SAMO DELA LJUBAVI OSTAJU…

tamoiovde-logo

Vladeta Jerotić citati

Pored titula književnika, lekara, psihoterapeuta i mnogih ostalih, Vladeta Jerotić je pre svega erudita.

Vladeta Jerotić je rođen u Beogradu 1924. godine, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Nakon diplomiranja na Medicinskom fakultetu odlučuje da se specijalizuje za neuropshijatra. Ne zaustavlja se ni tu, već nastavlja svoje obrazovanje u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao i psihoterapiju.

Akademik prof. dr Vladeta Jerotić član je Udruženja književnika Srbije, kao iMedicinske akademije i SANU-a. Napisao je veliki broj radova iz oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Takođe, održava brojna predavanja na iste teme u Beogradu, dok je pre putovao po celoj Jugoslaviji sa istim ciljem.

Pored mnogbrojnih dela, izdvajamo citate iz knjige Samo dela ljubavi ostaju, koja je objavljena 1996. godine.

„Revoltirajte se prvo protiv sebe, pa onda protiv sveta…Prvo revolucija protiv zla u sebi, a potom revolucija protiv zla van sebe…“

„Istinski plod naše duše nije smišljena reč, niti beseda koju smo brižljivo pripremili i doterali. Naš plod je ona reč koja ’izleti’, koju nekontrolisano izgovorimo, ona koja izvire iz ’suviška srca’.“

Analizom stare narodne poslovice „Ne gledaj me ko sam bio, već ko sam sad“,Jerotić objašnjava da je svaka poslovica ili dvosmislena ili višesmislena. Ovu poslovicu, on poistovećuje sa čovekovim psihološkim stanjem, i zato raščlanjuje čoveka po njegovim fizičkim i duhovnim karakteristikama.

Govori da su telesne funkcije čoveka pažljivo posmatrane i proučavane, ali to nikada nije dovoljno. Uvek se pojavi neka nova sitnica, koja može da pobije sve prethodne zaključke.

„A šta reći tek o duhovnim funkcijama čovekovim, o „religioznom čoveku“, o čovekovom verovanju u besmrtnost duše, o njegovoj dubokoj potrebi za ritualima, o žrtvovanju i molitvi!“

Samo dela ljubavi ostaju“ Jerotić navodi kao jednostavnu istinu.

„Ljubav nosi u sebi, kao jedno od bitnih svojstava – stvaralaštvo.“

„Dobro je rečeno da je probni kamen za svaki pravi posao ili izgovorene reči pitanje: da li su nadahnuti ljubavlju? Kada bi čovek samo jednom mogao da uvidi kako je uzaludan najveći deo njegovog rada kada ga ne pokreće ljubav, bio bi mnogo manje sujetan i neplodan u svojim aktivnostima.“

Preko saveta iz proročišta u Delfima: upoznaj samog sebe, Jerotić takođe naglašava potrebu za samospoznajom govoreći: „Savremena psihologija, a filozofija je ovo i ranije znala, s pravom upozorava da čovek ne može da dela pravilno, a ni da procenjuje dela i postupke drugih ljudi, dok ne upozna svesne, i još više nesvesne motive, pre svega emotivne, a onda i intelektualne prirode, koji podstiču, upućuju i determinišu sve naše vidljive radnje.“

Vladeta Jerotić za današnjeg čoveka zapadnoevropske hrišćanske civilizacije misli da nedovoljno voli i poštuje samog sebe. Konzumiranje duvana, alkohola i droge pokazuje ovu teorijsku misao u praksi. Svaki čovek je svestan štetnih posledica ova tri poroka, ali je jako mali broj spreman da im odoli.

Da li ljubav uvek pobeđuje? – pita se i Vladeta Jerotić

„Možemo li ceniti i zavoleti bližnjeg, a ne ceniti, niti voleti sebe? Tako nešto jednostavno nije moguće.“

„Sebičan čovek je čovek koji ne voli sebe.“

„Otkud čoveku ohola ideja da je on sebi dovoljan?“

Strah je još jedna od bolesti današnjice, a, ili je nedovoljno istražena, ili je isuviše subjektivna stvar.

Strah

„Ko se od vas nije uverio da kada duže vremena pati od straha, obavezno počne da sumnja (u sebe i druge ljude), ili kada smo sebični zar ne postajemo i gnevni! A može li ljudska savest da podnese strah, sebičnost, sumnju i gnev, a da ne postane žalosna?“

„Strah leči vera, sebičnost ljubav, a žalost – nada.“

Pred kraj knjige, Jerotić ohrabruje čoveka da shvati njegovu pravu svrhu bivstvovanja. Treba da shvati da je on i hram i tvrđava, što je ujedno i naša poruka kao zaključak:

„Čitav mineralni, biljni i životinjski svet, podjednako onaj koji živi u vodi, na zemlji ili u vazduhu, prisutan je u u telesnom sastavu čoveka.“

 Vana Filipovski

Izvor:  kultivisise

______________________________________________________________

 

MARGERIT DIRAS – ŽIVOT IZMEĐU LJUBAVI I BOLA…

tamoiovde-logo

Bila je izdavački i društveni fenomen svog vremena. Legendarna francuska spisateljica, rediteljka i avangardna umetnica koja je osvojila svet – Margerit Diras.

39437-diras-580x0Ono što sam napravila u književnosti bilo je revolucionarno“ rekla je Margerit Diras novinarki italijanske „La Stampe“, u jednom od mnogobrojnih razgovora.

Između 1987. i 1989. godine novinarka Leopoldini Paloti dela Tore, redovno je posećivala Margerit. Odlazila je u njen stan, koji se nalazio u Parizu, kako bi razgovarale, a onda je Dela Tore njihove međusobne priče objavila u knjizi.

Ograničena na italijansko tržište, knjigu niko nije ni primetio sve do 2013. godine, kad je prevedena na francuski, a ove godine i na engleski.

„Samo iz onoga što nedostaje, iz praznih prostora koji se pojavljuju, nešto se može roditi“ rekla je italijanskoj novinarki Diras objašnjavajući svoj književni, ali i filmski stil.

Margerit Diras napisala je gotovo 50 knjiga i snimila 19 filmova. Bila je uverena i praktična komunistkinja, članica francuskog Pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata, teška alkoholičarka i narcisoidna do krajnjih granica.

Odrasla u prašumama Vijetnama i Kambodže

Rođena je 1914. u Indokini, odnosno, u današnjem Sajgonu u Vijetnamu, kao Margerit Donadje. Njeni roditelji bili su Francuzi – majka učiteljica, a otac državni službenik koji je umro kad joj je bilo sedam godina. Margerit je nastavila da živi sa majkom i dva brata u siromaštvu. Ubrzo se preselili u Kambodžu, gde je njena majka potrošila i poslednju ušteđevinu kako bi kupila zemlju.

Sećam se jedne noći kad sam sa prijateljima hodala po prašumi bosa, a tlo je bilo prekriveno zmijama. Nisam se bojala, imala sam 12 godina, ali sad, kad sam odrasla, nije mi jasno kako smo se izvukli živi iz toga. Videla sam i crnog pantera, bio je na nekoliko metara od mene, a redovno smo išli u šumu da gledamo majmune – ispričala je o detinjstvu u Vijetnamu i Kambodži.

12417749_1011597415575679_6643267569024081453_nPorodica Donadje živela je u siromaštvu. Najteže je bilo kad je postalo jasno da je njena majka prevarena i da je kupila zemlju koja svake kišne sezone potpuno poplavi. Margerit je tako odlučila da pobegne od siromaštva.

Sa 17 godina otišla je u Pariz da studira matematiku. Međutim, ubrzo se prebacila na pravo. Nakon diplome, učlanila se u Komunističku partiju i počela je da radi u državnoj kancelariji za Indokinu. Ubrzo se udala za pisca Roberta Antelma, koji je takođe bio član Pokreta otpora.

Prvi razvod i početak spisateljske karijere

Brak je bio srećan sve dok Margerit nije rodila dete koje je umrlo na porođaju. Ubrzo nakon toga upoznala je Dijonisa Maskola, koji joj je godinama bio ljubavnik i sa kojim je imala sina.

Prvu knjigu „Drznici“ objavila je 1943. godine, a drugu – godinu dana kasnije. Ipak, veći uspeh morao je da sačeka 1950. godinu. U međuvremenu, njen još uvek zakoniti muž, Antelma je uhvaćen i odveden u koncentracioni logor Buhenvald. Preživeo je, ali se u Pariz vratio sa samo 38 kilograma. Margerit se brinula o njemu sve dok se nije potpuno oporavio i tek je onda zatražila razvod.

Pre nego što je objavila prvu knjigu odlučila je da promeni prezime u Diras, po nazivu sela u kojem se rodio njen, nikad prežaljeni, otac.

Treći roman „Morski zid“ doživeo je veliki uspeh i ona je uskoro postala nezaobilazno ime pariske intelektualne scene pedesetih. Ono što je najzanimljivije, ona je svoje savremenike mrzela.

Sartr i Kami su mi dosadni. Svi ti novi filozofi mi se čine kao mladi seljaci koji su opsednuti idejom Pariza i levičarskim snobizmom. Svi ti pisci „novih romana“ su previše intelektualni za mene. Ko njih uopšte čita? Uostalom, niko od njih nikad neće napisati nešto približno dobro kao što je „Ushićenje Lol Stajn“, govorila je spominjući naslov svoje knjige.

Nije volela ni filozofkinju i istaknutu feministkinju Simon de Bovoar. Ali, to je navodno bilo zato što su obe bile zaljubljene u Žaka Lorana, francuskog novinara.

11701039_1690911764530300_2786915755492267723_nIako je Diras živela feminizam, odbacujući norme koje su sredinom prošlog veka bile nametnute ženama, ističući kako žene žive pod opresijom muškaraca – nije volela da je nazivaju feministkinjom.

Volela je samoću i često je govorila kako bi „svaki put kad bi prekinula vezu sa muškarcem i počela da živi sama pisala najbolja dela“. Međutim, veoma je volela društvo. Urbana legenda je da su vrata njenog stana uvek tokom dana bila širom otvorena. U društvu je uvek bila glavna, govorila je glasno i najjače se smejala, a omiljena tema bila je – ona.

Nikad u životu nisam lagala… Osim muškarcima

Njen najpoznatiji roman „Ljubavnik“ priča je o francuskoj 15-godišnjakinji koja sa majkom udovicom i dva brata živi u Indokini u siromaštvu, te se upušta u seksualnu vezu sa 17-godišnjim Kinezom iz bogate porodice. Devojka napušta dečka nakon što shvati da je nikad neće oženiti, jer je njegovoj porodici neprihvatljiva. Odlazi u Pariz gde postaje međunarodno priznata spisateljica…

U stvarnosti, Margerit je (kada je imala 15 godina) bila u vezi sa sinom bogatog kineskog trgovca, a ova veza predstavljala joj je inspiraciju za još tri romana. Uvek je menjala neke detalje i nikad nije otkrila pravu priču.

„Nikad nisam lagala u knjizi, niti u životu. Osim muškarcima, ali inače nikad“, rekla je svojevremeno ova legendarna spisateljica

Nakon nekog vremena počela je da snima filmove. Želja da postane rediteljka probudila joj se nakon što je videla filmove snimljene prema njenim romanima. Nisu joj se svideli, pa je odlučila da sama „priča svoje priče“.

Svi reditelji popunjavali su tišinu u mojim knjigama glumom i nekom radnjom. To je banaliziranje. Nisu shvatili da su te praznine početak. Gledaocima je potrebno dati što manje toga za gledanje, a što više prostora za razumevanje i slušanje, objasnila je Diras.

Njeni filmovi su uglavnom bili vrlo eksperimentalni, a uključivali su nekoliko minuta crnog ekrana i slično. Osim toga, napisala je scenario za čuveni film „Hirošima, moja ljubavi“.

Uverena komunistkinja koja je izašla iz partije

Iako je nakon deset godina izašla iz francuske Komunističke partije, Diras je celog života ostala uverena komunistkinja. Diras je bila vrlo produktivna umetnica, ali većinu vremena zapravo je bila – pijana. Godinama je bila teška alkoholičarka i živela je neuredno. Danju je spavala, a noću bi čitala i pisala.

Crno vino sam pila da bih zaspala. Zatim bih popila konjak, to je bilo uveče. Onda bih popila čašu vina na svakih sat vremena. Kad bih se probudila, prvo bih popila kafu, pa konjak, a onda bih pisala. Jedino mi nije jasno, kako sam posle svega mogla da pišem. Bila sam prava alkoholičarka, baš kao što sam bila prava spisateljica – rekla je Diras.

Nakon što je godinama živela sama, počela da se dopisuje sa studentom Janom Štajnerom, koji je bio njen obožavatelj. Nije jasno, da li je između njih postojala ljubavna veza, jer je on navodno bio homoseksualac, ali je jasno da im je odnos bio intenzivan. Jan je bio potpuno zaluđen spisateljicom. Doselio se kod nje i godinama joj je bio „najbolji prijatelj, otac, sin, sluga, muza, kućni ljubimac i rob“.

  1. godine je pala u komu u kojoj je bila pet meseci. Otpisali su je. Ipak, ona se probudila, i to bez posledica

Bio je 30 godina mlađi od nje, a Diras mu je kasnije posvetila knjigu koju je nazvala po njemu. Prvih nekoliko godina zajedno su pili. Navodno im je rutina bila takva da bi Diras diktirala rečenice Janu, a nakon što bi završili otvorili bi bocu crnog vina. Nakon dve popijene čaše Margerit bi povratila, a zatim nastavila da pije sve dok se ne bi onesvestila. Njih dvoje su znali da popiju i po devet litara vina dnevno!

Svaki dan lekar je dolazio kako bi pitao Diras da li želi da živi – ako želi, mora da ide u bolnicu. Odbijala je godinama. Međutima, kada je počela da piše knjigu „Ljubavnika“, Jan je uspeo da je nagovorio da 1982. godine ode na lečenje kako bi mogla da dovrši roman. Pristala je i dve godine kasnije objavila knjigu koja je postala hit u svetu.

„Ljubavnik“ je preveden na 43 jezika i prodan u više od dva miliona primeraka.

Margerit je opet počela da pije i 1988. je pala u komu u kojoj je bila pet meseci. Otpisali su je. Ipak, ona se probudila, i to bez posledica. Napisala je još šest knjiga, a preminula je od raka grla 1996. godine u Parizu.

Izvor: odknjigedoduse /Dnevno.rs

_________________________________________________________________________________

GOVORIO JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

tamoiovde-logo

Slavni engleski književnik i nobelovac Džordž Bernard Šo umro je na današnji dan, 2. novembra 1950. godine.

Engleski pisac irskog porekla, Šo je bio izraziti satiričar i jedan od od najduhovitijih ljudi 20. veka.

George WritingU oštrom, ali šaljivom tonu prikazivao je protivurečnosti građanskog društva u Engleskoj.

Kroz političke i ekonomske članke, u govorima, kao i veoma značajnim predgovorima za pojedine komade, žestoko se podsmevao lažnom moralu srednje klase u religiji, etici, politici i ekonomiji.

Verni sledbenik Ibzenove dramaturgije, Šo je napisao sedamdesetak pozorišnih komada, od kojih su većina „komadi s tezom“.

Njegove komedije su klasični primer realističke drame, a u dramama retorika preovlađuje nad dramatikom.

Najpoznatija dela su mu : „Udovičke kuće“, „Zanat gospođe Vorn“, „Kandida“, „Sveta Ivana“, „Đavolov učenik“, „Pigmalion“, „Čovek i nadčovek“, „Oružje i čovek“, „Major Barbara“, „Fabijanski eseji“, „Srž ibzenizma“.

Izvor teksta:rts.rs

_________________________________________________________________________________________

 GOVORIO NAM JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

„Moj način zbijanja šale je da kažem istinu. To je najsmešnija šala na svetu”

„Žene koje misle jesu žene na koje se obično ne misli.“

„Bog je stvorio ženu i muškarca, ali je zaboravio da svoj izum patentira, pa prema tome, to isto može da napravi svaka budala.“

„Demokratija je oblik društvenog uređenja koji garantuje da se sa nama neće upravljati bolje nego što zaslužujemo.“

„Ćutanje je najsavršeniji izraz preziranja.”

„I spavanje je jedan vid kritike, naročito u pozorištu.“

„Kad Vlada obezvredi novac da bi obmanula sve svoje poverioce, onda se tom postupku daje učtivo ime: inflacija.“

„Večni se rat vodi između onih koji su na svetu zato da iz njega izvuku što veću korist i onih koji su tu zato da život na Zemlji učine što ugodnijim za sve ljude.”

„Pohlepa za novcem je izvor svega zla.”

„Kleveta je kao osa: ako je ne možete ubiti prvim udarcem, bolje je da je ostavite na miru.“

„Život izjednačuje sve ljude: smrt otkriva istaknute.”

„Lekari nam pomažu da dođemo na ovaj svet i da odemo na onaj svet.“

„Ko ima volje, ima i načina.”

„Učen čovek je lenština koja ubija vreme učenjem. Čuvaj se njegovog lažnog znanja: ono je opasnije od neznanja.”

„Ljudi za svoje neuspehe krive prilike i okolnosti.“

„Misli skaču s čoveka na čoveka kao buve, ali ne ujedaju svakog.“

„Mladost je najlepše što imamo. Kakav zločin, što je dajemo deci koja je straće.“

„Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, kada se domognu vlasti, kvare vlast.“

„Nije mi jasno zašto se smatra da su ljudi, koji veruju u postojanje elektrona, manje lakoverni od onih koji veruju u postojanje anđela.“

„Vrlina se na sastoji toliko u uzdržavanju od poroka, koliko u nemanju želje za njima.”

„Nije teško pronaći ljude koji su sa 60 godina deset puta bogatiji nego što su bili sa 20 godina, ali nijedan od njih ne tvrdi da je deset puta srećniji.“

„Novac je najvažnija stvar na svetu. On predstavlja zdravlje, snagu, čast, plemenitost i lepotu, a žudnja za njim predstavlja bolest, slabost, sramootu, beznačajnost i ružnoću.“

„Pobrinite se da u životu dobijete ono što volite, jer će vas inače prisiliti da volite ono što dobijete.“

„Kuća je zatvor za devojku, a radionica za ženu.”

„Razuman čovek se prilagođava svetu, nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi. Stoga savnapredak zavisi od nerazumnog čoveka.“

„Treba biti pošten, ali ne valja ako ti to teško pada.“

„U životu uspeh postižu oni koji stanu na svoje noge i traže prilike koje im odgovaraju, a ako ih ne nađu, sami ih stvaraju.“

„Čuvaj se čoveka koji ti ne vrati kada ga udariš, jer on ti neće oprostiti, niti će dozvoliti da oprostiš samome sebi.“
______________________________________________________________________________________

BUDITE KAO DECA…

 tamoiovde-logo

Kako bi se čovek radovao, kako bi se radovao u pravom, čistom smislu te reči, treba za jedan trenutak opet da postane dete.
Radost je stvar koju odrasli ne poznaju. Oni tom rečju nazivaju nešto sasvim drugo, sasvim različito.
Treba mnogo, mnogo naivnosti za pravu, čistu radost.
Prava je radost ustvari bezrazložna. U tome i jeste njena čudesna lepota.

Vladan Desnica

***

Na današnji dan 17. septembra 1905. godine, – rođen je književnik Vladan Desnica.

***

„A čudno kako i najveći ljubavni zanos, i najjaču zagrijanost može smjesta da rashladi neka sitnica: mala neukusnost, mali lični miris od nedovoljne soanjiranosti, najmanja ljaga smiješnoga. Pa čak i samo jedna krivo izgovorena strana riječ! (…) Kako to da od jedne slične trice sve te naše osjećajne konstrukcije i nadgradnje odjednom splasnu u ništa? Život ljubavi je život maslačka! Stalno ugrožen, pod vječitom prijetnjom da se od jednog otpuha raspline!“

Možda nemaju sasvim krivo oni koji tvrde da je ljubav uglavnom igra samoljublja, ukoliko nije puka čulnost.
Vladan Desnica “Proljeća Ivana Galeba”

___________________________________________________________________________________

200px-Vladan_DesnicaVladan Desnica

Vladan Desnica (Zadar, 17. septembar 1905 — Zagreb, 4. mart 1967) je bio srpski i jugoslovenski književnik.

Poreklo

Vladan Desnica rođen je u Zadru u srpskoj porodici Desnica, pravoslavne veroispovesti. Njegov otac je Uroš Desnica, a majka Fani Desnica, rođ. Luković. Vladan Desnica potomak je Stojana Mitrovića Jankovića[1] (oko 1635—1687), u srpskoj narodnoj pesmi poznatog kao Janković Stojan, vođe srpskih kotarskih uskoka u XVII veku, serdara Kotara, kavaljera sv. Marka, konjičkog kapetana, zapovednika tvrđave Ostrovice.

Desnice su srpska porodica poreklom iz Srba u Lici, odakle je pradeda Vladana Desnice, Danilo Desnica, trgovac i posednik, došao u Obrovac gde mu se rodio sin Vladimir Desnica (1850—1922) koji je sa Olgom Janković, kćerkom grofa (conte veneto) Ilije Dede-Jankovića (1818—1874), potomkom Stojana Jankovića, poznatim slovenofilom, pesnikom, prvakom srpskog naroda u Dalmaciji, imao sina Uroša Desnicu (Obrovac, 28. avgust 1874 – Split, 13. jul 1941), pravnika, člana Srpske stranke, nosioca austrijskog viteštva, predsednika Dalmatinske vlade, poslanika u Narodnoj skupštini, senatora, koji je učestvovao u donošenju Zadarske rezolucije, a kao protivnik austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine tokom Prvog svetskog rata bio interniran u Italiju. Pošto je konte Ilija Dede-Janković bio poslednji muški izdanak svoje porodice, Jankoviće su po njegovoj kćerki Olgi, nasledile Desnice, celokupnu imovinu u Islamu Grčkom, uključujući dvore Jankovića, porodičnu crkvu, zemljišne posede i dr.

Uroš Desnica se oženio sa Fani Luković, kćerkom pomorskog kapetana Đure Lukovića iz Prčnja u Crnoj Gori[3]. Uroš Desnica je sa Fani Desnica, rođ. Luković imao sina Vladana Desnicu i kćerke Olgu i Natašu.

Biografija

Vladan Desnica studirao je prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim je prešao u državnu službu. 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“ koji je i uređivao dve godine. Književnim radom počeo je da se bavi pred Drugi svetski rat, a intenzivno tek posle oslobođenja.
Pisao je pesme, poeme, kratke priče i novele uglavnom sa tematikom svoje rodne Dalmacije. Najpoznatiji roman mu je Proljeća Ivana Galeba objavljen 1957. u Zagrebu. Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950, to je prvi srpski roman sa tematikom iz Drugog svetskog rata. Neke od njegovih pripovedaka imaju antologijsku vrednost: Posjeta, Priča o fratru sa zelenom bradom, Florjanović, Konac dana, Bunarevac, Solilokviji gospodina Pinka. U značajnija dela ubraja se zbirka pesama „Slijepac na žalu“ i drama „Ljestve Jakovljeve“.

Bavio se i filmom, napisao je scenario za film „Koncert“ 1954. jednan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije. Po njegovom scenariju je snimljen i film „Prvada“ 1962, a posle njegove smrti „Pred zoru“ 1974. na osnovu istoimene novele, koja je realistička analiza gradsko-seoskih odnosa u okviru ratnih dešavanja. 1974. po noveli „Florijanović“ snimljena je istoimena TV drama.

Vladan Desnica je sahranjen u srpskoj pravoslavnoj crkvici Svetog Georgija pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom. Crkvu u kojoj je sahranjen su uništile hrvatske snage tokom operacije Maslenica u januaru 1993. godine.

Bibliografija
Zimsko ljetovanje – 1950 Zagreb,
Olupine na suncu – 1952 Zagreb,
Proljeće u Badrovcu – Beograd 1955,
Slijepac na žalu (pesme) – 1955 Zagreb
Tu odmah pored nas – 1956 Beograd,
Proljeća Ivana Galeba – 1957 Zagreb i Sarajevo,
Fratar sa zelenom bradom (pripovetke) – 1959 Zagreb,
Sabrana dela I -IV – 1975 Zagreb
Progutane polemike – 2001 Beograd

Izvor: Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

___________________________________________________________________________________

„Život jednoličan, dan na dan jedno te isto, ljudi sitni i banalni, a vremena gadna; bljuzgavica, blato do gležanja. Baš nije vrijedno da se živi!“

„I strah od banalnosti težak je nedostatak. Tipičan osjećaj sitnog nevoljnika.“

„To kao da nije jedan proizvoljno, ljudskim sporazumom utvrđen dan, nego nadljudski, s višeg mjesta određen. Na selu i u varošici, u pustinji kao i u metropoli, nedjelje, ma koliko različite među sobom, imaju nešto osnovno zajedničko. I to nešto kao da ne leži samo u ljudima, kretanju i migoljenju živog ljudskog stvora, već i u prirodi, u čitavom njenom ritmu, pa i u takozvanim mrtvim stvarima.

I u samom zraku, u kome se truni zlatasti, ljepljivi nedjeljni pelud. U nedjelju je sunce više sunce a tišina više tišina nego u druge dane. Još u djetinjstvu činilo mi se da se u nedjelju sunčane opekline na kupanju dobiju kudikamo lakše i brže nego radnim danom. U nedjelju i bube sporije gamižu, i sokovi u bilinama sporije struje.“
Vladan Desnica “ Proljeća Ivana Galeba“

_____________________________________________________________________________________

PROLJEĆE IVANA GALEBA

U ovom romanu stari muzičar Ivan Galeb, naizgled beznadežno prikovan za bolesničku postelju, boreći se između života i smrti, evocira čitav svoj život dok oko njega promiču lekari, bolničari, medicinske sestre. Ivanova sećanja se, prirodno, najčešće vezuju za trenutke intenzivnijeg života, mladost posvećenu umetnosti, za proleće života. Suočen sa činjenicom da mu se smrt u nekoliko navrata opasno približila, Ivan je počeo da svodi životne račune. U konačnom bilansu njegova slika života bila je prilično sumorna. Iako već pomiren sa smrću i činjenicom da u životu nije sve kako treba, Ivan ozdravljuje i izlazi iz bolnice u jedno novo proleće.

Pisac je delo gradio revokativnim slikama umetnikove mladosti, bez ikakvog fabulisanja čak i onih događaja koji su nudili živu i zanimljivu radnju, pa se vrednost romana traži upravo u meditacijama i refleksijama iskusnog umetnika. Roman Proljeće Ivana Galeba se bavi različitim problemima teorije umetnosti, filosofije, psihologije, estetike, etike, itd. Razmišljanja, analize, hipoteze, sudovi i zaključci o brojnim oblastima čovekovog života i njegovog stvaralaštva iskazani su isključivo kao meditacija glavnog junaka romana. Ipak, ti iskazi, s obzirom na specifičnost značenjske strukture romana, imaju dvostruku funkciju. S jedne strane, oni su elementi metodološkog postupka u psihološkom projektovanju ličnosti. Tim iskazima pisac je portretisao, razvijao i obogaćivao lik centralnog junaka, Ivana Galeba, kao i niz manje-više sporednih likova, npr. Ivanovog dedu, župnika, apotekara Ivana, revolucionara Radivoja… Međutim, u ovakvom tipu romana, meditativni iskazi i refleksije junaka „imaju i relativnu smisaonu samostalnost“. Ti se iskazi moraju shvatiti i kao piščeva viđenja problema koji se u romanu tretiraju. Tako glavnog Desničinog junaka treba shvatiti, u najbukvalnijem smislu, kao piščevog protagonistu, dok se za ostale likove to ne može reći.

Ovo zanimljivo delo Vladana Desnice bavi se čitavim nizom opšteljudskih problema kao što su: suština i svrha ženske lepote, suština i svrha umetničkog stvaralaštva, umetničko stvaranje kao vid psihičke kompenzacije, kakva mentalna struktura ličnosti odgovara našem vremenu, itd. Tri centralna lika, Ivan Galeb, apotekar Ivan i revolucionar Radivoje, čine i u metodološkom smislu osmišljeno postavljen trougao, u čijem se okviru rešavaju postavljeni problemi. Postupak umetničke analize pisac rešava tako što apotekara Ivana i Radivoja stavlja u karakteristične aktivne situacije ili ih dovodi u neposredne kolokvijalne dispute sa Galebom. Njihovo ponašanje i stavovi izrečeni u raspravama Ivanu Galebu služe kao osnova za uopštavanje i zaključivanja.

Po Galebovom, a to znači i po piščevom shvatanju, čovek je u svojoj suštini protivrečno, kontradiktorno biće. „Smiješno je“ — kaže Galeb — „kako su kasno ljudi došli do toga da je prosto nemoguće zamisliti dvije tako disparantne, tako suprotne crte, a da se ne bi mogle naći udružene u koži jednog živog čovjeka… Da sam pisac, nikad ne bih strahovao da ne upadnem u kontradikciju: tek kontradikcija je ono što liku daje krepčinu i reljef“. Čovek nije jednosmerno i pravolinijsko, ni strogo racionalno biće; on je složen iz niza protivrečnosti.

Galeb je u suštini pesimista i skeptik, ali njegova misao nije do kraja crna. On smatra da je život jedinke uslovljen, determinisan nizom komponenata koje svaku ličnost čine osobenom. „Svako od nas“ — misli Galeb — „nosi u sebi namotano klupko svog životopisa, repetorijum svojih mogućnosti. Pa i svoj osoben način skončanja.“ Odstupanja od ovih principa javljaju se samo u izuzetnim prilikama kakve su ratovi i revolucije. Dve oprečne crte ljudske prirode, i ljudske sudbine, jesu i cinizam i moralizam. One žive u svakoj ličnosti. Galeb ih vidi do te mere sjedinjene da mu se na „mahove priviđaju kao sinonimi“. Sem toga, Galeb smatra da jedno biće nikad nije u stanju da shvati drugo biće, i da baš ta prirodna zakonitost goni na društveni i porodični način života, jer su i porodica i društvo vidovi ispoljavanja prirodne polarizovanosti oprečnih dejstava u jedinstvenom obliku. Galeb čak i snagu jakih ljudi, vidi u polarizaciji oprečnih dejstava. Jak je, po njemu, samo onaj koji, kad ustreba može biti slab i ume da se pokori i potčini. Želja za moć odlika je slabih, jer samo slabi ne mogu da se potčine.

Apotekar Ivan je zamišljen kao neka vrsta Galebovog oponenta. Dajući mu neke izrazito negativne crte, pisac potencira distancu između apotekara i muzičara; primetna je i distanca između muzičara i revolucionara, mada je manje naglašena. Apotekareva tragična dvostrukost posledica je lošeg sklopa osobina. On se potajno bavi pisanjem pesama, ali, na drugoj strani, u stanju je i da denuncira. Pisac smatra da je ovako nesrećan spoj oprečnih polova čovekove dvostrukosti rezultat nezadovoljstva sopstvenom ličnošću. Ličnost apotekara Ivana pisac odbacuje kao stalno štetnu i latentno opasnu za čovečanstvo jer se u njemu, i pored toga što je intelektualac, stalno krije potencijalni zločinac; to je motivisano podsvesnim kompleksom inferiornosti zbog neostvarenih ambicija, koji, opet, tera čoveka da se kao ličnost potvrdi na negativan način.

Osnovni ton celokupne slike života koju sugeriše roman Proljeće Ivana Galeba, siv je; piščev protagonista kao zaključak nudi „jednu tragičnu i sumornu viziju sveta“, roman zrači „izvesnom gorčinom i pesimizmom“. Međutim, konačan zaključak ipak nije obeshrabrujući. Pisac se, kao čovek i umetnik, čitavim romanom strasno zalagao za „šire viđenje stvarnosti od idealističkih apsolutizacija“. Roman predstavlja „mudru poruku čoveku da izađe iz uskih okvira jednostranog posmatranja života, da nađe punoću svoje ličnosti i ispunjenje svog života“.

Kratakpregledskolskelektire1bKratak pregled
školske lektire
Priredili:
Dušanka Bajić i Anka Došen
knjiga četvrta
Izdavač: 3D+
Novi Sad, 2001

Izvor:riznicasrpska.net

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

OPŠTA ISTORIJA BESČAŠĆA…

tamoiovde-logo

TRENUCI SAMO

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

200px-Jorge_Luis_Borges_1951,_by_Grete_Stern

Horhe Luis Borhes Foto:Vikipedija

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema
Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svog života: imao sam, jasno,
i časaka radosti.

Ali kada bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenutaka samo; nemoj ih propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam osamdeset pet godina,
i znam da umirem.

Horhe Luis Borhes

______________________________________________________________________________

Slavni argentinski književnik Horhe Luis Borhes rođen je u Buenos Ajresu 24. avgusta 1899. godine.

150px-Borges_1921

Horhe Luis Borhes 1921. Foto:Vikipedija

Rođen u porodici špansko-britansko-portugalskog porekla, Borhes je pre maternjeg naučio engleski jezik, a već u šestoj godini napisao je svoju prvu priču.

Ranu mladost proveo je u Evropi, a po povratku u Argentinu pokrenuo je nekoliko književnih časopisa, objavio prve knjige poezije i zbirku eseja Sedam traženja.

Godine 1935, objavljena je njegova Opšta istorija beščašća, a pet godina kasnije Antologija fantastične literature.

Bio je direktor Nacionalne biblioteke i profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Buenos Ajresu.

Poslednjih dvadeset godina života, Borhes je, iako potpuno slep, neumorno pisao: Peščanu knjigu, Nove priče Bustosa Domeka, Istoriju večnosti i druge eseje.

Dobitnik je mnogih međunarodnih književnih priznanja, ali njegovo delo, uprkos brojnim nominacijama, nije ovenčano Nobelovom nagradom.

Delo ovog poete, maštara i jednog od najvećih intelektualaca savremene kulture, presudno je obeležilo latinoameričku književnost i svrstalo ga među najveće svetske pisce.

Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________

DANAS

Danas bih mogao –
da te volim kao juče,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao..
otići daleko – puno dalje
nego što je vreme,
puno dalje nego što oči dosežu.

Danas bih mogao
pružiti ruku
niz ukrštenice zbunjenog
srca
i dotaći zlatnu ribicu za sreću.

Danas bih, najzad, mogao
da se probudim srećan
kad sam te već sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan:
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje čelo
smesta povetarac
ušunjavši se između zavesa
nošen mojom željom
i srebrnom trakom meseca

PRAVEDNICI

Čovek koji obrađuje svoj vrt, kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgrađa igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu koja mu se možda i ne sviđa.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spašavaju svet.

SREĆA

Onaj što grli ženu je Adam.
Žena je Eva.
Sve se dešava prvi put.
Video sam nešto belo na nebu.
Kažu mi da da je to Mesec, ali šta mogu učiniti sa jednom reči i jednom mitologijom.
Pribojavam se drveća. Tako je lepo.
Mirne životinje mi prilaze da im kažem njihova imena.
Knjige u biblioteci nemaju slova. Kad ih otvorim, naviru.
Kad prelistavam atlas, ocrtavam oblik Sumatre.
Onaj koji pali šibicu u mraku pronalazi vatru.
Iz ogledala nas gleda onaj drugi.
Onaj što posmatra more vidi Englesku.
Onaj što izgovara Lilijenkronov stih ušao je u bitku.
Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustošile.
Sanjao sam mač i vagu.
Blagoslovena neka je ljubav u kojoj nema onoga
koji poseduje ni one koja je posedovana,
već se oboje jedno drugom predaju.
Blagosloven nek je ružan san koji nam otkriva da možemo stvoriti pakao.
Onaj što siđe na reku sišao je na Gang.
Onaj što gleda peščani sat vidi raspadanje carstva.
Onaj što se igra bodežom sluti Cezarovu smrt.
Onaj što spava je svi ljudi.
U pustinji sam video mladu Sfingu koju tek što su isklesali.
Nema ničeg starog pod suncem.
Sve se događa prvi put, ali na večni način.
Onaj što čita moje reči izmišlja ih.

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ČEKAJ…

tamoiovde-logo

Zbog ove ruske lepotice nastali su besmrtni stihovi pesme ‘Čekaj me, ja ću sigurno doći’

Nema onog ko nije čuo za pesmu ‘Čekaj me, i ja ću sigurno doći’, ona je jedna od najlepših ljubavnih pesama. Njen tvorac bio je ruski pisac Konstantin Simonov. Pesma je nastala u trenutku kad su se u pesnikovoj duši srele ljubav i strah od smrti u sred fronta, međutim postoji još detalja o nastanku ove pesme, koji su zaslužni za njen ulazak u antologiju.

518-Valentina Serova-580x326Konstantin Simonov bio je veliki ruski pisac, pesnik i patriota kog je sudbina često odvodila na ratne frontove. Beznadežno je bio zaljubljen u Valentinu Serovu, tada najljepšu i najpopularniju glumicu.

Međutim, Valentina je bila udata, pa su njegove ljubavne patnje utoliko bile veće. Nakon što joj je suprug general, kog je jako volela, preminuo, Valentina je dugo patila. Zatim se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere, ali nikog nije uspela da zavoli kao svog pokojnog supruga.

A onda, ratne 1940. godine upoznaje njega, popularnog i voljenog ruskog pisca, koji je godinama unazad tiho čeznuo i maštao o njoj. Upustili su se u ljubavnu vezu koja je bila sve ono o čemu je pisac maštao, ali, nevolje tek dolaze. Simonov je otišao na ratište i u jeku najvećih borbi shvatio je da se neće vratiti kući živ. Jedino što ga je održavalo, bila je fotografija i misao na svoju prelepu Valentinu koja je željno iščekivala da joj se vrati.

Tada je odlučio da joj napiše pesmu koja će joj govoriti koliko je on voli, čak i kada ga ne bude više.

ČEKAJ
Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

Pesmu, koja je trebala da stigne Valentini nakon njegove pogibije stavio je u džep, mirno iščekujući svoj sudnji dan. Međutim, desilo se čudo – jedinica u kojoj se Simonov nalazila nekako je izbegla finalni udar neprijatelja, i pisac se, živ i zdrav vratio kući svojoj dragoj. Sa najlepšim stihovima u džepu. Venčali su se 1943, a pesma o ljubavi koja nadjačava smrt obišla je ceo svet, i prevedena na čak 35 jezika.

521-Konstantin Simonov i Valentina-580x326No, par narednih godina nije imao sreće. S obzirom da su bili jako popularni, plasirane su glasine da je Valentina varala Simonova dok je bio na ratištu i pisao joj „najlepšu pesmu na svetu“. Iako se dokazalo da to nije istina – general Rokosovski sa kim su joj pripisivali aferu je već bio u srećnoj i dugoj vezi, a glumicu je sreo na kratko tek nekoliko puta, brak glumice i pisca je bio uzdrman.

Njena karijera kreće silaznom putanjom, Simonov je napušta 1957, ona se odaje alkoholizmu i umire sama 1975. u Moskvi.

Ali, pesma je postala besmrtna, sinonim za ljubav koja prevazilazi sve prepreke i vreme.
Kod nas je takođe bila jedna od omiljenijih, a najpoznatija interpretacija je svakako ona koju je svojim glasom upotpunio Rade Šerbedžija.
Izvor: Dnevno.rs/Kolektiv.me Foto: en.wikipedia.org

_____________________________________________________________________________________________

Pročitajte:LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ

_____________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S