IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

tamoiovde-logo

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

_________________________________________________________________________________________

FotoPlustamoiovde-logo

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola(desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

_________________________________________________________________________________________

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

  1. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

_________________________________________________________________________________________

Advertisements

 ARHITEKTURA SA OLOVKOM…

tamoiovde-logo

Crtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju.

Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta.

Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

TamoiOvde-a1p2_l1Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima.

Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono.

Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

arhitekton.net/

________________________________________________________________________________________

STARO, STARO MI DAJTE..

tamoiovde-logo

Pripovedačromansijer, dramatičar, jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma, Borisav Bora Stanković  rođen je na današnji dan, 31. marta 1876. godine u Vranju. Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz majku njegovog oca babu Zlatu,  i njene priče o starim vremenima.

Bora Stanković

Svoju najpoznatiju dramu Koštana”, Bora Stanković objavljuje 1902, a roman Nečista krv”  1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.

Umro je  22. oktobra 1927. godine u Beogradu.


VREME U DELU BORE STANKOVIĆA

[Odlomak]

… Književnim ostvarenjima Bore Stankovića srpska narativna proza se obogatila u mnogom pogledu. U estetskom se dometu digla do svoje dotadašnje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u nekoliko pravaca.

Zato je njegovo delo predmet istraživanja i kritičke analize od svoga nastojanja pa sve do danas, dakle nekih 70-tak godina. Pa ipak, kao da sve bogatstvo Stankovićevog književnog ostvarenja nije još otkriveno, a ono što je kritička misao evidentirala nije još uvek pokazano u svoj svojoj složenosti i raskošnom sjaju reinkarniranog života. Tako je književno delo Bore Stankovića nužno i neizbežno i danas predmet i književnoistorijskog i kritičarskog interesovanja, a nema sumnje da će ono to još dugo biti.

Ako je Bora Stanković za života stvorio delo koje je nadživelo njegov fizički život i koje svojom umetničkom vrednošću još uvek traje i predstavlja našu književnu klasiku, on je time stvorio i povod da se stvara i raste i literatura o njemu i njegovom delu.

U tom bogatstvu interesovanja za osvetljavanje Stankovićevog umetničkog doživljavanja i vizije čovekovog života i sveta ne bi trebalo zanemariti ni pitanje odnosa čoveka i vremena, o kome će ovde biti reči, razume se bez iluzija da će se ono u kraćem izlaganju iscrpnije predstaviti ili čak do kraja u svakom pogledu rasvetliti.

 Srpska proza pre Stankovićevog javljanja imala je kao jedno od svojih bitnih obeležja na kojima je počivala njena struktura: pričanje događaja i događanja u njihovim spoljašnjim vidovima i manifestacijama. Događaji i događanje predočavali su se uglavnom u vremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednim reagovanjima njihovih učesnika. Date situacije, odnosi i sukobi, životni tokovi i sudbine ljudske objašnjavane su jednostavnom kauzalnošću bez koordinata koje upućuju u dubinske složenosti ljudskih egzistencija. Drugim rečima, pisci su se najčešće ograničavali na gornje, površinske slojeve života u njihovim vizuelnim, akustičkim ili sličnim projekcijama ne prodirući do dubljih delova preseka ljudskog života i bitisanja.

Zadržavajući se na tim slojevima životne egzistencije čovekove, uzročne veze tražene su prvenstveno u trenucima zbivanja, dakle u vremenskim dimenzijama tokova događaja. Međutim, „ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.

Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. I upravo kad izgleda da su ljudi zauzeti time da sebe i stvari preokrenu… oni bojažljivo prizivaju u svoju službu duhove prošlosti…“1, ma koliko god to izgledalo na prvi pogled neadekvatno, treba ukazati na to da je Bora Stanković u svojim delima otkrio baš tu dimenziju u dubinskim slojevima ljudskog bitisanja u kojoj je izrazito pokazao da mrtve generacije pritiskuju svest živih, da se obaraju na ove kao mora. I jedna od komponenata književne veličine Borisava Stankovića i njegovog proznog dela jeste u tome što je u svojim ličnostima otkrio kako, a često i koliko mrtvi pritiskuju ne samo svest nego i egzistenciju živih da su ovi poslednji, u većoj ili manjoj meri, njihovi zarobljenici, da ono proteklo, već odmaklo vreme, da prošlost živi u sadašnjosti određujući ovoj na izvestan način granice i životnu sadržinu.

Razume se da nije to jedina crta, jedina osobina kojom ovaj pisac određuje životnu situaciju svojih ličnosti. Stankovićeva vizija je znatno kompleksnija, ali komponenta o kojoj je reč jedna je od bitnih. No ni ona nije data u jednolikom ponavljanju i monotonskoj varijaciji nego sa bogatom raznolikošću i tonskom polifonijom.

 U nekim, ali pre svega u umetničkom pogledu značajnijim delima Bore Stankovića motivacija predstavljenih životnih situacija i sudbina sadržana je u snazi prošlog da u velikoj meri odredi i ograniči sadašnjost ljudske jedinke, da spreči ostvarenje njene iskonske želje za srećom, za punim životom, za razmahom vitalnosti, za lepotom življenja. Nije to, možda, uvek i sasvim evidentno na površini naracije, ili pri površnom čitanju, ali je sadržano u dubljim slojevima piščeve vizije, slike života koju je satkao u svome delu.

 Kako se Nečista krv i inače svojom umetničkom snagom i značajem nameće na prvo mesto u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića, treba početi s ovim delom. Ono i inače zaslužuje svu pažnju zbog mnogih svojih komponenata izvanredno značajnih za stvarni napredak i razvitak srpske umetničke proze, jer je tim delom proširen prostor za mnoge nove i moderne sadržine i stvaralačke postupke prozaista u srpskoj književnosti.

Navedimo samo jedan primer takvog značaja na koji se malo ili nimalo ukazivalo: na razređivanje gustine događaja u naraciji, što je bilo malo zapaženo i na šta je malo ukazivano. A baš to je otvaralo prostor viziji unutrašnjeg sveta čovekovog. To je dovelo u Stankovićevom delu do neke vrste ravnoteže između slikanja spoljašnjeg i unutrašnjeg života, do ravnomernije njihove uloge u predstavljanju čovekovog bića i njegovog bitisanja.

 Mnogostruko isprepleteno i složeno u svojoj unutrašnjoj strukturi, ovo Stankovićevo delo, značajno ne samo u celokupnom stvaranju Bore Stankovića nego i u razvitku srpskog romana i narativne proze uopšte, izazvalo je nekoliko, često isključivih i međusobno suprotnih mišljenja u pogledu osnovne motivacije ovog romana, a i u nekim drugim objašnjenjima.

 Jedno od tih mišljenja bilo je i ono koje je ukazivalo na Zolin postupak u motivaciji istorije cele jedne porodice kao na mogući uzor i početnu inspiraciju za nastanak „Nečiste krvi“. I poređenje se zaista nametalo Stankovićevim vraćanjem do Sofkinih predaka, biološki osobenih, i izuzetnih, a etički nesraslih sa sredinom, izdvojenih nekako od nje. Međutim, ovako postavljena teza o motivaciji ovog romana nije opšteprihvaćena, jer je celina romaneskne strukture ne potvrđuje u dovoljnoj meri.

Sofkina sudbina, tok njenog života, nisu određeni biološkom, fiziološkom deformacijom i degeneracijom. Naprotiv, ova ličnost puna te fizičkog i psihičkog zdravlja, jedrine i bujne snage i nije cvet iznikao na bunjištu iz gnoja i rana. Nešto drugo je daleko presudnije za njen život, srušene snove, izjalovljene želje, nedostignute čežnje. To je prošlost koja određuje njen životni trenutak, koja je prisutna i presudna u njenoj sudbini.

 Ta prošlost oličena je prvenstveno u njenom ocu, efendi Miti i njegovom tragičnom upinjanju da zaustavi vreme ili da ga ignoriše, što je samo iluzija njegove svesti i opsesija njegove sujete. U toj prošlosti vidi se široka sloboda Sofkinih predaka zasnovana na društvenoj i životnoj poziciji koja se efendi-Miti izmiče, koja za njega prestaje da postoji, a on hoće po svaku cenu da je zadrži. Tragična situacija Sofkina je, pored ostalog, i u tome što cenu za tu efendi-Mitinu iluziju, za tu očevu opsesiju, za tu njegovu samoobmanu, treba da plati ona; što ona treba da bude žrtvovana za to da prošlost produži svoj život, da otac njen, efendi Mita, živi onako kako se nekad golemaški živuvalo, da uživa u blesku i sjaju jednog bogastva koga više nema.

I Sofka, koja je i karakterom i temperamentom i celim svojim bićem satkana od iste materije i na isti način kao i njeni preci, teži i čezne za istim slobodnim razmahom življenja kao i oni, ali joj to život ne daje, uskraćuje joj. Ona je žrtvovana i ona sama sebe žrtvuje na žrtvenik života da bi prošlost i dalje živela, a nesvesna je ili je nedovoljno svesna obmane i iluzionističkog privida da je to zaista i moguće. Tako je jedna od bitnih crta osnovne motivacije Stankovićevog romana „Nečista krv“ težnja prošlosti u čovekovoj svesti da što duže bude sadašnjost i prelamanje u Sofkinom životnom putu nastalo zbog toga, što donosi njenu tragiku. Za efendi-Mitinu sreću mora Sofka žrtvovati svoju, odreći se svoje vizije života i svojih snova. I to uzalud, besmisleno, za nešto što se ne može zaista ponoviti, za nešto što ne može biti, za iluziju teško plaćenu životom bez sreće, svirepo ugaslom lepotom.

 Motivacija Gazda Mladena u svome jezgru i u svojoj biti sličnog je karaktera kao i ona u Nečistoj krvi, ali ipak data sa manje životnog intenziteta, sa nešto manje poetične lepote. Motivacija Pokajnikove žene data je u narativnom prostoru pripovetke u kome nema mesta za romaneskni razmah široke vizije života. Pripovetka u celini, a njena motivacija posebno, nose u sebi nešto od one nigde zapisane a ipak svuda prisutne i presudne, bezuslovne i neopozive sile patrijarhalnog reda i odnosa po kojima je udovica zatočenik pokojnikov. Po njima ona je uhvaćena kandžama prošlosti u nerazmrsive spletove tih nepisanih normi življenja.

 Majstorstvo Stankovićevo je i u dimenzionisanju odnosa između dobrovoljnosti i obaveznosti tog robovanja pokojnikove žene prošlosti, tog potčinjavanja nekome koga nema, a ipak je prisutan kao senka prošlosti koja je zaklonila sunce života, pa je nebo večno sivo.

 Drukčiju motivaciju dao je Bora Stanković za ličnost Mitka u „Koštani“. U ovom piščevom junaku živi vizija sopstvene prošlosti, koju on neprestano dočarava, želi njeno prisustvo, ulepšava je. Njegova žal za mlados’ vapaj je njegovih snova o životu, čežnja je, bezmerna i beskrajna, a silno intenzivna da prožima celo njegovo biće, određuje ga i daje mu smisao. Njegova žal za mlados’ težnja je za večnim trajanjem mladosti, za prevladavanjem vremena i njegovog neminovnog toka.

 Drugom prilikom trebaće ovaj odnos čoveka i toka vremena pokazati još i u nekim drugim Stankovićevim delima u sličnim varijacijama ali i u novim relacijama. Motiv prošlosti u svesti i sudbini čovekovoj u pomenutim i u nepomenutim delima ovog pisca jedno je od Stankovićevih objašnjenja i osvetljavanja ljudske egzistencije.

 Međutim, Stankovićev odnos prema prošlosti ne iscrpljuje se samo time. Vreme staro, prošlo, proteklo, neka je vrsta opsesije ovog srpskog prozaiste; opsesije u sebi protivrečne, ali u toj protivrečnosti umetnički plodonosne.

 Usklikom, mnogo puta već navođenim: „Staro, staro mi dajte, što miriše na bosiljak…“ Bora Stanković kao da vrši neki ritual prizivanja prošlog, davnog, da bi ono dalo sadržinu sadašnjem. Pisac kao fetišizuje staro, kao da hoće da ga učini intaktnim. Ali, ponirući u njega, u to prošlo, on razotkriva njegovu razornu moć i silu u odnosu na život i sudbinu čovekovu i od njegovog prisustva tka tragične ornamente i gradi sliku tragičnog toka života i življenja.

 Ni u jednog našeg pisca do njega nije sa toliko stvaralačke snage i sa tolikim estetskim dometom pokazano kako se međusobno prepliću prošlo i sadašnje, koliko je vreme u ljudskim životima ispreturano, kako ono ne teče u njihovoj svesti uvek paralelnim tokom i u istim dimenzijama kao u fizičko-astronomskom vidu njegovom, ali da čovek ne može ni van tog fizičkog vremena i njegovog neumitnog toka.

Međutim, čovek u datom trenutku ne živi samo u sadašnjosti nego, često, isto toliko u prošlosti i snovima o budućnosti. To prisustvo više vremena u tako reći istom trenutku, tu zavisnost čovekove egzistencije i od prošlosti, Bora Stanković je veoma intenzivno ne samo osetio nego i uobličio poetskom ekspresijom velike umetničke snage, pa je i to mnogo doprinelo da postane klasik nove srpske književnosti…

Dimitrije Vučenov | O srpskim realistima i njihovim predhodnicima | Beograd, 1970

Izvor: riznicasrpska.net

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S


 

OTIŠAO JE “ORFEJ MEĐU ŠLJIVAMA”…

tamoiovde-logo

 Otišao je sin Radmile i Miloša, sin Gruže i zemlje Srbije,“Orfej među šljivama“.

Dobrica Erić

Veliki pesnik Dobrica Erić preminuo je juče, 29. marta u svojoj 83. godini posle duge i teške bolesti.


Voleo sam devojku iz grada

Ja sam rođen u cveću livada;
čuvah stada pokraj reke Gruže
al’ zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže.

Bele ruke a prsti ko dirke
pričahu mi najnežnije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke.

Sin sam plavih šuma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.

Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljenu u senci kestenja.

Šta sad mogu već bol svoj da patim;
mladost moju da tužim za celo.
Morao sam kući da se vratim
svome domu u rođeno selo.

I sad opet svoga vranca jašem
i u krčmi krčmim svoja stada.
Kitim svirce i razbijam čaše
i proklinjem devojku iz grada.


 U selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži, godine 1936. rođen je Dobrica Erić.

Prvu zbirku pesama objavio 1959. a do juče više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd.

 U javnim nastupima, na večerima poezije i drugim priredbama pesme nije čitao. On ih je govorio! Gotovo ih je sve znao napamet!

 Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka, a dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku.

 Dobitnik je niza značajnih nagrada i priznanja: Mlado pokoljenje, Goranov venac, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Neven, Vukova nagrada.

Za knjigu rodoljubivog pesništva “Razapeta zemlja”, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada.


Pismo učitelju

Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću

Dragi gospodine Učitelju, ne znam
Da li si na ovom ili onom svetu
Tvoja reč je za mene bila kao sezam
Kojim se otvaraju gradine u cvetu.

Naučio si me da pišem i čitam
Da poštujem roditelje i sve stare ljude
Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan
Da je zlato svaki grumen rodne grude.

Ti si nas učio, blag i tih ko dašak
Povetarca što nam je ćarlijao vazda
Da je bolje biti pošten siromašak
Nego nepošten bogataš i gazda.

Naučio si me da volim zastavu
Junačke pesme, Svetosavsku himnu
Da je mnogo bolje izgubiti glavu
Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.

Poslušao sam Te, dragi Učitelju
Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast
Najviše na svetu volim svoju Zemlju
Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast.

Ne važe više priče o poštenju
I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce
Ništa više nije po Tvome učenju
Pa mi se čini da stojim naglavce.

Stari ljudi dvore decu i unuke
Lenjost je vrlina, a pošten rad porok
Vlastoljupci niču svuda ko pečurke
I svaki je novi spasitelj i prorok.

Jedni nas kude, a drugi nas hvale
Treći nas uspavljuju šarenim lažama
Peti našu zastavu cepaju i pale
A tuđe im se viju nad glavama.

Gledam, Učitelju, i slušam u čudu
Mesto da je ljube kao kolač slavski
Dali bi za grumen zlata rodnu grudu
A za malo vlasti – i Hram Svetosavski!

Dali bi kosovske kosti i božure
Šumadinske voćnjake, Homoljske planine
Vojvođanske žitnice i raške klisure
Krajine i njine krvave haljine!

Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu
Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje
Mačvansko blato, borsko srebro i zlato
Pesmu petlova i Ružu vetrova!

Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet
Snežni Kopaonik, župske vinograde
Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet
Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade!

Dali bi sela i varoši, reke i Jezera
I sve naše svetinje nad kojima bruje
Zvona u kojima nam je prezimila vera
U Boga koji sve vidi i čuje.

Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu
I polako se povlačim iz boja
Nisam uspeo da spasem planetu
Što lebdi u magli našeg nespokoja-

Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru
Rasipam suvo lišće reči s grana
I lutam i pevam, usamljen u svetu
Kao crna ovca ili bela vrana…

Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo
Blaži me u ovo predvečerje rano
Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo
I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno

Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom!


Književna dela Dobrice Erića

Svet u Suncokretu, (1959), Vašar u Topoli, (1965), Stari seljački kalendar, (1966), Slavuj i sunce, (1968), Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969), Torta sa pet spratova, (1973), Pesma o svicima, (1975), Dolina suncokreta, (1976), Večni kratkovečnici, (1977), Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978), Bašta sa sedam ruža, (1979), Sricanje žene, (1980), Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980), Čardak između četiri jabuke, (1980), Moj drug, Milivojčićev lug, (1982), Cunčeva verenica, (1985), Tako žubori reka, (1987), Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988), Roždestvo ratarevo, (1989), Krunisanje, (1989), Bunar za prijatelje, (1990), Puževa srma, (1991), Ekološki bukvar, (1991), San Gružanske letnje noći, (1992), Jezero Ježeva bara, (1993), U vatri bismo, ne izgorismo, (1993), Plači voljena zemljo, (1993), Razapeta zemlja, (1999), Vilina Dolina, (1999), Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002), Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002), Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005), Peta strana sveta, Pčelica (2012), Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013), Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014).


Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta

Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…


Ponosna pesma

Ja pevam
grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam s grumenom zemlje u šaci
kao što Sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.

Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
Moja kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica.
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.

S njom sam pola stoleća
cvetao i klasao
zrio i gnjio
pevao i plakao
i da sam juče umro
ne bih znao
da ovo nisu voćke kalemljene
ni polja lebna
ni potoci
već prerušene munje, vukovi i poskoci!

Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dane
Zacrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
Oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim što sam Srbin!

Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.

Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da posrnem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se sto sam Srbin!

Ponosim, kažem
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razloga da mrzi druge.

I samo sto ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Moja zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.

Samo se više ne slažemo
sa onom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.

Poabase mi ruho
naružise mi lice
Oko srca mi lanac
na ustima katanac
Uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
sto sam Srbin, Balkanac!

I samo što ponekad zabugarim gnevno
ne bi li me čula nebesa usnula
jer nas opet čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
Crnim tamjanom nam Zemlju okadiše.

Dušebrižnici bez duše i srca
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih prava
pa čak i nasušni hleb
vazduh i vodu.

đavolji sinovi i pasji sinovci
korov istrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.

Blate me, brate Ivo, za trojicu
Muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast neviđena
Napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim male Crnce
Sude mi za svoje grehe i zločine
i za sve ono sto oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!

Moji mladi se čude
sto se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom
Kriv sam jedino zato
sto ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim one stvari)
A gresan sto proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.

Moj djed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka
Moj otac je džzambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
sto mi kica u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!

I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izasla iz jama
Moja kraljica,obučena u pšenicu i raž
Moja velikomučenica Srbija
ukavežena, popljuvana i slana
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se sto sam Srbin
Srbenda sa Balkana!

I samo sto ponekad arlauknem gnevno
ne bi li me čula sazvežđa usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!


Ljubav ratara i njegove žene u noći posle oranja

Tek kad san sklopi decje glave ruse
i kad goluždravi Vlašici ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u cardaku i na zemlji i na nebu.

Ruke što su vazdan milovale gvožde
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožde
Ratar grli ženu ko da njivu ore.

Mlada noc pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeci
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu rašcereci.

Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vicna bicu i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.

Kad se oran orac potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar nocu pluži
mnoge bi carice bile ratarice.

Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj celiji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.

A Ratarica, mlecna mlekarica
slatkomucenica s andeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.

Pucketaju kosti, pucketaju grede
i srucuje se ceramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.

Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sircetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim bericetom.

Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrce s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.

Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u vecernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.

Dobrica Erić


VIDEO

Sve što mi pripada – Dobrica Erić

____________________________________________________________________________________________

Priredio: B. S.

CRVENA KNJIGA FAUNE SRBIJE III PTICE…

tamoiovde-logo

Ovih dana iz štampe je izašla još jedna kapitalna knjiga za zaštitu prirode – Crvena knjiga faune Srbije III Ptice, u izdanju Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Univerziteta u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Prvo predstavljanje Crvene knjige faune Srbije III Ptice i prezentacija Crvene knjige faune IV Pravokrilci, biće održano 22. marta 2019. godine u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu.

Pisanje ove monografije predstavljalo je veliki izazov za sve učesnike u njenoj izradi. Tim za izradu Crvene knjige ptica Srbije imao je zadatak da prikupi, analizira, protumači i u izveštaje o riziku od iščezavanja sažme i pretoči gotovo nesagledivu količinu podataka i znanja o pticama Srbije, koje su tokom skoro tri veka prikupljali prirodnjaci i naučnici različitih profesija.

U knjizi su obrađene 352 pouzdano zabeležene vrste, procenjen je rizik od iščezavanja gnezdeće populacije 255 vrsta i negnezdeće populacije svih vrsta. Objavljivanjem Crvene knjige ptica Srbije stvoren je pouzdan instrument koji bi činio naučnu i stručnu osnovu za zaštitu i očuvanje divljih ptica naše zemlje.

Crvenu knjigu napisao je tim od 36 autora: Dimitrije Radišić, Slobodan Puzović, Voislav Vasić, Marko Šćiban, Milan Ružić, Bratislav Grubač, Ante Vujić, Saša Rajkov, Radislav Mirić, Draženko Rajković, Miloš Radaković, Marko Tucakov, Uroš Pantović, Oto Sekereš, Atila Agošton, Daliborka Stanković, Goran Sekulić, Ivan Đorđević, Marko Raković, Nikola Stojnić, Jožef Gergelj, Nikola Matović, Nikola Stanojević, Milivoj Vučanović, Dejan Đapić, Ištvan Balog, David Grabovac, Ivan Medenica, Brano Rudić, Dragan Simić, Stefan Skorić, Dragan Gačić, Milica Radanović, Sandra Jovanović, Miroslav Vračarić, Anka Vuletić.

Urednici knjige su: Dimitrije Radišić, Voislav Vasić, Slobodan Puzović, Milan Ružić, Marko Šćiban, Bratislav Grubač, Ante Vujić.

Knjiga je pisana dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku i bogato ilustrovana kartografskim prikazima, fotografijama i crtežima.

Izvor: zzps.rs

________________________________________________________________________________________

 

 

MIT O PTICI…

tamoiovde-logo

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim,

jeli to više ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

Ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste živi,

je li to više zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

Može li da se rodi pet miliona nečega,

a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

Tu umetnost pretakanja iz jedne vrste nečega

u drugu vrstu nečega zovemo naše sad i ovde.

Zar vam je važnije da preživite ma i nekako,

nego da dokučite šta je zivot?

Doživljaj ovog sveta kod vas je, na žalost, samo

doživljaj vaše vrste sveta.


Liričar eruptivne snage, ali mekog štimunga, Miroslav Antić, rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu.

Mit o Ptici 

Ko u ramenima oseća zemljinu težu

kao prikriveni bol,

pripada potomstvu onih što su u drevna vremena

znali za veštinu lebdenja:

onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,

ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,

već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja

usnama zlatnim kao večnost.

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili

neizlečivo mučenje da mislimo.

I u amanet dobili zenicu što ne sabira

i ne odašilje utiske,

nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.

Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke

obrasle vetrom i svetlošću.

Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju

na njihov način letenja.

Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi

mogućnost da stvaramo takve oblike

iz kojih – kad se primakne uho i oslušne –

dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,

to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.

U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone

ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija

koje nas dovode na samu ivicu panike.

Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

U znak sećanja na te predivne, jake ljude,

pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke

da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.

Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote

koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.

Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.

Da ima belu radoznalost.

Usudio sam se da nađem odgonetku

da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe

ili smo sebi vraćeni.

Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja

valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,

suprotno klube svesti.

Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije

ili rođenje jeste

obična senzacija premotavanja živog.

Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.

Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja

i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak

baš tako – na početku.

Bio sam na putu da otkrijem

poslednju slobodu bezazlenosti:

razmak između pripadanja i pripadanja,

između izdvajanja-od i izdvajanja-u.

Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,

da više ne činim nasilja,

jer nemam razloga da primoravam stvari

na nešto drugo no što oduvek jesu,

prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.

Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz

gde je početak i kraj kugle.

Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.

Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.

Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje

o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,

a ipak žive i ipak su od nečega?

Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,

jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?

Možda smo mi njima: ništa.

Možda smo mi njima: prazno?

Koliko puta su prošli kroz nas,

a i ne znamo njihovu nameru?

Koliko puta smo prošli kroz njih,

a i ne znaju našu nameru?

Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.

I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:

Kako da nađete granice i pročitate krajeve,

ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?

Svako je dno – svemir nečemu ispod njega.

Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega.

Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?

U provinciji barskog bilja

i trska je primer za ogromno.

Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje.

Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.

Treba presaviti um.

Možda vi i znate da letite,

ali još niste probali na sve moguće načine.

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.

Mislim da sam razumeo.

Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine

kojom se emituje i prima um u povratku.

Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo

do – prepoznavanje sopstvene poruke.

Zato se kaže da je prostor: iskustvo

kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir

kad nam se vratio iz budućnosti.

Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:

bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.

Bio sam spreman za stvaranje.


Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbujene
sabijaju se u galaksijama.

Seme sekvoja bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepozaćeš po tome
koliko si u stanju
da prebrodiš trenutak,
jer trenutak je teži
i strašniji i duži
od vremena i večnosti.


Oči

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.

Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.

Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.

Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.

Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.

Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.

”Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.

To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.

Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: ”Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ”Niko me na svetu nije pokorio sem mene.”

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

 


Žeđ

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!


Jastuk za dvoje 

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
I pogled crn.
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
Da napravim jun.

I nemam obične sreće
I nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti
i zdravlja.
Zavoli moju senku
Što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori
ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi
telegram mome ocu:
„Postoji tužna divota
vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od – života…“

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše,
na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica
koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini
da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago
i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde
možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni,
ili javno prokleti.

Budi uz mene kad odem.

Miroslav  Antić

_________________________________________________________________________________________

 

POČINJE SEZONA ALERGIJA…

tamoiovde-logo

Alergija na polene je zahvatila oko 20 odsto svih ljudi, a u Japanu čak polovinu

Kako se ponašati u nadolazećoj sezoni alergija?

Sa početkom proleća, počinje i sezona alergija. Alergolog Branimir Nestorović savetuje kako da se izborite sa alergijama i šta bi trebalo da rade svi koji pate od ovog problema.

Polen najčešći uzročnik alergija Foto: Pixabay/cenczi

Jova i breza, koji sadrže veliku alergenost, za sada imaju nisku koncentraciju čestica polena u vazduhu, ali se predviđa porast za sledeću sedmicu, pokazuju podaci na sajtu Zavoda za zaštitu životne sredine izmereni na Novom Beogradu.

Prema tim podacima ista je situacija i sa leskom i čempresom, koji imaju srednju alergenost, kao i sa brestom, koji ima malu alergenost.

Alergolog Branimir Nestorović ističe za Danas.rs da su “danas dominantni oblici alergije – alergija na polene, kao i atopijski dermatitis (ekcem)”.

Kako navodi, alergija na polene je zahvatila oko 20 odsto svih ljudi, a u Japanu čak polovinu.

“Razlog za naglu ekspanziju alergije na polene je promena klimatskih uslova. Ranije se smatralo da se radi o efektima globalnog zagrevanja, ali nove studije ukazuju da se radi o porastu ugljen-dioksida u atomsferi Zemlje“, objašnjava Nestorović i dodaje da je “ovo posebno vidljivo kod nas, jer su poleni kakav je breza, koji su ranije bili zanemarljivi, sada postali izuzetan zdravstveni problem”.

On ističe i da je “druga biljka koja dominira u regionu ambrozija, koja se po Evropi proširila sve do Skandinavije. Uz to stvara sve više polena. Poseban problem je postojanje alergije na polene i aerozagađenja, jer aerozagađenje degradira čestice polena i čini ih jako agresivnim”.

On kao primer navodi to da čestice dizela dovode do oštećenja epitela disajnih puteva, što olakšava prodiranje alergena.

“U vazduhu tokom sezone cvetanja javlja se i po više stotina polenovih zrna u kubnom metru vazduha, a za pojavu simptoma je dovoljno 15, u slučaju polena ambrozije, odnosno 30 u slučaju polena trava ili drveća”, naglašava Nestorović.

On kaže da je “jasno da je teško izbeći kontakt sa polenovim zrnima kada su prisutna u toj količini. U stanovima er kondišn (split sistem) može da filtrira vazduh, a postoje i aparati za prečišćavanje sa HEPA filterima koji uklanjaju polene. Pred jutro zatvoriti prozore, jer najveća količina polena ulazi u stanove (najviše na najvišim spratovima) posle izlaska Sunca”.

Najugroženije su mlade osobe, kod starijih se nivo alergije uglavnom smanjuje. Oni koji rade na otvorenom ili u poljoprivredi, takođe spadaju u grupu jako ugroženih.

“Poseban problem je što je većina pacijenata osetljiva na sve vrste polena, jer je sezona jako duga – drveće cveta od marta do maja, trave od maja do avgusta, ambrozija od avgusta do oktobra. Nelečena alergija na polene može u kasnijem životu dovesti do nastajanja astme”, upozorava Nestorović.

Potrebno je da se ljudi pripreme za nadolazeću sezonu.

“Ljudi treba da provere na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine Srbije kada se pojavi određeni polen na koji su osetljivi i da odmah kada se on pojavi počnu da uzimaju lekove. Kada se već pojave simptomi, delovanje lekova je slabo”, naveo je Nestorović.

On je preporučio da se “napolju uvek nosi kapa jer se poleni deponuju u kosu i unose u kuće, kao i naočare za sunce jer one sprečavaju ulazak polena, ali i sprečavaju oštećenje očiju UV zracima”.

Nestorović ističe i da je “korisno nošenje filtera za polene u nosu, koji se mogu nabaviti u inostranstvu i nisu skupi. Oni sprečavaju prodiranje polena u nos. Sa manjim efektima se mogu koristiti i kreme ili ulja, koja se stavljaju u nos. U danima kada je koncentracija polena veoma visoka, ograničiti boravak napolju”.

Piše: Vojislav Stojsavljević

Izvor: danas.rs/03. marta 2019.


PRVA LINIJA ODBRANE PRED SEZONU ALERGIJA

Osnovni simptomi alergije su : curenje nosa, koje najčešće poistovećujemo sa prehladom, kijanje, grebanje u grlu, kašalj, suzenje očiju.

U Srbiji sezona alergija počinje sredinom februara i traje do oktobra.

Vrlo je važno da se pacijenti edukuju i na vreme krenu sa svojom prevencijom alergije. Alergijska bolest zahteva tretman, koji ako se počne na vreme, može skoro sasvim da spreči simptome.

Znači, ako neko zna da ima alergiju na polen trave, korova, drveća potrebno je da u periodu  bar mesec dana pre toga primeni antialergijske lekove pre svega antihistaminike. Oni će blokirati mesta na koje se polen vezuje i na taj način će sprečiti tegobe. Ne treba se plašiti lekova, niti čekati zadnji momenat. Kod alergije je vrlo važno početi na vreme sa prevencijom. Dakle, sada je poslednji momenat, ko nije počeo a potrebna mu je preventiva, da krene sa njom.

Lekovi koji sprečavaju da dođe do određene reakcije

Bitno je da se lekovi moraju prepisivati od strane lekara,a nikako ne na svoju ruku. Kombinacija različitih vrsta lekova može dovesti do toga da se potiru i da jedan lek spreči dejstvo drugog leka..

 Lekovi koji se koriste su

– Anttihistaminici u obliku sirupa, tableta

– Pumpice, tzv famozni kortikosteroidi, od kojih se mnogi plaše. Strah je donekle opravdan ali donekle i ne jer ako lekar prepiše pumpicu ona neće ostvariti neki štetni efekat jer će lekar dati upravo onoliko koliko treba.

Istine i zablude o pumpici

Alergo test

Pogledajte VIDEO – Dr Saša Milićević Astma, alergeni, alergije

Autor:dr sci med Saša Milićević

Izvor: drsasamilicevic

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NACIONALNI DAN KNJIGE…

tamoiovde-logo

Dan Narodne biblioteke Srbije

Narodna biblioteka Srbije osnovana je 28. februara 1832. godine u Beogradu.

Povodom 187. rođendana u Narodnoj biblioteci Srbije biće održana Centralna manifestacija na kojoj će biti dodeljena nacionalna nagrada iz oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik“. 

U toku programa biće otvorena izložba Žene u srpskom Đure Jakšića, zatim će književnik Goran Milašinović održati književni govor i biće predstavljena izdavačka produkcija iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti.

Program počinje u 11 časova.

Izvor: odknjigedoduse


Program
11.00 U Amfiteatru, Centralnа manifestacijа, na kojoj će se prisutnima obratiti upravnik Narodne biblioteke Srbije Laslo Blašković. Biće dodeljena nacionalna nagrada u oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik”. Svečanu besedu održaće lekar i književnik Goran Milašinović. 
12.00 U Centralnom holu otvara se izložba Žene u srpskom Đure Jakšića. Autorke su istoričarke umetnosti i bibliotekarke Dragana Pantelić i Ljiljana Bašić. Na izložbi je predstavljen deo stvaralaštva našeg znamenitog pesnika i slikara, kao i artefakti koji upućuju na žene 19. veka, sa posebnim osvrtom na one koje su obojile umetnikov emotivni i pesnički život. 
13.30 U Atrijumu se organizuje književni program Razgovor sa Goranom Milašinovićem. Teme razgovora su: uloga institucija kulture u 21. veku, odgovornost umetnika, fenomen fragmentarnosti, naučnici pisci i lekari pisci. 
15.00 U Amfiteatru će biti predstavljene nove stručne publikacije u izdanju Narodne biblioteke Srbije. O ediciji Savremena biblioteka govoriće dr Dobrila Begenišić; o knjizi Predmetna klasifikacija, Predmetni katalog govoriće Nebojša Kovačević i Draginja Vitković; o knjiziKatalogizacija monografskih izvora govore Tanja Tasić (recenzent) i autorke Svetlana Jančić i Ana Savić.

______________________________________________________________________________________________

NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Nastajanje i razvoj biblioteke

Narodna biblioteka je osnovana 1832. godine i najstarija je ustanova kulture u Srbiji. Nastala je kao svojevrsni depozit knjiga, zatim bila biblioteka u sastavu (Knjaževsko-tipografijska biblioteka, Biblioteka Popečiteljstva prosveštenija), nakon toga je okupila više biblioteka javnih i državnih nadleštava i otkupila nekoliko privatnih biblioteka (Lukijana Mušickog, Josipa Šlezingera), da bi vremenom izrasla u nacionalnu biblioteku. 

Narodna biblioteka /novosti.rs/

Godine 1845. Biblioteka je imala 1421 naslov u 2283 sveske i autorski katalog, koji je izradio dr Milovan Spasić. Kneževim ukazom iz 1853. godine, uvedeno je zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole. Naziv “Narodna biblioteka” ozvaničio je Đura Daničić, koji je definisao nacionalnu koncepciju nabavne politike i započeo izradu tekuće nacionalne bibliografije.

Stojan Novaković bio je prvi zakonodavac Biblioteke. Njegovom zaslugom, Zakonom o štampi iz 1870. godine, ustanovljen je obavezni primerak , a Biblioteka je izdvojena iz Ministarstva prosvete i crkvenih poslova i otpočela je izdavačka delatnost. Još nekoliko zakona koji se tiču Narodne biblioteke, doneto je u periodu do 1901. godine. To su Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, koji je nadzor nad radom Biblioteke dodelio ovoj ustanovi, zatim Zakon o Narodnoj biblioteci, koji je definisao osnovne zadatke biblioteke, a to su: a) da pomaže negovanju nauke u Srbiji, b) da olakša širenje narodnog obrazovanja i v) da vodi računa o srpskoj bibliografiji. U ovom periodu, Biblioteka je dobila i svoj prvi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i radu. 

Prvi svetski rat doneo je mnogo nesreće Biblioteci. U bombardovanju je stradao deo fonda, preostali fond je preseljen na više mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Deo fonda dospeo i je i do Sofije, ali je posle rata vraćen. Nestalo je dosta građe, rukopisa, knjiga i novina.

Zakon o štampi i novi Zakon o Narodnoj biblioteci iz 1919. godine, donose Biblioteci status centralne državne biblioteke i pravo na obavezni primerak sa čitave teritorije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tekuća bibliografija Jugoslavije počinje da se izrađuje 1928. Kataloški listić međunarodnog formata usvojen je u Biblioteci 1938. Časopis Glasnik narodne biblioteke počinje da izlazi 1940. godine. 

Početkom drugog svetskog rata, u bombardovanju Beograda, Biblioteka je izgorela do temelja. Tada je izgubljen veliki deo fonda, katalozi i inventari. Obnova fonda počela je još za vreme rata da bi nakon njega bila intenzivirana. 

Biblioteka dobija nove, uređene kataloge i to 1947. godine Autorski, a 1948. godine Predmetni. Godine 1953. osniva se Bibliotečki centar, koji će prerasti u Odeljenje za unapređenje bibliotečke delatnosti. Bibliografsko odeljenje osnovano je 1960. godine sa svrhom izrade srpske retrospektivne bibliografije, iste godine i Arheografsko odeljenje sa ciljem da opisuje i registruje južnoslovenske ćirilske rukopise, kao i da rekonstriuše rukopisni fond. U to vreme nastala je i Konzervatorska laboratorija za zaštitu bibliotečkog materijala i naučno-eksperimentalna ispitivanja knjige i papira. 

Zakon o bibliotekama Srbije iz 1965. godine, Narodnoj biblioteci, kao centralnoj matičnoj biblioteci u Srbiji, dodeljuje posebno mesto i važne funkcije. 

Na dan stradanja u bombardovanju, 6. aprila 1973. godine, Biblioteka je svečano otvorila vrata svoje nove zgrade, u kojoj je i danas. Sledeće 1974. godine, formira se Stručni katalog po UDK, a zatim i Centralni katalog Srbije i Centar za naučne informacije. Godine 1976, Biblioteka usvaja nova pravila za katalogizaciju građe i prelazi na novi, međunarodni standard za bibliografski opis ISBD. Vrše se pripreme za prelazak na automatizovanu obradu podataka. 

Godine 1987. Biblioteka započinje sa katalogizacijom publikacija pred izlazak iz štampe, izrađujući za monografije kataloški zapis u publikaciji CIP – Cataloguing In Publication, obuhvatajući pretežan broj izdanja u zemlji.

Elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije formiran je 1989. godine. Budući da je obuhvatao svu novo-pribavljenu građu, doveo je do obustave izrade lisnih kataloga 1991. godine. 

Lokalnu računarsku mrežu biblioteka je dobila 1996. godine, kada je omogućen i pristup Internetu i izrađena prva web prezentacija.

Posle 2000. godine, Biblioteka čini značajne korake, u prvom redu u otvaranju prema svetu, pri čemu Centar za međunarodnu saradnju dobija intenzivniju i značajniju ulogu. Centar za naučne informacije inicira osnivanje Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku (KOBSON), koji omogućava pristup velikim elektronskim bazama časopisa sa preko 6000 naslova. Pokreće se veliki broj novih projekata. Jedan od njih je i osnivanje Centra Virtuelne biblioteke Srbije (VBS), koji povezuje elektronske kataloge biblioteka u Srbiji u jedinstven uzajamni elektronski katalog.


Istorija zgrade Narodne biblioteke Srbije

Prva zgrada Nrodne biblioteke Srbije nalazila se uz samu portu Saborne crkve, a bila je prilično moderna građevina za početak 19. veka.

Prva zgrada Narodne biblioteke

U ovoj zgradi, biblioteka je bila smeštena samo godinu dana, od 1832. do 1833. godine. Sledeća lokacija bila je zgrada Državne štamparije , preko puta dućana Gligorija Vozarevića. 

Pretpostavlja se da je tamo imala samo jednu sobu, magacin. Posle preseljenja u Kragujevac, delila je sudbinu Državne štamparije, ali se o tom periodu jako malo zna, osim da je 1838. preneta u Popečiteljstvo prosveštenija.

Biblioteka je vraćena u Beograd 1840. godine, kada se našla u “vojničkom špitalju”, na mestu današnjeg Studentskog trga. Iste godine je vraćena u Kragujevac, da bi se sledeće opet obrela u Beogradu.

Zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu – izgorela 1941. godine

Popečiteljstvo prosveštenija je tada iznajmilo zgradu kneginje Ljubice, šest soba za kancelarije i tri za popečitelja. Biblioteka nije imala posebnu sobu, sve dok se Popečiteljstvo nije preselilo u vojnu kasarnu na Vračaru, kasnije zgradu Narodne skupštine. U proleće 1842. godine, Biblioteka opet menja lokaciju, zajedno sa Popečiteljstvom prelazi u zgradu Učiteljske škole (današnju zgradu Akademije primenjenih umetnosti u Ulici 7. jula). Sledeća lokacija je Tobdžijska kasarna na uglu Sarajevske i Nemanjine ulice, gde Biblioteka dobija zasebnu sobu i svog prvog upravnika Milovana Spasića. 

Godine 1861, Biblioteka se seli u zgradu Više ženske škole, gde ostaje do 1864. kada prelazi u Kapetan-Mišino zdanje i tu ostaje do prvog svetskog rata. Na ovom prostoru, biblioteka je prvi put dobila više prostorija. U levom prizemlju dobila je tri velike sobe i jednu manju za službenike. Još dve sobe biblioteka dobija kada se iz Kapetan-Mišinog zdanja iselila Beogradska gimnazija i uređuje ih kao čitaonice, za naučne radnike i opštu. Električno osvetljenje Biblioteka dobija 1901. godine. 
Deo zgrade Kapetan-Mišinog zdanja u kome se nalazila Narodna biblioteka oštećen je prilikom bombardovanja 1914. godine. Zato se počelo sa preseljenjem u unutrašnjost i druge zgrade u Beogradu. Deo knjiga prebačen je u Niš, a deo u zgradu Štedionice Vračarske zadruge na uglu ulica kneza Miloša i Srpskih vladara. Posle napada Bugara na Niš, vredniji deo fonda, prebačen je iz Niša u Kosovsku Mitrovicu. 

Po završetku rata, 1920. godine Narodna biblioteka dobija od vlade sredstva da kupi zgradu kartonaže na Kosančićevom vencu od industrijalca Milana Vape. Ova zgrada nije bila građena namenski za biblioteku, pa je ubrzo postala tesna i nepogodna. Uprkos tome, Narodna biblioteka je u ovoj zgradi dočekala i drugi svetski rat.

Za sve ovo vreme, neprekidno su se ulagali napori da se dobije nova zgrada, koja bi bila namenski građena za biblioteku, ali na žalost, do toga nije dolazilo, uglavnom zbog nedostatka novca.

Zgrada Narodne biblioteke u Knez-Mihailovoj ulici

Prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, zgrada Biblioteke izgorela je do temelja. Šteta je bila ogromna, izgorelo je mnogo retkih knjiga. Ono malo neoštećenih knjiga, i knjiga koje su bile na čitanju i u magacinu u Kosmajskoj ulici, preneto je i smešteno u zgradu Državne štamparije.

Opet je počelo seljakanje, tako da je prve ratne godine Biblioteka smeštena u zgradu Ferijalnog saveza u Francuskoj ulici. Nakon toga za smeštaj su određeni magacini u Višnjićevoj ulici, u kojima je ranije čuvano voće i povrće, gde je biblioteka dočekala i kraj rata. 

Posle rata je za potrebe Biblioteke adaptirana zgrada hotela “Srpska kruna”. Pitanje zgrade pokreće se još nekoliko puta da bi povodom proslave sto pedeset godišnjice prvog srpskog ustanka 1954. godine, bilo odlučeno da se kao spomenik ustanku podigne spomen-biblioteka. Prvobitno je određeno da plac bude na Guberevcu (ugao ulica Franše Deperea i Kneza Miloša). Kasnije se stvorila mogućnost za dobijanje bolje i povoljnije lokacije na svetosavskom platou. Arhitekta Ivo Kurtović je u toku 1961. i 1962. godine izradio idejni projekat zgrade Narodne biblioteke. Tadašnji upravnik Čedomir Minderović radio je na prikupljanju dokumentacije o organizaciji i načinu rada značajnih biblioteka u Evropi. Grupe stručnjaka Narodne biblioteke, u pratnji arhitekte Iva Kurtovića, obišle su biblioteke u Rimu, Parizu, Bonu, Štokholmu i još nekim gradovima.

Sadašnja zgrada Narodne biblioteke Srbije

Kamen-temeljac zgrade Narodne biblioteke položen je 20. oktobra 1966.godine. Sa preseljenjem Biblioteke počelo se u maju 1972. godine, čitaonica je otvorena 29. novembra iste godine, a svečano otvaranje upriličeno je 6. aprila 1973. godine. 

Funkcionalni sklop zgrade je postavljen sa namerom da zadovolji osnovne principe dobro organizovane biblioteke u svome vremenu: jasnu odeljenost osnovnih funkcionalnih grupa i brzi transport bibliotečkog materijala do korisnika. Uočljive su tri osnovne grupe: skladišta, čitalački deo i radni trakt. U skladu sa navedenim postavkama objekat je funcionalno, strukturno i likovno rasčlanjem na dva osnovna volumena spojena veznim delom. 

U okviru modularno rasčlanjene ljušture formiran je živi prostor za razvijanje svake od funkcija, jer su fleksibilnost i adaptibilnost osnovni i nezaobilazni uslovi za život i rad ovakve institucije.

Zgrada Narodne biblioteke je nezaobilazan objekat na karti Beograda zbog značaja institucije za nacionalnu kulturu i zbog smirenosti, ritma i mere kojima se odlikuje arhitektonsko rešenje, donoseći odjek tradicije i pozivajući prolaznike pod svoj veliki krov.

Zgrada Narodne biblioteke Srbije proglašena je kulturnim dobrom i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture.


VIRTUELNA ŠETNJA KROZ NARODNU BIBLIOTEKU SRBIJE

Izvor: nb.rs

____________________________________________________________________________________________

 

BOJA SNEGA…

tamoiovde-logo

KO U BOJE VERUJE, TAJ BOJE I VIDI…

________________________________________________________________________________________

KAKO PADA SNEG?

Kakva se nauka krije iza snega? Po čemu se sneg razlikuje od kiše i leda, kako nastaje snežna pahulja i kako se topi?

Tekst: Slobodan Bubnjević

Sneg je ponovo nad gradom. Kao gost koji retko dolazi u posetu, njegova iznenadna pojava u sivom, hladnom danu, ume da u prvi mah izazove priličnu radost. Zbog ponovnog susreta sa starim prijateljem, oni koji ga dočekuju izađu na prozore, na trenutak ostave svoje uobičajene životne nevolje i svakodnevne obaveze, poneko čak i telefonom obavesti komšije i rođake o neočekivanom posetiocu.

Nažalost, snežno zadovoljstvo brzo prolazi. Sneg ubrzo postaje gost koji remeti svakodnevicu, otežava kretanje, predugo se zadržava i ne haje previše za ustaljene navike, tako da izaziva isprva tiho gunđanje, nervozu, a potom i otvorenu netrpeljivost. Šta je sneg zapravo? Šta je to što su deca uzaludno iščekivala cele zime i što je najednom, početkom decembra, ponovo došlo?  

Kakva se nauka krije iza snega? Šta je proteklog dana padalo iznad grada, po čemu se razlikuje od kiše i leda, kako nastaje jedna snežna pahulja i koliko će raznih meteoroloških okolnosti ponovo morati da se uskladi da bi se u oblacima formirala pahulja?

SNEŽNI KRISTALI

Sneg je oblik vode u čvrstom stanju čija se kristalizacija odvija u atmosferi, pa iako je njegova hemijska formula H20, ista kao kod vode ili leda, sneg se prilično razlikuje od susnežice i ledene kiše.

Kišne kapi, nastale kondenzovanjem vodene pare u oblacima, mogu se zbog niske temperature tokom pada zamrznuti i pretvoriti u susnežicu i led, ali tako nastale zaleđene čestice nisu sneg i razlikuju se od snežnih pahulja po svom obliku i strukturi.

Ključni razlog za to je što pahulje nastaju već u oblacima, gde se snežni kristali formiraju direktno iz vodene pare. Pahulje mogu biti sačinjene od jednog ili više spojenih kristala, dok se pri višim temperaturama grade od velikog broja kristala i na zemlju padaju u snežnim grudvicama.

Svaki snežni kristal je zapravo kristal leda, tako da njegovu geometriju određuje geometrija molekula vode koji je sastavljen od jednog atoma kiseonika i dva atoma vodonika, međusobno razmaknuta za 105 stepeni.

U ledu se molekuli vode vezuju u nizove pravilnih šestougaonih prstenova, pa led ima heksagonalnu kristalnu rešetku. Elementarna ćelija kristala leda je u obliku šestostrane prizme, geometrijskog tela sa dva šestougla u osnovama i šest pravougaonika u omotaču, u čijim se temenima nalaze molekuli vode.

Rast snežnog kristala počinje u oblaku superzasićene vodene pare tako što se molekuli vode kondenzuju oko sićušne čestice prašine i obrazuju šestostranu prizmu na koju se dodaju novi slojevi molekula. Isprva, dok je kristal malih dimenzija, on raste sporo i čitava rešetka zadržava isti oblik.

Kako snežni kristal postaje sve veći, njegovih šest uglova bivaju sve više razmaknuti i sve više okruženi superzasićenim vazduhom, tako da uglovi počinju da rastu za nijansu brže od ostatka kristala.

Zbog ove male razlike u brzini na uglovima, šestougaoni kristal počinje da se grana u šest krakova. Okolni atmosferski uslovi su praktično isti za sve krake, tako da oni rastu približno na isti način i istom brzinom. Zato sve snežne pahulje imaju šest međusobno identičnih krakova.

JEDINSTVENA SIMETRIJA

 Rast snežnog kristala i konačan oblik pahulje pre svega zavise od koncentracije vlage u oblaku i temperature vazduha.

U laboratorijskim eksperimentima sa kontrolisanim uslovima utvrđeno je da pri različitim temperaturama, u intervalu od  -3 do -20 °C, nastaju pahulje koje se međusobno drastično razlikuju. Na -5°C obično nastaju pahulje sa najdužim kracima, dok se između -20°C i -15°C formiraju pahulje u obliku ravnih šestokrakih kristala.

Tokom oblikovanja svaka pahulja neprestano preživljava dramatične izmene u okruženju, biva nošena na razne strane oblaka, trpi različit pritisak i vlažnost, ali se te promene jednako odražavaju na sve krakove u jednoj pahulji, što bez obzira na složenost konačno dobijene strukture, obezbeđuje njihovu simetriju. Zbog ove simetrije, sve pahuljice na prvi pogled izgledaju slično.

Međutim, nikada iz oblaka na tlo neće pasti dve potpuno iste snežne pahulje. Verovatnoća da nastanu dve indentične pahuljice skoro da je jednaka nuli, upravo zbog prilično nestalnih uslova u kojima pojedine pahulje nastaju, ali i zbog molekularne strukture leda. Usled postojanja više izotopa vodonika i kiseonika, na svakih 5000 molekula vode javlja se jedan koji se razlikuje od ostalih.

Omanji snežni kristal sadrži nekoliko hiljada miliona milijardi molekula vode, što znači da u njemu ima oko milion milijardi molekula koji se razlikuju od ostalih. Oni su nasumično raspoređeni po kristalnoj rešetki, čineći svaki snežni kristal jedinstvenim.

 Kada bi u svakoj godini nastalo milion milijardi pahulja, verovatnoća da se čak i tokom perioda od 15 milijardi godina, koliko iznosi starost cele vasione, formiraju dve do u molekul indentične pahuljice i dalje je praktično nula.

BOJA SNEGA

Snežna pahulja posmatrana iz neposredne blizine nije bela, već je bezbojna i providna, što je logično, jer su pahulje sačinjene od kristala leda. Bela boja snega je svojevrsna iluzija – optička varka koja nastaje refleksijom svetlosti. Rasejana na više snežnih kristala, svetlost odbijena od snega izgleda bela, što je mešavina svih boja u vidljivom spektru svetlosti. 
Ljudsko oko na neki način uspeva da razluči i vidi belu boju snega čak i kada na njega pada dolazeća svetlost koja nije mešavina svih boja, već pripada užem delu spektra. Međutim, za razliku od ljudskog oka, fotografije snimljene pod fluorescentnom svetlošću prikazuju sneg zelene boje.

Inače, pored prepoznatljivog belog, postoji i takozvani crveni sneg. To su snežne površine krvavocrvene boje koja nastaje zbog toga što u snegu žive kolonije algi Chlamydomonas, Raphidonema i diatomi.

Ove alge su najpoznatiji i najrasprostanjeniji pripadnici „snežne flore“. Kada ima malo sunčeve svetlosti, a temperature postanu izuzetno niske, ove alge uspevaju da prežive jer se njihov metabolizam se usporava i one postaju neaktivne.

S druge strane, upravo takvi uslovi u polarnim oblastima ili na visokim planinama omogućuju zamrzavanje nižih slojeva snega, zbog čega dolazi do trajnog taloženja snežnog pokrivača i nastanka lednika. U ovim krajevima refleksija svetlosti od snežnog pokrivača bitno snižava temperaturu i važna je za globalni klimatski sistem, pošto se izvestan deo sunčeve radijacije zbog odbijanja vraća nazad u atmosferu i ne dolazi do zagrevanja tla.

Razni planetarni modeli klime pokazuju da površina snežnog pokrivača ima vrlo značajnu ulogu tokom ledenih doba. Tada uvećana površina pokrivena snegom odbija sunčevu svetlost i planeta se dodatno hladi, što dovodi do pojačanih snežnih padavina, još većeg odbijanja zračenja i daljeg hlađenja planete.

Kada je površina snežnog pokrivača isuviše velika, ovaj proces postaje nepovratan i planeta se trajno zamrzava. Ako se snežni pokrivač ne proširi dovoljno, uobičajeni ciklus hlađenja i zagrevanja planete se nastavlja, tako da se ledeno doba završava. Lednici se povlače na sever i jug, a klimatski sistem se stabilizuje na više hiljada ili miliona godina.

ZVUCI NA SNEGU

 Sneg danas privremeno ili stalno pokriva oko 23 procenta površine Zemlje. Uobičajeno, sneg pada severno od 35° i južno od 35° geografske širine, a bliže ekvatoru se javlja vrlo retko i to na nadmorskim visinama iznad 5000 metara.

Osim za klimu, snežni pokrivač je značajan za mnoge biljne i životinjske vrste. Slaba provodljivost toplote štiti pojedine vrste od smrzavanja tokom zime, dok otopljavanje snega navodnjava zemljište.

Zanimljivo je da sneg, osim što slabo provodi toplotu, loše provodi i zvuk. Budući rastresit, nalik na materijale koji se u građevinarstvu koriste za zvučnu izloaciju, snežni pokrivač dobro apsorbuje ambijentalni zvuk usled čega nastaje dobro poznata tišina, tajac posle snežne vejavice. Kada se dovoljno nataloži i vremenom postane gušći, više nije tako dobar apsorber zvuka.

Međutim, tada se javlja jedna pojava omiljena kod ljudi koji uživaju u šetnjama po snegu. Sabijeni snežni kristali na dovoljno niskoj temperaturi, umesto da se tope, pucaju pod nogama, što izaziva efekat škripanja. Kada se temperatura podigne, kristali počinju da se tope pod koracima i zvuk nestaje, tako da se škripanje snega najčešće javlja noću i u hladnim jutrima. Sneg prate i razne druge, donekle neobične pojave, čisto literarne.

Ljubitelji snega se mogu pronaći u izvesnom broju knjiga o jednoj vrlo specifičnoj čežnji za udaljenim svetom beline, za misterioznim svetom „kod Hiperborejaca“ ili pak u nešto popularnijem Osećaju gospođice Smile za sneg. Čarolija snega je u takvoj težnji nesumnjiva. Pahulje se uvek u haotičnom letu spuštaju na tlo i stvaraju snežni pokrivač koji u belini, u nevinosti na koju asocira, uravnotežuje svaki predeo, ulepšava prizore prljavog grada i ukida ružne ovdašnjosti. Izaziva tišinu.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________________________________

ZAJEDNO SU ČITALI I TUMAČILI…

tamoiovde-logo

Balada o džambasu i krčmarici

U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Foto ilustracija: Bora*S

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
padala kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu sela pored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tamo na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Brana Petrović

_______________________________________________________________________________________

NOVOGODIŠNJA PORUKA…

tamoiovde-logo

Na kraju ove i na početku Nove godine, mogli bismo se kao deca zakleti i reći makar sebi:

Foto ilustracija: Bora*S

– Neću više nikad, ili ću manje nego do sada,ili ću samo onoliko koliko moram, jer sam takav kakav sam.
Nemojte se danas boriti za ono protiv čega ste se nekad borili.
Nemojte nikad više tuđim greškama objašnjavati i pravdati svoje.

Nemojte raditi ono čega bi se vaši roditelji stideli i čega će se vaša deca sutra stideti, nemojte sebe proglašavati jedinim i najboljim.
Najbolji više nisu živi, a mi smo tu samo zato što njih više nema.

Oslobađajte se slugu. Pomozite im da ne budu sluge, čak i onda kada bi oni to hteli da budu.
Poštujte druge ljude, nemojte ih proglašavati prijateljima samo onda kada su vam potrebni.
Nemojte se dokazivati pred gorima od sebe, pred ravnodušnima, pred onima kojima bi trebalo platiti piće da bi vas slušali
i da bi vam verovali.

Nemojte stalno vikati i traziti još.
Ponekad recite dosta i neću više, hvala, ni ovo nisam zaslužio.
Nemojte tražiti da vam se unapred plati ono što sto ćete tek uraditi.
Mogli biste pre toga vratiti ili uraditi ono što ste već uzeli.
Budite skromni zato što vi tako hoćete, a ne samo zato što vam drugi ne daju.

 Duško Radović

_________________________________________________________________________________________

Srdačno,

Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________

SVETLOST, IZNENADA…

tamoiovde-logo

Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio, 
ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il’ neki viši cilj ima tvorac bele čarolije? 

Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!
Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!

Fotoilustracija: Bora*S

Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro! 
Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta! 
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca, 
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!

Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,
vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!

Još jedna noć prošla je kroz vaš život. 
I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite, 
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste živi!

Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,
kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi — 
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!

Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!
(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!

Evo daktilografkinja, evo lepih žena!
Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!

Svaka izgovorena reč deo je opšte drame. 
Tragedije su davno za loša pozorišta. 
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored 
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.

Dostavite spisak građana rođenih ove noći. 
(Odneti cveće porodiljama i babicama!) 
Naoružati stariju braću i očeve, 
obnoviti vojne škole, 
okrečiti kasarne!

Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!
Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!

Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek 
tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.

Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak! 
Obujmo čarape ispletene u brvnarama, 
sjajne čizme od koža izumrlih životinja, 
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.

Ko ste vi da se tako ponašate,
ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.

Branislav Brana Petrović

_________________________________________________________________________________________

SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…

tamoiovde-logo

Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju

Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.

Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja. 

Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.

Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).

Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.

Izvor: turistickisvet.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________