BELO PLATNO…

tamoiovde-logo

SIMBOL ZA NEVINOST, JEDNOSTAVNOST, SAVRŠENSTVO

Kažu da je bela boja  savršeno uravnotežena jer predstavlja sve boje u jednoj.

Bela boja je simbol za savršenstvo, čistoću, nevinost, jednostavnost.

Zato je kod Srba belo platno, motiv koji čoveka prati u svim važnim dobima života.

Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na krštenju ga  takodje ogrnu belim platnom.

Veruje se da venčanje  u beloj odeći donosi sreću a mladencima se ruke vežu belim platnom.

Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam  da još ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali najlepši snovi.

Zašto smo odustali od te posteljine?

Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba štirkati, peglati…a nema se vremena.

A nekada?

Nekada, kada se živelo sporije i imalo više vremena, žene ne samo što su prale, štirkale i peglale bela platna, nego su ta platna i pravile. I nisu to bila pamučna platna. Uglavnom su nastajala od kudelje.

Eto, vraćam se na priču o kudelji ili konoplji.

Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala poseban deo zemlje, obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje. To mesto se zvalo KONOPLJARA.

Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle Djurdjevdana, sejala se konoplja. Djurdjevdanske kiše su bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već krajem juna ili početkom jula narastala i oko 1 metar i bila zrela za berbu. Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši, potapala se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko dana.

Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu sve dok snopčići ne pobele.

Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE. Skoro svaka kuća je imala u dvorištu trlicu na kojoj se trljenjem od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac. Od tog konca su na razboju tkale platna.

Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje, haljine, peškiri, stolnjaci , zavese i posteljina.

Kako se ništa nije bacalo,od grubljeg vlakna se preo konac od koga se tkalo platno za slamarice. Za one koji ne znaju, slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće (slamarice) ubacivala se slama i na tome se spavalo. Bile su mekane, šuškave i trebalo ih je protresati ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.

Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.

Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok ili reku da se izbeli.

Platno se potapalo u vodu , pa se sa jednog kraja vadilo ali pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu, uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30 cm. Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom  da se što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo na suncu. To mesto na reci gde se belilo platno, koristilo je celo selo i ono se zvalo BELILO. Moralo se paziti da se platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.

Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i vez ali se to radilo uglavnom zimi.

Devojke za udaju su pripremale svoju spremu. Vezle su košulju za venčanje, pa peškire za svatove, stolnjake, posteljinu, zavese, peškire za krštenje…

Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.

Sigurna sam da u mnogim ormanima (negde na dnu) ili u sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih  sprema koje bi oplemenile i ulepšale stereotipne soliterske stanove . One sada nisu u trendu ali neka ih  oni koji su ih nasledili, ne bacaju.

U njih je uloženo mnogo rada i ljubavi  a složićete se sa mnom i da su lepe.

Izvor: starizanatisrbije.rs

_______________________________________________________________________________________

Advertisements

GMIZANJE ČOVEČANSTVA…

tamoiovde-logo

BLAGOJE IZVORNIK

Osećao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,
Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg, 
Znao je kad iza planine 
Nadođe nova veća strmnina,
Kada u gužvi vrhova, klanaca, venaca
Zemlja se umiruje
I val se spušta blag i mek.

Stanislav Vinaver

U tome usponu, uzletu, komešanju
Vedri su proplanci, slavni pašnjaci
I kao da zastaju, i usred bunila,
Nečeg se sećaju,
I kao pre svih vremena da je uklet tu
Izvor, iznenadan i čist
Skriven i tiho
Žuborno raspevan.
Pa kao da izvor doziva
Hiljadama tuđih glasova
Tim besomučnim kršem,
Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.
I što više groznice u pustom rojenju
Što više sklopa i rasklopa
I nekog prkosa, i nekog ponosa
I nekog očajnog nesporazuma
― Kao da se radi o bezbroju puteva
Koji su svi spleteni u klupče ―
U toliko je većma očekivan
Radostan i nasmejan
I blagosloven
Taj izvor.
On zove onog koji ume da čuje
Da sluti
Da zna.

Blagoje Izvornik nalazio je uvek vodu
I iznalazio put
I određivao pravac
I nije se varao gde je šta.

Valjda je isto tako znao i ljude
I njihov poredak i način
Samo nije hteo nikom da kaže
A ko bi ga i razumeo?

On je znao otkuda vrvi neprijatelj,
I da li će da uhvati baš ovu liticu
I kao da je slutio
I tajno gmizanje čovečanstva
U sreći i očajanju,
U patnji i grabežu
U pljački, radosti, molitvi
Kroz neprohodne vekove
Kroz gluhu goru prošlosti 
― Koja je odjekivala u njemu ―
Kroz budućnost punu tutnja i topota.

Blagoje Izvornik se ograničio
Samo na zemlju i vodu
Na brdo i dolinu
Na planinu i kamen
Na to nešto sitne tajne
A ćutao je o ljudima
O tajnama velikima
Ma da je kroz san i javu
Čujao narode.

Ležeći na ledini
U noći beskrajne i ledene,
― Kada su umorni vojnici ćućorili
Po stoti put istu nejasnu vest
Ili neko staro jezivo proročanstvo
I pokrivali se čim stignu ―

Blagoje Izvornik, otvorenih očiju
Pokrivao se nebesnim pokrivačem.
Razmršavao je zvezde
U njihovom neutešnom hodu,
Zaplete velikih i malih kola,
U treperenju mlečnoga puta
Padove i rušenja svetlih gnezda.

Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanje
I mislio je: ah, koliko, koliko
Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod Bog
Da to drži ― održi, odmrsi ― ne pomrsi,
I hoće li ikada stići
Da posveti malo svoga dragoga vremena
I nama, i nama

Zaboravljenima,
― I našoj Srbiji.

Stanislav Vinaver


Od leta 1914. do jeseni 1918. godine, trajao je Veliki ili Prvi svetski rat.

Pesnik Stanislav Vinaver  jedan je od pripadnika Jedinice „1300 kaplara“, plejade mladih ratnika, koji su skoro kao deca gurnuti u oganj rata. Preživeo je Vinaver golgote ovog   ali i zarobljeništvo  u logoru Osnabrik u Drugom svetskom ratu. 

Prilog za kulturu sećanja povodom 100 godin od proboja Solunskog fronta, koji je označio početak kraja najvećeg vojnog globalnog sukoba dva saveza država u dotadašnjoj istoriji čovečanstva i sloma Centralnih sila. 

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

ČAROBNI GLAS MELANIJE BUGARINOVIĆ…

tamoiovde-logo

Melanija Bugarinović, prva Srpkinja u Bečkoj operi

Melanija Bugarinović (1903-1986) je 40 godina suvereno vladala operskim scenama širom Evrope. Bila je prva je Srpkinja sa stalnim angažmanom u Bečkoj operi i prva koja je nastupala na Bajrojtskim svečanostima, gde pravo učešća imaju najeminentniji solisti i dirigenti. Priča o njoj otkrivena je [ove godine] u Noći muzeja u okviru interaktivne postavke „Čarobni glas Melanije Bugarinović“ u Banatskoj sobi u Beloj Crkvi.

Melanija je rođena 29. juna 1903. u Beloj Crkvi i već sa šest godina je pevala u tadašnjoj crkvi i školskom horu. Hteli smo da vratimo sećanje na nju, slušanjem njenih kompozicija i muzike i razgovorom sa posetiocima o tome koliko znaju o njoj. Želja nam je da pokažemo da posedujemo umetnike od neprocenjivog bogatstva i da treba da inspirišemo mlade generacije u duhu tog umetničkog stvaranja – kaže za „Blic“ Jasmina Turturea, autorka izložbe i predsednica Škole plus „Dositej Obradović“.

Operski repertoar Melanije Bugarinović bio je izuzetno bogat, i po broju operskih uloga i po broju zastupljenih kompozitora. Bila je Karmen u istoimenoj operi, Kabanjiha u „Kaći Kabanovoj“, Končakovna u „Knezu Igoru“, Koštanu, Acučenu u „Trubaduru“, Urlika u „Balu pod maskama“, Groficu u „Pikovoj dami“, Friku u „Prstenu Nibelunga“, Ortrud u „Loengrinu“, Amneris u „Aidi“… Gostovala je u Nemačkoj, Španiji, Čehoslovačkoj, Italiji, Francuskoj, SSSR-u, Švajcarskoj, Austriji, Grčkoj, Izraelu, Egiptu…

Isticala je da voli svaku svoju ulogu: „Zavolim je u radu, inače je ne bih ni pevala, jer moja fraza, moja muzika, ono što moram da donesem leži u mom srcu. Volim svaku ulogu, jer i ona najmanja nosi u sebi lepotu“, citirala je Melaniju Bugarčić teatrolog dr Vesna Krčmar u monografiji o ovoj operskoj divi.

Prilikom svakog od svojih brojnih gostovanja Melanija je kupovala detalje kojima je opremala svoju vilu u Beogradu. Naročito je volela austrijsko i rusko srebro, staklo iz Venecije, porcelan iz Beča, studijske kopije značajnih evropskih slikara.

U Beograd se vratila posle Drugog svetskog rata i to kao zvezda po koju su naročito slali auto u Beč. Iz javnosti se povukla 1968. govoreći da je „bolje otići dok je još snage i glasa i tako ostati u lepoj uspomeni“.

Imala je ćerku jedinicu, Mirjanu Kalinović-Kalin, takođe prvakinju Bečke opere koja je zbog bolesti morala da prekine karijeru 1957. Umrla je 1975. Melanija je zato govorila da joj je najteža uloga bio život.

Nakon ćerkine smrti Melanija je 1978. u Novom Sadu osnovala Fond za unapređenje vokalne umetnosti mladih u svoje i ćerkino ime. Fondom je predviđeno da se sva pokretna i nepokretna imovina Melanije i Mirjane daruje novosadskoj opštini u cilju školovanja mladih talenata vokalnog i klavirskog odseka iz SMŠ „Isidor Bajić“ i Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Melanija je umrla 1986. a iza nje su ostale dve vile u Beogradu, vredna numizmatička i filatelistička tbirka, raskošan nakit. Jedna kuća je u međuvremenu prodata, a najvredniji deo zbirki i zlatnog nakita je nestao.

Život primadona u zelenilu mirnog Senjaka danas je moguće videti samo na nekoliko filmskih traka i fotografija koje se čuvaju u Muzeju grada Novog Sada.

– Lokalna sredina veoma malo zna o Melaniji i zato smo iz njenog Fonda u Novom Sadu pozajmili fotografije i druge predmete. Shvatamo da naši sugrađani malo znaju o njoj a osećamo se dužnim da ih podsetimo, ponajviše mlade, da ih podsetimo da je u njihovom gradu rođena ova čarobna diva sa karijerom koja se može porediti sa najvećim svetskim zvezdama i verovatno je bez premca i do danas u Srbiji – istakla je Jasmina Turturea.

U Beloj Crkvi ništa od Melanijine imovine nije ostalo, kuća u kojoj je rođena sada je privatna kuća, ali je važno napomenuti, podeća Turturea, da je Bugarinovićeva prema statutu svog Fonda naglasila da prioritet za stipendije imaju deca iz Bele Crkve.

Izvor: odknjigedoduse

_____________________________________________________________________________________

U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA PROMOVISANA KNJIGA O MELANIJI BUGARINOVIĆ

Promocija knjige prof. dr Vesne Krčmar „Melanija Bugarinović – primadona čarobnog glasa“, održana je u sredu 12. decembra u Muzeju Narodnog pozorišta.

O knjizi, kao i o karijeri i životu Melanije Bugarinović pored autorke, govorili su muzikolog Marija Adamov, primadona i profesor emeritus Radmila Bakočević, profesor Zvonimir Krnetić i primadona Breda Kalef. 

Na promociji je trebalo da učestvuje i profesor dr Svetlana Stefanović član upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalnih umetnosti mladih „Melanije Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović – Kalin“ iz Novog Sada, ali je ona bila sprečena da dođe u Beograd zbog vremenskih nepogoda. U pismu, koje je pročitao kustos Muzeja Narodnog pozorišta Dragan Stevović, ona je, između ostalog, ocenila da je Melanija Bugarinović „srpska Karmen, bila žena neverovatne snage, vanserijskog talenta, jakog duha i plemenite prirode“.

– Ostavila je za sobom neporeciv trag u umetnosti i napretku srpske kulture. Bila je pevačica sa imperesivnom biografijom, umetnica evropskog renomea, anđeoskog glasa i neumorna u želji da svaku ulogu proživi i osmisli do perfekcionizma – napisala je gospođa Stefanović.

Adamov je kazala da je Vesna Krčmar u ovoj knjizi obelodanila brojne činjenice, od kojih i neke sasvim neobične i potpuno nepoznate podatke o stvaralačkom i životnom opusu, kao i kreativnom razvoju te osobene, po mnogo čemu, a naročito po sasvim specifičnom raritetnom glasu ogromne izražajnosti, čudesne i fascinantne operske i koncertne pevačice. 

Ovu prvu monografiju o našoj velikoj operskoj pevačici, inicirao je 2006. godine kompozitor Stevan Divjaković, predsednk Upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalne umetnosti „Melanije Bugarinović i kćerke Mirjane Kalinović- Kalin“, a ideju su do konačne realizacije podržale aktuelna predsednica Fonda Marina Jaško i članica Odbora, Gabrijela Teglaši-Velimirović. 

Od smrti Melanije Bugarinović (1903-1986), solistkinje Beogradske opere i Bečke državne opere prošlo je 26, a od njenih početaka na domaćoj sceni, 81 godina. 
S pozornicom i našom publikom oprostila se 1968. ulogom Marfe u Hovaščini izvedenom povodom njenog ličnog četrdesetogodišnjeg jubileja i stogodišnjice postojanja Narodnog pozorišta u Beogradu. 

Tokom karijere koja ju je s „prtljagom“ od stotinak uloga vodila širom sveta, nastupala je najviše u Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Španiji, Italiji, Francuskoj, a 1952. i 1953. godine i u Bajrojtu, kao treća Jugoslovenka i prva Srpkinja, pozvana da učestvuje na čuvenim Svečanim igrama u počast Vagneru. 

Pevala je s najvećim operskim zvezdama i pod vođstvom najznačajnijih dirigenata, snimala za domaće i strane radio i televizijske stanice, a s ansamblom Beogradske opere, za kuće „Decca“ i „His Master’s Voice“, zabeležila dela ruskih kompozitora. U Operi Srpskog narodnog pozorišta gostovala je 1959. i 1960, a posle smrti ćerke Mirjane, mecosoprana slične tamne, altovske boje, i bolešću prekinute, obećavajuće sjajne karijere, rešila je da Novom Sadu, gradu kojem je zaveštala svu imovinu, ponudi i osnivanje Fonda za razvoj mladih vokalnih talenata, koji u svojoj osnovnoj funciji uspešno deluje već dvadesetak godina, a zvanično je ustanovljen 1978. godine.

M.B.

Izvor: narodnopozoriste.rs/objavljeno:10.12.2012.

______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

TRAŽIM POMILOVANJE…

tamoiovde-logo

Tražim pomilovanje za zgužvane misli

Za one koji su se izgubili

i svoje srce stisli.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

Za one koji klecaju pod teretom svog bremena

I koji ne znaju da za sve treba vremena

Za one koji hoće da na prečac postignu mnogo.

 

Tražim pomilovanje za one koji beže od života

I koji su zaslepljeni idejom

Da postoji divota

Jedino izvan naše planete

Za one koji beže kao dete

Kad se pred njima ukaže problem

Kojem u oči treba pogledati.

 

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju

Nije zato što ne umeju

Već zato što su se udaljili od sebe

I što njihovo srce težak teret grebe

Što su ga sami sebi natovarili.

 

Iz zbirke pesama „Tražim pomilovanje  Desanke Maksimović

Foto ilustracija: Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

GLAVNA ŽELEZNIČKA STANICA OTIŠLA U ISTORIJU…

 tamoiovde-logo

Glavna železnička stanica otišla u istoriju, vozovi sa Prokopa

Od 1. jula za sve vozove u međunarodnom i unutrašnjem putničkom železničkom saobraćaju polazna i dolazna stanica je Beograd Centar u Prokopu. Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd – Budimpešta bio je 30. juna u 21.45 časova.

Foto: Wikimedia

Izuzetak su samo dva para međunarodnih vozova koji saobraćaju između Beograda i Bara, koji su još od 16. juna preusmereni u Železničku stanicu Topčider.

Od 1. jula u stanici Beograd Centar u Prokopu dnevno će saobraćati 195 vozova, i to 16 međunarodnih, 56 lokalnih i daljinskih, 90 vozova na liniji „BG Voza“ između Batajnice i Ovče i 33 voza na liniji „BG Voza“ između Beograd Centra i Resnika.

Po prvi put vozovi će saobraćati između Vršca i centra Beograda, a biće po pet polazaka dnevno.

U saopštenju „Infrastruktura železnice Srbije“ navodi se da je, nakon realizacije velikog broja aktivnosti, i železnička stanica „Vukov spomenik“ u potpunosti pripremljena da od 1. jula kroz nju dnevno prolazi 100 vozova – 90 vozova na liniji „BG Voza“ Batajnica – Ovča i 10 vozova na relaciji Beograd Centar–Vršac.

Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd-Budimpešta bio je 30. juna u 21.45.

Zgrada Železničke stanice u Beogradu, izgrađena 1884. godine, treba da postane Istorijski muzej Srbije.

Tanjug

Izvor:.turistickisvet.com



Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

STUDENICA, SVETA CARSKA LAVRA…

tamoiovde-logo

SVETA CARSKA LAVRA STUDENICA

O manastiru

  Studenica je srednjevekovni manastir u dolini Studenice, leve pritoke Ibra, nedaleko od mesta Ušća, pod planinom Radočelom. Osnovao ga je Stefan Nemanja. Imao je više crkava u dvorištu ovalnog oblika, koje je bilo opkoljeno odbrambenim zidom. Očuvane su tri crkve, a od ostalih građevina ostali su samo temelji ili su potpuno iščezle. Najznačajnija je Nemanjina crkva, sagrađena posle 1183. i posvećena Bogorodici. Kralj Radoslav dozidao je ispred nje veliku spoljnu pripratu.

1.Nemanjina crkva
2. Kraljeva crkva
3. Nikoljača
4. Temelji crkve Sv. Jovana Krstitelja
5. Trpezarija
6. Riznica
7. Konaci
8. Zapadni ulaz – pirg
9. Istočni ulaz


  1. Nemanjina crkva je jednobrodna građevina s jednim kubetom i pripratom. Spolja je u belom mermeru, s bogatim plastičnim ukrasom na pojedinim delovima. Ukras je romanskog stila i najvišeg je umetničkog kvaliteta među našim srednjevekovnim crkvama. Mada je u duhu italijanskih spomenika XII veka, ima i neke analogije sa francuskom umetnošću toga doba. Naročito je usredsređena na četiri portala: zapadni, unutarnji i dva bočna, kao i na trodelnom oltarskom prozoru. Živopis u crkvi potiče iz vremena velikog župana Vukana, 1205. g., što se vidi iz natpisa u kubetu. Naročito se ističu veliko Raspeće i Pričešće u oltaru. Manastir je uživao najveći ugled, a njegov iguman je imao prvo mesto u srpskom Saboru.
  1. Iz doba kralja Milutina je Kraljeva crkva posvećena sv. Joakimu i Ani. Kraljeva crkva je mala, gotovo kvadratne osnove, ima jedno kube. Na oltarskoj apsidi je u kamenu uklesan natpis arhimandrita Jovana iz 1314. g. U unutrašnjosti je sačuvan vanredan živopis u stilu tzv. dvorske škole kralja Milutina.

    3. S kraja XII ili početkom XIII veka je crkva Svetog Nikole. To je skromna jednobrodna građevina bez kubeta, sa ostacima dobrog živopisa iz početka XIII veka.                                                                                                    Od prvobitnih konaka koji su bili oko manastirskog dvorišta očuvani su samo ostaci stare trpezarije koja je imala uzan trem od mermera. Ostali konaci su relativno nove građevine.

Manastir Studenica upisan je u listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESKO-a.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

Značaj manastira Studenice za srpsku prosvetu

izvod iz članka episkopa banatskog Amfilohija Radovića –

Carska lavra Studenička je nazvana, i to s pravom, „majkom, korenom i glavom svetih crkava u Srbiji“. Ona je zaista to i bila i ostala blagodareći svojim svetim ktitorima Simeonu i Savi i svojoj izuzetnoj ulozi u prosveti i kulturi srpskog naroda. Ovo su neki od važnijih aspekata osnova i doprinosa Studenice obrazovanju i kulturnom napredovanju u celini:

1. Studenička prosveta je nezamisliva bez prave vere, blagočešća. Sveti Sava, u svojoj drugoj Studeničkoj besedi, kao i u svim svojim spisima, priziva na veru u Hrista, na držanje njegovih zapovesti, predanja njegovih Apostola i na neodvajanje od crkvenog sabora (= sabranja) preko koga se stremi i dostiže u sjedinjenje mnoštva ljudi bogoizabranih u sjedinjenje Svete Trojice … Očevidno, to je i krajnji cilj zidanja Studenice: da se u njoj kao obitelji i kroz nju – ljudi preobražavaju u „obitelj“ Duha Svetoga. Za studeničke prosvetitelje Simeona i Savu obrazovanje ne znači (kao danas) sticanje znanja nego obnavljanje u nama obraza Trisvetloga Božanstva silom Duha Svetoga. Nastavnik ili „nastavitelj“ je pre svega onaj koji pokazuje pravi put koji vodi u večni život.

Takvog puta je „putevoditeljica“ i „nastavnica“ Presveta Bogorodica, ali i Sveti Sava i ostali svetitelji. Kada Stefan Prvovenčani govori o „vospitaniju“ koje je primio od oca, pod njim podrazumeva celokupno svoje telesno i duhovno uzdizanje i uzrastanje. U istom smislu Teodosije govori za Nemanju da je sinove i kćeri obučio „svetim knjigama“ i blagim običajima. I Domentijan kaže za Svetog Savu da su ga roditelji vaspitavali „u velikoj ljubavi, blagoverju i čistoti“.

Simeon i Sava pre svega uče pravoverju i pokajanju i revnosnom življenju po Bogu. Njihova prosveta je organski vezana za pokajanje, za duhovno-moralno uzdizanje pa tek onda za znanje. U njojličnost prosvetitelja, nastavnika, igra prvorazrednu ulogu, što se pokazalo i na njihovom primeru i njihovom značaju za oblikovanje i obrazovanje srpskog naroda.

Svetitelji uče svojim životom i svojim primerom, ali i svojom smrću i svojim posmrtnim čudotvornim dejstvom. Takvi su bili Simeon i Sava, ali i Simeonov drugi sin Stefan Prvovenčani, monah Simon, u narodu poznati kao „Sveti Kralj“. Naročiti značaj za prosvetu srpskog naroda imale su njihove svete mošti. Preko njih kao ktitora i preko njihovih moštiju Studenica zadržava prvenstvo među srpskim manastirima i među svim srpskim duhovnim centrima.

U neposrednoj vezi sa ličnostima svetih ktitora Studenice i njihovim svetim moštima i njihovom značaju za prosvetu srpskog naroda jeste i studeničko monaško opštežiće, ustojeno po „obrazniku Svetog Save“, kao i studenički sabori i praznici na koje se narod vekovima sakupljao.

Monaško opštežiće kao vekovni studenički način življenja, liturgijska molitvena sabranja unutar manastira, vernost srpskog naroda zavetu Svetog Save da se ne odvaja „od crkvenog sabora“, tj. od liturgijskih sabranja i svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sve to u stvari predstavlja istinsku „dušu“ manastira Studenice. Prvorazredan je značaj manastirskog opštežića i manastirskih sabora i praznika za razvijanje društvene i socijalne svesti srpskog naroda kroz vekove, za razvijanje duha zajedništva, mobarstva, jednakosti u njemu.

Sa tim u vezi je i buđenje, oblikovanje i čuvanje nacionalne svesti srpskog naroda koja je prosto neobjašnjiva bez manastira Studenice. S pravom je još u prošlom veku pisao M. B. Milićević : „Ne videvši Studenice, Srbin ne može imati pojma o prošlosti roda svoga“. Taj značaj manastira Studenice ne proteže se samo na nemanjićki i postnemanjićki period istorije srpskog naroda, nego i na period turskog ropstva, kao i na zbivanja u novijoj srpskoj istoriji, naročito posle velikih Seoba preko Save i Dunava. Grob Svetog Simeona i ćivot Svetog Kralja imali su značenje nacionalnog simvola na svim prostorima do kojih su Srbi dopirali i na kojima su boravili. Radi se o obnovi kultova srpskih vladara i nacionalnih svetitelja. Karađorđe, vožd Prvog srpskog ustanka, itekako je svestan značaja Studenice za buđenje srpskog naroda, kao i Miloš Obrenović posle njega.

5. Poseban značaj za srpsku prosvetu vidi se u pisanoj i prevedenoj književnosti i književnim delima, koja upravo u Studenici ima svoje začetke. Ovde je 1208. godine nastala prva biografija Svetog Simeona, kao i njegova Služba. Napisao ih je sam Sveti Sava. Taj njegov spis postao je nadahnuće studeničkog ktitorskog živopisa. Studenički i Hilandarski tipik, Hilandarska povelja i drugi „obraznici“ ovog simeono-savinskog perioda postaće uzor kasnijim delima slične vrste. U Studenici su tokom vekova pisane i prepisivane mnoge knjige, što naročito važi za Isposnicu Svetog Save. Može se slobodno reći da je srpska pisana reč i književnost potonjih vremena započela sa prvim biografijama Save i Stefana Prvovenčanog i sa Studeničkim tipikom.

Značajan je Studenički zbornik zvani „Otečnik“, prepisan u XV veku. U njemu se pored podvižničko-moralnih pouka nalaze i pravni spisi: Vlastareva sintagma i Dušanov zakonik.

Studenička biblioteka je bila verovatno veoma bogata, ali zbog čestih rušenja i paljenja samog manastira od nje nam je veoma malo sačuvano.

Za srpsku kulturu i prosvetu, naročito na polju neimarstva, od naročitog je značaja studenička arhitektura. Ona u sebi sjedinjuje vizantijsku gradnju sa mramornom odećom i ukrasom romanskih crkava. No, njena plastika nije isključivo romanskog stila, kao što se obično misli, nego ima i vizantijskih elemenata (na primer, lik Bogorodičin u timpanu na reljefu). Studenica tako vezuje organski Rašku i Srpsko primorje sa vizantijskim neimarstvom, postajući nadahnuće ostalim građevinama raške škole, ali i kasnije. U Studenici je građeno i dograđivano ne samo u vreme prvih ktitora, nego i kasnije u vreme Radoslava (priprata), kralja Milutina (divna arhitektura spojena sa živopisom u Kraljevoj crkvi Svetog Joakima i Ane), ali i u XV i XVI veku (sačuvane freske iz 1569. godine). Kao centralna građevina raške stilske grupe crkava, Studenica utiče i na Žiču, Gradac, Dečane, Svete Arhangele u Prizrenu i dr. Sa svojim kulama, sabornim hramom Bogorodice Dobrotvorke i drugim hramovima i paraklisima ona je upečatljivo delovala na svest naroda.

U manastiru je bila zastupljena i primenjena umetnost, čuvana u hramu i bogatoj manastirskoj riznici: sasudi, odežde, relikvijari sa moštima, petohlebnice, plaštanice, stavroteke i dr. sa poreklom od Palestine do Moskve, Carigrada i Primorja.

Što se tiče studeničkog živopisa, o njemu je mnogo i podrobno pisano. Ovde ćemo samo istaći činjenicu da je za njegov prvi i najznačajniji sloj najzaslužniji Sveti Sava. On ne samo što je odabrao najbolje živopisce toga vremena nego je i sam aktivno učestvovao u živopisanju, što se vidi iz otkrivenog zapisa u kubetu Bogorodičine crkve: „I mene rabotavšago pomenite Savu grešnago“. Studenički živopisac, kako onaj iz Bogorodične crkve, tako i onaj iz Kraljeve crkve daju ton ostalim zadužbinama i zadužbinarima kasnijih vremena (Sopoćani, Mileševa i dr.). Obnovljeni živopis iz vremena Patrijarha Makarija (XVI vek) takođe oponaša onaj iz XIII veka.

Ono što treba još podvući jeste unutarnje sledovanje iuzajamno prožimanje u Studenici liturgijskog poretka, zasnovanog na tipiku Svetog Save, i arhitekture, žitijskih tektova i ktitorskih slikarskih kompozicija. Sve to opet izrasta organski iz istog doživljaja vere istog duhovnog opita. Živopis je u sliku pretočena biblijska istina, ali i bojama oprisutnjena nebeska zajednica Svetih u liturgijsku zajednicu u hramu sabranih vernika. Sve je tu celosno i celovito, sve zajedno sabrano i na istom mestu objedinjeno: Bog i čovek, nebo i zemlja, živi i mrtvi, preobražena tvorevina i dela ruku ljudskih u ikone i ikonostase pretvorena. Tome se u Studenici vekovima pristupa i u to se urasta, i tako biće postaje celovito i duboko, napitano i vaspitano i obrazovano i prosvećeno, pravom hranom i svetlošću i istinskim „obraznicima“.

Upravo je ta celovitost osnovno svojstvo studeničke simeonovsko-savinske prosvete.

Kao takva Studenica kroz vekove uči i vaspitava, svetli i prosvećuje. U njoj se uči i stiče znanje ali i sama postaje „učilište“. Značajno je istaći i to da se Studeničkim tipikom osniva u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijaskim manastirskim uzorima. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, tj. bolnica za lečenje, ne samo azil za neizlečive i siromahe. Preko nje se u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo. U tome je njen doprinos našoj medicinskoj nauci. No, ona ne samo što je posedovala bolnicu, nego je i sama po svojoj prirodi bila i ostala duhovna bolnica. U njoj se vekovima prosvećuje i leči verom, i duša i telo. Pripovedanja o čudesima Simeona i Save i Svetog Kralja, o isceliteljskoj moći svetog mira i svetih moštiju prenosila su se usmenim predanjima kaluđera, putnika i poklonika. Sve je to privlačilo narod, preobražavalo i vaskrsavalo njegovu dušu, vraćalo joj i davalo mir i spokojstvo.

Narodna vera u moć Svetih i njihovih moštiju, u moć molitve, u čudotvornu moć same bogomolje, preobražavajuća snaga same svetinje mesta, sve je to ono što iznutra učvršćuje i preporađa narodnu dušu, otkriva joj smisao svega, pa i stradanja.

Studenica je bila kroz vekove i škola u izvornom smislu te reči. Po svojoj prirodi i po svojoj nameni, celokupnim svojim ustrojstvom i načinom života i rada u njoj, ona je obrazovala i vaspitavala čitava pokoljenja monaha, poklonika i đaka. Tip njenog vaspitanja i obrazovanja nije bio jednostran, tj. nije se odnosio samo na pojedinačne čovekove sposobnosti, kao što je to slučaj sa obrazovanjem zapadnog tipa, naročito onog školskog isključivo racionalistički usmerenog novijih vremena koji je praktično preovladao u savremenom svetu. Studeničko vaspitanje je bilo dinamičko-saborno i sveobuhvatno. Ono zahteva aktivno učestvovanje u tajni duhovnog preobražaja i uzrastanja čovekove duše i tela, obujimajući sve psihofizičke sile čovekove, na temeljima vekovnog iskustva Crkve, u okvirima sabornog liturgijskog življenja.

Na kraju da se kratko dotaknemo i kulturnih veza manastira Studenice koje pokazuju još širi plan njenog prosvetnog značaja i zračenja. Istaknuta je njena organska i mnogostrana veza i povezanost sa pravoslavnim Istokom, Carigradom i Svetom Gorom, kao i Primorjem. Treba pomenuti njene veze sa krajevima preko Save i Dunava, naročito posle Seoba i prenošenja moštiju Svetog Kralja (u Fenek, manastir Vojlovicu), a poznate su njene veze i sa drugim srpskim krajevima: Bosnom i Hercegovinom, Dalmacijom, kao i sa Vlaškom i Rusijom.

Ovaj kratki presek kroz istoriju i duhovno kulturno-prosvetno zračenje manastira Studenice zaista pokazuje da je ona „majka, koren i glava svetih crkava u Srbiji“. Ali pokazuje još nešto: da su osam vekova Studenice – naših osam vekova, punih duhovnih plodova kao čelinje saće meda. Osam vekova našeg zrenja i sazrevanja u Hristu. Naših stravičnih raspeća ali i vaskrsenja, naših studeničkih sabora i sabranja i studeničke prosvete i prosvećenja, izraslih iz svetlonosnog i blagog simeonovsko-savinskog korena.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

NEŠTO NEVEROVATNO…

tamoiovde-logo

Neobični veliki koncentrični krugovi snimljeni nedaleko od Vatina

Nedaleko od Vatina u opštini Vršac nalazi se nešto neverovatno!

Prizor ogromne strukture u obliku koncentričnih krugova nasred njive teško da bilo koga može da ostavi ravnodušnim.

Ovaj prizor zabeležen je dronom na jednoj livadi nedaleko od Vatina u opštini Vršac, a krugovi su tu već milenijumima!

I pored toga, ovo mesto je nepoznato najvećem broju Srba, pa čak i samih Vrščana.

Zato su nedavno objavljeni snimci krugova, a koje su na svom Fejsbuku i Jutjubu objavili članovi udruženja ljubitelja Vršca i njegovih starina „Feliks Mileker“ izazvali pravu malu senzaciju!

Za sada se sa sigurnošću zna samo to da je reč o bogatom arheološkom nalazištu.

U blizini je jedan od krakova nekadašnjeg puta koji je još od praistorije, pa sve do nedavno prolazio tuda obilazeći veliku – Alibunarsku močvaru, pronađeni su ostaci kastruma – utvrđenja karakterističnog za Rimsko carstvo, a ima indicija i da se ovde nekada nalazilo veoma razvijeno i bogato naselje.

Ipak, već kod toga kad je to „nekad“ tačno bilo, stručnjaci ne mogu da se slože.

Neki nastanak mističnih krugova vezuju za Bronzano doba (2200 – 750/700. pre nove ere) ali ima i onih koji ovu strukturu datuju u period neolita (na prostoru Balkana od 5500. pre nove ere).

Ni namena krugova nije baš najjasnija. Slične građevine služile su u Bronzanom dobu kao svetilišta posvećena Suncu, ali i groblja, utvrđenja, domovi starešina…

Bila su to i mesta na kojima su malobrojni upućeni u tajnu bronze topili ovu leguru ili jednostavno mesta okupljanja i trgovine.

Neobična vršačka struktura vidljiva je i iz satelita, a gradski muzej je do sada vršio manja sondažna iskopavanja, ali pravi posao arheologe zapravo tek čeka.

(freshpress.info)

Izvor: arheo-amateri.rs  (

_______________________________________________________________________________________________

 

 

 

KRSTA, SRBA, LALA…

tamoiovde-logo

Kako će se zvati jedini orlić krstaš u Srbiji?

Mladučne jedinog para orlova krstaša u Srbiji, ptice sa nacionalnog grba, na svojim plećima poneće budućnost ove vrste u našoj zemlji.

Foto: Wikimedia Commons / AngMoKio

Orao krstaš (carski orao), ptica sa nacionalnog grba, kritično je ugrožena vrsta – postoji samo jedan odrasli par u Srbiji! Međutim, dobili su prinovu. Orlić se izlegao na severu Banata. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije pozvalo je građane da predlože ime za mladunca.

„Kada u celoj Srbiji imamo samo dve odrasle ptice, ovaj mladunac je više nego dragocen. Prošle godine smo uspeli da ispratimo i sačuvamo do izletanja dva mlada krstaša koja smo nazvali Duško i Lilika. Ove godine u Rusiji se održava Svetsko prvenstvo u fudbalu na kojem nastupa i reprezentacija Srbije, popularno nazvana Orlovi. Bilo bi nam izuzetno drago da ove godine mladunac krstaša dobije ime po nekom od članova reprezentacije, možda baš po selektoru Mladenu Krstajiću, čije ime i prezime nose veliku simboliku“, reči su Milica Mišković.

Dodala je da stižu razni predlozi, a prednjače KrstaSrbaLala. Poziv je otvoren do kraja juna.

Volonteri u misiji: Spasavanje orla krstaša

Od orlića zavisi budućnost ove vrste u Srbiji

Populacija orlova krstaša u Srbiji smanjivala se tokom 20. veka zbog gubitka staništa, nedostatka hrane i ubijanja. Početkom 21. veka poznati su bili jedino parovi na Fruškoj gori, ali su i oni nestali pre nekoliko godina. Krstašima su potrebna prostrana područja, sa dovoljno hrane, mirna i udaljena od naselja. Čuvari ih danonoćno čuvaju od uznemiravanja i proterivanja.

Sezona košenja je u jeku i, nažalost, naše ptice su jako osetljive na prisustvo čoveka na terenu u blizini gnezda, tako da smo mi ovde da obezbedimo da se ne prilazi previše blizu, da se ptice ne bi uplašile„, rekla je za RTS Miškovićeva, dok je Marko Tucakov iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode dodao: „To je jedna velika ptica, kojoj treba veliko stablo na kojem pravi veliko gnezdo. Ukoliko se potrudimo i obezbedimo takve uslove, imaćemo više orlova krstaša. Za sada imamo tog jednog i od tog jednog zavisi budućnost ove vrste u Srbiji„.

Ukoliko vas zanima kako izgleda svet iz perspektive orla krstaša, pogledajte video:

Autorka Aleksandra Kekić

Izvor:agroklub.rs

____________________________________________________________________________________________

HIDROCENTRALA NA ĐETINJI…

tamoiovde-logo

Hidrocentrala na reci Đetinji nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900.godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

A kako je sve počelo? Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?

Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.

Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.

Godine 1891. u Užicu je otvorena, ili, kako zapisi kažu, ustanovljena je Državna tkačka škola. Tada se rodila i ideja o gradnji tkačke fabrike. Na narodnom zboru, 14. novembra 1897. osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Usvojena su pravila Akcionarskog društva, od  Ministarstva narodne privrede, shodno Zakonu o potpomaganju domaće radinosti, dobijene su povlastice, upisano prvo kolo akcija i gradnja Tkačke radionice je mogla da počne.

Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili  da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.

Kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji postavio je kralj Aleksandar Obrenović, 15. maja 1899. godine. Po ondašnjim običajima kamen temeljac za podizanje kuće je polagao kum. Polažući kamen temeljac za elektranu, kralj Aleksandar je postao njen kum. Projekat za izgranju hidroelektrane na Đetinji izradio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore (u to vreme radio je u Železničkoj radionici u Nišu). Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.

Radovi na montaži opreme u elektrani i najvećem delu električne mreže u gradu bili su završeni krajem jula 1900. godine. Elektrana je svečano puštena u rad 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dan rođenja Njegovog Veličanstva. Građani su te večeri uživali “u moru svetlosti u kojoj se grad kupao”.

Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine. opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike.

Radno vreme: 09-17h radnim danom i subotom (potrebna najava)
Lokacija: Gradska plaža
Info telefon: 031 521 360
Staralac: Narodni muzej Užice
www.nmuzice.com
info@nmuzice.com

Izvor:turizamuzica.org.rs

_____________________________________________________________

FOTOPLUS-TAMOiOVDE

_____________________________________________________________________________________________

 

SIMBOLIKA „ĐURĐEVDANSKOG VENČIĆA“…

tamoiovde-logo

Venci se svijaju od raznog cveća i zimzelenog bilja, i najčešće su okrugli da bi nosili magijsku moć kruga, ili lučnog oblika, kao slavoluci i svadbeni venci na kapijama, ispod kojih se prolazi.

Đurđevdan je jedan od najlepših i najomiljenijih praznika, koji razdvaja leto od zime, predstavlja dobar dan za početak novih poslova, a u narodu je praćen raznovrsnim, bogatim i živopisnim običajima. Gotovo svi običaji su vezani za buđenje proleća, posvećeni su mladosti i ljubavi i praćeni prazničnim urankom, umivanjem biljnom vodom, kupanjem u rekama i pletenjem venaca od cveća.

Mladi odlaze na uranak još u zoru i dan dočekuju viteškim odmeravanjem, plivanjem i pletenjem venčića od đurđevdanskog cveća. Venčići se puštaju niz vodu ili se njima kite izvori, vrata kuća, štala, bunara, dvorišne kapije, ili se venčići odnose u njive, da bi bile plodne i zaštićene od nevremena.

Pletenje đurđevdanskih venaca rasprostranjeno je u svim krajevim, a taj običaj se i do danas održao. Cveće se bere na „Biljani (biljni) petak uoči Đurđevdana, pa se stave na skriveno mesto da tu dočekaju Đurđevdan. Vence pletu devojke i mlađe žene, pevajući u polju, jer pesma pojačava simboličko dejstvo bilja, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Na svaku zgradu u dvorištu, nabacivani su ili kačeni venčići, a na kapiju se postavljao „izjutra“, rano pre sunca, kada se išlo na bunar po vodu, da momci devojkama iz kuće, sa venčićem ne ukradu srce.

Uoči Đurđevdana domaćica kuće bi u jedan sud potopila crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, đurđevak, čuvarkuću, đul, jorgovan, koprivu, bršljan i miloduh, pa se tom vodom koja je prenoćila ispod ružinog grma u dvorištu, ukućani ujutru umivaju. Simbolika biljaka je da porodica bude složna, zdrava kao dren, da snahe budu privržene porodici i da se momci grabe za devojke iz te kuće. Potom se i te biljke upletu u venčiće od vrbovog i grabovog pruća trave hvatanac i mlečike, a Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa.

Venčići se poput krune, nose na glavi da bi njihova moć, i upleteno bilje doprinelo sreći zdravlju, napretku, ljubavi i venčanju, onoga ko nosi venčić!

Autor teksta: Jasmina Marković Milenković
Foto: Jovan Živanović

Izvor: gtokg.org.rs

____________________________________________________________

FotoPlus

U VIMINACIJUMU OTKRIVEN MAUZOLEJ IZ TREĆEG VEKA…

tamoiovde-logo

Na arheološkom lokalitetu Viminacijum otkriven je mauzolej, za koji rukovodilac projekta Viminacijum Miomir Korać kaže da datira iz trećeg veka i da je svakako predstavljao poslednje počivalište osobe visokog ranga.

Novootkriveni mauzolej nalazi se 830 metara severno od mauzoleja imperatora Hostiljana na istočnoj nekropoli Viminacijuma i 570 metara severoistočno od kapije Porta praetorije legijskog logora, 700 metara severoistočno od kapije kod amfiteatra, 300 metara od legijskog logora i 160 metara zapadno od uništene dvojne grobnice sa freskama.

Korać je istakao da je kamena plastika nađena u mauzoleju izuzetna. Najznačajni nalaz je glava rimskog imperatora sa uvojcima i lovorovim vencem simbolom rimskog imperatora. Izdvaja se i glava mladića, izuzetno brižljivo obrađena ruka koja drži mač, kao i delovi rimskog mača. Nađen je i fragment krila orla, jednog od najpoznatijih simbola boga Jupitera i Rimskog carstva.

Izdvajaju se i sitniji delovi više skulptura i reljefa od mermera, a od arhitektonske plastike pronađeno je više fragmenata sa floralnim i drugim motivima karakterističnim za vreme Rimskog carstva.

Mauzolej je dimenzija 15 puta 15 metara sa središnjim delom šest puta šest metara, građen je od krupnih komada lomljenog ramskog kristalastog škriljca sa četiri sloja od hidrauličnog maltera debljine između pet i 10 centimetara.

Istraženi deo mauzoleja i u antici se nalazio pod zemljom, ukopan najmanje jedan metar u odnosu na površinu i iskopavanja su u toku, kaže Korać.

Dosadašnja očuvana visina/dubina građevine iznosi između 1.80 i 2,25 metra i sama konstrukcija deluje jednostavno, ali izuzetno masivno i čvrsto.

Arhitektonski elementi su od krečnjaka, kao i stele i sarkofazi koji su u okviru ovog kompleksa pretrpeli sistematsko uništavanje, koje daleko prevazilazi, prema rečima Koraća, ono koje se sreće u okvirima ratnih razaranja ili kasnije eksploatacije građevinskog materijala.

Mauzolej je, kako je utvrđeno, pretrpeo dvostruko uništavanje. Do prvog uništavanja došlo je u antici kada su se sistematski uništavala nadgrobna obeležja, krečnjačke stele, sarkofazi, mermerne skulpture i delovi reljefa.

Korać kaže da postoje indicije da je ovakvo temeljno uništavanje posledica postupka poznatog kao „damnatio memoriae“, odnosno brisanje iz sećanja, kada se u potpunosti uništavaju svi pomeni imena i dela osobe koja je osuđena na zaborav i to se radi samo kada su pitanju imperatori.

Mauzolej je pozicioniran između dve vile rustike iz trećeg veka i do sada je na tom prostoru istraženo preko 80 grobova iz perioda drugog i trećeg veka, od kojih su mnogi imali luksuzne predmete kao deo grobnog inventara. Nađena su tri olovna sarkofaga kao i delovi više sarkofaga i stela koji su u sitnim fragmentima. Na fragmentima od mermera se vidi da su veoma brižljivo obrađeni, a u neposrednoj blizini mauzoleja je pronađeno i 15 zlatnih predmeta.

Autor: Tanjug

Izvor: arheo-amateri.rs

_______________________________________________________________

BRESTOVAČKA BANJA U VREME KNEZA MILOŠA…

tamoiovde-logo

Po nalogu kneza Miloša Obrenovića 1837. godine sagrađen je konak u Brestovačkoj banji. Sedamdesetih godina 20. veka posle izvršene rekonstrukcije, Muzej rudarstva i metalurgije iz Bora je u ovom prostoru izložio postavku pod nazivom „Brestovačka banja u doba kneza Miloša“.

Postavka je studiozno koncipirana, izdvojena u enterijerima: srpska gradska soba, Miloševa soba, etno soba i turska soba. U centralnom delu izloženi su portreti značajnih ličnosti političkog, društvenog i kulturnog života Srbije:

Ljubica Obrenović (rođena u selu Srezojevcima u rudničkom okrugu 1785. godine, a umrla 1843. godine u Novom Sadu) prvi put je došla u Brestovačku banju 1834. godine u pratnji devera Jevrema Obrenovića, a već naredne 1835. godine sa sobom je povela i svoje sinove, begove-Milana i Mihaila.

Jevrem Obrenović (rođen u Dobrinji 1790. godine, a umro 1856. godine u Vlaškoj), najmlađi brat kneza Miloša, jedini od braće pohađao školu, među prvima prihvatio evropski način života i decu vaspitavao u duhu zapadne, evropske kulture. Bio je pristalica starešina koji su tražili da se Miloševa vlast ograniči i zbog toga je morao 1837. godine da napusti otadžbinu.

Petar Jovanović (rođen 1800. godine) a umro 1864, sahranjen u manastiru Krušedolu). 6.decembra 1833. u Carigradu prosvećen za mitropolita srpskog, gde ga je poslao knez Miloš, po preporuci mitropolita Stratimirovića.

Stefan Stefanović- Tenka (rođen 1796. godine u Poreču, a preminuo 1865. godine u Beogradu), postaje ministar pravde i prosvete 1839. godine kada je proglašen Ustav, na čijoj je izradi i on radio. Spadao je među one ljude, iz svog vremena koji umeju lepo da govore i vladaju perom. Pored ovog portreta prikazan je i portret njegove ćerke Julijane Stefanović.

Stefan Stojanović – Ćosa (rođen u selu Trnjanima) prisajedinjenjem ovih krajeva Srbiji, 1833. godine, knez Miloš ga imenije za komandanta cele Timočke krajine, gde je ostao sve do 1839. godine kada je postao član Državnog saveta. Bio je pošten, nekoristoljubiv i savestan. Preminuo je u Beogradu 1855. godine.

Mileta Radojković (rodom iz sela Katuna u Temniću), još u Karađorđevo vreme bio je odličan vojnik i barjaktar. Posle prisajedinjenja oblasti Timočke krajine Srbiji 1833. godine, knez Miloš je za poverenika za istočnu Srbiju postavio Miletu Radojkovića, koji je kneza obaveštavao o svim etapama sređivanja administrativno-finansijskih poslova u ovom delu Srbije. Umro je 1852. godine.

Postavku u centralnom delu upotpunjuje i rodoslov Obrenovića iz 1996, autora prof. Dr. Radoša Ljušića, zatim karta Kneževine Srbije iz 1833. godine, kao i fotografija zapisa na steni o prvoj poseti kneginje Ljubice i Jevrema Obrenovića Brestovačkoj banji. Takođe, zidovi centralne prostorije ukrašeni su visećim stalcima od orahovine koji su tehnikom inkrustracije ulepšani sedefima i srebrnom žicom. Služili su za stavljanje svećnjaka i kandila.

Istorijsko-etnografska postavka u Konaku kneza Miloša, smeštena je u prostorijama u koje se ulazi levo i desno iz centralnog dela pa se tako u prvoj sobi, levo od ulaza, može videti rekonstrukcija srpske gradske sobe iz prve polovine 19. veka. Kultura stanovanja, kao i mnogi drugi segmenti života u Srbiji u pomenutom periodu, bili su pod snažnim turskim (orijentalnim) uticajem.

Tako je i ova soba uređena sa minderlucima, koji su predstavljali vrhunac udobnosti u srpskim gradskim kućama. Preko minderluka su postavljeni dekorativni ćilimi, a uza zid naslonjeni su jastuci. Pod je od uskih čamovih dasaka, tzv.”brodski pod”, dvovisinski je kod ulaza ravan sa pragom, a po celoj sobi je uzdignut za oko 15 cm. Na podu je takođe dekorativni ćilim. Na sredini sobe nalazi se mangal, koji je služio za zagrevanje prostorije i za kuvanje kafe i čaja. Za vreme obeda mangal se sklanjao i postavljala se sinija koja predstavlja jednu vrstu, manjeg, turskog stola.

Knez Miloš i njegovi gosti sedeli su na minderlucima sa puno jastuka, prekrštenih nogu, kao Turci. Iznad prozora je raf od drveta na kojem su poređani sanovi, tepsije, fildžani…Soba se koristila za ručavanje i odmor.

U “Miloševoj sobi”, nalazi se odelo kneza Miloša, kao i uniforme Miloševih gardista i muzičara, a na zidu je Milošev portret, koji ima izuzetnu dokumentarnu vrednost i ukazuje na vazalni odnos Srbije prema Turskoj (medaljon sa likom turskog sultana, obrisi Aja Sofije u pozadini) kao i fotokopije ”Novina srbskih”, koje su redovno izveštavale o posetama kneza Miloša i članova njegove porodice Brestovačkoj banji.

“Etno soba” u funkciji povremenih tematskih ekspozicija, u kojoj je izložena postavka srpske ženske I građanske nošnje. Delove ženskog građanskog kostima čine libade, džube, anterija, mintan, šalvare ,fes a kićankom i papuče raznih boja, dok muški građanski kostim čine anterija, gunjče, čakšire, dolam, jelek, misiraba, fes i papuče.

“Turska soba” upoznaje posetioce sa karakterističnim elementima orijentalnog pokućstva i načina odevanja Turaka u ondašnjoj Srbiji.

Kao reprezentativne eksponate izdvojićemo đugume, sahane, ibrike, porciju “meterizi” i leđen.


Stalna postavka u konaku kneza Miloša Obrenovića predstavlja svedočanstvo i prenosi duh vremena u kome je Brestovačka banja uživala status “dvorske banje” i bila ekskluzivno državno dobro. Pored Sokobanje, jedino je Brestovačka banja, od vremena kneza Miloša, pa kroz čitav 19. vek, bila pod neposrednom upravom srpskog vladara i srpske vlade (praviteljstva).

Autor teksta: Violeta Nešić, viši tehničar vodič

Stručni konsultant: Suzana Mijić, muzejski savetnik, etnolog

Dizajn: Novica Stanković

Izdavač: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

_______________________________________________________________

 

SARA MILETIĆ PROGLAŠENA DRUGOM PRATILJOM MISS TURIZMA SVETA…

tamoiovde-logo

Aktuelna Miss turizma Srbije – dvadesetogodišnja studentkinja prava iz Beograda Sara Miletić, osvojila je lentu Druge pratilje Miss turizma sveta na izboru održanom 27. januara 2018. u Malaki u Maleziji.


Sara je na dostojanstven način predstavila lepotu naše zemlje, kulturu, tradiciju, bogatu istoriju, i u konkurenciji devojaka iz 51 zemlje sveta, ostvarila veliki uspeh.

Među pet najlepših odabrane su devojke iz: Kolumbije, Perua, Srbije, Malezije i Moldavije.

Ovo je najveći uspeh Srbije na dosadašnjim svetskim izborima lepote. Do sada je najuspešniji plasman imala Sara Stojanović, koja je pre dve godine na istom takmičenju u Maleziji proglašena trećom pratiljom.

Podsetimo, Sara Miletić je prošle godine izabrana za zvaničnu „Miss Tourism World Serbia 2017/18“ u organizaciji Udruženja modnih delatnosti, čiji je predsednik i vlasnik nacionalne licence za Srbiju Dragan Ćoso.

Izvor: www.turistickisvet.com/ 29. Januar 2018

_______________________________________________________________

FotoPlus

Sara Miletić na 40. Međunarodnom sajmu turizma u Beogradu

______________________________________________________________

MANASTIR RAVANICA…

tamoiovde-logo

Manastir Ravanicu sa crkvom Vaznesenja podigao je knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina XIV veka. Ktitorska povelja sačuvana je samo u dva kasnija prepisa, koja nisu istovetna. Po bolonjskom prepisu, ravanička povelja bila je izdata 1376/7, po vrdničkom 1381. godine. Međutim, na osnovu žitija isposnika svetog Romila koji je živeo u neposrednoj blizini Ravanice i koji je, posle smrti 1375. godine, i sahranjen u Ravanici, zaključuje se da je ravaničko vlastelinstvo već postojalo, ali svakako ne kao završena manastirska celina. Takav manastirski kompleks – sa crkvom, pirgom, moćnim utvrđenjem sa sedam kula, trpezarijom, ćelijama, neophodnim ekonomskim i gospodarskim zgradama – morao se stvarati godinama. Kao, uostalom, i svi naši ugledni manastiri.

Situacija manastirskog kompleksa

U skladu sa svojom faktičkim položajem, knez Lazar naglašava svoju samostalnost – samodržavnost, on je „gospodin zemlji srpskoj“ i to „po milosti Božjoj“, i on postaje Stefan: „Stefan knez Lazar“. On nastupa kao krunisani vladar, neposredni naslednik Nemanjića – deo savremenika ga tako i prihvata, a potomstvo ga tako i vidi u istorijskoj perspektivi.

Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidov dan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca.

Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Veliki, ako ne i najveći broj u svetu poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala.

Upravo zbog ovakve delatnosti – upornog negovanja i čuvanja narodne svesti, održavanja duha otpora – ravaničko bratstvo je neprestano dolazilo u sukob s turskim vlastima. Ravanica je bila rušena i paljena nekoliko puta, pri čemu nije stradala sama crkva, već utvrđenje i manastirske zgrade. Crkva je teško stradala tek 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha. Preživeli monasi su morali 1689-1690. godine da beže iz manastira i iz Srbije, pridružujući se velikoj seobi Čarnojevića. Pešice, kako je izrikom zabeleženo, oni su se povlačili sve do Sentandreje, u neposrednoj blizini Budimpešte. Ali su, spasavajući se, nosili ne samo Lazareve mošti, već i neophodne bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru.

Posle kraćeg boravka u Sentandreji, gde su izgradili i privremenu drvenu crkvu, ravanički monasi prelaze sa svim sačuvanim stvarima u potpuno zapušten manastir Vrdnik, u Fruškoj Gori. Obnavljaju ga temeljno, ali mu menjaju crkvenu slavu: obnovljenu crkvu, umesto svetom Jovanu, posvećuju Vaznesenju, slavi njihove Ravanice. Crkva menja i svoje ime i postaje Sremska Ravanica. Ali, oni ne zaboravljaju svoj manastir. Dovijaju se i traže priloge uz darovne povelje i od ruskih careva i od ugrovlaškog vojvode – za svoju pravu Ravanicu „niže Beograda“. Toliko su čuvali stare tradicije da je Vuk Karadžić, čak početkom XIX veka, zabeležio najlepše kosovske pesme u neposrednoj okolini Sremske Ravanice.

Pogled na manastirski katolikon

Razvaline manastirskog utvrđenja

Kada je u novom austrijsko-turskom ratu Severna Srbija bila oslobođena, u Ravanicu se 1717. godine, dok još mir nije bio zaključen, vraća jedini preživeli ravanički monah – daskal Stefan. On zatiče potpuno pustu crkvu, toliko zaraslu u šiprag da se ni vrata nisu poznavala. Priprata je bila do temelja srušena, a po crkvi se razraslo drveće. I Stefan kreće u obnovu.

Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice. Kasniji radovi u Ravanici nisu bitno menjali stanje. Tek najnoviji konzervatorski radovi spasli su sve što se još moglo.

U istaknutom istorijskom značaju manastira Ravanice, posebno mesto pripada njenoj crkvi Vaznesenja.

U svim elementima ona donosi nešto novo: i u arhitekturi, i u primeni dekorativne plastike i u živopisu. Ona je prvi spomenik novog razdoblja u razvoju srpske srednjevekovne umetnosti: moravske škole, njenog najsamostalnijeg stvaranja u okvirima vizantijskog stila.

Crkva Vaznesenja

Manastirski katolikon

Crkva Vaznesenja

Trikonhalna osnova ravaničke crkve nije nova tvorevina, u Moravskoj Srbiji prihvaćena je pod uticajem Svete Gore, naročito preko njenih monaha isihasta i isposnika koje je knez Lazar prihvatao i štedro pomagao.

Tvorac Ravanice dobro je poznavao i crkve iz vremena kralja Milutina. Od njih je preuzeo i pet kupola nad naosom, ali ove elemente rešava na nov način: sva kubeta dobijaju naglašena kockasta postolja, a s njima i nove arhitektonske vrednosti celine. Zadržavajući poznato zidanje u naizmeničnim redovima kamena i opeke, pa i uokviravanje kamenih ploča opekom, tvorac Ravanice, više od svojih prethodnika, nastoji na pravilnom ritmu: uvek red kamena pa tri reda opeke. Bojenjem uzidanih opeka pojačava doživljaj ritmičkog ponavljanja materijala.

Za Ravanicu je karakteristična i razrada mnogobrojnih prozora na svim stranama crkve. Arh. Vulović je nabrojao 62 prozorska otvora, zastakljena raznobojnim staklom. Ravanica je bila izuzetno dobro osvetljena u svako doba dana. Kad takva svetlost obasja i stubove sa freskama sa bogatim zlatnim ornamentima, postaje jasno zašto jedan ravanički monah beleži: „Lazar je crkvu ozario“.

Posebna novost je bogato korišćenje dvodimenzionalne dekorativne plastike na Ravanici: oko prozora, raščlanjenih otvora narteksa, u njihovim arhivoltama, timpanonima, pri obradi zapadne fasade sa središnom bogatom rozetom iznad trifore.

Bifora

Rozeta

Kupola

Živopis u Ravanici je veoma oštećen. Čitavi delovi zidova danas su bez fresaka. Mnoge preostale kompozicije su izbledele, otrvene sa zidova, ali je još uvek jasna misao-vodilja tvorca njene celine. Kada je u pitanju izbor ikonografskih tema ni u jednoj našoj crkvi, ni pre ni posle Ravanice, on nije tako tesno povezan sa bogosluženjem. Liturgijska koncepcija počinje već dekoracijom kupola i potkupolnih prostora, a ne završava se ni u oltarskom prostoru i delovima crkve koji se koriste pri bogosluženju – prisutna je u celoj dekoraciji.

Karakterističan je i izbor svetitelja. U celom zapadnom delu crkve i na svim stubovima prisutni su samo pustinjaci koji se odriču svega Hrista radi, sveti mučenici za veru i aktivni borci za Hrista. Sveti ratnici predstavljeni su u najnižoj zoni. Ovako zamišljeno i dosledno sprovedeno ukrašavanje Ravanice mora se vezati za crkvene krugove sa kojima je knez Lazar bio tesno povezan, posebno sa monasima i isposnicima.

Veoma brižljivo obrađeni stubovi koji nose kupolu, ukrašeni su bogato motivom vezanih lančanih medaljona. Ti krugovi, u bogatim okvirima, na plavoj pozadini, ukrašenoj raskošnim ornamentima izvedenim zlatom, penju se ka nebu, i ritmom linija, kolorističkim odnosima i raskošnom, novom primenom ornamenata daju specifičan pečat živopisu Ravanice.

Živopis u Ravanici

Živopis u Ravanici

Mnogi umetnici – neimari, klesari, slikari, zlatari, vezilje – unosili su u Ravanicu svoja umeća, svoje talente, prenoseći nam istovremeno duh i atmosferu svoga doba, kada su znali da žive, stvaraju i dostojanstveno umiru oni naši preci za koje savremenik lakonski kaže: „ljudi su to bili dobri, ljudi hrabri, ljudi pravi i u reči i na delu“.

 


  1. „Manastir Ravanica“ – Mirjana Ljubinković, Repub. zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd, 2002. god.

Izvor:www.zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________