PRENOŠENJE MLADE PREKO PRAGA…

tamoiovde-logo

 Stari običaj

Nekada se podrzumevalo da mlada menja mesto prebivališta kada se uda, odnosno da se seli u kuću svog supruga. Ovaj običaj je uspeo da se održi sve do danas, jer se iza nega krije jedna vrlo zanimljiva simbolika koja za mnoge mladence i danas ima važno značenje i vrednost.

bf78fd510073011d9858780140bc3334_LIsorija koja se krije iza običaja

Iza ovog običaja koji se poštuje već vekovima, krije se verovanje naših predaka. U tom periodu su se izuzetno poštovale porodične vrednosti i običiji, a jedan od njih jeste upravo ovaj, koji vezujemo za bračnu zajednicu.

Mlada je nekada, pa sve do skoro, živela u roditeljskoj kući, a tek posle udaje je prelazila u kuću svog supruga. Nekada se jako pazilo na to ko potiče iz koje porodice, jer su se brakovi sklapali i po ugledu i čuvenju između istih.

Ako je devojka odlazila u kuću koja se smatrala imućnijom i uglednijom, vrednost njene porodice je rasla u društvenim okvirima. Mlada je udajom stupala pod zaštitu mladoženjinog sveca, njegovog krsnog imena i porodične slave.

Verovalo se da duše umrlih predaka aktivno učestvuju u životima živih i da na neki način zauvek „žive“ u porodičnim kućama i to na samom kućnom pragu. Iz tog razloga se izuzetno pazilo da mlada, koja još nije uvedena u novu porodicu, ne zgazi prag svoje nove kuće, kako ne bi nagazila na duše predaka.

Verovalo se da su njene stope precima još uvek nepoznate i zato ju je mladoženja morao prenositi, kako bi izbegao njihovu eventualnu ljutnju.

Poštovanje ovog običaja danas

Danas je situacija dosta drugačija kada je u pitanju porodica, zajednički život i venčanje. Često se dešava da mladenci dugo žive zajedno i pre venčanja, u domu koji su zajednički osnovali ili u domu svojih roditelja. I pored ovakvih promena, ovaj običaj je uspeo da se nekako održi i dan danas primenjuje.

Njegovo pravo značenje mnogi ne znaju, ali verujem da se mladoženja seti običaja koji iziskuje da svoju suprugu prvi put prenese preko praga. Sam čin je vrlo zabavan i omogućava vam da ispoštujete tradiciju naših predaka.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________

ZLATNA IVANA…

tamoiovde-logo

Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome koja je sila koja mi preti, već po tome koliku svetinju branim!“ , napisala je Ivana Španović, na društvenoj mreži Facebook, podsetivši nas na poruku srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, pred kosovski boj 1389. godine.

11058673_835467713156786_5407516551420489170_nSrpska atletičarka Ivana Španović osvojila je  zlatnu medalju u skoku u dalj na Evropskom dvoranskom prvenstvu u Pragu, 7. marta, ove, 2015. godine.

Dužina Ivaninog zlatnog skoka od šest metara i 98 centimetara je  novi državni i lični rekord.

15894_845801948799709_1567841851422267908_n

Respekt i poštovanje za  Ivanu, ne samo zbog osvojenog zlata, nego i za sve ono što je sama prošla pre i ono što čini nakon tih šest sekundi zlata vrednih!

Bora*S

„Ja ne odlucujem da li cu ici u bitku po tome koja je sila koja mi preti,vec po tome koliku svetinju branim“! #Prague2015 — осећа се grateful.
Izvor: facebook.com/IvanaSpanovic/

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Priča o Ivani Španović


Objavljeno je 29.04.2014.
Autor: Aleksandar Stojanović

_________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PROSVETLJENJE MASA U SLUČAJU BANANE…

tamoiovde-logo
NAJOTKAČENIJA NAUČNA STUDIJA

Ig Nobelova nagrada za studiju o „klizavoj banani“

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade

banana_620x0

Kjoši Mabući

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade.

Priznanje, koje se dodeljuje za najotkačenije (čitaj najapsurdnije) naučne studije, postalo je gotovo isto tako „prestižno“ koliko i prava Nobelova nagrada, a uručeno je na ceremoniji koja se od 1991. tradicionalno održava na američkom Harvard Univerzitetu.

Tim japanskog naučnika Kjošija Mabućija izračunao je trenje kore banane u laboratoriji i pokazao zašto ljuska jabuke ili pomorandže, na primer, ne može da se meri sa njom po pitanju opasnosti.

Stručna ekipa Kitasato Univerziteta je za „prosvetljenje masa u slučaju babane“ dobila Ig Nobelovu nagradu za fiziku.
Šašavo priznanje, koje uručuju pravi Nobelovci, dobilo je još devet radova.

Među njima je studija koja pokušava da dokuči šta se dešava u mozgu ljudi koji vide lik Isusa Hrista na prepečenom hlebu, delo Kanga Lija sa Univerziteta u Torontu, kao i istraživanje koje otkriva da su osobe koje kasno ležu samoljubivije, manipulativnije i sklonije psihopatskim stanjima od ljudi koji se rano dižu, a koje je sproveo tim Pitera Džonasona sa Vestern Univerziteta u Sidneju.

Nagrađen je i rad Jaroslava Flegra sa Karlovog Univerziteta u Pragu koji se pozabavio opasnostima koje posedovanje mačke može da ima na ljudsku psihu.

Njegov zemljak Vlastimil Hart sa Češkog Univerziteta nauke je pak osvojio Ig Nobelovu nagradu jer je dokazao da psi, dok vrše nuždu, svoja tela usmeravaju prema severno-južnim linijama zemljinog magnetnog polja.

Nagrade su dobili i Marina de Tomazo i njene kolege sa Univerziteta u Bariju koji su izračunali bol koju ljudi osete dok gledaju u ružnu sliku, kao i Ijan Hamfriz sa Državnog Univerziteta Mičigena za lečenje „nekontrolisanih“ krvarenja iz nosa pomoću tampona sačinjenih od komadića slanine.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

SLIKANJE LIRIČNIH RASPOLOŽENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. decembra 1883. godine, rođen je slikar i grafičar Stojan Aralica, član Srpske akademije nauka i umetnosti i JAZU

__________________________________________________________________________________________

STOJAN ARALICA
(Škare, Lika, 24. decembar 1883 – Beograd, 4. februar 1980)

Život Stojana Aralice može se pratiti preko studija u Minhenu (1909–1914), kratkotrajne praške etape, pariskog usavršavanja, života u Zagrebu i konačnog prelaska u Beograd 1941, gde – osim boravka 1946/48. u Stokholmu – ostaje do kraja života.

Stojan-AralicaKao i u životnim razdobljima, i u njegovom slikarskom opusu razlikujemo četiri jasno odvojena perioda: minhenski, pariski, zagrebački i beogradski.

Tokom školovanja u Minhenu tematski preovladavaju portret i akt, po formi bliski akademizmu i kasnim odjecima secesije. Kratkotrajnu prevlast forme nad bojom (1922–25), posle dolaska u Pariz (1926), smenjuje period umetničkog sazrevanja. Uključujući se u žive lokalne tokove, okreće se od dekorativnog ka čisto likovnom interesovanju.

Ranije naglašena forma punog volumena, postepeno se rastače u kolorisane površine. Ta velika prekretnica započinje malim aktovima i mrtvim prirodama, rađenim u Lotovom ateljeu, da bi se koloristička organizacija slike razvila na pejzažima Malakova, Kasisa i posebno Sen Tropea.

Neophodno prečišćavanje završilo se u sledećem, zagrebačkom periodu (1933–1941), kada se Aralica ponovo uključuje u aktuelne umetničke tokove u zemlji. Postupak blizak fovistima posebno se ističe na primorskim pejzažima – Dubrovnik, Orebić, Korčula.

Najzad, beogradski period, posebno između 1951. i 1959. godine, može se smatrati stvaralačkim zenitom Stojana Aralice. Slikanjem liričnih raspoloženja u širokim, slojevitim namazima, na seriji pejzaža iz Rovinja, Beograda i sve češće Like, izdvojio se iz okvira intimističke slike, da bi je razvio do monumentalne celine opšteg značenja.

Mada je Araličino slikarstvo bilo u stalnom kontaktu sa aktuelnim zbivanjima u evropskoj umetnosti, u užem smislu ono, ipak, pripada podneblju naših slikara kolorista, čije stvaralaštvo crpi snagu i inspiraciju s vlastitog, domaćeg tla. Nizom značajnih dela koja je naslikao u godinama posle oslobođenja (1944) doprineo je i daljem razvoju savremene umetnosti druge polovine dvadesetog veka.

____________________________________________________________________________________________

Voćnjak (1929)

Jedan od najstarijih pariskih pejzaža, Voćnjak iz 1929. godine, najavljuje grupu slika rađenih u duhu nove kompozicije.
Na ovom platnu iz pariskog ateljea u Malakovu javljaju se burni sukobi agresivnog kolorističkog slikanja i postupka svetlo-tamno.

s-aralica-vocnjak-1929-szpb-1Zanimljivo je da se predmeti u prvom planu nalaze u dubokoj senci, dok su snažni, zvučni tonovi povučeni u dubinu prostora drugog plana, na krovove udaljenih zgrada ili na nemirno nebo. Najzanimljiviju novost predstavljaju bogata, gusta pasta emajlnog sjaja i prodor reskih crvenih boja koje izbijaju iz nekadašnje orkestracije prigušenih smeđih tonova.

Pojava tog novog zvuka zabeležena je već na prvom Araličinom javnom predstavljanju u Parizu, na Jesenjem salonu 1927, kao i na Salonu nezavisnih 1928. godine. Tom prilikom kritičar Journal des Debats završava svoje poglavlje o pejzažu: „Milo i Aralica oduševljavaju se pred prirodom, plahovito i nervozno”. Početkom 1929. godine Stojan Aralica pojavio se iznenada u Beogradu, kao prvi samostalni izlagač u tek otvorenom Umetničkom paviljonu na Malom Kalemegdanu. Tada je Todor Manojlović pozdravio Aralicu, kao trećeg borca, posle Save Šumanovića i Petra Dobrovića, za „potpunu pobedu kolorizma i tzv. čisto ‘slikarskog slikarstva’”. Upravo ga je Manojlović svrstao među umetnike koji su „iz jednog tonskog i plastičnog načina prešli, naprasno, u najraskošniji i najsvetliji dvodimenzionalni kolorizam, u jednu takoreći ‘peinture-peinture’ ”.

Plava kapija (1930)

Godine 1928. Marko Čelebonović okupio je u Sen Tropeu malu koloniju jugoslovenskih slikara. Pored samog Marka, Mila Milunovića i Marina Tartalje, tu je i Stojan Aralica. Novi doživljaj slikanja u prirodi u velikoj meri je pomogao slikaru da brže i do kraja izgradi svoj novi likovni jezik.

s-aralica-plava-kapija-1930-szpb-2 Ako je u pariskom ateljeu, u tamnim senkama ulica u Malakovu, nalazio opravdanje za postupak u kom su se mešali kolorističko i tonsko slikanje, sad se osetio oslobođenim da se u punoj meri prepusti svom unutrašnjem nagonu – svetlosti i boji.

U tom smislu Plava kapija, inače jedan od motiva sa Azurne obale, reprezentuje njegova platna na kojima atmosfera ustupa mesto kolorističkoj orkestraciji, ton boji, a linija treperavoj arabesci. Zanimljivo je da slikar – poput Montičelija – gotovo potpuno zaobilazi motiv mora, zadržavajući se na detaljima na kojima puno sunčano osvetljenje čini da boje vibriraju.

Rezultate svojih novih inspiracija Aralica je prikazao na zajedničkoj izložbi s Milunovićem, Čelebonovićem i Uzelcem, u pariskoj galeriji Bernheim Jeune 1931. godine. Tom prilikom komentator lista Comoedia zaključio je svoj članak visokim komplimentom: „Ovih četrdesetak slika kojima smo mogli da se divimo kod Bernhajma, veoma modernim po izrazu i tendencijama, nisu samo predstavnici savremenog jugoslovenskog slikarstva, već čine čast pariskoj školi iz koje su četvorica slikara zahvatila ono najbolje u svojoj umetnosti.


Enterijer (1933)

Stojan Aralica vratio se 1933. godine iz Pariza u umetnički život Zagreba kao afirmisani slikar, čije su stvaralačke snage bile u punom naponu. Međutim, bez obzira na ugled koji ga je pratio, u početku nije imao uslova za miran umetnički rad.

s-aralica-enterijer-1933-szpb-3Bez ateljea i sigurnih prihoda, jedno vreme je bio prinuđen da honorarno predaje crtanje u IV realnoj gimnaziji. Prvi atelje u kom je mogao normalno da radi ustupio mu je Hinko Jun, vajar i profesor Škole za umjetnost i obrt. Konačno, u zgradi iste škole, dobio je atelje starog Otona Ivekovića u kojem je ostao do izbijanja rata i svog odlaska u Beograd. Ipak, uprkos pomenutoj situaciji kad je bio bez ateljea, Aralica je od samog početka vredno slikao.

Pored pejzaža i figure u enterijeru, te dve za njega najomiljenije i najvažnije teme, nastao je i izvestan broj mrtvih priroda i, naročito, bonarovski komponovanih enterijera. Jedan od prvih svakako je i Enterijer iz 1933. godine. Data kao intiman isečak iz svakodnevnog života, ova slika karakteristična je po kolorističkom zvuku, poznatom još iz pariskih dana.

U brzom postupku slikar je bojom izvlačio oblik predmeta, rešavao plitku perspektivu, komponovao planove. Potez je širok, faktura slobodna, boje izrazito intenzivirane, pri čemu još uvek dominira topla crvena. Kao u najvećem broju slučajeva, Aralica je pokazao prefinjen sluh, koji se ispoljavao u orkestracijama prečišćenog zvuka, povezujući kitnjaste ritmove, rascvetane širom platna, u skladne celine. Vedra, optimistička gama nadjačava potisnutu melanholiju, jedva nagoveštenu ponekim ugašenijim tonom.


Žena sa slamnim šeširom (1934)

Novi, zagrebački period u slikarstvu Stojana Aralice, koji je potrajao od 1933. do izbijanja rata i okupacije 1941. godine, predstavlja logičan nastavak pariskih rezultata. Kad je u pitanju tematika, to su predeli s Jadranskog primorja, mrtve prirode, retko portreti.

s-aralica-zena-sa-slamnim-sesirom-szpb-4Ako se može govoriti o nekoj novini, onda je to povratak figure na njegova platna, ali kao figure u pleneru; dakle, opredeljenje za izbor intimnog motiva, određenog punim, neposrednim kontaktom s prirodom, s tim što uvek dominiraju svetlost i boja. Nesumnjivo, reprezentativan primer takvog interesovanja jeste poznata Žena sa slamnim šeširom.

Na ovoj slici, gde mu je pozirala njegova supruga Karin, figura se nametnula kao centralna tema, okružena i dopunjena detaljima plenera, odnosno mrtve prirode. Ono što je pri tom zanimljivo, jeste dosledno Araličino opredeljenje za postupak blizak impresionističkom. Poreklo tog postupka nalazimo još na pariskim motivima, kao što je, recimo, Mrtva priroda sa belim bokalom (1930). Iz gustog tkanja reljefne fakture, gde su boje nanošene sočnim in pasto postupkom, iz nekadašnje „kajgane” – kako je to svojevremeno nazvao jedan pariski kritičar – razvio se sistem kosih poteza, kojim su prečišćene, svetle boje polagane u jasnom komplementarnom sazvučju.

Žena sa slamnim šeširom predstavlja najkarakterističniji primer ovakvog slikanja, koje bismo mogli uporediti sa impresionističkim slikarstvom Renoarovog tipa. Čista u zvuku, rafinirana u jednostavnim, ali skladnim odnosima zelenih i crvenih, plavih i žutih tonova, ova slika predstavlja izuzetno ostvarenje ne samo u Araličinom opusu.

Izvor: pavle-beljanski.museum

____________________________________________________________________________________________

STOJAN ARALICA je rođen u selu Škare (Otočac, Lika). Posle gimnazije u Otočcu, u Osijeku završava učiteljsku školu i počinje da se bavi slikarstvom. Prve pouke iz slikarstva dobio je u privatnoj školi Henriha Knira u Minhenu. Godine 1910, upisuje se u klasu Karla Mara na minhenskoj Visokoj školi za likovnu umetnost, a dve godine kasnije prelazi u klasu Ludviga Herteriha.

Po izbijanju Prvog svetskog rata vraća se u Zagreb i otvara privatnu slikarsku školu. Potom odlazi u Prag, gde pohađa grafički odsek Akademije za likovnu umetnost, kod Augusta Bremsa, a potom kod Maksa Švabinskog. Deo života je proveo u Rimu, Parizu, Stokholmu, a jedno vreme je proveo u selu Brestač kod Rume, gde je radio kao učitelj. Posle 1948. godine se nastanjuje u Beogradu gde ostaje do kraja života.

Njegov opus čini preko 1.500 umetničkih dela. On se hronološki može podeliti na minhensku, parisku, zagrebačku i beogradsku fazu, sa jasno određenim stilskim obeležjima. U prvoj fazi vidljivi uticaji akademizma i secesije. Počinje sa portetima i sakralnim motivima, da bi potom nastavio da radi portete i aktove. U Parizu iz osnova menja umetnički pristup, a najčešći motivi su mu pejzaž i mrtva priroda. U vreme kada je živeo u Zagrebu slikao je vlastiti doživljaj predela sa Jadrana. To je najuspešnije doba njegovog stvaralaštva, sa slikama punim topline, svetlosti i intezivne čiste boje. Njegovo delo je puno vedrine i optimizma, sa istančanim osećajem za boju i prozračnu atmosferu mediteranskog podneblja. Najznačajnije slike: „Motiv iz Lošinja“, „Žena sa slamnim šeširom“, „Portret B. Petronijevića“, „Put“ i dr.

Dominantan slikarski stil mu je u duhu pariskog postimpresionizma i lirske apstrakcije.

Dopisni član SANU postaje 14.11.1965; redovni od 7. marta 1968. godine. Bio je član JAZU (Jugoslovenske Akademije Znanosti i Umetnosti) u Zagrebu, član je ULUS-a i umetničkih grupa Oblik, Dvanaestorica i Šestorica. Samostalno je izlagao u Zagrebu, Osijeku, Karlovcu, Beogradu, Splitu, Stokholmu, Somboru. U Otočcu je 1972. osnovao fond Stoajna Aralice.

Umro je u Beogradu, 4. februar 1980. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: Vikipedija

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

JAHANJE KONJA OKRENUTOG NAGLAVAČKE…

TAMOiOVDE_________________________________

Najčudnije skulpture na svetu

Magična česma koja lebdi u vazduhu, kralj koji jaše na naopačke okrenutom konju, viseći nosorog, obešeni čovek i džin koji proždire decu, samo su neke od čudnih, bizarnih i zabavnih skulptura, koje pokazuju šta sve čovek može da osmisli i oživi u umetnosti. Neke od njih su postale izuzetno popularne, a neke izazivaju podsmeh ljudi koji prolaze pored njih.

Širom sveta umetnici su za sobom ostavljali skulpture. Neke od njih postale su uvažena umetnička dela, a neke, iako nisu baš umetničke, privlače ogromnu pažnju.

Magicna cesmaMagična česma u Španiji

Jedna od najzanimljivijih je magična česma u španskom mestu El Puerto de Santa Maria. Naizgled, ona lebdi u vazduhu pomoću snažnog mlaza vode, a u stvari postoji skrivena šipka u mlazu vode. Ipak, mora se priznati da je odlična optička varka.

Spomenik Petru Velikom u Moskvi svakako je jedan od čudnijih. Osmislio ga je gruzijski vajar Zurab Cereteli u čast obeležavanja 300 godina od ustanovljavanja ruske mornarice. Podignut je 1997. godine, težak je hiljadu tona i osma je najviša statua na svetu.

Statua Petra VelikogRusku prestonicu „krasi“ statua Petra Velikog na brodu

Od početka je bio predmet kritika. U novembru 2008. godine proglašena je, po izboru Virtual Tourist, za osmu najružniju građevinu na planeti, a 2010. godine časopis Forejn polisi uključio ga ja u svoju listu najružnijih spomenika. Po odlasku bivšeg gradonačelnika ruske pretonice Jurija Luškova sa pozicije, moskovske vlasti su, navodno, toliko želele da se reše spomenika da su ponudile da ga presele u Sankt Peterburg.

Kralj-VaclavČeški kralj Vaclav na naopačke okrenutom konju

Kruže i glasine da je spomenik prvobitno bio osmišljen za komemoraciju 500 godina od Kolumbovog prvog putovanja, ali pošto nije mogla da se nađe američka mušterija promenjena mu je namena u ovu koju i danas ima.

Pomalo komična skulptura češkog kralja Vaclava kako jaše konja okrenutog naglavačke urađena je u Pragu.

Češka prestonica dom je i bizarnih skulptura, od kojih je svakako najupečatljivija skulptura obešenog čoveka na vrhu zgrade.

Kad smo već kod bizarnosti, ništa bolja nije ni ukrasna statua na fontani u Bernu koja prikazuje džina koji jede malu decu. Izrađena je 1546. godine, a treba da predstavlja grčkog titana Hrona koji proždire svoju decu.

Obeseni covek i dzin koji jede decuSkulpture obešenog čoveka i džina koji jede decu u Pragu i Bernu

Malo vedrija svakako je skulptura visećeg nosoroga u Potsdamu u Nemačkoj. Isto tako čudne i pomalo smešne svakako su velika kašika sa višnjom u Mineapolisu, kao i skulptura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji.

Jedna od najunikatnijih statua nalazi se u Melburnu. Spomenik Šarlu le Trobu uglavnom je običan, sem što je okrenut naopačke i „stoji“ na glavi.

Skulptura bebeSkultpura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji

Nadaleko poznata i jedan od najprepoznatljivijih detalja u Briselu je statua dečaka koji gasi požar – Maneken pis.

Veoma zanimljiv je i spomenik biciklistima koji svake godine učestvuju u kultnom sportskom događaju Tour de France. Urađen od aluminijuma i čelika, otkriven je 1995. godine, a konačno ime mu je Le Tour de France dans les Pyrénées.

Skulpture u Melburnu i PotsdamuStatua Šarla la Troba u Melburnu i visećeg nosoroga u Potsdamu

Izvor:rts.rs

Čudne skulpture i spomenici_______________________________

Velika-kasika-sa-visnjomManeken-pisSpomenik-Tour-de-France

 

 

A ONDAK JE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Aleksandar Deroko, arhitekta, istoričar umetnosti, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, akademik- rođen je  na današnji dan, 16.septembra 1894. godine.

TamoiOvde-images Učesnik Prvog svetskog rata, jedan od prvih srpskih pilota na Solunskom frontu i jedan od 1300 kaplara, Deroko je studirao tehniku u Rimu i Pragu, a diplomirao na arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu.

Kao stipendista francuske Vlade usavršavao se u Parizu, gde mu je drug iz detinjstva, Rastko Petrović, pomogao da se snađe u čudesnom svetu  umetnika toga doba, poput Šumanovića, Korbizijea,  Pikasa i drugih.

Po povratku u Beograd, našao se u vrtlogu novih kulturnih strujanja, koja su se  kretala od akademskog klasicizma preko srpsko – vizantijskog stila do modernizma. Kroz sva ta preplitanja pravaca i stilova, Deroko je prošao učvršćujući  svoju orijentaciju ka srpsko – vizantijskoj arhitekturi i očuvanju tradicionalnog  neimarstva.

a1p2_g7Projektovao je i gradio mnoge značajne objekte širom zemlje: Kosturnicu sarajevskim atentatorima, Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, Bogoslovski fakultet, Konak u Žiči, Hram Svetog  Save, česme u Beogradu…

Pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao.


Napisao je  knjige i udžbenike: „Srednjevekovni gradovi na Dunavu„, „Narodno neimarstvo„, „Monumentalna dekorativna arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji„, „Sveta Gora„,“A ondak je letijo jeroplan nad  Beogradom„…

derokobeogradDeroko je bio i jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom.

Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao je u takmičenjima koja su organizovali prvi mladi modelari Srbije.

Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici.

Umro je 30. novembra 1988. godine u Beogradu .

____________________________________________________________________________________________

 

____________________________________________________________________________________________

Ime Aleksandar Deroko podrazumeva višedecenijsku osvedočenu originalnost.

Ovaj višestruko zanimljiv i radoznao pisac i besednik, slikar i neumorni hodočasnik, avijatičar i arheolog, fotograf i restaurator, jedan iz stroja onih čuvenih 1.300 kaplara i hilandarac; naposletku, akademik i družbenik pesnika i sportista bio je dragocena kopča koja je kroz svoje delo obuhvatila i povezala dva živopisna i turbulentna veka.

TamoiOvde-be482f99-0e43-48dc-b441-44718586e687-00000850242Knjiga A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, čiji je lepršavi naslov preuzet sa potpisa jednog njegovog zvonko kolorisanog akvarela, zbirka je ingenioznih i svevremenih sećanja i autobiografskih pribeleški, memoara i antimemoara kroz koju je Deroko ispisao apoteozu i nezaboravne stranice o Beogradu XIX i XX veka, o njegovim herojima, izletištima, javnim kupatilima; o zabavi na vodi, uličnim prodavcima, neobičnoj modi…

Na ovim uzbudljivim stranicama najviše prostora dato je pustolovini doživljaja, s gotovo erotskim detaljisanjem putovanja i svakodnevice. Tako vedar i prepun beše Derokov Beograd, presvučen sav u rođake i likove poznatih, takav je uveliko bio i njegov Pariz kojeg je neumorno konzumirao sa svojim prijateljem Rastkom Petrovićem. Drukčiji su već bili košmari iz Soluna, vrv Carigrada ili strašni nespokoj Banjice. Deroko je kroz Jeroplan protkao pozlaćene rečenice uvek u čulno opipljivom prostoru, slažući ih jednostavno kao što se kuća postavlja, kao spomenik, prosto, za svakog i zauvek… (dereta.rs)

____________________________________________________________________________________________

Projekat Hrama svetog Save napravio je sa Bogdanom Nestorovićem, 1926.godine 

Hram se nalazi na kraju beogradske linije KalemegdanTrg republikeTerazijeBeograđanka – hram svetog Save. Izgrađen je u srpsko-vizantijskom stilu, sa četiri zvonika visoka 44 m. Visina vrha kupole iznosi 70 m, dok je glavni pozlaćeni krst visok još 12 m, što vrhu hrama daje ukupnu visinu od 82 m, a nadmorsku visinu od 134 m (64 m iznad nivoa reke Save). Zbog toga ova crkva zauzima istaknuto mesto na beogradskom horizontu i vidljiva je sa svih prilaza gradu.

TamoiOvde-300px-Hram_Sv.SaveHram zauzima površinu od 3.500 kvadratnih metara u prizemlju, uz dodatnih 1.500 m² na tri galerije na prvom nivou. Postoji još i galerija od 120 m² na drugom nivou, na kome se nalazi i spoljašnji vidikovac koji se prostire oko cele kupole. Hram se u pravcu istok-zapad proteže 91 m, a u pravcu sever-jug 81 m. Kupole su ukrašene sa osamnaest pozlaćenih krstova u tri veličine, dok se u zvonicima nalazi 49 zvona iz austrijske zvonolivnice Grassmayr.

Crkva može da primi 10.000 vernika, a na zapadnu horsku galeriju može da stane 800 horista. Ispod poda hrama je izgrađena riznica i kripta svetog Save, kao i grobna crkva svetog kneza Lazara, ukupne površine oko 1.800 m².

Hram je obložen belim mermerom i granitom, u čemu je sudelovao i slovenački Marmor Hotavlje. Živopisanje, koje tek prestoji, biće urađeno u tehnici mozaika. Predviđeno je da se u glavnoj kupoli nalazi ogroman mozaik Hrista Pantokratora. (wikipedia.org)

____________________________________________________________________________________________

 Arhitektura sa olovkom

a1p2_fCrtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju. Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

TamoiOvde-a1p2_l1Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta. Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima. Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono. Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

 

arhitekton.net/

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________

OVDE SE ODMARALA ARISTOKRATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Mesta gde se odmarala evropska aristokratija

Banje u Češkoj važe za najpopularnije u svetu, jer imaju lekovite, mineralne izvore. Gosti, takođe, na raspolaganju imaju kvalitetnu uslugu, komfor, spa objekte, a ujedno mogu da uživaju i u prekrasnom ambijentu okolnih sela gde su smeštene.

KARLOVE VARI

108055_karlove-vari--jirka-matousek_af

Karlove Vari l foto : Jirka Matousek/flickr.com

  Najpoznatija banja u Češkoj su Karlove Vari, svetski poznato banjsko lečilište.

  Ime su dobile po osnivaču, Karlu IV. Po legendi je Karlo pronašao ovu banju, tako što je jedan od lovaca na jelene upao u topao izvor mineralne vode. Nalazi se u severozapadnom delu Češke i udaljene su od glavnog grada Praga oko 130 km.

  Veliki deo današnje slave grad duguje i izuzetno lepo očuvanoj arhitekturi uokvirenoj očuvanom prirodom na okolnim brdima. Grad leži na tri reke: Ohrže, Rolave i Teple. Sve reke u gradskom području imaju uske doline. Reka Tepla je posebno čuvena po svojoj toploj vodi

 

108052_Karlovy-Vary-1281127026_hl

darkside

Banja je prelepa i nije čudo što je važila za omiljeno mesto za odmor evropske aristokratije između dva rata. Termalni izvori u Karlovim Varima su veoma bogati sulfatima i karbonatima.Ima 12 izvora, a njihov hemijski sastav je veoma sličan, ali su temperature, kao i sadržaj CO2 različiti.

  Za lečenje se koristi i mineralno lekovito blato – naročito za muskulaturne probleme, dijabetis i digestivne bolesti.

 

108054_karlove-vari--onufry-porechnyj_hl

Karlove var l foto: Onufry Porechnyj/flickr.com

  Tu su i najstariji, a ujedno i najbolji golf klub i teren u Češkoj. Gosti mogu da uživaju u igranju tenisa, školi jahanja, streljanama, bazenima.

 Grad ima i pozorište, muzeje, a ne treba zaboraviti ni prodavnice sa nadaleko poznatim češkim porcelanom.


Banja je namenjena svim reumatoidnim bolestima,za lečenje degenerativnih oblika lokomotornog aparatusa, dijabetesa i namenjena je za tretmane osoba koje pate od preterane telesne težine.

 Ne preporučuje se u slučaju infektivnih bolesti, a zbog visoke temperature vode, ni u slučaju srčanih oboljenja.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MARIJANSKE LAZNE

 Ovu banju su nekada posećivali Gete, Šopen, Vagner, britanski kralj Edvard, kao i Nikolaj II Romanov.

108057_marijanske-lazne--axel_hl

foto: AXEL-D/flickr.com

  Ona je druga po veličini banja u Češkoj, sa 40 izvora mineralne vode u samom mestu, i sa preko stotinu termalnih lekovitih izvora u bližoj okolini.

  Smatra se da su Marijanske Lazne najlepši grad u Češkoj Republici.

  Banja se nalazi se u prelepom parku i ima veliki broj otvorenih i zatvorenih bazena, kao i wellness centar. Marijanske Lazne su idalno okruženje za lečenje, rehabilitacilu, ali i i za relaksaciju.

Kombinacija lekovite vode, gasova i blata sa najsavremenijim medicinskim tretmanima, pruža vam mogućnost potpunog oporavka u izuzetno prijatnom okruženju.

 Najvažnija karakteristika banje Marijanske Lazne je veliki broj izvora različitog kvaliteta vode, koji se mogu podeliti u dve kategorije:

 

108056_pevajuca-fontana--jim-linwood_af

foto: Jim Linwood/flickr.com

  Voda izvora višeg nivoa sadrži veću količinu soli (natrijuma) i ugljen dioksida. Osim toga, glavni tok se pri površini razdvaja u manje tokove koji zahvaljujući različitoj strukturi tla imaju različit hemijski sastav. A, sporedni tokovi se takođe bliže površini račvaju u manje tokove i u zavisnosti od sastava zemljišta imaju različite postotke kalcijuma, gvožđa i magnezijuma.

 

108058_marijanske-lazne--axel--d_hl

foto: Axel-D/flickr.com

 Najpoznatiji izvor u banji je Krstov izvor, monumentalni paviljon sa kupolom, dvostrukim, patrijaršijskim krstom na vrhu, i 72 jonska stuba. Originalni paviljon je građen od 1818. do 1826, ali je u međuvremenu srušen tako da je današnja građevina u stvari rekonstrukcija iz 1912.

  Voda sa ovog izvora je visoko mineralna sa jakim laksativnim svojstvima, i koristi se i za pijenje i za kupanje.

  Rudolfov izvor izbacuje nisko mineralnu vodu sa jakim postotkom kalicjuma, i koristi se za urinarne probleme. Iznad izvora podignut je paviljon drvene konstrukcije, kao i česma. Voda se usmerava i do obližnje kolonade, a delom se i flašira.

 

 Karolinin izvor ime je dobio po supruzi imperatora Franca Jozefa I. Obližnja kolonada pogidnuta je 1869, a paviljon je rekonstruisan 1989. Voda je nisko mineralna, sa jakim postotkom magnezijuma.

U banji se leče bolesti bubrega, kožne bolesti, digestivni problemi i svi degenerativni oblici lokomotornog aparatusa.

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 FRANTIŠKOVE LAZNE

Banja Františkove Lazne skromnije su i manje poznate od Karlovih Vari i Marijanskih Lazni, nalaze se na zapadu.

108061_frantiskovy-lazne--klaus-nahr_hl

foto: Klaus Nahr/flickr.com

  Izvori tople mineralne vode bili poznati već u 12. veku, a prvi pisani podatak o crpljenju takozvane “chebske kiselice” datira iz 1406. godine.

  Drugi mineralni izvori su: Luisin, Solni i Lučni izvor. Ukupno ima 24 izvora tople mineralne vode.

  Banja 1865. stiče nezavisnost od mesta Cheb, kojem su do tada bile podređene.

 Novorenesansne i novobarokne zgrade čine izvanredno skladnu arhitektonsku celinu, tako da je mesto proglašeno za rezervat spomenika.

 

108059_frantiskovy-lazne--paul-sableman_af

foto: Paul Sableman/flickr.com

 

 Širenje mesta se je nastavilo sve do 1890., kada je zaukruženo u približno današnjem izgledu.

Obnovljena, skladna arhitektura daje mestu i danas ugođaj gradića iz vremena Belle Epoque.

 

108060_frantiskovy-lazne-1--klaus-nahr_af

foto: Klaus Nahr/flickr.com

 Banja se pročula po uspešnom lečenju ženskih bolesti, posebno neplodnosti.

 Uz to, s ugljikovom vodom, uspešno se teretiraju kardiovaskularne smetnje.

  M.Nikolić/superodmor.rs

ČUDESAN GRAD OD PAPIRA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

GRAD od papira? Kako je to moguće?

Naravno, nije reč o pravom gradu, nego o maketi.

U praškom gradskom muzeju čuva se maketa Praga koju je načinio Antonín Langweil.

Langweil_model_of_Prague_04_by_kohutic

Foto by_kohutic

   Na njoj je radio čak 11 godina, od 1826. pa sve do 1837, kad ga je smrt prekinula u poslu. Šta ga je navelo da se upusti u tako zahtevan poduhvat?

Langweil se rodio 1791. u češkom gradiću Postoloprtima. Nakon što je na Akademiji likovnih umetnosti u Beču izučio litografski zanat, u Pragu je otvorio prvu litografsku radionicu. No posao mu nije dobro išao, pa je na kraju morao zatvoriti radionicu. Godine 1826. na jednoj je izložbi u Pragu video maketu Pariza izrađenu od gipsa. Oduševljen onim što je video, odlučio je da od kartona i malo drveta napravi maketu Praga.

Langweil je najpre nekoliko godina obilazio Prag i beležio razne pojedinosti.

14

Foto:www.abcprague.com

Prošao je grad uzduž i popreko, skicirajući ulice i beležeći gde se tačno nalazi svaka kuća, drvarnica, klupa, statua i stablo. Zabeležio je čak i sitne detalje kao što su bačve na tlu, razbijeni prozori, merdevine naslonjene na zid kuće i naslagana drva za ogrev! Potom je počeo da praviti maketu u razmeru 1:480. Budući da je imao vrlo skromna primanja, izrađivao je i makete domova uglednih ljudi kako bi zaradio još nešto novca.

Godine 1837. Langweil je oboleo od tuberkuloze te je umro u junu iste godine. Iza sebe je ostavio ženu i pet kćeri. Tri godine kasnije njegova je maketa završila u muzeju. Kako se to dogodilo? Godine 1840. supruga pokojnog Langweila ponudila je maketu caru Ferdinandu I. On ju je otkupio i potom velikodušno poklonio Otadžbinskom muzeju, koji se danas naziva Narodni muzej. Maketa je onamo dopremljena u devet sanduka.

“U 19. stoleću Langweilova je maketa bila izlagana samo povremeno. Godine 1891. bila je izložena na Zemaljskoj jubilarnoj izložbi. Za tu je priliku bila i restaurirana, na što je potrošeno mnogo novca. (…) Od 1905. maketa je bila deo stalne izložbene postavke u lapidarijumu Narodnog muzeja”, izjavio je portparol Muzeja grada Praga, u kojem se maketa danas nalazi.

Prava poslastica za istoričare

Langweil_model_of_Prague_05_by_kohutic

Foto by_kohutic

   Ljudi pokazuju veliko zanimanje za Langweilovu maketu Praga. Ona je dugačka 5,76 metara, a široka 3,24 metra. Nalazi se u hermetički zatvorenoj staklenoj vitrini, osvetljena plafonskim svetiljkama . “Grad” izgleda tako stvarno da lako možete zaboraviti kako se zapravo radi o maketi! Langweil je izradio više od dve hiljade minijaturnih građevina na kojima je neverovatno verno prikazao svaki detalj.

Na primer, Langweil je na svaku zgradu napisao njen kućni broj. Izradio je i ulične svetiljke, odvodne kanale i ulice popločene kamenom. Verno je prikazao crkve i njihove vitraže — čak je obratio pažnju na stakla koja su nedostajala ili su bila razbijena. Na mestima na kojima je s kuća otpao malter naslikao je golu ciglu. Izradio je i reku Vltavu, koja teče kroz Prag.

Langweilova maketa nije samo zanimljiv muzejski eksponat. Ona je ujedno prava poslastica za ljubitelje umetnosti i istoričare koji istražuju koliko se Prag s vremenom promenio. Naravno, neki delovi grada danas izgledaju puno drugačije jer su u njima sagrađene neke nove zgrade, dok su neke stare obnovljene. To se posebno vidi u Jevrejskoj četvrti i Starom gradu. Uz pomoć savremene kompjuterske tehnologije načinjen je interaktivni digitalni prikaz Langweilove makete koji posetiocima omogućava da se još bolje upoznaju s time kako je Prag izgledao davne 1837.

AntonLangweilU aprilo 1837. teško bolesni Langweil ponudio je Otadžbinskom muzeju da izloži njegovu maketu, no uprava muzeja nije bila zainteresirana za nju. To ga je sigurno jako razočaralo. No zamislite samo kako bi se osećao kad bi danas mogao da poseti gradski muzej i na kompjuterskom ekranu “prošeta” ulicama starog Praga. Sigurno bi bio presrećan kad bi video da se silan trud koji je uložio u izradu makete itekako isplatio.

Izvor:wol.jw.org

Priredio: Bora*S

MIHAJLO PUPIN: SA PAŠNJAKA DO NAUČNIKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako aktivno sudelovali u svetskim borbama. Čitanje, pisanje i računanje ličili su mi na sredstva za mučenje koja je učitelj, po mom mišljenju neznalica, izmislio da bi uskratio moju slobodu i igranje sa drugovima. No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća slepa kod zdravih očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”. „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Na današnji dan,12 marta 1935. godine umro je Mihajlo Pupin, naučnik svetskog glasa, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD.

imagesMihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u selu Idvor (opština Kovačica), u Banatu, od oca Konstantina (Kosta) i majke Olimpijade, zemljoradnika, koji su  imali desetoro dece. 

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom Idvoru, u Srpskoj  osnovnoj školi, a potom u  osnovnoj školi u Perlezu.  Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu, gde  se isticao kao talentovan i darovit učenik,  odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija.

No, zbog  aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom, morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

U svojoj dvadesetoj godini života, nakon očeve iznenadne smrti, zbog finansijskih teškoća prekida  školovanje u Pragu marta 1874. odlazi u Ameriku.

„Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“ „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Oldcolumbiasfield

Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina

    Matematiku i teorijsku fiziku Pupin je studirao u Kembridžu, a nakon odbranjene doktorske disertacije  postao je profesor matematičke fizike na Kolumbija univerzitetu. Profesurom se bavio punih 40 godina, radeći istovremeno i kao upravnik Elektrotehničkog instituta, na kome je došao do svojih najvažnijih naučnih otkrića.

Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike.

Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija.

250px-Pupin_coil

Pupinovi kalemovi

Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj, a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.

Pupin je patentirao ukupno 24 pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine.

Zadužbine Mihajla Pupina

Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.

Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi  Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba – Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (eng. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (19091926).

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (eng. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.

U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naučnu i rodoljubivu delatnost, u Srbiji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (sa preko 300 istraživača), jedna fabrika iz oblasti elektronike i više škola, kao i ulice u mnogim mestima.

imagespupPočasti-Mihajlo Pupin je bio:

Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD

Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 19251926.

Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke

Predsednik Njujorške akademije nauka

Član Francuske akademije nauka

Član Srpske akademije nauka

Titule

Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)

Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)

Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)

Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)

Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)

Doktor nauka Union Koledž (1925)

Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)

Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)

Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)

Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)

Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)

Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)

Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)

Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)

Medalje

Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.

Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.

Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.

Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.

Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.

Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.

Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929.

Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.

Medalja Džona Frica četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.

 U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.

Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom..

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.

800px-Pupin_Hall

Pupinova zgrada na Columbia University.
Foto: Wikipedija

Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.

Posebno priznanje

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje “ Medalja Mihajla Pupina“, koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)

 Svoj životni put Pupin je opisao u delu koje je kod nas objavljeno pod naslovom „Sa pašnjaka do naučenjaka„(eng. From immigrant to inventor). Za  ovo autobiografsko delo dodeljena mu je 1924. godine  „Pulicerova nagrada“.

Reference: Knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“, wikipedia, rts, e-novine

m.p(OVDE možete čitati knjigu- PDF)

Priredio: Bora*S

PTICE, SOMOVI I UBICE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

Za ovu priliku izdvojio sam tek dva  zanimljiva teksta, od mnogo toga što se može pročitati ili napisati o somovima i “ sominama“. Lovini i lovcima. Plivanju i letenju. Suštinskom i socijalnom.

Bora*S

SOMOVI LOVE GOLUBOVE NA OBALI

somovi-love-goluboveGrupa ribolovaca iz grada Albi, na jugozapadu Francuske, primetila je neobično ponašanje somova u reci Tarn i prijavila nadležnim institucijama, preneo je magazin “Diskaver”.

 Reka Tarn protiče kroz Albi i na njoj se nalazi ostrvce na koje golubovi dolaze da se kupaju i piju vodu. Oko tog ostrva “patroliraju” somovi dugi metar do metar i po. Evropski som najveća je slatkovodna riba starog kontinenta.

Somovi u Tarnu naučili su kako da iskoče iz vode, zgrabe goluba i vrate se nazad da pojedu svoj plen. Tokom lova, oni se nekoliko sekundi zadrže na kopnu.
Žilijen Kušeru sa Univerziteta Pol Sabatije u Tuluzu, nakon što je čuo navode ribara, posmatrao je ponašanje somova sa mosta koji gleda na ostrvce u Tarnu. On je tokom leta 2011. godine snimio 54 napada, od kojih je 28 odsto okončano uspešno (po somove).
S obzirom da se i druga vodena stvorenja ponašaju slično, poput kljunastog delfina iz Južne Karoline koji navodi male ribe na kopno radi lova te argentinskog kita ubice koji pliva do obale da uhvati morske lavove koji se odmaraju, Kušeru kaže da su somovi u Tarnu “slatkovodni kitovi ubice”.

Somovi se odlikuju dugim, osetljivim brkovima na gornjoj vilici, a ovi u Tarnu su podizali svoje na gore tokom lova. S obzirom da su napadali samo golubove koji su se kretali, zaključeno je da ove slatkovodne ribe osećaju vibracije ptica koje prilaze vodi.

indexKušeru je sakupio nekoliko somova i tri životinje koje su oni jeli – golubove, rečne rakove i ribice. Svaka od ovih lovina je imala drugačiji nivo ugljenika i azota u telu što je Kušeru upotrebio da pokaže da su se pojedinačni somovi razlikovali na osnovu da li su jeli golubove ili nekoliko ribica.
Kušeru je istakao da ne zna zašto su ti određeni somovi počeli da izlaze na kopno da love golubove ali je ovo, za sada, zanimljiv primer neobičnog ponašanja, piše “Diskaver”.

 Moguće je da su pojeli previše riba i bili prisiljeni da potraže hranu na drugom mestu. Uočeno je takođe da su manji somovi ti koji love golubove, možda zato što je manje verovatno da će ostati nasukani na obali, ili im je potrebno manje energije da se bace nazad u vodu.

Evropski som nije živeo u Tarnu pre 1983, od kada tu obitava.
“S obzirom da ovo ekstremno ponašanje nije zabeleženo kod ove vrste, rezultati studije ukazuju da su neki pojedinačni somovi prilagodili svoje ponašanje kako bi lovili novi plen u novoj okolini”, navodi se u studiji koju prenosi “Diskaver”.

       blic.rs / You Tube

***

 SOM – LJUDOŽDER DONEO SLAVU ČEŠKOM RIBOLOVCU

www.svastara.rsJedan češki ribolovac postavio je u Indiji novi svetski rekord. Ulovio je najveću, odnosno najtežu ribu na svetu u kategoriji ribolova štapom za pecanje. Jakub Vagner  ekstremni ribolovac je opet uspeo!”  stoji u tekstu objavljenom u praškom dnevnom  listu „ Mlada fronta Dnes“.

    U ovom listu se dalje navodi da je pomenuti tridesetogodišnji ribolovac  iz Češke uhvatio soma – ljudoždera teškog čak 87 kilograma. Ova riba spada u vrstu soma – ubice (Bagarius yarrelli). Indijci ga jednostavno nazivaju vražjim somom. „To je najveća riba na svetu, ikada uhvaćena štapom za pecanje.“  ističe se u članku praškog lista  „Mlada fronta Dnes“.  Vagner je ovim podvigom oborio sopstveni rekord iz 2009. godine, kada je uvatio ribu tešku 75 kilograma.
    „Za soma – ubicu se iz lokalnih priča saznaje da se obično hrani mrtvim ljudskim telima bačenim u  svetu reku, ali da ponekad napada i žive ljude. Meštani ga se toliko boje da bez dinamita i ne idu u ribolov na ovu ogromnu vrstu somova. “  rekao je u svojoj izjavi Jakub Vagner za pomenute novine.  Soma – ubicu nauka slabo  poznaje, pošto živi u velikim dubinama i retko se viđa.           www.svastara.rs

PABLO PIKASO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 25. oktobra 1881. rođen je PABLO PIKASO, jedan od najvećih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka.

Biografija

Pablo Pikaso je bio sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 10 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1891. godine.

Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd. U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“.

Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).

U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.

U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona“, sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Otac je četvoro dece. Posljednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.

Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaranja.

Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.

Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

Pacifizam

Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji, ali je posle Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.
Pikaso o tome nije nikada govorio ali je podržavao misao da je bio pacifista.

Pikasovo delo

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila; plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909–1912), sintetički kubizam (1912–1919).
Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu.

Pre 1901. godine
Pikaso je učio od svog oca pre 1980. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove „modernističko“.

Plavo razdoblje
U plavom razdoblju (1901–1904) stvara Pikaso tamne slike u hladnim plavim tonovima i nije sigurno kada je tako počeo da slika. Strogi kolorit i tužni motivi (prostitutke i prosijaci) mogu imati uzrok i u samoubistvu njegovog prijatelja. Teme su mu bile još i umetnici, akrobati.

Ružičasto razdoblje
Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. 1904. godine upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.

Afričko doba
Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika gospođice iz Avinjona koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.

Analitički kubizam
Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.
Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od gore i slično.

Sintetički kubizam
Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.
Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.

Klasicizam i narealizam
Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste.
U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.

Pozno delo
Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa.
Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.
Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Neka od poznatih Pikasovih dela:
Dete sa golubicom u rukama (zbirla ledi Aberkomvas, London, 1901)
Akt od pozadi (privatna zbirka, Pariz, 1902)
Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)
Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujork, 1906 — 1907)
Akt (Galerija Tejt u Londonu, 1910)
Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)
Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1911 — 1912)
Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)
Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)
Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1918)
Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)
Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)
Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)

izvori: vikipedija/mikaanticforum.org/google

priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________

MENTALNA PLOVIDBA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Ne preporučujem svakom plovidbu ovu. Ako to ipak  sebi priuštite, prethodno proverite stanje sopstvenih senzora i navigacionih misli. Nije lako nespremnima odrediti koordinate svetionika.   Bora*S

TAJANSTVENO MLEVENJE KAMENA …

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

 NE VOLIM GRADOVE 

Ne volim gradove sa slavnom prošlošću

razglednice Venecije i Praga

gdje se oko moje duše kupi

nostalgija, zaraza i vlaga. 

 

Ne volim gradove teška kiša pada

u otrovnoj vodi temelji im gnjiju

moje srce ne može da svlada

Budimpeštu, Beč i Opatiju.

Ne volim gradove ni nadohvat moru

misteriju ulica Trogira i Rima 

ja se tamo pomirim sa smrću

jer je lijepa i lakša u njima.

A volim gradove nove, bezimene

u kojima se jutros kamen melje

koji ružni ustaju iz blata

da udare vlastite temelje

i volim gradove same, bez porijekla

koji su još uvijek u skelama, ništa

razliveni beton, kreč i daske

tajanstvena noćna gradilišta.

I volim gradove

što neucrtani

na kartama svijeta ne miruju

i

 koji se prvi put večeras

sa životom strasno dodiruju.

A. Dedić