DOK SE MAČORI ŠEPURE U BEOGRADU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dok se „Četiti mačora“ šepure u Beogradu, u Nacionalnom parku Seros de Amotape, na severozapadu Perua, slepi miš uleteo žabi krastači u usta.

Posle snažnog zemljotresa magnitude 7,8, koji je 24. septembra  zatresao jugozapadni deo Pakistana, iz Arapskog je mora blizu pakistanske obale, izronilo ostrvo.

Jedna 99-godišnja žena iz Ajove (SAD) „oseća se mnogo pametnije”, nakon što je primila počasnu diplomu Voterlu Ist srednje škole.

TAMOiOVDE

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nedavno, 20, septembra je u galeriji „New Moment“ u Beogradu (Hilandarska 14) otvorena izložba pod nazivom „Cuatro gatos“ (Četiri mačora)

TamoiOvde-602828_530636487011003_497446195_n Na ovoj izložbi je po prvi put u Beogradu prikazano 50 originalnih grafičkih radova španskih majstora. Pikasa, Salvadora Dalija, Huana Miroa i Antonija Tapiesa.

  Ovi su umetnici svojom, inovativnom umetničkom ličnošću i snagom, pronalazili potpuno nove horizonte u likovnom jeziku XX veka. Stvorili su nove pravce i time omogućili da u tom bogatstvu ideja brojni savremeni stvaraoci još i danas traže i pronalaze podstrek i stvaralačku inspiraciju.

 Sam koncept ove postavka, između ostalog, predstavlja grafiku kao medij koji je umetnicima savremenog doba bio među najznačajnijima.


Intrigantan naziv izložbe – „Četiri mačora“ nije slučajan.

Naime, ovaj naziv je dobila  po čuvenom, istoimenom kafeu u Barseloni „Els Quatre Gats“ poznatom, između ostalog, i po tome što su se u njemu okupljala najveća umetnička imena s početka 20. veka, uključujući Pikasa.

Grafike ovih sjajnih umetnika možete videti  do 10. oktobra, a ulaz za sve posetioce je besplatan.(Izvor:mediji)

* Za dodatne informacije posetite zvaničnu Facebook stranicu Emanere

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Slepi miš uleteo krastači u usta

Šumar Nacionalnog parka Seros de Amotape, na severozapadu Perua, naleteo je na žabu krastaču sa nečim u ustima. Ispostavilo se da je to nešto – slepi miš, piše “Foks njuz”.

382624_zaba-progutala-sismisa--foto-yufani-olaya-via-rainforest-expeditions_ff

Foto: Yufani Olaya

 U neverici, šumar Jufani Olaja fotografisao je žabu sa čitavim šišmišom u ustima.
Olaja je pokazao fotografiju biologu Filu Toresu, koji radi u Istraživačkom centru Tambopata, naučnoj stanici u Peruanskoj Amazoniji.


Olaja je ispričao da se šišmiš odjednom pojavio i uleteo krastači direktno u usta. Krastača je, kako je naveo, sedela širom otvorenih usta.


Ovo je retka prilika da se jedna od njih zatekne dok jede šišmiša, koji su obično visoko iznad tla na kojem obitavaju žabe.
“Šišmiš je verovatno tragao za insektima blizu tla i žabi se posrećilo”, napisao je Tores na svom blogu.


“Ovo je verovatno prva fotografija morske, ili krastače šećeruše, koja jede šišmiša, koji je verovatno baršunasti slepi miš sa pokretljivim repom, vrsta uobičajena na severu Južne Amerike”, naveo je Tores, dodajući da su krastače šećeruše poznate po proždrljivosti i ta osobina im je omogućila da budu invazivna vrsta u područjima poput Australije.


“Ova priča, međutim, ima srećan kraj, bar po šišmiša. Krastača nije uspela da ga proguta čitavog, pa je na kraju odustala i slepi miš, koji je bio još uvek živ, je odleteo”, naveo je Tores.


Istraživač Rejčel Pejdž, sa Instituta Smitsonijan tropikal u Panami, rekla je za “Lajv sajens” da je poznato da krastače jedu šišmiše, ali da se to dogodi samo kad slučajno nalete na takvu priliku.

“Ipak, neke žabe sistematski čekaju ispred pećina i hvataju šišmiše kako izlaze kad padne noć. Ovo je zabeleženo u Australiji”, navela je Pejdž.

Ni šišmiši nisu uvek žrtve – neke vrste jedu krastače.
“Mislim da je to uobičajenije. Šišmiši love žabe, krećući se za zvukom koji one prave dok se kreću kroz lišće, a neki slepi miševi čak prate i zov mužjaka žabe kojim privlače ženke”, istakla je Pejdž.

M. Milikšić(blic.rs)

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Prve fotografije ostrva nastalog posle zemljotresa u Pakistanu

TamoiOvde-sve-pakistan_620x0011Nedaleko od Gvadara u Arapskom moru u Pakistanu juče je posle snažnog zemljotresa iz mora „isplivalo“ ostrvo.

Lokalne vlasti danas su objavile prve fotografije novog ostrva.

Novonastalo ostrvo je visoko između šest i devet metara.

Snimak ostrva, koji se pojavio juče nakon zemljotresa magnitude 7,7 stepeni, prikazale su lokalne televizije.

Pakistanski seizmolog Zahid Rafi kaže da ova pojava nije neobična s obzirom na jačinu potresa.(Izvor:novosti.rs/FOTO: Tanjug/AP )

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

„Mala“ diploma u 99. godini života

Jedna 99-godišnja žena iz Ajove (SAD) napustila je srednju školu pre više od 80 godina, uprkos tome što joj je ostalo samo da položi ispit iz još jednog predmeta, pre nego što dobije diplomu.

Delayed Degree

Odri Krebtri (Foto: Beta / AP Photo/Waterloo Courier, Tiffany Rushing)

 Odri Krebtri iz Kedar Folsa, sada je primila počasnu diplomu Voterlu Ist srednje škole.

 “Osećam se mnogo pametnije”, rekla je Krebtri.

 Ona je počela obrazovanje u jednosobnoj školi na sveroistoku Ajove, a napustila srednju 1932. zbog nesreće na plivanju i ronjenju zbog koje je propustila nekoliko školskih dana. Morala je, takođe, da brine o bolesnoj baki.

 “Bila sam završna godina, ali mi je nedostajala jedna ocena, pa sam mislil da ću se vratiti naredne jeseni”, rekla je ona.

 To bi se i desilo, da nije upoznala svog prvog muža. Par je 1957. kupio lokalnu cvećaru u kojoj je Krebtri radila 28 godina. Nažalost, suprug je nije pratio u poslovnim poduhvatima, jer je umro samo dva meseca, posle pokretanja biznisa.

Uprkos svemu, Krebtri kaže da je oduvek bila nezadovoljna zbog toga što nije završila školu.

Njena unuka je zato kontaktirala Voterlu školu i pomogla joj da organizuje ceremoniju dodele diplome.

“Nikom ne bih savetovala da napušta školu. Moram da kažem da je prema meni Gospod bio dobar”, kaže Krebtri. (Izvor:b92.net)

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

FENOMENALNE PRIRODNE POJAVE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Majka priroda se zaista potrudila da nam nikada ne bude dosadno.

Čudne i neverovatne fenomene možemo videti skoro svakodnevno širom planete.

Sajt Nature pictures je objavio zanimljive pojave za koje je teško poverovati da su istinite, ali jesu.

107638_munje_hl

foto: Noah Tensen / flickr.com

1. Prljave oluje – Vulkanske munje

 Ovo je prirodni fenomen u kome se munje pojavljuju u vulkanskom oblaku. Studija u časopisu Science je pokazala da se električno napajanje generiše iz delova kamenja, pepela i čestica leda u vulkanskom oblaku, i kada se sudare dolazi do statičkog elektriciteta, slično kao kada seva dok je nevreme. Kako god nastale te munje, prizor je spektakularan.

 

107647_mehurici--stemberovi_af

Foto: stemberovi/flickr.co

2. Zamrznuti mehurići u jezeru Abraham, Kanada

Ovo veštačko jezero je svoju popularnost steklo zhvaljujući retkom prirodnom fenomenu, koji se dešava zimi kada se ispod zaleđene površine jezera pojavljuju zamrznuti mehurići. Ovaj fenomen je prava retkost, a objašnjava se prisustvom biljaka koje žive na dnu jezera i ispuštaju gas metan, koji u zaleđenom obliku izgleda kao mehur.  

107648_mexico---felsofokon.hu_af

Ik Kil Cenote

 3. Podzemni izvori Meksiko

 Prirodni podzemni izvor Ik Kil Cenote u Meksiku ostavljaju bez daha. To je prirodna pećina nastala obrušavanjem tla. Bazen se nalazi na nivou od oko 26 metara ispod nivoa zemlje. Postoje stepenice kojima se može doći do ove lagune i uživati u kupanju, ili ronjenju dok se sa vrha niz lozu slivaju mali vodopadi. Cenote je široka oko 60 metara, a 40 metara je duboka.  

107661_valdaho_af4. Svetlucajuća obala Maldiva

  Ovaj prirodna pojava svetlucavih plavičastih tačkica, na ostrvu Vaadhoo na Maldivima, izgleda kao da se zvezde ogledaju u moru. To je rezultat hemijske reakcije, koja se javlja kada živi organizam oslobađa molekul koji u kontaktu sa kiseonikom svetli. Ova pojava se zove bioluminiscencija.

107662_salt--patrick-nouhailler_af

foto: Patrick Nouhailler / flickr.com

 5. Salar de Uyuni Bolivija

Najveća slana površina na svetu je Salar de Uyuni u jugozapadnoj Boliviji. Prostire se na više od 10.000 kvadratnih kilometara. Debljina soli u centru je oko 10 metara. Tokom suve sezone izgleda kao veliki ravan prostor, ali tokom vlažne sezone prekriven je tankim slojem vode i izgleda kao najveće ogledalo na svetu.

107669_moskva--jasper-nance_af

foto: Jasper Nance / flickr.com

6. Svetlosni stubovi, Moskva

Iako ova svetlost izgleda kao polarna, vertikalna Aurora Borealis, svetlo je zapravo vizuelni fenomen koji se javlja refleksijom svetlosti od ledenih kristala koji se nalaze u zemljinoj atmosferi. Svetlost može doći od Sunca ili od Meseca.

107688_duga--cogito-ergo-imago_af

foto: cogito ergo imago / flickr.com

  7. Šuma eukaliptusa, Havaji

 Predivno čudo prirode je vrsta eukalpitusa (Eucalyptus deglupta), čije stablo ponekad izgleda kao duga. Dugine boje u obliku pruga javljaju se u različito doba godine, a spektar boja je očaravajuć od svetlo zelene, naradžaste, plave, ljubičaste do nijansi bordo. Ova šuma se nalazi na Havajima.

107701_jezero_af8. Podvodna šuma jezera Kaindu, Kazahstan

 Ova neverovatna podvodna šuma se nalazi u jezeru Kaindu u Kazahstanu. Jezero je nastalo kao posledica zemljotresa 1911. godine, kada je dolina u kojoj su rasle jele poplavljena vodom, a vremenom se pretvorila u jezero. Iznad površine jezera su suve grane, dok je ispod površine vode prava šuma. Mnogi ronioci ne mogu da odole podvodnim lepotama ovog jezera.

107702_australija_af 9. Jezero Hillier, Australija

Ovo neobično slano jezero se nalazi pored samog okeana u zapadnoj Australji. Posebno je zbog neverovatne pink boje, a opasano je pojasom soli i guste šume. Još nije utvrđeno šta je uzrok boje jezera. Naime ostale pink vode na zemlji za boju mogu zahvaliti mikroorganizmima, kojih u jezeru Hilier nema.

107703_pakistan--dfid--uk_af

foto: DFID – UK / flickr.com

10. Paukovo drveće, Pakistan

Posle velikih poplava 2010. godine u selu Sindu na jugoistoku Pakistana, ostala je ova neverovatna pomalo zastrašujuća pojava, drveće čije su krošnje obavijene paukovom mrežom. Ovaj fenomen je nastao jer se voda sporo povlačila pa su paukovi bili prinuđeni da ispletu svoje mreže oko krošnji drveća.  

Izvor:superodmor.rs/ A.Vasic

____________________________________________________________________________________________

SEĆANJE NA BUDUĆNOST…

tamoiovde-logo

ODEĆA – OD KOPRIVA!

Tkanine pravljene od „žareće“ biljke nisu ništa novo, a kakvo je vreme došlo-svi  ćemo nositi nešto slično. Nemačka vojska je tokom Prvog svetskog rata nosila uniforme od koprive, a u Drugom velikom ratu-od nje su pravljeni i padobrani

Razmaženoj deci koja mrljave za ručkom nekada se govorilo “Ješćeš ti koprive“ ili „Koprive su za tebe“. Kakvo je vreme došlo-pravi je trenutak da se ozbiljnije pozabavimo koprivama-hranljive su i – džabe. A i „neće grom u koprive“…

250px-Brennnessel_1

Foto:narodnatradicija.wordpress.co

 Ova biljka je bogata vitaminima i mineralima, a njena osobina da pomaže oporavku bolesnika posebno je cenjena u siromašnim i ruralnim oblastima-ne košta ništa, a ima je svuda, na poljima, u jarugama…  Postoje dokazi da su još stari Rimljani jeli koprivu, kao i da je u to doba korišćena i kod kuvanja mesa-da ga smekša. Kopriva je tradicionalni lek za skorbut, anemiju i nedostatak energije- zbog visokog sadržaja gvožđa, vitamina C, magnezijuma i drugih hranljivih materija.

Ali-to nije sve.

Ova biljka može se upotrebljavati za sve i svašta. S obzirom da je kopriva jedan od najbogatijih izvora hlorofila-vekovima je sok od stabljike i lišća korišćen za dobijanje stabilne zelene boje (uglavnom za odeću), dok je žuta dobijana kuvanjem korena. Početkom Drugog svetskog rata, Britanska vlada je uputila zvaničan zahtev da se napravi zaliha od sto tona kopriva, koje su korišćene za ekstrakciju zelene boje za kamuflažu. A Nemci su istu boju upotrebljavali za davanje lepše boje konzervisanom povrću(što i nije tako loše…).

Pronađeni su pisani tragovi da je u sarom Egiptu korišćen čaj od koprive za olakšanje bolova kod artritisa i lumbaga. Bilo je tu i nešto neprijatnijih načina za olakšanje tegoba: šibanje svežom biljkom, što se zvalo urtifikacija (po latinskom nazivu za koprivu-Urtica dioica), standardno je prepisivano za bolest poput hroničnog reumatizma, letargije, paralize, pa čak i za tifus i koleru. Ovaj način lečenja poznat je u mnogim kulturama i praktikovan je hiljadama godina. Navodno su rimski vojnici poneli sopstvenu koprivu na Britanska ostrva za lečenje umornih i bolnih nogu (od dugih marševa u uslovima hladne i mokre klime)-radi stimulisanja cirkulacije. Postoje dokazi da su na sličan način korišćena među ekvadorskim Indijancima, drevnim Rimljanima, kanadskim i američkim domorodačkim plemenima.

 PROTIVOTROV

A evo šta kažu pisani izveštaji…

TAMOiOVDE-DSC09356

Uniforme nemačkih vojnika
iz Prvog svetskog rata-
pgodite od čega su sašivene…

Hipokrat (460-377.pre nove ere) i njegovi sledbenici znali su za 61 lek od koprive. U drugom veku Galen iz Pergama, rimski lekar i filozof grčkog porekla, preporučuje koprivu u svojoj knjizi De Simplicbus kao „diuretik i laksativ, za pseće ujede, gangrenozne rane, otekline, krvarenja iz nosa, prejake menstruacije, bolesti u vezi sa slezinom, pleuritis, astmu, kraste i rane u ustima“. Dve stotine godina posle Galena, Apuletus Platonicus (oko 400.godine), u svojoj knjizi Herbarium of Apuletus pominje koprivu u kombinaciji sa konopljom ili kanibalisom „za lečenje simptoma osećanja hladnoće posle opekotina(šoka)“, a samu koprivu kao lek za „hladne povrede“. Tokom srednjeg veka (od 5. do 9. veka) proširen je „asortiman“ bolesti kod kojih je korišćena kopriva- našao se tu i herpes zoster, zatvor i „suva bolest“(verovatno se ovaj termin odnosio na probleme sa sinusima ili plućima, sluzokožom i kožom). Botaničar i travar iz 16. veka Džon Džerald koristio je koprivu kao protivotrov za razne otrove. U 17. veku, Nikolas Kalpeper (botaničar, travar, astrolog i lekar) preporučivao je ekstrakt meda i koprive za ispiranje grla i usta kod infekcija, i tvrdio da je kopriva moćna kod „kamena ili peska u bešici, parazita kod dece, kao antiseptik za rane i kožne infekcije, za giht, išijas, bolove zglobova i kao protivotrov kod otrovnih uboda životinja“.

Ali-kopriva ima još jednu namenu, poslednjih vekova pomalo zaboravljenu…

Vlakna iz stabljike ove biljke dugo su korišćena za izradu tekstila, a platno je bilo nalik lanenom ili onom od konoplje. Recimo, u Danskoj su otkriveni pogrebni pokrivači napravljeni od vlakana kopriva, a datiraju još iz bronzanog doba (3000-2000.godina pre nove ere). Evropljani, ali i američki domoroci koristili su vlakna žareće koprive za pravljenje jedara, sargija, užadi i ribarskih mreža. Kopriva je korišćena i za pravljenje odeće, međutim izgubila je popularnost negde u 16. veku, kada je primat preuzeo pamuk, koji je bilo lakše sakupljati i presti.Međutim, kada bi naišao period težeg snabdevanja dragocenom sirovinom-opet bi nastupila-kopriva.Tako se priča da je Napoleonova vojska bila kompletno obučena u uniforme od koprivinog platna, a prvi(kratkotrajni) povratak koprivinog platna dogodio se tokom Prvog svetskog rata.

Kako je Austriji i Nemačkoj ukinuto snabdevanje pamukom usled ekonomske blokade- nije bilo druge nego da se uniforme prave-od kopriva. Nemačka je relativno lako, bez sistematske proizvodnje uspela da proizvede 1.413 tona „novog“ prediva tokom 1915.godine i čak 2.976 tona 1917. A u „ono“ vreme, 1917. Britanci su bili veoma iznenađeni kada su ispitali sastav dve zaplenjene nemačke uniforme: utvrđeno je da su ispredene od kopriva…

Ponegde ove tkanine nisu zaboravljene.Tako je škotski pesnik Tomas Kembel(19. vek) žalio što se malo tako pažnje poklanja koprivi u Engleskoj, i zapisao je: “ U Škotskoj sam jeo koprive, spavao na čaršavima od koprive i večerao na stolnjaku od kopriva. Mlade i nežne koprive su odlično varivo.Stabljike starih kopriva su dobre kao lan za pravljenje odeće.

Čuo sam moju majku kako kaže da misli da je odeća od kopriva trajnija od bilo koje druge vrste platna“. Takođe, u Nepalu tradicija predenja kopriva nikad nije ugašena.

 A MOŽE I KUPAĆI KOSTIM

TAMOiOVDE-DSC09358TIO

U Nepalu se tradicija predenja
i tkanja koprive nije prekidala

  A evo i novog povratka koprive u tekstilnu industriju.

Naime, zahvaljujući novim tehnologijama predenja i tkanja- sada je mnogo lakše pretvarati stabljike u tkaninu i odeću. U istraživanjima u vezi sa stvaranjem novih tkanina prednjači dr. Rej Harvud, profesor tekstilnog inžinjeringa i materijala istraživačke grupe De Monford Univerziteta u Lesteru (Engleska)-radeći na prvom britanskom projektu ove vrste.Koji postupak grupa koristi za dobijanje prediva-nije tačno navedeno, ali tradicionalno se stabljike suše(najčešće tri dana na jakom suncu), a zatim se potope u vodu i tako drže desetak dana. Posle tog perioda, lako je isprati vlakna čistom vodom. A onda predstoji naporan postupak predenja.

Profesor, inače, tvrdi da ćemo uskoro svi nositi majice i kupaće kostime od kopriva, a svoje ogleden biljke tretira kao orhideje: „Svi mi se smeju kada ih plevim, ali one su vredne svoje težine-u zlatu“. Projekat je nazvan Sting (igra reči-sting je žaoka, bodlja-poznato je da kopriva žari), a sve je počelo 2004.

Harvud ne želi da ove tkanine budu samo trenutni modni hir, vać kaže da je „poenta da koprive postanu roba“, jer „modni trikovi ne zapošljavaju ljude“. Veruje i da koprive mogu oživeti tekstilnu industriju i posrnulu britansku ekonomiju, ali priznaje da je u početku bio skeptičan u vezi sa predivom od kopriva. Međutim, zainteresovao se za ovu sirovinu sredinom 1990-tih, kada je njegov tim počeo da oživljava korišćenje lana i konoplje.

„Niko nije dobio konoplju takvog kvaliteta kakvu smo mi pravili“- izjavio je, ali je dodao da je problem regulisati rast ove biljke, što kod koprive uopšte nije teško. „Kopriva je poznata kao čudesna biljka, leči prostatu, alergije i artritis. Ako se iseku i osuše, nestaju bodljice, tako da možete obući veš od ove biljke bez straha. A što je je biljka viša-vlakna dobijena od nje su jača“.

Harvud navodi da ima dokaza da su Nemci tokom Prvog svetskog rata „koristili koprive za pravljenje takvih stvari kao što su vreće, kaiševi, ranci i konjska oprema“, a kaže da se nešto slično dogodilo i u Drugom svetskom ratu, kada je nestašica pamuka dovela do toga da se koprive koriste za izradu- padobrana.U odbranu „ svoje“ biljke profesor kaže da se one koriste za biljni i životinjski svet-recimo- za leptire.

A zašto nam je uopšte potrebna odeća od kopriva? Zato što je priča o koprivama samo deo dugoročnog istraživanja EU- u potrazi za alternativnim usevima čija bi proizvodnja mogla da spreči poljoprivrednike da proizvode previše(?!) hrane.

Sve u svemu Harvud kaže:“ Kopriva raste u većini delova Evrope. Ona mrzi sušu, tako da će rasti u kišnim oblastima koje nisu pogodne za druge useve, recimo na zapadu Škotske“. Takođe, ova biljka može se naći svuda gde je zemljište bogato fosfatima, u jarugama, a uglavnom u blizini „naših“ staništa-jer se hrani ljudskim otpadom. Britanija ima svoj interes u ovome prvenstveno da se ne bi toliko oslanjala na pamuk, koji dolazi iz „trećeg sveta“ (Indija, Pakistan, Kina, Sudan…). Pamuk je sve traženiji, ali- ispostavilo se da nije dobar za životno okruženje- po nekim istraživanjima kultivacijom pamuka potroši se čak 20 posto pesticida u svetu, a u njihovoj proizvodnji koriste se hemikalije dobijene preradom nafte-koja je sve skuplja, a i dolazi iz „nezgodnih“ zemalja. No, dobro, ako je neko nešto naučio iz eksperimenata sa GMO pamukom, koji je trebalo sam za sebe da „pravi“ insekticide (posledica je samoubistvo desetine hiljada farmera u Indiji, koji su zbog slabog roda i ucenjivanja „Monsanta“, čiji je patent ovo seme-bankrotirali)…

U svakom slučaju, kopriva je „zelenija“ opcija.

 

DSC09357TIOKAKO PECKAJU

 Od čega je sačinjena „peckajuća struktura“ koprive? Svaka žaoka je zapravo šuplja „vlas“ukrućena silicijumom sa bazom koja sadrži toksin. Vrh iglice je veoma krt i ma koliko nežno ga dodirnuli, on puca, prolazi kroz kožu i isporučuje svoj „tovar“.

 Nekada se smatralo da je glavni sastojak koji izaziva žarenje-mravlja kiselina. Iako je mravlja kiselina zaista prisutna u bodlji, nedavna istraživanja su pokazala da su glavne hemikalije histamin, acetilholin i 5-hidroxitriptamin (setotonin)…

 Inače, iglica domaće koprive nije ništa u odnosu na one kojima su opremljene tropski delovi „porodice“. Jedna vrsta u Timoru izaziva simptome poput peckanja i žarenja koji mogu trajati danima, pa i nedeljama, a ako se dobro „ožarite“ „sortom“ sa Jave-može nastupiti i smrt.

Spomenka Milić/Treće oko, br.607 od 19.03.2013.

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________

KALAŠ – IZGUBLJENO PLEME HINDU KUŠA…

TAMOiOVDE-logo

IZGUBLJENO PLEME POTOMAKA ALEKSANDRA VELIKOG

Kada je veliki heroj i general Aleksandar Veliki ostavio ovde svoje trupe, zamolio ih je da ostanu na ovoj zemlji i nikada ne promene svoju tradiciju i verovanja, kulturu i zakone, dokle god se on ne vrati iz ratnih pohoda sa Istoka…:“

Ne, ovo nije priča iz nekog grčkog sela, već priča sa obronaka Hindu Kuša.

21b287c7e808b9f22969b11efcf9180e_500  Pre više od 2000 godina Aleksandar III prelazio je preko planina severnog Pakistana osvajajući i, prema nekim legendama sejući seme naroda koji opstaje do danas.

To su živi heroji, koji su stigli do 21. veka živeći živote na isti način kao i njihovi čukundedovi.

Pričajući na srpskom sa svojom sestrom ispred jednog kolege Pakistanca, iznenada nas je prekinuo i upitao: „What is the word you have just said? Somthing which sounded like „Nishta“?“ (Koju si to reč upravo izgovorila?Zvučalo je kao nishta. ) „Baš tako – ništa!“-odgovorila sam. „Hm, imaš vrlo izoštren sluh za strane jezike.“ „Ah hvala! A šta to znači?“ „Znači nothing, zero..:“ „Baš kao i na jednom od jezika kraja odakle sam!“-rekao je. „Misliš na Urdu jezik (pakistanski ) ?“ – upitala sam znatiželjno. „Recimo, ali jedan specifičan dijalekat, koji se potpuno razlikuje od tipičnog urdu jezika kojim govori većina. U pitanju je jezik naroda Kalaš.

Da li si ikada čula za njih?“ „Da budem iskrena ne….“-odgovorila sam stidljivo, razmišljajući o tome čega sve zanimljivog na svetu ima, a da o tome nikada niste čuli… „To je narod planinskog venca Hindu Kuš, jedna od provincija Pakistana, za njih se veruje da su potomci vojske Aleksandra Velikog. Imaju specifičan jezik, običaje i razlikuju se od ostalog stanovništva u svemu, pa čak i fizički.Uglavnom imaju prelepe plave ili zelene oči i svetlu kosu…“ „Vrlo zanimljivo…a moje pitanje je opet, kao i svaki put, zašto u mom i tvom jeziku ima toliko sličnih reči, a da ja i ti pojma o tome nemamo?“ „Ah da, kao ono zimstan, sombol, azdaha i ostalo“ – nasmejao se nakon što me je podsetio na neke naše prethodne usputne razgovore. „Pa zato smo valjda tu, da podelimo jedni s drugima ono što znamo iz ličnih iskustava i naučimo nešto čega nema u knjigama…“

Kalaši – „ljudi koji nose crno“ – žive u severo-zapadnom Pakistanu, blizu avganistanske granice, a muslimani ih zovu „kafiri“ ili „nevernici“. U regiji zvanoj Kafiristan leži Brir, jedno od poslednjih naselja Kalaša. 3500 duša su poslednja enklava paganskih plemena u čitavom regionu. Oni se nisu mnogo izmenili već vekovima. Prave svoje vino, uzdižu životinje do božanskog statusa i veruju u vile planinskih vrhova. Njihovi bogovi, slični onima iz antičke Grčke, podeljeni su na muška i ženska božanstva i tvrde da su nekada davno pripadali visoko obrazovanoj kulturi, sve dok njihove knjige nisu spalila varvarska plemena.

Trude se da očuvaju svoj identitet od zadirućih islamskih pravila, krčenja šuma, preduzetnika koji iskorišćavaju njihovu jednostavnu prirodu i karakter, da odole iskušenjima modernog sveta. Njihova religija doseže do drevnih kultova plodnosti. Neki od njih praktikuju godišnji obred pod nazivom „budalak“, kada se izabira tinejdžer da ide u duboke šume i tamo sam provede godinu dana.

Jedan od njihovih rituala proslavlja se u avgustu pod nazivom „Dan preobraženja“. Tada se bogu Dionisu iznosi grožđe kako bi se osigurali rodni usevi. Olimpija, majka Aleksandra III Velikog, koja nije bila grčkog porekla, praktikovala je kultove vezane za boga Dionisa. Kalaši su jedini na Istoku koji i dan danas ukrašavaju svoje domove stolicama i hoklicama koje se ne mogu naći nigde više u tom regionu osim kod njih. Ukrašavaju ih rogovima ovna koji simbolizuje rogove sa šlema Aleksandra Velikog ili pak scenama bitaka koje prikazuju vojnike, a slični crteži nađeni su na arheološkim iskopinama širom Grčke. Njihove proslave uvek su propraćene pesmom i igrom. Igraju u krugu (kolo), a muškarci zvižde na poseban način.

Kada sam našu norodnu nošnju pokazala jednoj koleginici takođe iz Pakistana, ona istog trenutka imala asocijaciju na pleme Kalaš i pokazala mi linkove na internetu, nisam mogla a da se ne zapitam otkud te asocijacije ljudima koji prvi put vide nekog iz Srbije, a o mojoj zemlji nisu znali ama baš ništa pre nego što su mene upoznali? Možda zato što se Aleksandar prezivao Karanović i nije bio Grk? Ili zato što Dionis ili Dionizus znači Bog iz Nize (Niša )? Ili zato što su pre njega istim putevima hodali njegovi preci Nino Belov i Serbon Makaridov? Ne znam, čula sam neke priče o tome….

Svi Indusi i Pakistanci, koji su inače nekada davno bili jedan narod, a i danas pričaju istim jezikom, ali se ne podnose, jer ih  je podelila religija, baš kao i nas u našem regionu… ipak znaju nešto što mi ne znamo. Mi nikada u školi nismo učili o Arijevcima, narodu koji je oko 1200 godine pne pohodio Indiju i sa sobom doneo Vede, pismo, kulturu i običaje. To su bili ljudi plave (ili riđe ) kose, svetlih očiju, visoki, bele puti….„ljudi svetlosti“…U Indiji su zatekli Dravide, lokalno stanovništvo, tamne kože, kojima su vladali i kojima su ostavili mnogo toga u amanet. A to je bilo mnogo pre Aleksandra Velikog… Mog oca su, pre 30 godina u Libiji Indusi sa kojima je radio nekoliko puta zapitkivali o našoj istoriji, a on nije mogao da im odgovori na neka pitanja – jednostavno zato što nije znao. Odrastao je i učio u komunističkom sistemu, gde se o istoriji znalo ne dalje od II svetskog rata i ofanziva. A da li se danas zna više? Mnoge je stvari povezao kasnije, kada su mu pod ruku dolazile knjige i članci koje je onda povezivao sa svojim prethodnim iskustvima i pitao se, baš kao i ja danas – da li je moguće da u ovome ipak ima neke istine?Mozaik se sklapa, kocku po kocku, možda je slika potpuno pogrešna, ali ipak…..

Indusi sa čalmama (Siki ) su ga jednom pitali da li je ikada čuo za Arijevce. Bio je začuđen ovim pitanjem i odgovorio: „Naravno da jesam! Hitler je hteo da pravi arijevsku rasu, jer je……“ „ Ne Ser, ne to, ja vas pitam za one Arijevce koji su pre par hiljada godina dolazili iz vaših krajeva u Indiju.“ Bio je zatečen pitanjem. Kakvi bre Arijevci iz naših krajeva?!? A kada je na zidnom kalendaru u kancelariji jednog od njih ugledao kukasti krst, ništa mu tek nije bilo jasno. Pitao se od kad Indusi podržavaju nacističke teorije, a nije bio svestan da indijska stara kultura nema ama baš nikakve veze sa nacistima. To nije bio kukasti krst, već svastika, koja je obrnuta u odnosu na njega i obeležje je drevnog indijskog Božanstva Sunca, koje su u Indiju doneli – Arijevci. Njegovo ime „Marjan“ bilo im je krajnje zanimljivo, jer su tvrdili da potiče iz njihovih krajeva, a između ostalog u sebi sadrži reč „Arijan“. Kada sam došla u Emirate, zaprepastila sam se kada sam naišla na natpis prodavnice „Marjan Plaza“, a kasnije saznala da je ovo ime iranskog, avganistanskog, pa i arapskog porekla, koje se izgovara Mardžan ili Morgan (egipatski dijalekat izgovara g umesto dž – nailazila na ovo ime u Egiptu, ali nisam povezivala ), a ekvivalent mu je žensko ime Marjana – Mardžana- Morgana. Šta više, mom oduševljenju nije bilo kraja kad sam na natu nabasala na sledeće: Mairanay Maiwand Malyar Manan Marjan Marwand Mashal Mateen.

Paštun (Patan ) je pleme iz severo-istočne provincije Pakistana (mnogi od njih su danas nadaleko čuveni Talibani ), kao i južnih i istočnih delova susednog Avganistana. Oni su islamizirani, zato ih ima znatno više, oko 200 000, ali pripadaju istom genetskom tipu kao Kalaši…

Kada sam na kraju srednje škole pisala diplomski iz engleskog jezika, igrom slučaja mi je nastavnica predložila da pišem o Indiji, kao britanskoj koloniji. Zarad ovog zadatka otišla sam u Indijsku ambasadu u Beogradu, na sastanak sa atešeom kulture, koji mi je, oduševljen mojom temom, napakovao punu kesu magazina i brošura za moj rad. Na jednoj od brošura, na naslovnoj strani, ugledala sam sliku Arijevaca….Otac mi je ukazao na njihove svetle oči i oblik cipela – zavijene na gore, baš kao i naši OPANCI… Možda je onda Aleksandar III Karanović, Lesandar ili Sikander ili Iskender ili Aleksandar Makedonski ili Veliki bio jedan od tih Arijevaca – koji god narod oni bili? Kažu da je na svom osvajanju sveta išao stopama svoja dva arijevska pretka Nina Belova koji je u Mesopotamiji izgardio Ninivu… I bio prikazivan kao bik na svim crtežima i statuama (otud rogovi na Aleksandrovom šlemu ) i Serbona Makeridova koga su Grci kasnije preimenovali u Herkula. Ljudi baš vole da iste stvari nazivaju različitim imenom….

Baš kao što kaže ono lepo indijsko verovanje da se kad-tad nađete na mestu na kojem su nekada bili vaši preci, tako je i Aleksandar hodao ovim svetom i ostavio traga u skoro svim narodima, trag obavijen velom misterije, baš kao što je i izgubljeno pleme Kalaš.

Da li je slučajna veza u nazivu sa kraljevstvom KUŠ…?

Izvor: vesna.atlantidaforum.com  

______________________________________________________________________________________________