ZLA REČ RANJAVA…

tamoiovde-logo

Zla reč ranjava jače nego što izgleda

Čuti bujicu uvreda isto je što i primiti gomilu udaraca po glavi. I to nije preuveličavanje – naš mozak, kako pokazuje kompjuterska tomografija, ne uočava razliku između fizičkog nasilja i slovesne agresije rečima.

Kako se odbraniti?

Mnogi godinama žive u uslovima verbalnog nasilja, ali ne sumnjaju da nešto nije u redu, zato što su uvrede i poniženja odavno postali deo njihovog životakaže Patrisija Evans, autor knjiga „Kako se izbaviti od verbalne agresije[1].

Međutim, takvi odnosi nanose ozbiljnu štetu psihi čoveka – naš mozak doživljava verbalnu agresiju kao fizičko nasilje. „Kompjuterski tomogram velikog mozga, čoveka koji sluša gnevne uvrede na svoju adresu i tomogram čoveka koga samo što su udarili po glavi, izgleda isto,“ – kaže Evans.

Još dve ozbiljne posledice agresije rečima – stalna poniženja izjedaju naše osećanje lične vrednosti i slabe pažnju, postajemo rasejani, teško nam se skoncentrisati.

Nazivajući „glupostima“ vaše reči ili postupke, agresor insistira na tome da je njegova reč uvek poslednja.

Verbalna agresija – nije obavezno grubo psovanje, vika i pretnje. Beskrajne primedbe i „šaljive“ uvrede, molbe u vidu naredbi jednako povređuju. Evo još nekoliko primera verbalne (slovesne) agresije za koje moramo da znamo. Odbijanje ili ćutanje. Kako razmišlja agresor: „Kod mene je ono šta tebi treba i mogu da ti to dam ili ne dam, zato ja kontrolišem situaciju.“ Ili: „Ako ti ne odgovaram, tj. odbijam da ti odgovorim, tada sam siguran da će sve ostati kao pre. Ja ne trebam da tražim tvoje mišljenje. Ja ne govorim „ne“ i ne govorim „da“. Ti si na muci, a ja ničim ne rizikujem.

Suprotstavljanje. Postupajući suprotno vašim molbama i željama agresor je siguran: „Ja mogu da mislim i odlučujem za oboje. Ti misliš pogrešno, a ja ispravno. Ako te nateram da posumnjaš u sebe i svoje mišljenje, lakše će mi biti da te kontrolišem.

Potcenjivanje. Ne pridajući važnost vašim rečima i postupcima, nazivajući ih „glupostima“, „buncanjem“, „nečem nebitnim“, agresor je uporan da zadnja reč uvek mora biti njegova. „Ja mogu da potcenjujem tvoje reči i postupke, a ja sam sam izvan kritike i nikome ne svodim račune. Ja odlučujem. Kada shvatiš koliko si ništavan/ništavna, lakše će mi biti da te kontrolišem.

Zla reč ranjava jače nego što izgleda

„Šaljive“ uvrede. Nazivajući uvrede „samo“ šalom, agresor ima u vidu: „Meni takvu radost pričinjeava da vidim kako te vređaju moje reči da ne mislim da prestanem. Ja smatram da se moje reči trebaju prihvatati s humorom. Ja mogu da govorim šta želim. Ja vladam situacijom“.

Grubo prekidanje. Naglo prekidajući razgovor, ignorišući vaše reči, agresor ističe: „Ja nisam dužan da uvažavam tvoje mišljenje i da ti odgovaram, ti si neadekvatna osoba, zato ja mogu da završim razgovor kad zaželim – ja odlučujem“.

„Sami si kriv/kriva“. Izjavljujući da ste vi sami krivi za to što vas on vređa, agresor želi da vas natera da mislite: „Ti si sam kriv/kriva za to što te to boli i za to što ja tako s tobom razgovaram i tako ti se obraćam, i uopšte, za sve ono što mi ne polazi za rukom si ti kriv/kriva. I ja ne treba da menjam svoje ponašanje.

Optužba i primedbe. Optužujući i kritikujući, agresor dobija još jednu šansu da pokori našu volju: „Kada ti govorim da ne misliš i ne postupaš kako treba, ja počinjem da te kontrolišem“.

Kako se zaštititi

Osluškujte sebe. „Ako se pored neke osobe stalno osećate kao na iglama i patite od osećaja niže vrednosti („Stalno radim kako ne treba“), podsmevaju vam se, najverovatnije da ste podvrgnuti verbalnoj agresiji. – objašnjava Evans.

Oslušnite na koji način s vama razgovaraju. Da li vam govore vam (odlučuju za vas), kakav ste vi čovek, šta hoćete u životu? Niko osim nas samih ne može da zna i da odlučuje šta mi želimo, o čemu razmišljamo, šta osećamo. Verujte najpre svojim osećanjima, oslanjajte se na njih.

Prestanite da okrivljujete sebe. „Potrebno je da shvatite da agresija nije vaša krivica, već psihički problem onoga ko vas vređa – ističe Evans. Sve što je njemu potrebno jeste totalna kontrola nad vama“. Ako neko iz vašeg okruženja nameće krivicu za agresorevo ponašanje na vas, ne žurite da odmah okrivite sebe. „Jednom sam imala konsultaciju sa ženom čiji je muž imao naviku da viče na nju bez ikakvog povoda, a njena majka je smatrala da je i ona delomično odgovorna za takvo ludo ponašanje supruga, – priča Evans.To je potpuno netačno mišljenje i nanosi veliku štetu psihi.“

Suprotstavljajte se. Nema smisla objašnjavati i opravdavati se – umesto toga počnite da postavljate granice: „Ne želim to da slušam“, „stop, odmah da si prestao“.

Nađite grupu podrške. Važno je da nađete nekoga s kim možete da razmotrite svoj položaj, da mu kažete šta vam je na srcu. To može biti neko od rodbine, drugova ili psihoterapeut koji je dostojan vašeg poverenje.

Ne pokušavajte da promenite agresora. Čovek može da se promeni na bolje, ako stvarno zaželi, ali vi ne možete da ga promenite samo vlastitim naporima. Ali, zato vi možete da se odnosite prema sebi sa poštovanjem i da se pobrinete za svoja osećanja.

 [1] Patricia Evans „How to deal with verbal aggression“

Tekst: Ksenija Tatarnikova 

http://www.psychologies.ru

Izvor: poznajsebe



 

POGUBNO PO PSIHU…

tamoiovde-logo

DETE POSTALO ZAVISNO GLEDAJUĆI SATIMA CRTAĆE

Trogodišnje dete iz Srbije završilo je na odvikavanju od gladanja crtanog filma „Pepa prase“, nakon što je danima provodilo po sedam sati gledajući taj crtać i počelo bizarno da se ponaša, neverovatan je slučaj zavisnosti koji je u praksi zabeležen!

Dete, Foto: Shutterstock

– Roditelji su doveli dete zbog nesvakidašnjeg, bizarnog ponašanja. Dete je mirisalo stopala gostima, zavlačilo se pod sto i skičalo kao prase – priča psiholog Vlajko Panović.

Kada je slučaj završio u njegovoj ordinaciji, Panović je pitao roditelje da li dete možda gleda crtani „Pepu prase“, na šta su mu oni odgovorili potvrdno i dodali da dete taj crtani obožava i da ga gleda i po sedam sati dnevno.

– Ako neko konzumira neku vrstu informaciju u toj količni, kod deteta sadržaji tog crtanog filma postaju dominatni deo njegovog iskustva prema realnosti i zato dete reprodukuje naučeno ponašanje – ispričao je psiholog Panović.

A onda su ga izveli na igralište

Rešenje je usledilo kada su roditelji izveli dete napolje na igralište i ponudili mu neke druge sadržaje kao što su skakanje, igranje na vazduhu sa drugom decom…

– To je bilo sve ono što se u realnom životu naziva pravom igrom, gde se stvara osećaj radosti i smeha, u kome je dete živi učesnik među drugom decom, a ne pasivni prijemnik virtuelnih sadržaja iz crtanog ili video igara – kaže on.

Posle nekoliko dana, dodaje, dete je potpuno prestalo da gleda crtani film zato što su mu se roditelji posvetili na potupno drugačji način.

– Neki roditelji danas nisu posvećeni dovoljno svojoj deci. Posle izvesnog vremena dete je postalo srećno i u potpunosti zaboravilo na crtani film – objasnio je Vlajko Panović.

Zabrana nikako

Panović, striktno naglašava, da roditelji nikako ne koriste metodu „zabrane bilo čega“, kako bi podigli svoj autoritet, jer onda deca počinju da lažu i kriju stvari.

 Pepa prase, Foto: Youtube printscreen

– Dete do 3 godine ne bi trebalo da ima kontakte sa ekranima bilo koje vrste, samim tim neće konzumirati te sadržaje, a roditelji su dužni do punoletstva dece da omoguće razvoj njihovih potencijala, da organizuju sebe u vremenu i prostoru, da razviju zdrave obrasce življenja, da razlikuju dobro od zla, razviju empatiju da bi mogli da razumeju druge ljude, da razviju strpljenje i solidarnost prema drugima koji su slabiji i drugačiji – istakao je Panović.

Pogubno po psihu

Pedijatar Saša Milićević upozorava da oponašanje junaka iz crtanog filma, može biti opasno i za dečju psihu.

Roditelji moraju da shvate da nije rešenje dati detetu telefon u ruke i tako ga pustiti da provodi vreme. Zbog toga i dolazimo u situaciju da deca misle da su Pepa Prase, Sunđer Bob ili Betmen, pa roditelji često dolaze i kod mene po pomoć. Jer deca do pet godina sklona su poistovećivanju. To može biti pogubno za razvijanje govora, pokreta ali i inteligenciju-smatra dr Milićević i napominje da crtane filmove deca ne bi smela da gledaju duže od sat dnevno.

Izvor: drsasamilicevic./2019/02/06/Informer

________________________________________________________________________________________

 

SVET PUN DISTORZIJA I ILUZIJA…

tamoiovde-logo

Šizofrenija

U prethodnom članku smo započeli priču o šizofreniji, jednom misterioznom i kompleksnom psihičkom poremećaju za kojeg, u konvencionalnom smislu, i dalje nema leka.
Govorili smo o nekim simptomima i karakteristikama ove tegobe, a na ovom mestu ćemo pomenuti još neke specifičnosti, kao što su faktori koji utiču na javljanje i neke od teorija šizofrenije kao psihološkog poremećaja.

Adolf_Wölfli_General_view_of_the_island_Neveranger,_1911-1Priču ovoga puta počinjemo od faktora koji mogu biti odgovorni i koji su ključni prilikom razmatranja nastanka šizofrenije.

Pošto je ovo jedan od težih i ozbiljnijih poremećaja, nužno je pozabaviti se pitanjem: kako i zašto se šizofrenija javlja kod nekog čoveka (osobe) i zašto baš kod njega?

Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan, no možemo dati makar neke smernice.

U tom smislu, postoje tri vrste uticaja na ovaj poremećaj: to su biološki faktori, socijalni faktori i lično iskustvo, tj. psihološki faktori.

Biološki faktori prvenstveno obuhvataju genetiku iliti nasledne faktore. Naime, šizofrenija može biti nasledna, jer je u istraživanjima pokazanao da veće šanse da oboli od šizofrenije ima neko ko u porodici već ima nekog ko ima neke teže psihološke tegobe, a još veće ako ima nekog ko ima upravo šizofreniju. Ova šansa je relativno mala, ali nikako nije zanemarljiva. Postoje i biohemijski / neuroanatomski faktori kao što je način funkcionisanja (preterano ili premalo lučenje nekog hormona) i struktura mozga (uvećani ili umanjeni delovi mozga).

Dalje, tu su faktori koji se tiču same psihofizičke građe čoveka – ljudi koji spadaju pod tzv. „astenični tip“ ljudi (introverti, emotivno hladni i odvojeni od okoline) čine čak 70% šizofreničara. Takođe, kod ovih ljudi se često primećuju i ekstremna sklonost ka izolaciji, fantaziranju i dubokoj introspekciji. Među šizofreničarima se sreću i ekstremno sugestibilne ili ekstremno agresivne, kao i paranoidne ličnosti. Napomenimo da ove crte nikako nisu ono što čini nekog šizofreničarem, niti su, da tako kažemo, nekakav uzrok ovom poremećaju, već je samo uočeno da su one njeni česti pratioci.

Postoje različite teorija nastanka šizofrenije. Ovde ćemo se baviti prvenstveno psihološkim teorijama, jer ove druge ne spadaju pod domen ovih tekstova. Napomenimo samo da su neuro- i biohemijske teorije nastanka ovog poremećaja zapravo dominantnije u naučnoj zajednici, te da psihološki faktori igraju sporednu ulogu. Ipak, uvreženo je mišljenje da su psihosocijalni faktori ključni za „okidanje“ tih skrivenih bioloških mehanizama, koji onda rade u smeru pogoršanja čitavog stanja osobe, što je ogroman razlog da se njima pozabavimo.

Možda ne možemo da utičemo na biologiju i genetiku čoveka, ali možemo na psihologiju – a ako uspemo da utičemo na „okidače“ onda ćemo napraviti ogroman korak na polju rešavanja ovog kompleksnog problema.

Jedna psihološka teorija šizofrenije govori o tome da je majka u stvari jedna od glavnih i odgovornih za nastanak ovog poremećaja. Naravno, ne svaka majka, već samo tzv. „shizofrena majka“.

Ovo je termin kojim se ne želi reći da takva majka ima šizofreniju, već da se ponaša na način koji može ličiti na nekog ko je šizofreničan ili da kod svog deteta može izazvati reakcije i posledice koje će dovesti do nastanka ovog poremećaja. „Shizofrena“ majka se karakteriše specifičnim ponašanjem prema detetu. Ovakva majka je vrlo dominantna, detetu sve određuje (ili naređuje) i oštro ga kažnjava ukoliko ne ispunjava njene želje i zahteve. Takva osoba je u isto vreme emocionalno hladna prema detetu, retko ili skoro nikad ne izražava pozitivne emocije, a najčešće ne izražava bilo kakve emocije.

Poznato je da je detetu, pogotovo u mlađim danima, od krucijalne važnosti emocionalna bliskost i povezanost sa ljudima oko njega (pogotovo sa majkom), te da je izostajanje ove veze vrlo traumatično i bolno za dete.

Kao što smo pominjali u jednom od prethodnih tekstova, rani emocionalni odnosi sa roditeljima i bližom okolinom su model za kasnije odnose sa drugim ljudima i daljom okolinom. „Shizofrena“ majka je takođe često prezaštićujuća i ne dozvoljava detetu da slobodno i spontano iskusi svet oko sebe, braneći mu da ima interakciju sa okolinom i „skrivajući“ ga od „raznih opasnosti“.

Ovakav stav majke je odraz njene paranoičnosti i preterane anksioznosti, što se, naravno, prenosi i lepi na dete kao puter za hleb. Sve to može dovesti do toga da dete vrlo retko izlazi iz kuće, ima malo (ili nimalo) prijatelja, te da uopšte ima vrlo malo interakcije i iskustva sa okolinom. Za mnoge psihologe ovakva situacija sasvim je dovoljna da čak i čovek koji nema nikakve nasledne i biološke rizike razvije svakakve psihološke tegobe, a kamoli neko ko je već genetski „predodređen“ za neki poremećaj.

Većina psiholoških teorija je usmerena na porodicu, čitav porodični kontekst i njenu funkcionalnost, tj. disfunkcionalnost, kao jednog od glavnih uticaja za nastanak ogromnog broja psihičkih tegoba, a posebno težih poremećaja kao što je šizofrenija. Porodice koje su opšte disfunkcionalne, u kojima ima dosta konflikta, agresije i besa; tzv. „rascepljene“ porodice, gde porodica nije jedna celina već su prisutne razne podele i „klanovi“ koji se međusobno bore; izvitoperene porodice, gde su uloge i odnosi totalno haotični i negativni – sve su to savršeni tereni za uzgoj budućeg čoveka sa šizofrenijom.

Govori se i o obrnutim roditeljskim ulogama – gde otac igra ulogu majke a majka očevu ulogu, kao faktoru razvoja šizofrenije.

Jedna dobro poznata teorija nastanka šizofrenije je komuniciranje sa detetom uz često korišćenje tzv. „dvostrukih poruka“. Naime, ukoliko nekom kažete jedno a mislili ste na drugo, ili ukoliko kažete jedno a onda kažete nešto što je suprotno tome što ste upravo rekli, poslali ste dvostruku poruku. Možda je, za nas odrasle, ovakvo komuniciranje uobičajeno (nažalost) ali u dečijem svetu ono pravi totalni haos.

Dete koje još nema potpuno razvijene sisteme mišljenja i shvatanja sveta oko sebe uopšte neće razumeti dvostruke poruke – što se njega tiče, ako mu kažete jedno onda ste i mislili na to, jer ono što pričate to valjda i mislite. Ukoliko mu kažete „možeš da se igraš“ a onda ga kaznite za to što se igralo, totalno ga zbunjujete.

Ako mu kažete „volim te“ a kada priđe da vas zagrli vi ga oterate, neće mu biti jasno šta se dešava. Emocionalna bliskost sa vama mu je jedna od najvažnijih stvari u životu, te će ono imati prirodnu volju da vam ugodi i radi kako vi kažete. Stoga, ako se nešto ovako desi, ono će se osećati loše jer vas nije zadovoljilo i smatraće da ga manje volite (jer ste ga kaznili).

Međutim, ono što je sada problem je što mu nikako neće (i ne može) biti jasno zašto ste ga kaznili i šta je uradilo pogrešno, jer ste mu rekli da uradi nešto a onda ga kaznite za to; ili ste mu rekli da ga volite a onda ga odbijete od sebe. Možda vam se u međuvremenu promenilo raspoloženje, ali ono vaše promene raspoloženja shvata vrlo ozbiljno jer ste vi centar njegovog sveta.

Istina, takva situacija nije problem ako se desi ponekad, ali ako se često dešava, dete će biti potpuno zbunjeno – neće imati predstavu šta i kako treba da radi, da li išta radi dobro ili loše, a što je najvažnije, neće biti sigurno da li ga stvarno volite ili ne. Njegova interakcija sa vama tako postaje jedna igra nerealnih situacija i nesigurnih odnosa, što je vrlo brz put ka poremećenom opažanju čitave realnosti, tj. šizofreničnom funkcionisanju.

Psihoanalitički pogledi nastanka šizofrenije govore da je ono što se dešava prilikom nastanka ovog poremećaja to da se mentalna energija povlači sa spoljnih objekata (prestane se mentalno „ulagati“ u spoljni svet), te tako svet postaje nezanimljiv i prazan, bez ikakvog smisla. Pošto psihička energija ne može da se uništi, znači mora negde da ode, ona se okreće ka unutra te osoba u sebi razvija sopstveni svet koji je pun distorzija i iluzija.

Usled toga, kažu ovi teoretičari, nastaju halucinacije – to su delovi našeg unutrašnjeg sveta koji su suviše „probuđeni“ ovom energijom. Oni su sada čoveku jedina realnost, a on stoga i deluje okolini kao da „živi u svom svetu, jer je i bukvalno tako.

Kada se razmatra o konačnom odgovoru na pitanje šta je tačno šizofrenija, da li je to uopšte „bolest“ i poremećaj i šta je konkretno uzrokuje, odgovor ostaje daleko.

Nijedna od ovih pretpostavki i teorija sama za sebe nije dovoljna – nužno je sagledavati široku sliku i uzimati ih kao jednu celinu. Iako ovaj poremećaj i dalje izmiče ljudskom naporu da ga potpuno shvati, stiče se utisak da smo ipak bliže nego ranije.

U budućnosti ćemo verovatno prići još bliže, a mi smo u ova dva teksta pokušali da damo jedan skroman i površinski pregled trenutnog stanja stvari – a možda i da podstaknemo nekog od čitaoca da pokuša i sam da istražuje ovu mračnu stranu ljudske psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (4)

Prethodni članak: ŠIZOFRENIJA

____________________________________________________________________________________________

AKO STE UMORNI OD SVEGA…

tamoiovde-logo

Svi se umaramo, i ne samo u fizičkom smislu, tako, da ponekad, ostajemo bez snaga. Imamo želju odustati od svega, predati se, okrenuti se od celog sveta. Ali, to svakako, nije izlaz.

Pročitajte ovaj tekst, koji će pomoći da na umor pogledate malo iz drugog ugla. Duboko udahnite, čitajte i delujte.

slikaSvet u kojem živimo, veoma iscrpljuje. On nije zahvalan. Umorni ste, čak i od toga što živite u njemu.

Umorili ste se jer previše volite, brinete, dajete se svetu, koji ništa ne pruža zauzvrat.

Umorili ste se od neizvesnosti. Od monotonije svakodnevnog života.

Nekada ste bili puni svetlih nada, optimizam je nadmašivao cinizam, bili ste spremni davati iznova, i iznova. Ali, slomljeno srce, neispunjeno nekim obećanjem, neuspeli planovi – sve vas je to, postepeno, vraćalo sa nebesa na zemlju.

Svet nije uvek bio dobar prema vama, i gubili ste više, nego što ste dobijali, a sada više nemate nikakvu inspiraciju da to ponovo pokušavate…

Istina je da smo svi umorni. Svako od nas. Nakon određenih godina, svi smo sve više armija slomljenih srca i bolnih duša, koji očajno traže harmoniju.

Želimo više, ali previše smo umorni da tražimo. Ne sviđa nam se gde se sada nalazimo, ali suviše smo uplašeni da počinjemo nešto ispočetka. Treba da preuzmemo rizik, ali bojimo se da se sve oko nas može, jednostavno, raspasti. Na kraju krajeva, nismo sigurni koliko puta ćemo moći početi sve iznova.

Umorni od igara, koje igramo, laži koje pričamo, nesigurnosti koju pružamo jedni drugima. Mi ne želimo stavljati masku, ali i ostajati naivnim budalama, takođe, nam se ne sviđa. Preostaje nam da igramo mrske uloge i pretvaramo se, jer nismo sigurni u svoj izbor.

Znam koliko je teško nastavljati nešto raditi, i pokušavati preduzimati nove i nove akcije kada su mentalne snage na izdisaju. A oni optimistični ideali, negovani nekada, sada izgledaju beznadežni i glupi. Ali, evo šta ja predlažem, kad ste već toliko blizu predaji: napravite još jedan pokušaj, poslednjim atomom snage.

Mi mnogo više volimo život, nego što možemo da zamislimo, i to je neosporna istina. U stanju smo da dajemo više ljubavi, više nade, više strasti, nego što dajemo sada. Želimo momentalne rezultate, i predajemo se, ako ne vidimo efekte. Osećamo razočarenje zbog nedostatka povratne informacije, i jednostavno, odustajemo od svih pokušaja.

Shvatite da niko od nas ne može biti inspirisan svaki dan. Svi se mi iscrpljujemo. Svi mi padamo u razočarenja. Svi se umaramo. Činjenica, ako ste na izmaku snage i umorni ste od života, uopšte ne znači da stojite u mestu.

Svaki čovek, kojem ste se ikada divili, barem jednom je osetio poraz u potrazi za svojim snovima. Ali, to ga nije sprečilo da ostvari svoje ciljeve. Ne dozvolite sebi da odustanete bez obzira šta god da ste radili, da li su to svakodnevni rutuali, ili pak, realizacija grandioznih planova.

Kada ste umorni, krećite se polako.

Krećite se mirno, bez žurbe. Ali ne zaustavljajte se. Umorni ste iz sasvim objektivnih razloga. Umorni ste, jer mnogo toga želite da radite i menjate. Umorni ste, zato što rastete. I jednom, ovaj rast moći će vas zaista nadahnuti.


Izvor:suspesnazena

_________________________________________________________________________________________

 

PREPUSTITE SE BOJAMA I LINIJAMA…

tamoiovde-logo

Bojanke za odrasle?! Da, sjajna relaksacija!

U poslednje vreme, bojanke za odrasle postaju sve popularnije među kupcima, o čemu svedoči podatak da su na „Amazonu“ među šest od dvadeset najprodavanijih knjiga.

BojankaOva nezaobilazna razonoda za petogodišnjake kod odraslih smanjuje stres, podstiče kreativnost i podseća na manje stresna vremena, piše Hafington post.

Psiholog Antoni Martinez preporučuje bojenje kao tehniku za opuštanje.

Bojenjem se ‘prebacujemo’ u kreativnije, slobodnije stanje. Aktivnost preporučujem u tihom okruženju, uz neku laganu muziku.

Trebalo bi da se prepustite bojama i linijama“, savetuje Martinez.

Bojanka,-foto-3Klinički psiholog Ben Mihaelis i autorka najbolje prodavane bojanke za decu, Outside the Lines, Suris Hong, istakli su meditativne prednosti bojenja kod odraslih osoba.

Bojenje, čiji je cilj poboljšati mentalno zdravlje pojedinca, postoji odavno. Švajcarski psihoanalitičar Karl Jung je, na primer, svojim pacijentima na prelazu u prošli vek nudio bojenje u mandalama kako bi omogućili oslobađanje podsvesnog i time postigli balans procesa u telu i psihi“, podsetio je dr Mihaelis.

U svom pionirskom istraživanju podsvesnog kroz ličnu umetničku izradu, Jung je primetio da se motiv kruga neprestano ponavlja i da odražava unutarašnje stanje.

Bojanka, foto-4Poznavajući filozofske spise Indije, nazvao ih je mandalama kako bi opisao crteže krugova koje su napravili on i njegovi pacijenti.

Danas znamo u kolikoj je meri bojenje mandale korisno i opuštajuće“, kaže dr Mihaelis.

Na tržištu je veliki izbor bojanki za odrasle, od onih s cvetnim mandalama do kreativnih ilustracija, poput onih u Outside the Lines.
Izvor:rts.rs

__________________________________________________________________________________________

Valja pročitati:TERAPIJA BOJAMA…

TAJNA KOSE…

tamoiovde-logo

Dosije Duga kosa – čuvana tajna
Otkrivena dugo čuvana tajna američke vojske

Tajna nepobedivosti i moći, mitskog Samsona, bila je u njegovoj dugačkoj kosi. U njoj je bila njegova snaga. Mnogi antički narodi verovali su u moć kose, tako je i sa američkim Indijancima. Nedavno je žena nekadašnjeg vojnog psihijatra, obelodanila strogo čuvanu tajnu američke vojske, a tiče se upravo indijanske kose…

dosije-duga-kosa-cuvana-tajnaJoš u vreme kolonijalnih ratove, američka vojska je regrutovala mlade i spretne Indijance, da im budu „tragači” zbog svojih „natprirodnih” sklonosti.

U vreme građanskog rata, Indijanci su se, takođe, ravnopravno borili na obe strane. Pokazali su se kao izuzetni ratnici, koji se oslanjaju na svoju intuiciju, šesto čulo i urođene instikte, nepoznate belom čoveku.

Kada bi kretali u bitke, Indijanci bi ispleli kosu u pletenice i na njih pokačili sokolova pera, kako ih neprijatelj, navodno, ne bi sustigao i trgao ih za kosu. Pobeđenim neprijateljima, Indijanci bi „skinuli skalpove”. Verovalo se da je kosa izvor snage i moći i da u njoj obitava Sveti duh, ili Manitu. Odsečena kosa bila je znak da je neprijatelj ostao bez snage i zaštitnika. Skalp je predstavljao pobedu kako nad telom tako i nad duhom neprijatelja.

U američkoj vojsci, indijanski regruti su dugo vremena bili dugokosi. Na početku Vijetnamskog rata, američka vojska je želela da uniformiše vojnike, te ih je sve jednako šišala. Međutim, samo ošišanim Indijancima je ubrzo dozvoljeno da opet puštaju kosu. Dugo vremena nikom nije bilo jasno, zbog čega su Indijanci pošteđeni šišanja? Razlog je ujedno bio i vojna tajna!

Supruga vojnog psihijatra, otkrila je medijima dugo čuvanu tajnu.

Devedesetogodišnja starica obelodanila je vrlo poverljive informacije o radu njenog pokojnog muža na tajnom medicinsko-vojnom projektu. Šokirana informacijama koje je pronašla među muževljevim beleškama, odlučila je da ovu tajnu ispriča celom svetu. Starica se seća da je njen suprug jednom doneo kući sa posla, nekakve fascikle sa oznakom „poverljivo” i vladinim pečatima. Ona se seća da je tog dana i sam njen muž bio iznenađen sadržajem tih dokumenata. Od tog događaja, on i njegovi vojni saradnici, prestali su da šišaju svoje brade i kose.

Šta je zapravo pisalo u tim dokumentima?

Američka vojska je pre početka Vijetnamskog rata, tražila mlade, zdrave i spretne Indijance koji bi se sa lakoćom kretali po nepoznatim neprijateljskim terenima. Oni su regrutovani kao „eksperti za traganje i preživljavanje”.
Posle redovnog vojničkog šišanja, indijanskim vojnicima dogodilo se nešto neobično. Ni jedan od regruta nije mogao da prođe testove, te su se teške obuke, koje su kao dugokosi sa lakoćom savladavali, pokazale kao nekorisne.

Zbog čega su indijanski regruti postali beskorisni vojnici?
Kada su ih pitali šta je razlog njihovom neuspehu, svi su odgovorili da su izgubili moć, koja im je bila u kosi. Ni jedan nije umeo da se poveže sa svojim duhovnim bićem i da intuitivno reaguje.
Tada je regrutovana nova grupa indijanskih mladića. Njima je dozvoljeno da zadrže dugačku kosu. Rezultati su bili zapanjujući. Svi dugokosi vojnici su se pokazali izuzetno spremnim za zvanje eksperata u vojsci.

Da bi se potvrdio ovaj eksperiment, vojska je opet ponovila testove. Jednu grupu indijanskih vojnika je ošišala, a drugu ne. Rezultat je uvek bio isti! Greške nije bilo. Potvrđeno je! Snaga vojske je, zapravo, u kosi!

U ovim istraživačkim spisima stajalo je: „Kosa je produžetak nervnog sistema i ispravno je smatrati da su to ekstrasenzorni nervi, vrsta visoko razvijenih antena, koje prenose ogromnu količinu informacija moždanom sistemu, limfnom sistemu i neokorteksu.” Smatra se da pored kose i, brada i brkovi, pružaju iste informacije o svom okruženju i emituju energiju iz mozga.

Šišanje kose, smatra se svojevrsnim stresom na naš organizam i na samu psihu. Po ovom istraživanju, svaki put kada se ošišamo mi smo u disbalansu sa svojim duhovnim bićem. Tada nam se bude mnoge frustracije i skloniji smo konfliktima.

Sada se otvaraju neka nova pitanja, na primer, da li su dlakaviji ljudi produhovljeniji za razliku od onih „ćosavih”? Jesu li samo Indijanci u „dosluhu” sa svojim duhom kose? Da li su intuicija i „šesto čulo” svojstveni samo dlakavim bićima, kao što su mačke i psi? I mnoga druga pitanja na koje je, možda, danas, nemoguće odgovoriti.

Za svaki slučaj mislite o vašoj kosi, negujete je, jer kako kažu Navaho Indijanci, misli potiču iz glave baš kao i kosa, izbijaju zajedno sa dlakom, te su sveže i mlade misli uvek pri koži glave, a stare i mudre na krajevima. Što je duža kosa i mislilac je veći!

Pripremila Janja Rešćanski

Foto: Elwood W. McKay III @ FreeDigitalPhotos.net
Izvor:lookerweekly.com/31.10.2012. /

____________________________________________________________________________________

PROSVETLJENJE MASA U SLUČAJU BANANE…

tamoiovde-logo
NAJOTKAČENIJA NAUČNA STUDIJA

Ig Nobelova nagrada za studiju o „klizavoj banani“

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade

banana_620x0

Kjoši Mabući

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade.

Priznanje, koje se dodeljuje za najotkačenije (čitaj najapsurdnije) naučne studije, postalo je gotovo isto tako „prestižno“ koliko i prava Nobelova nagrada, a uručeno je na ceremoniji koja se od 1991. tradicionalno održava na američkom Harvard Univerzitetu.

Tim japanskog naučnika Kjošija Mabućija izračunao je trenje kore banane u laboratoriji i pokazao zašto ljuska jabuke ili pomorandže, na primer, ne može da se meri sa njom po pitanju opasnosti.

Stručna ekipa Kitasato Univerziteta je za „prosvetljenje masa u slučaju babane“ dobila Ig Nobelovu nagradu za fiziku.
Šašavo priznanje, koje uručuju pravi Nobelovci, dobilo je još devet radova.

Među njima je studija koja pokušava da dokuči šta se dešava u mozgu ljudi koji vide lik Isusa Hrista na prepečenom hlebu, delo Kanga Lija sa Univerziteta u Torontu, kao i istraživanje koje otkriva da su osobe koje kasno ležu samoljubivije, manipulativnije i sklonije psihopatskim stanjima od ljudi koji se rano dižu, a koje je sproveo tim Pitera Džonasona sa Vestern Univerziteta u Sidneju.

Nagrađen je i rad Jaroslava Flegra sa Karlovog Univerziteta u Pragu koji se pozabavio opasnostima koje posedovanje mačke može da ima na ljudsku psihu.

Njegov zemljak Vlastimil Hart sa Češkog Univerziteta nauke je pak osvojio Ig Nobelovu nagradu jer je dokazao da psi, dok vrše nuždu, svoja tela usmeravaju prema severno-južnim linijama zemljinog magnetnog polja.

Nagrade su dobili i Marina de Tomazo i njene kolege sa Univerziteta u Bariju koji su izračunali bol koju ljudi osete dok gledaju u ružnu sliku, kao i Ijan Hamfriz sa Državnog Univerziteta Mičigena za lečenje „nekontrolisanih“ krvarenja iz nosa pomoću tampona sačinjenih od komadića slanine.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

ČOVEK SA DVA LICA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ovo je Edvard Mordrejk (Edward Mordrake), čovek sa dva lica, bukvalno.

Englez koji je živeo u 19. veku, imao je retku anomaliju, imao je dva lica na glavi. Drugo, “parazitsko”, nalazilo se na potiljku.

Čovek-sa-dva-licaSmatrao je da je to drugo lice “demonsko” i želeo je da ga lekari odstrane, ali niko se tada nije usudio ni da pomisli da pokuša takav zahvat. I za današnju medicinu odstanjivanje lica na potiljku bi bilo pravi izazov i veoma rizičan zahvat.

Edvard je sigurno bio spreman i na takav rizik, jer je njegov život sa dva lica postojao nepodnošljiv. Nažalost, i pored brojnih pokušaja, ostao je osuđen da živi tako. Najviše mu je smetalo, kako je tada govorio, to što lice noću često “izgovara demonske reči”. Nije imao nikakvu kontrolu nad njim. Teško nam je i zamislimo sebe u takvoj situaciji, ali sama pomisao da vam je neka izraslina na potiljku i da proizvodi čudne zvuke, zaista zvuči jezivo.

Edvard je vremenom postao sve povučeniji. Nije želeo ni sa kim da se viđa, čak ni sa svojim rođacima i porodicom. Priča se i da je bio veoma nadaren mladić i veoma muzički talentovan.

Kasnije je potvrđeno da to lice ne može da jede niti da govori, ali je zabeleženo da se smeje ili plače, ili da nerazgovetno mrmlja. Ono što je dodatno interesantno u ovom sluaču jeste da je lice bilo žensko. Sigurno su zvuci koje je to lice proizvodilo, a koje Edvard nije mogao da kontroliše, uticali na Edvardovu psihu. Lice očigledno nije imalo nikakvu svest. Verovatno je bila njegova nerazvijena sestra blizanakinja. Na kraju, Edvard je izvršio samoubistvo u 23. godini, popivši otrov, ne mogavši da izdrži život u takvom stanju. Na njegovo insistiranje u oproštajnom pismu, njegov grob nije obeležen i ne zna se gde je sahranjen.

Tom Vejts, američki pevač i kompozitor, čak je na jednom svom albumu 2002. godine objavio pesmu posvećenu Edvardu, pod naslovom “Poor Edward”.

Do sada nije zabeležen nijedan ovakav identičan slučaj u medicini, iako je dokumentovano nekoliko sličnih anomalija, npr. kod Paskala Pinona iz Meksika, koji je imao dve glave, a druga mu je bila kao izraslina na čelu.

Izvor:zanimljiveinformacije.com/2013/10/covek-sa-dva-lica

__________________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________________

Priredio/Bora*S

NEGOVANJE KULTA SMOKVE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

NEGOVANJE KULTA SMOKVE NA FESTIVALU U SVINICI

Smokvin list, po biblijskom predanju,  poslužio je Adamu da sakrije svoje polne organe od Evinog pogleda.

“ Koj smo mi?  Što smo mi?  Otkude smo došli?  Kaki izik vrevimo? „

DSC09714Svinica ( zvanični naziv Sviniţa) je selo i jedna od opština županije Mehedinc, u jugozapadnoj Rumuniji. Mesto leži na levoj obali  Dunava, 40 kilometara uzvodno od Oršave, a 62 nizvodno od Stare Moldave, u podnožju planinskog venca Almaž, dela Banatskih planina, koje sa rumunske strane grade Đerdapsku klisuru.

Najstarija je ovo naseobina Srba u Rumuniji.Tvrđava Svinica „zapisana“ je 1443. godine na lokalitetu zvanom Starića u blizini poznate tvrđave Tri kule. Sadašnje selo je potpuno iznova izgrađeno  severno, na  lokaciji,  za par kilometara višoj od pređašnje  i naseljeno odmah nakon izgradnje Đerdapske brane 1970. godine. Staro selo u kojem se pre toga živelo, završilo je pod vodama Dunava.

U Svinici danas egzistira manje od 1.200 žitelja, sa najvećim, 89 procentnim udelom Srba  u strukturi stanovništva. Zanimljiv podatak je i to, da su mesni Srbi većim delom „pravoslavci staroverci“, kako ih zovu Rumuni, jer se, kao pripadnici Srpske pravoslavne crkve, drže julijanskog kalendara, dok je rumunska crkva 1923. godine prihvatila Gregorijanski kalendar.

DSC09691TIOMeštani  kažu da govore najstarijom varijantom srpskog  „izika“ koju su od predaka naučili i sačuvali. Srpski  jezik se uči u ovdašnjoj lepo uređenoj i prostranoj osnovnoj školi. Nacionalna istorija nije deo školskog programa.

 Danas se i ovde relativno  teško živi. Svega ima, ali ne i dovoljno radnih mesta i naravno, dovolnjo sredstava za normalnu egzistenciju, što za posledicu ima odlazak i konstantno smanjivanje broja stanovnika.  Sva tri rudnika u kojima se nekada radilo su zatvorena. Mladi ljudi odlaze uglavnom iz ekonomskih razloga, u potrazi za poslom i boljim životom u  velike gradove ili druge države. Ovde ostaju stariji, kojima je  jedini stabilan izvor prihoda  penzija. Nekoliko desetina meštana zarađuje od ribolova na Dunavu, dok veliki broj njih veruje,da će napraviti dobar posao sa zasadima smokve i tako stvoriti bolje uslove za život, ne bi li  mladi ljudi ostanli da svoj život žive ovde.

DSC09727Da, Svinica je jedno od retkih ili, čak moguće i jedino mesto u Rumuniji koje poseduje velike zasade smokvi.

Jer, ovde smokva-uspeva.

Preko hiljadu stabala ove mediteranske voćke u dobrim godinama “donese” više od deset hiljada “kanti” zrelih i lekovitih plodova. Onaj ko poseduje deset stabala, može da ubere deset kanti po stablu, a to znači, i da dobro oprihoduje.

DSC09711Otuda, smokvi u čast, meštani Svinice, poslednje nedelje meseca avgusta, organizuju tradicionalno manifestaciju “Festival smokve”.

Manifestacija, koja kroz izložbe plodova i proizvoda od smokvi, izvođenja performanasa u nacionalnim kostimima, sportska nadmetanja i umetničke programe domaćeg i gostujućih ansambala, zapravo neguje „kult smokve“.

Ove godine, 31.avgusta, na poziv Nikole Kurića (Nikolae Curici), predsednika opštine Svinica, koji je usledio nakon njegove nedavne posete Boru, na ovoj manifestaciji su učestvovali i predstavnici borskog Društva „Soko“.

Nažalost, jedino u šahovskom takmičenju, jer, zbog nedostatka sredstava za prevoz, nije realizovano dogovoreno i zvaničnim program festivala obznanjeno učešće u kulturno-umetničkom i sportskom programu, što je prilično rastužilo a verovatno i razočaralo organizatore. No, ipak je ovo značajan, prvi korak ka uspostavljanju buduće bolje, plodnije i sa naše strane ozbiljnije shvaćene saradnje.

DSC00325

No, eto nama, ovde, još jednog nauka. Na primer, kako se od strane predstavnika ove lokalne zajednice neguju tradicionalne vrednosti, ali uvažavaju i poštuju institucije države.

Za ovu priliku samo dva detalja. Ispred svake od državnih institucija ili ustanova, visoko na jarbolu vijori se državna zastava. A potom, činjenica, da su predstavnici vlasti u oficijelnim nastupima tokom manifestacije obavezno preko ramena nosili lentu u bojama državne zastave i koristili isključivo službeni jezik Rumunije, države u kojoj žive.

Primeri za uvažavanje i poštovanje.

„Cine suntem noi? Ce suntem noi?  De unde am venit?  Ce limba vorbim?“

Tekst i foto: Bora*S

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SMOKVA: MELEM I ZA PSIHU I ZA TELO

Smokva (Ficus carica) je mediteranskim narodima ono što je jabuka kontinentalcima. Ova veoma ukusna i lekovita voćka, poznata vekovima, simbol je života, mira, blagostanja i plodnosti, ali i požude i erotičnosti.

Postoji verovanje da uz pomoć smokve žena može začarati svog ljubavnika. Ova “biblijska” biljka bila je poznata još pre četiri hiljade godina u Mesopotamiji, a preko Krita prenela se do antičke Grčke, gde je postala osnova tradicionalne ishrane. U čemu je tajna ove kruškolike i mesnate, žute, smeđe, ljubičaste ili potpuno tamne egzotične voćke? Smokva je bogat izvor kalcijuma, gvožđa, magnezijuma, kalijuma i vitamina B6, C i beta karotena. Ima nizak sadržaj masnoća i obezbeđuje više vlakana od bilo kog drugog voća i povrća. Sveže kao i suve smokve sadrže puno pektina, topivog vlakna koje može da smanji holesterol u krvi. Sadrži i triptofan koji obezbeđuje dobar san i pomaže mozgu da pravilno iskoristi glukozu, odnosno šećer. Takođe, pospešuje i dobru cirkulaciju. Važan je podatak da u 100 gr sirove smokve ima čak 17,5 miligrama magnezijuma, dok ista količina suvih smokava sadrži trostruko više ovog minerala. A magnezijum je jedan od ključnih činilaca za zaštitu organizma od uticaja stresa i predstavlja pravi melem za ćelije nervnog sistema.

Suve smokve su zbog magnezijuma voćka izbora za ishranu mišića, kvalitet krvnih sudova i nervnih ćelija. Smokva sadrži do 80% vode i blizu 60% prirodnog šećera koji stimuliše mozak da brže razmišlja. Zbog toga su smokve izvrstan izvor energije i ljudima koji ih jedu donose budnost, svežinu i brže reakcije. Jedino dijabetičari ne bi trebalo da jedu suve smokve, jer u njima ima čak 66% šećera.U narodnoj medicini smokva se koristi protiv zatvora, zubobolje, otoka, tumora, kašlja, bradavica, upale grla, čireva.Plodovi se upotrebljavaju sveži, osušeni ili u rakiji. Pečene ili kuvane smokve u mleku stavljaju se na čireve, dok se od prženih i grubo samlevenih smokava priprema kafa, koja se preporučuje plućnim bolesnicima. Smokve i njihov mlečni sok imaju jako antiseptično i dezinfekciono dejstvo. Mlečni sok leči gljivice, bradavice na koži, a omekšava kurije oči i žuljeve. Zbog toga što su dobar izvor kalijuma koriste se i u snižavanju povišenog krvnog pritiska. I na kraju, smokve ne goje, a dovoljno su hranljive, tako da su dobar izbor za svaku dijetu.

LEKOVITI RECEPTI

Kobasice od smokava – Ko ima probleme sa opstipacijom, odnosno zatvorom, treba da samelje pola kilograma smokava i zamesi sa pet grama brašna od listova sene (vrsta biljke). Od testa se zatim prave kobasice, koje se čuvaju u frižideru umotane u foliju, i svakog jutra uzima deo veličine lešnika, koji se jede na prazan želudac.

Sok protiv kurijeg oka – Smokva se otvori i unutrašnjim delom uveče stavi na kritično mesto da prenoći. Ujutru se smokva uklanja, a noga potapa u vruću vodu i skida kurije oko.

Ako je potrebno, postupak treba ponoviti četiri do pet puta.

vesti.krstarica.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SLATKO OD SMOKVI

TAMOiOVDE-DSC09723

TamoiOvde-Foto:Bora*S

 Priprema

 Smokve oprati i svaku oljuštiti od spoljne kore. Pažljivo ih malim nožićem ljuštiti, vodeći računa da ne oštetite unutrašnjost smokve. Svaku smokvu debljom iglom probušiti na 2-3 mesta.

 Pripremljene smokve staviti u lonac sa vodom i kuvati ih dok voda ne proključa. Čim voda počne da ključa, lonac sa smokvama skloniti sa ringle i ostaviti još 1-2 min. da odstoje u vreloj vodi.

 Nabubrele smokve procediti kroz krupnu cediljku. Nikako ih ne gnječiti, već ih ostaviti u cediljku da se sasvim ocede.

 U šerpu staviti šećer, sipati 250 ml vode i kuvati na umereno toploj ringli, da vrije oko 10 min.

 Kad se šećer potpuno rastopi i smesa postane rastegljiva i gusta kao redak med, da sa kašike kaplje u gustim kapljicama, sipati oceđene smokve, varjačom promešati i kuvati još 2-3 min.

 Šerpu skloniti sa ringle i odmah u vruće dodati vanilin šećer i sok od pola limuna.

 Varjačom polako izmešati, da se vanilin šećer i sok od limuna rastope i sjedine sa smokvama.

 Vruće slatko sipati u suve i vruće tegle, predhodno osušene i zagrejane u rerni. U svaku teglu staviti kolut limuna i čvrsto poklopcem zavrnuti i zatvoriti.

Odmah po zatvaranju, vrele tegle okrenuti poklopcem na dole, čime se postiže da se tegla hermetički zatvori, čime se postiže dugotrajnost.

Tako okrenute tegle prekriti nekom debljom tkaninom i ostaviti ih da prenoće i da se potpuno ohlade.

Sutradan tegle okrenuti na svoje postolje i poređati ih na hladno mesto.

 Potrebni sastojci

1,5 kg svežih krupnih smokava, 1 kg šećera, 250 ml vode, 2 kesice vanilin šećera, isceđen sok od pola limuna, 3-4 koluta limuna (u svaku teglu ubaciti po jedan kolut limuna).

sr.wikibooks.org

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DANAS JE DAN ŽALOSTI U SRBIJI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________

 Vlada Srbije proglasila je sredu, 10. april 2013. godine za Dan žalosti, povodom tragičnog događaja u mestu Valika Ivanča, kod Mladenovca.

 Zakonom o danu žalosti predviđeno je da zastave budu spuštene na pola koplja,  kako na državnim institucijama, tako i na sportskim i kulturnim manifestacijama, da se oda pošta nastradalima minutom ćutanja.   Prema Zakonu, mediji su dužni da programe usklade i umesto humorističkih, zabavnih, folklornih i drugih emisija sa zabavnom i narodnom muzikom, emituju muziku i emisije prikladne danu žalosti.   Novinsko-izdavačke organizacije koje izdaju dnevne novine dužne su da na dan žalosti listove odštampaju u crnoj boji, navodeći na prvoj strani odluku o proglašenju dana žalosti i proglašenju njegovog obeležavanja.   Za vreme dana žalosti na javnim mestima, u kafićima, restoranima i drugim lokalima zabranjeno je emitovanje narodne i zabavne muzike, odnosno održavanje programa zabavnog karaktera.   Prema Zakonu, vlada dan žalosti proglašava posle naročito tragičnog događaja, teške nesreće koja za posledicu ima smrt, ranjavanje, ili teško oštećenje zdravlja većeg broja ljudi, ili u slučaju smrti visokog državnog funkcionera, a kada proceni može da proglasi i u slučaju smrti ličnosti koja je imala visoke zasluge za zemlju.   Autonomna pokrajina, opština, grad i grad Beograd mogu proglasiti dan žalosti na svojoj teritoriji povodom nekog tragičnog događaja od lokalnog značaja.   Dan žalosti ne može trajati duže od tri dana, a za kršenje načina obeležavanja zakon predviđa i kazne za fizička lica od 5.000 dinara do 200.000 dinara za pravna lica.

Bez za sada utvrđenog motiva, Ljubiša Bogdanović, iz Velike Ivanče, ubio je  trinaestoro ljudi.

Ubio je na spavanju svog sina i majku, a zatim metkom u glavu ranio svoju suprugu. U krvavom pohodu usmrtio je još jedanaestoro svojih rođaka i komšija. Ubio je šest muškaraca, šest žena i dvogodišnjeg Davida Despotovića.

Zločin kakav se ne pamti dogodio se u utorak rano ujutro, između četiri i pet sati. Ubica je upadao u kuće usnulih domaćina i iz neposredne blizine, iz pištolja CZ 88, pucao im u glavu! Većina od njih stradala je u svojim krevetima, ne sluteći krvavi pir „mirnog i vrednog komšije i rođaka“. Niko od njih nije ni zaključavao vrata svojih domova.

www.novosti.rs

   Šta je uzrok zločina    

   U lokalnoj zajednici ne postoje službe za zaštitu mentalnog zdravlja i službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze   Zločini su uvek znak velikih i ozbiljnih psihičkih poremećaja, uglas govore stručnjaci za dušu koji smatraju da je stravičnom zločinu u Velikoj Ivanči najverovatnije kumovala velika depresija, ozbiljna psihoza ili nelečeni posttraumatski stresni poremećaj.   Dr Zoran Đurić, neuropsihijatar sa Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, kaže da je veoma teško i nezahvalno raditi psihološku postmortem autopsiju i nagađati šta je bilo okidač za ova stravičan zločin, „ali činjenica da je ovaj čovek prvo nasrnuo na članove svoje najbliže porodice govori o tome da je neka sumanuta ideja pokrenula ovaj čin. Druga varijanta je da je on imao poremećaj ličnosti, ali u tom slučaju od njegovih najbližih komšija ne bismo slušali da je u pitanju bio ’tih, miran i povučen komšija’ već da je bio preke naravi i često pravio incidente”.   „Po mom ljudskom i profesionalnom iskustvu, takav stravičan zločin može da počini osoba koja je obolela od šizofrenije ili teško emocionalno nestabilna osoba. Najverovatnije je da je čovek imao neke imperativne halucinacije, ideje gonjenja ili ideju da je ’ceo svet protiv njega’, a ove ideje se obično javljaju u okviru ozbiljnih mentalnih oboljenja kao što je psihoza. Činjenica da je on posle masakriranja bližnjih digao ruku i na sebe govori o tome da je on ipak delimično bio svestan svog čina i da je hicem iz pištolja uperenim u svoju glavu pokušao da uguši glas savesti”, kaže dr Zoran Đurić.   Dr Milan Stanojković, neuropsihijatar iz psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica” kod Niša, kaže da se ovakve nesreće dešavaju i zbog toga što u lokalnoj zajednici ne postoje službe za zaštitu mentalnog zdravlja i službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze, i postavlja (retoričko) pitanje: „Kako je moguće da se u zemlji u kojoj postoji više od 950 psihijatara, 6.000 psihijatrijskih postelja, 46 stacionarnih psihijatrijskih ustanova, četiri velike psihijatrijske bolnice i veliki broj psihologa i socijalnih radnika dešava haos na terenu?”

   On primećuje da su u poslednje vreme često dešava da osobe koje su otpuštene iz psihijatrijskih bolnica, počine „incident” i dodaje da stručnjaci za dušu nemaju uvid šta se dešava sa njihovim pacijentima i da li uzimaju terapiju nakon izlaska iz bolnice.

   S obzirom na to da u zajednici ne postoje službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze, psihijatri nisu u stanju da kontrolišu stanje mentalnog zdravlja svojih pacijenata kada potpišu otpusnu listu”, objašnjava naš sagovornik.

   On podseća da je u niškoj opštini Medijana od 2005. do 2008. realizovan pilot-projekat u okviru koga su praćeni psihijatrijski bolesnici koji su otpušteni iz psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica” kod Niša. U tom periodu nije se dogodio nijedan „incident”, zaključuje naš sagovornik i dodaje da rezultati tog projekta veoma ilustrativno svedoče da se mora omogućiti kontinuirani tretman osoba sa psihozom kada izađu iz bolnice.

 Katarina Đorđević/ www.politika.rs

 

 Da.

Ljubiša Bogdanović brutalno je ubio šest žena, šest muškaraca i dvogodišnjeg dečaka koji je spavao u majčinom naručju.

Ovu strašnu vest  preneli su svi svetski mediji.

Iznenađeni, zgroženi, kivni, zbog, na ovim prostorima nezapamćenog zločina ove vrste, osuđujemo izvršioca ovog monstruoznog dela.

Da. Bogdanović je prema za sada dostupnim informacijama, masovni ubica.

Da. Sada svi možemo da ga nazivamo i psihopatom i sumanutim ludakom i monstrumom, da se zgražavamo, da mu presuđujemo, da ga mrzimo, da ga, ako preživi doživotno zatvorimo u neku od ustanova…

Ali, hoće li to vratiti nasilno i brutalne oduzete živote, zaustaviti suze, sprečiti boli i patnje njihovih najbližih?

Koliko još ovakvih i sličnih  zločina treba da se desi, pa da ovo društvo, pa da neke institucije, pa da neko počne da misli o stanju ove države, ovog društva i ovog naroda.

Naroda, nasilno proterivanog, poniženog, podeljenog, obespravljenog, gurnutog u provaliju beznađa svakog, isteranog sa radnih mesta na golu ledinu, iscrpljenog sankcijama, ratovima, zasipanog običnim i obogaćenim bombama, posledično napadnutog bolestima, besparicom, nagomilanim, sve većim i neplaćenim računima, svakodnevnim strahovima i borbom za bukvalnim preživljavanjem i biološkim opstankom.

Imamo li pravo da  zapitamo ponajpre sebe, a potom upitamo i makar koga: ima li u ovom društvu, među nama, još odgovornih ili je Ljubiša Bogdanović, jedini i isključivi krivac i monstrum?

Priredio: Bora*S