vode. Međutim, kad je mačka veoma žedna, ili je dostupna voda duboka, oblikovaće svoj jezik tako da nalikuje kašičici, omogućujući joj da uzima i guta veće količine vode.

SLUH I MAČIJE UŠI

Sluh je prvo čulo koje upozorava mačku na potencijalni plen kada iziđe u lov, a zahvaljujući svom genetskom nasleđu, zvukovi koji najverovatnije ukazuju na blizinu glodara, njene omiljene hrane, su oni kojima je najbolje prilagođena. Budući da glodari prodorno cvile, gornje frekvencije raspona zvuka su one koje mačije uho posebno dobro otkriva, te u tome nadmašuje pse i ljude.Kad se setite da naše detektovanje akustičnih vibracija seže do otprilike dvadeset hiljada herca, a mačije do pedeset hiljada, sigurno smo gluvi na kakofoniju zanimljivih zvukova.

Posmatrajte bilo koju mačku, bez obzira vreba li ubojitim namerama ili je totalno opuštena, i često ćete videti kako njene uši odjednom kreću u akciju, a vi možda uopšte nećete čuti zvuk koji ih je doveo u potpuno budno stanje. U početku ćete možda videti njene „ušne resice“ levkastog oblika koje su, sa svojom mogućnošću okretanja za 180 stepeni, izrazito pokretljive, i usto dizajnirane za pojačavanje zvuka, kako se okreću (često neozavisno jedna o drugoj ) slično radaru dok pokušavaju odrediti preciznu lokaciju zvuka.

Taj se proces zbiva u srednjem i unutrašnjem uhu, koji vibriraju u reakciji na frekvenciju opaženog zvuka, a nervne stanice u ušima prenose informacije do mozga. Nakon što je od svakog uha primio različite poruke, mačiji mozak ih upoređuje i određuje odakle dopire zanimljiv zvuk. U skladu sa frekvencijama zvukova koje ispuštaju glodari, ova metoda otkrivanja smera obično je uspešnija kod viših nego kod nižih frekvencija (a to takođe objašnjava zašto mačke obično više reagiuju na ženske, a manje na muške glasove), kad će mačka biti prisiljena koristiti i svoje čulo vida.

NJUH I MAČIJI NOS

Iako miris njene hrane određuje hoće li je mačka pojesti ili ne, mačiji je nos daleko svestraniji organ njuha, te ne služi samo za identifikovanje hrane. Zapravo, ima izrazito važnu ulogu u mačijim odnosima – seksualnim i društvenim – pa ako je mačije čulo njuha na bilo koji način oštećeno, mogla bi da počne da se ponaša na potpuno nemačji način.

Budući da njen nos sadrži dvostruko veće područje malenih receptora (oko 19 miliona nervnih završetaka) od nosa čoveka (u našem ih nosu ima oko 5 miliona), mačke su daleko osetljivije na mirise od nas. Razlog zbog kog mnoge mačke, na očajanje njihovih vlasnika, radije piju iz lokvica nehigijenskog izgleda nego iz posuda za vodu nabavljenih za njih je taj što ih odbijaju hemijska sredstva kojima mnoge vodovodne kompanije tretiraju vodu (iako ih mi jedva primećujemo, ili ih uopše ne primećujemo), a možda im se takođe ne sviđa miris deterdženta za pranje – još jedna stvar neprirodnog mirisa, koja se možda koristila za čišćenje posude.

Mačke ne reaguju snažno samo na mirise iz hrane i vode, pa tako miris ženke koja je u teranju privlači mužijake iz velikih udaljenosti. Smatra se da su u prvom redu seksualni mirisni signali odgovorni za njihov katkad neobičan izgled, pri čemu uzdignu gornju usnu i otvore usta tako da se vide njihovi sekutići, a u njihovim se očima celo vreme nalazi odsutan, sanjarski izraz.

Takva grimasa omogućuje posebno primamljivom mirisu da prođe kroz kanal na nepcu iza sekutića i stigne do Jacobsonovog organa, koji se sastoji od dveju vrećica u kojima se nalaze receptori za primanje mirisa i njihovo slanje na analizu u mačiji mozak. Kad mačka trlja svoju glavu ili bradu uz vašu nogu ili ruku, to nije samo demonstracija njene ljubavi prema vama, već vas istovremeno obeležava kao svoju imovinu i sa vama razmenjuje mirisne signale.

Zajedno s onim smeštenim na mačijim slepoočnicama, bradi i u uglovima usana, postoje lojne žlezde u bazi njenog repa i oko anusa, a one stvaraju jedinstveni miris mačke. Dok se trlja o vas, ona svoj individualni miris prenosi na vašu kožu ili odeću, a kad se odmakne i počne se žustro prati, ne vređa vas nastojanjem da što brže ukloni svaki trag vašeg telesnog mirisa sa svog krzna – mada je svakako moguće da nastoji vratiti vlastiti mirisni status – već omogućava ukusnim pupoljcima na svom jeziku da uživaju u vašem ličnom ukusu.

Takve razmene mirisa veoma su važne za uspostavljanje zajedničkog „porodičnog“ mirisa zbog kog se mačka oseća prijatno kod kuće. Slično tome, kad mačka fascinirano insistira na njušenju vaše šake ili odeće, ona „čita“ mirisne poruke koje joj kažu gde ste bili, šta ste radili, i sa kim.

Nažalost, mi smo uglavnom nesvesni bogatstva mačijeg raspona mirisa, pa nam je zaista teško zamisliti do koje mere miris reguliše i obogaćuje mačiji život.
Izvor:zivotinje.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio/naslov: Boras*S

OKO SOKOLOVO…

TAMOiOVDE-logo

„OKO SOKOLOVO” SIMBOL NEPOKORNOSTI

Početkom 1910. Dragutin Matić otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat…

spomenik-dragutinu-maricu-ispred-opstine-gadzin-han

Spomenik Dragutinu Matiću ispred opštine Gadžin Han (Foto M. Momčilović)

Njegova fotografija ušla je u udžbenike, arhive, muzeje, knjige iz istorije, ukrašavala je bine i pozornice, pozivnice za razne skupove, omote knjiga („Solunci govore” Antonija Đurića, „Moj otac Oko Sokolovo” Blagoja Matića) i gramofonskih ploča („Marš na Drinu”). On je postao simbol nepokornosti, herojstva i nepobedivosti, odanosti narodu i otadžbini.

Dugo se nije znalo ko je junak sa slike koja je obišla svet, a ni on sam punih pedeset godina nije znao da njegova ratna slika kruži po svetu.

Sada se već zna da je reč o Dragutinu Matiću, ratniku iz Zaplanja, najpoznatijem izviđaču srpske vojske, koga su, u vreme dok se nije znalo ko je na slici, prozvali Oko Sokolovo, ili su ispod slike pisali: „Vojni izviđač snimljen negde na Drini pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.”

Sve o njemu javnost je saznala nakon što je njegov sin Blagoje Matić, dopisnik „Politike” iz Niša, sedamdesetih godina prošlog veka, napisao knjigu „Moj otac – Oko Sokolovo”, koja je objavljena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta. Istim povodom, ispred opštinske zgrade u Gadžinom Hanu otkriven je spomenik koji je osvetio vladika niški Irinej, sadašnji patrijarh. Zanimljivo je da i sam Blagoje dugo nije znao da je junak Oko Sokolovo u stvari njegov otac.

Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. godine kao najmlađe čedo, šesto po redu, od oca Peše i majke Nevene, u zaplanjskom selu Kaletinac, u podnožju Suve planine. Rano je ostao bez majke, a potom i bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo najstariji brat Đorđe, zbog čega su ga zvali Dragutin Đorin. Predanje kaže da Matići vode poreklo iz okoline Prizrena, a u Zaplanje su se doselili posle Kosovskog boja.

Pre nego što će poći u vojsku, a zatim u ratove koji su se ređali jedan za drugim, Dragutin se mlad oženio Krunom Ranđelović iz obližnjeg Sopotinca. Do polaska u vojsku imao je četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja, koji će napisati knjigu i približiti javnosti život najslavnijeg ratnog izviđača.

Početkom 1910. godine otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jer su u porodici čuvali konje, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. Jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat.

Evo kako Blagoje beleži očevo svedočenje:

– Završimo sa Turcima „loše-crno”, prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekam, veli, civilno odelo. Ali, opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat – Cer, Kolubara. Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan…

Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred, ni nazad.

Dragutin Matić, dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momkovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pečalbar. Pa vojnik i ratovanja, ratovanja. Dve godine vojnik konjanik, sedam godina ratnik.

Dragutin pet decenija nije znao da je njegova fotografija obišla svet. Prisećao se da se pred polazak na zadatak oko njega motao neki novinar koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog ruskog imena, slikao ga i otišao.

– A on, taj ratnik Oko Sokolovo nije ni znao da je snimak uspeo, da je fotograf reporter preživeo i da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja – ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli mu prelete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja… Jest, to sam ja, zaista me slikao – piše njegov sin Blagoje u knjizi „Moj otac Oko Sokolovo”.

Na glavi ima srpsku šajkaču, obučen je u vojnički šinjel, naoružan puškom s bajonetom. Slika je stigla čak i do Japana. Japanski psiholog sačinio je studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz njegovog pogleda video je kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.

Dragutin Matić vratio se iz rata oko Božića 1919. godine i nastavio da se bavi zemljoradnjom i drugim seljačkim poslovima. Išao je i u pečalbu, bio je ciglar i ćeramidžija. Živeo je skromno, svoje ratne zasluge nije isticao, niti je od države tražio neke privilegije.

Njegova ratna odlikovanja nisu sačuvana. Plašeći se Bugara, njegova žena Kruna je po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. godine spakovala odlikovanja i dokumenta u drveni sanduk koji je zakopala u pesak pored reke i sanduk je nestao. Slavni junak Dragutin Matić, poznat kao Oko Sokolovo, umro je u rodnom Kaletincu 1970. godine, desetak dana pred 83. rođendan.

Milan Momčilović

Izvor: politika.rs/objavljeno: 28.07.2014.


Preporuka:

tamoiovde.wordpress.com/biolog-oslikao-srpsku-golgotu/

tamoiovde.wordpress.com/knjiga-o-milutinu/


 

ČEMPRESI, KAPIJE I KAMENE KUĆE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

SLIKANJE JE BEG OD REALNOSTI

Dvema izložbama Kemal Ramujkić obeležio je četiri decenije za štafelajem.

kult-Kemal-Ramujkic_620x0Moji čempresi, kapije, kamene kuće nisu pejzaži – već emocije – kaže Ramujkić

ČETIRI decenije stvaralaštva Kemal Ramujkić obeležava dvema izložbama – jednom u centru Zemuna, drugom u centru Beograda. Ona u zemunskoj Galeriji „107“ je, kako sam slikar kaže, svedena, „mala retrospektiva“ kojom su obuhvaćene slike od 1973. do danas i tiče se kuća koje za Ramujkića imaju posve simbolično značenje. Izložba u galeriji Biblioteke grada Beograda, međutim, predstavlja najnovija dela nastala prošle i ove godine.

 * Da li su pejzaži koje slikate beg od stvarnosti?

– To su kuće, to nisu pejzaži! A ni čempresi nisu pejzaži. Ja nikad ne izlazim u prirodu da slikam pejzaže kako god publika to možda doživljavala. I, zaista, tačno je – to jeste beg od realnosti – ogromni beg.

A kuće koje slikam, osim one „Tri sorele“ i nisu realističke kuće već zdanja iz moje mašte. Ali naslonio sam se na predele koje odlično poznajem, to je tip paštrovačke kuće, bokeljske. I sam imam jednu takvu kuću u Podgorici, kamen odlično poznajem, njegov miris, boju…

kemal-ramujkic-714-780017kemal-ramujkic-1544-825920                           LIKOVNO CARSTVO

RAMUJKIĆEVE slike su njegova lična ispovest, u kojoj je sve obojeno emocijom. One su uvek obasjane svetlošću, dok fluidna magija obavija prizor. Kao da je vreme stalo, posmatrač se prepušta atmosferi slike i pušta da ga vihori platna nose u svoje dubine. Nika od Samotrake, čempresi, kapije, kamene kuće, ribe koje lete… neki su od elemenata ovog likovnog carstva…“, beleži Olivera Vukotić.

 

* One imaju svoje simbolično značenje?

– Kuće sam radio kao portrete. Doživljavam ih kao majčino krilo, kao nedra. Ona je pribežište kojem se uvek vraćamo. Tu se rađamo i umiremo, radujemo, venčavamo i tugujemo. Kuća je veliki simboličan znak, neka vrsta hrama!

* Dakle metafora?

– I kad slikam čemprese, ne slikam pejzaže – već emocije. Mene pejzaž ne zanima, ja to nisam slikao u prirodi.

* Ali gde je tu veza između vaših slika i stvarnog života?

– One su u dijalogu sa stvarnošću. Govore o vrednostima koje su prognane iz našeg života. Dakle ja „govorim“ o empatiji koje nema u našem okruženju. Ni dom nije ono što je bio. Ne postoji bliskost sa domom – kućom koju pamtim i koja predstavlja pravu vrednost. Govorim o onoj bliskosti koju danas marginalizujemo.

* Vaše slikarstvo je reakcija na ono što danas živimo?

– Danas se robuje novcu, život je tako ubrzan da su ljudi prestali da komuniciraju. Čovek je sve usamljeniji, izgubljena su osećanja za dom, porodicu, prijatelje, bližnjeg. Moje slikarstvo je borba protiv otuđenja, skretanje pažnje na prave, na zanemarene i marginalizovane vrednosti u životu.

Možda moje slike hoće da nadomeste ono što nedostaje u stvarnom životu – osećanja i emocije. 

S. Popović/novosti.rs

KEMAL RAMUJKIĆ

__________________________________________________________________________________________________________________

kemal-ramujkic-1756-533312kemal-ramujkic-1749-652398kemal-ramujkic-1547-563389

__________________________________________________________________________________________________________________

kemal-ramujkic-1545-748004Kemal Ramujkić je rođen 1947. godine u Podgorici.

Završio je Srednju umetničku školu u Herceg Novom. 1971. godine je završio Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu i tu i završio postdiplomske studije 1973. godine.

Radi kao profesor slikanja i crtanja na Drzavnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde, kaže, uči od studenata i oni od njega.

Živi na Novom Beogradu u Bloku 45, a stvara u ateljeu na Adi Ciganliji već 30 godina. U pejzažu je prepoznatljiv po mediteranskoj atmosferi i čempresima.

Osim ostataka antičkih figura u bronzi ili mermeru, nikada u svoje slike ne unosi ljudske figure, jer mu to, kako kaže, njegova kultura ne dozvoljava.    Izvor:galerijaslika.rs

______________________________________________________________________________________________________________________

kemal-ramujkic-1543-932473kemal-ramujkic-1540-764837kemal-ramujkic-1542-27724_____________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TELEPATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

TELEPATIJA IZMEĐU LJUDI I ŽIVOTINJA

Često slušamo u istinitim pričama kako su se životinje izgubile, i nakon nekoliko dana uspele da nađu svoj put do kuće. Ne samo na kratkim rastojanjima već se to dešavalo i na kilometrima udaljenim mestima.

pas01Za većinu ljudi životinje su kao deca i dobijaju kao deca ljubav i naklonost. Najdublja povezanost životinja sa ljudskom psihologijom je više nego očigledna. Ovaj tekst će baciti svetlo na temu telepatije kod životinja i da one mogu da razumeju šta mislimo i osećamo.

Obelodanićemo zbog čega to rade.

Činjenica je da životinje imaju zaista neverovatna čula. Mogu razlikovati svaku emociju i svaki stimulans koji dopire do njih sa lakoćom. To im je dar od Boga. Ponekad, imaju snažne moći čula i prepoznavanja različitih mirisa bolje od ljudi. Na isti način , imaju sposobnost da znaju šta ljudi misle i eventualno procene sledeći korak čoveka. Životinje mogu ispoljiti emocije, imaju duboke instikte i gestovima pokazuju ono što osećaju.

 Ljudi koji poseduju farme i oni koji imaju puno kućnih ljubimaca u okviru svojih domova znaju kako životinje znaju da reaguju i da se ponašaju kada se nešto dešava. Svinja sa Gvineje može da odreaguje na vaše prisustvo tako što će praviti piskutav zvuk koji se lako može prepoznati.

Nekako one prepoznaju da smo mi ljudi u blizini ili su to samo njihova čula koja su fascinantna. Mačke na isti način imaju naviku da prepoznaju vaše prisustvo, čak i ako su spavale kad ste ušli u kuću, skočiće sa svog mesta gde su spavale samo da bi bile pored vas dajući vam ugodan osećaj kada ste napeti ili umorni.

Dog and man looking at each otherAko ste imali psa kao ljubimca, znate odlično kako reaguju kada im kažete da urade nešto. Možete ih dresirati ili navesti na bilo koju odgovarajuću akciju i oni će je naučiti, kao što je bacanje lopte, da sede ili leže kada želite da to urade ili da traže hranu kada su gladni. Ovo je vrsta uzajamnog odnosa koji se razvija vremenom, koje je iskreno, pažljivo i večno.

Životinje imaju sposobnost razumevanja  onoga šta mislimo  i osećamo, jer uvek su sa vama. Videli su kako obavljate svoj svakodnevni život i njihovi mentalni pristupi počinju da procenjuju šta će biti vaš sledeći korak.

Međutim, postoje i ljudi koji komuniciraju sa životinjama – telepatski komunikatori.

Evo primera:

„Slomio sam članak na nekoliko mesta. Ležao sam u krevetu sa nesnosnim bolom, kada sam čuo: ‘Znam da dolazimo iz različitih kultura i verovatno misliš da ti ne mogu pomoći, ali ako me samo pomaziš, preuzeću tvoju bol’, čuo sam ove reči u mojoj glavi tako jasno kao da je neko pričao sa mnom. Otvorio sam oči i pronašao mog anđela od mačke Kisu, koja je ležala na mom jastuku i gledala pravo u mene. Znao sam da je to bila ona. Mazio sam je i bol je stvarno prestala! Zaspao sam po prvi put od nesreće“.

Ovo je napisao samoproklamovani „životinjski komunikator“, jedan od mnogih koji tvrdi da imaju sposobnost telepatske komunikacije sa različitim životinjama. „Svako može da komunicira sa životinjama“, kaže komunikator, i kaže da se to radi preko pravljenja slika ili imaginacije. „Životnje komuniciraju slikama, osećanjima, emocijama i pojmovima. Ponekad dobijate sliku o tome šta životinja pokušava da vam kaže, ali mnogo češće je to emocija ili pojam koji možete pokupiti“.

pas03„Životinja ne otvara usta i ne izgovara reči, ali zato neverovatno komuniciraju neverbalno. Često sam primao informacije u rečima, osećanjima u mom telu ili slikama i simbolima koje mi životinje daju kroz telepatiju“.

Telepatija između ljudi i životinja se ne razlikuje mnogo od telepatije između dvoje ljudi.

Rečnik definiše telepatiju kao „komunikacija impresije bilo koje vrste od jednog mozga ka drugom nezavisno od prepoznavanja kanala razuma“.

„Moje iskustvo je da je telepatija univerzalni jezik životinjskog carstva i verujem da su i ljudi rođeni sa istom sposobnošću, ali postoji tendencija da se potisne ili zaboravi, čim nauče da se ophode verbalno… Telepatska komunikacija pretpostavlja da su životinje osećajna bića, sa svojom određenom svrhom na ovoj planeti, sa željama, izborima i načinom gledanja na svet“.

Rečnik takođe definiše svest „reaguje na svesno, razumno ili na čulne utiske“, i po toj definiciji većina bi se složila da su životinje osećajna bića. I sigurno, mnoge od njih imaju želje i prave izbore. Ali da li mogu da komuniciraju kroz želje i izbore? Naravno, pas može da komunicira tako da ako želi da izađe napolje sedeće pored ulaznih vrata,a može ih grebati ili lajati na njih.

Neverovatna otkrića su napravljena sa umovima i komunikacijom nekih viših primata, a najpoznatija od njih je gorila Koko. Ona je učila znakovni jezik i sada ima vokabular od 600 reči. „Razgovara“ sa svojim starateljem kroz znakovni jezik. Koko je sposobna da artikuliše ne samo osnovne želje kao što su kada i šta želi da jede, već i koliko i kako ona „oseća“mnoge stvari u životu.

Veliki je korak reći da životinje mogu da komuniciraju o svojim potrebama kroz poznat način preko telepatskih reči I slika,  kao što telepatija među ljudima nije svakodnevni događaj.

Rafaela Poup, komunikator sa životinjama, prepričava razgovor koji je imala sa nemačkim ovčarom koji se zove Helga:

“Helgina vlasnica je želela da zna zbog čega ona ima poderano levo uvo, želela je da zna kako se pas povredio. Kada sam se povezala sa Helgom, pokazala mi je sliku kako kopa zemlju kod drvene ograde u svojini njihove imovine. Helga je pokušavala da prođe ispod ograde I zakačila uhom na staru zarđalu žicu. Kasnije je vlasnica tražila da joj Helga pokaže gde se to mesto nalazi, I Helga ju je odvela”.

pas04Komunikatori sa životinjama imaju mnogo sličnih anegdota, a neke od njih možete pročitati u knjizi “Penelope Smit razgovor sa životinjama i kada životinje pričaju”. Ali, zašto pričati sa životinjama? Za mnoge komunikatore sa životinjama, to je njihov posao. Kao konsultanti, nude svoje usluge da bi pomogli vlasnicima I ljubimcima da reše problem koji imaju.

“Ova vrsta usluge je najkorisnija kada postoji problem”, kažu komunikatori. “Ponašanje je jedan od način na koji životinje mogu da pokažu svoju nesreću ili nezadovoljstvo, a bolest je nešto drugo”.

Da li vi možete da razgovarate sa vašim ljubimcom? Komunikatori sa životinjama vam pružaju ove savete:

–          “Otkrio sam da je jedna od tajni efikasne komunikacije sa prirodom da budete “čisti” sami sa sobom, emotivno I mentalno, I da stavite malo emocija u komunikaciju. Dozvolite sebi da primetite, slušajte svoje srce, razgovarajte sa osećanjima, a onda budite uvereni da ste povezani.

–          Zamislite u svom umu šta je to što pokušavate da ih naterate da rade ili šta pokušavate da im kažete. Takođe im pokažite svoje emocije I osećanja. Ako nameravate da vaša poruka stigne do njih, budite uvereni da hoće. Pokušajte da se spustite do svog ljubimca u očekivanju odgovora. Sedite, opustite se, I dopustite da misli I osećanja od vaše životinje dopru do vas.

–          Osnovni koraci telepatske komukacije sa životinjama je stvaranje stanje mira i prijemčivosti, da biste mogli da primite komunikaciju, da prenesete poruku I da dobijete odgovor”.

mackaKako ćete znati da vaše iskustvo deluje? Komunikatori odgovaraju:

“Ljudi koji su novi u komukacijama sa životinjama često pitaju ‘Kako da budem siguran da je odgovor došao od životinje? Imam osećaj kao da izmišljam sve odgovore’, kažem im da ako su u mirnom i opuštajućem stanju, da ne dozvoljavaju mislima da struje kroz osećanja, tada informacija koja stigne do vas je sigurno od životinje.

Dolazi do vas putem vašem uma, emotivnog utiska, vizuelne percepcije ili možete imati osećaj kao da dolazi iz vas. Znaćete da nije, kada budete dobili neočekivan odgovor”.

“Mnogi ljudi neće neke stvari uračunati kao komunikaciju jer će misliti da umišljaju ili da previše maštaju… ali ako poslušate pažljivo, sa celim svojim srcem, uskoro ćete saznati da vaša mašta zna šta radi… Slike i reči dolaze sa razlogom i ako odreagujete sa poverenjem, videćete da vaš ljubimac, u stvari cela priroda, ima divnu priču za ispričati!”

Ipak, kako ljubimci ne znaju da verbalizuju svoje probleme i bolesti kao mi, možda kroz pokušaj ove komunikacije uspemo da razumemo šta nam životinja pokušava da kaže. Ako problem ili bolest nestane ili se poboljša posle komunikacije… onda bi stvarno trebali da verujemo u to.

Maja M.

www.vestinet.rs