A U VOZU STJUARDESE, MUZIKA…

tamoiovde-logo

20. oktobra 1971. Zaječarci prvi put motornim vozom putovali do Beograda – A U VOZU STJUARDESE, MUZIKA…

20. oktobra 1971. godine, počeo je da saobraća motorni voz na relaciji Beograd-Niš-Prahovo Pristanište. Bio je to rezultat višegodišnjeg rada na modernizaciji železničkog saobraćaja na području Timočke krajine.

zeleznicka-stanica-zajecar-1971-prvi-motorni-voz

Foto: radiomagnum.rs

Putovanje motornim vozom iz Knjaževca, Negotina, Zaječara i Bora do Beograda preko Niša postalo je tako udobnije, a vreme putovanja skraćeno od 12 na samo šest i po časova.

Tokom putovanja motornim vozom putnike su posluživale stjurdese, putnici su slušali muziku i mogli su tokom putovanja da provedu neko vreme u bifeu gde su posluživani hranom, pićem i kafom.

Pored pomenutih prednosti, skraćivanje putovanja na šest i po sati i udobno putovanje motornim vozom iz Timočke krajine do Beograda doprinelo je skraćivanju putovanja i do drugih destinacija u velikoj Jugoslaviji i postalo ugodno i zanimljivo za decu i stare osobe.

Jedini putnički voz, koji je spajao 200.000 stanovnika Zaječarskog i Borskog okruga sa prestonicom, odlukom „Železnica Srbije“ je pre oko sedam godina ukinut. Voz koji je decenijama putovao od Zaječara, preko Bora, Majdanpeka, Kučeva i Požarevca, do Beograda i koji je bio jedina železnička veza istočne Srbije sa prestonicom, prestao je da saobraća. Ova linija ujedno je bila i jedini lokalni prevoz za stanovnike sela Borskog i Zaječarskog okruga.

Železnice Srbije su se na ovaj potez odlučile zbog starih pruga i racionalizacije železničkog saobraćaja, a ukidanje ove relacije je, kako je tada rečeno, privremeno rešenje.

Medjutim, niko ne zna kada će voz iz Zaječara ponovo krenuti ka Beogradu.

Izvor: radiomagnum

_________________________________________________________________________________

NATAŠA KOVAČEVIĆ, ZAISTA JAČA OD SUDBINE…

tamoiovde-logo

Dve godine i dva meseca pošto je u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj izgubila nogu, Nataša Kovačević se vratila košarci. Ova 21-godišnja devojka uspela je da, čistom snagom sopstvene nepokolebljive volje, postane jedan od najsvetlijih primera domaćeg sporta i sistema vrednosti koji bi on trebalo da predstavlja.

U dvorani „Basket Siti“, Nataša Kovačević je obukla dres Crvene zvezde i u meču sa Studentom, u okviru vanrednog šestog kola Prve ženske lige Srbije, odigrala svoje prve minute nakon 26 meseci. Njeno pojavljivanje na terenu, sasvim jasno, predstavlja presedan. Od Komisije za takmičenje Košarkaškog saveza Srbije dobila je licencu i dozvolu da nastupa.

Kako je sama istakla za RTS, proteza sa kojom igra i trenira, a koja je rađena u Parizu, dozvoljava joj pokrete koje imaju sve ostale igračice.

„U vezi sa povratkom Nataše Kovačević aktivnom bavljenju košarkom već su konsultovani i predstavnici KSS-a i FIBA. U ovom po mnogo čemu jedinstvenom slučaju, zbog korišćenja proteze, ne postoje nikakve prepreke da se ponovo vrati na parket“, navela je Crvena zvezda u saopštenju kojim su javnost obavestili o povratku Nataše Kovačević.

Nataša Kovačević je karijeru započela još 2008. godine, igrajući za crveno-bele, te KK Partizan, Voždovac i mađarski Đer.

Svoju prvu zvaničnu utakmicu nakon nesreće hrabra košarkašica odigrala je u pobedi Crvene zvezde nad niškim Studentom u utakmici 6. kola prvenstva Srbije (78:47) i upisala pet poena za 15. minuta provedenih na parketu.

Zaista sam presrećna što sam ponovo ovde, osećam se sjajno i velika je čast igrati za Zvezdu.Takođe sam jako srećna što je moj povratak obeležen u klubu iz kog sam otišla u DJer, a to je Crvena zvezda. Praktično sam se vratila kući i kao da ovih dve godine nije ni bilo„, izjavila je novinarima mlada košarkašica.

Kovačevićeva je u igru ušla u šestom minutu prve četvrtine i tom prilikom dobila ogroman aplauz cele hale u Železniku.

Prijaju mi reakcije medija i želim da se zahvalim svim ljudima koji su došli ovde i podržali Crvenu zvezdu. Nadam se da ćemo se viđati i na narednim utakmicama. Zaista se osećam sasvim normalno, kao što ste videli sve radim kako treba. Želim da se zahvalim svojoj ekipi i eto sve koševe koje sam postigla, produkt su timske igre. Davaću svoj maksimum da pomognem ekipi što više mogu„, zaključila je Kovačevićeva.

Saobraćajna nesreća u kojoj je Kovačevićeva pretrpela tešku povredu dogodila se pre dve godina kada su košarkašice mađarskog Đera, za koji je u tom trenutku nastupala, krenuo na pripremnu utakmicu u Šopron.

Do nesreće je došlo kada je vozač autobusa skrenuo s puta kako bi izbegao direktan sudar sa automobilom koji je ušao u suprotnu traku.

Na licu mesta stradao je tim menadžer ekipe Petar Tapodi, dok je trener Fuzi Akos preminuo u bolnici.

Izvor:rts.rs/sreda, 11. nov 2015.

__________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Natasa-Kovacevic-foto-Telegraf-620x350

Foto: Telegraf

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SAV TAJ FLERT…

tamoiovde-logo Retko koji domen ljudskog ponašanja ima tako važnu funkciju kao flert.

10421278_10204048156779014_1319412463847563034_nJedan je od oblika ponašanja krucijalnih za preživljavanje, bez kog su nam povezivanje sa drugima i produžetak vrste značajno otežani. Premda se svi sisari, pa i većina drugih životinja, upuštaju u kompleksne strategije s ciljem da privuku potencijalnog partnera za seksualni čin, čini se da ljudska psihologija flerta nadilazi evolutivna objašnjenja.

Mi zasigurno manifestujemo repertoar urođenih ponašanja koja nalazimo kod drugih životinjskih vrsta. No, krajnje je izvesno da ljudi danas ne biraju objekte svoje želje prema kriterijumima koje propisuju evolucionisti. Takođe, za razliku od drugih vrsta, mi flertujemo sa svesnom namerom, pod uticajem kulturnih i istorijskih okvira kojima pripadamo.

Flert je, za nas koliko instinkt, toliko i umetnost i veština. Flertujemo s namerom da privučemo potencijalne životne partnere, flertujemo da ostvarimo neobavezujući seksualni odnos, flertujemo i kad ne tražimo ništa od ta dva.

Flertujemo jer flert predstavlja oblik igre koja nam pruža osećaje slobode i neizvesnosti. Kao što socijalni psiholog Tim Perper kaže: „Čini se da neki ljudi teže da prolongiraju flert zbog zadovoljstva i erotičnosti koji su mu svojstveni, bez obzira na to gde ih on vodi.“

Drugim rečima, flert nam omogućava ostvarivanje romantičnih i seksualnih potreba u odnosima, a svakodnevnicu čini bogatijom za čitav spektar osećanja.

Heningsen je identifikovao šest mogućih ciljeva koje možemo ostvarivati u flertu: 1) postizanje veće bliskosti u odnosu, 2) upozavanje osobe i postizanje njene zainteresovanosti, 3) uživanje u zaigranosti i zabavi flerta, 4) manipulisanje ljudima u svoju korist, 5) osnaživanje sopstvenog samopoštovanja, 6) želja za stupanjem u seksualne aktivnosti.

Najveći broj ljudi, ističe ovaj autor, motivisan je prvim navedenim ciljem, iako se većina odlučuje na flert iz kombinacije ciljeva. Flertu, tako, možemo pristupati i bez osećanja fizičke ili seksualne privlačnosti prema osobi.

No, retko koji domen ljudske socijalizacije je tokom istorije bivao tabuiziran, stigmatizovan i banalizovan, a od strane nauke zanemarivan, u onoj meri u kojoj je to bio flert. Prošao je gotovo čitav vek od kako su glasnogovornice vašingtonskog Anti Flert kluba upozoravale ženski rod na hazardnost koketiranja sa muškarcima, a promovisanje dobrobiti flerta ostavljen je medijima. O flertu nas niko eksplicitno ne podučava, a pitanja koja, tokom socijalizacije, možemo imati na ovu temu, retko kada postavljamo. Jedno od njih jeste – šta flert podrazumeva, a šta ne.

Flert ili koketiranje na najopštijem nivou podrazumeva skup društvenih, a ponekad i seksualnih ponašanja usmerenih od strane jedne osobe prema drugoj koji uključuje verbalnu komunikaciju, kao i govor tela. Uz to, vrlo je važno da flertujuće ponašanje sugeriše zainteresovanost osobe za ostvarivanje nešto većeg stepena intimnosti sa osobom kojoj je flert upućen.

U većini kultura, nije socijalno prihvatljivo izraziti eksplicitnu seksualnu zainteresovanost za drugog, već se to čini na indirektne i sugestivne načine.
No, činjenica da se velikim delom radi o zapletu koji nije eksplicitan, ne znači da se tim tihim signalima ne saopštavaju važne informacije.

Evolucioni psiholog Stiven Gangestad flert definiše kao proces pregovaranja koji se događa nakon što su dve osobe razmenile informacije o međusobnoj inicijalnoj privlačnosti. U okviru tog procesa retko kome polazi za rukom nastup poput: „Ti mene privlačiš, a ja tebe?“ Ove poruke težimo da otkrivamo u manjim dozama, te flert postaje podloga za osnaživanje privlačnosti. Kako to flertujemo?

vlcsnap-2014-01-09-12h25m26s215Katalog ponašanja koje žene i muškarci praktikuju tokom flerta je prilično veliki. Metodom posmatranja bez učešća, jednom od najučestalijih u ovoj oblasti, psiholozi su proučavali parove koji flertuju u njihovom prirodnom okruženju (barovima hotela, kafićima).

Istraživači su u tim prilikama zabeležili određeni broj signala između strana koje flertuju. Čuveni kliše iz romantičnih filmova – kratki pogled nakon kog je sledilo preusmeravanje pogleda praćeno još jednim, dužim pogledom, opravdao je status inicijalnog „zelenog svetla“ u saobraćaju flerta.

Moć pogleda registrovana je u eksperimentu u kom su ispitanici, nakon obavljenog dvominutnog, neprekidnog i uzajamnog gledanja sa drugim ispitanikom, izveštavali o pojačanim osećanjima privrženosti. Antropološkinja Helen Fišer ističe da produženi kontakt očima utiče na otpuštanje molekula feniletilamina (PEA) koji je odgovoran za pospešivanje privlačnosti.

U ritualu flerta, kod žena je registrovano da su kikotanje i umereni smeh često bili praćeni uvrtanjem i zabacivanjem kose, oblizivanjem usana, osmehivanjem u položaju spuštene brade (engl. coy smile). Muškarci su praktikovali da se isprse ili zavale u svoje stolice i postave ruke iza glave, a naročitu pažnju su posvećivali brzini vađenja upaljača, ritualu paljenja cigarete sa podiguntom bradom i uklanjanja upaljača tako da se ne poremeti telesni stav.

Ponašanje obe strane odlikovalo je dodirivanje sebe koje je postepeno bilo smenjivano dodirima upućenim drugoj strani. Ispitanici u istraživanju psihološkinje Monike Mur za nedvosmislene znake flerta odabrali su nežan dodir po licu, praćen dodirom po ramenu, struku ili nadlaktici. Najmanje glasova dobili su guranje ili lupkanje po ramenu i rukovanje. S druge strane, zagrljaj je procenjen kao da poručuje bliskost, ali ne i flert.

Socijalni psiholog Timoti Perper, sa univerziteta u Filadelfiji, ističe da mužjaci ljudske vrste, kao i mnogih drugih, signalima u flertu poručuju: „Pogledaj me, veruj mi, moćan sam, ali te neću povrediti.“ i „Ne želim puno od tebe…još uvek.“ Perper dalje ukazuje da se obrazac flerta nije mnogo promenio od čuvenih stihova „Pesme nad pesmama“. Sekvenca je prilično slična: razmeni poglede, razgovaraj, dodiruj, poljubi, pristupi činu ljubavi, odnosno: obrati pažnju, prepoznaj signale, pristupi plesu (flerta), teži sinhronizaciji.
Osim neverbalnih, verbalni manevri kojima pristupamo u flertu su od velikog značaja.

Studije pokazuju da flertujuća konverzacija može da podrazumeva podržavanje sagovornika i izražajnije rekacije prema onome što govori. Ovaj tip flerta je ponekad teško razlikovati od neflertujućeg ponašanja, a ta procena zavisi od pola osobe koja ga ispoljava i konteksta u kome to čini.

10394093_1585308455035804_4442778889607652622_nNažalost, studija o verbalnim strategijama flerta još uvek nema. Možemo reći da bi flertu trebalo da pristupamo kao da pristupamo običnom razgovoru. Drugim rečima, studije poručuju: bolje je da se pravite da ne flertujete i ostavite naučene upade (engl. pick-up lines) po strani, nego da najavljujete flert.

Dok žene preferiraju bezazlene uvertire u razgovor („Šta misliš o ovom bendu?“), muški favoriti su direktniji pristupi („Videla sam te s drugog kraja bara i pomislila kako si sladak.“) U potvrđene markere verbalnog flerta spadaju: iskazivanje komplimenata, spominjanje činjenice da osoba nije u vezi ili da je dostupna u romantičnom/seksualnom smislu, upotreba nagoveštaja seksualnih aktivnosti.

Međutim, svesti flert na praćenje određene sekvence postupaka i izgovaranje pravih reči ne bi bilo ispravno. U ovu priču upliće se još par psiholoških faktora. Jedan od njih je aspekat samopromocije. Da bismo kroz flert iskazali poželjnost nekog našeg atributa, moramo da budemo sami uvereni u to što poručujemo, ističe Gangestad. Murova, na osnovu svojih opservacija, dodaje da ljudi kojima najčešće prilaze zainteresovani drugi nisu ljudi koji najbolje izgledaju, već oni koji šalju signale o svojoj pristupačnosti i samouverenosti, kroz bazične tehnike flerta (pogledi, osmesi). Ista autorka nalazi da se ponašanje drugih tumači u skladu sa kontekstom, te ukoliko je seting formalan, flert mora biti očigledniji da bi bio primećen.

Istraživač Džefri Hal ističe da se ljudi često osećaju frustrirano ili nezadovoljno svojom nesposobnošću da utiču na to da ih drugi primete, da ih dožive kao zanimljive i da drugi uoče da su zainteresovani za njih u romantičnom smislu. Saznanjem o pet različitih stilova flerta, ovaj autor smatra da možemo steći bolji uvid u to zašto naši pokušaji imaju određene ishode. Tih pet stilova flerta su: zaigrani, tradicionalni, fizički, iskreni i učtivi.

No, pored odabiranja svog stila, na pitanje „Zašto on/ona ne kače moje signale?“ odgovor možemo potražiti i u proceni mere u kojoj našim ponašanjem upravlja strah od odbacivanja. Vornauer i saradnici su demonstrirali da postoji povezanost između intenziteta ove vrste anskioznosti i precenjivanja jasnoće sopstvenih signala u flertu.

Iskazivanje zainteresovanosti za nekog i pokušaji da tu osobu zainteresujemo za sebe, izlažu nas riziku od neuspeha ili neuzvraćenih osećanja. Što snažnije osećamo anksioznost usled potencijalnog neuspeha, to ćemo se više truditi da nam pokušaji ne budu direktni i da mogu da budu shvaćeni i kao prijateljski.

vlcsnap-2014-07-20-20h32m38s172Najzad, deo odgovornosti za nesporazume ovakve vrste možemo pripistati generalnoj tendenciji ljudi da loše detektuju flert. Nedavno sprovedena studija nalazi da samo 18% ispitanica tačno prepoznaje ponašanje muškaraca kao flert. Muški ispitanici su bili nešto bolji sa uspehom u 36% slučajeva. Zanimljiv podatak je da, kada neko nema nameru da flertuje s nama, daleko smo uspešniji da to tačno prepoznamo – žene to čine u 83%, a muškarci u 84% slučajeva.

Mada nas ove greške mogu koštati romanse, pa i životnog partnera, one imaju svoju funkciju. Preterivanje u proceni tuđeg ponašanja kao flerta, moglo bi da ima negativne efekte po nas i po drugu stranu.
Psiholozi još uvek raskrinkavaju zagonetnost umeća prepoznavanja flerta. Nauka nam za sad može dati sledeće korisne savete:

-obratite pažnju na prisustvo flerta u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji (na osnovu pokazatelja o kojima je bilo reči u tekstu),
-razmotrite kontekst (flert se češće pojavljuje u socijalnim kontekstima, uz prisutvo alkohola, ili na okupljanjima ljudi sličnih interesovanja),
-upoznajte se sa različitim stilovima flerta kod ljudi,
-primetite postoji li konzistentnost u vašoj interakciji (da li flertujete pri svakom susretu), da li druga strana prema vama iskazuje ponašanje koje se razlikuje od ponašanja prema drugim ljudima, postoji li (prećutni) konsenzus grupe ljudi da se interakcija s tom osobom odlikuje flertom.
Srećno!
Autor: Ana Perović

Izvor: psihobrlog.wordpress.com

_______________________________________________________________________________________

VOZOM PREMA JUGU…

tamoiovde-logo

Dan kada je počeo saobraćaj na pruzi Beograd – Niš, 15. septembar, Železnice Srbije obeležavaju kao Dan železničara.

Trećeg februara 1881. godine potpisan je ugovor o izgradnji pruge Beograd – Niš, prve redovne železničke linije na teritoriji Kraljevine Srbije.

SDZ

Prva lokomotiva koja je vukla kola prugom Beograd-Niš 15. septembra 1884. godine

Priča o izgradnji pruge počela je nekoliko godina ranije, na Berlinskom kongresu 1878, kada je Austrougarska pomogla Srbiji da dobije nova četiri okruga – Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički, ali je uslovila sklapanjem posebne konvencije, kojom je Srbija, između ostalogu, prihvatila obavezu da za tri godine izgradi prugu od Beograda do Vranja i granice s Turskom i Bugarskom.

Ovaj ugovor srpska vlada je odobrila Zakonom o proglašenju konvencije, ali Srbija, iscrpljena ekonomskom krizom, nakon ratova protiv Turaka, nije bila u stanju da odgovori obavezama, pa je Beč je konstantno urgirao, upozoravao i pretio.

2014-02-04_094917

Vagon „Srpske državne železnice“ – lokomotive i vagoni su bili najmoderniji tog doba.

2014-02-04_092731

1884.-1984.: marka povodom sto godina prve pruge u Srbiji. Jugoslavija – latinicom!

U aprilu 1880. Srbija je bila primorana da potpiše novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge u roku od opet tri godine.

Tako je vlada krajem godine raspisala licitaciju na koju se javilo jedno francusko društvo iz Pariza – „Generalna unija“ sa kojim je potpisan ugovor o izgradnji.

Početak radova na izgradnji simbolično je 3. jula 1881. godine, na mestu predviđenom za izgradnju železničke stanice, obeležio srebrnim budakom knez Milan Obrenović.

Prva pruga Beograd – Niš, u dužini od 243 kilometra, završena je tri godine kasnije a puštena u redovni saobraćaj 15. septembra 1884. godine. Na ovoj trasi u početku je bilo nekoliko vozova, a cene karata su bile previsoke za Srbe osiromašene u prethodnim ratovima. Pruga je bila solidno izgrađena, a lokomotive i vagoni su bili najmoderniji tog doba.

Prva lokomotiva je nazvana „Kralj Srbije“, pa kada ježeleznica dobila još jednu lokomotivu, preimenovana u „Milan“, a drugu nazvana „Natalija“, u čast tadašnjeg kralja i kraljice.

Dan kada je počeo saobraćaj na pruzi Beograd – Niš, 15. septembar, Železnice Srbije danas obeležavaju kao Dan železničara.
Izvor: Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“/Divna Milošević

Izvor:vijestio.com

______________________________________________________________________________________________

Istorijat železnice

Izgradnja prvih pruga u našoj zemlji započeta je još polovinom prošlog veka kada su velikim delom naših teritorija vladale Austrougarska monarhija i Otomanska imperija.

Borba srpskog naroda za slobodu, posle viševekovnog ropstva, krunisana je tokom XIX veka stvaranjem dve države, Srbije i Crne Gore. Posle Berlinskog kongresa ove dve nezavisne države započele su svoj život unutar novih granica. Razvoj železničkog saobraćaja na ovim prostorima doživeo je ekspanziju krajem XIX i početkom XX veka, odvijajući se na teritoriji tadašnjih država: Srbije, Crne Gore, Austrougarske i Turske.

Godina 1854. bitna je za istoriju Jugoslovenskih železnica. Naime, 20. avgusta 1854. godine puštena je u saobraćaj pruga Lisava–Oravica–Bazijaš s konjskom, a novembra 1856. godine i s parnom vučom. Posle Prvog svetskog rata na našoj teritoriji ostao je deo ove pruge u dužini od 27 km, od državne granice kod Jama, preko Jasenova i Bele Crkve do državne granice između Vračevog Gaja i Bazijaša. S vremenom su pojedini delovi pruge demontirani i danas je u eksploataciji samo deo pruge između Jasenova i Bele Crkve. Sve kasnije izgrađene glavne pruge u Vojvodini položene su u smeru ka Pešti.

old1_s

Gradnja pruge kod Vršca, 1856. godine

old2_s

Osoblje železničke stanice Beograd 1885. godine

U okviru tadašnje Otomanske imperije, na našoj teritoriji je 1874. godine puštena u saobraćaj pruga od Skoplja do Kosovske Mitrovice.
Na Berlinskom kongresu 1878. godine Srbiji je priznata nezavisnost i dobijena su još četiri nova okruga–Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički.

Na ovom kongresu Austrougarska je pomogla Srbiji da dobije nove teritorije, ali je to uslovila sklapanjem posebne konvencije. Tom konvencijom Srbiji je nametnuta obaveza da napravi prugu od Beograda do Vranja i granice s Turskom i Bugarskom za tri godine. Takodje, Srbiji je nametnuta obaveza zaključivanja ugovora o trgovini i zahtev da se obavi regulacija Đerdapa. Ovakav ugovor srpska vlada je odobrila Zakonom o proglašenju konvencije.

is_03_s

Gradnja pruge kod Vršca, 1856. godine

U Srbiji, iscrpljenoj ratom protiv Turaka, vladala je ekonomska kriza. Država nije bila u stanju da odgovori obavezama koje su proizilazile iz sklopljene konvencije. Beč je stalno urgirao, upozoravao i pretio. Aprila 1880. Srbija je bila primorana da potpise novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge. Rok za izgradnju pruge bio je opet tri godine, odnosno 15. juni 1883. godine. Krajem 1880. godine vlada je raspisala licitaciju na koju se javilo jedno francusko društvo iz Pariza – „Generalna unija“.

Knez Milan Obrenović je srebrnim budakom 3.7.1881. godine udario temelj Srpskim državnim železnicama. Ovaj događaj zbio se „kraj mosta na Mokroluškoj rečici do Topčiderskog puta“ (to mesto je u blizini današnjeg mosta „Gazela“ u Beogradu).

Posle samo godinu dana „Generalna unija“ je bankrotirala, pa je radove nastavilo novoformirano Društvo za izgradnju i eksploataciju Srpskih državnih železnica. Zbog toga je prvi svečani voz na pruzi Beograd–Niš zakasnio čitavih petnaest meseci i protutnjao Moravskom dolinom 23. 8. 1884. godine. (4. septembra po Gregorijanskom kalendaru). Redovni saobraćaj otpočeo je 3. 9. 1884. godine (15. septembra po Gregorijanskom kalendaru; taj dan Jugoslovenske železnice obeležavaju svake godine kao Dan železničara Jugoslavije).

Posle Prvog svetskog rata sve ove teritorije su se ujedinile u Kraljevinu SHS i železnička mreža postaje jedinstvena, kakva ostaje i posle Drugog svetskog rata. Mrežu pruga sačinjavalo je pet sistema različitih kolosečnih širina i to: 0,600 m, 0,750 m, 0,760 m, 1 m i 1,435 m.
Godine 1964. donet je program modernizacije JŽ, koji je uključio i masovno ukidanje uzanih i nerentabilnih pruga.
Godine 1970, tačnije 31.5.1970. puštena je u saobraćaj prva elektrificirana pruga na mreži JŽ– Beograd–Šid–državna granica (Zagreb).
Sredinom devedesetih godina počinje intenzivna revitalizacija pruga u Vojvodini (Sečanj–Vršac, Kikinda–Banatsko Aranđelovo, Horgoš–Kanjiža).

Tokom agresije NATO snaga na našu zemlju znatan deo pruge i postrojenja na mreži je uništen ili onesposobljen. Razvoj i modernizacija započeta početkom 90-tih naglo je usporena i prekinuta u ovom periodu. Tragovi ovih događaja prikazani su kao ratna šteta.
Danas mreža pruga ŽS iznosi 4.347 km, od čega je elektrificirano 1.387 km (32%). Ova mreža pruga prikazana je na karti, a u prilogu su dati podaci za sve pruge ili delove pruga koji su danas u eksploataciji (s nazivom uprave pod kojom su izgrađene i datumom izgradnje).

Izvor:.zeleznicesrbije.com

______________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

KOPIRANJE PRIRODE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TEHNOLOGIJE KOJE SMO UKRALI OD ŽIVOTINJA

Ljudi kradu ideje od prirode već decenijama unazad. Danas je nauka kopiranja prirode, poznata kao biomimetika, industrija vredna milijarde dolara. Evo nekoliko primera novih tehnologija.  

1. Ajkulina koža – novi materijal za katetere

shark-skin Bolnice su uvek opterećene brigom o bacilima. Bez obzira na to koliko često doktori i tehničari peru ruke, oni ipak nehotično prenose bakterije i viruse sa jednog pacijenta na drugog. Ajkule su, međutim, uspele da ostanu čiste više od 100 miliona godina. A sada, zahvaljujući njima, infekcije mogu da odu u istoriju sa dinosaurusima.

Za razliku od ostalih velikih morskih stvorenja, na ajkulama se ne skuplja sluz, alge ili prilepci. Taj fenomen je zaintrigirao inženjera Tonija Brenana, koji je pokušavao da osmisli bolji premaz za brodove koji bi sprečio kačenje prilepaka. Pošto je bolje proučio kožu, otkrio je da je čitavo ajkulino telo prekriveno minijaturnim, neravnim ljuskama, nalik na tepih od sićušnih zuba. Alge i prilepci ne mogu na tome da se zadrže, a ni problematične bakterije E.Coli i Staphylococcus aureus.

Brenanovo istraživanje je inspirisalo kompaniju Šarklet, koja je počela da istražuje kako bi ajkulina koža mogla da se iskoristi za pravljenje zaštitnog sloja koji bi odbijao bacile. Danas, ova firma proizvodi plastične omotače koji se testiraju na bolničkim površinama koje se najčešće dodiruju (svetlosni prekidači, monitori, kvake). S obzirom da se njihov izum dosad pokazao uspešnim, Šarklet je otpočeo nov projekat kojim će napraviti plastični omotač koji će pokrivati drugi čest izvor infekcija – kateter.

2. Betštap

ultracane1Zvuči kao početak lošeg vica: ekspert za ljudski mozak, biolog-stručnjak za slepe miševe i inženjer su ušli u kafić. Ali stvarno se to dogodilo kada je opušteni izlazak umova sa Lids univerziteta doveo do pronalaska Ultrakejna, štapa za hodanje za slepe koji vibrira kada se približi nekom objektu.

Štap koristi lociranje ehom, istim sistemom senzora koji koriste i slepi miševi da bi mapirali svoje okruženje. On ispušta 60000 ultrazvučnih otkucaja u sekundi i osluškuje ih kada se vrate. Kada se neki vrate brže od ostalih, to označava objekat u blizini, a to prouzrokuje vibriranje štapa. A pošto su impulsi štapa i povratna reakcija nečujni, ljudi mogu i dalje da čuju sve oko njih. Iako se Ultrakejn nije prodavao u nekim većim količinama (čak postoje informacije da firma Sound Foresight ne posluje više) nekoliko firmi iz Amerike i Novog Zelanda pokušavaju da osmisle nove proizvode koji se zasnivaju na ovoj tehnologiji.

3. Operacija nosa za vozove

Kada je prvi japanski Šikansen voz napravljen 1964.godine mogao je da ide brzinom od 180 km/h. Međutim, vožnja ovakvom brzinom je imala loše sporedne efekte. Svaki put kada je voz izlazio iz tunela, čuo se jak zvuk koji je ličio na eksploziju i putnici su se žalili da imaju osećaj da se voz skuplja.

vodomar Tada je na scenu stupio inženjer i ljubitelj ptica Eiji Nakatsu. Otkrio je da voz gura vazduh ispred sebe i formira zid od vetra. Kada se taj zid sudari sa vazduhom izvan tunela,  stvori se jak zvuk i napravi se veliki pritisak na voz.

Kao inspiraciju za rešenje ovog problema, Nakatsu je pronašao vodomara. On živi na granama visoko iznad jezera i reka i lovi ribu tako što se sa visine obrušava u vodu. Njihovi kljunovi, nalik na noževe, seku vazduh i jedva naprave pokoji talasić kada ulete u vodu.

Danas, japanski brzi vozovi imaju dugačke noseve nalik na kljunove koji im pomažu da izađu tiho iz tunela. U stvari, redizajnirani vozovi su za 10% brži i troše 15% manje goriva od svojih prethodnika.

U Srbiji još uvek pokušavamo da otkrijemo tajnu tehnologiju kojom bi vozovi išli preko 50 na sat.

4. Tajna moć peraja

Jedan naučnik smatra da je pronašao duboko u okeanu rešenje za izlazak iz energetske krize . Frenk Fiš, stručnjak za dinamiku fluida i morski biolog, primetio je nešto na perajama grbavog kita što je izgledalo nemoguće. Grbavi kitovi imaju izbočine na prednjoj ivici peraja, koji seku vodu i omogućavaju kitovima da plove okeanom sa velikom lakoćom. Ali prema zakonim hidrodinamike, te izbočine bi trebalo da odmažu perajima da rade svoj posao. Profesor Fiš je rešio da ispita stvar. Postavio je 3,5 metra veliki model peraja u tunel i bio svedok opovrgavanja našeg poznavanja fizike.

Te izbočine, koje se nazivaju kvržice, su činile peraje još više aerodinamičnim. Ispostavilo se da su one pozicionirane na takav način da cepaju vazduh kroz koji prolazi peraje u komade, poput četke koja prolazi kroz kosu. Fišovo otkriće, koje se sada naziva “efekat kvržice”, se ne primenjuju samo na peraja u vodi, već i na elisu u vazduhu.

Na osnovu ovog istraživanja, Fiš je dizajnirao elise sa izbočinama koje prolaze kroz vazduh 20% efikasnije od standardnih. Formirao je kompaniju Vejlpauer koja ih proizvodi i prodaje. Međutim, ono što Fiš želi da upeca je energija vetra. On veruje da će dodavanjem samo nekoliko izbočina na elise turbina doneti revoluciju u tu industriju, čineći vetar vrednijim nego ikad.

5.Bazilisk  gušter robot ?!

bazilisk Postoji razlog zbog koga se  gušteri često nazivaju Isus Hrist gušterom: oni hodaju po vodi. Tačnije, trče. Mnogi insekti mogu da izvedu sličan trik, ali oni to uspevaju zbog toga što su dovoljno lagani da ne probiju površinski napon vode. Mnogo veći bazilisk ostaje na površini pokretanjem stopala pod određenim uglom tako da njihovo telo izlazi iz vode i ide napred.

 

Od 2003. godine profesor robotike Metin Siti je pokušavao da napravi robota koji bi mogao da izvede baziliskovo trčanje po vodi. Taj posao nije lak. Ne samo da su motori morali da budu jako laki, već su i noge morale da dodiruju vodu na savršen način svaki put, iznova i iznova. Posle mnogo rada, Siti i njegovi studenti su stvorili prvog robota koji može da hoda po vodi. Njegov dizajn još uvek nije savršen. Mehaničko čudo se još uvek ponekad preturi ili potone. Međutim, kada bude napravljen kako treba mogao bi da se koristi za nadgledanje kvaliteta vode u rezervoarima ili čak da pomaže u spasavanju ljudi za vreme poplava.

6.Morski sunđer zna magiju

Narandžasti sunđer nije nešto naročito interesantan; u suštini lopta koja stoji na dnu okeana. Nema organe, digestivni sistem ni sistem za cirkulaciju. Sedi po ceo dan i filtrira vodu. A opet, ovo stvorenje može biti katalizator za sledeću tehnološku revoluciju.

“Skelet” sunđera je niz rešetki od kalcijuma i silicijuma. U stvari, sličan je materijalu koji se koristi za solarne panele, mikročipove i baterije – s tim da kada ih ljudi prave, oni koriste mnogo energije i razne otrovne materije. Sunđeri to rade bolje. Oni jednostavno ispuštaju specijalne enzime u vodu koji izvlače kalcijum i silicijum a onda preuređuju hemikalije u precizne oblike.

Danijel Mors, profesor biotehnologije, je dobro proučio enzimsku tehniku sunđera i 2006. godine je uspešno kopirao. Danas, nekoliko kompanija se udružuje u multimilionsku alijansu koja će se potruditi da komercijalizuje proizvode koji se baziraju na toj tehnici.

7. Ose znaju kako da buše

Ne plašite se od dve ogromne žaoke koje ima osa drvenarica. To nisu žaoke; to su burgije. Ose drvenarice koriste te igle (koje mogu biti duže od njih samih) za bušenje rupa u drveću, u kojima ostavljaju svoje mlade.

Godinama unazad, biolozi nisu mogle da shvate kako bušilica ose drvenarice radi. Za razliku od običnih bušilica, kojima je potrebna dodatna sila, ose mogu da buše pod kojim hoće uglom sa malo napora i malom telesnom težinom. Posle godina proučavanja, naučnici su najzad shvatili da te dve igle probijaju sebi put u drvo, tako što odguruju jedna drugu i potiskuju se poput rajsferšlusa.

Astronomi sa Bat univerziteta u Engleskoj su došli na ideju da bi osina bušilica dobro došla u svemiru. Naučnici odavno znaju da, ako žele da probaju da pronađu život na Marsu, moraju da ga iskopaju. Međutim sa tako slabom gravitacijom nisu bili sigurni kako da stvore pritisak koji će bušiti tvrdu površinu ove planete. Inspirisani ovim insektima, naučnici su dizajnirali testeru sa dodatnim sečivima koja se međusobno odguruju poput osinih igala. U teoriji, ova sprava bi mogla da radi i na površini meteora, gde gravitacije uopšte nema.

 

8. Pogled iz jastogovog ugla

lexid Postoji razlog zbog koga su rendgen mašine velike i nezgrapne. Za razliku od vidljive svetlosti, X-zraci ne vole da se krive, tako da je teško manipulisati njima. Jedini način za skeniranje torbi na aerodromima i ljudi u doktorskoj ordinaciji je bombardovanje subjekata mlazom radijacijom – a to zahteva veliki uređaj.

Ali jastozi, koji žive u mračnoj vodi na 100 metara ispod površine okeana, poseduju sposobnost rendgenskog vida mnogo bolju od  bilo koje naše mašine. Za razliku od ljudskog oka, koja vidi prelomljene slike koje mozak mora da interpretira, jastozi vide direktan odraze koji mogu da se fokusiraju u jednu tačku, gde se skupljaju da bi formirali sliku. Naučnici su shvatili kako da kopiraju ovaj trik da bi napravili nove rendgen mašine.

Rendgenski aparat Jastogovo oko izgleda kao baterijska lampa i s njim možete videti kroz 8 centimetara debele zidove.

Uređaj ispaljuje rendgenske zrake male snage kroz objekat i nekoliko njih se odbiju nazad od onoga što se nalazi sa druge strane. Upravo kao i jastogovo oko, povratni signali su usmereni kroz sićušne cevi i tako kreiraju sliku. Već je uloženo milion dolara u dizajn ovog uređaja jer se očekuje da će biti od velike pomoći u otkrivanju krijumčara.

 

9. Pravi se mrtav i spasi mnoge živote

Kada zagusti, pravićemo se da smo mrtvi. To je moto dva najizdržljivija stvorenja u prirodi – oživljavajuće biljke i tardigrade (vodeni medvedi). Njihovi neverovatni biohemijski trikovi mogu pokazati naučnicima kako da spasu živote miliona ljudi u zemljama u razvoju.

Oživljavajuće biljke su grupa pustinjskih mahovina koje se sparuše tokom sušnih perioda i izgledaju mrtvo godinama, ili čak decenijama. Međutim kada kiša padne, biljke se zazelene ponovo, kao da se ništa nije desilo. Vodeni medved ima sličan trik. Mikroskopski mala životinja može da se ugasi i da, za to vreme, izdrži najbrutalnije uslove koji su poznati čoveku. Može da izdrži temperature blizu apsolutne nule i iznad 150 stepeni, da bude bez vode deset godina, 1000 puta jaču radijaciju od bilo koje životinje na Zemlji i čak da ostane živa u vakuumu svemira. U normalnim okolnostima, vodeni medvedić izgleda kao vreća za spavanje sa debelim nogama, ali kad se suoči sa ekstremnim uslovima, vreća se sparuši. Ako se uslovi vrate u normalu, mališi je potrebno samo malo vode da bude kao i ranije.

 

vodeni_medved1Tajna opstanka ovih organizama je u dubokoj hibernaciji. Oni zamenjuju svu vodu u organizmu šećerom koji se stvrdne u kristal. Rezultat je stanje obustavljenih pokreta. I dok sam proces ne bi spasao ljude (smenjivanje vode u našoj krvi šećerom bi nas ubilo), uspeo bi da sačuva vakcine.

Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da dva miliona dece godišnje umire od bolesti koje bi mogle biti sprečene primanjem vakcina kao što su difterija, tetanus i veliki kašalj. Pošto vakcine sadrže žive organizme koji brzo umiru na tropskoj vrućini, njihov transport je težak. Zato britanska kompanija traži rešenje u ponašanju vodenih medveda i oživljavajućim biljkama. Stvorili su šećerni konzervans koji učvršćava žive organizme u vakcinama i pretvara ih u staklene perle, i time stvorili uslove da vakcine traju više od nedelju dana na velikim vrućinama.

10. Karoserija od tukanovog kljuna

tukan Tukanov kljun je tako veliki i debeo da bi mogao (da je toliko i težak) da povuče pticu na dole. Dovoljno je tvrd da sažvaće najtvrđe ljuske voćaka i dovoljno čvrst da služi kao oružje protiv drugih ptica, a opet tukanov kljun je gust koliko i stiropor.

 

Mark Majers, profesor na Kalifornijskom Univerzitetu je tražio objašnjenje zašto je kljun tukana toliko lagan. Na prvi pogled, izgleda kao pena obložena tvrdom ljuskom, nalik na biciklističku kacigu. Ali Majers je otkrio i da je sama pena u stvari komplikovana mreža sićušnih skela i tankih membrana. Skele su načinjene od teške kosti, ali je između njih toliki razmak da ceo kljun ima gustinu samo kolika je jedna desetina gustine vode. Majer smatra da bismo kopiranjem tukanovog kljuna mogli da napravimo karoserije automobila koje bi bile jače, lakše i sigurnije.

Izvor:ekologija.rs/

INŽENJER KOJI JE VOLEO DUDOVE…

tamoiovde-logo

ATANASIJE NIKOLIĆ, ČOVEK OD 100 ZNANJA

Da napravi tehnički rečnik, organizuje pozorište, izlije top, napiše dramu, sagradi put, drži časove radnicima, sastavi policijski zakonik, kalemi voćke – sve je to zanimalo, nesuđenog pravnika i artiljerca

 atanasijenikolicDa je živeo bar tri, a ne samo jedan život, Atanasije Nikolić, jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti, čiji je naslednik Srpska akademija nauka i umetnosti, raskrilio je polje delovanja na crtanje, „zemljomerije”, inženjerstvo, matematiku, pozorišnu umetnost, poljoprivredu. Dobar crtač, u Novom Sadu 1824. godine otvara privatnu školu crtanja, bavi se kartografskim poslovima, a umeće koristi i u više umetničke svrhe kada izrađuje pečat Liceja u Kragujevcu.


Zaljubljenik u matematiku i tehniku, piše prve udžbenike iz ove oblasti, gradi velike melioracione kanale u Bačkoj, brane, nasipe, drumove. Piše drame, glumi u predstavama, sa Jovanom Sterijom Popovićem osniva prvo beogradsko stalno pozorište, čuveni Teatar na Đumruku. Piše o poljoprivredi, iz Austrije i Mađarske donosi razne sorte voća, osniva prvu poljoprivrednu školu u Topčideru, upošljava zatvorenike na poljoprivrednom dobru, otvara prvu fabriku sukna. Kao da mu nije dosta, izliva prvi top i osniva prvu fabriku municije u Beogradu i topolivnicu u Kragujevcu.
I moglo bi još da se nabraja, kako je napisao prvi policijski zakonik, uredio poštanski saobraćaj, prvi proslavio Svetog Savu kao školsku slavu…
Još bi više umeo napisati, što bi nužno bilo da se kao građa upotrebi u novijoj našoj istoriji, ali mi nestaje snage i volje za pisanje”, zaključuje 28. avgusta 1875. godine završavajući autobiografiju.

Međutim, i ovo do sada napisano dovoljno je da nas uvede u šaroliki život Atanasija Nikolića.

Ćirilična matematika

Lomila su se koplja oko toga hoće li mladi Atanasije biti zanatlija, što je predlagao otac Nikola, trgovac, ili će poći „na nauke”, u čemu ga je podržavala majka Marija. Prevagnula je ova druga strana: upornošću majke završava gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a uz pomoć ujaka, trgovca Marka Despotovića, odlazi da studira filozofske nauke u Đuru. Zvanje pravnika koje se dobijalo po završenim studijama, nije ga privlačilo: Atanasije se živo seća kako je, zavolevši crtanje i topografiju, pred kraj gimnazijskog školovanja sa pažnjom učio od Marka Ignjatovića koji je pravio kartu sela Bukovac.
Od ovoga vremena oseti ja čežnju za matematikom i za zemljomerijem. I činjaše mi se kad bi umeo zemlju meriti i karte sačinjavati, da bi bio najsrećniji čovek na svetu”.
Vođen savetom da se dobre tehničke nauke izučavaju u Artiljerijskoj školi u Beču, odlučuje da tamo nastavi školovanje i 1821. godine, dok je njegovim drugovima mrsko da izlaze na polja Simiringeka, Atanasiju su „mile zabave” da vežba sa topovima, gađa, gradi baterije, vezuje fašine.  Kako u vojnoj službi nisu napredovali najuporniji, već oni sa dobrim poreklom i vezama, napušta Beč i u Novom Sadu otvara privatnu školu crtanja, ali će i tu ponovo naići na zatvorena vrata. Nikolićeva škola dobiće dozvolu da postane javna, ali će njegovo postavljenje za javnog učitelja zaustaviti odluka jednog od senatora Novosadskog mađistrata koji se protivi da rimokatoličkoj deci crtanje predaje pravoslavac.
I ponovo Atanasije napušta dotadašnja nastojanja i otvara sebi vrata na drugom mestu. „Zloba me natera da postanem indžinirom”.

topolivnicaukragujevcu

Topolivnica u Kragujevcu

U Pešti polaže ispite za inženjera 1829. godine, i bude naimenovan za besplatnog inženjera Bačke varmeđe. Počeo je da pravi melioracione kanale, brane, nasipe i već je uveren da će biti postavljen za redovnog inženjera sa mesečnom platom. Ista stvar ponavlja mu se kao i u Artiljerijskoj školi: imenovanje dobija kandidat sa jačim preporukama, a ne onaj koji se radom dokazao. Opet je vreme za novu službu.
   Atanasije Nikolić prihvata poziv Petra Čarnojevića da bude upravnik njegovog imanja. Nedugo zatim, kao inženjeru u Munkaču na imanju grofa Šenborna, stiže mu pismo od Dimitrija Isajlovića, člana  Popečiteljstva prosvete, koji ga poziva u Srbiju da bude profesor matematike u nedavno osnovanom Liceju u Kragujevcu. Osim skromnog pokućstva, novi profesor, koji je postavljen i za rektora Liceja, donosi sa sobom u Kragujevac i prvi udžbenik iz algebre, koji je napisao pripremajući se za početak školske godine. Listajući ga u vreme kada piše autobiografiju Atanasije Nikolić priznaje da je preterao prevodeći latinske reči za potrebe srpskih đaka: čak su i simboli, matematičke formule napisani ćiriličnim slovima!

                                              Škola: sveto mesto

   Polaznici kragujevačkog Liceja dobili su vrednog i svestranog rektora, profesora koji će im uz časove algebre, geometrije, trigonometrije, crtanja, držati i dodatnu nastavu kako bi poboljšao njihovo slabo znanje matematike. Uz predanost, međutim, išla je i strogost. Mogli su odmah da je naslute svi oni koji su došli na svečani početak školske godine kada je rektor, znajući da disciplina nije bolja strana novosnovanom Liceju, umesto prigodnog pozdravnog govora, zagrmeo „Stoj! Stoj! Stoj! Jer mesto na kojem stojiš sveto je”. Obaveze rektora i profesora nisu ga sprečavale da uveče obilazi đake da bi pazio čime se zanimaju kad nisu u školi, a po nezadovoljstvu kafedžija zadovoljno konstatuje da je njegova zabrana točenja likera licejistima urodila plodom.
   „Moj postupak sa Srbčadma beše patrijarhalan i očinski. Ja sam nastajavao, da svaku pogrešku mladiću primetim, pa ovu bez opomene, bez saveta, a dosta puta bez kazni nisam ostavio“.
   Osim što je izradio pečat Liceja, uveo školsko zvono koje je označavalo početak i kraj časova, Atanasije Nikolić za „hram znanja” uvodi i proslavljanje školskog patrona Svetog Save. Kragujevčani su te 1840. godine posmatrali kako se svečana litija sačinjena od crkvenih velikodostojnika, profesora i đaka kreće gradskim ulicama do Liceja, a zvanice prisustvuju priredbi i gozbi organizovanoj u zgradi škole.
Po završetku školske godine, međutim, profesori biraju drugog kandidata za mesto rektora, a Atanasije Nikolić odlazi u Beograd. To, ipak, nije kraj njegovom pedagoškom radu. Još čvršću disciplinu uvešće u poljoprivrednoj školi. Kada su prvi đaci stigli u Zemljodelsku školu u Topčideru u maju 1853. godine, na poljoprivrednom dobru koje su već obrađivali zatvorenici bilo je raznih sorti žita, 125 vrsta vinove loze, 460 sorti jabuka i 320 krušaka, soj štajerskih krava i bikova, ali i konja, svinja. Upravitelj škole učenicima je obezbedio ne samo uslove za dobru praktičnu nastavu, već i odeću, obuću, dva obroka, knjige, mastilo i hartije.
   Njihovo je bilo da naredne dve godine prionu na učenje o zemljoradnji, vinogradarstvu, pčelarstvu, šumarstvu, „svilodeljstvu i skotovodstvu”. Po zamisli Atanasija Nikolića, oni su se „usposobljavali i za plug i za pušku”. Uz takmičenja u kalemljenju voćaka, učenje o hranjenju svilenih buba, imali su obavezne egzercire, učili gađanje i rukovanje puškom. Na završni ispit pozivani su kmetovi iz svih srezova, a najbolji đaci kući su nosili posebne nagrade: bika, prase engleskog soja, kutiju sa oruđima za kalemljenje voćaka, dve oke semena deteline…

   04_Atanasije-Nikolic_ilustrNova strujanja u politici posle Svetoandrejske skupštine, kada je zbačena dinastija Karađorđevića, a na vlast vraćeni Obrenovići, donela su promene i u Zemljodelskoj školi. Zbog tužbe koju su podneli pitomci, a iza koje su stajali ekonom škole Vladimir Jovanović i profesor Josif Pecić i posle žalbi na loše uslove učenja, preteranu strogost upravnika i loša znanja koja dobijaju, Atanasijeva poljoprivredna škola se zatvara. Njegov trud oko imanja i škole ruši se kao kula od karata. Želja da obrazuje druge, da poučava „Srbčad”, zbog koje je tako veselo krenuo iz Munkača, iako je mogao da proživi dane bez mnogo trzavica u službi mađarskog grofa koji je obezbeđivao i penziju, nije se ograničila samo na mlade niti samo na zvanične škole.
   U Beogradu, kao i prethodne godine u Kragujevcu, „u školi kod Saborne crkve”, Atanasije drži predavanja o poljskoj ekonomiji: besplatno i svojevoljno. Sricali su slova i pisali brojke kod Nikolića i šegrti, kalife, sluge. S namerom da i oni dobiju kakvo-takvo obrazovanje, Atanasije s prijateljima profesorima pokreće nedeljne škole, gde je radnički sloj svih uzrasta mogao besplatno da dolazi na časove.

                                            Pozorište u magazi

   Isti taj strogi profesor, zaljubljenik u „zemljomerije” i matematiku, znao je da obuče i glumački kostim i zaigra na daskama koje život znače. Pred nama je sada plodan pozorišni čovek koji je iza sebe ostavio više dramskih komada sa temama iz nacionalne istorije, postavio brojne predstave, osnovao prvo stalno pozorište u Beogradu, a i dalje govorimo o Atanasiju Nikoliću.
   Kada je 1824. godine u Novom Sadu počeo da s đacima svoje škole crtanja da izvodi predstave, odvajajući prihod od ulaznica u fond škole, Novosađani su tu dušekorisnu zabavu veoma lepo prihvatili. Osim Joakima Vujića, niko nije izvodio predstave na srpskom jeziku u njihovom gradu. A Atanasije Nikolić, uvežbavajući đake kako će glumiti, predstavio im se komadom „Zao otac i nevaljao sin”, da bi nešto kasnije pred publiku izneo i istorijsku dramu Stefana Stefanovića „Smrt Uroša Petog”. Za tu predstavu i sam se našao u glumačkoj postavi tumačeću ulogu kralja Vukašina, glavnog zloće u drami.
   Istorijski kostim navući će i u Kragujevcu, kada je u velikom hodniku Liceja igrao cara Dušana u svojoj drami „Ženidba cara Dušana” koju je posvetio knezu Mihailu Obrenoviću. Igrali su u toj predstavi činovnici i profesori, a scenografija i kostimi napravljeni su od onoga što se imalo. Dobar prijatelj sa Jovanom Sterijom Popovićem, još iz vremena kada je Atanasije bio rektor kragujevačkog Liceja, a Sterija profesor prirodnog prava, zajedno s ovim velikim dramskim piscem osniva pozorište 1842. godine.
   Bio je to teatar za koji je ustupljena jedna magaza na Đumruku, carini, sa glumačkim ansamblom sastavljenim od diletanata, mladih činovnika i „ženskinja”, ali bilo je to prvo beogradsko stalno pozorište, Teatar na Đumruku. Sala je dekorisana, podignuta galerija za orkestar i moglo je da se počne sa predstavama – igrale su se utorkom i četvrtkom, a na repertoaru su tada omiljene istorijske drame.
nasip

Podizanje nekoliko nasipa pod rukovodstvom Atanasija Nikolića uređena je močvara na prostoru nekadašnje Bare ‘Venecije’.  

Beogradska publika gledala je pozorišnu igru s pesmama u tri čina koju je Atanasije Nikolić napisao po narodnoj pesmi „Kraljević Marko i Arapin”, Sterijinu dramu „Smrt Stefana Dečanskog”, Stefanovićevu „Smrt cara Uroša”, u kojoj Atanasije ponovo igra kralja Vukašina. Pre Teatra na Đumruku, sa Sterijom Atanasije Nikolić osniva još jednu važnu instituciju: Društvo srpske slovesnosti 1841. godine. Atanasije prvo razmatra sa Sterijom da bi trebalo okupiti učenjake koji bi radili na srpskom tehničkom rečniku i prevodili stručne termine na naš jezik.

  Upošljavanje zatvorenika

Iz te ideje rađa se Društvo srpske slovesnosti, za koje su Atanasije i Sterija izradili Statut, a među prvim članovima su i Jovan Stejić, pesnik Sima Milutinović, Dimitrije Isajlović, koji je pisao Nikoliću da dođe u Srbiju. Već na prvim sednicama iznose se i prve plodonosne ideje: da se osnuje nacionalna biblioteka, da se za nju podigne posebna zgrada, a da se štamparije obavežu da će od svake knjige davati dva primerka za biblioteku.

Tih četrdesetih godina Atanasije uveliko igra predstave sa svojim amaterima, a bije ga glas pozorišnog znalca, pa se kod njega dolazi i po savete. Kada je 1847. godine grupa mladića iz Pančeva došla u Beograd sa namerom da igra predstave, u Nikoliću su imali podršku i pomoć. Odlazio je na njihove probe u kafani „Kod jelena”, davao savete, a za svoju dramu s pesmama „Zidanje Ravanice” sa kompozitorom Šlezingerom obučavao ih je i u pevanju.
Napustivši kragujevački Licej i došavši u Beograd, Atanasije Nikolić je 1841. godine imenovan za načelnika policajno-ekonomičkog odeljenja pri Popečiteljstvu vnutrenji dela (Ministarstvu unutrašnjih poslova), gde je pomoćnik ministra Ilija Garašanin. U državnoj službi, s manjim prekidima, Atanasije će ostati do kraja života. Bio je Garašaninov čovek od poverenja – pomoćnik ministra i kasnije najmlađi srpski ministar pisao je za njega da nije samo običan pisar, već i „projekt-majstor”.

Jedan od njegovih projekata bio je i da uposli zatvorenike, koji su do tada kažnjeničke dane provodili besposleni. Organizujući ih da rade prvo na malom imanju ispred Ministarstva finansija, Atanasije će uskoro dobiti veliko zemljište na Topčideru, gde će biti izgrađen i zatvor, ali i fabrika sukna i veliko poljoprivredno dobro na kojem su u voćnjacima, zasadima dudova, radili kažnjenici, uposleni i oko proizvodnje ćebadi za vojsku i izrade sanduka za municiju. U vreme kada je počeo da radi sa zatvorenicima, Nikolić razmišlja o tome kako bi mogao razviti zemljoradnju.

   Uzbuna velikih sila

Sa ciljem da sa što širim krugom ljudi podeli „zemljodelska” znanja, počinje da uređuje „Čiča Srećkov list” od 1844. do 1847. godine.   Naročito se interesuje za proizvodnju svile. Kako bez dudova nema ni svilenih buba, na Nikolićev predlog izdaje se naredba policajcima iz svih okruga da popišu stabla duda, a on zatim radi na tome da podstakne njihovo sađenje. Plod tog njegovog rada je i da je u Požarevačkom okrugu zasađeno 60.000 stabala, dok je on u Topčideru imao, takođe, znatan broj.
Odeljenje čiji je načelnik ima veoma širok krug delovanja: policiju, građevinu, vojsku, poljoprivredu, ekonomiju. I Atanasije koji upravlja njime širi krug svog delovanja: sastavlja prvi policijski zakonik, uređuje poštanski saobraćaj, šljunkom nasipa puteve po Srbiji, radi na razvoju poljoprivrede, organizovanju dobrovoljaca u Vojvodinu tokom 1848. godine, naoružanju zemlje. U nesigurno vreme, doba kada se vode pregovori oko oslobađanja balkanskih naroda od Turaka, dok Srbiju potresaju unutrašnji nemiri i previranja oko vlasti, Atanasije Nikolić sa majstorom Vesom u Beogradu pravi prvi top izlivajući materijal za njega od dva stara.
Top nije bio lep, nije imao nikakvih ukrasa, ali se mogao dati upotrebiti. Šta više ovim opitom pokrenuli smo bar tu ideju, da bi mogli topove liti i tako ovo oružje sebi pribaviti”. U Beogradu, Atanasije organizuje rad fabrike municije, a u Kragujevcu, pošto je uspešno završio ogled sa majstor-Vesom, otvara topolivnicu.   Proizvodnja teškog naoružanja izazvala je veliku pažnju stranih sila.   Žučnu prepisku sa Carigradom razvili su Rusija i Austrija koje protestuju zbog otvaranja topolivnice, a svoje ljude šalju u Srbiju da izvide kakva je to proizvodnja.

    Tajni zadatak 

Nikolić učestvuje i u nekoliko poverljivi diplomatskih misija, sastaje se sa predstavnicima Francuske, Rusije, zastupajući svoju vladu, učestvuje u određivanju položaja topova i osiguravanju granice od mađarskog napada u vreme bune u Vojvodini 1848. godine. Posle Svetoandrejske skupštine, kada je Aleksandar Karađorđević abdicirao pod pritiskom ustavobraniteljske vlade, Atanasije Nikolić prinuđen je da napusti Srbiju. Tada kao pedesetsedmogodišnjak odlazi u Novi Sad i nudi svoje usluge kao geometar.
desniPo dolasku kneza Mihaila Obrenovića na vlast, Atanasije Nikolić je pomilovan, određena mu je penzija i on ponovo dolazi u Beograd 1861. godine. Čeka ga i jedan zadatak dostojan akcionih filmova: da iz Rusije tajno preveze u Srbiju tovar od 60.000 pušaka. Uspeh ove misije bio je utoliko veći što je Nikolić prevlačeći toliko oružje, izvukao živu glavu, a u zemlju dopremio 30.000 pušaka koje su od početka decembra do kraja januara s bugarske granice donošene u Srbiju.
Čovek od sto zanata koji je više puta, ne posustajući, tražio za sebe novo zanimanje i počinjao svoju karijeru bezmalo od početka, smirio se zauvek u Beogradu, 28. juna 1882. godine, okončavši u osmoj deceniji buran, bogat i raznovrstan životni put.

Autor: J. Čalija /Ilustrovao: Dragan Maksimović /politikin-zabavnik.rs/broj: 3126

_______________________________________________________________________________________________

FORMULA ZA PRODUŽENJE VRSTE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

POSTOJI LI „EGOISTIČNI GEN“ KOJI DIKTIRA POTREBU ZA RAZMNOŽAVANJEM

Ne kaže se uzalud da su roditeljske obaveze najteži zanat na svetu.

10b

foto: ZOV

  Dok je sam čin stvaranja novog života sasvim prirodan, jednostavan i izaziva u nama osećanje prijatnosti, gajenje i vaspitavanje potomstva je neuporedivo teži poduhvat.
Neke ideje o tome kako da postanemo uzorni roditelji možemo preuzeti od životinja, za koje to predstavlja pitanje „fitnesa“, što ovom slučaju nema nikakve veze sa sportom. U sociobiološkom smislu termin „fitness“ označava reproduktivni uspeh jedinke, to jest, njenu sposobnost da donese na svet što više mladunaca koji su i sami u stanju da daju zdravo potomstvo.

  Polna selekcija
Postoje mnogobrojne i veoma zanimljive postavke na ovu temu, a sve proističu iz Darvinove teorije o „polnoj selekciji“. Naime, Čarls Darvin je sredinom XIX veka, dok je proučavao mehanizme porekla vrsta, naslutio da je „uspeh nekih jedinki u odnosu na druge istog pola vezan za produženje vrste“. Podstaknuti ovom idejom evolucionisti i biolozi su godinama pokušavali da objasne zbog čega stvaramo decu i uprkos ogromnom utrošku energije dajemo sve od sebe da nam potomstvo što bolje napreduje.

   Jednostavnije rečeno: šta to podstiče kraljevskog pingvina da trpi nalete ledenog vetra koji duva brzinom preko 150 kilometara na čas, da podnosi temperature od – 40 stepeni C i gladuje puna dva meseca, samo da bi jaje na kome leži zaštitio od smrzavanja?
Prema tumačenju Ričarda Daukinsa, autora knjige „Egoistični gen“, potreba za razmnožavanjem je posledica genetske tiranije kojoj su izložena sva živa bića i podstiče ih da stvaraju potomstvo kako bi sopstvenim genima pružili mogućnost da se šire i umnožavaju. Drugim rečima, kada roditelj žrtvuje sopstveni život da spase život svoje dece, on u stvari to radi u interesu sopstvenih gena. Iz istog razloga, da bi osigurao širenje sopstvenih gena, lav ubija mladunce koji nisu njegovi. Za razliku od lava, bonobo majmuni štite sve mladunce iz porodične grupe u kojoj žive, jer je to u njihovom interesu i u interesu njihovih gena. Naime, kod ovih primata polni odnosi su veoma učestali i podrazumevaju promenu partnera, pa nijedan mužjak nije siguran koji su mladunci njegovi.
Bez obzira na teorije, postoje dve strategije koje životinje koriste u odgajanju potomstva. Ili, kao što je slučaj sa mnogim beskičmenjacima, ali i većinom riba i vodozemaca, donose na svet veliki broj mladunaca, a onda ne vode više brigu o njima i prepuštaju ih njihovoj sudbini; ili se ponašaju kao većina ptica i sisara koji imaju malo mladunaca, ali zato ulažu ogromne napore da ih zaštite i odgaje.

   Očigledno je da su obe taktike podjednako uspešne, jer svaka od njih predstavlja najefikasniji način koji su u toku evolucije usvojile pojedine vrste, kako bi najbolje obavile svoju roditeljsku dužnost, s obzirom na svoje sposobnosti i uslove u okruženju.

Pažljiv nadzor
Ženka kita doji svoje mladunče oko godinu dana i za to vreme ga ni za trenutak ne ispušta iz vida, kako bi bila sigurna da će se razviti u snažnu i zdravu jedinku. Mališan, dugačak oko pet metara i težak gotovo dve tone, nikada se ne odvaja od majke, da se mleko koje prska direktno iz bradavice na njenoj dojci ne bi rasipalo po vodi. Mladunče kita popije oko 400 litara mleka dnevno, što je dovoljno da se do vrha napune dve kade za kupanje. To mu omogućuje da za 11-12 meseci dostigne dužinu od 10 metara i postane dovoljno snažno da bi moglo da prati majku u potrazi za hranom i za vreme seoba. Tokom putovanja na koje kreću u proleće, ovi morski kolosi prelaze razdaljinu od oko 8400 km, da bi iz toplih voda Centralne Amerike, stigli u hladne vode Antarktika.
Ženka ježa je veoma brižna majka. Kada uveče izađe iz jazbine u potrazi za hranom, za njom kreću i svi mladunci, a da se ne bi izgubili idu u pravilnom poretku, jedno iza drugog. Ovako, u koloni, kao vagoni iza lokomotive, ježići u stopu slede svoju majku. Ako ona negde skrene i oni skrenu, ako se zaustavi i oni stanu, a ako ubrza hod, svim silama se trude da je stignu i idu s njom u korak.
Kao model uzorne mame može da posluži i ženka šimpanze koja nikada ne podigne ruku na svoje mladunče, ma koliko bilo neposlušno. Kada se razbesni njena najžešća reakcija je da počne da vrišti i gestikulira, a to je dovoljno da mladunčetu pokaže gde mu je mesto. Ovo je sasvim efikasan metod, jer su šimpanze socijalne životinje koje su navikle na život u porodičnim grupama od nekoliko desetina jedinki. Ženke okote samo jedno mladunče koje punih osam godina, dok se ne osamostali, uče svemu što će mu biti potrebno u životu: šta treba da jede, gde može da nađe najkvalitetniju hranu, kako da pripremi ležaj, koje biljke da upotrebi ako ga zaboli stomak, kako da se ponaša u društvu, kojim pravilima da se povinuje i kako da stekne poštovanje okoline.

24cyvpg

foto: TAMOiOVDE

Da bi uvek imala kontrolu nad svojim mladuncima, a obično ih ima sedmoro do devetoro, ženka labuda ih nosi na leđima, a kada ne može sve da ih smesti pomaže joj i mužjak. Tako ovi brižni roditelji mogu bezbedno da preplivaju jezero, zajedno sa celim leglom, i da usput ne izgube nijedno mladunče.

Različiti metodi
Sve životinje nisu baš tako posvećene brizi o mladuncima.    Mravlja kraljica, čiji je zadatak da obnovi broj jedinki u koloniji, ima mnogo posla i nema vremena da vodi brigu o brojnom potomstvu. Pošto položi oko dva miliona jaja mesečno, prinuđena je da ih prepusti nadzoru dadilja, kako bi uspešno mogla da obavlja kontrolu nad kolonijom. Neke od dadilja su zadužene za brigu o jajašcima, dok se druge brinu o ishrani larvi. Ima i onih čiji je posao da muzu biljne vaši, koje u koloniji gaje specijalno za tu svrhu. Naime, ovi insekti luče slatku supstancu, medljiku, koja je veoma prijatnog ukusa i pomaže mladuncima da ojačaju.
Ajkula je tokom evolucije razvila sasvim posebnu strategiju razmnožavanja. Tokom parenja mužjak oplodi jaje tako što uvlači polni organ u genitalni otvor ženke. Kod mnogih vrsta ovih riba mladunci se razvijaju u majčinom telu, u nekoj vrsti materice, veoma sličnoj onoj kod sisara. Kada ima nekoliko embriona, događa se da oni najjači rastu na račun najslabijih, koje pojedu u majčinom stomaku. Kod drugih vrsta ajkula, kao što je krupnopegava mačka, jaja se jedno vreme razvijaju u telu ženke, a onda ih ona izbacuje i ostavlja u specijalnim kožastim vrećicama, na granama korala u tropskim lagunama.

    Kraljevski orao takođe ne bi mogao da posluži kao model uzornog roditelja, jer nema isti odnos prema svim mladuncima. Početkom proleća ženka polaže jaja, retko više od dva, ali nikada u isto vreme. Tako se prvo jaje otvori mnogo ranije od drugog, što predstavlja veliku prednost za krupnijeg orlića. U odnosu na mlađeg brata, prvorođeni je jači i napredniji i uspeva da dobije od roditelja veću pažnju i više hrane. Toliko se oseća nadmoćnim, da u vreme kad nema dovoljno hrane ne okleva da brata do krvi izubija udarcima kljuna, i onda pojede svu hranu pred ravnodušnim pogledom roditelja.

Majčinsko stradanje
Titula „super mame“ u životinjskom svetu pripada ženki džinovskog polipa, Enteroctopusdolfeini, koja je spremna da žrtvuje život za svoje mladunce. Odmah posle parenja ženka potraži neku pećinu, gde položi između 20000 i 100000 jajašaca, koja u grozdovima vise sa tavanice, i ne ostavja ih čak i kad treba da potraži nešto za jelo. Zatim ih neprestano nadzire, čisti i pretresa punih osam meseci, dok se iz njih ne izlegu mladunci. Tada majka mladunce blago zapljuskuje vodom i pomaže im da izađu na površinu, a onda ugine od iscrpljenosti.

Brižni otac
Kod morskih konjića primer idealnog roditelja je otac, koji preuzima svu brigu o svom potomstvu. Posle rituala parenja, ženka položi oplođena jajašca u neku vrstu torbe koju mužjak ima na dnu stomaka. Ovde mladunci nalaze sigurno utočište, čak i posle izleganja, jer ih otac nosi svuda sa sobom tokom prvih nedelja života.

Monstrum mladunče
Kukavica spada u najnemarnije roditelje u životinjskom svetu, pošto se uopšte ne muči da svije gnezdo, da leži na jajima i hrani mladunce, a uspeva u tome jer svoja jaja podmeće u gnezda drugih ptica. Kao pravi parazit, ženka kukavice brižljivo bira buduću porodicu za svoje mladunče, tako što se trudi da njeno jaje bude što sličnije ostalim jajima u gnezdu, a zatim odlazi u potragu za drugim partnerima sa kojima će se pariti.

   Čim se ispili iz jajeta, mladunče kukavice se otarasi drugih mladunaca iz gnezda, kako bi moglo da koristi svu hranu koju donose njegovi novi roditelji.

Decožder

Najdrastičniji primer loših roditelja su gupike, ribice živorotke koje žive u južnoameričkim rekama, a često ih srećemo i u našim akvarijumima. Mužjak koji je lepši i prepoznatljiv po šarenom repu, za vreme parenja položi spermu direktno u stomak ženke. Oplođena jajašca se razvijaju u majčinom telu, a mladunci se, posle nekoliko nedelja, rađaju već potpuno oformljeni. Dok se ženka porađa, budući otac joj se popne na leđa, ali ne zato da bi joj pružio podršku, nego da bi se prvi počastio sopstvenim mladuncima. Čak ni majka, ako joj se pruži prilika, neće propustiti ovako ukusan zalogaj.

S. Jovičić / www.zov.rs

ZANIMLJIVE DRŽAVE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

NAJČUDNIJE DRŽAVE SVETA

Kada sledeći put, iznervirani gužvom u saobraćaju, malim penzijama ili nekom suludim administrativnim postupkom, odlučite da nazovete Srbiju „banana republikom“, trebalo bi da imate u vidu da naša država, i ovakva kakva je, ipak nije najgora na planeti.

Iako su nas stariji učili da se ugledamo na bolje od sebe, a ne da u lošijima tražimo izgovor, s vremena na vreme nije naodmet da raspoloženje popravimo upravo takvim poređenjima. Pri tom, ne misli se na nerazvijene zemlje takozvanog trećeg sveta, niti bilo šta slično.

Ovoga puta, Pressmagazin donosi listu pet najčudnijih i najapsurnijih (nazovi) država na svetu. Neke su čak i međunarodno priznate, druge su pak dignute u vazduh (bukvalno), a treće nemaju nijednog stanovnika iako se prostiru na milion i po kvadratnih kilometara. Sve su, međutim, beskrajno zabavne, naročito ako imate tu privilegiju da ne živite u njima.

10NAURU

Veličina: 21 km2

Populacija: 13.005

Lokacija: Tihi okean (nedaleko od ekvatora)

Nauru je najmanja nezavisna republika na svetu, istovremeno i jedina republika bez prestonice, ali kada bi to bio najozbiljniji problem ove mikronacije iz Tihog okeana, Nauru verovatno ne bi ni bio na ovoj listi…

Nakon što su se 1968. najzad otresli kolonista i proglasili nezavisnost, Nauruanci su pod svoju kontrolu stavili i jedino prirodno bogatstvo na ostrvu: bogata nalazišta fosfata koja su se eksploatisala još od 1907. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka, štaviše, građani su spadali među najbogatije i najsrećnije ljude na planeti. Više od 95 odsto radno sposobnog stanovništva bilo je zaposleno u državnoj upravi, a zdravstveno osiguranje i besplatno školovanje bili su dostupni svima.

Ali, ništa nije večno, pa tako ni rezerve fosfata. Kada je iscrpljen jedini izvor prihoda na ostrvu, Nauruanci su shvatili da su u ozbiljnom problemu. Državna kasa ostala je prazna, a godine lagodnog življenja, konzumiranja alkohola i masne hrane ostavili su traga na stanovništvu. Nauruanci, naime, danas spadaju među najgojaznije nacije na svetu, a neverovatnih 40 odsto stanovništva boluje od dijabetesa tipa 2!

Početkom devedesetih godina prošlog veka, nova vlada došla je na ideju da finansijske probleme reši tako što će stvoriti „poreski raj“ za bogataše iz inostranstva, ali se ni ova opcija nije pokazala naročito uspešnom. Iako su Rusi pokazali interesovanje da „ulože“ čak 70 milijardi dolara u Nauru, njihov novac bio je toliko prljav i sumnjiv da nijedna veća banka nije želela da učestvuje u transakciji.

Takav razvoj situacije doveo je do toga da Nauru danas služi kao svojevrsni kamp za ljude koji čekaju da im Australija odobri azil, mada se u poslednje vreme spominje i kupovina još jednog ostrva, na koje bi se Nauruanci preselili i počeli sve ispočetka…

3VESTARKTIKA

Veličina: 1.610.000 km2

Populacija: 0 (uglavnom)

Lokacija: Antarktik
Vestarktika se prostire na više od milion i po kvadratnih kilometara na zapadu Antarktika, a osnovao ju je Amerikanac Trevis Mekhenri 2001. godine, pozivajući se na navodnu „rupu u zakonu“, odnosno Antarktičku povelju (dogovori kojim su regulisani međunarodni odnosi u vezi sa jedinim nenaseljenim kontinentom na planeti). Tom poveljom se, između ostalog, zabranjuje državama da polažu pravo na teritoriju zapadnog Antarktika, ali je Mekhenri kasnije tvrdio da nigde ne piše da je to zabranjeno i pojedincima.

Kao i mnogi drugi osnivači mikronacija i država, i Mekhenri je poslao pisma na adrese stranih vlada, obaveštavajući ih da je Vestarktika veoma zainteresovana da sa njima uspostavi diplomatske odnose. Većina ga, naravno, nije udostojila odgovora. Iako na Vestarktici, shodno klimatskim uslovima, nema žive duše, Mekhenriju to ipak nije smetalo da u opticaj pusti poštanske marke i kovani novac…

4ROUZ AJLEND

Veličina: 0,0004 km2

Populacija: 0

Lokacija: Italija (obala kod Riminija)
Italijanski inženjer Đorđo Rosi izgradio je 1967. platformu na obali Riminija, na kojoj je zatim otvorio i nekoliko lokala kojima je pokušao da privuče turiste. To mu nije bilo dovoljno, pa je godinu dana kasnije došao na ideju da proglasi nezavisnost od Italije i stvori svoju mini-državu. Reakcija italijanskih vlasti, međutim, bila je sve samo ne očekivana. Iako su druge države mahom ignorisale slične osobenjake, Italijani su Rosija shvatili ozbiljno. Na njegovu „državu“ gledali su kao na veoma maštovito rešenje kako da se turistima uzmu pare, pa su u skladu sa tim i delali.

Ukratko, jednog jesenjeg jutra 1968. na platformu su poslata četvorica policajaca da uspostave kontrolu, a kada su to i učinili, na scenu je stupila ratna mornarica. Nekom je, iz nepoznatih razloga, bilo veoma stalo da stavi tačku na tada najmlađu i najmanju državu na svetu, pa je ona ubrzo minirana i dignuta u vazduh…

5HUT RIVER

Veličina: 75 km2

Populacija: oko 20 stalnih državljana, plus 15.000 izdatih pasoša

Lokacija: Zapadna Australija
Imenom Hut River nekada se označavala provincija na zapadu Australije, ali se danas na toj lokaciji nalazi istoimena kneževina, koju je 1970. godine proglasio izvesni Leonard Kesli. Ovu mikronaciju osnovalo je pet uglednih familija iz tog kraja, koje su sedamdesetih godina prošlog veka došle u apsurdan sukob sa australijskim vlastima oko distribucije pšenice.

Tih godina u „zemlji kengura“ na snagu je stupio novi zakon kojim je određena tačna količina pšenice koju jedno domaćinstvo može da proda, a kako je u Hut Riveru svako domaćinstvo proizvodilo bar 1.000 puta više od dozvoljenog maksimuma, sukob sa vlastima praktično se nije mogao izbeći.

S tim u vezi, prepisku sa nadležnim organima vodio je pomenuti Kesli, koji je tada bio na funkciji administratora provincije Hut River. Kada je postalo jasno da će se dve strane teško sporazumeti, Kesli je počeo da se predstavlja kao „Njegovo kraljevsko visočanstvo princ Leonard Prvi“. Međutim, ne zato što je naprasno poludeo, već zbog toga što se pozvao na stari (mada nikad zvanično ukinuti) zakon koji je svaki sukob sa članovima kraljevske porodice tumačio kao izdaju, uz podrazumevajuće konsekvence za tako ozbiljan prestup. Pa makar se radilo i o vladi Australije.

Bilo kako bilo, sve do 1976. na snazi je bio status kvo, da bi zatim Pošta Australije izgubila strpljenje i odbila da dalje nosi pisma u takozvanu kneževinu. Takođe, ponovljeni su i zahtevi da stanovnici Hut Rivera moraju da plaćaju porez Australiji, jer će u suprotnom svi završiti u zatvoru.

Na takve ultimatume, međutim, Kesli je odgovorio objavom rata, pa se Pošta naprasno predomislila, a ceo sukob gurnut je pod tepih. Do dana današnjeg, takođe, stanovnici kneževine ne plaćaju porez…

7SILEND

Veličina: 0,00055 km2

Populacija: između 6 i 27

Lokacija: Velika Britanija (10 km od obale)
Verovatno najčuvenija mikronacija na svetu, iako na Silendu živi jedva dvadesetak ljudi, a često ni toliko. Priča je manje-više poznata, ali nije zgoreg podsetiti se: Silend je, u stvari, vojna platforma po imenu „Raf tauer“, koju su Britanci izgradili za vreme Drugog svetskog rata u Severnom moru, desetak kilometara od obale. Nakon završetka sukoba dugo je bila napuštena, a onda ju je 2. septembra 1967. zauzeo Pedi Roj Bets sa porodicom i saradnicima, posle nešto slobodnijeg „tumačenja“ međunarodnog prava.

Pedijev sin Majkl priveden je godinu dana kasnije zbog otvaranja vatre na britanski vojni brod, ali su Bejtsovi nekim čudom uspeli da dobiju pravnu bitku, budući da je sud uzeo u obzir činjenicu da se incident dogodio izvan britanskih teritorijalnih voda.

U žižu svetske javnosti ova državica je dospela i 1978, kada je „premijer“ Silenda Aleksander Ahenbah, uz pomoć nekoliko Holanđana, pokušao da preuzme apsolutnu vast na platformi. Pedi Roj Bets u tom se trenutku nalazio „van zemlje“, ali je brzo okupio „vojsku“ i u helikopterskom desantu ponovo uspostavio kontrolu nad Silendom.

Pomenute uzurpatore holandskog porekla Pedi je uskoro pustio na slobodu, ali je Ahenbaha, nemačkog državljanina, zadržao kao ratnog zarobljenika optuživši ga za izdaju. Zanimljivo, tokom njihovog zatočeništva, holandske i nemačke vlasti tražile su od Velike Britanije da organizuje oslobađanje njihovih građana, ali su Britanci odbili da se upliću u sukob, pozivajući se na presudu iz 1968.

Nemačka je zatim poslala diplomatu u Silend, koji je nakon višenedeljnih pregovora uspeo da isposluje oslobađanje Ahenbaha. Pedi je, brže-bolje, protumačio ovaj potez Nemačke kao priznavanje Silenda kao države…

Autor: Aleksa Jovanović/Press

MI SMO VOLELI TE ORAHE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

Vremeplov: Tuga u dolini Timoka

 SEKIRAMA NA SPOMENIK OSLOBODIOCIMA

 Ljudi su svojim precima podigli drvored kraj druma.

Sada putarsko preduzeće rasprodaje stabla. Padaju gorostasni orasi kao što su na bojnom polju (u ratovima protiv Turaka, balkanskim i Prvom svetskom ratu) padali oni kojima su u spomen zasađeni, objavio je Desimir Milenović u Ilustrovanoj politici, 1982.

Sekirom na spomenik 3TAMOiOVDEOni su pali davno, u oslobodilačkim ratovima, a ovog proleća, pod snažnim testerama i ljutim sekirama, padoše i njihovi – spomenici. Bez ikakvog razloga, ako se izuzme novčani, sa obe strane magistralnog puta između Zaječara i Knjaževca, posečeno je na stotine najvećih i najlepših stabala oraha.

Od “Voćnjaka oslobođenja”, zasađenog 1933. godine kao “najvećeg i najboljeg spomenika onima koji su život položili za otadžbinu”, ostala su samo neugledna i zakržljala stabla. Ima i malo onih oraha sa debelim stablima i razvijenim krošnjama, ali su na njima brojevi, što znači da će u jesen, čim vegetacija bude prestala, i na njih udariti sekirama. Možda i pre, ako je suditi po “velikoj prolećnoj seči” kada nije poštovano ni zakonsko pravilo u šumarstvu da se drvo ne seče dok raste.

Tako su, eto, oboreni svojevrsni spomenici starim ratnicima iz ratova protiv Turaka, Bugara, Austrougara.

 “Udarili su na ponos”

Knjaževac je od Zaječara udaljen 40 kilometara. Širok asfaltni put vodi dolinom Timoka i prolazi kroz nekoliko sela. Ranije, dok orasi nisu posečeni, u toplim letnjim danima, bilo je uživanje voziti se ispod dugačkih zelenih tunela satkanih od krošnji ove plemenite voćke. Ovog leta pored puta tuga: stabla kraj panjeva, grane kraj stabala.

Najraskošniji zeleni tunel bio je pored Malog Izvora. Velika orahova stabla grlila su se gore pod nebom. Sada je tunel “nazubljen”. Preduzeće za puteva iz Zaječara, vlasnik oraha i Šumska sekcija Zaječar, otkupljivač stabala i vlasnik seče, poštedeli su život samo račvastim i iskrivljenim stablima. Ona su i nemi svedok neviđene seče. Mogu li bar ona da podsete  na gorostase koji su do juče ovde rasli i hladovinom štitili umorne putnike, a plodovima punili džakove i magacin seoske zadruge.

Sekirom na spomenik 2TAMOiOVDEU Malom Izvoru razgovaramo sa meštanima: Predragom Dimitrijevićem, Miletom Milenkovićem, Miroslavom Petrovićem, Živojinom Milutinovićem, Živojinom Petkovićem i Sretenom Todorovićem. Godine 1933. njihovi očevi i dedovi svojim očevima i dedovima palim u poslednjim ratovima podizali su ove žive spomenike. A potomke, pred nedavnu seču, niko, ama baš niko, nije obavestio da će njihov ponos biti uništen. Ogorčeni su svi, a Živojim Milutinović, zemljoradnik, rođen kada su orasi sađeni, daje i oduška:

– Zašto – kaže ljutito – nisu posekli šumu na Kraljevici pored Zaječara? Tamo je drvo i veće i skuplje. Tamo se brine i o žbunju, a ovde, u našem selu, slistiše krasne voćke.

Istine radi, i neki Maloizvorčani, nakon oslobođenja, uništavali su orahe. Nisu to činili ni iz obesti, ni koristi. Svetozaru Đorđeviću je njiva uz put, kraj drvoreda, pa je krišom, kako bi mu usev bolje rodio, pokršio neku granu i slomio dve, tri sadnice. Tada su zaječarski putari presavili tabak, pa je Svetozar seo na optuženičku klupu. Šezdeset dana je proveo u apsu.

 Prekor solunca Milana

Posle ovog i još nekih suđenja narod se više brinuo o orasima nego o svom kukuruzu. Mnogi su, u jesen, uz naknadu putarima, punili torbe skupim plodovima. Zadružni magacionar Draža Zdravković pokazuje gomile džakova prepunih krupnih oraha.

– Više ih neće biti – sleže ramenima. – A te orahe, još davno, sadili smo mi, đaci. Učio nas je učitelj Miloje Jovanović. I starci iz sela su pomagali, zalivali su. Sad, eto, našu radost prodaju za skupe pare. Smetaju, vele, saobraćaju. To bi im još neko i poverovao da malo podalje ne prave novi put. Pa se sad pitam – kojem će to saobraćaju da smetaju?

Sekirom na spomenik 1TAMOiOVDENa kraju Malog Izvora, pored puta gde su nekada bila orahova stable, živi 87-godišnji seljak Milan M. Jovanović.  On je, objašnjava magacioner Draža,  poslednji solunac u selu. Krepak je i pričljiv, i ljut što je posečen spomenik njegovim palim drugovima.

– To im baš nije trebalo – kaže starina. – Pa, orasi su bili ukras i puta i sela. I od koristi su bili. Uredno su rađali. Sad ih nema, a ako posade nove, ova dečurlija tek u starosti dočekaće njihovu veličinu i lepotu.

Drvo je to, sporo raste.

Put nas vodi dalje prema Minićevu i Knjaževcu. Uspravna stabla, koja su simbolizovala gorostase na bojnom polju, sa obe strane kolovoza, leže oborena. Susrećemo, uz put, i osnovce Zorana Vasiljevića iz Debelice i Dejana Đorđevića iz Jelašnice. Pitaju:

– Čiko, znate li zašto su posečeni orasi? Ćutimo.

Kasnije susretosmo i direktora škole u Minićevu, Miodraga Stojanovića:

– Od malena decu učimo goranskim aktivnostima. Šta će sad da misle kad vide ovu seču.

 Nisu mogli da spreče

U Minićevu, kažu, da nisu mogli da spreče seču. Putari su ih preduhitrili. Poneli su se kao da im je to bio najpreči posao. Nagovarali su meštane da im se pridruže. Nudili su grane za ogrev kao nagradu. Tomislav Nešović, sekretar Mesne zajednice:

– Ni prema korovu čovek nije tako nemilosrdan. Kad bi ovo znao moj deda Živko, mrtav bi se u grobu prevrnuo. Solunac Živko, pričaTomislav, bio je putar na ovom drumu. I sam je 1933. sadio orahe. Bio je to drvored, “Voćnjak oslobođenja” kakvi su u ono vreme podizani pored puteva u Timočkoj krajini povodom 100-godišnjice oslobođenja od Turaka. Ovaj, kroz Minićevo, podignut je zahvaljujući Vidoju Pašiću, zemljoradniku i naprednom čoveku iz Jelašnice.

– Ti orasi-spomenici namenjeni su svim ratnicima, borcima, najviše palim soluncima, jer je uspomena na njih bila i najsvežija.

U danas retkoj brošuri “Spomenica o proslavi stogodišnjice oslobođenja Timočke krajine u Knjaževcu” (na nju je ukazao Stevan Veljković, upravnik Biblioteke u Zaječaru) nalazimo motive za podizanje “Šume oslobođenja” i “Voćnjaka oslobođenja”. Udruženja Timočana i Krajinaca u Beogradu smatralo je da će se na ovaj način izraziti duboka zahvalnost svima onima “koji su svoj život dali za oltar otadžbine”. Potom: “Voćnjaci oslobođenja” podignuti su svuda duž državnih drumova i banskih puteva s jedne i druge strane i oni će takođe biti najveći i najbolji spomenici pokoljenjima na jubilarno slavlje…”

 Direktoru ništa nije poznato

 Ironija je neizbežna: sadašnja generacija Timočana ima šta da priča – samo pored puta Zaječar-Knjaževac najmanje 300 (podatak Šumske sekcije Zaječar) najdebljih, najviših i najzdravijih stabala je posečeno. “Voćnjak oslobođenja” je osakaćen. Uzalud smo pokušavali da dođemo do direktora RO za puteve Milana Jovanovića, “čoveka koji je jedini odgovoran da kaže za sve učinjeno”. Pitali smo Voju Boškovića, direkora Šumske sekcije, zašto su prekrasni drvoredi posečeni?

– Moralo se zbog bezbednosti na putevima, potom, dostigla su biološku zrelost i zbog proređivanja… Znate li, pridodajemo, da su ti orasi spomenici palim ratnicima?

– Nije mi poznato-odgovara. – Ali, mi ćemo da obnovimo drvorede. Već ove jeseni zasadićemo orahe svuda tamo gde su posečeni…

Dušan Milošević, predsednik SSRN:

– Od ljudi iz Malog Izvora i Rgotine stigle su pritužbe zbog seče oraha. Lično sam protiv, ali su mi objasnili da je to bilo neminovno. Obećali su da će obnoviti drvorede. Priče o tome su dobile velike razmere, a moglo se i drugačije, da se ode u sela i porazgovara…

U Šumskoj sekciji u Zaječaru rekli su da su posečeni orasi završili u – inostranstvu. Prodati su za devize. Tako, eto, i spomenik oslobodiocima propadoše za devize.

  A posle 30 godina…    
IMG_0254NAĐE SE PONEKO STABLO 

 Idući tragom ove priče, danas, nakon tačno 30 godina, na istom mestu – nađe se  po koje stablo sa krupnim orahovim plodovima. Na delovima starog puta Zaječar-Knjaževac, samo  nekoliko koraka od novog, asfaltnog druma, ima mladica, i zdravog, i oronulog drveta. Neko je zasigurno sadio orahe i posle davne zlokobne seče.

IMG_1733malaI na putu od Negotina, preko Salaša i Rgotine, mogu se danas susresti duži drvoredi oraha i još nekih voćaka. Prema tvrdnjama istoričara, kralj Aleksandar je naredio da se te, 1933. godine, zasade orasi duž celog tadašnjeg druma od Prahova, preko Negotina i Zaječara do Knjaževca, Svrljiga i Niša.Vreme je učinilo svoje. Kako bi lepo bilo da obnovimo taj veličanstveni spomenik ili “Voćnjak oslobodiocima”.

 Zarad budućih generacija! Zarad Srbije! 

  Pripremio: B. Filipović

Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

MOJE VREME IZ SATA U „SAT“…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________

sat2FOTOPIS: Sa  snimanja materijala za emisiju “SAT” i reviju  “SAT PLUS“, 18. i 19. januara 2013. godine.

FotoMotivi:  Površinski kop Bor, “Jama Caffe”, ZOO Bor, Borsko jezero, Skijalište Crni vrh, Brestovačka banja, Dubašnica, Malinik, Lazarev kanjon…   

DANAS na RTS1 u 15.20-  http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1254018/SAT.html    

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Foto: Bora*S

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

VIDEO:

ŠTA GOD DA ZNAČI, DANAS JE DAN ŽENA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

Najbolje je biti žena na Islandu

 Međunarodni dan žena proslavlja se u atmosferi globalnog jaza između polova. U proteklih šest godina, u 85 odsto zemalja poboljšan status žena a put do pune političke i ekonomske jednakosti i dalje je dug.

Britanski list Independent napravio je izbor nekoliko mesta u kojima je iz nekog razloga dobro biti žena danas.

 Najbolje mesto na svetu da se bude žena je Island koji ima najveću jednakost između muškaraca i žena, uzimajući u obzir politiku, obrazovanje, zapošljavanje.

 Najgora država za život žena je Jemen, a najopasniji je Avganistan.

 Najbolje mesto da se žena bavi politikom – Ruanda
Ruanda je jedina zemlja u kojoj žene čine većinu poslanika u parlamentu čak 45 od ukupno 80.  U zemljama poput Saudijske Arabije, Jemena, Katara, Omana i Belize, apsolutno nema žena u parlamentu.

 Najbolje mesto da žena vodi državu- Šri Lanka

Žene vode Šri Lanku već 23 godina. Više desetina zemalja, uključujući Španiju i Švedsku, nikada nisu imale ženu predsednika vlade.

Najbolje mesto po pismenosti žena- Lesoto

Stopa pismenosti (95 odsto) kod žena u Lesotu značajno je veća nego kod muškaraca u toj zemlji –  83 odsto. Najgora situacija je u Etiopiji, gde samo 18 odsto žena zna da čita i piše, u poređenju sa 42 odsto muškaraca. 

Najbolje mesto za žene na visokim funkcijama- Jamajka

Jamajka ima najveći procenat žena na visoko-kvalifikovanim radnim mestima. Na skoro 60 odsto rukovodećih i menadžerskih pozicija su žene. Na poslednjem mestu je Jemen gde žene zauzimaju samo dva odsto na ovim visokim pozicijama.

 Najbolje mesto da se bude žena u umetnosti- Švedska

Švedski umetnički savet pokrenuo je inicijativu za unapređenje rodne ravnopravnosti u umetnosti. Filmski institut u ovoj zemlji propisao je da se novčana sredstava za film ravnomerno raspoređuju između muškaraca i žena a takođe postoje i određene kvote za žene u filmskoj produkciji.
Najbolje mesto da žene idu na univerzitet- Katar
Na jednog čoveka koji se upiše na fakultet u ovoj zemlji, dođe šest žena. Ostaje otvoreno pitanje da li je njihova investicija u obrazovanje dovela do integracije žena u privredu. Najgora zemlja je Čad, gde se tri puta više muškaraca upiše na fakultet.

 Najbolje mesto za podizanje dece- Grčka

Grčka je najsigurnije mesto na svetu da se žena porodi, sa jednom u 31.800 rizik od umiranja u porođaju. Najgore mesto za rađanje bebe je najmlađa država na svetu  – Južni Sudan jer u celoj zemlji ima samo 20 babica.

 Najbolje mesto za žene novinarke – Karibi

Karibi su region sa najvećim udelom žena u TV, štampanom i radio novinarstvu  – 45 odsto. Najgori region je Afrika, sa 30 odsto prijavljenih žena novinara. Prosek za evropske zemlje je oko 35 odsto.

 Najbolje mesto za radnom snagom učešća- Burundi

Burundi u sub-saharskoj Africi zauzima prvo mesto u ovoj kategoriji jer je učešće žena u procentu radne snage visokih 92 odsto. Najgora zemlja je Pakistan, gde je radna snaga sastavljena od četiri puta više muškaraca nego žena.

Najbolje mesto za zaradu novca- Luksemburg
Luksemburg deli prvo mesto sa Norveškom  po visini prihoda i jednakosti koju u oblasti ličnih prihoda imaju muškarci i žene. Najgora zemlja je Saudijska Arabija, gde žene zarađuju oko 7.000 dolara godišnje a muškarci 37.000.

Najbolje mesto za dug život- Japan
Žene u Japanu žive najduže –  prosek je 87 godina čime “tuku” muškarce za sedam godina. Najkraći životni vek žena je u Lesotu (48), ali samo dve godine manje od muškaraca.

 Najbolje mesto da bude dama dokolice- Danska
Žene u Danskoj imaju najviše vremena za dokolicu, provodeći 57 minuta dnevno na “neplaćenom” poslu više od muškaraca. Situacija je najgora u Meksiku gde pored redovnog posla, žena radi 4 sata i 21 minut više na neplaćenim poslovima nego muškarci.

Najbolje mesto da bude sportista- Amerika

Pet od deset najbolje plaćenih žena sportista 2011 bile su iz SAD. Najgora zemlja, je Saudijska Arabija, koja nikada nije poslala sportistkinju na Olimpijske igre a zabranila je devojkama da se bave sportom u državnim školama.

 Najbolje mesto da se napusti muža- Guam

Ostrvo u Mikroneziji Guam ima najveću stopu razvoda na svetu, a Gvatemala najnižu.

Najbolje mesto za žene vozače- Indija

Nju Delhi je najbolje mesto za žene koje žele da se oprobiju u poslu u kojem inače dominiraju muškarci. Nevladine organizacije u prestonici Indije pokrenule su inicijativu da se obuče žene za rad u prvoj, isključivo ženskoj, taksi službi. Najgora zemlja je Saudijska Arabija koja je jedina zemlja na svetu koja zabranjuje ženama da voze.
autor: AM  izvor: Independent/Novi magazin

Poštovane žene, ako  8. mart, za vas predstavlja poseban dan i nalazite u njemu makar- kakav razlog da budete srećnije no inače-želim da vam svaki dan bude prazničan!

Bora*S

KATARINA TOMIĆ i DRUGARI – 4. u EVROPI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________

Na 25. FIA evropskom takmičenju u poznavanju saobraćaja održanog  u Skoplju od 24. do 27. septembra 2010. godine, ekipa Srbije u konkurenciji 22 evropske ekipe osvojila je zaista sjajno 4. mesto sa osvojenih 591 poena.

Našu ekipu činili su takmičari : Katarina Tomić, O.Š. „Đura Jakšić“- Krivelj ( Bor), Marko Petrović, O.Š. „ Ivan Goran Kovačić – Niška Banja, Nevena Lukić, O.Š. „Vuk Karadžić“ – Požarevac, Lazar Stevanović, O.Š. „Boško Đuričić“ – Jagodina i treneri profesorka Jasmina Vidojević iz O.Š. „Vuk Karadžić“ iz Požarevca i profesor Nenad Jović  iz O.Š. „ Ivan Goran Kovačić“ iz Niške Banje.

Ove devojčice i dečaci bili su najuspešniji na finalnom državnom takmičenju „Šta znaš o saobraćaju“ koje je održano krajem maja ove godine u Niškoj Banji. Reprezentativci Srbije pokazali su svoja znanja i veštine takmičeći se u sportskoj areni  „ Boris Trajkovski“ na osam stanica – dva teorijska testa, četiri stanice praktične vožnje na poligonu i dve fakultativne discipline.
Ove godine prvo mesto osvojila je ekipa Rusije, drugo domaća ekipa Makedonije, a treće predstavnici Letonije. Sledeće godine FIA evropsko takmičenje održaće  se u Parizu od 16. do 19. septembra.

Da podsetim samo ko je reprezentativka Katarina – Kaća Tomić. To je ona dvanaestogodišnjakinja iz Krivelja, koja voli bicikl i balet. I  folklor. I glumu. I „Orbit žvake”…

I šta smo kao zajednica i pojedinci mogli, a nismo učinili da pomognemo da se Kaća popne i na pobedničko postolje?

Ali i bez toga- 4. mesto u Evropi!

Malo li je.


Tekst: Bora Stanković

Foto: arhiva Katarine Tomić