UPOTREBA ČOVEKA…

tamoiovde-logo

Romani i priče srpskog pisca Aleksandra Tišme žive i dalje kao univerzalni primeri onoga što čoveka čini čovekom.

Roman Upotreba čoveka je veoma uzbudljiva, potresna, gorka i složena knjiga o čovekovom tragičnom udesu u ratu. Naslov knjige je indikativan, sa etičkim pitanjima u sebi, sa upozorenjima da se nešto tragično u čoveku i sa njim zbiva – upotreba čoveka.

389b1419d386024814b9710bfcb9f5a1_L

Rene Magrit – Primenjena dijalektika

Aleksandar Tišma u romanu Upotreba čoveka polazi od pretpostavke da je rat nasilje nad čovekom i da ga njegova atmosfera u svemu razara, ograničava njegovu slobodu, čini ga nesigurnim, ispunjava ga raznim oblicima straha, otupljuje u njemu ljudska osećanja, i kao takvog obezvređuje i upotrebljava u svoje svrhe.

On pokazuje da su uzroci rata razni interesi, ideologije, niske strasti i brojne nagonske pobune u miru. I svi ovi uzroci mogu biti usmereni na upotrebu čoveka.

U središtu romana su tri porodice koje vezuje isto mesto, isti vremenski i životni kontekst. Iako su odvojene i svaka od njih zivi u svojoj ulici, međusobno se dodiruju i preko pojedinih članova i u određenim situacijama zbližavaju, da bi na kraju došlo do njihovog potpunog rasejanja. Razlažući životne sudbine porodica Kroner, Lazukić i Božić, Tišma je kritički rasvetlio crni dosije rata.

Realizam života u romanu polako, ali sigurno nagriza ratna psihoza. Pojedinci različito reaguju na pojave prvih simptoma rata, različito se uključuju u tu psihozu koja ostavlja tragove u njima. Njihove različite životne situacije se veoma široko otvaraju kroz splet ratnih zbivanja. Naslikane su najsloženije unutrašnje veze u njihovom psihičkom životu. Kronerovi kao Jevreji bivaju izloženi nacističkom uništavanju, Lazukići pod teretom malograđanskih manira i klasnih isključivosti skliznu u pogrešne istorijske tokove, Božići se ne snalaze i tragično se utapaju u svom idealizmu.

Upotreba čoveka je roman o ljudskim nesrećama, o zlu, o ponižavanju čoveka, o padu morala, o hipokriziji, o traženju puta na totalnom bespuću. Ovaj roman u svemu gorka knjiga, tamna u slojevima, kritička, ali i slika dramatičnog ljudskog udesa. Iako su neke ličnosti u opštoj situaciji romana poražene, iako su isključene iz novih slobodnih tokova života, to nije njihov poraz, to je poraz epohe koja ih je učinila takvima.

O tome sam Aleksandar Tišma kaže: „Ako su moje ličnosti imale trpnu ulogu to je sigurno zato što sam ja rat tako doživeo…“ On naglašava i da čovek ne može da opstane, ako u sebi nema čvršćih uporišta i jasno definisanu misao kako da savlada prepreke na koje nailazi.
Izvor: artnit.net
_________________________________________________________________________________

Luka Mičeta
ALEKSANDAR TIŠMA
Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. godine. Objavio je više romana i zbirki priča. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su i NIN-ova nagrada za roman godine, austrijska Državna nagrada za evropsku književnost i nagrada Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje.
__________________________________________________________________________
GLAVA_brojeviTisma_pageKnjiževnost je, kao što kaže Žan Rikardu, u svojoj dvostrukoj funkciji pisanja i čitanja, jedna od retkih čovekovih distinktivnih osobina.

Tišma će u ranoj mladosti napisati da želi da postane pisac ili ništa. Težnja da se odvoji.

Da li samo želja za pisanjem može stvoriti pisca?

Danilo Kiš će na slično pitanje odgovoriti:

Pisac se ne postaje slučajno: podmuklo dejstvo biografije jeste prvi i najveći podsticaj. A u jednoj biografiji preovlađujuće je osećanje različitosti, ‘sramni pečat’ različitosti je detonator mašte. Pisac ili budući pisac pita se o sopstvenom postojanju, pokušava da objasni poreklo te različitosti i njenu vezu sa svetom. Kada sami sebi postavljamo pitanja, time činimo i prvi korak prema književnosti, koja, kao što kaže Bart, i nije ništa drugo do postavljanje pitanja samom sebi”.

Pisac Aleksandar Tišma takođe postavlja ta pitanja.
Svaki romanopisac želi”, kaže Fokner, “najpre da piše pesme; vidi da ne može, i onda proba kratke priče, koje posle poezije zahtevaju najviše talenta. A kada ni to ne uspe, onda se tek ogleda u romanu”.

Da li to važi za Tišmu?
Pojavio se u našoj književnosti pripovetkom “Ibikina kuća”. Prva objavljena knjiga bila mu je knjiga poezije “Naseljeni svet”. Međutim, slavu postiže tek svojim romanima.
Ali, prvo o “podmuklom dejstvu biografije”, o tom “detonatoru mašte”.

U svačijem životu, naročito u životu muškarca, posebno mesto i ulogu ima otac. Kakav je bio vaš otac Gavra Tišma? Koliko je bio inspirativan za identifikaciju budućem piscu?
– Moj otac je rođen u Lici u mestu Visuća u blizini Ogulina. Majku je izgubio jako rano. On i petorica njegove braće svi su se raselili. Patriotske organizacije iz Hrvatske – koja je tada bila u sastavu Austrougarske – moga oca, koji je bio dobar đak, poslale su na školovanje u Karlovačku gimnaziju. Tada se o toj deci iz srpskih krajeva vodilo računa. Završio je četiri razreda gimnazije i bilo je predviđeno da uči za sveštenika. Međutim, on to nije hteo.

Zbog čega?
– Nikada ga to nisam pitao, niti je on našao za shodno da mi to ispriča, objasni. To u velikoj meri objašnjava i naš celokupni odnos.

Bio je trgovac.
– Da, bio je, moglo bi se reći, čak i, relativno, uspešan trgovac. Ali on nije bio trgovac po vokaciji. On je postao trgovac jer nije hteo da postane sveštenik. Onda ga je “Privrednik”, takođe jedna patriotska organizacija, posle završetka gimnazije poslala u Segedin kod jednog trgovca na veliko.
Otac je tu naučio perfektno nemački i mađarski. I to po potrebi bez školovanja.

Da li Vam je nametao svoja gledišta?
– Nije. Šta god da sam želeo da radim ili da budem on bi rekao: u redu. Njemu je bilo važno samo da ja budem zadovoljan. Međutim, iz majčine porodice došla je ideja, pošto mi je otac trgovac, da i ja postanem trgovac. Otac je to takođe prihvatio.

Upisujete u Budimpešti ekonomiju. Fakultet koji nema mnogo sličnog sa književnoću, pisanjem.
– Da, usred rata, 1942. godine, upisujem taj moj prvi fakultet. Nikada nisam imao želju da završim bilo koji fakultet, samo sam na pisanje mislio. Međutim, pod uticajem mamine sestre i njenog muža, koji je bio racionalan čovek, počeo sam da studiram ekonomiju u Pešti. I ne samo to, već me je i zaposlio. Skoro godinu dana sam radio u jednom privatnom trgovinskom preduzeću koje se zvalo Mađarski opšti centar za snadbevanje. Bilo je to komotno zanimanje, ali sam posle nekog vremena osetio da bi moglo da bude opasno ako se na to priviknem. Da svakodnevna kolotečina može da zasmeta mojoj ambiciji da postanem pisac. Jednostavno sam im jednog dana rekao: više neću to da radim.

Nešto slično kao vaš otac kada je odbio da uči za sveštenika?
Da, ali ja se nisam ugledao na njegov primer. Meni je bilo jasno: kakva trgovina, to je glupost. Taman posla. Nisam mogao otvoreno da se opirem, jer nisam imao, tada, nikakvih dokaza da mogu da budem nešto drugo, a pogotovu ne pisac.
Tako da sam posle, mislim, jednog semestra ekonomije upisao nove studije francuskog jezika i književnosti. Iako sam francuski još kao dete učio u Novom Sadu, nisam ni ovim studijama pristupio mnogo ambicioznije. Opet sam sigurno znao da ne želim da završim kao nekakav profesor francuskog jezika.
Međutim, iz jednog drugog razloga bilo je važno da sam student: studenti su za vreme okupacije imali drugi status, bolji u svakom slučaju, od nekoga ko se tek tako muva po Budimpešti.

Kada vaš otac upoznaje vašu majku Olgu? Koliko se ona razlikovala od vašeg oca trgovca? Je li bila sklonija umetnosti i literaturi?
– Ni ona nije imala umetničkih sklonosti. Njeni roditelji su takođe bili trgovci. Ali, za razliku od mog oca koji je bio prvi građanin u familiji majka je odrasla kao kći seoskog trgovca. Istina njen otac je bio čak i manje trgovac od moga oca, iako je bio Jevrej.

Jevrej, pa slab trgovac. Nije baš uobičajeno?
– Ima toga, još kako ima. Moj deda po majci je bio takav izuzetak. Jednom, kada je trebalo da zbog nekog sitnog prestupa bude u zatvoru tri dana, spremao se da se ubije. Spasla ga je žena, izmolivši da ga kazne novčano. Ta njegova žena, moja baba Terezija Miler, mnogo sposobnija od njega, držala je sve poslove u svojoj ruci, tako da je ipak sve nekako funkcionisalo.

Moja mati je imala još dve sestre. Jedna sestra je stradala u Aušvicu. Jedino je ona nasledila nešto od sposobnosti moje babe.
Moja mati pak kao i njena druga sestra, nisu bile žene velikih sposobnosti i nekog širokog vidokruga. Bile su to obične devojke koje su odrastale i čekale udaju.
Moja mati se udala za oca kada se vratio iz rata.

Gazda iz Segedina ga je, kao novopečenog Jugoslovena, poslao u Horgoš, dakle u Jugoslaviju da likvidira gazdine podrume vina, da to vino ne propadne. Kada je došao u Horgoš, uzeo je sobu kod tetke moje matere. Tu su se moji roditelji upoznali, zaljubili i venčali.

Bilo je to 1923. godine. Kada je završio posao zbog kojeg je došao u Horgoš, otišao je sa mojom majkom u Zagreb. Ubrzo dolaze u Novi Sad u kome se moj otac zapošljava kod trgovca Dimovića. Pošto je uvek težio samostalnosti, napustio je Dimovića i osnovao agenturu za posredništvo u uvozu južnog voća. Otvorio je i veletrgovinu južnim voćem.

Ona mu je posle Drugog svetskog rata bila nacionalizovana. Dobio je nešto novca kao odštetu za koju je kupio vinograd, naivno misleći da će moći samostalno da se bavi vinogradarstvom. Nažalost, od toga nije moglo da se živi pa se zaposlio u jednom izvoznom preduzeću. Bavio se istim poslom kao i pre rata samo ovaj put za račun države. Sve je to uticalo da se relativno rano razboli i umre.

Izgleda, na osnovu ove priče, da vam je najviše pomogla vaša baka Terezija Miler?
Ona je bila jedna čudna žena, vrlo jaka ličnost. Čak je napisala i autobiografiju i to na moj predlog. Ona je ceo svoj život provela u radu, vezla je goblene, pravila raznovrsne ručne radove itd. Imala je dobrano preko 90 godina kada mi je rekla da nema više šta da radi, pošto više ne vidi dobro i pošto je svima toliko svojih ručnih radova ispoklanjala da im je postala dosadna. Kažem joj onda: sedi i napiši svoju biografiju. I ona pristane. Kupim jednu debelu svesku i dam joj. Pošto je bila veliki radnik brzo je posao i obavila.

Jednoga dana dođe ona fijakerom kod nas, donese nam dva velika goblena, oko dva metra skoro, na poklon, jer je, eto, jako stara i to joj više ne treba. I njoj su posle rata svu imovinu oduzeli. Faktički je samo te goblene imala i donela ih je. Posle ručka ona nam kaže: “ Sada ću da vam čitam moju biografiju”. Sedne i svojim jakim glasom počne da čita. Kad se umorila, a mi i pre nje, legla je na kauč i odspavala.

Kakav je utisak na vas ostavila ta autobiografija?
– Kao i svaka autobiografija, ona je jako zanimljiva. Naročito rane godine.

Može li se reći da je ona uticala na vas da postanete književnik?
– Ne. Baba je bila vrlo praktična osoba. Nije me ni mogla nagovoriti na nešto tako maglovito. Međutim, bila je otvorena prema svemu. Recimo, kupovala je knjige, prva je u selu uvela radio sa slušalicama, pa bi uveče kad ona i deda legnu, imala običaj da s njim sluša radio. Volela je i operu, pozorište, iako je od obrazovanja imala samo osnovnu školu koju je završila u Horgošu. Imala je i klavir koji je dobila od svoga oca. Nije to bila mala stvar da jedan seoski trgovac ima klavir i da njegova žena svira na njemu. U nedelju posle ručka svi bi posedali i ona bi svirala. Deda je to poštovao i u svemu je slušao. Moja mati, kao ni te moje tetke, nikada nije naučila da svira klavir. Eto, nije svako za sve.

Koliko sam uspeo da saznam, baba je sa vama živela u Novom Sadu. Kada odlazi u Budimpeštu?
– Ona je otišla u Budimpeštu posle januarske racije u Novom Sadu 1942. godine. I nju su bili izveli na Dunav. Preživela je samo zbog toga što nije došla na red dok racija nije bila zaustavljena. Možete samo pretpostaviti kakav je šok preživela žena od preko sedamdeset godina na minus 25 stepeni, dok je stajala u redu za klanje. To ju je toliko potreslo da više nije htela da živi u Novom Sadu, pa je otišla kod ćerke u Budimpeštu. Iako joj u Budimpešti život nije bio ugrožen, prošla je, kao i svi tamošnji Jevreji, glad i getoizaciju.

Gde ste vi bili za vreme racije? Kako ste je vi preživeli?
– Kada smo se preselili u Njegoševu ulicu iz Nikolajevske, tu je u dvorištu imao svoj stan jedan mađarski berberin. Zvao se Terek Pal. Tada su patrole upadale u kuće, legitimisale i određivale ko ide u smrt. Postojala i je jedna komisija od deset Mađara koja je određivala ljudske sudbine.

Tri vrste patrola su obilazile kuće i legitimisale. Bile su to: žandarmske, vojne i policijske. Miletićevu ulicu, recimo, obilazila je žandarmska patrola i tu su svi Srbi i Jevreji pobijeni. Našu ulicu je obilazila vojna patrola. Upali su u naš stan, sve pretresli, pogledali dokumenta i rekli da sačekamo. Otišli su kod komšije Tereka. Nisu nas likvidirali. Očigledno naš mađarski komšija ništa nepovoljno nije rekao o nama. Da jeste, sigurno bismo drugačije završili.
On je bio dobroćudan čovek koga politika nije interesovala i koji je voleo po koju da popije. Mom ocu je posle racije rekao da ga je sramota što je Mađar. Verovatno nam je on spasao život.

Zar ga nikada niste pitali?
– Ne, niko od naših nikada o tome nije sa njim razgovarao.

Napisali ste da 1943. godine niste znali da postoji Ivo Andrić. Ali, čitali ste Prusta, Tomasa Mana…
– Da.

…U Dnevniku iz te godine beležite: “Ne osećam se privučen nekim uglednim mestom u našoj literaturi, već žudim ka velikim u daljini”. Kako gledate danas na ovu misao jednog devetnaestogodišnjaka? Može li se u “velike daljine” bez poznavanja sebe, vlastitog literarnog nasleđa?
– Odrastao sam u mešanskoj familiji sa dva jezika. Vrlo rano, kao što sam vam ispričao, naučio sam i tri strana jezika. Tako da sam čitajući naše pisce uporedo čitao i strane u originalu. Mene je tada u literaturi pre svega zanimala radnja i ta daljina u kojoj se radnja odigrava. Uvek su me privlačili nepoznati svet i mogućnosti proširenja svog života.
S druge strane, bio sam potrešen našom zaostalošću, zaostalošću ove sredine.

Kao mladić, već?
– Kao dečko, kao dete. Kad sam imao deset godina.

Mislite na našu literaturu?

– Ne, naravno. Na život, na okruženje i uslove u kojima smo živeli. Vrlo rano mi se javilo pitanje: šta ja tražim tu? Ovo nije život.
Komšiluk koji sam poznavao bio je zaostao. Jedan komšija mi je bio mesar koji se obogatio i podigao veliku kuću. S druge strane naše kuće živeo je krojač koji je još jeo slaninu iz ruke. U sredini, među njima, moj otac koji trguje. Ta njegova trgovina i te njegove narandže, sve je to izgledalo, bar meni, jako, jako jadno. A tamo negde u Kombreju – Marsel Prust…

Mamio Vas je svet?
– I te kako. Mislim da me je u literaturu odvela ne toliko sklonost ka pisanju koliko želja da se pobegne od te i takve stvarnosti.
Sve je to bilo skopčano i sa lošom ekonomskom situacijom. Doba kada ja odrastam, su tridesete godine, vreme je velike ekonomske krize. Vidim da se otac muči, vidim da ne može da nabavi dovoljno novca za kuću i porodicu. To baca još tamniju senku na taj svekoliki jad.
Literatura je za mene tada pre svega bilo čitanje, pa tek onda pisanje. U tome sam video izlaz iz besmisla svakodnevnog novosadskog života.

Žudeli ste za svetom a svet je došao kod vas. Počinje rat. Okupacija. Vi se tada interesujete samo za žene i knjige. Vrlo lepa interesovanja, ali dosta neobična za ratno vreme. Ili nam se to samo čini?
– Meni je, kao nekoj vrsti idiota, nedostajala ta politička perspektiva.

Mislite, niste je imali?
– Da, nisam je imao. Sav sam u knjigama koje čitam. Uglavnom trivijalna literatura.
Prust i Man nisu baš trivijalna literatura…
– Naravno, ali ja sam njih čitao zbog toga što su zanimljivi, a ne zbog toga što sam znao da su to neka kvalitetna dela. Taj svet me je potpuno bio zaokupio kao da stvarnosti nema.

Kako biste to objasnili?
– Ne znam. To je prosto neki manjak, neki centar je kod mene faličan. Vidite, i moj otac je bio apolitičan, nije se nikada nešto naročito opredeljivao i bio je podsmešljiv u odnosu na politiku. Možda je i to uticalo na moj stav. To je jednostavno kod mene jedno šuplje mesto. Nema političkog, društvenog interesovanja i tačka.
To što su me interesovale žene mislim da je to normalno kad neko ima devetnaest godina. Mada su mene žene interesovale više nego druge.

Volite žene?
– Ne, naprotiv. Bežim od njih. Čim žene čim počnu svoju ličnost da ispoljavaju i nameću, postaju nesnosne, i to je strašno. U to doba niti sam ih voleo niti sam bio neki seksualni udarnik. Težio sam ženama iz istog razloga iz kojeg sam težio knjigama. Bežao sam od stvarnosti. Sve je to kod mene tada bilo prenaglašeno baš iz tog očajanja.
To me je udaljavalo od drugih. To me je izolovalo. Jer naša sredina je jako ratoborna a ja sam postao punoletan 27. marta.

Vi niste vikali “Bolje rat nego pakt” i slične parole?
– Naravno da nisam. Za mene je to bilo isto kao posle jogurt revolucije. Ljudi viču, hoće nasilne promene. Za to nisam imao i nemam smisla.

Ulazite u NOV. U Dnevniku pišete, odnosno pitate se: šta mi je bolje? da li da se dobrovoljno prijavim ili da čekam da me mobilišu? Otkud toliko racionalizma kod jednog mladića? Kažete za jednog vašeg junaka Sergeja Rudića: “Opredelio ga je život, mladost koju je imao kao svako što je ima, koja je za trenutak zasvetlela ognjem zapaljenog žita, a onda odmah i zgasnula, zatrpana kricima i leševima”. Gde je bila vaša mladost “koju svako ima” ? Nedostaje li u vašoj mladosti trenutak kada zasvetli ognjem zapaljeno žito?
– Ja sam radio suprotno od tog mog junaka Rudića. Nije mi bilo ni na kraj pameti da palim žito. Gledao sam samo kako da se iz toga izvučem. Video sam da je to lud svet koji srlja ne žaleći život i impulsivno uleće u pogibiju. Video sam to već 1941. godine – vrlo jasno.
Imao sam veliku sreću da sam imao školskog druga koji me je spasao te dileme. Zvao se Slobodan Radujkov. Nije više među živima. Sreo me je i pozvao da se prijavim u orkestar pri III armiji, gde je on već bio primljen.

Koji instrument svirate?
– Nijedan. To sam i njemu rekao. Doduše, mene je majka slala na neke časove, ali nijedan instrument nisam naučio da sviram. On mi kaže: nema to veze, udesićemo nešto. Poslušao sam ga i pristupio sam tom orkestru u okviru III armije.

Napisali ste: “Kada je došlo oslobođenje, osećao sam se bedno”. Koliko je takvo raspoloženje bilo rasprostranjeno među vašim drugovima, među Novosađanima? I možete li – mada ste samo jednom rečju objasnili svoj osećaj – malo detaljnije da kazujete o oslobođenju, o oslobodiocima?
– Mislim da sam bio potpuno usamljen. Nisam naišao ni na jednog čoveka koji je delio moja osećanja. Naravno, ja sa svojim osećanjima i nisam baš paradirao. Vladalo je opšte oduševljenje.
Moj profesor, recimo, Bogdan Čiplić – koji je čitao moje rane radove, koji me je podržavao u literarnim naporima i pomagao mi na mojim počecima – kada sam došao kod njega sa tom svojom dilemom koju ste vi naveli u pitanju, on mi je rekao: idi na front, svi naši najbolji ljudi su tamo.
Dakle, neko ko me je dobro poznavao, ko je znao za moja opredeljenja i ambicije tako je reagovao. Na front. I njega je bilo uhvatilo to revolucionarno oduševljenje.
Bio je brat Miloja Čiplića, koji je kao simpatizer komunista stradao u logoru na Banjici. Sam Bogdan je postao jedan od rukovodilaca u posleratnoj kulturi Novog Sada. Bio je upravnik i pozorišta.

A Vama je prporučivao front?
– Tako je tada bilo. Bio sam jako usamljen.
Mnogi su kao i ja, od straha cvokotali četiri godine rata. Neki i više jer su bili stariji i svesniji situacije u kojoj smo se nalazili.
Ali, posle rata su mnogi odjednom promenili fizionomiju obukavši partizanske uniforme, mašući partizanskim i komunističkim zastavama. Devojke iz grada koje su sve vreme okupacije gledale da se zabave, pa i sa mađarskim oficirima ako su bili lepi. Odjedanput su navukle narodnu nošnju i ljubile se sa ovim partizanskim seljačinama. Jer žene prve osete ko će napredovati.

Kao neki Gajgerov brojač?
– Da, da. Hoću da kažem da me je to sve ispunjavalo gađenjem. A ruska vojska, koja je ušla na seljačkim kolima delovala je zastrašujuće. A ni mentalitet pobednika mi nije odgovarao. Nisam imao ničega zajedničkog sa njima. Distancirao sam se. U tom mom distanciranju bilo je dosta i osvetništva.

U kom smislu osvetništva?
– Bio je tada u Novom Sadu neki Lazić, sin velikog trgovca, koji je bio apsolutni buržuj i po vaspitanju i po svemu ostalom. Godine 1944. on je rekao: idem u partizane da kupim ulaznicu za budućnost.

Da li je uspeo?
– Jeste.
A ja sam sve to posmatrao sa nekom skepsom. Postao je čovek od uspeha. I u tome je bila moja osveta.

Pre nego što ćete se dobrovoljno prijaviti u NOV, bili ste kao student na prinudnom radu u Transilvaniji? Kako je došlo do toga?

– Kada je Nemačka 1944. godine konačno okupirala Mađarsku, jer je Mađarska htela da iskoči iz rata, jedna od mera nove kvinsliške vlade bila je ta da studente pokupi u radne logore. Nije bilo lako, ali nije bilo ni opasno. Nisu nikoga ubili niti tukli. Spavali smo pod šatorima i to je bilo najteže.

Šta ste radili?
– Kopali smo protivtenkovske rovove. Oni su, navodno, hteli da studente sklone iz Pešte da se ne bi eventualno politički organizovali. A i da ih prevaspitaju. No za to više nisu imali vremena. Stigla je Crvena armija.

Postajete novinar. Četiri godine ste u “Slobodnoj Vojvodini” i “Borbi” (1945-1949). Nije li to bila svojevrsna uvertira u kojoj Aleksandar Tišma otkriva sebe kao pisca? Ovo vas pitam iako znam da ste u jednom intervjuu rekli: “Znao sam već odavno, otkako sam pročitao prvu knjigu, da moram postati pisac ili ništa”. Kada ste pročitali prvu knjigu? Koja je to knjiga bila? Šta vas je toliko fasciniralo da pomislite da morate postati “pisac ili ništa”?
– Fascinirala me je mogućnost stvaranja sveta koji nije trivijalan kao svet u kome sam živeo. Naravno, nisam ja to tada sebi tako formulisao ali sam osećao da je to jedini svet kojim se treba baviti. Da sve ostalo nije ništa.
Ne mogu da se setim naslova knjige koju sam prvu pročitao. Verovatno neka knjiga Edgara Valasa. Neki kriminalistički roman. Takve sam knjige tada čitao. Nisam čitao Žila Verna, niti me je zanimala fantastika.

Ništa nije fantastičnije od stvarnosti?
– Ispostavilo se da je tako bar kada je o meni reč.

Da li ste čitali Karla Maja?
– Jesam. Prva knjiga koju sam pročitao mogla je lako biti njegova.

Na osnovu onoga što ste mislili i pisali kao mladić čini se da se to nije baš uklapalo u lik novinara komunističke “Borbe” koji treba da objašnjava, popularizuje, sprovodi komunizam? To su prelomne godine, da pomenemo samo Informbiro. Da li ste se i tada osećali bedno?
– Bedno sam se osećao isto kao što sam se osećao bedno za vreme okupacije, tada zbog svoje fizičke ugroženosti kao Srbina i polujevrejina. Sada sam se osećao bedno jer sam opet bio ugrožen kao čovek koji drugačije misli od onoga kako piše.

Da li ste se upitali tada zašto to radite?
– Kako da ne.

Kakav je odgovor?
– Naravno da mi to nije bilo prijatno ali ja sam se s tim mirio, prvo zato Što sam znao da kod nas slobodne štampe nema i neće skoro biti i drugošto je za mene moj rad u novinarstvu bio sredstvo da preživim a ne neka lična ambicija. Mom ocu su sve nacionalizovali i više nije mogao da me izdržava, niti da mi pomaže. Morao sam nešto da radim. Na studije uopšte nisam pomišljao sem kao vanredni student, što sam i postao i kao takav diplomirao. Želeo sam samo da pišem i ništa više. Tada se opet pojavljuje Bogdan Čiplić koji je u “Slobodnoj Vojvodini” bio urednik kulturne rubrike. Preporučio me je kao pismenog čoveka i tako sam ušao u novinarstvo. Vrlo rado sam pristao jer mi je bio potreban posao. Povremeno sam mislio da i u novinarstvu čovek može da ispolji talenat pisca što na kraju krajeva nije netačno.

Bio sam dopisnik iz Sremske Mitrovice, a onda iz Subotice. Pisao sam o svemu što je tada bilo aktuelno. O kolektivizaciji, nacionalizaciji, elektrifikaciji, traktorskim stanicama itd.
Sigurno znate da se o svemu tome tada nije moglo pisati kritički niti bi takve tekstove tada neko objavio. Nisam bio toliko moralan da kažem ja o tome neću pisati.

Glava bi se izgubila?
– Ne bi, možda, glava, ali bi čovek mogao lako da ode u polubesprizorne. To meni ne bi odgovaralo.

Opet je prevladao racionalizam?
– Da, jer sam ja imao svoj cilj. Nisam želeo da postanem rukovodeći novinar. Čak ni da pišem o kulturi. Bio sam dovoljno praktične pameti da što manje svoju kulturnu potrebu čuvam za buduće knjige. U “Borbi” sam uglavnom pisao o snadbevanju, o pijacama i sličnom, a jedno vreme i vodio rubriku napisa iz sovjetskih novina, kada je “Borba” želela da dokže da Jugoslavija nije protiv SSSR-a.

Kada ste se osetili piscem? U letopisu Matice srpske objavljena vam je pripovetka “Ibikina kuća”. Godine 1956. objavili ste prvu knjigu, zbirku poezije “Naseljeni svet”.
– Ja sam i tada znao da sam pre svega prozni pisac. Pesme su mi poslužile u krizama da lakše dođem do nekih svojih književnih formulacija. Pesmu je lakše napisati nego knjigu. Ali sam i tada osećao da u prozi mogu više da postignem. Ali dok proza nije krenula kako treba, pisao sam i drame, pesme, prevodio, pisao prikaze. Sve sam to radio sa velikom upornošću iako nijednog trenutka nisam poželeo da postanem prevodilac, književni kritičar ili bilo šta drugo što nije – prozni pisac.

Vašom literaturom, uglavnom, dominiraju ratne teme. U stvarnom životu to vas nije zanimalo. Nije li to svojevrsni paradoks? Doduše, da podsetimo, posle “Ibikine kuće” slede pripovetke “Koncert”, “Najveći znalac na svetu”, gde ste mimoišli ratnu tematiku. Međutim, onda slede vaše najjače knjige. Da navedemo samo: “Knjiga o Blamu”, “Upotreba čoveka”, “Kapo”… Sve o ratu. Zašto?

– To je interesantno pitanje. U početku se ratna tematika kod mene nije ispoljila. “Ibikina kuća” tretira, doduše, ratno vreme ali u potpuno neratnim uslovima. Sve se dešava u javnoj kući. Rat je tu uzgredan. A moj prvi roman “Za crnom devojkom” je ljubavni roman.

Kako je došlo do toga preloma, do zaokreta ka ratnoj tematici?
– Desilo se to šezdesetih godina na jednom putu za Poljsku. Odjedanput sam ponovo došao u kontakt sa tim strašnim pogibijama koje sam ranije registrovao ali sam bežao od njih da bih ostao živ, da bih sebe sačuvao.

Tada ste verovatno posetili i Aušvic?
– Da. Nisam to posebno želeo nego je bilo u programu naše izdavačke posete Poljskoj. Nisam više radio kao novinar već sam bio zaposlen u “Matici srpskoj” i išli smo u posetu poljskim izdavačima. Onda sam prošao i kroz Mađarsku. Bilo mi je to prvo putovanje posle rata jer nisam mogao da dobijem pasoš sve do 1957. godine, kada su ga svi dobili.
To nedobijanje pasoša bilo je važno u mom životu i još me je više zagnjurilo u osećanje bespomoćnosti i promašenosti.
Dakle, Mađarsku sam video prvi put posle okupacije.
Svu onu stvarnost sam ponovo preživljavao. Sada, međutim, nisam imao razloga da bežim od nje. Shvatio sam da je to moja sudbina, da sam time obeležen. To sam ja.

Znači li to da tada shvatate da je to vaša tema, da ćete to obrađivati u svojim knjigama?
– Da. Shvatio sam da je to moja tema i da ja od toga ne mogu pobeći kao da se nikada nije desilo. Sve mi se otvorilo ali ne baš u potpunosti i na način na koji sada razgovaramo. Prvo su mi se počeli pojavljivati neki likovi, nekada živi ljudi, situacije koje sam mislio da sam zaboravio. Recimo, setio sam se racije u Novom Sadu kada sam i ja bio tu sa dignutim rukama pred puškama mađarskih vojnika, kada sam mogao lako biti ubijen. Sve sam to izbegao ali mi se vratilo kao doživljaj.
Znači, suočio sam se sa svojom sudbinom i seo da pišem.

“Kapo” je tu, čini se, posebno zanimljiv. Da li ste pomišljali nekada da je to ljubavni roman?
– Nikada to nisam pomislio. To jeste roman o čoveku željnom žena. Možda se to može tumačiti kao ljubav.

Asocira na radnju filma Lilijane Kavani “Noćni portir”?
– Jeste. Kada sam video taj film, pomislio sam da ima dosta sličnosti sa mojim “Kapoom”.

Nisu li najjače ljubavne veze patološke veze?
– Mislim da ne. Ljubav, naravno, može biti i patološka ali da je patološka ljubav najjača – ne verujem. Ljubav može biti snažna čak i bez telesnih dodira.

Kao ljubav Šopena i Žorž Sandove?
– Da. Znate, libido koji u nama radi traži svoje puteve. A oni mogu biti i u onom najnevinijem ali i u patološkom, u incestu, homoseksualnosti.

Pariski “Mond” je oktobra 1985. napisao o vama: “Ono što ga zaokuplja jeste intimna drama svih tih protivurečnih ljudi, žrtava i dželata, junaka i gadova, koji su odreda poniženi i uvređeni. Kao kod Dostojevskog, oni idu teturajući se između radosti i bolova, između kukavičluka i zločina, ka jednoj razigranoj vedrini, ka jednom drugom svetu gde za Boga nema mesta”. Vaš junak Dulič u “Školi bezbožništva” uzvikuje: “Bože, hvala ti! Tebe nema… Hvala ti!” Koliko su zločin i nasilje imanentni čoveku? Šta je razlog da tako precizno, minuciozno i duboko pišete o zločincima?
– Mene zločin fascinira, mada lično nisam sklon zločinu. Čak ni ne osećam mržnju prema ljudima koji su mi zlo učinili. Da ne govorim o tome da bih, recimo, pomislio na zločin ili sanjao o tome kako nekog maltretiram, kažnjavam…

Sadistički poriv?
– Da, ne mogu reći da to postoji u meni. Međutim, sve te zločine koje sam u životu video izgleda da su ostavili traga na meni, da ja to nekako razumem, osećam. Znači ja, ipak, verovatno imam dovoljno sadizma u sebi kada to sve mogu dobro da shvatim. Tu su moj sluh i intuicija dobro izoštreni. To je jedna moja tema iako ja kada je o tome reč nemam nikakvog iskustva.

Lik kapoa Vilka Lemiana smatra se najnegativnijim junakom srpske proze. Kako ste gradili taj lik? Otkud ideja?
– Privlačile su me osobe koje su u tolikoj meri sklone surovosti. Privlačilo me je da ih odgonetam. Pročitao sam mnogo dokumenata sa suđenja nacističkim zločincima, sa suđenja esesovcima koji su upravljali logorima. Sve sam to detaljno proučavao, svašta sam tu nalazio. Imao sam predstavu da bi bilo vrlo zanimljivo opisati jednog kapoa, dakle logoraša koji upravlja drugim logorašima. Kada je esesovac surov, to je nekako prirodno. On je Nemac i njega su tako vaspitali. Ali kapo je logoraš.

O Vašem junaku kapou Lamianu kažete na jednom mestu: “Da je bio esesovac kao Šranke, možda ne bi tako postupio. Možda bi bio dobar, jer bi znao da je na zlo prisiljen poreklom, a ne odlukom da preživi”.
– Sigurno je da bi mu bilo lakše. Njemu su to naredili, Nemac mora da bude surov. Himler je njima rekao: vi vršite jednu veliku žrtvu, vi se žrtvujete jer ćete činiti najveće surovosti. Jevrejinu kao što je Lamianto niko nije rekao. On samo hoće da preživi i postaje deset puta gori. Sam se stavlja u taj položaj.

Dugo sam tragao za takvim likom. U dokumentima sam našao da je jedan zagrebački Jevrejin bio kapo u Aušvicu. Tek kada sam to pročitao, odjedanput mi je sve sinulo i rasvetlilo se. Zbog toga je kapo Zagrepčanin i dobar deo radnje se odvija baš u tom gradu. Nisam hteo ništa da menjam. Da nisam na to naišao u dokumentima, verovatno ne bih napisao taj roman.

Negde sam pročitao da je Pekić rekao da nigde policajac ne izgleda tako verno kao u vašim delima?
– Ljudi koji pišu često pisanjem nadoknađuju ono što nemaju. Francuski pisac Žilijen Grin, koji je sada u dubokoj starosti, piše i dnevnik i romane. Kada su ga pitali nešto slično ovome što vi mene pitate, on je odgovorio: “Romani su ono što mi se u stvarnosti dešava a dnevnici su ono što izmišljam”. To jeste paradoksalno, ali ima tu nekog vraga. Ja izmišljam te policajce, recimo tog Duliča, a sa njima nemam ama baš ničeg zajedničkog.
Može biti da čovek mnogo toga nadoknađuje pisanjem jer traži drugi svet.

Vi ste tražeći drugi svet došli u svoj svet, svet koji ste živeli. Preko literature ste došli u svet iz koga ste bežali?
– Eto, bežeći od stvarnosti stigao sam baš u nju.

“Hiljadu i druga noć” je pripovetka, ako se ne varamo koja, pored ostalog, govori i o rasnoj diskriminaciji u kojoj jedan bračni par ne dobija sobu u hotelu zbog toga što su Cigani. O muci diskriminisanih vratićete se kroz jevrejstvo. Tu je posebno upečatljiv lik kapoa Vilka Lamiana, ali i Miroslava Blama. Ima li tu, donekle, i vlastitog preispitivanja?
– Tu ima mnogo vlastitog preispitivanja. Kao dete sam se suočio sa činjenicom da sam drugačiji, pa sam se pitao da li sam stvarno drugačiji. Onda, do koje mere? Sve me je to zaokupljalo. To je sada takođe jedna od mojih tema. To je komponenta moga dela, kao što je komponenta moje ličnosti.

Roman “Za crnom devojkom” je ljubavni roman u kome vi, čini nam se, problematizujete smisao ljudskog života kao moguće ljubavi pri čemu destruišete tradicionalnu viziju tog ideala. Tu pripovedate u prvom licu. Zašto? Prvom licu ćete se vratiti opet u “Širokim vratima”, dosta kasnije.
“Široka vrata” su napisana još pre romana “Za crnom devojkom”, samo su objavljena dosta kasno. To je jedno od objašnjenja. Pišući svoje prve romane oslanjao sam se na prvo lice kao lakši i za pisca sigurniji okvir. Ne pokušavate ništa objektivno da prikažete. Ništa ne znate sem onoga što zna pisac. Veliki je napredak kada izađete iz prvog lica. Sledeći iskorak je kada pisac pokušava da bude bog i da kaže šta je šta. Što ne znači da čovek ne može da piše u prvom licu u starosti.
Ali vi ste me pitali o smislu ljudskog života kao moguće ljubavi.
O toj mogućnosti u knjigama.
– To je opet samo jedno pražnjenje. Mogućnost dostizanja ideala preko knjiga, literature.

O “ambisu divljanja u krvi” govori i vaše možda najpoznatije delo “Upotreba čoveka”. Na jednom mestu kažete: “Zacarila je svetom mistika, kult krvi i nasilja, tama, žudnja za prošlošću, nacionalizam”. Tim romanom dali ste nam jednu mračnu, ali, ako smemo da kažemo, realnu sliku sredine XX veka. I šta, što bi rekao Krleža? Evo nas opet tu?
– Rat u kome sam ja učestvovao bio je u znaku dva totalitarizma – nacionalsocijalističkog i komunističkog, utopističkog recimo. Ali ja sam samo stigao da pišem o nacizmu. Ono što se desilo devedesetih godina, više nije moja tema.
Ako se izuzme potreba za dramaturgijom, dnevnik Ane Dretvenšekove smeštate na sam kraj romana. Do dnevnika nas dovode kratke i efektne sekvence koje sevaju kao fleševi.

Kako ste se osećali kada ste završili pisanje “Upotrebe čoveka”? Da li ste bili upotrebljeni?
– U svim knjigama čovek je upotrebljen. Pisac je sličan medijumu. Dok piše on je kao i medijum u stanju izvrnute stvarnosti, mora da se razstvari da bi mogao da piše. On se prebacuje u neki drugi svet. On dozvoljava da preko njega taj drugi svet piše. To je sposobnost slična onima koje imaju medijumi, ekstrasensi.

Bogom data sposobnost?
– Bogom data bolest. Jer medijum je i bolesno biće pošto je u stanju da radi stvari koje normalan svet ne može.

Neki kritičari su vaš roman “Vere i zavere” doživeli kao roman apsurda. Da li je Vama on apsurdan ili, baš, logičan? Ima li danas išta logičnije od apsurdnosti?
– Meni on nije apsurdan. On je, u stvari, istina. Gotovo sve što sam tu napisao zasniva se na činjenicama iz moje okoline. Život sam dovodi do takvih apsurdnosti, ako je to apsurd. Sada je najveći apsurd da ljudi koji su se kleli u komunizam i internacionalizam postaju nacionalisti. Šta ćete većeg apsurda i veće istine! I tu nije ništa nelogično. Taj razvoj je potpuno logičan. On je, u stvari, zakonomeran, što bi rekli marksisti. Jer jedan fanatizam može lako da pređe u drugi oblik, drugu vrstu fanatizma. Čak on i nije nov fanatizam. To su ljudi koji ne mogu da žive bez vere, jer se osećaju slabima, bednima i ne znaju šta će sa sobom.
Bez obzira na to da li je reč o veri u čovečanstvo, ili o veri u svoju naciju, ili u svoju ulicu… Sve je to ta pogubna vera.

U “Širokim vratima” vraćate se u vreme posle Drugog svetskog rata. Sremski front. Pratite sudbinu jednog “saputnika revolucije i rata”. Na jednom mestu glavni junak kaže: “Sad pošto sam okusio rat, video sam koliko su bile zaludne ambicije kojima sam se bio stavio u službu, video isto koliko je on, rat, manje zagonetan, pa čak i manje opasan nego što sam zamišljao”. Iako se niste stavljali u “službu”, može li se reći da u ovom vašem romanu ima najviše autobiografskog?
– Svi moji romani su autobiografski. I u “Upotrebi čoveka” ima mnogo autobiografskog. Ali ožda ovaj roman sadrži najviše lično doživljenog.

Kratki roman “Koje volimo” zanimljiv je mozaik “žena koje trguju svojim telom”. Iako ste se na neki način te teme dotakli u “Upotrebi čoveka” i u nekim svojim drugim delima, otkud želja za literarnom obradom novosadskih burdelja? Ili je možda sve burdelj? Kako kaže Sioran, nema razlike između crkve i burdelja – jecaj na sve strane.
– Prostitutke su me uvek privlačile.

One su suština ženskog principa?
– Srećan sam što sam kao mlad posećivao prostitutke i razgovarao sa njima. To je tada bilo zakonski dozvoljeno zanimanje. Nisi morao da se kriješ. Sa nekima od njih sam se i družio. Odlazio sam kod njih na razgovore i ostajao po pola dana, jer su one po danu imale vremena. Najzad, volele su da se druže sa mladim muškarcem koji sa njima normalno razgovara.

Koji ih tretira kao ljudska bića?
– Upravo tako. To su neverovatno nežna i inteligentna bića. One su shvatile da do svojih prava mogu da dođu jedino naplaćujući svoje usluge. Postoji i drugi način – brak, ali neću sada da ulazim u to.
Odnos prostitutke i muškarca je jedini odnos u kome žena nije gubitnik pod uslovom da čestito naplati svoje usluge. Njima taj osećaj daje neverovatnu snagu. One su autonomne ličnosti, ali istovremeno i očajnici. Odbacili su ih i porodica i društvo. Oduševljavale su me. I to sam morao da stavim na papir već u prvoj svojoj priči.

Pavle Ugrinov u “Egzistenciji” piše: “Za vreme ručka uglavnom pričamo o literaturi. ‘Samo podzemlje, samo podzemlje!’, ponavlja Tišma dok raspravljamo o temama naših novih romana”.
Da li i dalje ostajete pri svom stavu koji je Ugrinov naveo u ovoj svojoj knjizi: “‘Uveren sam da umetnost izvire iz samog podzemlja!’ ponavlja, želi da precizira (Tišma)”

– Mogu taj stav da potvrdim. Što da ne? Sve što nije podzemlje, što je dakle zvanični, nadzemni život, samo je fasada i nema vrednosti za literaturu.

Nikola Milošević vas je u “Jevanđelju skepticizma” definisao kao suštog skeptika. Nije li ta definicija preblaga? Čini se da ste vi više od skeptika, pa čak i suštog? Mizantrop možda? Jer, recimo, pišete leta 1949. u “Dnevniku”: “samo pišući mogu da doživim zadovoljstvo”.
– Pa jeste. Šta znači skeptik uopšte? Vrlo sam oprezan čovek, možda sam više to. Jednostavno nepoverljiv. Više je to nepoverenje nego skepticizam. Svakoga život uči nečem drugom. Mene je učio da budem nepoverljiv. Nikome ne verujem.

Gavra Tišma
“Bio je ekstrovertan, simpatičan čovek koga su svi voleli. Opet obrnuto od onoga što karakteriše jednog pisca.
Nije kod njega bilo nikakvih analiza, uputstava, a pogotovu ne ispovedanja. Recimo, zna se da svi muškarci vole da pričaju kako su bili u ratu ili vojsci. Nikada mi moj otac nije ni reč rekao niti o ratu niti o svom vojevanju. Iako je bio u Prvom svetskom ratu.
On je bio okrenut sadašnjosti i trenutnom životu. Voleo je da prima u kući goste i da se sa njima uz čašicu druži. Uopšte je voleo ljude i uživao u njihovom prisustvu.
On je, dakle, na mene više uticao kao negativan primer. Bio je sve ono što ja nisam želeo da postanem. Sve ono što je radio i čime se bavio, kako se ponašao jednostavno mi je bilo strano.”

Olga Miler
“Mati je bila ambicioznija od oca. Izučila je dva zanata trudeći se da i sama nešto zaradi. Izučila je rukavičarski zanat, a kasnije i zanat pravljenja midera i korseta. Po ceo dan je radila. Zahvaljujući njenoj ambicioznosti ja sam odlazio na časove jezika. Do kraja gimnazije sam naučio nemački, engleski i francuski. To znanje jezika mi je pomoglo da vrlo rano počnem da čitam strane pisce u originalu.”

Život, knjige i nagrade
Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. godine. U Novom Sadu je završio osnovnu i srednju školu. U Budimpešti je tokom Drugog svetskog rata studirao prvo ekonomiju, a potom francuski jezik i književnost. U Zagrebu upisao medicinu a Beogradu istoriju umetnosti. Najzad je diplomirao germanistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Od 1945. do 1949. godine radio kao novinar u “Slobodnoj Vojvodini” i “Borbi”. U Maticu srpsku dolazi 1949. godine, prvo kao sekretar redakcije, a potom kao urednik gde je i radio sve do penzionisanja 1982. godine. Član redakcije Letopisa Matice srpske bio je od 1958. do 1979. godine, četiri godine glavni urednik.
Dopisni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti postaće 1979. godine, a redovni 1984. Prilikom spajanja VANU i SANU postaje redovni član SANU.

Dela su mu prevedena na sedamnaest jezika. Objavio je dve zbirke pesama: Naseljeni svet i Krčma, zbirke pripovedaka Krivice, Nasilje, Mrtvi ugao, Povratak Miru, Škola bezbožništva i Hiljadu i druga noć; romane Za crnom devojkom, Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka, Begunci, Kapo, Vere i zavere, Široka vrata i Koje volimo; knjigu putopisa Drugde, sabrane intervjue Šta sam govorio i Dnevnik.
Prevodio je sa mađarskog i nemačkog.

Nagrade: Brankova nagrada Sremskih Karlovaca, Oktobarska nagrada Novog Sada, Nolitova nagrada, NIN-ova nagrada za roman godine, nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, nagrada “Karolj Sirman”, Andrićeva nagrada, Nagrada oslobođenja Vojvodine, nagrada Željezare “Sisak”, nagrada Bažalikom za prevode sa mađarskog jezika i nagrada Društva književnika Vojvodine za životno delo. Dobitnik je austrijske državne nagrade za evropsku književnost i nagrade Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje.

Izvor: alexandria-press.com

_______________________________________________________________________________

ŽIVOTNA RADOST I RADOST IGRE…

tamoiovde-logo

“Pitomac“ Golog otoka
Kršenje partijskih pravila skupo koštalo Aleksandra Popovića. Delio je sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“

feljton-popovic_150x0

Aleksandar Popović

Aleksandar Popović (1929 – 1996), za prijatelje Ale, za beogradsku čaršiju Žak, jedna je od najzanimljivijih ličnosti u novijoj istoriji našeg teatra.

Hrupio je na scenu nezaustavljivo, izazivajući u podjednakoj meri neumerenu hvalu i neumereno osporavanje, a sam se lično nije trudio da se ikome dopadne.
Dete bogatog trgovca koji je povremeno propadao pa se dizao, Popović je delio sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“. U školu ga je vozio šofer, a Aca je zavideo drugovima koji idu pešice, pa još stignu da se usput počupaju i potuku.

Završio je nekako gimnaziju za vreme okupacije, srcem se opredelio za komuniste nalazeći u njihovoj propagandi jednakost među ljudima. Docnije, na Golom otoku, produbio je ideju jednakosti utoliko što je shvatio da su proklamacije i partijski program jedno, a tekuća politička praksa nešto sasvim drugo.
Kao skojevca slali su ga na čelu nekakve omladinske delegacije u Trst. Pre putovanja dobio je instrukcije u komitetu: „Kada siđete iz voza, dočekaće vas drugovi iz KP. Oni će vas pešice voditi do mesta gde ćete biti smešteni. U ulicama kroz koje ćete prolaziti izlozi će biti puni pomorandži, banana, limuna i čokolade. Upamti, Popoviću, to je propaganda, Italijani prave za našu delegaciju Potemkinova sela! Kod njih vlada glad! Kapitalizam je na umoru! Ne veruj u to što ćete videti!“
„Jeste li verovali ili ne“, pitam Acu.
„Verovao sam drugovima u komitetu. Oni znaju sve, mislio sam, Partija zna sve!“

Po povratku s Golog otoka gradio je džeklondonovsku biografiju, što će reći da je bio cinkograf, moler, asfalter…

Podizao je četiri kćeri s puno ljubavi i brige. I pisao neumorno. Prihvatili su ga u dečjem programu Radio Beograda. Među prvim je autorima detektivskog romana; godine 1959. objavio je „Ubistvo u trouglu“, kriminalistički roman koji sledi trag velemajstora ovoga žanra, Žorža Simenona. U osnovi romana je psihološki metod kojim inspektor Manojlo otkriva ubicu… Već u ovom štivu možemo otkriti humorne proplamsaje koji će se razbuktati u Popovićevim komedijama i farsama.

U tih trideset i nekoliko godina smešten je celokupan Popovićev dramski opus u koji možemo ubrojati četrdeset jednu dramu za odrasle, deset drama za decu, oko pet stotina(!) scenarija za televizijske serije i pojedinačne emisije, nekoliko romana za decu i ne-zna-se-koliko tekstova pisanih za dečji program Radio Beograda. Uz ovaj ogroman rad, Popović je nalazio dovoljno vremena da putuje, sedi po kafanama u Beogradu i diljem Srbije, da razgovara s poznatim i nepoznatim ljudima, da se prepire i svađa s prijateljima (s neprijateljima ionako ne govori), da prima nagrade i priznanja i da živi na izvanserijski način.

AKO BOG DA…

Dejan Mijač je, na skupu posvećenom delu Ace Popovića održanom na Ubu, citirao pisca. „Pitali Popovića“, veli Mijač, „kako se može napraviti dobra predstava. Potrebno je da se ispuni nekoliko uslova, veli Popović. Da se nađe dobar dramski tekst, darovit reditelj, talentovani glumci, da se vredno radi i rodiće se dobra predstava, ako bog da!“

Ima u Acinom opusu komada različite vrednosti – nema pisca koji piše samo remek-dela – pa je moguće da ima i nerazumljivih štiva, ali takvi tekstovi ne umanjuju Popovićev značaj i njegovu prevratničku ulogu u srpskoj drami. Uostalom, i Nušića pamtimo po najboljim komedijama, a ne po dramama „Opasna igra“ (koja nikada nije izvedena) ili „Žena bez srca“, a od Sterije ističemo samo komedije, dok mudro prećutkujemo da je pisao toržestvene tragedije. Taj princip valja primeniti i na dela Aleksandra Popovića; ono što je napisao dobro i nesporno ostaće kao Popovićev trajan doprinos srpskoj književnosti.

Popović je, kao i njegovi dramski junaci, bio duboko ukorenjen u svoj jezik i nacionalni identitet. Takođe, kao njegovi dramski junaci, posedovao je životnu radost i radost igre. Na fotografiji, snimljenoj marta 1995. u jagodinskom hotelu, daleko iza ponoći, Popović očekuje izvlačenje tombole na kojoj je glavni dobitak bio lep tepih. Aca je kupio desetak lozova, zasigurno računajući da će biti dobitnik. Tepih nije dobio, žestoko se ljutio zbog toga („Baš nam je potreban takav tepih!“) i prigovarao smatrajući da je izvlačenje „namešteno“. Ali već sutradan život se nastavio, a tombola je bila zaboravljena.
Kada je imao novca, rasipao je. Kad novca nije bilo, podnosio je nemaštinu bez roptanja.
S jeseni 1995, dok sam ga ispraćao iz Narodnog pozorišta, rekao mi je da ide da kupi opremu za nedavno rođenog unuka, krevetac, dubak, kolica… „Unuk Aleksandra Popovića mora da ima sve novo!“

Bez pozorišta nije mogao da živi, ili drugačije rečeno, pozorište je bilo Popovićev makro i mikro kosmos. Znao je dobro da život postoji i bez pozorišta, da postoje ljudi koji nikada nisu nogom kročili u teatar, da se važna dešavanja događaju izvan pozorišta, da se, uostalom, o individualnim i kolektivnim sudbinama odlučuje na drugim mestima a ne u pozorištu, ali ništa nije moglo da pokoleba njegovo čvrsto uverenje da je teatar najvažnije mesto na svetu. „Pozorište počiva na trojstvu: pisac – reditelj – prvi glumac. Njih trojica su jednaki po obavezama i zaslugama“, govorio je Aleksandar Popović.
Kada nije bio na probi ili nekom sastanku u pozorištu, sedeo je u kafani pored pozorišta. Sve članove porodice proizveo je u glumce i saradnike svoje neformalne pozorišne trupe kada je pripremao predstavu „Ružičasta noć“, 1976. godine. Predstava je prikazana u mesnoj zajednici na Vračaru; njen vek nije bio dug, ali Popović nije posustajao niti odustajao od pozorišta. Posedovao je upornost i jaku volju da, uprkos osporavanjima i nerazumevanju jednog dela pozorišne javnosti, ostvari svoje pozorište.
Radomir Putnik
Izvor: novosti.rs/

_____________________________________________________________________________________________

Aleksandar Popović (mladost)

_____________________________________________________________________________________________

 Aleksandar Popović, književnik, umro je u Beogradu, na današnji dan, 09. oktobra 1996. godine.

Aleksandar Popović, naš najveći savremeni dramski pisac, bio je istovremno i naš Beket i Jonesko, ali i Sterija i Nušić druge polovine 20. veka. Na pragu šezdesetih godina on je načinio joneskovski prevrat u našoj dramaturgiji.

Uveo je apsurd u dramsku književnost, ali sa ljudima našeg podneblja i jedrim jezikom periferije, u koji je ugrađen paradoksalni način mišljenja. Popović je autor pedesetak pozorišnih, radio i TV drama, kao i više knjiga za decu.

Njegovi komadi: „Mrešćenje šarana“, „Ljubinko i Desanka“, „Komunistički raj“, „Pazarni dan“, „Tamna je noć“ i „Baš bunar“ izvođeni su na mnogim jugoslovenskim scenama , kao i u nizu svetskih metropola.

Poslednja drama „Baš bunar“, koju je Popović sam režirao, premijerno je izvedena samo 9 dana pre autorove smrti. Aleksandar Popović je za svoj bogat književni rad dobio više priznanja, među kojima specijalnu nagradu na „Sterijinom pozorju“ i nagradu“Branko Ćopić“.

Žiri pozorišnih kritičara proglasio je njegovo delo „Razvojni put Bore Šnajdera“ za najbolju dramu napisanu na srpskom jeziku posle Drugog svetskog rata.

_____________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

LEVORUKI U SVETU DEŠNJAKA…

TAMOiOVDE-logo

tamoiovde.wordpress.com/2011/03/28/ko-ti-je-kriv-kad-imas-levu-krvu-grupu/

____________________________________________________________________________

Danas je Dan levorukih osoba

Stručnjaci tvrde da se poslednjih 100 godina broj levorukih gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 12 odsto stanovništva danas piše levom rukom

84_620x0Stručnjaci tvrde da se poslednjih 100 godina broj levorukih gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 12 odsto stanovništva danas piše levom rukom. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“, a nekada anatemisani kao smotani i nevešti, ljudi koji pišu i većinu poslova obavljaju levom rukom svoj dan obeležavaju 13. avgusta.
Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika, a s druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

U zabavnim tekstovima u mnogim časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke, pri čemu obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom, a ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna i Maksvela.
Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli.

Interesantna su istraživanja na životinjama, naročito na papagajima od kojih oko 60 odsto njih kada jede koristi desnu nožicu, a 40 odsto levu.

Slično je otkriveno prilikom praćenja ponašanja miševa i kokošaka.

Stručnjaci su utvrdili da levoruki muškarci čine 8 odsto, a žene oko 6 odsto anglosaksonskog područja, levorukih Japanaca ima nešto više od 4 odsto i malo više od 2 odsto Japanki, a na primer samo 1,5 odsto Kineza piše i jede levom rukom.
Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake i funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.
Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti, ali naučnici nemaju jedinstven odgovor.

Stručnjaci smatraju da se levorukost – desnorukost određuje još u prenatalnom periodu, jer se zna da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca.

Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost da li su dešnjaci ili levaci, ali ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, međutim ređe posle četvrte, odnosno pete godine.

Međutim, većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke, ali obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti .

U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, može se proveriti kojom rukom dete crta, drži četkicu za zube, kojom rukom se češlja, deli karte, gadka loptomm, stavlja kocke, kad pravi kulu, gura autić, oblači lutku, briše gumicom, koju ruku prvu stavlja u rukav kada se oblači…

Ako dete u devet od deset takvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk.

Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom.

Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista, jer je poznato da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične.

Ako je razvijenija leva polovina mozga, osoba je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk.

Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično i postepeno, a zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice.

Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično i racionalno, organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke.

Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno.

„Običan“ čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka, dok za levorukog to nije baš jednostavno.

Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80 odsto kod levoruke dece uzrasta od 5 do 7 godina, pri čemu je poznato da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno.

Stručnjaci savetuju odrasle da ne treba da pokazuju odnos prema levorukosti, jer to ozbiljno može da ugrozi dečje zdravlje, obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta.

Vodeća ruka se odredi prirodno do četvrte, odnosno pete godine i pri tom je potrebno pažljivo praćenje levorukog deteta – uočavanje promena raspoloženja, prepoznavati uzroke detetove radosti ili tuge, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.

Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Levoruki ljudi u stanju su da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su australijski naučnici.

Nasuprot tome, testovi sprovedeni na 80 dešnjaka pokazali su da postoji snažna korelacija između brzine prenosa informacija sa leve na desnu moždanu hemisferu i obrnuto i brzine prepoznavanja odgovarajućih slova.

Međutim, kada je u test uključeno 20 levorukih dobrovoljaca ustanovljeno je da su oni bili brži u procesuiranju informacija u obema moždanim hemisferama.

Osobe koje su u svemu koristile isključivo levu ruku bile su za 43 milisekunde brže u prepoznavanju slova u levom i desnom vidnom polju od dešnjaka.

Naučnici su konstatovali da ljudi koriste obe moždane hemisfere za vrlo brze ili vrlo teške zadatke koji zahtevaju interpretaciju brojnih istovremenih informacija, poput naprimer kompjuterskih igara, vožnje automobila kada je saobraćaj izuzetno gust ili tokom igranja nekog sporta.

Tanjug | 13. avgust 2014.

 Izvor:novosti.rs/

___________________________________________________________________________________________

Kreativniji, senzibilniji, stidljiviji…

 Po čemu su posebni levoruki, koji čine nešto manje od deset odsto svetske populacije: Za levoruke osobe se kaže da su bolji matematičari, muzičari, da brže misle, da su bolji u kompjuterskim igrama, spretniji u nekim sportovima, snalažljiviji vozači u saobraćajnim gužvama

 prica-plus-levoruki.jpg_310x186Šta, osim slave, povezuje Sila i Gretu Garbo? Čarlija Čaplina i Paganinija? Cezara i Teslu? Toma Kruza i Betovena? Silvestera Stalonea i Kafku? Ajnštajna i Madonu? Leonarda da Vinčija i Anđelinu Džoli? Kraljicu Elizabetu i Pelea? Aleksandra Makedonskog i Mariju Kiri? Majka Tajsona i Aristotela? Uzdali su se u svoju levicu. Drugačije i ne umeju, jer su samim rođenjem predodređeni da pišu i više se služe levom rukom.
Iako tek nešto manje od deset odsto svetske populacije čine levoruki ljudi, ova činjenica dobija na težini kada se kaže da je reč o nekoliko stotina miliona osoba koje bi, da su nekim slučajem živele u srednjem veku, bile kažnjene smrću samo zbog toga što levom rukom drže olovku ili alat. U stvari, sve do pre stotinak godina takve osobe su bile diskriminisane, premda pamtimo da su i u vreme naših školskih dana učiteljice nastojale da ih preobrate u dešnjake.

Da je neko levoruk ustanovi se u najranijem detinjstvu, već do četvrte godine. Dovoljno je posmatrati kojom rukom crta, drži četkicu za zube, češlja se, deli karte, gura autić, oblači lutku, koju ruku prvo stavlja u rukav kada se oblači, da li slova i brojeve piše naopako, kao u ogledalu (to čini čak 80 odsto levoruke dece predškolskog uzrasta)…
Zašto je kod nekih ljudi levica ta koja obavlja preciznije poslove? Za to je „kriv“ mozak. Ako je razvijenija njegova desna polovina, osoba više koristi levu ruku. I obrnuto. Leva polovina mozga obrađuje informacije sistematično i postepeno, a desna intuitivno, emotivno.

Smatra se da levoruki imaju snažan umetnički senzibilitet, ali i danas postoje predrasude koje im ne idu u prilog. Navodno ih ne drži pažnja, nisu u stanju da planiraju, žive u kreativnom haosu…
Rezultati jednog istraživanja, obavljenog prošle godine, pokazuju i da su stidljiviji, nervozniji, i da zbog osude i kritika više strahuju od sopstvenih grešaka nego desnoruki. Ipak, za levoruke osobe se kaže i to da su bolji matematičari, muzičari, da brže misle, da su bolji u kompjuterskim igrama, spretniji u nekim sportovima (mačevanju, boksu, tenisu), snalažljiviji vozači u saobraćajnim gužvama…
Kao takvi, imaju i svoj dan. Od 1992. godine obeležavaju ga 13. avgusta. Izborili su se i za proizvode prilagođene za korišćenje levom rukom, koji se danas prodaju posredstvom Interneta, ali i u specijalizovanim radnjama. Prva takva otvorena je u Londonu, 1968. godine, a u Slovačkoj postoji prodavnica u kojoj se, pod geslom „Levoruk sam ali nisam tamo neki levi“, prodaju predmeti prilagođeni levorukima. To su, pre svega, makaze, gitare, školski pribor, otvarač za konzerve, razne alatke, ručni časovnici, bumerang, rezač za olovke…
Razni proizvođači nastoje da diskriminaciju i „teror“ desnoruke većine, kojima je sve podređeno (menjač u automobilu, otvarači za konzerve, fotoaparati, kanap na vodokotliću…) svedu na najmanju moguću meru, pa svake godine izbacuju po neki novi proizvod namenjen levorukima. Ove godine im je iz giganta „Soni Erikson“ serviran model mobilnog telefona čija je tastatura pogodnija za levu ruku. Za levoruke muškarce proizveden je specijalan donji veš…

KO SEKSUALNO BRŽE SAZREVA
A KO DUŽE ŽIVI?
* Levoruke osobe su brojnije među decom čiji je IQ veći od 131
* Levoruki imaju tri puta veće šanse da postanu alkoholičari, jer koriste desnu stranu mozga, manje tolerantnu na alkohol
* Dvaput je više levorukih muškaraca nego žena
* Studija je pokazala da su levoruki muškarci 15 odsto bogatiji od dešnjaka koji su završili koledž, a 26 odsto od onih koji su završili fakultet
* Ako su oba roditelja levoruka, šanse da i njihovo dete to bude su 50 odsto. Istovremeno, oba roditelja koja pišu desnom rukom imaju samo 2 odsto šansi da dobiju levoruko dete
* Više od 2.500 levorukih umire svake godine zbog korišćenja predmeta prilagođenih dešnjacima
* Dostižu seksualnu zrelost 4-5 meseci kasnije od dešnjaka
* Levoruke osobe koje su se šlogirale brže se oporavljaju
* U Pensilvaniji postoji koledž, jedini takav na svetu, gde mogu da se školuju levoruki
* Desna ruka simbolizuje mušku energiju, a leva žensku
* Dešnjaci žive oko 9 godina duže od levorukih
* Četiri od pet dizajnera Mekintoš kompjutera bili su levoruki

VEROVANJA I SUJEVERJA
Zašto je bilo ne samo sramota, nego i opasno po život biti levoruk?
Leva ruka je u Mesopotamiji bila simbol nesreće. U italijanskom jeziku reč levoruk vodi poreklo od latinske oznake za nesavršenost. Na primer, francuska reč – gauche, istovremeno znači i levo i nespretan, dok engleska reč za desno – right, znači i ispravno. U Japanu je muž mogao da se razvede od žene kada bi saznao da je ona levoruka, a tokom 18. i 19. veka, zbog predrasuda o njihovim navodnim nedostacima i nespretnosti, levoruke osobe često su bile žigosane u društvu i bilo im je zabranjeno da se venčaju i imaju potomke.
Ipak, postoje sujeverja koja levorukima idu i u prilog. Eskimi su, na primer, verovali da je svaka levoruka osoba čarobnjak. Pripadnici drevnog indijanskog plemena Zuni smatrali su da je levorukost znak sreće.

Suzana Bijelić | 30. novembar 2009.

Izvor:novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

 Levoruka deca: Njihov svet je naopačke

Živimo u svetu dešnjaka. Njima je sve prilagođeno, jer su levoruki ljudi u manjini. Ista priča je i sa mališanima. Ukoliko se pitate zbog čega neko dete češće koristi levu ruku, stručnjaci tvrde da nasleđe igra veliku ulogu, ali je bitan i uticaj okoline, kao i eventualni nervni i motorički poremećaji.

levoruki_310x186Živimo u svetu dešnjaka. Njima je sve prilagođeno, jer su levoruki ljudi u manjini. Ista priča je i sa mališanima. Ukoliko se pitate zbog čega neko dete češće koristi levu ruku, stručnjaci tvrde da nasleđe igra veliku ulogu, ali je bitan i uticaj okoline, kao i eventualni nervni i motorički poremećaji.

Naučnici trvde da se levorukost ne može odmah uočiti, jer se razvija postupno. Zbog toga roditelji ne mogu odmah da znaju kojom će rukom dete da piše, jer mala deca često podjednako koristite obe ruke. Tek kada mališan napuni tri godine može se sa sigurnošću tvrditi da učestalo koristi jednu ruku.

Stručnjaci tvrde da roditelji moraju da budu oprezni ukoliko dete od godinu dana koristi samo jednu ruku, bilo da je to leva ili desna. Takvo ponašanje najčešće je uzrokovano lošim radom motoričkog centra u mozgu i to na suprotnoj strani od ruke koju manje koristi. To znači da će dete, ukoliko je oštećen motorički centar na levoj strani mozga, koristiti isključivo desnu ruku. Ako oštećenje nije veliko, mozak će ga prevladati sam, bez terapije.

Da li postoje razlike između levoruke i desnoruke dece kada su pojedine veštine i osobine u pitanju?
Jedna renomirana američka naučnica testirala je inteligenciju levorukih i desnorukih đaka i došla do zaključka da su rezultati govornog dela testa bili jednaki za obe grupe, dok su u rešavanju vizuelnih, prostornih zadataka (na primer, slaganje pazl-kockica) dešnjaci postigli neznatno bolje rezultate. Međutim, kada je u pitanju kreativnost, levoruki su bili znatno bolji. Razlog je u tome što levoruki češće koriste centre za govor na obe moždane strane, što podstiče kreativnost. Mišljenja po ovom pitanju su podeljena, ali je činjenica da je među umetnicima čak 20 odsto više levorukih.
Još jedno interesantno istraživanje dovelo je do zaključka da su levoruka deca sklonija povredama. Figurativno, tvrde naučnici, njima je sve naopako u odnosu na dešnjake. Ali, to nikako ne znači da su levoruka deca trapavija. Njima je samo ponekad potrebno malo više vremena da uvežbaju određene veštine. Ukoliko imate levoruko dete možete mu pomoći razgovorom, objašnjenjima i praktičnim primerima što će pomoći da pravilno razvije motoriku i broj povreda svede na minimum.

DECA I STRAH OD VODE
Prvi kontakt deteta sa vodom treba da bude u pratnji roditelja, kako se mališan ne bi uplašio. Važno je da ga naučite da pravilno diše i da mu objasnite da u vodi ostaje bez vazduha. Nikada nemojte dete na silu gurati pod vodu, već se strpite da samo to poželi. Mnogo je bolje da dete naučite da drži otvorene oči dok je pod vodom, jer u suprotnom gubi orijentaciju u prostoru. Male nezgode dovoljne su da se dete jako uplaši vode i zbog toga budite pažljivi. Pokažite mu kako se pluta i opušta u vodi pre nego što počnete sa časovima plivanja. Tek kada dete nauči da se održava na vodi treba da ga učite plivačkim pokretima. Budite uz dete, nemojte da ga bacate u vodu na silu i objasnite mu da ste se vi kao mali mnogo puta napili vode, ali da to nije ništa strašno. Ipak, važno je i da dete shvati da je voda opasna i da mora da bude pažljivo. Interesantno je da deca koja još nisu prohodala imaju manji strah od vode, jer nemaju razvijenu svest o tome da je tlo najbolji oslonac, a i voda im je poznato okruženje iz embrionalne faze razvoja.

J. S. J. | 03. avgust 2009.

Izvor:novosti.rs

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

 

S KRUNOM O NEBU, SRBIJA MEĐU ŠLJIVAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

VREME JE ZA ŠLJIVU

Čiji je to cvet krasio Semiramidine viseće vrtove, jedno od sedam čuda Starog sveta? Šta je to Aleksandar Veliki doneo i, za vjeki vjekov, ostavio ovim prostorima? I zbog čega tako omamljuju zvuci vojvođanskih tamburaša?

O tome, i još koječemu, u priči o voćki koja nas je „održala”…

SLIVA1

I rimski carevi podizali su šljivike u dolini Morave

Šljive oprati, očistiti od koštica, posuti cimetom, naliti hladnom vodom i staviti da se kuvaju. Kuvati na srednjoj temperaturi 10 minuta, a zatim ih propasirati. Dodati med, promešati i služiti uz sitne kockice hleba koje prethodno treba peći 10 minuta na 150 stepeni. Med dodati po sopstvenom ukusu.    Baš ovako glasi jedan od recepata za spravljanje supe od šljiva. Ne od gljiva, nije štamparska greška. Od šljiva, i to onih svežih. Čorba se pravi od sušenih.
A u japanskom predanju šljivin cvet označavao je pobedu proleća nad zimom, ali i pobedu vrline i hrabrosti nad teškoćama. Možda je i zbog toga šljivino drvo bilo znamen samuraja, ratnika koji su proneli slavu ove ostrvske zemlje.

cvet

Po predanju, šljivin cvet označava pobedu proleća nad zimom.

    U vremenu između 1968. i 1977. godine ondašnja Jugoslavija (SFRJ) po broju stabala, kao i po prosečnoj proizvodnji, nalazila se na prvom mestu u svetu. Tada je na naše šljivike otpadalo 17,56 odsto svetske, odnosno 24,68 procenata evropske proizvodnje.
Mnogo pre poeme Oskara Daviča „Srbija” i, među ostalima, stihova   „…Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama…”, krajem 19. veka, dr Đorđe Radić zapisao je:
„Najblagoslovenija od svih naših voćaka, koja može da nas obogati većma no ma koja druga vrsta, to je šljiva. Plod od šljiva u kući nam je preči od drugih, jer je i pitomiji i lekovitiji od drugih vrsta voća i daje se na razne načine zgotoviti za ostavu. Za trgovinu i izvoz nemamo nijednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili osušenu, kuvanu u pekmezu ili pečenu u rakiji.”
Zbog ovoga, ali i još mnoštva drugih primera, pre izvesnog vremena je šljivi, u obliku monografije (na srpskom i na engleskom jeziku), podigao spomenik pisac i aforističar Petar Lazić a sjajnim fotografijama mu pripomogao Željko Sinobad. I sve to u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, s više nego odgovarajućim naslovom – „Šljiva, bre”.

sljiva3

Danas je u svetu registrovano 2500 plemenitih sorti šljiva

Kolumbu na tacni

Sve pristojne priče pristojne su i zbog toga što u svom bagažu imaju i pristojan odeljak predviđen za istoriju. Ni povest o šljivi nije „tikva bez korena”, naprotiv.
Pouzdano je da je od najdavnijih vremena čovek njene plodove koristio za ishranu. O tome, pored ostalog, svedoče i koštice šljive nađene u oblastima Kavkaza i Kaspijskog jezera, ali i u iskopinama na području današnje Švajcarske. Huni i Tatari, tada meštani Kavkaza i priobalja Kaspijskog jezera, očigledno su je imali u izobilju, s obzirom na to da su njom i trgovali. Tako je šljiva, kao dragocena moneta u razmeni dobara, stigla i do Mesopotamije, Egipta i Krita. U Vavilonu je, čim je podigla grad i ukrasila ga palatama i visećim vrtovima, zgrabila legendarna asirska kraljica Semiramida i njom obogatila svoju, viseću, botaničku baštu. Zbilo se to oko 6000 godina pre Hristovog rođenja. Šljiva, bre.

A šta je s nama? Što se šljive tiče, ni mi nismo bili mimo sveta budući da se, po nekim tragovima, ona gajila još u vreme bronzanog doba.   Najzanimljivije je, pak, da je utvrđeno da nam je našu oduvek najpoznatiju sortu – požegaču – darovao Aleksandar Makedonski, još 333. godine pre početka računanja današnjeg vremena.
Vreme pisanih tragova pripada starogrčkim pesnicima Arhiologu i Hiponu, koji su živeli u 6. veku pre naše ere, dok botaničar Teofrast (370-286. godine p. n. e) prvi opisuje tri vrste šljiva. Mnogo kasnije, a opet pre naše ere, i Plinije Stariji u delu „Naturalis historia” pominje već četrnaest sorti. Ni vladari ne dangube, pa Prob i Dioklecijan podižu šljivike u Podravini, Posavini, Bosni i kotlini Morave. Za šljivu znaju i na drugim kontinentima, pa i Kolumba – možda baš nije bilo tako, ali lepo zvuči – severnoamerički Indijanci dočekuju šljivama, verovatno suvim.
Krstaši na svojim brojnim pohodima nisu, zanavek, osvojili Svetu zemlju, ali su opustošili sve krajeve Evrope kuda su prošli, ostavljajući duboke tragove kopita svojih konja. Ali i zasade šljiva, voćke koja se ubrzo našla na trpezi svih zemalja Starog kontinenta.   Koliko je ona postala važna možda ponajbolje svedoči naredba F.  Grimanija, generalnog providura Mletačke republike za Dalmaciju, kojom on – 25. aprila 1756. godine – naređuje da se „na svakom polju zasade po četiri stabla maslina ili krušaka, šljiva ili badema, kestenja ili višanja, maraske ili duda”. A početkom 19. veka hroničari beleže da se kraj Pariza gaji osamdeset različitih sorti šljive.   Šljiva, bre.

Šarac bez pekmeza

Dugo je šljiva na ovim prostorima, posebno u srednjem veku, ljubomorno gledala na stabla kruške, jabuke, oraha i duda. Na manastirskim i feudalnim posedima za nju je bilo mesta tek na okrajcima voćnjaka. Tek za turskog doba preuzima glavnu ulogu. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama junaci isključivo piju vino – čak i konji, poput glasovitog Markovog Šarca – dok u pesmama iz vremena buna i ustanaka bundžije i oslobodioci češće posežu za rakijom, šljivovicom.
Vino i lozovača, konačno, odlaze u istoriju 1878. godine, kad je većina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kad je šljivin cvet zabehario ispod svakog ćuvika, posebno u aleksinačkom, užičkom i valjevskom okrugu. Naprečac se povećava proizvodnja i trgovina šljivom (svežom, sušenom, prerađenom u pekmez), kao i rakijom šljivovicom.
A koliki je značaj krajem 19. veka pridavan gajenju šljiva svedoči i bronzana medalja koju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio Kosta Glavinić, profesor Velike škole. Važno je napomenuti i da je 12. i 13. decembra 1928. godine u Beogradu održana i Prva konferencija o šljivarstvu i šljivi.
Brojci od danas u svetu registrovanih 2500 plemenitih sorti šljive, zapažen doprinos dali su i naši stručnjaci koji su stvorili deset vrsta: čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, bosanka, korajka, valjevka, jelica i valerija.   Tačno polovina je stvorena u čačanskom Institutu za voćarstvo. Ne čudi stoga ono prvo mesto koje je skoro deset godina držala „ona” država. A onda su i šljivici ograđeni.

Lek zanavek

ruka

Naši stručnjaci stvorili deset vrsta, i to onih najkvalitetnijih.

   Malo je cvetova koji po lepoti mogu da se porede sa šljivinim, ono kad u aprilu behare šest do dvanaest dana, ali zato nema težeg posla od branja zrelih plodova. Najčešće se beru ručno, tako što se tresu a plodovi kupe sa zemlje ili sa cerade postavljene ispod stabla.
„Skupljanje šljiva mi je od detinjstva bio problem. Kad dođe vreme kupljenja šljiva, ja sam se toliko radovao školi, kao nijedan drugi đak. Zbog toga što sam mrzeo da berem šljive, konstruisao sam ovu mašinu”, reči su Marka Lukića, pronalazača koji je na Međunarodnom festivalu inovacija i stvaralaštva „Tesla fest” 2006. godine u Novom Sadu dobio bronzanu medalju za izum „Uređaj za izdvajanje lišća i grančica iz šljiva”.
A kako radi ovaj izum oficira u penziji? Reklo bi se jednostavno: prvo se otrešene šljive sa cerade, postavljene ispod stabla, kupe u kante a onda stavljaju u Lukićev „perpetuum mobile” koji, ipak, ne može bez čovekove pomoći. Mašinu valja ručno pokrenuti i eto ti odvajanja čistih šljiva od lišća, grančica i drugog otpada. I onda šljiva kreće u nov život, mahom onaj čiji je prostor omeđen veličinom trpeze.
Pored uobičajenog pravljenja rakije, pekmeza, slatkog i kompota, u izbirljivim kuhinjama ima ga i u predjelu, već pominjanim supama i čorbama, glavom jelu, salatama i, naravno, svakojakim poslasticama.  

 Prste da poližeš, ako nešto ostane. Međutim, život šljive kad siđe s drveta ne završava se samo u slavu blagoutrobija. Ona je i lekovita i od davnina se koristi u narodnoj medicini, ali je poštuju i upotrebljavaju i u savremenim lekarijama. Zbog sadržaja vitamina takozvanog B kompleksa izuzetan je podstrekač izmene ugljenih hidrata u telu.   Pomaže kod duševnih nemira i poteškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, podstiče probavu, čisti telo i iz njega odstranjuje štetne tvari, te poboljšava rad jetre i popravlja apetit.
I to, naravno, nije sve. Poznato je njeno laksativno delovanje, važno kod savremenog čoveka kome je zbog nedovoljnog kretanja i načina ishrane smanjen rad creva. Njeno veličanstvo šljiva veličanstveno deluje, posebno kod starijih osoba, i na smanjenje šećera u krvi, kao i protiv nevolja s holesterolom.
Nije samo plod šljive na polzu naroda. Ni njeno drvo, tvrd materijal crvenkaste boje, nije za odbacivanje. Sem za ogrev i neke komade nameštaja, bogomdano je za izrađivanje duboreza i, posebno, za pravljenje tela (rezonantnih kutija) pojedinih instrumenata. Teško da bi vojvođanske tamburice imale takav zvuk da, one najbolje, nisu izrađene upravo od šljivinog drveta. Šljiva je to, bre.

cikica

Sem za ogrev i neke komade nameštaja, tvrdo šljivino drvo bogomdano je i za umetnike.

Na ugljenim suncima

Stara dobra i pouzdana voćka zaslužila je važno mesto i u narodnim verovanjima i običajima. Tako je, u mnogim našim krajevima, ostalo nepisano pravilo da kad se bira mesto za gradnju kuće bira se ono gde šljiva najbolje raste. Ako može ona, mogu i ljudi. Suva, nezaobilazna je i za božićne i uskršnje praznike.

Ne čudi stoga što je i mnoštvo prezimena vezano za nju. Primerice: Šljivar, Šljivo, Šljivić, Šljivančanin. Ni toponimi, imena mesta, nisu mogli da joj odole, pa imamo Šljivovice u zlatiborskom ataru, i Šljivovo, između Krupnja i Ljubovije.
A pesnici? Toliko ih je zanela, ne samo pored rakijskog kazana, da su pevali: „u dnu neba sadim šljivu ranku…”, „šljiva ko devojka raspletenih kika”, „šljiva na grobu, mesto spomenika”, „s krunom o nebu, šljiva – a srpska…”, dok detlići „cvile iz šljivinog srca…” „na ugljenim suncima šljiva…”
Za kraj ove nevelike priče o važnoj voćki, „koja nas je održala”, možda nije zgoreg pomenuti razmišljanje poznatog aforističara Branislava Vukomanovića, inače člana naše redakcije, koji se, na uzgredno pominjanje teme koju će grafički da obradi, zapitao šta se to nalazi u korenu reči podnošljivo.

Moguće da nam je to doteklo od predaka, ono kad se na kraju napornog dana opuste i odmor potraže, kud će nego podno šljive.

I nije aforizam. Šljiva je to, bre.

Autor: Petar Milatović ,Ilustrovao: Željko Sinobad / politikin-zabavnik.rs

__________________________________________________________________________________________________________

A ONDAK JE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Aleksandar Deroko, arhitekta, istoričar umetnosti, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, akademik- rođen je  na današnji dan, 16.septembra 1894. godine.

TamoiOvde-images Učesnik Prvog svetskog rata, jedan od prvih srpskih pilota na Solunskom frontu i jedan od 1300 kaplara, Deroko je studirao tehniku u Rimu i Pragu, a diplomirao na arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu.

Kao stipendista francuske Vlade usavršavao se u Parizu, gde mu je drug iz detinjstva, Rastko Petrović, pomogao da se snađe u čudesnom svetu  umetnika toga doba, poput Šumanovića, Korbizijea,  Pikasa i drugih.

Po povratku u Beograd, našao se u vrtlogu novih kulturnih strujanja, koja su se  kretala od akademskog klasicizma preko srpsko – vizantijskog stila do modernizma. Kroz sva ta preplitanja pravaca i stilova, Deroko je prošao učvršćujući  svoju orijentaciju ka srpsko – vizantijskoj arhitekturi i očuvanju tradicionalnog  neimarstva.

a1p2_g7Projektovao je i gradio mnoge značajne objekte širom zemlje: Kosturnicu sarajevskim atentatorima, Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, Bogoslovski fakultet, Konak u Žiči, Hram Svetog  Save, česme u Beogradu…

Pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao.


Napisao je  knjige i udžbenike: „Srednjevekovni gradovi na Dunavu„, „Narodno neimarstvo„, „Monumentalna dekorativna arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji„, „Sveta Gora„,“A ondak je letijo jeroplan nad  Beogradom„…

derokobeogradDeroko je bio i jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom.

Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao je u takmičenjima koja su organizovali prvi mladi modelari Srbije.

Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici.

Umro je 30. novembra 1988. godine u Beogradu .

____________________________________________________________________________________________

 

____________________________________________________________________________________________

Ime Aleksandar Deroko podrazumeva višedecenijsku osvedočenu originalnost.

Ovaj višestruko zanimljiv i radoznao pisac i besednik, slikar i neumorni hodočasnik, avijatičar i arheolog, fotograf i restaurator, jedan iz stroja onih čuvenih 1.300 kaplara i hilandarac; naposletku, akademik i družbenik pesnika i sportista bio je dragocena kopča koja je kroz svoje delo obuhvatila i povezala dva živopisna i turbulentna veka.

TamoiOvde-be482f99-0e43-48dc-b441-44718586e687-00000850242Knjiga A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, čiji je lepršavi naslov preuzet sa potpisa jednog njegovog zvonko kolorisanog akvarela, zbirka je ingenioznih i svevremenih sećanja i autobiografskih pribeleški, memoara i antimemoara kroz koju je Deroko ispisao apoteozu i nezaboravne stranice o Beogradu XIX i XX veka, o njegovim herojima, izletištima, javnim kupatilima; o zabavi na vodi, uličnim prodavcima, neobičnoj modi…

Na ovim uzbudljivim stranicama najviše prostora dato je pustolovini doživljaja, s gotovo erotskim detaljisanjem putovanja i svakodnevice. Tako vedar i prepun beše Derokov Beograd, presvučen sav u rođake i likove poznatih, takav je uveliko bio i njegov Pariz kojeg je neumorno konzumirao sa svojim prijateljem Rastkom Petrovićem. Drukčiji su već bili košmari iz Soluna, vrv Carigrada ili strašni nespokoj Banjice. Deroko je kroz Jeroplan protkao pozlaćene rečenice uvek u čulno opipljivom prostoru, slažući ih jednostavno kao što se kuća postavlja, kao spomenik, prosto, za svakog i zauvek… (dereta.rs)

____________________________________________________________________________________________

Projekat Hrama svetog Save napravio je sa Bogdanom Nestorovićem, 1926.godine 

Hram se nalazi na kraju beogradske linije KalemegdanTrg republikeTerazijeBeograđanka – hram svetog Save. Izgrađen je u srpsko-vizantijskom stilu, sa četiri zvonika visoka 44 m. Visina vrha kupole iznosi 70 m, dok je glavni pozlaćeni krst visok još 12 m, što vrhu hrama daje ukupnu visinu od 82 m, a nadmorsku visinu od 134 m (64 m iznad nivoa reke Save). Zbog toga ova crkva zauzima istaknuto mesto na beogradskom horizontu i vidljiva je sa svih prilaza gradu.

TamoiOvde-300px-Hram_Sv.SaveHram zauzima površinu od 3.500 kvadratnih metara u prizemlju, uz dodatnih 1.500 m² na tri galerije na prvom nivou. Postoji još i galerija od 120 m² na drugom nivou, na kome se nalazi i spoljašnji vidikovac koji se prostire oko cele kupole. Hram se u pravcu istok-zapad proteže 91 m, a u pravcu sever-jug 81 m. Kupole su ukrašene sa osamnaest pozlaćenih krstova u tri veličine, dok se u zvonicima nalazi 49 zvona iz austrijske zvonolivnice Grassmayr.

Crkva može da primi 10.000 vernika, a na zapadnu horsku galeriju može da stane 800 horista. Ispod poda hrama je izgrađena riznica i kripta svetog Save, kao i grobna crkva svetog kneza Lazara, ukupne površine oko 1.800 m².

Hram je obložen belim mermerom i granitom, u čemu je sudelovao i slovenački Marmor Hotavlje. Živopisanje, koje tek prestoji, biće urađeno u tehnici mozaika. Predviđeno je da se u glavnoj kupoli nalazi ogroman mozaik Hrista Pantokratora. (wikipedia.org)

____________________________________________________________________________________________

 Arhitektura sa olovkom

a1p2_fCrtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju. Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

TamoiOvde-a1p2_l1Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta. Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima. Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono. Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

 

arhitekton.net/

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________

LEVORUKI I LEVACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Levoruke osobe, kojima se zbog te osobine pripisuju mnoge specifičnosti, poput bržeg razmišljanja i veće temperamentnosti, obeležavaju svoj dan – 13. avgust, ustanovljen 1976. godine.

560889935519244151819a703145416_origPretpostavlja se da levoruki čine oko 13 odsto svetskog stanovništva, a prema procenama stručnjaka, u poslednjih 100 godina broj ljudi koji više koriste levu ruku povećan je skoro četiri puta.

Da li je neko dešnjak ili levak, zavisi od razvijenosti ljudskog mozga. Tako je kod dešnjaka razvijenija leva polovina mozga, a ako je razvijenija desna strana mozga, onda je ta osoba levoruka.

Desna polovina mozga, koja „gospodari” levorukim osobama obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno, a teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Prema istraživanju naučnika, levoruki ljudi su temperamentniji, nestrpljivi i često rade a da ne promisle, i imaju potrebu za smenjivanje aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Oni su u stanju da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su naučnici.

Među rezultatima uporednih istraživanja dešnjaka i levaka su i oni po kojima se levoruke osobe brže uplaše od onih koji više koriste desnu ruku.

Neke slavne osobe su bile levoruke, poput Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Betovena, Baha, Čarlija Čaplina, Pola Makartnija ili vojskovođe Cezar, Aleksandar Makedonski, Napoleon, kao i naučnici Ajnštajn, Maksvel…

Pored naučnika, koji se kontinuirano bave ispitivanjima psiholoških karakteristika levorukih, tom pojavom počele su da se bave i industrija i trgovina – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

Levoruki, koji nekako prevazilaze teškoće sa kojima se suočavaju kod kuće – sipanje kafe iz džezve, otvaranje konzerve ili sečenje makazama, najviše problema imaju na poslu gde su, neretko, suočeni sa aparatima pravljenim za dešnjake.

Odnos prema levorukim osobama različit je širom sveta, pa se nizak broj levorukih ljudi u Aziji povezuje s diskriminacijom prema njima. U Indiji je tabu koristiti levu ruku prilikom jela, dok se u mnogim muslimanskim zemljama ona koristi isključivo za obavljanje „prljavih” poslova.  (Tanjug)

KO TI JE KRIV KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU(ovde)

_____________________________________________________________________________________________________________________

Levoruki i šta sa njima

Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas: ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak.

Levorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“.

Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti .

U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom… Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela.

Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu.

Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli .

Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja.

Šta je sa ljudima ?

Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd).

Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.

Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti ? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna.

Levorukost – desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca.

Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine.

Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti .

U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti :

Kojom rukom:
– crta?
– drži četkicu za zube?
– se češlja?
– deli karte?
– gađa loptom?
– stavlja kocke, kad pravi kulu…,
– gura autić,….
– oblači lutku….
– niže perle…
– briše gumicom…
– koju ruku prvu stavlja u rukav .. kad se oblači…?

Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom.

Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista.

Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu .

Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta , pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću.

Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno , pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja.

Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju.

Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu… mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo – desno… sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova.

Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini.

Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju.

U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje.

Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje:

– Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti.
– Nemojte prebacivati levorukog na desnorukost: To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta!
– Vodeća ruka se odredi prirodno do 4-5 godina. I ma koliko niste zadovoljni kvalitetom kasnijeg crtanja ili pisanja ne sme se prevežbavati ruka!
– Potrebno je pažljivo praćenje levorukog deteta : uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.
– Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle.
– Često ne mogu da se usredsrede, pažnja im je kratkotrajna i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti. Nije da neće da sede, već ne mogu! Teško izdržavaju prisilu.
– Teškoće koje ima levoruko dete mogu biti teškoće samog deteta čiji uzrok nije u levorukosti.
– Naučite dete da pravilno sedi za stolom. Koristi prostor sveske. Vodite računa da njemu svetlost treba da dopire sa desne strane.
– Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore i slično. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno.
– Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata.
– Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete stvarno jedinstvena i neponovljiva osoba.
– Od razmevanja, strpljenja, ljubavi, blagovremene podrške i pomoći odraslog roditelja i učitelja zavisiće uspešnost i zadovoljstvo svakog deteta.

Izvor:pedagog.rs/Vesna Janjević-Popović

Da. Levoruk . Ili pak, levak sam  ja?

Bora*S

SVETLOSNO SLIKARSTVO ALEKSANDRA MARANOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da li je moguće sa konvencionalnim uljanim bojama naslikati svetlost?

MIRANOV-300x300Kako na platnu predstaviti nevidljive zrake kosmičke energije, misli i osećanja?

Umetnik Aleksandar Maranov pronalazi magiju našeg sveta i njenu lepotu poklanja okruženju. 

Aleksandar Miranov je rođen u Taškentu. Crtanje, hobi iz detinjstva, preraslo je u profesiju – klasično obrazovanje je dobio u Taškentskoj umetničkoj školi i na Taškentskom pozorišno-umetničkom institutu, gde je savladao tradiciju akademskog realizma. 
Umetnik kaže:

Sve ove godine radio sam mnogo. Pored obaveznih studija, skica, pronikavao sam u tančine umetničke tehnike majstora moderne i prošlih vekova, pokušavajući otkriti tajne boja, eksperimentišući. 

Radovi Aleksandra Maranova su zadivljavali učitelje i kolege, koji se nisu prestajali diviti slikarskom majstorstvu umetnika i prefinjenoj realističnosti njegovih radova. Početkom 90-ih, umetnik se seli u Moskvu. Tamo, posle mnogo razmišljanja o smislu života i istinskom pozivu umetnika, došao je do zaključka kako bi trebalo da izgleda njegova nova slika. Aleksandar Maranov se priseća: 
Znao sam da raditi po starom više nije moguće. U okviru akademskog slikarstva, moj razvoj je bio završen. Jednom sam ležao i gledao običnu 60-vatnu sijalica. I u jednom trenutku, u svetlu te sijalice, video sam neverovatan sjaj i shvatio da je to ono što treba da slikam. 

Zajedno sa otkrićem toga šta slikati, postavilo se pitanje, a kako naslikati to šta je video, kako predstaviti svetlost? Jer se, pre svega, radi o čistoj apstrakciji. Na redu je došlo treganje za formom, koja bi pomogla da lepotu svetlosti približi publici.  Rd1-300x300Shvatio sam da se sve što nas okružuje – drveće, voda, oblaci – sastoji iz tih sjajnih linija. Mi često vidimo stvari koje nisu onakve kakve su u stvarnosti. Oblaci, na prvi pogled, beli i paperjasti, sastoje se upravo od sjajnih linija i crtica. I ako ih prihvatimo na ovaj način, oni postaju ne samo lepši, već i mnogo bliži ljudskoj duši.

 
Na takav način se pojavio prvi „novi“ rad Aleksandra Maranova, koji je nazvao „Sijanje“ – neverovatan ples, u čijem ritmu se ljudske figure pretvaraju u sjajne linije. Ili se to radi o samim svetlosnim zracima koji se prepliću u nekom ritmu i pretvaraju u pulsirajuće ornamente, fascinirajuće za posmatrača. 
Trenutno, Aleksandar Maranov radi na novom ciklusu slika, pod nazivom „Postanak“. 
RD4-150x150Spremajući se za započinjanje nove slike, ja meditiram, vraćajući se opet u trenutak iz 1992, kada sam prvi put ugledao lepotu sjajne linije. Ulazeći u meditativno stanje, ja u punom mraku vidim svetlosne objekte. Svaki od njih je lep, ali neki – ne nalaze odjeka u duši, dok drugi, evociraju prijatna osećanja. Tako, na primer, pojavio se rad „Formula okeana.“

To je moja percepcija vode. 

RD2-150x150Posetioci izložbe Aleksandra Maranova podležu pod neizrecivi šarm njegovih radova.

Knjiga komentara umetnika je puna oduševljenih poruka.

Većina posetilaca se slaže da je njegove slike nemoguće opisati ili nekako objasniti, jer je umetnik uspeo da proviri iza granice svakodnevnog života i na slikama materijalizuje energetsku misao.


RD1-150x150RD3-150x150Rd5-150x150RD7-150x150


Izvor: ruskidom.rs/sr/svetlosno-slikarstvo/

____________________________________________________________________________________________

SKLONI MI SE, VELIČANSTVO……

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U Novom Sadu, 28. januara 2006. godine, otputovao je na VELIKI KRAJ i pridružio se zvezdama.

U znak sećanja. I poštovanja.

Bora*S



VELIKI KRAJ

Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.

DcrnobeloUmro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.

Da vidiš prostranstva!
Samo —
odavde se nikuda ne može.


SVE MOJE ŽENE

Duško Trifunović o svojoj novoj zbirci stihova „Veliko spremanje“ — Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Pera Zubac nalazi da su, ove moje pesme ljubavne, i ja se sa tom žanrovskom odrednicom, slažem, kaže popularni pesnik.

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, „pospreme“ za sobom… Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina…

Pesnik Duško Trifunović je „raspremio“ proživljeno i doživljeno — stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova „Veliko spremanje“, u izdanju novosadskog „Stilosa“. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: „napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom“. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

– U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka…

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada.

Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponesto iz „Sok sobe“, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano „sveopšte ljuveno“, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.
„… Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom„.
Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa „Draga moja“ Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to „s tobom“, sa nekim dragim — njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

 – Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i žene — tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena – osa, oko koje se sve okreće. — Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne „zamišljene“, obraćam i sve su one moje…

Čitajući pesme objedinjene „Velikim spremanjem“, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:
  -Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest… koje umeju da ponize, povrede… Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo „između“, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje… Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim Njoj, Ženi):
Vidiš, Bože, kako ti se molim sačuvaj mi onu koju volim. Nastavite sa čitanjem

CRNJANSKI, KOSMOPOLIS, PROVINCIJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

O knjizi „Crnjanski, megalopolis“  Slobodana Vladušića

 Miloš Crnjanski je nesumnjivo jedan od najznačajnijih pisaca svetske književnosti dvadesetog veka. Slobodan Vladušić, pak, upravo zahvaljujući studiji o ovom našem književniku, preporučuje se kao vodeći savremeni srpski proučavalac književnosti i kulture.

„Crnjanski, megalopolis“ (2011), Vladušićeva doktorska disertacija ovenčana priznanjem „Isidora Sekulić“, tako, s jedne strane, otkriva Crnjanskog i kao u svetskim razmerama važnog anticipatora predapokaliptičkog užasa globalizacije, dok sa druge strane skreće pažnju na Vladušića kao jednog od retkih srpskih mislilaca koji ima odvažnosti da, proučavajući književni opus značajne istorijske figure, naučno validno i metodološki precizno i dosledno, uobliči istovremeno i provokativnu, „političku nekorektnu“ kritiku civilizacije našeg vremena.

Upravo taj civilizacijski trenutak, obeležen globalizacijom, jeste tačka gde se susreću ova dva naša stvaraoca. Crnjanski, koji je u putopisima pre Drugog svetskog rata (Beč, Pariz, Pešta, Berlin, Stokholm, Madrid), te u romanima napisanim posle rata („Druga knjiga Seoba“, „Kod Hiperborejaca“, „Roman o Londonu“) vizionarski opisao kako transformacijom evropskih prestonica (velegrada) u metropolu, i njenim daljim razvojem, nastaje jedan prostor koji ugrožava državu, naciju, istoriju, tradiciju i duhovnost, i bitno preoblikuje značenje tih pojmova; i Vladušić koji u tom prostoru prepoznaje duh savremenog megalopolisa (kosmopolisa) gde su značenja tih pojmova donekle ispražnjena, i već uveliko dobila negativnu konotaciju.

Vladušićevo tumačenje susreta čoveka, pisca, sa megalopolisom nije samo ukazalo na nova značenja literature Miloša Crnjanskog, nije samo osavremenilo pristup njegovim delima, nego je pokazalo i da su esejistička i književno-umetnička promišljanja ovog našeg pisca svežija i autentičnija, samosvesnija i prikladnija savremenom dobu od promišljanja njegovih potomaka koji danas čine srpsku kulturnu i političku elitu.

PROVINCIJALNI DUH GLOBALIZMA

Šta je to Crnjanski, kada je u pitanju ono što se kasnije označava pojmovima metropola-megalopolis, još dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, za razliku od svojih savremenika spoznao, a za razliku od svojih potomaka imao hrabrosti da napiše? Odnosno, zbog čega je slika evropskih prestonica u njegovim putopisima i romanima tako izraženo negativna?

Važnost knjige „Crnjanski, megalopolis“ je između ostalog i u tome što pokazuje da nije samo romantičarski otpor prema gradu ili zabrinutost pred fenomenom velegrada i njegovim gigantizmom izvorište kritičkog stava Miloša Crnjanskog prema evropskim prestonicama. Ne, Crnjanski metropolu doživljava znatno dublje, uočavajući suptilnu razliku između nekadašnjeg velegrada (prestonice) i onovremene metropole, budućeg megalopolisa.

On ne samo da shvata kako metropola odavno nije više samo „prestonica jedne države, već centar imperijalne države u čiji sastav ulazi mreža kolonija“, nadnacionalna mreža gradova, nego i da takva metropola-megalopolis više nije određena državnim ili nacionalnim identitetom, već velegradskim identitetom, koji je, razvojem urbane svesti, suprotstavljen „tradicionalnom sklopu humanističkih vrednosti“. A Crnjanski u tom radikalnom antihumanizmu urbane svesti, kako objašnjava i pokazuje Vladušić, uočava dalekosežne posledice – velegradski identitet, pored ostalog, isključuje i individualnost kao vrednost, urbani prostor postaje prostor „kontrolisanih zajednica“, a ne, kao u ranijim razdobljima, oaza za ispoljavanje individualnih sloboda.

Pisci Crnjanskovog doba, boraveći između dva svetska rata, u Beču, Pešti ili u Berlinu, nisu bili u stanju da uoče napetost između države i prestonice, odnosno transformaciju nekadašnjih prestonica u metropole. Crnjanski, međutim, jeste. Putujući po Evropi on uviđa, i u svojoj prozi makar implicitno nagoveštava, kako je razlika između nekadašnjih prestonica i budućih megalopolisa u tome što su ove prve svoju unutrašnju povezanost utvrđivale na velikoj naraciji o zajedničkoj prošlosti, a ovi drugi tu vezu ostvaruju zahvaljujući zajedničkom poverenju u budućnost. Jer, kako to primećuje Vladušić:
„Glavni grad može biti centar jedne države, ali ne i centar koji isključuje sve ostale delove države. Megalopolis je međutim takav centar koji provincijalizuje ostatak države, postajući tako centar svega.“

Ali, istovremeno, iskvaren provincijalnim duhom globalizma, i sam postaje provincija.

MEGALOPOLIS, SMRT
Put od velegrada (prestonice), preko metropole, do provincije, karakterističan je za srednjoevropske prestonice, kao što su Beč ili Pešta. To je video i Crnjanski još 1921. godine, i zato uvezao, kako objašnjava Vladušić, bečku dokolicu u formi splina sa idejom nekropolisa, mrtvog grada, podvlačeći time da je austrougarskoj imperiji još pre Prvog svetskog rata odzvonilo. Crnjanski oseća „neku gotovo nekrofilsku radost nad lešinom prestonice propale imperije“, pre svega zbog lojalnosti naciji kojoj pripada. „Otuda“, kaže Vladušić, „i animozitet prema Beču, koji se percipira kao politički centar neprijatelja“ (iz istog razloga slika Pešte u putopisima Crnjanskog gotovo je identična slici Beča).

Ipak, nije samo osećaj neprijateljstva bio odlučujući za ovakav doživljaj Beča Miloša Crnjanskog. Naš pisac uviđa još između dva svetska rata jednu (nepromenljivu) istinu u vezi Beča (i Pešte) koju naši savremeni pisci i istoričari (književnosti) ili ne mogu, ili ne žele da prepoznaju. Mnogo pre, a pogotovo posle završetka Hladnog rata, Beč (i Budimpešta) postaju provincije upravo zato što Srednja Evropa gubi nekadašnji geopolitički značaj. Crnjanski to sluti i implicitno nagoveštava, Vladušić verovatno zna, ali taj višak značenja (ne)svesno prećutkuje.

Pored nacije i istorije, tog bitnog dvojstva koje utiče na Crnjanskovu percepciju (vele)grada, a čije prisustvo, i u Beču i u Budimpešti, onemogućavaju austrijsku i mađarsku prestonicu da se transformišu u megalopolis, negativnom utisku o ovim prostorima doprinosi i nemogućnost individualne slobode koja bi mogla da obezbedi „transformaciju dokoličara u pesnika“.
Dok je boravio u Beču Crnjanski je verovao da je takva transformacija moguća u Parizu. Međutim, dolaskom u Pariz, francuska prestonica se od predmeta obožavanja preobražava u sasvim običan grad.

Po Vladušićevom mišljenju, to je i zato što je Pariz za Crnjanskog važna karika u suočavanju našeg pisca sa suštinom megalopolisa. U Parizu Crnjanski, po Vladušiću, naslućuje jednu bitnu odliku megalopolisa – prazninu centra („Pariz treba da zapali. Tako su mi bar svi rekli. Ali se meni čini da ću i ja od njega odneti samo njegove plave rubove, kako se ocrtavaju na nebesima noću“). Urbanu svest u Parizu, kako ga doživljava Crnjanski, ne određuju, kako je ranije verovao, kultura i civilizacija, već velegradski mediji; i novac. Moć, oličena u pariskoj štampi i francuskim francima, bitno menja identitet prestonice (evropske kulture) i omogućava njeno pretvaranje u megalopolis, lišen nacionalne (francuske) tradicije, religije, običaja, istorijskog pamćenja.

Svest o dominaciji megalopolisa u odnosu na prestonicu, prvi put u srpskoj književnosti, tvrdi Vladušić, pojaviće se 1931. godine, kada u Beogradu izlazi „Knjiga o Nemačkoj“ Miloša Crnjanskog. Otuda je za studiju „Crnjanski, megalopolis“ Crnjanskov doživljaj Berlina jedno od centralnih mesta.  Vladušić čak zaključuje da je iskustvo Berlina kao megalopolisa primoralo Crnjanskog da „osmisli svet koji će biti dopuna sumatraizma“.

No, segment o Berlinu, koji Vladušić posebno izdvaja („Do rata ta varoš… pripadala je vojničkoj Pruskoj. Sada ona potpuno vlada svom Nemačkom, i što je više, nervima svih Nemaca na svetu. Još drhti od onoga što je preživela, a ko zna, tek sada – pretovarište Amerike i Azije – šta će tek doživeti“), nije samo najava buduće prijemčivosti Crnjanskog za ratnički kodeks vrednosti, nego svedoči o tome kako je Miloš Crnjanski posle boravaka u nemačkoj prestonici u potpunosti oblikovao svest o razlici između prestonice i megalopolisa. Evo kako to objašnjava Vladušić:

„Crnjanski primećuje da je u odnosu između Pruske (Nemačke) i Berlina došlo do preokreta u odnosu subordinacije između države i njenog glavnog grada. Pre rata, a misli se na Prvi svetski rat, Berlin je bio podređen Pruskoj, a posle rata Nemci pripadaju Berlinu“.

Suštinskih odlika megalopolisa, zbog čega je i zaslužio kvalifikaciju u svetskim razmerama važnog anticipatora predapokaliptičkog užasa globalizacije, Crnjanski je očigledno u potpunosti postao svestan tek kada je evropsko iskustvo obogatio životom u Londonu. „Roman o Londonu“ (1972), između ostalog, upotpunjuje sliku megalopolisa kod Crnjanskog još jednom njegovom osobinom – obeskorenjenošću. Za razliku od prestonice, megalopolis ne pripada onima koji u njemu žive:
„Niti Engleska pripada Englezima, ni London onima koji su rođeni u njemu, ni Rusija njemu iako je toliko voli. Prolaze kroz njih i to je sve“, primećuje Rjepnin, junak „Romana o Londonu“.
„Kada Crnjanski kaže da svi samo prolaze kroz Englesku/London/Rusiju onda se u tom neprekidnom prolaženju razotkriva nespokoj modernog čoveka koji ne može da nađe tačku u kojoj bi mogao da stanuje, pa je tako na svakom mestu podjednako beskućan“, zaključuje Vladušić.

To simboličko beskućništvo, posledica je toga što, sledeći Vladušićevu logiku, megalopolis postaje junak, jer građane lišava volje. Upravo zato što više nije prestonica, već megalopolis, London više ne pripada nikome, odnosno pripada onima koji, poput Rjepnina, „nagriženog imena i lica“ („Njegovo lice“, konstatuje Vladušić, „u ogledalu više ne može da posvedoči njegov identitet, a ime se gotovo neprekidno krivi i deformiše u urbanoj mreži“), ne pripadaju nikome.

Posmatrajući „Roman o Londonu“ kao roman o megalopolisu, a ne kao roman o Rjepninu, Vladušić je na pojedinim mestima i eksplicitno polemisao sa pojedinim proučavaocima proze Miloša Crnjanskog, pre svega sa Milom Lomparom i njegovom interpretacijom poslednjeg Crnjanskovog romana, osporavajući tezu da u ovom delu pisac „konfrontaciju između Grada i junaka svodi na sudar đavola i junaka“. Ovaj Vladušićev dijalog sa Lomparom ostavlja prostor za nova, bitno drugačija tumačenja možda i najvažnijeg dela Miloša Crnjanskog (što je, uostalom, i svrha nauke o književnosti). Vladušićeva analiza poslednjeg paragrafa „Romana o Londonu“, naime, Rjepninov suicid ne vidi isključivo kao nihilistički gest modernog vremena, već kao pokušaj da ljudskost izbavi iz mreža megalopolisa.

DEFANZIVNI ROMANTIČARSKI KOSMOPOLITIZAM

Iako je tematizaciju evropskih prestonica u svojoj prozi Crnjanski zaokružio upravo „Romanom o Londonu“, Slobodan Vladušić studiju „Crnjanski, megalopolis“ završava slikom Beograda iz ranijih dela našeg pisca. Možda i zato da bi ispitao da li je u slici Beograda Crnjanski uspeo da izmiri prestonicu i megalopolis. Pomeranje fokusa interesovanja sa Srbije na Beograd u „Lamentu nad Beogradom“ (1956), možda je zaista, kako pretpostavlja Vladušić, „izraz Crnjanskovog dubokog osećanja promena u duhu vremena“, shvatanja „da jedan nacion može da opstane jedino ukoliko kreativno inkorporira u sebe iskustvo megalopolisa, ukoliko dakle svari megalopolis“.

U kojoj meri je Crnjanski zaista verovao da je neophodno „ukinuti romantičarsku podelu koja nacionalnu tradiciju suprotstavlja gradu, a grad nacionalnoj tradiciji“, i da li se u „Lamentu nad Beogradom“ opozicija između prestonice i megalopolisa zaista shvata dijalektički, ostaće otvoreno pitanje. (Možda bi, u tom smislu, neki budući tumač ove pesme Crnjanskog, mogao više pažnje da pokloni strofi u kojoj se posebno apostrofira saharsko pleme Tuaregi).
Jer, sve i da je u potpunosti tačna Vladušićeva teza da je romantizam u slučaju Crnjanskog bio tek jedan od stvaralačkih impulsa, a ne poetičko opredeljenje, i sam autor knjige „Crnjanski, megalopolis“ zaključuje da je Miloš Crnjanski upražnjavao „defanzivni, romantičarski kosmopolitizam“. I takav romantizam odvaja ga od urbanog diskursa, odnosno ofanzivnog kosmopolitizma megalopolisa.

Smeštanje Miloša Crnjanskog u okvire defanzivnog kosmopolitizma romantizma, za Vladušića je, čini se, značajno iz dva razloga. Prvi je odbrana Crnjanskog od novih potencijalnih optužbi (jer, uistinu, nije daleko dan kada će nosioci urbane evropske svesti proglasiti za dogmu tezu kako između romantizma i nacizma postoji prava linija, te kako od Fihtea nije dalek put do Hitlera); drugi pokušaj da se, preko ovako definisane poetike Crnjanskog, stvori nacrt za buduću nacionalnu kulturnu politiku koja bi podrazumevala da „konstituisanje vlastite kulture kao okvira za stvaranje, ne znači nužno niti njeno izolovanje, niti njenu afirmaciju na račun drugih kultura“. To je moguće ukoliko se planeta posmatra „kao prostor dodira različitih, raznovrsnih kultura, jednako tretiranih kultura“; a ne kao prostor uticaja. Zvuči utopistički. A opet, istovremeno, tako razumno:

„Da bi dodiri između kultura uopšte mogli da imaju nekog smisla, da bi uopšte u tim dodirima prepoznali neko lepo čudo, neko delo ljubavi, pre toga se mora osloboditi sva melanholija koja proizlazi iz osećanja nemogućnosti takvih dodira.“
U svakom slučaju, iz svih ovde pobrojanih razloga – a uz napomenu da se Slobodan Vladušić dokazao i kao izvrsni poznavalac umetničkih vrednosti i poetičkih odlika rukopisa Miloša Crnjanskog, ali i kao proučavalac odlično upućen u najsavremenija kulturološka i sociološka istraživanja, te filozofska promišljanja – knjiga „Crnjanski, megalopolis“ zaslužuje da postane nezaobilazna lektira za nacionalnu kulturnu elitu.

Manje zbog Vladušića, više zbog Crnjanskog, a najviše zbog razumevanja istorije srpske književnosti i kulture; i brige za njihovu budućnost.

Aleksandar Dunđerin

____________________________________________________________________________________________________________

„ISTORIJSKI ČAS“ U BRESTOVAČKOJ BANJI…

tamoiovde-logo

Još jedna u nizu od planiranih aktivnosti učenika i nastavnika OŠ “3.oktobar”, povodom proslave jubileja, pola veka postojanja i rada ove borske škole, uspešno je realizovana u sredu, 19.septembra.

Od strane organizacionog tima formulisan kao ” ISTORIJSKI ČAS, POSETA KONAKU KNEZA MILOŠA U BRESTOVAČKOJ BANJI “, uz svesrdnu pomoć predstavnika Muzeja rudarstva  metalurgije i Turističke organizacije „Bor“, organizovan je dvosatni obilazak, danas prilično usnule lepotice, a nekada dvorske banje i miljenice knjaževa – Brestovačke banje.

Upoznali su tako učenici viših razreda, zajedno sa nastavnicima istorije, geografije i Mirjanom Spasić, članom organizacionog tima, kulturno-istorijske, balneološke i prirodno – ambijentalne vrednosti, jednog od najstarijih i svojevremeno najcenjenijih lečilišta u Srbiji.

U Konaku knjaza Miloša, razgledali su muzejsku postavku koja na specifičan način dočarava prilike u Srbiji s kraja 18. i početka 19 veka.

Obišli su i čuli priču o Turskom amamu, dvorcu-letnjikovcu kneza Aleksandra Karađorđevića, današnjem „Izletniku“ (nekad  gostionici sa kur – salonom), kupatilu koje je podigao kralj Petar I, “Srpskoj kruni”, Klubu “RTB”, ali i priču o objektima koje je zub vremena i ljudski nemar odavno potpuno uklonio iz ovog prostora: Sirotinjskim kvartirima, Konacima kneginje Ljubice, Ađutantskom konaku, zoo vrtu, muzeju flore i faune…

Bez sumnje, lepo osmišljena, korisna, uspešno sprovedena i svake hvale vredna ideja.

 Autor: Bora*S


__________________________________________________________________________