ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

Advertisements

SUDBINA JE NEKAD BILA U NJIHOVIM RUKAMA…

tamoiovde-logo

Suđenice ili Suđaje i Usud su određivali život

Bogovi su našoj staroj veri bili nalik ljudima, čak su bili neka vrsta predaka. Pre su ljudi s ovih prostora živeli u skladu sa prirodom i poštovali su se preci. Međutim, nisu ljudi s ovih prostora verovali samo u bogove već i u natprirodna bića. Ponekad su naši stari imali vrlo fatalistički pristup životu. Jedni od demona sudbine bile su i Suđaje ili Suđenice i Usud.

U istočnoj Srbiji se verovalo u Suđaje. Suđaje su tri mlade žene koje su uvek išle zajedno, činile su trojstvo. Bile su odevene u belu odeću ili u narodnu nošnju. Suđaje su određivale sudbinu novorođenog deteta u prve tri noći po rođenju. Ta sudbina je bila nepromenljiva. Sudbinu koju su određivale Suđenice ili Suđaje niko nije mogao da promeni, nikakva sila, pa ni bogovi. Suđaje su u kuću novorođenog deteta ulazile kroz dimnjak.

Sudbinu su proricale treće večeri. Svaka od njih je mogla jedno veče da odloži određivanje sudbine novorođenom detetu. Reč najmlađe od njih je bilo od presudnog značaja. U nekim krajevima Suđenice se pojavljuju zajedno sa Rodom, bogom stvoriteljem univerzuma i jedino je on mogao da im naredi kakvu sudbinu da odrede detetu. Roda su neki etnolozi poistovećivali sa Usudom. Rod se javljao kod Rusa, zajedno sa Roždanicama što je ruski naziv sa Suđenice.


Prilikom dolazka Suđenica u kuću, gozbu im je spremala babica.

Za Suđenice su se spremale tri pogače premazane medom, tri čaše vina, tri čaše vode, tri kocke šećera i jedan zlatnik ili neki drugi zlatni nakit. Sve tri noći je trebalo da gori svetlo u kući, a majka i dete su spavali na podu. Pogače bi, posle toga, pojela tri muškarca ako je dete muško ili tri žene, ako je žensko.

Bosiljak

Treće veće bi se pod glavu deteta stavljao bosiljak i kolačić. Sve se ovo radilo da bi se Suđaje odobrovoljile i izrekle detetu dobru sudbinu. Postoje i priče o tome da je jedna majka pojela trpezu. Dete joj se onda razbolelo, međutim ona je nastavila da odobrovoljava Suđenicama, pa je dete ubrzo i ozdravilo.


Verovalo se da Suđenice pletu sudbinu.

Jedna je držala vlakno i svaki namotaj je bila jedna godina života. Na kraju bi presekle vlakno i koliko namotaja je bilo, toliko se verovalo da će dete živeti.


U zapadnoj Srbiji je bilo zastupljenije verovanje u Usuda. Usud je zamišljan kao čovek koji je svaki dan živeo život na drugačiji način. Ili je bio bogat i živeo u izobilju ili je živeo u velikoj bedi. Nekad je bio slavan, a nekad ne. Postojale su velike oscilacije u tom njegovom životu. Razlike u bogatstvu su se menjale svaki dan.

Verovalo se da kakav život živi Usudna dan kada je dete rođeno, takva će sudbina biti tom detetu. Mislilo se da će svi ljudi koji su rođeni istog dana imati sličnu sudbinu, ako ne identičnu.

U zapadnoj Srbiji se verovalo u „jednodance„’. Ovako su se nazivali ljudi koji su rođeni istog dana i mislilo se da će im život proći gotovo identično.

Ako bi nekog pratila nesreća u životu, verovalo se da je rođen u ,“zao čas„. Niko nije znao kada je „zao čas„, pošto niko nije mogao da zna gde i na koj način Usud u tom trenutku živi. 

Bog Rod

Laički se može zaključiti da su Suđenice i Usud nespojivi, ali etnolozi su povezali ruske Roždanice i Roda.

Rodovu ulogu da može da naredi Roždanicama kakvu sudbinu da dodele detetu, preuzeo je Usud kod Srba.



Kod Čeha su se ova bića zvala Sudički. Verovanje u trojstvo koje plete sudbinu bilo je prisutno i kod Grka, koji su imali tri moireRimljani su imali tri parke, a Germani su imali norne.

U bajci „Uspavana lepotica“ braće Grim se pojavljuju tri vile koje određuju sudbinu deteta.

Suđenice, tako, nisu samo slovenska bića, već da su deo evropske prošlosti i tradicije, jer su gotovo svi narodi u Evropi imali bića sa sličnim osobinama.

Inspiracija – starisloveni.com

Fotografije: Pinterest – Ivica Stevanović, Wikipedia, lugvelesasrz.blogspot.rs, meettheslavs.com, inuria-godmode.deviantart.com, drevniebogi.ru, muzejslovenskmitologije.weebly.com – аутор DuszanB, sajt: duszanb.deviantart.com/art/Sudjaje-45281834

Izvor: rokselana.com

____________________________________________________________________________

 

MESTO OMNISENZUALNOG UŽITKA…

tamoiovde-logo

Šta je locus amoenus?

Locus amoenus, odnosno idealni pejzažmesto uživanjaprijatno mesto, vremenom je postao fiksiran i književni kliše, a kod Homera se tek pojavljuje. Kao topos opisa prirode podrazumeva prikaz lepote prirode kroz sva čula, te dočaravanje omnisenzualnog užitka. Karakteristično je i to što je ovakav prostor nužno irealan.

Locus amoenus predstavlja fiktivni pejzaž u kome postoji šuma, drvo ili drveće sa razgranatom krošnjom, izvor vode, dolina ili livada sa životinjama poput ovaca ili jagnjadi koje čuva pastir uz pevanje ptica ili u rajskoj tišini, a nekad je to i sasvim usamljeno, divlje mesto.

Kako locus amoenus predstavlja uživanje za sva čula često sadrži i element erotičnosti, što se možda najbolje može videti u Odiseji gde je topološki aspekt često vezan za erotski.

Koji su elementi locus amoenusa?

Iz homerskog pejzaža kasniji autori su preuzeli neke motive koji su postali stalni deo dugog lanca tradicije. Na primer: željno mesto večnog proleća kao pozornica za blaženi život posle smrti, ljupki isečak iz prirode sa drvetom, izvorom i livadom, šuma, cveće. U tom dugom lancu tradicije idealnog pejzaža mesto takođe zauzima Vergilije.

Locus amoenus se razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača, čak mnogo detaljnije nego kod Homera. Od pesništva Homera, Teokrita i Vergilija dobio selocus amoenus (sa cvetnom livadom ad libitum).

Prvi locus amoenus u umetnosti

Odisej sa Kalipsom

Praoblik locus amoenusa je Kalipsino ostrvo u Odiseji. Ovo Homerovo delo poseduje topološku širinu. Naime, Odisej u svojim lutanjima posećuje brojna mesta. Svet je proširen do granica pojavnog. Kada u svojim putovanjima dođe na krajnji istok ili krajnji zapad, Odisej zalazi u irealne prostore na kojima se nalaze mitska bića i božanstva. Pored Kalipsinog ostrva Odisej dolazi i do ostrva Feačana, zemlje Kiklopa, Kirkinog ostrva, zemlje Lotofaga.

Ovi toposi Odiseje predstavljaju protoidile, a upravo je Ogigija protoidila osujećenog uživanja, prvo idilično mesto.

Međutim, Odisej darove koji mu se nude na idealnom mestu od strane prelepe nimfe odbija da bi se vratio svojoj ženi i rodnom mestu. Itaka je nesavršena, slično Penelopi, koja kao svaka obična žena stari i približava se smrti. Kalipsino ostrvo je mesto transcendencije i kao takvo njemu Odisej ne pripada. Svi oblici idile su za čoveka opasni jer je on u njima ontološki stranac.

Kalipsino ostrvo kao locus amoenus

Opis Kalipsinog ostrva zasniva se na prikazivanju lepote prirode kroz čula, što kasnije postaje opšte mesto locus amoenusa:

„…a ona unutra pevajuć’ lepo
uza stan tkaše, a zlatan u ruci beše joj čunak.
Oko njezine spilje ulistala bujna je šuma,
mirisna selvija, jablan i joha onde su rasli;
Na tom su drveću ptice dugokrile gradile gnezda:
sove, sokoli i one prolivene pomorske čavke,
što se staraju samo za morske poslove svoje.
Oko prostrane pećine bila se ovila onde
raskošna loza, na kojoj su rudeli grozdovi krupni.
Četiri vrela po redu izlivahu bistricu vodu,
Jedno kraj drugog blizu, al’ svako tamo i amo.
Ostalo behu polja mekotravna ljubica puna
i petrusina.“
(Iz Odiseje)

Ogigija kao mesto uživanja jeste „bajkoliko željeno mesto“ , ali baš ta njena bajkolikost i nestvarnost onemogućavaju egzistenciju kakva je svojstvena čoveku, što se i vidi u Odisejevom odlasku sa ostrva. Ostrvo sa sobom nosi i simboliku zaštite, izdvajanja iz ugroženosti, život-kao-fantazam nasuprot života-kao-iskustva.

Problematičnost idealnosti samog mesta je u tome što čovek, da bi bio idilično srećan na idealnom mestu, ne može više da bude čovek.

Pastoralna poezija nastavlja tradiciju

Već u helenizmu se stvaranje pesničkih dela pod drvećem uzdiže do poetskog motiva, a središnji strukturalni element pastoralne poezije je krajolik, okruženje. Pastiri žive i rade na otvorenom prostoru ili na selu. Čuvanje stada im ostavlja vremena za pisanje poezije. Takođe poseduju muzički instrument, pastirsku frulu koju je izmislio bog-zaštitnik pastira, Pan.

Pastirsko zanimanje je vezano za prirodu i ljubav, pa zbog toga povezanost locus amoenusa i pastirskog pesništva ne treba da čudi. Kada se dva pastira takmiče u pevanju, onda predlažu neko ljupko mesto gde bi mogli da se natpevavaju, pa selocus amoenus razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača. Idila daje idealizovanu sliku prirode.

Drveće, šuma, prijatan hlad, ugodna pesma sa svirale – tu je sve potrebno za stvaranje mesta uživanja. Locus amoenus se i danas javlja u književnosti, ali i u umetnosti uopšte.

Sonja Todorović

Izvor: kultivisise.rs

________________________________________________________________

 

ZAŠTO NAS PRIVLAČI BAŠ ONAJ KOJI NAS PRIVLAČI…

tamoiovde-logo

Pravila privlačnosti određena su jakim evolucionim silama, i dok je većina nas vođena onim što vidimo na prvi pogled – priznali to ili ne – sila privlačnosti među ljudima je mnogo kompleksnija nego što to izgleda. Nova otkrića o ljubavi (i onom što uz nju ide) objavljena su u magazinu Psychology Today


Foto Profimedia

Tokom svojih dvadesetih, konsultantkinja i autorka Nita Taker zabavljala se isključivo sa doktorima, onim zgodnim i visokim, naravno. Privlačio ju je njihov status i majčino insistiranje da bi doktori bili „taaako dobar ulov“.

„Ako bi neko rekao da je doktor, ja bih se napalila“, kaže Nita. „Izlazila sam sa toliko njih da bi mogli da osnuju jednu veću bolnicu.“

Tada se preselila u Sijetl, gde su Supersoniksi upravo osvojili NBA prsten, i postali glavne face u gradu. Košarkaši su joj se učinili još boljim ulovom od doktora, a plus su i dovoljno visoki.

Jedne noći u baru, Takerova je primetila nekoliko igrača iz tima, uključujući i „najpoželjnijeg neženju“ među njima, kako ga je lokalni list malo pre toga nazvao. Nasmešila se i pokušala da ostvari kontakt očima. „Ali nisam se smešila dovoljno visoko jer je momak pored njega odlučio da priđe.“ Predstavio se kao Toni i pozvao je Takerovu da im se pridruži, tako da je ostatak večeri provela flertujući sa igračima, a, tipično, ignorišući Tonija.

Toni je bio, kako se ispostavilo, potpredsednik tima, koji je i pored svega želeo da je vidi na utakmici sledećeg dana. Naravno da je pristala, jer je, kako kaže, želela da bude blizu igrača. „Bili su zabavni i slatki. Toni je bio dosadan direktor. Imao je zastarelu frizuru i duge zulufe.“

Ali izlazila je sa Tonijem skoro svako veče te nedelje, uglavnom na košarkaške događaje. „Koristila sam ga“, kaže, zbog čega je počela da oseća krivicu. „Rekla sam svojoj cimerki da ću prestati da izlazim sa njim, a ona mi je dobacila: ‘Ja ga uzimam!’ Bila je toliko oduševljena da sam pomislila: ‘Čekaj malo. Neću odmah da odustanem od njega.’ Uvek je bio ljubazan. Posle deset izlazaka, pogledala sam u njega dok smo sedeli za stolom i shvatila sam da se zaljubljujem.“ Njih dvoje su u braku preko 37 godina.

Privlačnost može da se dogodi na prvi pogled, a može i da se prikrade, neočekivano i nečujno, a opet, i da se razočaravajuće uopšte ne pojavi: mnogi bi verovatno voleli da mogu da se zaljube u odanog prijatelja ili da se zabavljaju sa nekim ko deluje kao sjajna osoba. Možda ponekad deluje kao da nemaju mnogo kontrole nad sopstvenim ukusom, ali „ljudi imaju i te kako sposobnost da utiču na sopstveni ukus i aktivno učestvuju“ u njegovom oblikovanju, kaže Glen Geher, profesor psihologije na Državnom univerzitetu Njujork, i koautor studije „Mating Intelligence Unleashed“.

Možemo da prevaziđemo početnu, neshvatljivu privlačnost, ma koliko snažna bila, i da nas privuče sjajan partner, čak i ako ne postoji žudnja na prvi pogled. Takođe možemo da preduzmemo neke korake da bismo privukli pravu osobu.

„Postoje univerzalni standardi privlačnosti, ne toliko duboko koliko fundamentalno utemeljeni u adaptivne probleme koje muškarci i žene moraju da reše u prirodnoj selekciji partnera“, kaže Dejvid Bas, profesor psihologije na Univerzitetu Teksas i autor The Evolution of Desire.

Mnoštvo studija pokazuje da muškarci budu privučeni ženskim pokazateljima mladosti i zdravlja — svetle oči, sjajna koža, pune usne, simetričnost lica, energičan hod, i uzak struk u odnosu na kukove. „Svaki proizvod je napravljen da učini da žena izgleda kao da je uvek u tom periodu plodnosti. Farba za kosu, proizvodi koji ističu oči, i ruž za mnogo sjajnije i sočnije usne“, kaže Geher.

Članak u časopisu Evolution and Human Behavior prošle godine otišao je još dalje u tezi o plodnosti, govoreći o „fizički odgovarajućim oblinama“, o lumbalnoj oblini kod žena. Njihova hipoteza je da, pošto trudnoća prebacuje fokus na prednji deo tela, muškarce će privući žene sa zakrivljenim donjim delom leđa koji će smanjiti pritisak na kičmu stvorenu da na neki način drži fetus. Zato su koristili fotošop da bi manipulisali zakrivljenošću tog dela tela na slikama žena i u dve studije, interesovanje muškaraca raslo je kako je taj deo bio bliži pretpostavljenom optimumu.

Evolucioni standardi atraktivnosti deluju u oba pravca: žene privlače fizičke karakteristike koje ukazuju na dobro zdravlje i na pravog zaštitnika, sposobnog da obezbedi sve što treba — široka ramena i uži bokovi, atletsko telo, jaka vilica i dubok glas.

Kada vas privlači neko kreativan, recimo, to je zato jer može da pomogne i vama i vašem potomstvu, i zbog činjenice da ti geni mogu da pređu na njih, kaže Geher. Privučeni smo i resursima, danas je to novac, i ljubaznosti.

Nije baš dobar osećaj kada verujete da je privlačnost vođena iskonskim biološkim potrebama. Ali čak i ako kažemo svesno da nećemo da podlegnemo tome, teško je otrgnuti im se. One su urezane u nas generacijama, kaže Geher. Uprkos tome koliko se okruženje promenilo, naš um je zasnovan na tim biološkim pravilima.

Privučenost dobrom izgledu možda je osnova bioloških zakona, ali moderno društvo je učinilo da se ovaj obrazac učvrsti. Mediji su oslikali ideal kroz nekoga ko je izuzetno fizički atraktivan, kaže profesorka psihologije Medlin Fugere sa Univerziteta u Konektikatu, koautorka knjige Socijalna psihologija privlačnosti i romantične veze. „U realnosti, morate da budete samo umereno atraktivni da biste bili privlačni većini populacije“, kaže profesorka Fugere.

Koncept povezivanja dvoje ljudi koji se privlače zasniva se na tome da poseduju slične nivoe atraktivnosti, kaže profesor Pol Istvik sa Univerziteta Kalifornija. To znači da je mnogo važnije da se poklapate sa partnerom, tj. da ste dobar match, nego da zavedete najlepšu osobu koju poznajete.

Parovi, bez obzira na to da li su heteroseksualni ili homoseksualni, skloni su da se zaljubljuju u nekoga ko je sličan njima, po obrazovanju, religioznim verovanjima, vrednostima i socioekonomskom statusu.

Izuzetak su, kaže, parovi sa veoma različitim nivoima fizičke privlačnosti — često su i odranije bili prijatelji ili poznanici, pre nego što su ušli u romantične vode, kaže Istvik.

Nove studije pokazuju da, svesno ili ne, tražimo partnere koji su nalik nama, u smislu pojave, visine ili IQ-a. Studije sa Univerziteta Kvinslend otkrile su jaku vezu u genetskim markerima kad je u pitanju visina, i to kod više od 24.000 partnera. Takođe su pronašli sličnosti kod parova za genetske markere koji su povezani sa nivoom obrazovanja.

Antropolog biologije Helen Fišer, autorka dela Anatomija ljubavi i Zašto on? Zašto ona?, kaže da postoji još jedna osnova privlačnosti — hemija koja se odvija u mozgu. Kad kažemo „među nama postoji hemija“, šta to tačno znači? Postoje četiri nervna sistema koja dominiraju našim osobinama — dopamin, serotonin, testosteron i estrogen/oksitocin sistem. Fišerova je kreirala test od 56 pitanja koji meri koji od ovih sistema dominira nama.

Više od četrnaest miliona ljudi učestvovalo je u ovom projektu, preko sajtova chemistry.com i match.com. Fišerova, koja je poznata kao naučnica koja je napravila snimke mozga zaljubljenih ljudi, koristila je FMRI skener u ovom eksperimentu. Otkrila je da ljudi kod kojih je dominantan dopamin sistem (radoznali, kreativni, avanturisti), bivaju privučeni avanturistima koji su pod uticajem dopamina.

Ličnosti kod kojih dominira serotonin sistem (tradicionalni, savesni, ljudi po pravilima) privlače ljudi koji su im slični. S druge strane, ljudi sa dominantnim testosteron sistemom (analitični, skeptični i tvrdoglavi) i tipovi sa dominantnim estrogenom (pažljivi i brižni, misleći, maštoviti) privučeni su jedni drugima, uglavnom svojim opozitima.

„Svi imamo ta četiri sistema, i svako ima drugačiji racio“, kaže Fišerova. Ali, kada znate svoje primarne osobine i sistem, i kako to funkcioniše sa drugima, od koristi je kada treba dobro izabrati partnera i uopšte poboljšati svoj ljubavni život. Zato, kada vi želite da prokrijumčarite flašicu vode u zabranjenu zonu koncerta, a ona ne želi tu „avanturu“, kažite sebi, „oh, u pitanju je razlika u serotoninu, idem zato da kupim vodu“, umesto da nekog proglasite sitničavim.

U nedavnoj studiji objavljenoj u Žurnalu ličnosti i socijalne psihologije, Istvik i profesor psihologije Eli Finkel sa Nortvesterna tražili su od učesnika da navedu listu osobina koje najviše cene kod partnera, a onda ih pozvali na takozvane brze sastanke i zatražili da ocene svakog od 12 učesnika na osnovu privlačnosti, humora i potencijala da ostvare veliki uspeh i zaradu, a onda da se izjasne koga bi voleli ponovo da vide. Na kraju, svi su želeli da izlaze sa onima koji su najbolje izgledali, bez obzira na privlačne osobine. Iako su muškarci bili iskreniji po pitanju prioriteta izgleda, oba pola su na drugi sastanak želela da izađu sa najzgodnijim partnerima, mada su i toplina i smisao za humor bili poželjni faktori.

„I muškarci i žene žele poželjne, ambiciozne ljude“, kaže Finkelova. „Ljudi daju prednost određenim osobinama, ali na kraju ne bivaju posebno privučeni potencijalnim partnerima koji ih imaju.“ U prevodu, džaba ako vas privlače visoki i atletski građeni tipovi, ali se sa njima ne slažete ni oko čega. Kao u slučaju Verika Korneta, koji je posle jedne takve veze shvatio da to na duže neće ići. Zatim je pronašao osobu koja mu odgovara fizički, ali ga nije posebno privlačila.

„Shvatio sam da za mene atraktivnost nosi elemente toga kako tretirate sebe i koliko ste samopouzdani, a ona nije bila.“ On je otkrio važnost onoga što istraživači nazivaju dinamičnom privlačnošću, što drugi nazivaju harizmom ili magnetizmom. Studije pokazuju da fizička privlačnost nije samo lice i telo u statičnoj fazi, već i to kako osoba koja se krije iza tog lica koristi ono što ima. Naši pokreti i gestovi, naše iskazivanje emocija, koliko se ozarimo kad pričamo sa nekim koga smo upravo sreli na plaži, sve su to komponente dinamične privlačnosti i pomažu da shvatimo zbog čega su neki ljudi toliko traženi. Nedavna studija Estvika, Finkelove i još tri druga istraživača, bavila se izborima ljudi na onlajn aplikacijama kao što je Tinder i otkrila da su ispitanici dva puta češće birali potencijalne partnere koji su se, žargonski rečeno, „duvali“ tj. „širili“ na fotografijama.

Za većinu, privlačnost je mnogo kompleksnija od običnog odgovora na vizuelni stimulus. „Kada nekoga sretnete, obično je jedina informacija koju imate njegov izgled“, kaže Artur Aron, profesor psihologije na Državnom fakultetu Njujork. „Ali osoba može da bude bogata, moćna ili interesantna, ili talentovani umetnik, i vama mogu ovi kvaliteti da postanu veoma privlačni.“ Možda vas privlači nečija dostupnost. Iako neuzvraćena ljubav ima neku draž, mnogi od nas u stvari više vole takozvanog prisutnog partnera, kaže Aron.

Privlačnost može da raste i kroz intimnu konverzaciju. U klasičnoj studiji Arona iz 1997. godine, istraživači su od ispitanika tražili da jedni drugima postavljaju pitanja koja postepeno uvećavaju nivo prisnosti, i da postepeno postaju intimni i bliski. I posle 45 minuta, mnogi jesu osećali veću bliskost, a neki su čak osećali i veću privlačnost prema drugima, a jedan par se čak i venčao.

Istina je, međutim, da iako mnogi faktori mogu da zapale istinsku privlačnost, i dalje ne možemo da nateramo sebe da želimo nekoga. „Uobičajeno je zaljubiti se u nekoga koga poznajete, ali ne i nekoga koga znate a u koga želite da se zaljubite“, kaže Aron. „Čak i ako osoba nekoga poznaje neko vreme, obično kaže: „Na neki način sam znao, ali nisam sebi želeo to da priznam.“

Za Nitu Taker, zaljubljivanje u Tonija značilo je da promeni i njegov stil oblačenja, kao i frizuru, što je tako dobro ispalo da su i druge žene počele da mu se nabacuju (istraživanja su potvrdila staru tvrdnju da neko postaje atraktivniji kada otkrijete koliko je poželjan za druge). „Njegovo samopouzdanje je poraslo, što ga je učinilo još privlačnijim.“

Biti privlačan i lep, ima i svoje loše strane: ako uspete da prikrijete svoju zluradost, ako ste neverovatno privlačni, možda će biti potrebne godine da pronađete svoju srodnu dušu. Najmanje jedna studija pokazala je da ljudi koji su atraktivniji mogu da budu zahtevniji od nas ostalih u vezi sa potencijalnim partnerom, dramatično ograničavajući sopstvene izbore.

Biti „kul“ u tuđim očima donosi slične komplikacije. Ako neko od vas ima velika očekivanja, teško je ostvariti ih sve, posebno „kada se svetla pogase“. Nečija ideja o vama može da se sruši kada shvati da ta idilična slika ne postoji. „Biti kul je prednost kad ste mladi, ali ne i kako starite. Ljudi traže nekoga ko je stabilan, a ne sanjara koji će nestati svakog vikenda“, kaže 48-godišnji Džoni Gaudi.

Dugogodišnji parovi tvrde da privlačnost nikada nije potpuno stabilno stanje, posebno ne u odnosu na izgled ili vrcavost. „Prolazimo kroz faze da sebe ne vidimo čak ni kao ljude, a onda odjednom, udaljite se i pomislite, ‘o kako je sladak’, moram stalno sebe da podsećam da treba to da cenim.“

Posle decenija braka, Nita kaže da je uz to važno i da često govori: ‘izgledaš sjajno’. Što više cenite nešto, kaže, to više raste. „Mislim da je deo toga što ga čini atraktivnim to što ja činim da se on oseća poželjnim. Mislim da je moj posao da činim da se oseća privlačnim, i to radim veoma dobro.“

Priredila Zorica Marković

Izvor:  nedeljnik.rs/23/09/2017

______________________________________________________________

DIVLJI KONJI – POSLEDNJI ČUVARI SUVE PLANINE…

tamoiovde-logo

Nestvarni prizori borbe pastuva i konja koji kasaju planinskim bespućem privlače sve više ljudi na planinu i upravo ta netaknuta priroda daje nadu da će sela u ovom kraju ponovo oživeti. Do pre tridesetak godina na obroncima Suve planine, planinskog venca na juogistoku Srbije, vrvelo je kao u košnici – na njenim obroncima seljaci su napasalli brojna stada ovaca i krda krava i konja, kosili pašnjake, vadili kamen za gradnju kuća, sekli ogrevno drvo.

U suvoplaninskim šumama postojale su brojne bačije u kojima su čitave porodice živele tokom leta. Muškarci su čuvali stoku, a žene proizvodile sir. Na vrhu Suve planine koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine,  radio je i mali pogon Niške mlekare u kome su se proizvodili sir i kajmak.

Suva planina. 18.9.2016. Krdo od vise desetina divljih konja pase na vrhu Suve planine (20 km od Nisa), koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine. Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

U selima sa obe strane Suve planine sada žive uglavnom starci, a na  pašnjacima je tek po koje stado ovaca,  i tek po koje krdo krava i konja.

Tokom letnjih meseci na planini još i ima života, tu su planinari koji pohode njene vrhove, tu su i radnici „Srbijašuma“ koji  brinu o stoletnim bukovim šumama, ima lovaca, kao i ljubitelja prirode i avanturizma. Na jesen, kada krenu  kiše i snegovi, na Suvoj planini ostaju samo konji, njih stotinak.

divlji_konji_11

Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

Planinari i avanturisti nazivaju ih divljim jer žive sami na planini tokom čitave godine, medjutim meštani ističu da konji imaju vlasnike i da se tačno zna koja životinja kome pripada.

 Zoran Jovanović iz sela Kosmovca kaže da je kobilu, pastuva i ždrebe pustio u „sampas“ na Suvu planinu pre desetak godina, a njegovo krdo sada ima desetak grla.

„Obilazim ih preko leta češće, a zimi retko. Nosim im so, a za pašu se snalaze sami. Sami se znalaze i za skloništa od kiše i snega, i kobile se ždrebe same“, istakao je Jovanović.

Prema njegovim rečima na Suvoj planini ima trave u izobilju, čak i preko zime.

„Konji nisu nikada gladni. Preko zime ima pašnjaka koji nisu pod snegom jer vetar stalno duva i odnosi ga na drugu stranu“, objasnio je Jovanović. Prema njegovim rečima ljudi koji čuvaju konje u „sampasu“ na Suvoj planini čine poslednjih godina to pre svega zbog ljubavi prema ovim životinjama, a manje zbog koristi.

„Ranije su ljudi tražili da kupe konje kako bi im vukli teret, sada toga više nema. Ipak ne želim da ih napustim. Volim da odlazim na planinu i da gledam kako kasaju i kako se pastuvi bore za prevlast u krdu“, kazao je Jovanović.

Konji sa Suve planine, dodao je Jovanović, ne beže od ljudi, ali i ne dozvoljavaju da im pridju bliže.

„Takvog konja nije lako uhvatiti, naročito ne one koji su se oždrebili na planini. Oni su zaista divlji, vole slobodu i da se sami snalaze u prirodi“, naglasio je Jovanović.

Nestvarni prizori konja koji se iznenada pojavljuju iz stoletnih bukovih šuma na Suvoj planini i isto tako nestaju u njima, bude interesovanje sve većeg ljubitelja prirode. Uz malo sreće konje mogu videti na visovima koje meštani nazivaju „Tri lokve“ i „Ždrebište“, a najčešće na vrhu „Rakoš“, pored jedinog izvora vode na suvoplaninskom vencu.

Wild horses coming to graze on Suva mountain, some 50km. east of Nis in Serbia on 16. September 2016. For centuries ago, in villages on this Suva mountain, there were extremely many tamed horses and the whole area was famous for a great number of these horses. Later, people started moving to other places, so they let the horses into the wilderness. Spending much time there, the horses became wild and that is how you can see a herd of wild horses on Suva mountain which is almost uninhabited nowadays. Horses have been reproduced for years in the wilderness so this herd now consists of a few dozens of horses. Nobody takes care of them and it is very difficult to reach this herd, very rare in Serbia.

Do pre tri godine do „Rakoša“ moglo se stići jedino pešačkim stazama i zemljanim putem koji od Bele Palanke vodi preko sela Bežita do Rakoša, a onda je probijen  i zemljani put iz sela Mali Krčimir koji pripada opštini Gadžin Han.

Direktor Turističke organizacije Gadžin  Han Zoran Dimitrijević rekao je da je je ovaj put vratio je nadu stanovnicima čitave opštine da bi Suva planina ponovo mogla da oživi.

„Sada putem uz planinu mogu samo terenska vozila, ali ukoliko uspemo da obezbedimo sredstva da ga naspemo tucanikom, netaknuta priroda na Suvoj planini biće dostupna svim ljudima“, kazao je Dimitrijević.

Prema njegovim rečima želja lokalnog rukovodstva je da prizemnu zgradu na visu „Tri lokve“ u kojoj se nekada proizvodio sir dobije na korišćenje od „Srbijašuma“, kako bi od nje postao planinarski dom. Sa mestom gde bi ljudi mogli da prenoće, podvukao je Dimitrijević, Suva planina ne bi opustela sa prvim snegovima već bi  imala bi posetioce tokom čitave godine.

Izvor

Izvor: Živeti sa prirodom / 7 meseci pre

_______________________________________________________________

KAKO PISATI TERAPEUTSKA PISMA…

tamoiovde-logo

Praksa pisanja terapeutskih pisama pomaže, kada:

  • Osećate da imate mnogo neiskazanih reči, emocija i bola prema nekom čoveku;
  • Ne možete da rešite problem u odnosima s nekim čovekom, zato što vam se ne otkriva ili vas ignoriše;
  • Potrebno vam je rešiti problem u odnosima, ali ne želite da uvlačite druge ljude

Kako pisati terapeutska pisma: instrukcija

1. Kupite posebnu svesku A4 formata.
2. Napišite pismo maksimalno iskreno, nemojte da filtrirate ništa, nemojte se ograničavati literalnim jezikom.
3. Za vreme pisanja nemojte se vraćati na već napisano, nemojte redaktirati.
4. Poželjno je da rukopis bude čitljiv.
5. Posle završavanja svog pisma možete početi pisati odgovor od lica drugog čoveka.
6. Vodite prepisku dok se ne razreše svi konflikti u odnosima.
7. Kada je ispisano sve što ste imali reći, pisma se mogu spaliti.

Terapeutsko pismo se sastoji iz šest delova

U prvom delu ispišite gnev i krivicu koju osećate prema konkretnom čoveku, – sve šteo vam dolazi u glavu. Nemojte da se stidite u izrazima: u pismu je veoma važno izraziti sve nakupljene emocije.

Možete koristiti izraze:

«Strašno mi smeta kada…»

«Užasno me ljuti kada…»

«Do smrti mi je dosadilo kada…»

«Kako si mogao…»

«Veoma sam se umorila od toga, što …»

«Ne mogu da trpim kada ti…»

  1. U drugom delu iskažite uvređenost i gorčinu koja je u vama unutra. Te emocije ste se bojali ispustiti, one su vas polako uništavale, nanosile vam bol. Kada se setite nečeg vezanog sa osećanjem gorčine, u duši osećate tugu i teško vam je na srcu. Budite maksimalno iskreni sa sobom.

Na primer, kroz sledeće fraze:

«Vređa me kada…»

«Teško mi je kada…»

«Osećam se užasno, zato što…»

«Na smrt sam se uvredila, zato što…»

«Veoma sam razočarana time što…»

  1. U trećem delu pišete o strahovima i brigama koji su se u vama nakupili. To što ste odavno hteli reći, izraziti, no bojali ste se zbog raznih okolnosti i razloga.

Možete početi ovako:

«Bojim se da…»

«Strašno mi je od toga što…»

«Ja uopšte nisam htela…»

    4. U četvrtom delu izrazite vaše pokajanje i osećanje odgovornosti za to, šta je proizlazilo u vašim odnosima. Moguće je da ćete u toku pisanja postati svesni i svoje krivice u nečemu, pojaviće se nove saznanja. Napišite, za što ste vi bili odgovorni u tim odnosima, moguće je da ste sami nešto uradili neispravno.

Evo nekoliko fraza, koje vam mogu pomoći da započnete taj deo:

«Žeo mi je, što…»

«Veoma mi je žao u vezi toga, što…»

«Molim te oprosti mi to, što…»

«Ja uopšte nisam htela…»

  1. U petom delu iskažite namere i želje po povodu vašeg daljeg opštenja s tim čovekom, kakve odnose biste hteli.

Fraze koje možete da iskoristite:

«Ja hoću…»

«Meni bi želeo da…»

«Ja se nadam da…»

«Bilo bi dobro, ako bi mogli…»

  1. U šestom, završnom delu veoma je važno izraziti ljubav, opraštanje, razumevanje i zahvalnost. Moguće je da ćete na kraju pisma shvatiti koliko su važne lekcije, koje ste naučili zahvaljujući tom istom čovekom, i budete mu iskreno blagodarni za to – tada je potrebno zapisati i te reči, takođe!

Varijante za izražavanje tih osećanja:

«Ja te volim zato što …»

«Hvala ti zato što…»

«Ponosna sam na tebe, zato što…»

«Ja prekrasno shvatam da…»

«Ja ti opraštam to što…»

Nekoliko saveta pri pisanju terapeutskih pisama

Dobro bi bilo ako svi delovi vašeg pisma budu primerno iste veličine.

Nemojte se zaustavljati prilikom pisanja pisma, nemojte praviti pauze – pišite pismo odjednom do kraja. Ako prekinete pisati pismo pre nego pređete k poslednjoj tački o ljubavi, sav smisao propada. Smisao je u tom, da se kroz sve emocije dokopamo do ljubavi.

Znajte jedno: čovek ne može suviše da se razljuti, još više da se uvredi, ako te emocije nisu zasnovane na ljubavi. Budite trpeljivi, pišite pismo do kraja.
Možete se vraćati ranijim tačkama, ako se pojave emocije vezane sa njima.
Emotivna napetost može biti skinuta samo ako čovek dosledno prođe kroz sve grupe emocija, koje leže povrh ljubavi.
Ako «preskačete» neki iz emocionalnih slojeva, konflikt se neće razrešiti do kraja i unutar vas će se i dalje nagomilavati emocionalna napetost

Posle pravilno napisanog pisma mogu biti tri stanja:

1. Stanje opustošenosti unutra. Pri sećanju o konfliktnoj situaciji iz prošlog unutar vas će biti sve prosto spokojno, emocije će potpuno isčeznuti iz sećanja.

2. Stanje lakoće. Setivši se situacije, unutar vas će se pojaviti prihvatanje i komfort.

3. Ozarenje. To je nešto slično blesku u saznanju: «Eto zašto je sve tako proizašlo!» – shvatićete, zašto je sve proizašlo tako, a ne drugačije, unutar vas će se pojaviti blagodarnost i ljubav!

Kada ste već napisali sve šta ste hteli adresatu, treba da napišete sebi odgovor od njega. Za to uzimite opet čist list papira i počnite pisati pismo adresirano sebi.

Na primer „Draga ćerko, Polina…“ I počinjete da zapisujete misli koje vam dolaze u glavu. Možda ćete se zadiviti tome šta pišete, ali ćete na kraju zasigurno dobiti odgovor na svoja pitanja i shvatićete poziciju drugog čoveka.

Shvatićete motive njegovog odnosa prema vama. Pisaćete to što vam nikada ranije nije dolazilo u glavu. Osetićete ogromno olakšanje. U duši će vam se pojaviti ljubav i uvaženje. U realnom životu odnosi će biti uspostavljeni ponovo. To je razultat koji ćete imati.
Ponekad je potrebno napisati nekoliko pisama tamo i nazad. Ponekad se taj posao oduži, posebno ako su u pitanju odnosi sa roditeljima. Ali to je vredno tog truda.

VažnoPre nego što počnete da pišete, neophodno je da vi realno želite da izmenite odnose s ličnošću kojoj planirate da pišete. Zato što je očišćenje i praštanje, koje proishodi pri pisanju pisma, dovoljno bolno. Ispliva mnogo suza i boli koje smo pokušavali da ne proživimo i koje smo pažljivo čuvali u svojim grudima. Sve to ćete da „izbacite iz srca“ i da tamo nađete ljubav! Ona se sakriva iza ogromnog sloja boli i uvreda. Neophodno je da želite da volite! Inače nema smisla da se piše.

Kome se mogu pisati pisma? Roditeljima, bivšem mužu, načelniku, drugarici, detetu, sestri (bratu). Svima onima na koga ste uvređeni ili koga ste vi uvredili.
Kakve teškoće mogud a se pojave?

Mnogi počinju da pišu i ne dolaze do kraja. Praksa pisanja je dovoljno prosta, ali istovremeno može da se pojavi mnogo pitanja. Može da se pojavi mnogo razloga da to ne radite, da ne pišete, da ne preživljavate bol. Može vam se odjednom učiniti da je i tako već dovoljno dobro. Razloga će se pojaviti ogromno mnoštvo, samo da se ne piše.

Molim vas, nemojte odustati. Pišite pisma, sve dok se ne pojavi ljubav prema vašem adresatu.

Metoda radi odlično i predstavlja alternativu poseti psihologu.

To je veoma efektivna praktika i pomogla je već mnogima.

Neka pomogne i vama!

http://www.facebook.com/womansanga

Izvor:  poznajsebe


DISANJE U SLUŽBI OSEĆANJA…

tamoiovde-logo

Da li disanje može da posluži kao ”mini-terapija” u stresnim situacijama?

Povezanost emocija i telesnog je dugo poznata – naučnici koji su se prvi sistematično bavili osećanjima, diskutovali su o fiziološkoj osnovi istovremeno kad i o njihovom doživljaju. Ljudi su oduvek tražili korelate emocija u organizmu, prepoznavali ih kod sebe ili kod drugih – još od antike priča se o temperamentima, i njihovim, nedovoljno utemeljnim, organskim osnovama.

Foto: pixabay.com

Današnje vreme se karakteriše velikom upotrebom medikamenata, od kojih neki smiruju telo onda kada ga uznemire uzburkana osećanja: tu je glavni mehanizam autonomnog nervnog sistema, koji inerviše unutrašnje organe, a njegov rad direktno potiče od emocija, i obrnuto – utiče na njih.

Ova veza je opšteprihvaćena u zdravorazumskog znanju, pa je uobičajeno da ljudi praktikuju samopomoć u slučaju preplavljenosti emocijama – ako je neko uznemiren, sugerišu mu da udahne duboko, ili da uz to i izbroji do deset ukoliko ga preplavljuje bes (kako bi odložio reakciju do momenta snižene tenzije).

Disanje, kao jedno od metaboličkih mehanizama organizma, odnosno spoljašnje disanje – ono koje možemo opaziti, odavno je prepoznato kao deo psihosomatike. Povezivano je sa psihičkim stanjem bilo u okviru neke hronične bolesti, kao što je astma, ili kao jedan od simptoma nekih neurotskih reakcija, kao što je doživljaj gušenja tokom napada panike. Tehnike koje se primenjuju u ublažavanju stanja anksioznosti, ali i u terapiji nekih složenih poremećaja, kao što su fobije, temelje se na udisanju ili uspostavljanju pravilnijeg disanja.

Na primer, psihička uznemirenost može da izazove intenzivno i ubrzano udisanje i izdisanje vazduha, zbog čega se smanjuje količina ugljen-dioksida u organizmu, što dovodi do sužavanja krvnih sudova u mozgu. Najjednostavniji i sasvim dostupan postupak umanjivanja štetnih posledicca hiperventilacije je izdisanje i udisanje u kesu, jer se tako izdahnuti ugljen-dioksid vraća u telo, i smanjuje nemir i teskobu.

S druge strane, psihoterapijske metode u lečenju iracionalnih strahova koriste postupno vezivanje prijatnog osećanja smirenosti postignutog opuštanjem organizma putem kontrolisanog disanja, za zamišljeni predmet straha. Opuštenost se može postići metodom progresivne relaksacije, u kojoj važnu ulogu igra pažljivo usmeravano disanje – iz stomaka: udisanje par sekundi na nos, i dvostruko duže izdisanje na usta.

DISANJE I STRES

Jedno skorije istraživanje pokazalo je da je povezanost disajnog ritma i ponašanja još složenija – funkcije mozga su direktno u vezi sa udisanjem i izdisanjem. U ovoj studiji, autorke Kristine Zelano, ispitanicima je praćena moždana aktivnost i ritam disanja tokom rešavanja zadataka: istraživači su zahtevali od 60 ispitanika da donose brze odluke o tome kakve emocionalne izraze opažaju, dok je istovremeno praćen njihov ritam disanja. Njima su prikazivane slika lica koja su izražavala emociju iznenađenja ili emociju straha – zadatak je bio da se u što kraćem roku odgovori na pitanje koju emociju svaki lik izražava.

Utvrđeno je da postoje velike razlike u aktivnosti amigdale (deo mozga zadužen za emocije, naročito za strah) i hipokampusa (ima ulogu u procesu pamćenja i regulaciji ponašanja i osećanja) između udisaja i izdisaja. “Otkrili smo da se prilikom udisanja pokreću neuroni čitavog limbičkog sistema”, tvrdi Zelano. 

Prvobitno je ova pojava zapažena tokom praćenja sedam pacijenata koji su se lečili od epilepsije, gde su implantirane elektrode u mozgu služile da se otkrije poreklo napada: očitani električni signali pokazali su da je aktivnost mozga varirala u skladu s disanjem – pojavljivala se u zonama za obradu emocija, sećanja i mirisa. Ovo otkriće je navelo naučnike da provere da li disanje utiče na kognitivne funkcije smeštene u tim zonama – obradu emocije straha i pamćenje.

Učesnici istraživanja su lakše prepoznavali lik uplašene osobe ukoliko im je njena slika izlagana dok su udisali, nego ako su izdisali. Ovaj efekat je bio potpuno poništen ukoliko je ispitanik disao na usta – tako da je efekat specifičan za emociju straha u vezi s nazalnim disanjem (kroz nos).

U drugom delu istog eksperimenta, ispitanicima su prikazivane slike na ekranu koje je trebalo što bolje da upamte. Kasnije im je zatraženo da se prisete prikazanih objekata: prisećanje je bilo bolje ukoliko su slike prikazivane tokom udisanja vazduha. Zelano zaključuje da ova otkrića mogu ukazivati da je brže disanje u funkciji boljeg snalaženja u opasnim situacijama: “Ako se nađete u stanju panike, ubrzava vam se disajni ritam – rezultat je mnogo više udisaja nego u mirnom stanju. Na taj način naš urođeni odgovor na strah u vidu ubrzanog disanja može pozitivno da utiče na funkcije mozga, tako što on brže reaguje na opasne draži u okolini”.

Zelano navodi i povoljne implikacije na tehnike relaksacije, kada se praktikuje fokusirano disanje – tako udisanje postaje mehanizam harmonizacije limbičkog sistema, koji je centar naših emocija. Tako se svesno i voljno može usmeravati najfunkcionalniji način disanja u specifičnim okolnostima, koji se može i uvežbati i kao takav postati internalizovani obrazac reakcije u svojstvu kontrole pozitivnih i negativnih osećanja – neka vrsta “mini-terapije” u stresnim situacijama.

Tekst: Danka Spasovski

Izvor: elementarium.cpn.rs

______________________________________________________________

ŽENE U SREDNJEM VEKU…

tamoiovde-logo

Kad je na početku trećeg milenijuma završio aktivnu karijeru univerzitetskog profesora u SAD srpski književnik iz Čikaga i istoričar književnosti Nikola Moravčević počeo je da piše istorijske romane iz dubokog profesionalnog uverenja da je ovaj žanr kod Srba strašno zaostao.

Osim što je poradio na popravci žanra, Moravčević je u srpsku književnost vratio srpski srednji vek gotovo celu deceniju pre nego što su Nemanjići postali popularni u Srbiji i dobili prvi TV serijal na državnoj televiziji. Posle knjiga u kojima su glavni junaci bili srpski srednjovekovni vladari i plemići, Nikola Moravčević je u izdanju svog ovdašnjeg izdavača Arhipelaga objavio istorijsku studiju o ženama državnicima i diplomatama s kraja 14. i početka 15. veka, pod nazivom Srpske vlastelinke.

U njoj su opisani životi šest znamenitih Srpkinja: kneginje Milice, supruge kneza Lazara, njihovih tri kćeri Olivere, Mare i Jelene Lazarević, Mare Branković, starije ćerke despota Đurđa Brankovića i malopoznate plemkinje Jelene Dejanović, koja je udajom za vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa postala poslednja romejska carica. Kneginja Milica, njena najstarija kći Mara, udata za Vuka Brankovića, kao i nešto mlađa Jelena supruga Đurđa Stracimirovića Balšića na državnu scenu stupile su nakon što su postale udovice.

Dok su kneginja Milica i Mara Branković, uprkos teškoćama, uspešno upravljale posedima koje su nasledile, Jelena Balšić je žestoko ratovala protiv dominacije Mletačke republike. Sa političke scene povukla se udajom za Sandalja Hanića Kosaču, kojom je osigurala potporu svom sinu Balši Trećem kao vladaru Zete. Dve srpske sultanije, Olivera Lazarević i Mara Branković, bile su diplomatska potpora Srbiji – Olivera za života sultana Bajazita, kasnije je posredovala u porodičnim sporovima, a Mara posle smrti svog muža sultana Murata Drugog, u čemu je imala veliku pomoć svog posinka sultana Mehmeda Drugog. Veruje se da posle sultanije Mare niko od Srba nije imao toliki uticaj na Porti.

Princeza Jelena Dejanović Dragaš, kći vlastelina Konstantina Dejanovića i unuka rođene sestre cara Dušana, bila je poslednja vizantijska carica. Veruje se da je zahvaljujući njenoj državničkoj mudrosti propast Vizantije bila odložena bar za pola veka. Posle smrti cara Manojla Drugog preuzela je državničke dužnosti, a potom u vođenju države pomagala i svom sinu caru Jovanu Osmom, kome ni kad je napustio ovaj svet nije zaboravila potpisivanje crkvene unije sa Rimom – zabranila je da mu se ime pominje na liturgijama uz imena ostalih romejskih careva.

„Osnovni razlog za pisanje ove studije jeste to da se prepoznaju i cene jedinstveni doprinosi ovih žena u oblasti državništva i diplomatije i da buduće generacije Srba bolje razumeju koliko im je kuraži, samopregora i mudrosti bilo potrebno da u predominantno muškom svetu surovih političkih sukoba i borbi za dolazak i ostanak na vlasti u njihovom dobu uđu u ta opasna nadmetanja i na delu dokažu da su u njima ne samo ravne, nego čak i superiorne u pogledu mnoštva realnih vladalačkih postignuća koje istorija i dolazeće generacije treba da dostojno pamte“, objašnjava Nikola Moravčević u završnici knjige, koja je kao i sva njegova dela o srpskoj prošlosti zasnovana na obimnim istraživanjima istorijske građe i umeću istorijske rekonstrukcije.

Nikola B. Moravčević (Zagreb, 1935), univerzitetski profesor, pisac istorijskih romana i istoričar književnosti, po završetku Akademije za pozorišnu umetnost BU otišao je u SAD, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu, a potom i doktorirao na odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu. Profesor na odseku svetske književnosti Univerziteta države Ilinois u Čikagu, bio je osnivač i šef katedre za slavistiku. Autor je dve stotine književnih eseja i kritičkih prikaza iz oblasti ruske i srpske književnosti štampanih u desetak zbirki eseja u više vodećih enciklopedija, kao i u velikom broju književnih časopisa u SAD i Kanadi. Član je nekoliko američkih i internacionalnih profesionalnih udruženja i počasni doktor Vroclavskog univerziteta u Poljskoj. Bio je osnivač i 15 godina glavni urednik Srpskih studija, jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi. Dobitnik je nagrade Rastko Petrović za životno delo. Član je Krunskog saveta i nosilac Ordena Belog orla prvog stepena.

Piše: J. Tasić

 Izvor: Danas.rs

_____________________________________________________________

ČARI INTIME…

tamoiovde-logo

U mraku vidim kako ti oči sijaju,
a kad nam se lica dotaknu
i tvoj dah ukrsti sa mojim,
ja osetim sve godine naše ljubavi
sažete u jedan jedini tren,
i znam samo da postojimo ti i ja,
ali pretopljeni na silnoj vatri
naše duge, tajne i tajanstvene ljubavi,
i pomešani nerazdvojno, zauvek.

Ivo Andrić, Sveske /Pepita sveska, str. 83/, Prosveta, Beograd, 1981

Da je ljubav velika i stalna motivacija i tema umetničkog stvaranja – opšte je poznato. Ali da ljubav i u naše vreme može potpuno da ispuni smisao velikog stvaraoca i nametne mu se kao aktivna zamena za sve druge vrednosti– to posvedočuje i o tome dokumentovano govori ova knjiga.

U prirodi je stvari da mnogi stvaraoci drže dalje od očiju javnosti svoje privatne probleme, svoj lični život, pa čak i svoju pravu prirodu. I u tom pogledu Ivo Andrić je bio zanimljiva, ali i protivrečna ličnost. Iako je svojom spoljašnjošću i strogošću izraza odbijao (nasrtljivce), on je bio čovek željan komunikacije i lako se predavao strastima poverenja i ćaskanja. Samo, to je imalo svoju granicu, postojala je jedna nedodirljiva ispovedna tabu-tema: ljubav prema Milici Babić-Jovanović.

Kako pokazuje autor ove knjige, Gordana Brajović, Ivi Andriću je trebalo čitavih trideset godina ćutanja i čekanja da bi prijateljima otvoreno rekao ono što je u sebi nosio kao najveću svoju tajnu i najdublju emociju:
Ja sam Milicu mnogo voleo… Ona mi je bila sve.“ Ta ljubav se začela na prvi pogled, pri prvom susretu u Berlinu 1939. godine. I strast je odmah planula, ali sve se odigravalo na diskretan i prefinjen način, sa svim elementima jedne skrivene i nikad u detaljima obznanjene emocionalne i psihološke dramatike „ljubavnog trougla“,jer je Milica već bila supruga Nenada Jovanovića, s kojim se volela još iz đačkih i studentskih dana sve do njegove prerane smrti. O kakvim se istančanim odnosima i prirodama tu radilo, kako su se tu strasne i burne emocije postepeno preobražavale u „saznanje srca“ i koliko je tu trebalo ulagati napora za samosavlađivanjem, najbolje svedoči činjenica da je ta ljubav utroje postala osnova trajnog prijateljstva između Andrića i bračnog para Jovanović, kao i da je sve vreme to bio „ljubavni odnos bez senke i skandala.“
…..
Opisujući sebe kao mladića u trećem licu, u Znakovima pored puta, kako tačno i lepo zapaža naša autorka, Andrić se očigledno, iz raznoraznih, ne uvek sasvim odgonetnutih ili odgonetljivih razloga, dugo vremena osećao frustriranim za ljubav: „Smatarajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli i bežeći od ljubavi kao od suveše teške obaveze, on je i nehotice sve činio kako i njega niko ne bi trajno i potpuno zavoleo, i to mu je polazilo za rukom sve bolje i bolje.“

Da se u stvari radilo samo o zabludama i uzaludnim pokušajima da se promeni sopstvena priroda, ali i o psihološki i emocionalno nerazrešenim situacijama koje sežu u daleko i veoma ranjivo detinjstvo koga opterećuje mutno poreklo (po očevoj liniji) i čemerna sirotinja (po majčinoj), posvedočuje upravo ova knjiga, i to od korica do korica! 

Ma koliko se trudio da ostane po strani emocija i ma koliko uobražavao da mu je to sve više polazilo za rukom, čitalac će se na stranicama ove knjige uveriti da je Andrić postigao u životu upravo nešto suprotno od onoga što je sebi možda i kao svestan cilj, postavio u mladosti: okružio se prijateljima koji su mu do kraja života bili odani i kojima je uzvraćao emocije, ali i ostvario nežna prijateljstva sa ženama, od koje ono sa Milicom Babić može biti i zakasneli, ali pravi trubadurski model vernosti, istrajnosti, nežnosti i lepote.

Mislim da nije nimalo preterano reći, što nedvosmisleno proizilazi iz ove knjige, da su Miličine zasluge bile presudne baš u toj intimnoj sferi emocionalne komunikacije: ona je „otvorila“ Andrićevo biće, skroz-naskroz frustrirano, za ljubav i emocije, oslobodila ga mogućih pogubnih posledica introvertnosti, i ako čoveka, zapravo prvenstveno kao čoveka, a može biti, bar delimično, i kao pisca, ohrabrila ga i podsticala da neguje svoje osećanja i da otkriva ono što je u njemu bilo duboko skriveno.

Prateći detaljno i temeljno Andrićev životni put, autor nam otkriva koliko je Andrićeva sudbina zavisila od njegovog detinjstva i umeća da savlada njegove traume i pretvori ih u produktivan efekat. Finom opservacijom i analizom Brajovićka otkriva da je Andrićeva sklonost za putovanjem, koju je zadovoljavala i ispunjavala njegova diplomatska karijera, bila kompenzacija za njegovo poreklo (sin tkalje i neznanog oca) i da je time istovremeno pribavljao sebi maksimalno povoljne uslove za svoj spisateljski rad. Službovanje po svetu činilo ga je duhovno i intelektualno svojim i autonomnim, ali i ispunjavalo svešću da pripada celom svetu, tj. pomoglo mu da uspostavi i održi onu preko potrebnu ravnotežu između lokalnog i opšteg, konkretnog i univerzalnog.

Cela ova priča o Andriću, ali i njegovom odnosu prema ženama, u čijem je emotivnom, psihološkom i egzistencijalnom središtu odnos sa Milicom Babić-Jovanović, nesumnjivo potrvrđuje da je Andrić imao ljudskog, intelektualnog i muškog šarma da trajno pridobije odanost i sentimentalnost, i nikako, niti uvek, samo platonski obojenu privrženost ženskog pola. Iako privlačan kao muškarac i intelektualac, iz njega je zračila jedna autentična egzistencijalna rezonanca, i nju je svojom prefinjenom ženstvenošću, višestruko obojenom majčinskim, sestrinskim , prijateljskim i erotskim instinktom, otkrila i trajno za sebe vezala Milica Babić. Tu i jeste tajna ove nerazorive ljubavne veze.

Citatima iz pisama, dnevnika, izjava i razgovora sa ljudima koji su bili najbliži Andriću, autor ove knjige otkriva jednog sasvim drugog Andrića, Andrića koji je krajnja suprotnost onom zakopčanom, uštogljenom, mada elegantnom, u sebe zatvorenom gospodinu, čiji namrgođeni izraz lica unapred obeshrabruje svaki pokušaj komunikacije. Kakva zabluda i samoobmana! To je bila samo prividna maska za ulicu i svet, neka vrsta brane da se sačuva sopstveni svet i mir, ali brane koja začas prska i popušta čim se ostvari dodir, pa je Andrić umeo da se preda i povede za opštim raspoloženjem: zamislite Andrića koji u društvu veselih i robustnih prijatelja i drugara slikara Voje Stanića i sam peva kao ravnopravni član vesele kafanske družine, ili pak Andrića šereta, kako ga je opisao Sveta Lukić u svojoj poslednjoj knjizi Zvezde na nebu socijalizma (1966), koji sa takvim humorom i virtuoznošću improvizuje pred svojim gostima, improvizuje i improvizujući glumi razgovor dveju pevačica nove narodne muzike ili, u odsustvu Milice, priča svom posetiocu kako su za njega Poljakinje bile fatalne žene…

Završna rečenica ove knjige najbolje govori kakav je ona dar za čitaoca: „U Andrićevim delima učićemo da živimo, kao što bismo voleli da živimo u bićima koja volimo.“

Zoran Gluščević, ČARI INTIME (odlomak iz predgovora knjige Gordane Brajović, Andrić i Milica), Narodna knjiga, Beograd, 2004

Izvor: srodstvopoizboru

__________________________________________________________________________

„DAMA S LAMPOM“…

tamoiovde-logo

Florens Najtingejl

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima.

Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju. Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859. godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor:  srednjeskole.edukacija.rs

_______________________________________________________________

PODJEDNAKO, PEVANJE I PLAKANJE…

tamoiovde-logo

PODSEĆANJE, USPOMENE I ŽAL ZA BORISOM

_____________________________________________________________

ŠUMADIJSKI BLUZ

Boris Aranđelović (13. 10. 1948. Kragujevac — 27. 08. 2015. Roterdam) – „Balkanski Gilan“ i „Mr. Voice“, emocija „Šumadijskog bluza“ i jedini vokal koji je mogao da peva u duetu sa Točkovom gitarom, čovek koji je između života na dva kontinenta (Australiji i Evropi) obeležio glavni period grupe Smak. Školski primer pojma „roker“ i „motherfucker“ po temperamentu, veliki zaljubljenik u Kragujevac i Šumadiju, dobričina i bez dlake na jeziku, bio je pre svega čovek velike životne energije.

Poznat po pevanju u visokim registrima, što mu je, uz osobenu boju glasa, i donelo prepoznatljivost, u grupu „Smak” je došao 1973. godine, a izveo je neke od najpoznatijih pesama ovog popularnog sastava, poput „Crne dame”, „Šumadijskog bluza”, „Satelita”, „Bluza u parku”, numere „Alo”.

Bio je koncertni frontmen i na svojim plećima je iznosio teret koji su nametale složene melodije i ritmička kompleksnost tekstova. Posebnu atrakciju u nastupima „Smaka” predstavljao je „dijalog” između Borisovog glasa i gitare Radomira Mihailovića Točka, što je posebno uočljivo u pesmama „Šumadijski bluz”, Alo” i „Profesor”.

Bio je svetski putnik. U životu je radio svakakve poslove; u jednom periodu je bio i rudar. U društvu, na snimanjima, u kafani, pričao je viceve i šalio se, ali na sceni je bio gotovo stidljiv. Ponekad je znao da se povuče u pozadinu, odakle bi samo kuckao svojim dairama. Njegov odnos prema muzici bio je rigidan. Odbacivao je sve što mu se ne bi dopalo, bez obzira na kvalitet. Za njega je samo „Smak” bio svetinja. Nije bio ambiciozan, slava ga nikad nije interesovala. Muziku je osećao prirodno, nikad je nije učio. 

Šumadijski vitez, pevač potpuno drugačiji od drugih, jednostavan čovek koji se po toj svojoj osobini razlikovao od svih drugih velikih pevača jugoslovenske rok scene. Njegov šumadijski bluz bio je amalgam od sna i sevdaha, iz njegovog srca dopiralo je, podjednako, pevanje i plakanje. To je šifra gubitnika koji su jednom imali sve. Na kraju je završio bez dinara i viška popularnosti, taj svetski frajer i kafanski laf.

Izvor: facebook.com/srpski.underground

_____________________________________________________________

VIDEO PLUS


 

______________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

AKO NE POSADIM DRVO, NE MOGU ZASPATI OD MUKE…

tamoiovde-logo

Čuvar prirode: Od 12. godine svaki dan posadi po jedno drvo

I dok mnogi misle da svojim zalaganjem ne mogu napraviti nikakvu razliku u svetu u kojem žive, Abdul Samad Šeik, vozač rikše iz Bangladeša, živi je dokaz da mali doprinos može imati i te kakav značaj. Naime, od svoje 12. godine on svaki dan sadi po jedno drvo, što znači da je u proteklih 48  godina posadio više od 17.500 stabala.

Zamislite samo kako bi svet bio bolje mesto za život kada bi svaki čovek sledio njegov primer. Abdul Samad, u Bangladešu poznat i kao Drvo Samad, radi kao vozač rikše i dnevno zarađuje oko 1,25 dolara, što je jedva dovoljno da prehrani svoju porodicu.

Međutim, i uz taj skroman prihod, on sve ove godine uspeva da svaki dan kupi bar po jednu mladicu i posadi je negde u svom gradu Fardiupuru.

On smatra da je to njegova dužnost na ovom svetu i tvrdi da noću ne može zaspati ako taj dan nije posadio bar jedno drvo.

“Ako ne posadim drvo, ne mogu zaspati od muke. Ovo radim od svoje 12. godine i većinu stabala sam posadio na državnoj zemlji, gde sam siguran da ih niko ne sme dirati. Redovno ih obilazim, zalivam. Volim sva živa bića, volim i životinje, ali za drveće sam nekako posebno vezan“, kaže on.

Samad sa suprugom Jornom i četvoro dece živi u skromnoj drvenoj kolibi. Iako nekada nemaju novca da sastave do kraja meseca, on ne odustaje od sadnje drveća. Supruga mu često drži pridike zbog toga što i to malo novca troši na mlada stabla, ali on je jednostavno ne sluša.

“Njegovi prihodi su zaista minimalni, često nemamo da izdržimo celi mesec. Nekada mu zabranim da troši novac na sadnice, ali on me jednostavno ne sluša”, kaže Jorna. Ipak, deca imaju drugačije mišljenje. “Još nijednom mom ocu nisam rekao da ne sadi drveće, jer znam da čini dobru stvar i drago mi je što je istrajan i svaki dan posadi bar jedno”, kaže Kutub Udin (30), Abdulov sin.

I Abdulove komšije znaju za njegovu svakodnevnu naviku i kažu da to čini bukvalno celi život. Neka stabla koja je posadio u najranijem detinjstvu danas su već ogromna.

“Samad je primer za sve nas, on je izuzetan čovek. Njegov rad me zaista inspiriše. Nije samo stvar u drveću. Samad je izuzetan komšija, pomaže nam u svemu. Samo ga zamolite za nešto, on će dati sve od sebe da vam pomogne. On je tip ličnosti koji je neophodan u svakom društvu”, kaže komšija Sakandar.

Samad kaže da je drveće počeo da sadi jer mu je bog tako rekao. Za ovih 48 godina posadio je tačno 17.532 stabala.  Za svoje zasluge nedavno je i odlikovan. Naime, bangladeški mediji su mu dodelili nagradu od 100.000 taka (1.253 dolara) kako bi sebi i svojoj porodici izgradio bolji dom. U govoru povodom primanja nagrade Abdul je rekao da se on trudi da bude čuvar prirode te pozvao sve da slede njegov primer i štite okolinu. “Ja ne mogu sam, potrebna mi je pomoć i ostalih“, rekao je Abdul.

odditycentral.com

       Izvor: Živeti sa prirodom

________________________________________________________________  

KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA

tamoiovde-logo

ZAGLAVLJENOST – KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA?

ZAGLAVLJENOST

Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Photo by Street Wanderlust

ISCRPLJUJUĆE RELACIJE

Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.

U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.

KATASTROFIČNA OČEKIVANJA I ČEKANJE DEDA MRAZA

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.

Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

PSIHOTERAPIJA I ISTRAŽIVANJE OČIGLEDNOG

Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

_____________________________________________________________

 

DA VAM ŠTO PROZBORIM O NAŠIM ŠUMAMA…

tamoiovde-logo

Naučnik Josif Pančić – botaničar svetskog glasa, rekao je o šumi

 «… Da vam što prozborim o našim šumama, da vam pokažem njihovu važnost za život naš, za naše zdravlje, za svukoliku našu radnju i promišljenost, a to činim u toj poglavitoj nadi, da će se od sada o našim šumama mnogo više i ozbiljnije promišljati.

Druga je korist od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkog časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.

Treća je velika korist od šuma, što one zadržavaju silu vetrova. Vazduh gonjen tim vetrom rashladi se -biva gušći -u putu svome preko visokih brda i valja se Udvojeno težom niz ogolićene strane, a popušta tek onde od svoje sile, gde mu kakova šuma na put stane.

Ne manje važna je ona korist, što nas šume čuvaju od poplave. Voda koja kišom na šumoviti predeo pada, zadržava se većim delom na lišću, granama i stablu od drveća i na onoj mahovini ili drugim biljkama, kojima je u šumi zemlja obrasla, a bezbrojne cevčice na površini svekolikog tog Raića upijaju uz tu vodu i druge svakojake stvari i obraćaju sve to ili na svoje organička potrebe- da rastu, dok se ona po zakonu teže polako kroz zemne slojeve ne provere, i tu kao veći ili manji izvor na vidik ne izađe.

… A šta biva sa vodom, koja iz oblaka pada na kamen ili na golu zemlju? Ona teče, ničim ne zadržana, obično vrlo velikom brzinom niz brdske strane ruši sve što joj se na putu nađe i snosi lom i kamenje u niža, pitomija mesta. Teško stadu ili selu, koje se takovoj bujici na putu zadesi, neizbežne su joj posledice smrt i pustoš. … Još su nam šume od prevelike koristi tim, što usmeravaju žegu i ciču i što od njih zavisi raspoređenje vlage na zemlji. Krajevi, gde ima mnogo šuma, obično su hladniji od onih što su goli. Naša Srbija biva sve toplija, čim se više šume krče.

… Gde su šume i gola mesta srazmerno podeljena, tu vlada ona temperatura koja je kom pojasu prirodna. Gola se zemlja brže i jače zagreje od sunčane toplote. Nema toga koji ne uviđa, da se u gustom hladu šuma skuplja voda u izvore, potoke i rečice, i da šume zadržavaju silu vetrova i bujica.
… A da bi mogli šume da sačuvamo i da obezbedimo sebi sve koristi koje od njih imamo, potrebno je da šume poznajemo.

… A ovo je, braćo, baš ono na šta sam želeo našu pažnju da obratim, jer tu ima najviše grešaka, u našem narodnom gazdovanju, grešaka zbog kojih će nas potomstvo, ako im leka ne potražimo, ljuto osuđivati. … U nas se seklo i danas seče šumsko drveće, gde je kome najudesnije i najbliže. … A šta valja da radimo, da se sačuvamo od daljih grešaka i da šume dovedemo u ono stanje, kao što to nauka propisuje i kao što to naša i našeg potomstva korist iziskuje? Ovim prelazim na drugi najvažniji, ali ujedno i najteži deo mog govora, jer tu treba mnogo šta, čime 1 čovek ne vlada, tu treba da porade zakonodavci, vešti šumari i dobra volja naroda, koji se šumom na razne svoje potrebe služi.

… Ali i ako do sada ništa izgubili nismo, jako bi pogrešili, da ostanemo iu buduće skrštenih ruku i da ne potražimo, da se naši šumski zakoni prema našim potrebama doteraju, a što je još preteznija, da im se dobavi potrebna važnost i poslušnost, bez kojih i najbolji zakon na svetu ostaje mrtvo slovo.

Treće na što želim da vašu osobitu pažnju obratim ovo je: da pored najboljih zakona šumarskih, pored najbrižljivijih i najveštijijih čuvara šumskih, neće biti moguće da se postigne ono čemu imaju da posluže zakoni i čuvari, dok sam narod, svestrano poznavajući svoje istinske koristi, sa punim uviđanjem onoga što je sebi i svome potomstvu dužan, ne prihvati izdate zakone i određene šumare, ili jasnije da se izrazim, dok svaki Srbin živo ne prione, da bude svojim šumama najrevnosniji čuvar i najžešći osvetnik svakoga šumi nanesenog kvara.

… Mi smo šume nemilice sekli ni najmanje se ne osvrćući, šta će najzad od njih biti, i u tome smo radili kao onaj raspikuća, koji iz pune kese neprestance vadi, a nikad ništa u nju ne meće. … Vreme je, da svaki onaj, koji kakovu svoju potrebu iz šume namiruje, pomišlja, da je to samo pozajmica, kojoj valja da se oduži, ako neće da ga potomstvo, kao besavesnu dužnika, proklinje.

… Veći visovi valja da se ostave pod šumom, ili ako su goli, valja da se šumom zasade. Izvori, korita potoka i reka valja da ostanu pod šumom ili da se drvećem zasade, jer ono čuva, da voda brzo ne isparava, da se izvori ne zasiplju i rečne obale ne oburvavaju. Na kamenitim mestima valja tim strožije da se goroseča zabrani, tim brižljivije da se šuma sadi, čim su ta mesta strmenitija.

… Da nam valja svima mogućim sredstvima, da poradimo, kako bi se po narodu našem rasprostrle i utvrdilo ovo uverenje: da je svaki Srbin najprirodniji čuvar i branilac svojih rođenih šuma. Samo ako se ovo četvoro složilo bude, moći će se postići ono, što nauka propisuje i što nam nalaže naša i našeg potomstva korist – da nam se naše lepe šume sačuvaju. «

Added by Emina Milosavljević

Izvor: blagodatsrbije

_______________________________________________________________

FotoPlus

Tršić – B. Stanković