ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

Advertisements

PRVA KAFANA U EVROPI…

tamoiovde-logo

Prva kafana u Evropi otvorena u Beogradu pre skoro 500 godina

Prestonica Srbije pala je pod Osmanlije 1521. godine, a neki istorijski zapisi kažu da je već naredne u njoj otvorena prva kafana, na današnjem Dorćolu. Sigurno su se stari Dorćolci smejali Londoncima, Parižanima i Bečlijama kada je pomama za kafanama konačno stigla i do njih, sa zakašnjenjem od veka i po

gostionica-kicevosava-mala

Kafana Kičevo, Sava Mala

Ako u Beogradu nešto postoji u izobilju, onda su to ugostiteljski objekti. Kafane, kafići, barovi, pivnice, restorani i klubovi doimaju se kao jedina privredna grana koja zapravo radi i zarađuje u našoj zemlji.

Deo Beograda u kojem je to možda i najizraženije je Dorćol, istorijska četvrt koju naseljava posebna etnička grupa – Dorćolci. Blizina strogom centru grada, a relativna mirnoća života, neodoljivo privlače i one koji su u njemu odrasli i one koji nisu, a hteli bi da se dosele.

bajloni

Kafana Bajlonov kladenac

Boemski karakter čitavog tog dela prestonica jednostavno se ne može negirati, bez obzira da li pričamo o Skadarliji ili o Strahinjića bana gde se u poslednjih dvadesetak godina načičkala gomila savremenih kafića zbog čega je ta ulica prozvana Silikonska dolina, ili, duhovitije, Budva-Bečići.

Stoga uopšte ne bi trebalo da vas začudi informacija da je upravo na Dorćolu, davne 1522. godine, odmah nakon osmanlijskog osvajanja Beograda, otvorena prva kafana na ušću Save u Dunav. Tako barem tvrde neki istorijski zapisi.

Šta više, ta dorćolska kafana bila je i prva na čitavom Balkanskom poluostrvu, jer je čak i Carigrad dobio svoju prvu tek 1555. godine.

Šta više, ta dorćolska kafana bila je prva na čitavom evropskom kontinentu, pa su tako stari Dorćolci u 17. veku samo mogli da se smeju Londoncima, Parižanima i Bečlijama kada je pomama za kafanama stigla i do njih.

albanija-kafana-jpg-izmedju-dva-rata

Kafana Albanija

Šta više (a ovo je poslednje „šta više“), ta dorćolska kafana je bila među prvima na svetu, i „kolje“ se po starosti sa onim lokalima koji su otvoreni pa zabranjeni u Meki, i sa onima koji su potom otvoreni u Damasku i Kairu.

Da se mi ipak vratimo korak unazad i pozabavimo Evropom.

kafana-u-istanbulu-slika-amedea-preciosija-iz-sredine-19-veka-485x274

Kafana u Istanbulu – slika Amedea Preciosija iz sredine 19. veka

Kafa i kafanska kultura na Stari kontinent stigli su upravo putem kontakta sa Turcima i gotovo momentalno su postali popularni. Prva posle Dorćola bila je Venecija, koja je kafanu dobila 1629. godine, zahvaljujući trgovačkim vezama Republike svetog Marka i Otomanskog carstva; ipak, pouzdani zapis je tek iz 1645.

Englezi su svoju prvu dobili u Oksfordu 1652. godine, što je sto trideset godina kašnjenja za Dorćolom i Beogradom, a otvorio ju je Jevrejin po imenu Jakob; u istoj zgradi se danas nalazi kafe-bar „The Grand Cafe“. I ona koja je otvorena u istom gradu dve godine docnije takođe i dalje postoji.

London je svoju prvu kafanu video iste godine kada i Oksford, dakle 1652, ali sa nekoliko meseci zakašnjenja. Nju je otvorio izvesni Paskva Rose, najverovatnije Grk iz sicilijanskog grada Raguze, koji je bio sluga kod trgovca otomanskom robom (između ostalog i kafom) Danijela Edvardsa. U periodu 1670-85. broj kafana se umnogostručio i već ih je bilo nekoliko hiljada u celoj Engleskoj.

cuvena-pariska-kafana-cafe-procope-najstarija-aktivna-u-francuskoj-prestonici-670x444

Čuvena pariska kafana Cafe Procope najstarija aktivna u francuskoj prestonici

Paskva Rose je otvorio i prvu parisku kafanu 1672. godine i držao monopol dok Prokopio Kuto, italijanski kuvar sa Sicilije, nije 1686. otvorio čuveni „Café Procope“ koji i danas postoji i smatra se najstarijim aktivnim restoranom u francuskoj prestonici i koji već stotinama godina okuplja krem tamošnje inteligencije (te je stoga igrao važnu ulogu u mnogim istorijskim zbivanjima i pokretima, od prosvetiteljstva preko revolucije do današnjeg dana).

Prva bečka kafana je svetlost dana ugledala 1683. godine zahvaljujući Franji Đuri Kolčiću (poljskom pravoslavcu, verovatno Belorusu) koji je učestvovao u odbrani Beča (to je ona čuvena bitka u kojoj je poljski kralj Jan III Sobjeski uleteo u osmanlijske redove u klinu, predvodeći svoje ljute husare, i razbio tursku silesiju u paramparčad).

Pošto su hrišćani nakon hitrog neprijateljskog povlačenja pronašli ogromne količine opreme i hrane, uključujući i velike količine sirovih zrna kafe, a budući da je Franja prethodno boravio u Somboru gde je pio kafu, uspešno je kod kralja Jana III obezbedio sebi tu robu koju niko drugi nije hteo i otvorio lokal „Kod zrna zelenog pasulja“, jer su zrna bila zelenkasta i nalik pasulju.

Ne znamo da li je Franja u Somboru sedeo u kafani ili je pio kafu s nogu, ali ako je ovo prvo onda je i Sombor u tome ispred Beča. Bilo kako bilo, zahvalne Bečlije odužile su se Kolčiću tako što su mu podigne spomenik. (Uprkos tome što je u novije vreme ova anegdota obesmišljena; naime, izgleda da je prvu kafanu u Beču ipak otvorio grčki trgovac po imenu Jovan Diodato.)

Što se tiče ostalih zemalja, pomenimo da je 1667. godine Bukurešt dobio svoju prvu kafanu, otvorenu od strane Kara Hamije, bivšeg janičara, dok je prva američka otvorena 1676. godine u Bostonu.

izvor: rasen.rs/Telegraf

_____________________________________________________

ULOGA MAJKE…

tamoiovde-logo

Sada ćemo malo više pažnje posvetiti osobi koja je ključna za razvoj deteta – majci. Kako ne bi bilo zabuna odmah na početku i pitanja „a gde je tu otac“, naglasićemo da su oba roditelja, tj. celina koja se naziva porodica, podjednako važna za pravilan razvoj osobe.

mother-kissing-baby-87129433012057tKada smo govorili o Edipovom kompleksu videli smo koliko veliku ulogu može otac imati u tome kakva će sutra neko osoba biti. Međutim, majka je ona koja nosi dete, rađa ga i brine se o njemu u prvim danima njegovog života, te je razumljivo da majka kao figura zauzima mnogo veći prostor od oca, ili bilo koje druge figure, u mentalnom svetu deteta.

Ona i njen način ophođenja prema detetu, a i njeno mentalno stanje su, kao što ćemo videti, ipak mnogo čvršći stožer za formiranje ličnosti i psihološkog funkcionisanja.

Ovaj odnos, pored odnosa sa ocem te veoma važnih bioloških (naslednih) faktora i ostalih uticaja iz sredine, može odrediti da li će dete sutra biti lopov, policajac, učitelj, advokat, biznismen; da li će biti agresivan, antisocijalan ili otvoren i pozitivan; kakvog će samopouzdanja biti; da li će mu se sviđati meke i poslušne žene ili će tražiti dominantne – da li će uopšte voleti žene ili če mu sviđati muškarci? I tako dalje. Stoga smo odlučili da posebno zađemo u taj interesantan i kompeksan univerzum odnosa majka-dete, te pogledamo šta se tu u stvari dešava. I opet, kao što je slučaj sa celom ovom serijom članaka, to ćemo činiti sa psihoanalitičke strane.

Krenućemo od perioda kada je žena trudna. Normalno je, i čini se da se to ne mora naglašavati, da je celokupno psihofizičko stanje majke dok nosi dete veoma važno za psihofizički razvoj deteta. Iz psihološkog iskustva poznato je da se emocionalna stanja (osećanja) koje majka ima dok je trudna i te kako prenose na dete. Ukoliko je na primer, majka pod nekim većim stresom, dete će to osetiti. Isto tako, ukoliko je majka depresivna ili anksiozna, ili ima dosta konflikata u tom periodu, to će opet imati negativan uticaj na dete. Takva deca su skoro po pravilu i sama psihički labilna, pa se čak i dešava da se dete rodi sa manjom težinom u odnosu na prosek, ili da je fizički fragilno i bolešljivo. O konkretnom mehanizmu uticaja i prenošenja emocionalnih stanja sa majke ka detetu u njenom stomaku se i dalje malo zna, ali je činjenica da postoji velika povezanost.

Kada se dete rodi ono je, kao što smo rekli, ušlo u jedan potpuno novi svet za njega. Od tog trenutka, njegov dotadašnji život (par meseci u stomaku majke) se menja iz korena. Dete, iako ima neki mentalni materijal i kada se rodi, kao i sposobnost za neku veoma primitivnu formu „shvatanja“ i rezonovanja, jednostvano je zbunjeno svime što se desilo. Stoga, prvih par meseci ono čak nije ni svesno da je odvojeno od majke, već ima utisak da su ono i majka i dalje – jedno. Ovo stanje se zove simbiotička faza i tu dete ne pravi granicu između svog tela i tela majke. Majka ovaj osećaj podržava time što „ugađa“ detetu i zadovoljava mu sve potrebe, te je ono, logično, gleda kao neki produžetak sebe koji je uvek tu kada mu zatreba. Tada se dete oseća omnipotentno (svemoćno), kao da je „najveći car“ i kao da je sve u stvari tu zbog njega i za njega.

Naravno, ovaj osećaj je moguć jedino ukoliko je majka ona klasična i standardna, „dobra“ majka, te se maksimalno brine o svom detetu kada ga rodi. Ovaj osećaj je takođe i nužan i potreban za normalan i dalji razvoj osobe, te je zato potrebno da majka bude upravo ovakva prema njemu, tj. da podržava to njegovo stanje (naravno, ovde postoje i granice, a svaka prosečna majka zna gde su). Zašto je ovakvo podržavajuće ophođenje majke prema detetu važno? Zašto je potrebno pružiti mu tu iluziju ujedinjenosti sa majkom?

Zato što se dete tako uvodi u tzv. fazu primarnog narcizma, gde je samo sebi dovoljno (iako realno nije, ali ono misli da jeste jer ne shvata da su ono i majka različite osobe) i gde počinje da voli sebe. Ovo je, pogađate, osnova i uslov da i kasnije čovek voli sebe, da ima taj bazični osećaj samopouzdanja i samopoštovanja, a i da uspe da zavoli majku (i druge) – jer je ona stara „ko ne voli sebe ne voli ni druge“ tu potpuno na mestu. Takođe, ulaskom u ovu narcističku iluziju dete izgrađuje osećaj sigurnosti i umanjuju mu se anksioznosti i traume vezane za rođenje, tj. „stres“ zbog ovog novog sveta punim jake svetlosti, još jačih zvukova, itd.

E sada dolazimo do malo komplikovanijeg dela. Lako smo dete uveli u ovu omnipotentnu fazu, da je ono “bog” ali sada je potrebno da se pređe na drugu fazu, a to je odvajanje od majke. Ovde dete treba da shvati da su ona i ono dve različite osobe, a šta onda to znači? Pa znači to da dete mora da u isto vreme shvati i prihvati da njegove potrebe nisu automatski i tuđe potrebe, da i drugi imaju svoja osećanja i svoje probleme. Jasno vam je da, ako se ova tranzicija odradi naglo i grubo, to će biti veoma traumatski za dete. Stoga je sledeća uloga majke da ga postepeno i polako odvaja od sebe i pomogne mu da prihvati ovo novo stanje, koje je normalan proces psihičkog razvoja. Uspešno obavljena, ova tranzicija detetu pomaže da počne da gradi i očvrsne svoj Ego.

Međutim, kako god ovaj prelazak iz pozicije potpune zavisnosti u poziciju razdvajanja se odvijao, on će u određenoj meri predstavljati stresan događaj. Dete, iako sada počinje da shvata ko je zapravo, u isto vreme ima osećaj kao da gubi jedan deo sebe (što proizilazi iz one primitivne iluzije da je majka deo njega). To je, može se reći, prvi osećaj nekog gubitka kod deteta, a to svakako nije prijatan osećaj. Ovde je ponašanje majke od ogromne važnosti, jer može odrediti tok daljeg razvoja, formiranja samopouzdanja i zdravog osećaja nezavisnosti i individualnosti deteta.

O čemu se zapravo tu radi? Naime, tokom ovog procesa odvajanja, kod deteta se javljaju svakojake negativne emocije. Tu je posebno prisutan strah od uništenja i dezintegracije (raspadanja) bića (što ima korene u bazičnom strahu od smrti) a koji se javlja upravo iz gorepomenute činjenice, a to je da dete ima dubok osećaj kao da gubi deo sebe. Ovi konstantni osećaji jakog straha od uništenja su preveliki da bi se mladi dečji um njima bavio, te šta sada psiha radi?

Da, sada na igru dolaze odbrambeni mehanizmi, od kojih je posebno projekcija važna. Dete sada projektuje ta loša osećanja ka spolja – upravo na prvu figuru koja mu je najbliža, a to je majka. Majka u ovom slučaju počinje da služi kao “kontejner” za detetov unutrašnji svet. “Kontejner” je engleska reč koja jednostavno označava “nešto u čemu se nešto drži”, dakle ne u smislu “kanta za đubre”. Zapravo, majka sada ima ulogu da “primi” na sebe ta detetova stanja, da se pozabavi njima i obradi ih, te mu ih “vrati” natrag u obliku koji je mnogo prijemčiviji za njega. Kako praktično ovo izgleda? Recimo da dete krene da plače “bez razloga” (ako ste shvatili psihoanalizu onako kako treba onda znate da uvek postoji neki razlog). Ono u tom trenutku možda proživljava taj strah od razdvajanja i plač je način da se ispolje i pokažu te teške emocije. Majka će u tom trenutku uzeti dete u naručje, pevati mu, pričati ili raditi šta god treba da ga smiri, te mu tako ublažiti stanje.

E sad, zamislite majku koja krene da se dere na dete ili ga stalno ignoriše kada se ovako oseća. Ili pak majku koja nije tu za dete u tim prvim danima. To detetu može samo da produbi strah i uvede ga u još gore mentalno stanje. Da ne govorimo šta se tek kasnije može sa tim svim desiti i kakve to posledice ima na formiranje čitave ličnosti čoveka. Naime, neuspeo “kontejnment”, tj. majčino primanje i obrada detetovih negativnih stanja na sebe može imati za posledicu potiskivanje, a samim tim i produbljivanje ovih užasnih strahova, te tako načiniti osnovu za kasniji neurotični sklop (depresija, anksioznost, fobije), pa i “cepanje” ličnosti – to jest, psihotičnu strukturu (šizofrenija).

Isto kao što se bavi obradom loših osećanja, majčina uloga je i formiranje i obrada detetovih pozitivnih stanja. Psiholozi se slažu u činjenici da majka, posebno njeno lice, predstavlja neku vrstu psihičkog “ogledala” za dete. Prvo, napomenimo da dete, gledajući u majčino lice, ima potrebu da imitira njene emocionalne izraze. Taj manevar ima ključnu ulogu u učenju deteta kako da i ono kasnije ispoljava svoje emocije, na taj način da majka može videti kako se ono oseća.

Što se tog “ogledala” tiče, ukoliko se dete nasmeje majci i majka se najsmeje njemu, ona tako pokazuje detetu da vidi kako se ono oseća. Tako i ono samo zna kako se oseća i sigurno je u to da li je to dobro ili nije. Ovo je možda nama kao odraslim osobama teško da zamislimo bukvalno, ali sve to upravo ima i te kako smisla za dete koje još nije u potpunosti svesno ko je ono a ko majka, te da li je to njegovo lice ili tuđe! Kasnije, emocionalna ekspresija na licu majke utiče na to da dete shvati kako se i majka, kao zasebna osoba oseća, te da i ono sada počne da obraća pažnju na njena stanja.

Čitav ovaj proces, taj konstantan “ples” osećanja, vraćanje emocija napred-nazad, procene i brige za tuđa mentalna stanja i zdravo odvajanje od majke ima za posledicu formiranje detetovog Ega. Tokom kasnijih faza dete stiče sve veću nezavisnost i sve više počinje da obraća pažnju na druge i na to ko su oni, kako se osećaju, pa i da se pita zašto se tako osećaju. Sve više postaje svesno ko je ono, šta želi, koga voli i kakva je ličnost.

Opet da navedemo primer, majka koja je suviše hladna prema detetu i slabo ispoljava emocije prema njemu će doprineti tome da joj se dete razvije u nesigurnog, povučenog, pa možda i asocijalnog čoveka. Takvog čoveka, pošto ne može da nauči i vidi šta njegova majka oseća prema njemu, ne znajući onda ni kako se drugi osećaju, neće biti baš briga ni kako se odnosi prema njima. U isto vreme, majka koja je neresponzivna, dakle ne reaguje na dečje ispoljavanje emocija, učiniće da dete ne stvori adekvatnu sliku o sebi (nema gde da se “ogleda”), te da počne misliti kako nikog nije zapravo briga za njega, da je on bezvredan i nevažan.

Važna stvar koja se treba naglasiti je to da dete, imajući u vidu ovakav razvoj događaja, nikad ne može postati potpuno zavisno od drugih majke, a kasnije ni ljudi. Obrasci odnosa sa majkom (kao i sa ocem, te ostalim članovima porodice) se kasnije prenose na druge ljude. Ta činjenica je očigledna nama odraslima, jer retko koga od nas može potpuno biti briga za tuđe emocije, ili za to kako se osećamo u odnosu sa drugima, šta oni misle o nama. Uvek nam je stalo do tuđeg mišljenja, do onoga kako na nas ljudi gledaju.

Sada vam je jasno da to, između ostalog, ima osnovu u tome kako nas je majka gledala kada smo bili sasvim mali i jer nam je to bila najvažnija stvar na svetu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (8)

__________________________________________________________________________________

GOVOR RUKOPISA…

tamoiovde-logo

RUKOPIS govori mnogo o vašem KARAKTERU ali takođe može i da nagovesti ozbiljne zdravstvene PROBLEME

Neverovatno je koliko toga možete saznati o ljudima samo posmatrajući njihov rukopis.

Rukopis-ff-600x397Kao i govor tela, rukopis govori mnogo o vašem karakteru ali takođe može i da nagovesti ozbiljne zdravstvene probleme.

Bright Side donosi najdominantnije karakteristike kaligrafije koje definišu vašu ličnost/karakter.

Veličina je bitna

Kada analizirate rukopis, veličina je krucijalna. Ako pišete krupnim slovima, vi ste ekstrovertni. Volite da izlazite, imate samopouzdanja, i vrlo lako uspostavljate kontakt sa drugim ljudima. Nije vam strano da budete u centru pažnje. Ako pišete sićušnim slovima, vrlo verovatno ste introvertnog karaktera. Fokusirani ste, brižni i stidljivi. Uvek vodite računa o detaljima i analizirate ljude pre nego što steknete samopouzdanje i osecaj sigirnosti u njihovom okruženju.

Razmaci između reči i slova

Široki razmaci između reči nagoveštavaju da imate problem poverenja.Skloni ste samotnom životu i izbegavate kontak sa ljudima. Srednje široki razmaci pokazuju da se osecate komotno sa drugim ljudima. Ako radije birate uže razmake u pisanju, moguće da ste nestabilni ili emotivno ili u razmišljanju. Osećate da morate biti u blizini drugih ljudi i ne možete podneti da budete sami.

Prosečni razmaci među slovima naglašavaju vašu samouverenost i individualnost. Slova pisana bliže jedna uz druga pokazuju da se osećate neprijatno sa samim sobom i verovatno imate manjak samopouzdanja.

Zakošenje slova

Ako ne kosite slova, vi ste praktična, logična i balansirana osoba. Imate kontrolu nad vašim emocijama i situacijama u vašem okruženju. Ako, međutim, naginjete slova na desnu stranu, verovatno vas je malo teže kontrolisati i otvoreniji ste prema novim iskustvima. Ali tu je i treća opcija: ako naginjete na levu stranu, verovatno ste više oprezni i plašljivi. Ne volite da budete u centru pažnje ali ste dobri u timskom radu.

Tačkice na slovu i

Tačka na i se čini kao nebitan detalj, ali ćete se impresionirati kada čujete koliko to govori o vama. Ako tačku postavljate visoko, vrlo verovatno imate bujnu maštu. Vi ste uobičajeni sanjar sa glavom u oblacima. Ako koristite kratku crticu, previše ste kritični i obraćate pažnju na sve. Gurate sebe u krajnosti i uvek osećate da možete bolje. Kružić ili neki drugi simbol umesto tačke pokazuje da ste kreativni i često detinjasti. Volite da se igrate i koristite svaku priliku koja vam se otvori da ostavite svoj lični pečat na bilo šta što radite.

Pritisak

Pritisak koji ostavljate na papiru govori o vašoj vitalnosti i unutrašnjoj sigurnosti. Jako utisnuta slova govore o vašoj snazi, visokom samopouzdanju i selosti. Veoma ste posvećeni/odani i uvek gledate napred. Ali ako je pritisak na papir nežan, veće su šanse da ste osetljivi i empatični. Uvek sumnjate u sebe i teško donosite odluke.

 Izvor: vestinet.rs (B92, foto: pixabay)

_________________________________________________________________________________

 

AUTIZAM…

tamoiovde-logo

Autizam je, pored šizofrenije, svakako jedan od najenigmatičnijih psihičkih stanja, u čija se istraživanja ulagalo kako finansijski tako i mentalno, ali je u isto vreme ostao i toliko nedovoljno istražen da je pitanje možemo li danas uopšte sa sigurnošću govoriti o autizmu kao posebnom i specijalnom poremećaju.

einstein1_7(1)Definicije autizma su toliko široke da sada naučnici ne govore više u autizmu već o „poremećajim autističnog spektra“. Mi ćemo, radi lakše komunikacije i uštede prostora, većinom zadržati termin „autizam“ kada budemo konkretno ušli u priču o ovom fenomenu, uz naglašavanje da zadržavamo stav da ovo nije jedinstven poremećaj o kojem se mnogo zna.

Za autizam kao poremećaj se praktično nije znalo do pre par decenija. Pored manjka faktora koji izazivaju neurorazvojne poremećaje (što znači da su proizvod neuroloških promena, uglavnom na mozgu, prilikom razvoja čoveka), u pitanju je i to da nikom nije palo na pamet da nekako obeleži ljude koji se razlikuju od ostalih. Na decu, koja su pokazivala određena „čudna“ ponašanja (koja su kasnije obeležena kao simptomi autizma), se gledalo kao na decu koja su malo sporija u razvoju.

Tek kada su ljudi počeli da uviđaju određenu pravilnost u ovim ponašanjima, i kada se broj slučajeva povećao uz javljanje težih simptoma, nastao je pokušaj utvrđivanja svega opaženog u jednu celinu koja će biti okarakterisana kao poremećaj. Iako je i danas, kao što smo rekli, veoma teško govoriti o ovom fenomenu kao o definisanom stanju, mi ćemo ovde navesti njegove karakteristike onako kako se o njima govori u naučnom svetu.

Autizam se uglavnom definiše kao neurorazvojni, neuropsihički poremećaj, kojeg karakterišu smetnje u ponašanju (kako u verbalnoj tako i u neverbalnoj komunikaciji), smetnje u mišljenju, socijalnim interakcijama i repetitivna ponašanja. Autizam se uglavnom prepoznaje prilikom ranih dana života, gde obično roditelji primete nešto čudno kod svoje dete.

Znaci i simptomi autizma mogu biti raznoliki. Neuobičajeno ponašanje se može ogledati u detetovom nereagovanju na zvuke, lice, glas roditelja, slike, i slično; može se primetiti da se dete fokusira samo na jedan predmet duže vreme, na primer, gleda samo u jednu igračku ili fiksira pogled u jednu tačku u njegovoj sredini.

Dete može biti tiho, mnogo tiše nego što se to „očekuje“ od deteta u tim godinama – na primer, vrlo malo, ili čak uopšte, ne plače. S tim u vezi, moguće je primetiti i odsustvo emocija, bilo straha i tuge, bilo radosti, sreće (na primer, dete se ne smeje i ne reaguje na osmehe roditelja – reakcija na smeh roditelja je normalna i očekivana reakcija deteta).

Svaka od ovih promena i neuobičajenih ponašanja kod deteta može proći neopaženo, pa se to da „nešto nije u redu sa detetom“ primećuje tek kasnije. Isto tako, svako od ovih ponašanja može značiti samo privremenu razvojnu krizu kod deteta, ili reakciju na neke promene u kontekstu u kojem se dete nalazi, pa ne mora da znači da se odmah radi o neuropsihološkom problemu. Međutim, ukoliko su ovakva ponašanja relativno trajna i ukoliko se jave u većem broju, onda je veoma moguće da se radi o neurorazvojnom poremećaju autističnog spektra.

Kada je reč o simptomima autizma, mora se prvo naznačiti da postoje različiti oblici autizma (zato su se naučnici odlučili da govore o „spektru“ a ne o jedinstvenom poremećaju), te da postoje blaži i teži oblici ovog stanja. Ipak, obično se govori o takozvanoj trijadi simptoma – tri grupe karakteristika koje određuju ovaj poremećaj.

To su: 1) poremećaj u socijalnoj interakciji, 2) poremećaj u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji i 3) repetitivno ponašanje. Što se poremećaja u sferi socijalne interakcije tiče, tu možemo primetiti manjak očnog kontakta – osoba veoma malo gleda, ili čak potpuno izbegava da gleda drugu osobu u oči. Takođe, osoba će ostvarivati malo i nimalo bilo kakve druge komunikacije sa drugima, kao da nekako živi u svom svetu. Neće reagovati na dozivanje ili pokušaje komuniciranja drugih. Maniri mogu neprikladni situaciji, osoba kao da ne zna, ili je nije briga, za bonton i slične stvari.

Osobe sa autističnim spektrom poremećaja su „poznate“ po tome što su uglavnom veoma loše u interpretiranju socijalnih situacija. Naime, ovi ljudi su generalno loši u opažanju emocija kod drugih i njihovih emocionalnih stanja. Na primer, svi mi znamo kako izgleda kada se neko raduje – opažamo ton kojim priča, izraz lica, ponašanje, itd. Isto tako, znamo i kada se neko ljuti ili je nervozan i uplašen.

Opažanje tuđih emocionalnih stanja je najvažnija stvar prilikom komunikacije sa drugim ljudskim bićem. Međutim, problem kod autističnih osoba je to što one ne mogu da vide, tj. ne znaju da opaze emocije drugih. Dakle, ton kojim im se obraćate skoro da uopšte nije bitan – bitno je samo šta kažete. A nije isto kada vam neko kaže „dođi ovamo“ i smeje se, ili isto to, a mršti se.

Sa druge strane, i oni sami imaju problem da na pravi način iskažu svoja stanja drugima, te će možda delovati kao rigidne, bezlične ili konfuzne osobe drugim ljudima – niko neće znati šta misle i kako se osećaju. Ova nemogućnost da se tuđa stanja pravilno interpretiraju, uz probleme sa iskazivanjem sopstvenih, čine socijalnu interakciju skoro nemogućom – u najmanju ruku veoma teškom. Dešava se i da su ponekad agresivni, što još više otežava odnos sa njima.

 Kada odrastu, ovi ljudi su uglavnom usamljenici koji veoma malo komuniciraju sa sredinom oko sebe. Tipično za autistične osobe je to što često deluju kao su potpuno u nekom svom svetu, kojem ne može prići niko spolja. Što se verbalne i neverbalne komunikacije tiče, osoba može veoma malo govoriti ili čak u potpunosti izgubiti moć govora. Može ponavljati određene reči ili zvukove, kao da samo njih zna.

Kada je reč o nekim blažim oblicima, deca mogu pokazivati znake blagog zaostajanja u prihvatanju i učenju novih reči. Često se dešava da govor bude monoton ili nalik na pesmu, dakle, neobičajenog tonaliteta. Neka deca imaju teškoća da održe komunikaciju, a sreću se i osobe koje drže konstantne monologe – pričaju o jednoj temi kao da drže predavanje, ne obraćajući pažnju na to šta drugi govore i da li imaju nešto da kažu.

Veliki broj ljudi sa nekim od poremećaja autističnog spektra ima dosta problema sa kontrolisanjem emocija, te se može desiti da upadnu u afekt i preterano emocionalno reaguju u neadekvatnoj situaciji (na primer, dobiju napad besa i krenu da viču na sred bibilioteke, u pozorištu ili bilo kojem drugom mestu gde je vikanje neprikladno). Ovaj gubitak kontrole se češće dešava kada se nalaze u okolini koja je za njih strana (na primer, negde gde nikad do sada nisu bili). Ponašanje i pokreti mogu biti ukrućeni ili takođe pratiti neki obrazac, gde se pokret ponavlja. Izvođenje nekih radnji bez ikakvog povoda (što se spoljnog posmatrača tiče) nije neuobičajeno za autizam.

Kao što vidimo, upravo repetitvna ponašanja deo su velikog dela „repertoara“ osobe tokom dana. Naglasimo i to da je svako dete jedinstveno u pogledu simptoma autizma, te kod nekih neki simptomi mogu biti manji a neki veći, dok se kod drugih može naći obrnuta slika.

Kako čitaoci koji nisu mnogo upoznati sa ovim psihičkim stanjem ne bi pomislili da je autizam nešto strašno i uvek nešto „poremećeno“ i nenormalno (kako se inače ovaj poremećaj do skora prikazivao u medijima), moramo ponovo naglasiti da postoje različiti oblici autističnih stanja, od kojih su neka blaža a neka teža, a neka veoma interesantna. Postavlja se pitanje da li bi trebalo govoriti o autizmu ukoliko nisu prisutni ovi simptomi u nekoj težoj varijanti. Ljudi koji imaju „blaže“ simptome autizma su uglavnom funkcionalni u društvu – zaposleni su, imaju porodice, prijatelje i slično.

Ovi ljudi su jednostavno okarakterisani kao „malo čudni“ od strane svoje socijalne okoline, najčešće u smislu toga da malo teže komuniciraju sa ljudima, da vole da budu sami, da imaju neuobičajene gestove i manire, da su socijalno inhibirani (ukočeni) i slično. Ali se oni ipak ne smatraju „poremećenima“ u laičkom smislu reči. Dakle, za ovakve ljude je normalno postaviti pitanje da li uopšte možemo i trebamo govoriti o bilo kakvom poremećaju i u stručnom smislu, ili ih nazivati nekakvim medicinskim imenom. Pitanje je da li je potrebno nazivati ljude koji su malo drugačiji od vas „autistima“ ili bilo kako drugo; i šta takva obeležavanja znače i za vas, a posebno za njih.

Na primer, neko više voli da svoje slodobno vreme provodi sam sa sobom, a neko je jednostavno nespretan sa ljudima. Da li smemo ovakve osobe okarakterisati kao ljude sa „blažom formom autizma“ je dilema ne samo za laike već i za psihijatre. Takvim merilom, skoro svako od nas se može naći u nekom psihičkom poremećaju. Ovo može biti opravdano kada je reč o težim oblicima nekih psihičkih poremećaja, gde je čovek nefunkcionalan, pa i opasan po sebe i druge; ali možda ne i kada je reč o blažim formama, gde je granica između osobina ličnosti, karaktera, vrlina, mana i „poremećaja“ veoma zamućena.

Na kraju, verovatno ste čuli za izraz „idiot savant“, ružan termin koji je sada zamenjen terminom „autist savant“. To su ljudi koji imaju sve ili većinu gorenavedenih simptoma autizma, ali uz jednu sitnicu: imaju jednu ili više mnogostruko „pojačanu“ psihičku funkciju.

Na primer, postoje slučajevi ljudi sa autizmom koji imaju skoro nadljudsku matematičku sposobnost, te mogu da u sekudni izvode aritmetičke operacije sa brojevima od nekoliko desetina cifara, da izvode kompleksne jednačine za par minuta, za koje bi normalnom čoveku trebalo školovanje od pet razreda i pored toga opet više sati (ili dana) da ih postavi i reši. Mogu biti i izuzetno nadareni u nečemu, na primer u muzici, gde imaju sposobnost da savršeno tačno odsviraju melodiju koju prvi put čuju, da prepoznaju svaki zvuk i notu i slično.

Takođe, postoje ljudi koji mogu perfektno jasno da zamisle nešto u glavi i onda ga konstruišu, da kristalno zapamte i onda vizualizuju svaki objekat i svaku scenu u mislima. Interesantno je to što, nakon utvrđivanja autizma kao poremećaja, uz ove slučajeve autista savanta, neki tvrde i da su mnoge istorijske ličnosti u stvari bile autistične.

Na primer, Mocart, koji nije baš bio neki govornik ali je mogao da u najmanju notu pogodi i odsvira melodiju koju samo jedanput čuje. Ili, Ajnštajn, koji je mogao da u glavi izvodi kompleksne matematičke operacije u četiri ili pet matematičkih dimenzija, ali je bio povučen i „čudan“ u privatnom životu. Takođe, Nikola Tesla je bio poznat po svom usamljeničkom životu i manjku interakcije sa ljudima, po „čudnim“ izjavama i teorijama, ali isto tako i po svom neprevaziđenom geniju, koji je uveliko bio posledica njegove izvanredne sposobnosti vizualizacije objekata u mislima (poznato je da on govorio kako ništa nije crtao i modelirao u fizičkom svetu, već je svaki izum potpuno „konstruisao“ samo u svojim mislima).

Ovakvi slučajevi govore u prilog tome da je reč „autizam“, posebno u svom blažem obliku, više nekakav način da se okarakterišu određeni tipovi ljudi sa specifičnom moždanom strukturom, nego što je jedinstven psihički poremećaj. Ipak, ovom temom se treba još dosta baviti i još dosta je izučavati kako bi se došlo do neke čvršće spoznaje i boljeg uvida.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (16)

Prethodni članak: AMNEZIJA

_______________________________________________________________________________________

POVEZANOST DUŠE I TELA…

tamoiovde-logo

Kako nastaju psihosomatske bolesti i koja je njihova duhovna svrha

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.

42257274456ded9ee12107999375706_w640

Thinkstock

Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu.

Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.

Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka.

Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.

One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.

Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.

On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.

Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.

Povezanost duše i tela

Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi – lekari.

Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala – meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.

Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga – to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.

Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.

Kod kukavice – problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.

Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.

To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.

Termin „psihosomatske bolesti“ prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. „Psiho“ u prevodu s grčkog je duša, „soma“ telo.

Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka

Bolest kao beg od problema

Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.

Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:

„Potpuno zdravih ljudi – što je poznato – nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. “

Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.

Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.

Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.

Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan – smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.

Transformacija karaktera

Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.

Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.

Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.

Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.

Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.

Izvor:superzena.b92.net/Sensa

________________________________________________________________________________

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

tamoiovde-logo

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

220px-Orthodox_Bulgarian_icon_of_St._George_fighting_the_dragon

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Poreklo praznika
Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

220px-Ražanj

Jagnje na ražnju

Đurđevdanski uranak

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.
Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

________________________________________________________________________________________

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

 

 

 

 

________________________________________________________________________________________

ČUVAR DOBRIČINOG PRSTENA…

tamoiovde-logoProlaznost – Danilo Bata Stojković (1934–2002)

Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović, Laki Topalović ili Luka Laban, Bata Stojković je zapravo postavio međaše ne samo u pozorištu već i u istoriji i našem pamćenju

310269_Bata-1Kad je u subotu uveče, uoči samog početka prve reprize Skupa po Marinu Držiću (Teatar „Bojan Stupica“), gledalištu saopštena tužna vest da nas je napustio velikan jugoslovenskog i srpskog glumišta Danilo Bata Stojković, prepunim gledalištem odjeknuo je mukli huk koji se ne dâ opisati. A potom je krenula predstava, među najmaštovitijim i najvirtuoznijim u poslednjih desetak godina zahvaljujući mladom rediteljskom magu Jagošu Markoviću i usaglašenom naporu desetak vrsnih glumaca svih generacija.

Ako je Bata negde gore na nebu (zaslužio ga je, ali postojanje neba je van naše volje i pojedinačnih zasluga), eto dodatnih razloga za njegovu radost jer je njegov dobri duh dobio sjajne nastavljače i naslednike.

BUBULEJA, ČVOROVIĆ, LAKI… : Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović (Balkanski špijun), Laki Topalović (Maratonci), ili Luka Laban (Profesionalac), da pomenemo samo neke od njegovih glumačkih čarolija, Bata Stojković je zapravo postavio međaše u istoriji i našem pamćenju. Iako ophrvan teškim bolestima više od deset godina, Bata Stojković (11. avgust 1934 – 16. mart 2002) igrao je gotovo do poslednjeg daha, bežeći na scenu iz bolničke postelje na užas medicinskog osoblja.

Da nije bio nošen tom fantastičnom potrebom da sebi dokaže kako mu je scena nasušni životni prostor, možda bi i ranije bio prinuđen na predaju. A samo pre mesec dana (13. februar) utekao je lekarima da za mlade glumce Slovenskog narodnog gledališča odigra Kovačevićevog Profesionalca, mitsku predstavu o kojoj su oni samo čuli. Rizikovao je da mu se desi ono isto što i Molijeru na poslednjoj predstavi Uobraženog bolesnika, a gledaoci su predstavu gledali sa grčom u duši i sa suzama u očima.

Nešto ranije Stojković je u Ateljeu 212 odigrao 300. predstavu Korešpondencije (po Zlatnom runu Borislava Pekića, režija Arse Jovanovića) i to je bio oproštaj od scene na kojoj je ostvario niz nezaboravnih uloga. Otišavši iz zemnog života Bata je „srušio“ bolju polovinu beogradskog pozorišnog repertoara. Pozorište kao ustanova poznaje alternaciju (glumačku zamenu), ali ko bi se usudio da zameni Batu u ulozi Luke Labana?

Glumac koji je za svojih nepunih 68 godina ostvario osamdesetak pozorišnih uloga i pedesetak filmskih, uz veliki broj ostvarenja u TV-serijama golemog odjeka u najširoj javnosti, Stojković je radio i sagorevao kao da ima tri života, po uzoru na mitskog Balačka vojvodu. Ako je svojim pozorišnim vrhuncima uspeo da stane u red velikana poput Mire Stupice, Ljube Tadića i Branka Pleše, a u filmskom stvaralaštvu dosegao zaumnu meštriju takvih gorogana kao što su bili Pavle Vuisić i Mija Aleksić, Stojković je sa zapanjujućom lakoćom pomirio sve dileme o različitosti glumačkih zadataka u pozorištu i na filmu.

310269_profesionalac

„Profesionalac“

Retki su oni kojima je to pošlo za rukom u širem evropskom obzorju. Pada mi na pamet legendarni Mišel Simon (Vigoova Atlantida, Budi spasen iz vode Žana Renoara), španski vitez Francisko Rabal (Bunjuelov Nazaren, između ostalih), Šveđani Maks fon Sidov i Erland Juzefson, Englez Lorens Olivije i Italijan Vitorio Gasman. Kod Amerikanaca ovakvih parametara nema iz jednostavnog razloga što tamo rad na filmu ukida mogućnost da se neko kontinuirano bavi pozorištem.

GLUMAČKO IZRASTANJE: Oni koji prate Batu Stojkovića u hodu po zvezdanoj stazi poslednjih tridesetak godina teško mogu da poveruju kako je njegovo glumačko izrastanje (sentimentalno vaspitanje, da upotrebim tačan Floberov izraz) bilo prožeto teškoćama i ozbiljnim nedoumicama. Završivši studije na beogradskoj Pozorišnoj akademiji, Stojković je od 1956. do 1962. odigrao deset uloga na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potom je prešao u stalni sastav Ateljea 212, u čijem ansamblu će ostati do kraja, s tim što će poslednjih petnaestak godina života i rada posvetiti kući Zvezdara-teatar, u kojem će s retkim izuzecima igrati u dramama svog omiljenog pisca, velikana novije srpske dramaturgije Dušana Kovačevića.

Posle niza zapaženih, ali i ne mnogo istaknutih ostvarenja u pozorištu Bata Stojković prvi put blista na filmu, u Izdajniku reditelja Kokana Rakonjca (god. proizvodnje 1964). U ulozi Korčagina, ilegalca koji pod mukama popušta i izdaje drugove, Stojković nagoveštava onaj niz manipulisanih likova, marginalnih sudbina koje stradaju pod žrvnjem velike istorije, u sudaru ideala i krvave životne drame koja bije ispod krupnih utopijskih projekata. Tačno na tom tragu se nalazi njegov Gvozden, poludeli povratnik iz rata, koji neprekidno uništava izdajnike i otpadnike, u izvrsnom filmu Miće Popovića Delije (1968). Naznakama ova dva lika Bata stiže do monodrame Putnik (1971), po tekstu Dragoslava Mihailovića i u režiji Aleksandra Mandića, koja mu donosi vrhunska priznanja kritike i gledališta, stavljajući ga konačno u najviši red jugoslovenskih glumaca.

Govoreći o umetnosti glume, Stojković čas poredi ovaj zanat sa automehaničarskim, hoteći da razbije visokoparnu patetiku koja se tradicionalno plete oko ove krhke umetnosti, a mnogo češće govori o pozorištu kao hramu koji zahteva posvećenost sa obe strane – iz gledališta kao i iz reda onih koji ga grade iznutra. Jednom je poručio pretencioznom tumaču pozorišta: „Ako otkriješ tajnu glume, ne govori nikome.“ A drugi put navodi Džejmsa Kegnija koji je na pitanje kako se glumi kazao: „Iskoračim levom nogom i kažem istinu.“

Retko je davao dugačke intervjue jer su ga često gnjavili nedoučeni novinari, ali kad je govorio, to je uvek bilo živo i krcato duhovitim i oštrim opservacijama koje se trajno urezuju u sećanje. Osvojio je sve najznačajnije nagrade na našem kulturnom prostoru (one nekadašnje Jugoslavije, sada to sve izgleda lakše), uključujući i Dobričin prsten, i nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo, da ne pominjemo nagradu sa pozorišnog festivala u Kvebeku za Havelovu Audijenciju.
Bata je umeo da kaže da je možda dobio više nego što je zaslužio, hvaleći i primećujući druge glumce. Više puta je isticao da je „junak njegovih dana“ – Dragan Nikolić, a kada smo negde pred njegovu smrt razgovarali o Draganu, a ja rekao nešto posebno lepo o ovom glumcu, Bata je bez ikakve prisenke humora uskliknuo: „Pa, čekaj, on mi je položajnik!“ Iako ga je bio glas da je osobenjak i težak za druženje, u stvarnosti je negovao prijateljstva i bio požrtvovan kad god mu se ukaže prilika.

Kad mu je 1990. predavan Dobričin prsten uz propratne govore od kojih je najefektniji bio iskaz njegovog „kućnog pisca“ Dušana Kovačevića (uporedio ga je sa rudarom, pa je zažalio što Bati ne može da uruči rudarski šlem), Stojković je rekao da se ne oseća dobitnikom, već samo kao neko ko je dobio tu čast da pričuva Dobričin prsten!

Igrao je u najboljim filmovima naših asova kao što su Slobodan Šijan, Goran Marković, Goran Paskaljević, Živko Nikolić i Emir Kusturica, između ostalih. Igrao je uvek uz druge značajne likove našeg glumišta, ali i uz mlade ljude koji su uz njega imali šta da nauče.

METAFORA POLITIČKE GERONTOKRATIJE: Ako je u pozorištu s velikim uspehom igrao po delima Nušića, Strindberga (za dramu Play Strindber dobio je Oktobarsku nagradu 1972), Antona Pavloviča Čehova, potom istočnih buntovnika kao što su sjajni Slavomir Mrožek i Vaclav Havel, posebna deonica pripada komadima i ulogama iz pera Nušića naših dana, Dušana Kovačevića. Šijanov film Ko to tamo peva (1980), u mnogim anketama proglašen za najbolji jugoslovenski film svih vremena, donosi lik smešnog osobenjaka koji se dugo pamti, dok u pozorištu i na filmu igra Iliju Čvorovića, naslednika Nušićevog „sreskog špijuna“, nezaboravnog junaka u kojem se odslikavaju arhetipske slike večnog doušništva na brdovitom Balkanu. Kao jedan od upečatljivih Topalovića, Bata naporedo s Mijom Aleksićem i Pavlom Vuisićem stvara moćnu metaforu političke gerontokratije na našim prostorima.

310269_48-balkan

„Balkanski špijun“

Ovaj dugi niz sjajnih likova sa obiljem naših etno-antropoloških crta koje jarkim satiričkim bojama nagoveštavaju surovu stvarnost najtvrdokornijih tipova unutar „nebeskog naroda“ završava sjajni Profesionalac u kojem Luka Laban, čovek sa misionarskom posvećenošću u praćenju „osumnjičenog“ pisca, obara gledalište toplinom i potresnom prisnošću prema svojoj žrtvi.

Iako je u svaki lik unosio svoju golemu energiju i identifikaciju koja je grabila gledalište za gušu, Bata Stojković je s nepogrešivim sluhom uspevao da odmeri udeo u satiričnoj crnoj komediji, burleski, farsi sa proračunatim, folklornim preterivanjima, uz otkrivanje tragične senke u likovima koji se, čineći istorijska zla, zapravo otkrivaju kao vrhunske žrtve i poraženi u neumitnom toku istorije.

TRAG LJUDSKOSTI: Ovaploćujući junake koji često u sebi nose ogromnu rušilačku energiju i samoubilačke strasti, iskorišćene i odbačene pošto su odigrali svoju mračnu ulogu na strani staljinističkih i drugih dogmatskih zala, Bata Stojković je uvek uspevao da u njima otkrije onaj trag ljudskosti koji gledalište nehotično prepoznaje kao svoje i nešto blisko. Kako je jednom otkrio: „možda sam i ja mogao da to budem, samo mi se dosad nije pružila prilika“. Ima li lepše odbrane sopstvenih junaka?

Pravde radi, moram da istaknem da je Stojković bio klica izuzetnog slikarskog projekta Miće Popovića Slikarstvo prizora, sa Batinim likom kao Gvozdenom koji nastavlja svoj život kao beskućnik i gastarbajter u Titovoj epohi (zabranjena izložba sredinom sedamdesetih, u Galeriji Kulturnog centra Beograda). Početkom devedesetih, u osvit raspada velike Jugoslavije, Stojković u nekoliko britkih intervjua govori o zločinačkom režimu današnjeg stanovnika Haga. Za vreme studentskih protesta marta 1991. mladi ljudi na rukama donose Batu, teško pokretljivog posle teške operacije noge, da im se obrati i podrži ih. Gotovo isto se dogodilo i u vreme građanskih protesta 1996–1997. godine. Uostalom, Bata tu nije bio nikakav izuzetak u svojoj profesiji.

Za razliku od većine iz spisateljskog i novinarskog esnafa, Pravoslavne crkve i SANU-a, kao i dobrog dela Univerziteta, glumački esnaf je, sa retkim izuzecima, bio na strani borbe za slobodu i odbacivanje lažne nacionalne retorike koja je u jezgru svih novijih kolektivnih nesreća. Prekidane su pozorišne predstave (svetinja za sve pozorišne profesionalce), šetalo se u kolonama, čitana su pisma solidarnosti sa premlaćivanim studentima i građanima. Glumci, zanat najstariji!

U filmovima, na video-trakama i u sećanju nekoliko današnjih generacija Danilo Bata Stojković je ostavio neizbrisiv trag i meru po kojoj će se izdvajati ono vrhunsko, kao i u svakoj autentičnoj umetnosti, bez ikakve sumnje.

screenshot1

 screenshot2

Milan Vlajčić
Izvor:vreme.rs

___________________________________________________________________________________

Danilo-Bata Stojković, srpski pozorišni i filmski glumac umro je na današnji dan, 16. marta 2002. godine.

___________________________________________________________________________________

KRALJ GLUME: tamoiovde.wordpress.com

Priredio: Bora*S

ZAGONETNI KARAKTER MAČKE…

tamoiovde-logo1Upoznajte mačke i mačji svet

Otkako je prvi put odlučila koegzistirati s ljudskim bićima pre otprilike četiri hiljade godina, mačka se danju pojavljivala kao stvorenje koje voli dom i udobnost, a noću se pretvarala u divljeg lovca.

924e149af069b8ea323a809fbb1171d4_SZagonetnog karaktera, s jedne je strane postala predmet divljenja i poštovanja, a s druge žrtva sumnjičavosti i progona.
Možda je ključ paradoksa u tome što je pragmatično izabrala čoveka s kojim će deliti život, ali se nikad nije odrekla svoje divlje crte koja joj osigurava poštovanje onih koji cene njen nezavisni karakter, kao i nesklonost onih koje uznemirava njena nedokučivost.

Kao što je Ford Madox Brown primetio, svaka mačka, bez obzira je li to skroman mešanac ili razmaženi mačak s pedigreom, zrači egzotičnom tajnovitošću, a njen nas miran, nepristupačan pogled vraća unazad u vreme, do „vrelog peska“ i njenih neobičnih egipatskih predaka.

Poreklo domaće mačke, Felis catus ili Felis domesticus, može se pratiti 50 miliona godina unazad, do vrste Miacis od koje su se razvile Dinictis, Machairodus i na kraju današnja porodica mačaka, Felidae (koja obuhvata Acinonyx, geparde; Panthera, velike mačke; i Felis, malene mačke). Iako je tačno poreklo domaće mačke nepoznato, genetska analiza pokazuje da većina evropskih domaćih mačaka potiče od afričke divlje mačke, Felis sylvestris lybica.

Istorija pripitomljavanja afričke divlje mačke prikazana je u umetnosti drevnog Egipta, a najstariji prikaz mačke vidi se na slici iz egipatske grobnice, iz otprilike 2600. g. p.n.e. Iako je to verovatno portret afričke divlje mačke, slike u grobnicama otkrivenim u području Dier el Medina dokazuju da su do 1600. g. p.n.e. neki primerci porodice Felis sylvestris lybica bili pripitomljeni.

Najverovatniji razlog iz kojeg su te mačke u početku pristale da zamene svoj način života divljih mačaka za kućni život – i zašto su ih drevni Egipćani primili u svoje domove – bila je uzajamna korist; mačke su našle obilje plena u blizini egipatskih spremišta žitarica, a Egipćani su cenili njihovu učinkovitost u suzbijanju štetočina. Uspostavljen je praktičan odnos uzajamne koristi, a mačke su s vremenom postale mnogo više cenjene od veštih lovaca na miševe i zmije koje su gmizale u egipatske domove.

MAČIJI SVET

Izgled može biti varljiv: bez obzira koliko vaša mačka može izgledati nedužno i bezopasno, njen ju je genetski softver programirao da bude lovac, i to od onih koji nemaju nimalo milosti i ne uzimaju zarobljenike.

Njeni su preci možda smatrali prikladnim zameniti divljinu za relativno ležeran kućni život, ali nemojte se zavaravati: vaša će se mačka trenutno vratiti svojim korenima ako se razbude njeni lovački nagoni ili joj više ne odgovaraju kućni uslovi.

Čak i najpitomija kućna mačka u suštini ostaje divlja, sa takvim telom i mentalitetom koje je evolucija stvorila da se iznad svega mogu usresrediti na lov i hvatanje plena. Iako je pripitomljavanje donekle promenilo način na koji mačka doživljava svoj svet (u ljudsko-mačijem domaćinstvu gde su ljudi preuzeli ulogu njene majke, na primer), zagrebite po površini mačije psihe i dokazi o duboko usađenoj ostavštini njenih predaka odmah postaju vidljivi.

Kako zoolog Desmond Morris kaže u svojoj knjizi Catwatching (1992.):
Kada pređe prag (kako bi izašla), mačka se preobrazi. Isključuje se mozak mačeta koje pripada čoveku, a uključuje se mozak divlje mačke“.

Ne pokušavajte reprogramirati mozak divlje mačke vašeg kućnog ljubimca – ne samo što ćete voditi bitku koja je osuđena na poraz, nego ćete jedino uspeti da zbunite vašu mačku, što će rezultirati svakojakim problemima ponašanja, a u najgorem slučaju, čak biste mogli da je prisilite da ode od kuće kako bi potražila ugodnije okruženje za sebe.

Ako se ne možete pomiriti sa mišlju da ćete se morati rešavati malenih uginulih stvorenja koja se katkad mogu pojaviti na podu u vašoj kuhinji – prirodni završetak mačijeg lovačkog nagona – dobro razmislite pre nego nabavite mačku. Umesto da svojoj mački pogrešno pripisujete ljudske emocije i motivacije, ili je pokušavate prisiliti da se ponaša na način koji joj je stran, nastojte da razumete šta je pokreće.

GRAĐA LOVCA

Evolucija je pre mnogo hiljada godina usavršila svaki mišić i nerv mačijeg tela, a domaća mačka dvadeset prvog veka po građi i mentalitetu uveliko liči svojim precima, divljim mačkama. Kao i svaka druga vrsta – uključujući Homo sapiensa – ultimativni mačiji instinkt je stalna potraga za hranom, i njeno obezbeđivanje, misija za koju ju je priroda izvrsno opremila. Odražavajući svoj divlji pedigre, mačka je grabežljivi mesojed čija se prirodna ishrana sastoji isključivo od malenih sisara, uglavnom glodara kao što su miševi i pacovi, koji su dovoljno maleni da može na njih skočiti i ubiti ih, bez veće opasnosti po sebe.

Kombinacija uskog tela, glave koja se može okretati za više od 180 stepeni, prednjih nogu čija dužina koraka može dosta varirati, izrazito mišićavog zadnjeg dela tela, koje podseća na odskočnu dasku, i repa čiji položaj doprinosi ravnoteži zahvaljujući neverovatno razvijenom mišićnom sastavu, a sve to pokriveno labavo pričvršćenim krznom, daje izuzetnog grabljivca i majstora za beg.

Među najslavnijim atributima mačke su njena neverovatna agilnost i prirodna nadarenost za akrobacije – što je zasigurno čini predmetom zavisti svakog cirkuskog zabavljača – a oboje joj omogućuje da uđe, i izađe iz najužih i najneobičnijih mesta.

Osim što pruža znatne prednosti, mačije telo ipak ima i nedostataka, što je neizbežna posledica kompromisa na koje je priroda bila primorana kada je dizajnirala Felis catus. Budući da je divlja mačka bila – i još uvek je – oportunistički grabljivac koji se nije mogao osloniti na redovno nalaženje hrane, želudac koji su njeni potomci nasledili zauzima neproporcionalno veliki prostor, na štetu srca i pluća.

To znači da, iako je mačka usavršila jurnjavu sa skokom za napad, njeno srce i pluća nemaju kapacitet za održavanje bilo kakve dugotrajne vežbe. To takođe objašnjava zašto dobro uhranjena kućna mačka često odlazi u lov odmah nakon pranja i čišćenja koje je obavila nakon jela: možda još nije svarila svoju večeru, ali njeno joj nasleđeno programiranje kaže da stalno mora biti u potrazi za plenom kako bi se osigurala za slučaj teških vremena koja mogu u svakom trenutku nastupiti.
Međutim, hoće li pojesti svoj plen ili ne, zavisi od toga koliko je gladna.

Njena telesna nesposobnost da kroz duga vremenska razdoblja vreba na plen navela je mačku da razvije lovačku strategiju koja iziskuje manje energije, odnosno strategiju vrebanja i čekanja na plen, bilo noću ili danju, u zavisnosti od toga kada u blizini ima najviše hrane. Obično se skriva ispod grmlja – po mogućnosti takvog s kojim će se moći stopiti kako bi imala maksimalnu kamuflažu – a tada strpljivo čeka da joj se neki ukusan zalogaj nađe na putu.

Čim čuje izdajničko šuštanje ili krajičkom oka opazi nagli pokret, mačije uši i oči usredsređuju se na plen kako bi pratila njegovo kretanje i pripremila se na skok. Drhteći od potisnute napetosti, mačka u čučnju fiksira pogled na svoj potencijalni obrok dok mu se polako primiče, katkad se ukočivši usred koraka ako misli da je otkrivena.

Čim se nađe na udaljenosti primerenoj za skok, mačka prelazi u napad, a zadnji deo tela daje joj snagu dok njene prednje šape, s izbačenim oštrim kandžama, hvataju plen i drže ga na tlu pre nego se smrtonosna mačija čeljust stegne oko vrata nesretne žrtve. Ako sve prođe bez problema, mačiji očnjaci zadaju ubojiti ugriz kojim se žrtvi lomi vrat tako da se dislociraju njeni pršljenovi, no ako se pogubljenje pokaže problematičnim, mogla bi kandže zadnjih nogu zabiti u telo plena, istovremeno hvatajući i ozleđujući dok zubima pokušava zadati završni udarac.

Nakon što pobedi u bitci na život i smrt, pre nego se prepusti gozbi, mačka će telo plena odneti do zaštićenog mesta kako joj neki drugi grabljivac ne bi oteo obrok. Razlog iz kojeg mačka ne baš oduševljenom vlasniku često ponosno pokazuje svoje lovačke uspehe temelji se na nizu faktora, a jedan je i taj koliko je gladna. Ukoliko je veoma gladna, poješće svoj plen, počevši od glave. Međutim, ako je njen apetit zadovoljen, mogla bi dar žrtve dati svom vlasniku, verovatno zato jer to čini majka mačka kad njeni mačići prestanu da sisaju.

Kućna mačka time osigurava hranu i učenje svojoj ljudskoj porodici: hranu, u smislu da sveže ubijeni plen čini „pravi“ mačiji obrok kakav retko, najčešće nikad – ne dobija od svojih vlasnika; učenje, jer ako je plen još uvek živ, mačka će vlasniku demonstrirati kako će ga ubiti, baš kao što bi majka mačka naučila svoje mačiće. (Iako mnogi ljudi veruju da je mačka bezrazložno okrutna kad se „poigrava“ sa napola mrtvim mišem, nije tako: ona jednostavno vežba svoje ubilačke veštine kako bi postala uspešniji lovac). Dakle, ako primite takav neželjeni dar i ne želite povrediti osećanja svoje mačke, najpre je pohvalite za njenu velikodušnost, a zatim se diskretno rešite svog „obroka“ kad ona ne gleda.

BORAC ZUBIMA I KANDŽAMA

Kao što smo videli, u završnim fazama lova mačka koristi svoje kandže kako bi priklještila plen uz tlo, a zube za zadavanje smrtonosnog ugriza. Kad nije spremna za napad, mačije su kandže uvučene – ili pravilnije rečeno, obložene – u vrhove kostiju na prstima (članci), radi sprečavanja ozleđivanja sebe ili drugih, te radi očuvanja oštrine vrhova, jer kao što svaki uspešan lovac ili ratnik zna, ako vodiš brigu o svom oružju, ono će voditi brigu o tebi kada dođe do bitke.

Osamnaest mačijih kandži (po četiri na zadnjim šapama i po pet na prednjim šapama, pri čemu se peta nalazi malo više na šapi) sastoje se od belančevine keratin, iste svari od koje se sastoje ljudski nokti. Jednako kao naši nokti, mačije kandže neprestano rastu, a razlika je u tome da to čine ispod postojećih, pa kad starija kandža odsluži svoje, mačka će je odbaciti i razotkriti njenu zamenu, spremnu za borbu.

(Proces se donekle može uporediti sa načinom na koji zmija odbacuje svoju staru kožu.) U člancima su učvršćene elastičnim ligamentima, a kad mačiji mozak zaključi da je mudro razotkriti njeno primarno oružje, drugi ligamenti guraju članke napred, a sa njima i kandže. Proces se obavlja brzinom svetlosti, slično aktiviranju noža skakavca.

Možda prilično uvredljivo za ponos mačije zajednice, zubi koji se stežu radi ubijanja nazivaju se očnjacima, zubima deračima koji se mogu videti sa obe strane minijaturnih sekutića. Budući da su osetljivi na pritisak, i izrazito su oštri, omogućuju mački da tačno proceni gde ih treba zabiti kako bi dislocirala pršljenove i izazvala trenutnu smrt.

Nakon što ubije plen primenom te brze i učinkovite metode, isti se zubi koriste za trganje u cilju razotkrivanja toplog mesa ispod krzna ili perja, a delikatnije struganje i deranje obavljaju sekutići. Kutnjaci, posebno pretkutnjaci koji seku u stranu, u zadnjem delu mačijih usta sada dolaze na svoje tako što meso dele na komade za jedan zalogaj.

Za razliku od naših spljoštenih kutnjaka, zadnji zubi mačke imaju oštre vrhove koji ubrzavaju proces pripremanja hrane (još jedna ostavština od divljih mačaka, jer su mačke programirane da jedu što je moguće brže, za slučaj da im obrok otme drugi grabljivac kojeg je privukao miris ubijene životinje). Takođe suprotno ljudskim obrascima hranjenja, mačka ne žvaće svoju hranu temeljno pre nego je proguta, nego veći deo probavnog procesa prepušta želučanim sokovima.

AKROBATSKE VEŠTINE

Mačka se penje poput majmuna, hoda gracioznošću balerine, a ravnotežu uspostavlja sa lakoćom, bez ikakvog napora, poput šampiona u hodanju po konopcu. Kao što smo videli, kad mačka lovi, njene snažne zadnje noge osiguravaju joj zamah za skok, a prednje se noge ispruže kako bi zgrabila plen. Taj se obrazac ponavlja kad se mačka penje po vertikalnom predmetu kao što je stablo ili ograda, te je zadnji deo tela odbacuje prema gore – katkad do pet puta dalje od visine mačke – a zakrivljene kandže prednjih šapa zabijaju se u površinu i deluju kao višekrake kuke, omogućujući mački da se uhvati dovoljno čvrsto i vuče prema gore.

Fina elegancija mačijeg hoda rezultat je konfiguracije kostiju njenih nogu i šapa, koja se razlikuje od građe ljudskih nogu i stopala. Za razliku od nas, mačka hoda na vrhovima svojih članaka, koji su mnogo duži od kostiju ljudskih nožnih prstiju, a kosti u nogama mačke mnogo su kraće. Takav raspored kosti dopušta duži korak, ali takođe omogućava brže trčanje.

Balansirajući na vrhovima svojih prstiju, mačka hoda u dijagonali tako što najpre pomiče napred levu zadnju nogu, zatim desnu prednju nogu, pa desnu zadnju nogu i na kraju levu prednju nogu, pre nego ponovo zakorači levom zadnjom nogom, stavljajući svaku prednju ili zadnju šapu tačno ispred prethodne na istoj strani, pa kad biste proučavali njene tragove u snegu, činili bi dve ravne crte.

Ovde takođe snažan zadnji deo tela pruža zamah, a prednje noge podupiru težinu glave. Taj način hoda može varirati, pa omogućuje mački da pređe u kas ili galop, a procenjeno je da mačka može postići maksimalnu brzinu od otprilike 48 kilometara na sat.

Precizno, ekonomično mačije kretanje od velike je pomoći kad je reč o izvođenju komplikovanog balansiranja na zidu ili ogradi, a rep je važan za ispravljanja eventualne neravnoteže, ali to je samo deo priče. Nakon što se popne na zid, kad se ponovo kreće vodoravno, mačijim mozgom upravlja vestibularni organ, koji prenosi informacije o položaju, omogućujući mački da prilagodi svoje pokrete, ako je potrebno, u cilju sprečavanja pada.

Obzirom da se mačiji vestibularni organ nalazi u unutrašnjem uhu, kao i kod ljudi, njegove su sposobnosti daleko veće od istog organa kod čoveka, i to ne samo po pitanju ravnoteže: za razliku od mnogih ljudi, mačke na primer nikad ne pate od bolesti vožnje. Vestibularni se organ sastoji od tri dlačicama obložena, tečnošću ispunjena, polukružna kanala koji su smešteni pod pravim uglom u odnosu jedan na drugoga. Kad mačka pomeri svoju glavu, tečnost u jednom kanalu reaguje na pokrete gore-dole, u drugom na pokrete levo-desno, a u trećem na kose položaje.

Pomeranje tečnosti detektuju dlačice i o tome izveštavaju mozak. Prozirni vrećasti i opnasti slušni organi predstavljaju dalje usavršavanje vestibularnog organa, te registruju gravitaciju s jedne strane i brzinu kretanja s druge. Svaka od komponenti vestibularnog sastava deluje trenutno, te zajedno šalju niz refleksnih signala u mačiji mozak, kao i do mišića koji su važni za održavanje ravnoteže, zatim izveštavaju o položaju mačije glave u odnosu na tlo i time joj omogućavaju ispravljanje svakog nepoželjnog pokreta.

Međutim, ako mačka ipak padne, delovanje tog sastava omogućava joj da se snađe još u vazduhu, popravi položaj glave i pripremi se za siguran doskok okretanjem tela tako da će noge prve dotaknuti tlo i ublažiti pad, a takođe će izviti leđa kako bi smanjila šok udara, te ispružiti rep radi uspostavljanja ravno¬teže. Mačija sposobnost da se tako ispravi sama je po sebi ne¬verovatna, ali možda je još neverovatnija činjenica da se taj kompleksan niz manevara izvodi za manje od treptaja oka.
Izvor:zivotinje.rs/enciklopedija

______________________________________________________________________________________________

MILA GOSPOĐICE RUŽO…

 tamoiovde-logo

 Ljubavni život Jovana Jovanovića Zmaja

Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili jednostavno Čika Jova, kako smo ga od milošte zvali kad smo bili deca, bio je uspešan u mnogim oblastima.

foto12Učen i čovek od pera, sklapao je stihove, sastavljao zbirke, uređivao časopise, a s druge strane bio odličan u svom lekarskom pozivu, kao i u bavljenju politikom. Pored svega toga, bio je čovek velikog srca za sve ljude koje je poznavao, a stihovima se branio od nesreće koja ga je pogodila i svih zala ovoga sveta.

 Njegove zbirke “Đulići” i “Đulići uveoci” ostali su kao jedini svedok prevelike sreće i još veće nesreće koju je spoznao za života Jova Zmaj. Kao i Ruža, devojka kojoj je sam izmislio ime i posvetio joj svoje natrajnije i najlepše stihove.

Susret dvoje mladih odigrao se kada je Jovan već bio diplomirani pravnik u kasnim dvadesetim. Naime, njegova sestra od tetke, Pava Nešković, razbolela se, a negovala ju je ni manje ni više nego buduća Jovina ljuba, mlada Eufrosina. Prilikom jedne posete sestri, devojče zapade pesniku za oko, te ovaj učesta sa posetama više zbog nje, nego zbog same bolesnice.

Kako ga još od detinjstva prati jedna nezahvalna osobina – stidljivost, mladi poeta se ne usuđuje da razgovara sa Eufrosinom. Posmatra je iz prikrajka, a osećanja pretače u pesmu. Međutim, ni u pesmi nema hrabrosti da se obrati direktno njoj koja je “anđeo po duši, anđeo po liku”, već nežne stihove upućuje bolesnoj sestri u kojima daje tek naznake zbivanja koje se odigravaju u njegovom srcu.

Ni pesma ih nije spojila. A što ne spoji pesma, združiće pisma. Jovan joj piše otkrivajući svoja osećanja i pritom je naziva Ružom, poput najlepšeg mirišljavog cveta.

“Mila gospođice Ružo,

uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako. Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili – ili ste se možda malo zastideli osećajući da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati, – što i da znate gde pomoći ne možete, – poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, – zaboravite sasvim, – Vi ćete lako – a ja kako uzmogu. Ali ako poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je – i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi…

…Budite mi zdravi, – sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.”

Čim je pismo poslao poštom, otišao je nakratko iz Novog Sada, kako ne bi bio pod istim nebom dok voljena devojka bude čitala reči njegovog srca. Po povratku ga je dočekao odgovor:

“Poštovani gospodine,

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.

Ruža”

Ovim pismima, kao i pesmom koju je posvetio sestri započeo je Jovin poetski ciklus “Đulići”, ali i najsrećniji deo njegovog života.

Ruža i Jova su se venčali na Svetog Savu 1862. godine, a veselju je prisustvovao mnogi učen svet tog doba: kum Jovan Đorđević, Svetozar Miletić, Jakov Ignjatović…

Tada počinje najlepše doba u životu ovog tužnog poete. U časopisima i novinama izlaze pesme iz “Đulića” – “Kaži mi, kaži, kako da te zovem!”, “Tijo, noći, moje sunce spava”, “Zaspala si, a ja budan”…

Ubrzo na svet donose sina prvenca Mirka, a naredne godine se porodično sele u Peštu, gde pored posla, Jovan odlučuje da upiše studije medicine. Iz Pešte pokreće i novine “Zmaj”, te otud potiče i nadimak koji je pridodao svom imenu. U narednih sedam godina završava medicinu i vraća se u rodni grad, gde otvara ordinaciju, a zatim se seli u Pančevo.

Uspeh u poslu nije pratila sreća na porodičnom planu. Sin Mirko umire u trećoj godini, a ćerka Tijana živi svega tri meseca. Crno nebo se nadvilo nad život poznatog pesnika. Treće dete, Sava, raduje roditelje svega nedelju dana, a četvrto, Jug, umire odmah po rođenju. Jovina draga Ruža nije izdržala, majčino srce je prepuklo za decom. Umrla je aprila 1872. godine. U tužnoj povorci korača sada već sedokosi Zmaj noseći u naručju malenu bebu od dva meseca. Međutim, ni to peto dete, tatina mezimica Smilja, nije dugo izdržala. Umire u drugoj godini života.

Može li veća nesreća snaći jednog čoveka. Grob do groba, dete do deteta i među njima voljena Ruža. Pravi im spomen zbirkom pesama “Đulići uveoci”:

“Pođem, klecnem, idem, zastajavam, 

Šetalicu satu zadržavam;

Jurim, bežim, ka očajnik kleti:

Zborim reči, reči bez pameti:

“Ne sme nam umreti!”

Vičem Bogu: Ona je još mlada!

Vičem pravdi: Ona se još nada!

Anđelima: Vi joj srca znate!

Vičem zemlji: Ona nije za te!”

foto21Tada se okreće i svojoj deci, ali i svoj deci sveta i više no ikad piše dečju poeziju. Izgubivši svoju, sva deca su postala njegova. Od tog trenutka je živeo i disao za njih. Njima je pokrenuo i časopis “Neven”, uređivao “Kolarac”, “Žižu” i još mnoge druge.

Nakon Ružine smrti, maloj Smiljki je uzeo dadilju, udovicu Mariju Kostić, a kada je i Smiljku izgubio, u kuću dovodi Marijine dve ćerke, Macu i Anku, i prihvata ih kao svoju decu. Sa novoosnovanom porodicom seli se u Beograd gde obavlja privatnu lekarsku praksu i postaje dramaturg Narodnog pozorišta. Nekoliko godina kasnije, po prelasku u Zagreb Jova dovršava “Snohvatice”, stanuje blizu Pozorišta, kako bi poćerke mogle da uče glumu.

Međutim, kao da se život zaverio protiv Jove, jedna za drugom umiru Maca i Anka, a skrhan i slomljen stari pesnik vraća se u svoju Vojvodinu, u Sremsku Kamenicu.

Tugu je utapao u radu, prevodio Getea (Johann Wolfgang von Goethe) i Puškina (Александр Сергеевич Пушкин), pisao za “Neven”, izdao “Devesilje”…

A onda je jedne noći 1904. godine, pri radu za “Neven”, zaspao i umro u snu.

Sahrani je prisustvovalo mnogo tužnog sveta, oplakujući njegovu smrt isto koliko i tragičan život koji je vodio. Janko Veselinović je uzeo grudu zemlje, poljubio je i spustio na kovčeg. Kako su tadašnje novine pisale, tim dirljivim gestom je izmamio više suza nego što su to činili mnogi besednici.

Zmaj je otišao u naručje svojoj Ruži i miloj dečici kako bi nastavili san koji im je život na silu prekinuo.

Objavljeno na: wannabemagazine.com

____________________________________________________________________________________________

ĐULIĆI

Đulići su intimna lirika o ljubavnoj sreći. Nastala je spontano i lako, iz sopstvenog doživljaja iskrene ljubavi. Ženidba sa Ružom Ličanin, ljubav, porodica, deca, sreća — to su bili podsticaji za ovaj lirski ciklus koji sadrži 73 pesme. Naziv ukazuje na aktuelnost istočnjačke poezije u pesnikovom vremenu, koju je i sam prebrodio. Ovaj ciklus hronika pesnikove ljubavi: isključiva tema ovih pesama jeste ljubav, ali su pesme nastajale spontano, baš onako kako pesnik objašnjava u LXXI đuliću: „Srce mi je lisno drvo jedan pogled, jedan osmeh koji cvetak trese.

Ovaj ciklus karakteriše velik broj pesama potpuno različitih po formi, obimu, prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo jedan katren, dok najduža ima četiri duzena (strofa po 12 stihova); ima strofičnih i astrofičnih pesama — najčešće su katreni, nešto manje ima sekstina; struktura stiha se kreće od trosložnog i četvorosložnog stiha pa do dvanaesterca.

Pevanje u Đulićima je odmereno, uzdržano, čedno i pristojno — nema čulnih eksplozija, nema senzualnosti, ljubavnih ekstaza. O ljubavi se peva smerno i krotko; osećanja su smirena i plemenita, sve u duhu patrijarhalne sklonosti; baš zato iz njega zrači ljupkost i umiljatost. Uz sve to, iskazivana ljubav prema ženi je snažna, iskrena i doživljena — to je idealna ljubav u idiličnoj atmosferi. Jezik je jednostavan, bez kićenja i bez jakih reči ili patosa.

Lirski subjekt će izraziti svu svoju bezmernu ljubav različitim prevodima i jednostavnim pesničkim slikama. On peva o tome kako je bio „pola srca, pola kamen“, ali je ona „kamen naučila ljubit, goreti“. Ne može a da se ne uplete ljubav prema domovini, ali samo da se pokaže snaga ljubavi prema dragoj:

„Voleo sam Srpstvo milo,
Većma nego sama sebe,
Ali sad mi je stomilije,
Jer u njemu nađoh tebe.“

„Mesečina, al’ Meseca nema:
Moja mila zelen venac snila,
Pak se malo u snu nasmijala,
Od toga se ponoć zasijala.“

„Može l’ Sunce sjati
I u mirnoj noći?“
Odgovor će dati 
Tvoje crne oči.“

Pesnik nema zlata ali zato ima „pesme biser dragoj oko vrata/saviće se biser oko zlata. Saviće se triput oko vrata, što preteče, nek u nedra teče, što ostane, nek u nedra pane… Ali on ima za dragu pesme koje svet ne može da čita: te su pesme bolje, lepše i čistije pa „te s’ ne dadu ispevati“ — njih samo duša duši šalje.

Đulić XVII (Kaži mi kaži) izražava snažnu ljubav koja izaziva nedoumicu lirskog subjekta kakvo ime da da svojoj dragoj. Ime i nije sporno, jer nabrajanje mogućih imena (DIKO, SNAGO, LANE, MOJE BLAGO, DUŠO, MOJE DRAGO) pokazuje da su to sve mila „imena i lepa, kojima Srbin svome zlatu tepa“. Želja je prevelika da se nađe baš ime „što još ne ču svet“. Oduševljenje, ushićenost i napetost u traženju najlepšeg imena praćeni su dinamičnim ritmom koji je uslovio kratke stihove ditiramske pesme – peterca i šesterca. Spomenuta jednostavnost i lakoća pevanja i stihovanja u ovoj pesmi su dobili najdublju potvrdu.

Nežnost i ljupkost zrači iz đulića XXXIII (Tijo noći): lirski subjekt se obraća noći tražeći tišinu jer „moje sunce spava“. Nežnost i ljupkost izražena je prije svega TIJO mesto (tiho): glasovnom strukturom sugerišu tišinu i odsustvo zvuka : međutim oblik „tiho“ koji je emotivno neutralan, poseduje emotivni predznak: blizu je dječjeg načina izgovora, to je oblik kojim se tepa.

Đulić XIV (Ljubim li te… il’ me sana vara) donosi promene u sadržini, versifiaciji i ritmu u odnosu na već spomenute đuliće. U sadržini pesme je pitanje ljubavi — da li je ona stvarnost ili samo san i privid. Ovo pitanje razvijeno je u šest sintaksičko – intonacionih celina koje čine složene rečenice od tri i više prostih rečenica. Osnovu sintaksičkih celina čine rastavne rečenice upitne intonacije — to su ključni ili noseći stihovi jer se u njima pitanje i relativan (mogući) odgovor, dakle osnovni motiv, a u ostalim stihovima dopunski motivi koji se nastavljaju na motive rastavnog člana ili su nezavisni motivi alternacije:

Ljubim li te… il’ me sanka vara,
Ljubim li te… il’ me duša vara,
Ljubim li te… il’ me bezum ganja,
Ljubim li te… il’ ljubavi nije, 
Ljubim li te… il’ mene nema,
Ljubim li te… il’ nema sveta.

Ovoliko anaforsko ponavljanje pitanja „Ljubim li te…“ naglašava ne nedoumicu, sumnju ili nesigurnost, nego uverenost u postojanje ljubavi, u snagu te ljubavi koja nije dobila odgovor. Anafore sugerišu upornost lirskog subjekta da svoju ljubav ostvari, odnosno da se sam uveri da je njegova ljubav uslišena i da to nije ljubav samo jednog nego dva bića. San o ljubavi može biti samo san i pusta želja; ono što duša želi samo je deo koji nije još ljubav nego slutnja. Ljubavni zanos je doveo lirskog subjekta do granice bezuma koja otupljuje vid i osećanja, moć sagledavanja i razmevanja. Sumnja u uslišenost ljubavi oličena je u zmiji — laž, pretvaranje, podmuklost. „Ljubim li te… ili mene nema, ili tebe, — nas nijedno nema“ — pitanje o postojanj u ljubavi je izlišeno: ako nema ljubavi nema nekoga od njih ili oboje, pošto su oni tu, ljubav je stvarnost. Dokaz o postojanju ljubavi je činjenica da ima sveta, ima sunca, rose i cveta — ima života, a bez ljubavi nema ni života.

Izvor:znanje.org

____________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

DUHOVI LJUBAVNE PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Retko neko iz prve pronađe osobu sa kojom može da ostvari lepu i stabilnu ljubavnu vezu.

Duhovi-ljubavne-proslosti.gif

(Srđan Pečeničić)

Većina ljudi pokušava, pa kada nije zadovoljna kvalitetom veze raskida i nastavlja da traži dalje. Kako se ovaj ciklus ponavlja, većina ljudi koji ulaze u neku novu vezu ima neku svoju ljubavnu istoriju iza sebe.

Pitanje koje se postavlja jeste: Koliko je bitna nečija ljubavna prošlost za sadašnju ljubav i vezu? Koliko osoba treba da se raspituje kod partnera o njegovoj ljubavnoj i seksualnoj prošlosti?

Na ovo pitanje ne postoji jednostavan i univerzalan odgovor. Kao i u mnogim drugim stvarima, zavisi od čoveka do čoveka. Nekim ljudima partnerova prošlost uopšte nije važna. Oni su usredsređeni na sadašnjost i na budućnost. Smatraju kad nešto nije u redu da će se to odraziti na vezu i videti u sadašnjosti. I zato biraju da se ne raspituju o partnerovoj prošlosti, takođe odbijajući da odgovaraju na partnerova pitanja o svojoj prošlosti.

Sa druge strane, postoje ljudi kojima je partnerova prošlost veoma važna. Oni ne samo da ispituju partnera i insistiraju da pregledaju fotografije iz njegovog života, već se mogu raspitivati i kod drugih ljudi o tome kako se njihov partner ranije ponašao u svom ljubavnom životu.

Iza ovakve radoznalosti stoji pretpostavka da se partner lažno predstavio, da uopšte nije takav kakvim se predstavlja, tako da je potrebno otkriti i analizirati prošlost da bi se otkrio njegov pravi karakter, kao i namere. Iako osoba na ovaj način pokušava da se zaštiti od toga da bude zavedena, prevarena, iskorišćena, ostavljena i povređena, najčešće ovakvo raspitivanje samo raspiruje sumnju.

Logika koja vodi ka čeprkanju po nečijoj prošlosti takva je da onaj koji istražuje može samo dokazati da je drugi loš, a ne i da je dobar. Tome se pridružuje i osećanje ljubomore, jer, kada osoba sazna da je njen partner ranije bio sa nekom konkretnom drugom osobom, ona može živopisno zamišljati kako je to tačno izgledalo, zbog čega se može vrlo neprijatno osećati. Nekada to može postati patološka preokupiranost i ljubomora na nešto što se dešavalo pre mnogo godina. To svakako kvari vezu, jer umesto da ih je u odnosu dvoje, sećanje na trećeg čini da ih je u odnosu zapravo troje.

Što se tiče partnerove prošlosti, izgleda da je najvažnije da li je prošlost zaista prošlost. Jer ako nije, ako postoje neki „nezavršeni poslovi”, bilo u smislu još uvek tinjajuće zaljubljenosti bilo neke prikrivene povređenosti, mržnje i osvete, tada se može desiti da kroz neki splet okolnosti prošlost iznenada oživi i postane sadašnjost. I zato nije važno kakva je, već da li je zaista prošlost.

Zoran Milivojević/politika.rs

___________________________________________________________________________________________

APSURDNO KAO REALNO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Luis Bunjuel, španski filmski reditelj, dobitnik „Oskara“,  rođen je u Kalandi, 22. februara 1900. godine.

_____________________________________________________________________________________________________________________

Luis Bunjuel – azbuka nekonformizma

Umetnici nisu trkački konji i nezahvalno je praviti liste najboljih među njima. Ne nose redne brojeve i  nemaju prolazna vremena, iako se neki od njih mogu više pohvaliti odličnim startom a drugi izvanrednim finišom. Ko god bi ovde uzeo ulogu sudije dobio bi težak, Sizifov posao.

images-1Kako god, na svakoj od lista najboljih reditelja svih vremena, koja je uprkos svemu bila napravljena, Luis Bunjuel zauzimao je jedno od vodećih mesta, spokojno ušuškan između velikana kao što su Felini, Orson Vels, Bergman, Tarkovski, Godar, Kurosava… Veliki Alfred Hičkok išao je dotle da ga proglasi najvećim filmskim autorom, otvoreno mu zavideći na veštini čitavog života.

Na pitanje zašto pravi filmove, Luis Bunjuel je odgovarao: „Da pokažem ljudima da ovo nije najbolji od svih mogućih svetova“.

I zaista, Bunjuelovi filmovi nisu od onih koji se konzumiraju sa uživanjem. Čestosablažnjive scene i morbidne šale u njegovim filmovima  izbacuju gledaoca iz stanja udobnosti i teraju ga da se zamisli nad stvarima koje se obično uzimaju zdravo za gotovo.

Rođen 1900. u Španiji, Bunjuel je imao sreće da pripada generaciji izuzetno nadarenih umetnika koji su ostavili veliki trag za sobom (njegovi najbolji prijatelji u mladosti bili su ni manje ni više nego Federiko Garsija Lorka i Salvador Dali). Studirao je najpre prirodne nauke, zatim inžinjering, da bi se konačno prebacio na filozofiju. Za vreme Frankove fašističke vladavine Bunjuel odlazi u Pariz i tu postaje jedna od vodećih figura nadrealističkog pokreta. U to vreme imao je i velikih uspeha u amaterskom bavljenju boksom.

Bunjuel je imao strogo jezuitsko obrazovanje koje ga je proganjalo čitavog života i ostavilo traga i na njegovom stvaralaštvu, pre svega kroz opsednutost temom religije i sklonosti ka subverzivnom ponašanju kako njegovih likova tako i njega samoga. Filmovi Mlečni put, Nazarin, Simon pustinjak i drugi direktno su razračunavanje sa katoličanstvom i religijskim dogmama gde Bunjuel kombinuje ozbiljnost i podsmevanje na čudan način tako da su ti filmovi bili najpre zabranjivani a zatim nagrađivani od strane crkve. To je bilo jednako paradoksalno kao i Bunjuelova čuvena izjava: „Bože, hvala ti što sam ateista“ i činjenice da je poslednje mesece života proveo družeći se sa katoličkim sveštenikom.

Le_Fant_me_de_la_libert_U svom bogatom opusu Bunjuel je zahvatio i nadrealistički filmski eksperiment kao i melodramu, i socijalno angažovane komedije kao i postmodernističi umetnički film. Sa druge strane, svojim stalnim promenama mesta stanovanja i snimanjem filmova širom sveta (Španija, Francuska, Meksiko, SAD) doveo je u pitanje značaj nacinalne kinematografije kada se govori o umetničkom filmu.

Napadi na buržoaziju su stalna tema njegovih filmova. Ti napadi su istovremeno puni humora i gađenja pa je evidentno da Bunjuela buržoaski način života istovremeno i zabavlja i tera na pobunu. Jednom je izjavio „U svetu ovako loše sazdanom kao što je ovaj, pobuna je jedini put kojim se može ići.“

Potpuno u saglasnosti sa nadrealističkim „veruju“ Bunjuel je pre svega bio opsednut nesvesnim i potisnutim i otud toliko snova i seksa u njegovim filmovima kao oblasti gde se potiskivanje raskrinkava i prava priroda izlazi na videlo.

Takođe, i opsednutost temom buržoazije jeste rezultat toga da dobri maniri koji karakterišu ovu klasu mogu biti ostvareni jedino konstantnim potiskivanjem želja i prave ljudske prirode. Već rano, u Bunjuelovom drugom filmu pod nazivom Zlatno doba imamo protagonistu koji udara šamar starijoj ženi zbog toga što ga je usipala pićem i šutira slepca kako bi umesto njega uzeo mesto u taksiju.

PDVD_002Bunjuelov stilski manir je nadrealistički, logika sna, šokantni prizori, morbidni humor, apsurdne situacije, a on je primenjen na jedan određen krug tema koje ga okupiraju i stalno se provlače tako da neki kritičari govore o Bunjuelovom tematskom svetom trojstvu: samozadovoljnost buržoazije, religijsko licemerje i patrijarhalni autoritet. Međutim, privatno je Bunjuel uživao u blagodetima klase koju je ismevao i napadao, sam bio dobro odgojeni katolik iako se zahvaljivao Bogu što je ateista i živeo u braku u kom je zauzimao stav pomalo tiranske figure muškarca koji je glava porodice.

Svojim umetničkim angažmanom podrivao je upravo ono što je praktikovao i u čemu je uživao u svom privatnom životu. Paradoksalno možda, ali ova činjenica upućuje na suštinski problem buržoaskog mentaliteta kao nečega što se nameće kao nužnost i kao bolest jedne civilizacije a što sa druge strane čini Bunjuelove filmove autorefleksivnim i otvara pitanja interesantna psihoanalitičarima.

Luis Bunjuel umro je 1983. godine u Meksiku.

 Za sobom je ostavio bogato delo u kom se izdvajaju naslovi: Andaluzijski pas, Zlatno doba, Zaboravljeni, Viridiana, Isterivanje anđela, Dnevnik sobarice, Lepotica dana, Tristana, Mlečni put, Diskretni šarm buržoazije, Fantom slobode, Taj mračni predmet želja.

Nagrađivan je na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji.

Dobijanje Oskara smatrao je vrhuncem moralne degradacije za jednog umetnika ali ga je ipak dobio.

 Njegov film Diskretni šarm buržoazije poneo je nagradu za Najbolji strani film 1972. godine.

Piše: Dušan Stojanovićmladireporter.net

____________________________________________________________________________________________

„Diskretni šarm buržoazije” – apsurdno kao Realno

714

Foto preuzet: tv.aladin.info

Bunjuelovo remek delo „Diskretni šarm buržoazije“ uglavnom se smatra nadrealističkim nadrealističkim filmom – ipak, čini se da u poređenju sa „Andaluzijskim psom“, na kome je, kako je već poznato, Bunjuel radio sa Dalijem, „Diskretni šarm“ pomalo odstupa od „tipične“ nadrealističke forme (mada je nadrealizmu teško pripisati bilo kakvu tipičnost kao i strogo definisanu formu), odnosno od onoga što mahom odlikuje nadrealizam. Andre Breton je u „Nadrealističkom manifestu“ nadrealizam definisao, između ostalog, kao prosti psihički automatizam čiji je cilj izražavanje stvarnog funkcionisanja mišljenja.

Diktat misli u odsustvu bilo kakve kontrole razuma, s one strane svih estetičkih i moralnih stavova”. Još dva bitna momenta jesu „svemoć sna” i „bezinteresna igra misli”. Iako na prvi pogled deluje da se „Diskretni šarm” uklapa u Bretonovu definiciju usled elementa sna i apsurdnih situacija koje deluju kao da su proizvod ničeg drugog osim pomenute „bezinteresne igre misli”, ne može a da nam se ne učini da je film ipak nešto više od nadrealističkog poigravanja smislom.

 U prvom planu filma jesu apsurdne situacije koje grupu dobrostojećih buržuja uporno ometaju u nameri da večeraju, počev od prvih kadrova filma. Za ove situacije jednostavno ne postoji adekvatno objašnjenje – svaka sledeća je apsurdnija od prethodne, i ma koliko se trudili da pronađemo objašnjenje ili smisao u svakoj pojedinačnoj situaciji, čini se da toga nema. Sve one izgledaju kao upadi, prodiranja u fino uređeni društveni svet grupe buržuja – a upravo je večera kao posebni oblik ceremonije u visokom društvu najviši izraz ove uređenosti, ovog dobro struktuiranog poretka. Upravo su ove dve glavne osobine apsurdnih situacija – njihova pojedinačna nesupstancijalnost, odnosno nemogućnost pronalaženja njihovog značenja u njima samima, i intruzivnost u dobro uređeni poredak – ono što apsurdne situacije konstituiše kao lakanovsko Realno, nasuprot Imaginarnom i Simbolnom, gde su sva tri elementi strukture stvarnosti iz perspektive lakanovske pshioanalize. U tekstu ću se truditi da ove situacije konstituišem kao Realno i da im, shodno tome, pronađem mesto u „stvarnosti” filma. Osim toga, u filmu je ključan i ideološki karakter večere, uzevši u obzir ulogu večere u životu privilegovanih klasa kao trenutka u kome ne samo što se prikazuje raskoš njihovih privilegija, već dolazi i do ispoljavanja društvenog identiteta koji pripadnici te klase dele. Ipak, ispod tog identiteta, ispod te društvene maske, persona-e u klasičnom smislu, nalazi se drugi identitet koji se otkriva tek kada se njegovi nosioci nađu u apsurdnim situacijama. 

 Napokon, tematika snova je ovde nezaobilazna, kao i njihova uloga u životu ove grupe buržuja. 

Dakle, apsurdne situacije kao upadi Realnog, ideološki karakter večere i značenje snova jesu tri glavne tačke na kojima ću zasnovati svoj tekst. 

 „Šta ovo treba da znači?” 

 Pitanje koje Fransoa Teveno postavlja više puta u toku filma, i to u apsurdnim situacijama – „šta to treba da znači?„ ili, preciznije, „šta je značenje ovoga?” – već naglašava mesto apsurdnih situacija u filmu. Pitanje je prvi put postavljeno kada grupa buržuja, predvođena Tevenoom, stiže u dom Senešalovih na zakazanu večeru, ali se ispostavlja da je večera dogovorena za sutradan, iako je ambasador Akosta ubeđen da je poziv bio za večeras – ovde nastupa prvi apsurd, prvi konflikt između onoga što je Akosta čuo i onoga što „jeste”. Već ovde vidimo da buržuji deluju pomalo zbunjeno – pitaju se zašto sto nije postavljen, a prošlo je osam; nisu sigurni da li da u potpunosti odustanu od dogovora ili da odu na drugo mesto itd. Neobična situacija u kojoj su se našli narušava njihove ustanovljene odnose i oblike ponašanja, planove i dogovore, što je tek nagoveštaj osnovne karakteristike apsurdnih situacija. Potom svi zajedno odlaze u restoran, ali nalaze da je vlasnik restorana umro i da mu se telo, unutar kovčega, nalazi u glavnoj prostoriji restorana, ali, uprkos tome, osoblje restorana je voljno da ih usluži, a šef sale im obećava i odličnu večeru, bez obzira na to što je mrtvac u istoj sobi, mada skriven od očiju buržuja paravanom. I ovde se modusi ponašanja remete neočekivanim neprijatnostima. 

 Pitanje je, zašto ove situacije nazivamo apsurdnim, neobjašnjivim? U slučaju mrtvaca u restoranu, nižu se pitanja: otkud on tu, zašto pogrebna služba nije došla po njegovo telo, zašto je restoran otvoren uprkos nesrećnom događaju? Na ova pitanja nema odgovora zato što su sama pitanja apsurdna, ili bar nema smislenog odgovora. Ukoliko pokušamo da ga pronađemo, to će biti nemoguće i zapašćemo u nerešive protivrečnosti. Slično je i sa kasnijim situacijama – primera radi, sa nestašicom čaja, kafe i mleka u kafeu ili sa ulaskom vojnog bataljona u kuću Senešalovih, trenutak nakon što je večera konačno otpočela ili, pak, situacije u kojoj Teveno zatiče svoju ženu kod Akoste.

I tu se nižu slična pitanja koja ukazuju na apsurdnost i inherentnu nemogućnost smislenog i, uslovno rečeno, logičnog odgovora: kako to da nema čaja, kafe i mleka? Koliko je to gostiju bilo da svega toga nestane? Ili, kakvi su to vojni manevri koji se odigravaju u sred Francuske? Kakav je to običaj da pukovnik sa čitavom četom svrati na večeru? Ili: kako to Teveno tako staloženo i smireno reaguje na činjenicu da mu je žena kod Akoste i odlazi da je čeka kod automobila? Kako tako lako prihvata izgovor da Ako šta želi da joj pokaže „sursik”, iako to ne postoji? 

 Šta nam govori ova inherentna nemogućnost smislenog, logičnog odgovora? Šta je suštinski pokušaj davanja odgovora na ovo pitanje, pokušaj traženja smisla u ovim intruzijama? Na ovo pitanje je, za razliku, moguće odgovoriti, ali da bismo to učinili, referisaćemo na trodelnu strukturu stvarnosti lakanovske perspektive – podelu na Imaginarno, Simbolno i Realno. Ovu podelu je najbolje ilustrovati primerom bilo koje društvene igre: Simbolno je element strukture stvarnosti koji zahteva da bude pravila, ali pravila uopšte, ne konkretnih pravila x ili y (za taj nivo pobrinuće se simboličko, o čemu će biti reči malo kasnije). U tom smislu, Simbolno određuje formu, ono daje formu koja mora biti forma pravila, ma kakva ta pravila bila – simboličko ispunjava formu sadržajem, konkretnim pravilima x ili y – dakle, u primeru sa društvenim igrama, Simbolno zahteva uređenost pravilima. Imaginarno su ovde imena figura i njihov fizički oblik, ali ne samo to – ukoliko smo Simbolno odredili kao apstraktnu formu pravila, Imaginarno se tiče sadržaja u svim njegovim oblicima. Lako bi bilo zamisliti igru u kojoj postoji uređenost pravilima, ali su svi sadržaji zamenjeni u odnosu na prethodni sadržaj. Napokon, Realno je ovde kontingentno (na ovo ću se vratiti malo kasnije) – inteligencija igrača ili neki događaj koji bi mogao da poremeti igru ili da je u potpunosti prekine, dakle, nešto što ne pripada simbolnom poretku, ali nije ni Imaginarno. 

 Apstraktnije govoreći, simbolni poredak predstavlja stvarnost koja je simbolizovana, u kojoj „sve ima svoje mesto” u poretku i ništa mu ne izbegava, i u kome su stvari preko mehanizma označitelja i označenog uhvaćene u simbolnu mrežu kojom subjekti uređuju svoju stvarnost. Simbolno je pre svega, ali ne samo, lingvistička kategorija, stvar jezika. Simbolni poredak se sastoji iz pravila, i onih kojih smo svesni i kojih nismo, a koja moramo pratiti (baš kao i pravila u društvenim igrama) da bismo mogli da komuniciramo sa drugima, odnosno da se preko te komunikacije konstituišemo kao subjekti (opet, kao što su figure u društvenim igrama konstituisane preko pravila). Očigledno je da komunikacija i pravila komunikacije predstavljaju nešto što je poput druge prirode svih nas, nešto bez čega ne možemo – drugim rečima, i mi smo uhvaćeni u simbolnu mrežu, kao i sve ostale stvari koje tu smeštamo. Poredak je „veliki Drugi” – deluje kao da smo zbog toga što moramo da se pokorimo pravilima da bismo bili prepoznati kao subjekti potčinjeni nekom agensu koji upravlja našim radnjama. U smislu u kome nas to određuje, jesmo – simbolnom poretku kao velikom Drugom, koji može biti otelotvoren, npr., u Boga koji sve vidi i sve kontroliše. 

 Koja je razlika između simbolnog i simboličkog, s obzirom da ova dva termina zvuče slično? Ovde je zanimljiva prva pojava biskupa u filmu, koji dolazi kod Senešalovih kako bi postao njihov baštovan. Osim mogućeg tumačenja podređenosti Crkve najmoćnijoj, najvišoj klasi, kojoj ona služi samo da okopava baštu i brine se o travnjaku kako prosperitetno kapitalističko imanje, odnosno kapitalistički poredak, ne bi ogrezlo u korov i trnje, odnosno u „nemoral i greh”, biskup je biskup po simbolizaciji, ali simbolizaciji koja je drugačija od simbolnog poretka o kome smo malopre govorili. Dok simbolni poredak podrazumeva simbole koji su u vezi samo sa drugim simbolima (zahteva apstraktnu formu), simbolizacija o kojoj ovde govorimo, koja je simbolička, u vezi je sa stvarima. Tako biskupa konstituiše njegova crkvena odora i krst oko vrata – u trenutku u kome se on pojavljuje u baštovanskom kombinezonu, gospodin Senešal ga grubo izbacuje iz kuće, ali kada se vrati u svom „pravom odelu”, prepoznaju ga kao sveštenika, iako je u pitanju čovek istog fizičkog izgleda. U tom smislu, moglo bi se reći da sveštenik nije sveštenik zato što poseduje neke esencijalne osobine koje ga određuju kao sveštenika, već zato što je tako prepoznat od drugih subjekata. Hipotetički, kada bi svi subjekti prestali da svešteničku odoru prepoznaju kao pripadnost crkvenim redovima, sveštenik više ne bi bio sveštenik. 

 U samom filmu se jasno „vide” sva tri elementa strukture stvarnosti – Simbolno su pravila po kojima se buržuji ponašanju, njihovi fini maniri i bonton, upućenost u hranu i piće i načine na koji se oni najukusnije, „najprimerenije” konzumiraju, za razliku od prostog konzumiranja (kakvo vidimo kod Akostinog šofera); Simbolno je isto tako mesto koje zauzimaju u društvu – Akosta je ambasador, Senešalova žena je – prosto – Senešalova žena, Teveno i Senešal su dobrostojeći biznismeni itd. Kada se ne bi ponašali po propisanim pravilima i ne bi zauzimali te društvene funkcije, ne bi bili to što jesu. S druge strane, njihova imena, prošlost, fizički izgled ili boja glasa jesu ono Imaginarno, i mogli bismo zamisliti da izgledaju potpuno drugačije i imaju druga imena, pa da opet budu grupa buržuja koja uporno pokušava da večera ali joj ne polazi za rukom. Ipak, Imaginarno nije slučajno, nije proizvoljno, već je, strukturalno gledano, determinisano Simbolnim. 

 Koja je uloga Realnog u svemu ovome? Slično kao i u apsurdnim situacijama u filmu, Realno je, uslovno rečeno, neobjašnjivo, neuhvatljivo, nešto što izmiče simbolizaciji i smeštanju u simbolni poredak – kao što se apsurdne situacije ne mogu objasniti i izmiču smeštanju u „smisao”, kao kada Teveno pita: „Šta je značenje ovoga?” ali ne dobija odgovor – već je ono traumatični ostatak, višak koji nije mogao biti simbolizovan. Lakan to naziva Stvari, sa velikim „s”, ali ne u smislu u kome je to kantovska stvar-po-sebi, transcendentalna, nedostupna razumu, lišena svojstava, neproizvedena i s one strane nama dostupne stvarnosti. Realno nije nešto eksterno simbolnom poretku što je supstancijalno i pozitivno postoji, neka opipljiva stvar, već se nalazi u središtu samog poretka – ono je njegov nedostatak, ono je istovremeno višak, u smislu da izmiče simbolizaciji, i manjak, u smislu da je posledica nekoherencije, nesavršenosti i nedostataka samog poretka. Tako Realno u isto vreme i proizvodi ali je i proizvedeno – ne samo što remeti simbolni poredak i unosi pomenute nedoslednosti, nepravilnosti i konflikte u njega, već je proizvod upravo tih nepravilnosti i konflikata, odnosno nemogućnosti simbolizacije. Na tom tragu, Realno bi se moglo kvalifikovati kao „ekstimno” – eksterno intimno – u smislu da je spolja ali i da je istovremeno i unutra, na neki način ni tamo ni ovde, što samo dodaje neobjašnjivosti i izmičućem karakteru Realnog. Ovo direktno sledi iz boljeg pogleda na apsurdne situacije. Iako su situacije definitivno apsurdne i nemaju objašnjenja, ne padaju sa neba i ne predstavljaju neko „čudo” – ne, svaka od tih situacija je proizvedena od strane nepravilnosti i pukotina u simbolnom poretku: primera radi, vojna četa koja upada u kuću Senešalovih (i pritom konzumira marihuanu, što samo čini stvar apsurdnijom) je tu usled manevra koji se obavlja (što možemo da predstavimo kao pukotinu u poretku pošto vojne vežbe u gradu inače nisu deo poretka) i tako biva proizvedena iz nekoherencija u simbolnom poretku. U isto vreme, one remete simbolnu stvarnost subjekata i tako proizvode niz posledica tamo gde vrše svoj upad (odnosno, gde Realno vrši svoj upad) – buržuji opet ne mogu da večeraju zbog vojske ili ih misteriozni nestanak Senešalovih tera u beg pošto misle da je u pitanju policijska racija, time efektivno upropašćujući sebi priliku za ručak. Tako je odnos Realnog i Simbolnog dijalektički odnos – Realno je proizvod Simbolnog, jer sama manjkavost poretka uzrokuje nemogućnost simbolizacije Realnog, ali takođe uslovljava Simbolno jer zauzvrat biva uzrokom te manjkavosti. 

 Treba napomenuti još jedan aspekt nepostojanja Realnog – ono ne mora da se desi, ne mora da ga ima bilo kako osim kao uzroka nereda u poretku. Poput traumatičnog događaja koji se identifikuje kao traumatičan tek onda kada se prepozna kao uzrok simptoma, Realno se retroaktivno prepoznaje kao Realno tek nakon distorzije ili ponavljanja (poput ponavljanog neuspeha večeranja) koju unosi u simbolni poredak. Tako u filmu, situacije se ne definišu po sebi – prepoznajemo ih kao apsurdne, odnosno lakanovski Realne, tek po posledicama koje imaju. 

 Ako smo Realno konstituisali istovremeno kao manjak i kao višak, ono ne može a da nas ne podseti na objet petit a: isto kao što Realno ne mora da postoji da bi imalo posledice, da bi bilo efikasno, tako i objet petit a ne postoji, ono je manjak, praznina u simbolnom poretku, praznina u kojoj je simbolizacija izostala. Istovremeno, ono je i višak, i to višak jouissance-a. Ako smo stavili znak jednakosti između Realnog i apsurdnog, postaje jasno da samo teorija koja rukuje pojmovima poput Realnog, objet petit a i jousissance-a, pojmovima koji istovremeno jesu i nisu, kojoj su inherentne naizgled apsurdne konstrukcije može da adekvatno analizira i bavi se apsurdnim situacijama – ali ne tako da se stvara novi apsurd, kao u filmu, već se dobija jedna drugačija vrsta racionalnosti. To nije pozitivistička racionalnost, koja rukuje formulama A = A i ne-A = ne-A, već dijalektička racionalnost u kojoj se suprotnosti prožimaju, čije se elementarne čestice ne mogu svesti na puke identitete samima sebi i čiji pojmovi uslovljavaju jedni druge u naizgled, i samo naizgled, apsurdnom krugu. 

 Kuvanje i ideologija 

 Pošto smo ustanovili objasnili funkcionisanje simbolnog poretka, očigledno je da večera (uzeta u širem smislu, kao obred jela) ima vrlo važno mesto u poretku. Nije slučajno što baš buržoazija pokušava da večera tokom celog filma – u životu viših klasa, večera nikad nije samo večera. Postoji još nešto u vezi sa njom što joj daje posebnu važnost. Kada buržoazija večera, sama hrana nije bitna – to je prilika da se razgovara o mnogo unosnijim stvarima, poslovanju, političkim prilikama itd. Hranu ovde možemo da posmatramo kao fetiš – kao materijalni objekat koji sam po sebi nije bitan i može da uzima razna obličja, ali je zato bitno ono što je ’„iza objekta”, svojevrsna „aura” koju fetišizirani objekat poseduje i koja je zapravo ono što je važno, što zanima fetišistu – u ovom slučaju, buržoaziju. No, na funkciju fetiša ovde ćemo se vratiti malo kasnije. 

 Ovde je uputno referirati na Levi-Strosov semiotički trougao hrane, odnosno na tri načina pripreme hrane koji označavaju odnos prirode i kulture: sirova hrana kao ono što označava prirodu, pečena kao ono što označava kulturu i civilizaciju, i kuvana kao posrednik između dve suprotnosti. Čitav odnos označava suprotstavljanje prirode i kulture, prirode i civilizacije, odnosno prirode kao neproizvedene i istorije kao proizvedene, u određenom smislu. Pošto je odnos prirode i istorije predmet skoro svake ideologije (a naročito filozofije kao najvišeg oblika ideologije, da se poslužimo Marksovim rečima), možemo da zaključimo da su svaki doručak, svaki ručak i svaka večera stvar ideologije, da taj obred, uredno smešten u simbolni poredak, nikako nije običan, stvar svakodnevnice. U tom smislu, kada buržoazija sedne za sto da obeduje, onda ona uživa u jednom buržoaskom obedu koji je do kolena u ideologiji. Pitanje je: u kojoj ideologiji? Ako dalje sledimo Marksa i potvrdimo da su vladajuće ideje jednog društva u jednom periodu ideje njegove vladajuće klase, onda je jasno da je večera do kolena u vladajućoj ideologiji. Večera ima svoja pravila i u tom smislu je potpuno smeštena unutar simbolnog poretka. Ne stiče li se takav utisak direktno iz filma? Kada naša grupa buržuja sedne za sto, ona bira sa ukusom, vrlo probrano na primeren način; kada pije martini, pije ga gutljaj po gutljaj, kako je primereno. Kao što sam već pomenuo, Akostin šofer to radi na sasvim drugačiji način, i tu možemo da vidimo naznake klasnih razlika i klasnog sukoba koji se kasnije opravdavaju rečima gospođe Senešal – „on je običan, neobrazovan čovek”. Drugim rečima, da bi se propisno konzumirala hrana i piće, potrebno je obrazovanje, odnosno tretman i način života rezervisan samo za privilegovane. 

 Ovde večera ima karakter rituala sa jasno propisanim odredbama, skoro poput ceremonije – u tu svrhu, zanimljivo je da se restoran u kome je mrtav čovek zove „La sabretache”, a reč označava deo uniforme konjičkih oficira iz Napoleonovog vremena, što nas ne može podsetiti ni na šta drugo osim na ceremonijalnost, svečanost. Možemo da zamislimo da se buržuji redovno sastaju u pokušaju da večeraju i da postaje svojevrsnom tradicijom, a tradicija se pojavljuje tamo gde postoji odsustvo institucija, odsustvo zakonske regulacije. Rituali su pokušaj da se nadoknadi nedostatak pomenutog – kao u zemljama bivšeg sovjetskog bloka, pa i ovde, gde se nakon raspada institucija zarad slobodnog protoka kapitala osvežavaju rituali – verski, sekularni, lični itd. Ni sam film nije daleko od te asocijacije – korumpiranost ambasadora Akoste i njegovih saučesnika u švercu drogom implicira odsustvo regulacije, baš kao i vojne vežbe u sred grada, sa vojskom koja nepozvana upada u kuću, pritom slobodno pušeći marihuanu. U tu svrhu, buržuji pokušavaju da svojim ritualima, ovde konkretno ritualom večere, zamene odsustvo institucija i odbrane svoje uređene živote od nasrtaja deregulacije. 

 Što se ritualnosti i ideologije tiče, interesantan je obrt koji Bunjuel pravi u svom filmu Fantom slobode, u kome gosti sede za stolom na toaletnim šoljama, vode prijatan, prijateljski razgovor, a kada žele da jedu, pitaju domaćina za ’’onu sobu’’. Na isti način, i delatnost suprotna jelu jeste itekako ideološka, što samo potvrđuje to da simbolni poredak uređuje sve, da je poput ’’druge prirode’’ subjekata, i da se subjekti konstituišu unutar poretka i preko poretka. 

 Vratimo se sada na fetišistički karakter večere. Fetiš po pravilu služi da bude nadoknada manjku, nečemu čega nema – on predstavlja neprestanu potragu za pravim objektom želje, za objektom koji nikad neće moći da bude zadobijen. Nameće se pitanje manjka: ako fetiš služi da prikrije manjak, onda on prikriva manjak – čega? 

 Kada se odigravaju upadi Realnog, kada dolaze do izražaja pukotine i nekoherencije u simbolnom poretku, dolazi i do pukotina i nekoherencija u Simbolnom u odnosu na buržuje – od finih, uzornih subjekata građanskog društva buržuji postaju zbunjeni, odbacuju svoje manire i ponašaju se drugačije nego pre. Možda se baš u ovome krije diskretni šarm buržoazije – moraju nas šarmirati svojom sposobnošću da se indiskretno i neprimereno izvuku iz svake neprijatne situacije da bi nakon toga povratili prisebnost i nastavili po starom – diskretno i primereno. I taman kad pomislimo, u sceni u kojoj u kuću upadaju naoružani teroristi, da je s buržujima gotovo i da ovoga puta neće moći da izbegnu smrtonosni susret sa Realnim, ispostavlja se da je to bio Akostin san, nakon čega se sve vraća u normalu. 

 Ovde možemo da pokušamo da primenimo pojam persona-e u antičkom smislu. U antici je taj izraz označavao društvenu ulogu koju je pojedinac preuzimao na sebe; vremenom je taj izraz počeo da označava ličnost, individuu, neponovljivost i vlastitost svakog od nas, tj. osobu, kako i glasi doslovan prevod. Od identifikacije društvene uloge, pojam je počeo da označava naročitu vrstu individualnosti koja je došla do izražaja u periodu uspona buržoazije na mesto vladajuće klase. Ipak, ako oživimo pojam persona-e u klasičnom značenju, možemo da kažemo da prilikom intruzije Realnog u simbolni poredak, buržujima spada ova maska društvene uloge i ispod nje se vidi njihova „prava suština” – licemerje, egoizam, pohlepa (npr. kada Akosta pokušava da zgrabi komad mesa sa stola prilikom upada naoružanih muškaraca) itd. Ipak, ovo je lažni trag, jer je ispod maske otkriva pozitivna egzistencija, otkriva se da nečega ima, što je u direktnoj suprotnosti sa stavom da buržuji pokušavaju da večeraju zato što je večera fetiš koji prikriva manjak, pošto se ovde otkriva da manjka nema. 

 O čemu se zapravo radi? Što se buržuja kao pojedinaca tiče, njihova promena ponašanja ne otkriva ništa drugo do nekoherencije u simbolnom poretku. Doduše, manjak ostaje. Fetiš služi da prikrije manjak – fetiš je uvek zamena za originalni objekt želje koji je izgubljen i koji se ne može povratiti, ali uprkos tome, želja ne jenjava i potraga za objektom želje se nastavlja, kao što je već rečeno. Zato buržuji uporno i pokušavaju da večeraju, jer su potaknuti željom za (nedostižnim) objektom želje. Međutim, večera je nemoguća – same pukotine u simbolnom poretku stvaraju upade Realnog i zato, hipotetički, ako buržuji pokušaju da večeraju stotinu puta, desiće se stotinu apsurdnih situacija. To može da znači samo jedno – da je manjak koji fetiš prikriva manjak u samom simbolnom poretku, manjak inherentan poretku, a da mi fetišom pokušavamo da „zaboravimo” da je simbolni nedostatak manjkav. Time večera postaje začarani krug – nemoguća je, ali to ne sprečava buržuje da pokušavaju da večeraju. Drugim rečima, fetiš je S, odnosno označitelj manjka u Drugom, označitelj manjka u simbolnom poretku, tj. velikom Drugom. Takođe je i označitelj objet petit a, nedostatka, praznine u simbolnom poretu. Upravo je taj manjak ono što proizvodi Realno, što proizvodi apsurd; istovremeno, Realno proizvodi manjak, apsurd proizvodi sopstvenu nemogućnost „deapsurdizacije’’ – preciznije, apsurd samom sebi onemogućava ukidanje preko simbolnog poretka. Apsurd je nužan – buržoazija ne može bez njega. Na taj način se čini da je upornost s kojom buržuji pokušavaju da večeraju u vezi sa njihovom šarmantnom veštinom bega iz svake neprijatne situacije – ako je apsurd nužan, onda je nužan i ovaj šarm indiskretnog izvlačenja iz situacije; paradoksalno, da bi se desio svaki sledeći apsurd, neophodno je da buržuji budu sposobni da se vrate na staro, a sposobni su za to upravo zahvaljujući neuništivom Realnom koje iznova i iznova prodire u simbolni poredak. 

 Simbolnost snova 

 Naposletku, treba se pozabaviti temom snova koji preovladavaju u, provizorno rečeno, drugom delu filma. Tematika snova nije retka u nadrealizmu, a Bunjuel joj je ovde posvetio dužnu pažnju. Iako izgleda da su snovi besmisleni kao i apsurdne situacije, ukoliko ispratimo dosadašnju liniju misli, videćemo da film ima i ovde mnogo toga da nam kaže. 

 Najinteresantniji je san gospodina Senešala, koji je zapravo „san u snu” koji sanja Teveno. Prvo što možemo da uočimo jeste da Senešalov san izražava strah buržuja da budu razotkriveni – čak je i hrana, taj fetiš, lažna jer batleru na pod ispada veštačka piletina – u svojim zadnjim namerama i prevarama koje vrše nad svojim „prijateljima”. Kada se podigne pozorišna zavesa i prekine ih (ponovo) u večeri, najupečatljivi je momenat šaptača koji im govori tekst koji treba da izgovore. Upravo šaptač igra ulogu velikog Drugog, simbolnog poretka, koji subjektima govori šta da govore i šta da rade; s druge strane, i publika istovremeno igra ulogu velikog Drugog – ona je poput kriterijuma pred kojim se moramo dokazati ili doživeti sramotu. Nije li Senešalova reakcija – preznojavanje i zbunjenost, odnosno strah od nestanka na dubljem nivou – upravo ono što bi nam se desilo kada bismo sutra naprasno zaboravili jezik kojim govorimo i bili onesposobljeni da komuniciramo sa drugima unutar poretka? Kada pojedini buržuji počinju da odlaze i odbijaju da ispune zadatu ulogu, publika negoduje i odbacuje ih – da je moguće odbiti zadatu ulogu u simbolnom poretku, bili bismo odbačeni. Ukoliko bi se to desilo, prestali bismo da budemo subjekti – drugim rečima, prestali bismo da budemo ljudi. Ipak, otelovljenje Drugog ukazuje na još jednu osobinu simbolnog poretka – na njegovu ranjivost. Onog trenutka kada Drugi prestane da funkcioniše kroz simbole, kroz reči i kontrolu nad rečima i komunikacijom, već uzima fizički oblik, podseća na duha koji uzima telo – a onda se taj duh bar može napasti, ako ne i uništiti. Dobar primer toga jeste skorašnja revolucija u Egiptu – onog trenutka kada je vlast prestala da upravlja simbolima i kada je posegnula za fizičkim, odnosno za oružjem i fizičkom silom, represijom, dala je jasan znak da je u krizi. S druge strane, kada se poredak otelovi, može da posluži kao desničarska fetišizacija Jevrejina (ili Arapina, crnca, Albanca itd.) koji povlači sve konce i upravlja subjektima, jer desničari svih provenijencija ne vide strukturu, ne vide odnose i veze, nego telo na koje mogu uperiti prstom. Međutim, s obzirom da nadrealizam, kao i psihoanaliza, želi da govori o onome o čemu je zabranjeno govoriti, želi da govori o razlozima usled kojih neko ne želi da govori o zabranjenom i da, u naznačenom smislu, Bunjuelov film nosi subverzivnu poruku, legitimno je otpisati ovaj desni pokušaj fetišizacije. Desničari, kada se radi o zabranjenom govoru, ne žele da govore o tome, jer je bitno očuvati red, ne unositi zbrku – u neku ruku, ne stvarati apsurd, a već smo rekli da psihoanalitička teorija jedina može da analizira apsurd, s obzirom da i sama rukuje naizgled apsurdnim pojmovima. 

 Nakon što se Senešal budi, odlaze na okupljanje kod pukovnika. Odmah je jasno da se ambasador Akosta ne uklapa u ambijent, do te mere da na provokacije pukovnika odgovara hicima iz pištolja, usmrtivši pukovnika. Ubrzo zatim, otkriva se da Teveno sve sanjao, pa i Senešalov san. Šta nam ovo govori? Prvo, da se Teveno brine da će Akosta burno odreagovati i kompromitovati sebe, Senešala i samog Tevenoa i ugroziti šverc drogom u kome učestvuju, što bi ih sve upropastilo. S druge strane, možemo opet da se vratimo na simbolni poredak i Realno. Ukoliko vojsku razumemo kao Realno, što je u saglasnosti sa apsurdnim situacijama koje smo malopre analizirali, kao nešto što vrši intruziju u simbolni poredak buržoazije koji obiluje ritualima i tradicijama, možemo reći da pukovnik kao otelotvorenje vojske predstavlja pretnju ovom poretku, zbog čega se Akosta odvažio na ubistvo. Odnos Realnog i simbolnog poretka ostaje isti kao i pre – unutrašnje protivrečnosti buržoaskog društva, odnosno klasni antagonizmi, sami rađaju vojsku i militarizam uopšte. Istorijski gledano, vojska se nije suzdržavala od pučeva i pobuna – prevedeno sa jezika marksizma na jezik psihoanalize, kontradikcije buržoaskog društva su pukotine simbolnog poretka koje rađaju vojsku koja je Realno i, s vremena na vreme, vrši intruzije u poredak. S druge strane, vojska održava buržoasko društvo, pa samim tim i njegove kontradikcije, tako ponovo iscrtavajući začarani krug Realnog i Simbolnog. 

Autor: Vuk Vuković/Izvor: Filmske radosti | Filmovi koji nas gledaju

_______________________________________________________________________________________________

 Uronite u nadrealni svet Luisa Bunjuela

U dnu uske, slepe ulice u centru oblasti u Meksiko Sitiju gde živi srednja klasa, leži trospratna kuća od cigle sa belim prozorima koja ne daje nikakav nagoveštaj o bizarnim i šokatnim predstavama koje su u njoj smišljene.

bunuel3Luis Bunjuel, otac nadrealističnog filma, živeo je u jednostavnoj, ograđenoj kući više od 30 godina nakon što se smestio u Meksiku gde je pobegao iz građanskim ratom razorene Španije.

Za čoveka koji je šokirao gledaoce scenama ruke zagađene mravima, sečenja očne jabučice žiletom i eletantnih večera na klozetskim šoljama, Bunjuel je ovde živeo iznenađujuće pitomo i mirno.

Sada je španska vlada, koja je kupila kuću od Bunjuelove porodice, otvorila vrata publici. Plan je da se kuća pretvori u stecište španskih i meksičkih režisera sa radionicama i povremenom izložbom u čast filma na španskom jeziku. Inauguracija se poklopila sa 30. godišnjicom Bunjuelove smrti u glavnom gradu Meksika.

Kritičari Bunjuela smatraju jednim od najvećih režisera sa filmovima „Zlatno doba“ i „Opskurni predmet želje“ koji su pomerali granice dobrog ukusa ali i naracije.

Njegovi savremenici u Holivudu, pre svih Alfred Hičkok i Džordž Kjukor, divili su se njegovoj slobodi i kreativnosti sa kojima je izveo svoja 32 filma. Njegova dela su i dalje inspiracija za filmadžije – režiser Vudi Alen učinio je da se lik Ovena Vilsona u filmu „Ponoć u Parizu“ iz 2011. upozna sa mladim Bunjuelom.

I pored živopisne ostavštine, Bunjuelov dom je predstavljen onakvim kakav je bio za života režisera i nije ni nalik muzejskom tretmanu kuća ruskog revlucionara Lava Trockog ili slikarke Fride Kalo. Kuću je moguće posetiti samo kada su organizovani posebni događaji, izložbe ili zakazivanjem posete kod Ministarstva kulture Španije.

Bunjuel nikada nije zamislio svoju kuću kao ogledalo svog rada, što, na primer, nije slučaj sa meksičkim režiserom Giljermom del Torom čiji je dom u južnoj Kaliforniji prepun čudovišta i slika junaka iz njegovih filmova.

Pisac Karlos Fuentes jednom prilikom se našalio na Bunjuelov račun rekavši da je njegov dom „bezličan kao zubarska čekaonica“. Ironično, budući da je Bunjuel živeo kao mali buržuj, kaže Hoze de la Klina, jedan od autora serije intervjua sa režiserom pod nazivom „Luis Bunuel, Don’t Peek Inside“.

„Nije pokušavao da se pretvara da je boem ili neshvaćeni umetnik. Njegov život je bio prilično normalan i miran“.

Ili, kako je Bunjuel naveo u svojim memoarima, „osećam se dobro jedino u svojoj kući gde sam lojalan svakodnevnoj rutini“.

I pored toga, poseta kući u okrugu Del Valje podseća da je Bunjuel tu živeo.

Osunčani foaje idealan je za ispijanje suvih martinija koje je voleo pre ulaska u dnevnu sobu gde se prikazuje film. U dnu kuće je mala, udobna kuhinja sa belim pločicama, a ispred bašta sa roštiljom.

Sveštenik koji je poznavao Bunjuela kaže da je reditelj voleo da prekine rutinu spaljivanjem romana Agate Kristi i drugih pisaca u svom kaminu.

„Uvek je bilo mašte i humora i dobre hrane“, rekao je njegov sin Huan Luis koji je takođe režiser.

U kući ipak postoje poneki podsetnici na Bunjuelove filmove poput plakata za „Mlade i proklete“. Scenarija i rolne takođe su izložebi kao i fotografije sa snimanja nekih filmova.

Izgrađena početkom 1950ih prema planu arhitekte Artura Senca, zgrada je rađena po ugledu na Studentsku rezidenciju, kulturni centar Madrida u kome su rasli slikar Salvador Dali i pesik Federiko Garsija Lorka, obojica bliski prijatelji Bunjuela.

„Na neki način, bio je nostalgičan prema Španiji“, kaže Havijer Espada, direktor Centra Bunjuel u Kalandi, Španija. „Kuća podseća na španski stil i liči na arhitekturu egzila“.

Bunjuelova kuća probno je otvorena izložbom u decembru 2011 povodom pola veka filma „Viridiana“ koji je Vatikan nazvao blasfemičnim. Kuća je zatvorena ponovo u maju 2012. i opet otvorena prošle sedmice okruglim stolom na kome su učestvovali režiseri, novinari i glumica Silvija Pinal koja je igrala u njegovim filmovima.

Nekadašnja Bunjuelova muza rekla je da kuća nije ni nalik onoj kakva je bila kada su prijatelji dolazili na paelju i martini koktele koje je nazivao „bunjueloni“. I pored strogog izgleda, u kući je atmosfera bila karnevalska, rekla je ona a prenosi AP.

„Kuća će pokazati Bunjuela koga mnogi ne znaju“, rekla je Pinal. „On nije bio samo režiser. Bio je ljudsko biće. Ali gde je kantina?“

filmske-radosti.com

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

ZA ŠTA SAM ŽIVEO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

bertrand-russell-02BERTRAND RASEL,

književnik, filozof i pacifista, nobelovac,

umro  je na današnji dan, 02. februara 1970. godine

___________________________________________________________________________________________

Bertrand Rasel – Za šta sam živeo

Tri strasti, jednostavne ali neodoljive, su me nosile kroz život; čežnja za ljubavlju, traganje za znanjem, i  nepodnošljivo žaljenje zbog patnje čovečanstva. 

Ove strasti, kao snažni vetrovi, su me nosile tamo i amo po svojevoljnom kursu, iznad velikog okeana  patnje, dosežući  same ivice očaja.

Tragao sam za znanjem. Želeo sam da razumem ljudska srca. Želeo sam da saznam zašto zvezde sijaju.  Trudio sam se da shvatim  pitagorejsku moć po kojoj brojevi imaju uticaj nad tokom.  Nešto od toga, ali ne mnogo, sam i uspeo.

Ljubav i znanje  su me uzdizali  ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje  vuklo nazad ka  zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja  koji pravi ruglo od onoga što  ljudski život treba  da bude.  Čeznem da ublažim to zlo, ali to  ne mogu,  zato i  sam patim.

To je bio moj život.  Nalazim da je bio vredan življenja, i rado bih ga proživeo ponovo da mi se za to ukaže prilika.

Tragao sam za ljubavlju, jer  pre svega, ona  donosi  ushićenje;  tako snažno ushićenje  da bih često žrtvovao ostatak života za nekoliko sati ove radosti.  Tragao sam za njom, zatim,  jer olakšava samoću, tu užasnu samoću u kojoj prestrašena svest gleda preko ruba sveta u hladni, nedokučivi , beživotni bezdan.  Tragao sam za njom, naposletku, jer sam u  ljubavnom  sjedinjenju,  u čudesnoj minijaturi,  video naznake  vizije neba koje su sveci i pesnici zamišljali.

To je ono za čim sam tragao, iako to  može delovati  previše  za jedan  ljudski život, to je ono što sam, na kraju, i  pronašao.

***

Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac  više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje  vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti.

***

Kao zaljubljeniku  istine, nacionalna propaganda svih ratobornih nacija mi se smučila. Kao zaljubljeniku civilizacije,  vraćanje u varvarstvo me užasnulo.

***

Živeo sam u potrazi za vizijom kako ličnom, tako i onom  društvenom. Ličnom,  da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju  mudrost zemaljskim vremenima.   Društvenom : da zamislim društvo koje će tek biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i  u kom će mržnja, pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani.

U ovo verujem, a svet sa svim svojim užasima,  još nije uspeo da me  pokoleba.

*iz  predgovora autobiografije Bertranda Rasela Za šta sam živeo

Izvor:promenaideja.wordpress.com/

_________________________________________________________________________

Poruka Bertranda Rasela budućim pokoljenjima

Bertrand Rasel za  tv emisiju  Licem u lice na BBC-u 1959. godine:

Šta mislite da je vredno poručiti budućim pokoljenjima o životu koji ste proživeli i lekcijama koje ste kroz život  usvojili?

Želeo bih da prenesem  dva zapažanja, jedno intelektualno i jedno moralno. Intelektualno zapažanje je sledeće: Kada izučavate  bilo koju materiju, ili uzimate u obzir neku filozofiju , pitajte  se samo kakve su činjenice i kakva je istina  koju  te činjenice potkrepljuju. Nikada ne dozvolite da vas zavede ono u šta želite da verujete, ili ono za šta mislite da bi bilo društveno blagotvorno kada bi se u to verovalo. To je intelektualno zapažanje koje bih želeo da im prenesem.

Moralno zapažanje koje bih želeo da im  prenesem je veoma jednostavno … rekao bih  ljubav je mudrost, mržnja je nepromišljenost. U ovom svetu koji postaje sve tešnji  i povezaniji moramo naučiti da podnosimo jedni druge.  Moramo da naučimo da se iznesemo sa činjenicom da neki ljudi govore stvari koje se nama ne sviđaju. Jedino na taj način možemo živeti zajedno, a ako hoćemo da živimo, a ne  da umremo  zajedno,  mi moramo steći  dar  saosećajnosti  i trpeljivosti    koji  su ključni  za opstanak ljudskog roda na ovoj planeti.

Izvor:promenaideja.wordpress.com/

___________________________________________________________________________________________

Bertrand Rasel (engl. Bertrand Russell; Trelek, 18. maj 1872Penhrindejdrajt, 2. februar 1970) bio je britanski filozof i matematičar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine.

rasel-1Rasel kao filozof i logičar

U matematici je poznat po Raselovom paradoksu koji je ukazao na propuste u naivnom (neaksiomatskom) zasnivanju Kantorove teorije skupova.

Privatni život

Bertrand Rasel (u originalu Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell) rođen je 18. maja 1872. godine u plemićkoj porodici. Veoma rano je ostao bez roditelja, majka mu je umrla kada je imao 2 godine, a otac kada je imao 4. Ostali su on i njegov stariji brat Frenk (budući drugi Erl Rasel). O njima se brinuo njihov deda Erl Rasel (lord Džon Rasel) koji je bio predsednik britanske vlade 40-ih godina 19. veka, i dedina žena iz drugog braka. Kum mu je bio filozof DŽon Stjuart Mil. Rasel nije ispunio njihova očekivanja što se tiče ženidbe i decembra 1894. se oženio Amerikankom Alis Smit (engl. Alys Pearsall Smith). Alis je bila protestantkinja i to puritanskih shvatanja. NJihov brak je završen razvodom 1911. godine. Rasel nije bio uvek veran bračnom životu, poznate su bile dve ljubavne afere sa čuvenim damama od kojih je jedna bila glumica.

Bertrand Rasel je studirao filozofiju i logiku na Univerzitetu Kembridž od 1890. godine. Postao je član Triniti koledža 1908, godine. 1920. je putovao u Rusiju i posle toga predavao u Pekingu filozofiju jednu godinu dana. 1921. kada je izgubio profesorski posao oženio se Dorom Rasel (rođenom Blek) i sa njom je imao sina DŽona (John Conrad Russell, kasnije ga nasledio kao četvrti Erl Rasel) i ćerku Ketrin (Katharine Russell udata Tait). Rasel se u ovo vreme ispomagao tako što je pisao popularne knjige iz oblasti fizike, etike i obrazovanja za laike. Sa suprugom Dorom on je osnovao eksperimentalnu školu „Beacon Hill“ (u prevodu „Svetionik na bregu“) 1927. godine.

Posle smrti starijeg brata, Rasel 1931. godine postaje treći Erl Rasel. Međutim on se veoma retko pozivao na ovu titulu. Supruga Dora ga je izneverila u preljubi sa jednim američkim novinarom i Rasel se 1936. oženio po treći put. Nova supruga mu se zvala Patriša, bila je oksfordski student i guvernanta Raselove dece 1930. godine. Sa njom je imao jednog sina po imenu Konrad. U proleće 1939. preselio se u Santa Barbaru i predavao na univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. Bio je postavljen za profesora na Siti koledžu u NJujorku odmah posle toga, ali posle javnog negodovanja postavljenje je povučeno; njegovo radikalno mišljenje učinilo ga je moralno nepodobnim za predavača na ovom koledžu. U Britaniju se vratio 1944. i ponovo je predavao na Triniti koledžu.

1952. u svojoj osamdesetoj godini, Rasel se ponovo razveo i oženio četvrti put suprugom Edit, sa kojom se poznavao još od 1925. godine.

Bertrand Rasel je napisao tri toma svoje autobiografije krajem 1960-ih godina i preminuo je 2. februara 1970. u Velsu u svojoj 98. godini. NJegov pepeo je rasejan u planinama Velsa.

Treba pomenuti i da je Rasel poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom 50-ih i 60-ih godina dvadesetog veka.

Titulu Erla od Bertranda Rasela nasledio je najpre njegov sin DŽon Rasel (kao 4. Erl Rasel), a potom mlađi sin Konrad Rasel (kao 5. Erl Rasel). Konrad Rasel je izabran za naslednog plemića u britanskom Domu lordova, on je ugledni britanski naučnik.

____________________________________________________________________________________________

Raselov čajnik

Raselov čajnik je analogija filozofa Bertranda Rasela kojom ilustruje tvrdnju da nije na skeptiku da opovrgne baze onog što je nemoguće proveriti u religiji, nego da je na verniku da ih dokaže.

Princip

U članku koji se zove „Is there a God?“, napisanom 1952. godine za časopis Illustrated Magazine (ali koji nikad nije bio objavljen), Rasel je napisao:

„Mnogi pravoverni ljudi smatraju kako je posao skeptika da obore usvojene dogme, a ne dogmatika da ih dokažu. Ovo je, naravno, greška. Ako bih rekao da porcelanski čajnik kruži po eliptičnoj orbiti oko Sunca, između Zemlje i Marsa, niko ne bi mogao da ospori moju tvrdnju, pod uslovom da sam bio pažljiv i napomenuo kako je čajnik isuviše mali i da se ne može videti ni kroz najmoćnije teleskope. Ako dalje kažem kako je, s obzirom na to da moju tvrdnju niko ne može oboriti, nedopustivo da ljudski razum u nju sumnja, s pravom bi se moglo reći da govorim besmislice. Međutim, ako bi postojanje ovakvog čajnika bilo potvrđeno u drevnim knjigama, ako bi se svake nedelje slavio kao sveti predmet i ideja o njemu utiskivala u umove dece u školama, oklevanje da se poveruje u postojanje takvog predmeta postalo bi znak ekscentričnosti, a sumnjičavac bi privukao pažnju psihijatra u doba prosvetiteljstva ili inkvizicije u ranijim vremenima.“

Raselov paradoks

Kantorova teorija skupova sa kraja 19. veka nije bila zasnovana aksiomatski pa se zato nazivala naivna teorija skupova. Međutim ona je implicitno u sebi sadržala nekoliko aksioma od kojih je jedna bila da za svako svojstvo možemo formirati skup svih elemenata koji imaju to svojstvo.

Polazeći od ove aksiome Bertrand Rasel je 1903. konstruisao paradoks, po njemu nazvan Raselov paradoks koji je oborio naivnu teoriju skupova. Taj paradoks se može iskazati na više načina i u više formi a suština je sledeća:

Ako za svako svojstvo postoji skup svih objekata koji zadovoljavaju to svojstvo onda to isto važi i za svojstvo „skup ne pripada sam sebi“. Ovo svojstvo je vrlo prirodno jer je vrlo teško naći skup koji pripada sam sebi. Označimo sa X skup objekata za koje važi ovo svojstvo. Da li X pripada sam sebi? Ako pripada onda znači da zadovoljava svojstvo „skup ne pripada sam sebi“ što je kontradikcija. Ako pak ne pripada sam sebi onda će da zadovolji traženo svojstvo pa će baš da pripada sebi, što je opet kontradikcija.

Do pojave ovog paradoksa verovalo se u nepobitnost matematičke istine i neprotivurečnost Kantorove teorije skupova. Posle Raselovog paradoksa usledila je i serija drugih paradoksa od kojih posebno izdvajamo Rišarov paradoks. Njihovom pojavom matematička građevina je bila ozbiljno uzdrmana do samih temelja i pretila je opasnost da se sruši. Kriza matematike je rešavana pojavom novih pravaca (Rasel – logicizam, Brauerintuicionalizam, Hilbertformalizam).

Jedna varijanta iskazivanja Raselovog paradoksa je: Postoje katalozi knjiga iz biblioteke. Ti katalozi se takođe smatraju za knjige. Neki katalozi sadrže sebe, a neki ne (u katalogu). Možemo posmatrati jedan novi katalog u koji su popisani svi katalozi koji ne sadrže sebe. Da li ovaj katalog sadrži sam sebe? Ponovo će oba slučaja analiziranja dovesti do kontradikcije.

Jedno od mogućih prevazilaženja Raselovog paradoksa je da se skup svih skupova ne smatra za skup, nego za klasu (klasa je ovde uopštenje pojma skupa).

sr.wikipedia.org/

___________________________________________________________________________________________

Rasel u Njujorku

Bertran Rasel, jedan od utemeljivača analitičke filozofije i nepokolebljivi humanista, u Njujorku je doživeo neke od najtežih trenutaka u svojoj karijeri

NYCVremenska tačka u kojoj Bertran Rasel stiže u Njujork je 1940. godina. Čuveni engleski filozof, matematičar, logičar, istoričar i društveni reformator, u Njujork stiže nakon angažmana na Univerzitetu u Čikagu. Njegov boravak u Njujorku propraćen je skandalom – nakon javnog pritiska zbog stavova o seksualnom moralu iznesenim u nekoliko knjiga, on dobija otkaz.

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1950), pisac knjiga i svestrani filozof, u Njujorku dobija titulu „moralno nepodobnog“. Sudija koji je vodio slučaj bio je irski katolik Džon Mekgijan, koji je na osnovu Raselovih polazišta u knjigama O obrazovanju, U šta verujem, Obrazovanje i savremeni svet i Brak i morali doneo zaključak da je Rasel „nepodoban za podučavanje filozofije“. U ovim knjigama Rasel je, između ostalog, zagovarao seks pre braka.

Sud donosi presudu kojom Raselova žalba biva odbijena, a tadašnji gradonačelnik Njujorka La Gvardija ukida sredstva iz budžeta za njegovu poziciju na Univerzitetu. Mnogi intelektualci, koje je predvodio Džon Djui, protestovali su zbog ovakvog tretmana. Ajnštajnov slavni aforizam: „Veliku umovi su uvek nailazili na nasilnu opoziciju od strane mediokritetskih umova“, nastao je upravo u njegovom otvorenom pismu podrške Raselu. Djui je zajedno sa Horasom M. Kalenom objavio zbirku članaka o ovoj aferi pod nazivom „Slučaj Bertran Rasel“.

Rasel se ubrzo pridružio Fondaciji „Barns“, gde je raznovrsnoj publici držao niz predavanja o istoriji filozofije. Ova predavanja poslužila su kao osnov za njegovu knjigu Istorija zapadne filozofije, prvi put objavljenu 1946. godine. Istorija zapadne filozofije je postala najprodavanija knjiga 20. veka iz oblasti filozofije i neprikosnovena kao uvod u zapadnu filozofiju. Posle razlaza sa Barnsom, Rasel se iz Amerike ponovo vraća u Evropu.

Rasel se danas uglavnom smatra jednim od utemeljivača analitičke filozofije, a baveći se gotovo svim oblastima ove nauke, najplodniji je bio na polju metafizike, filozofije i logike matematike, filozofije jezika, logike i epistemologije.

Rasel i humanizam

Rasel je poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka. Iako je tokom života nailazio na osude kao kritičar svake vrste dominacije proizašle iz vlasništva, države ili u oblasti međurasnih i međupolnih odnosa, Rasel nikada nije odstupio od borbe za bolje i humanije društvo: jedno vreme je predesedavao Međunarodnom sudu za utvrđivanje ratnih zločina u Vijetnamu. Čak je i u poznoj starosti nastupao kao angažovani humanista: u 89. godini je zatvoren kao vođa i učesnik antinuklearnih demonstracija. Umro je u 98., a njegov pepeo rasut je u planinama Velsa.

Tekst: Ljiljana Ilić/Mapa: Stefan Unković/Izvor:elementarium.cpn.rs/

___________________________________________________________________________________________

BERTRAND RUSSELL

HUMANISTIČKA SEKCIJA ZAJEDNICE HUMANITAS

russellFilozof i humanist Bertrand Russell jedna je od najistaknutijih ličnosti XX. stoljeća. Bio je neumorni kritičar svoga doba, ali i reformator koji je ukazivao na moguće putove rekonstrukcije suvremenog svijeta. Bertrand Russell je bio vrlo kontroverzna ličnost, predmet vrlo različitih pa i posve suprotnih ocjena. Od djetinjstva do duboke starosti njegovo zanimanje je bilo usmjereno u dva pravca: jedan čine matematika i filozofija, a dugi – povijest i politika, područje koje ih spaja je etika.

Rassell je čitavoga života preispitivao principe i granice ljudske spoznaje i ljudskih vrijednosti, a svojim držanjem u svim ključnim društveno-političkim događajima XX stoljeća skretao je na sebe pozornost svjetske javnosti. Bio je i filozof i javna ličnost u životu svoje zajednice, poput Sokrata. I kao što je bilo suđeno Sokratu zbog – hule na bogove, kršenja važećeg morala te kvarenja mladeži, i Russell je bio dva puta osuđen od engleske demokracije – prvi put (na šest mjeseci) zbog pacifizma u I. svjetskom ratu, a drugi put kad je u dubokoj starosti podsticao građane da sjedeći na ulicama štrajkaju te se drugim miroljubivim sredstvima suprotstave nuklearnoj politici.

Russell je bio čovjek koji je svoje etičke principe živio. Pored „Komiteta stotine“ osnovao je i Fondaciju za istraživanje mogućnosti očuvanja mira. Zajedno s Einsteinom bio je osnivač Pagvaškog pokreta, u kojem se okupljaju najistaknutiji znanstvenici i humanisti svijeta da kao ljudi od znanosti i mislioci, odgovorni pred poviješću, upozore na opasnosti koje nastaju prihvaćanjem utrke u naoružanju te da predlože mjere za otklanjanje ratne opasnosti. Možda je osnivanje „Russellovog suda“ za utvrđivanje zločina u Vijetnamu vrhunac Russellove predanosti miru i čovječanstvu. Russel je bio uvjeren da, kada zakoni zemlje proturječe zakonima humanosti, odgovorni građanin treba izabrati zakone humanosti.

Bertrand Russell rođen je 1872. godine u uglednoj aristokratskoj obitelji, poznatoj po svom učešću u političkom životu Engleske od vremena Henrika VIII. Roditelji su Bertrandu izabrali za odgajatelja jednog slobodnog mislioca, ali zbog njihove prerane smrti odgojila ga je baka, škotska prezbiterijanka. Kada je kao jedanaestogodišnjak učio Euklidovu geometriju nije se mogao pomiriti s tvrdnjom da se aksiomi ne mogu dokazati, te je odlučio uporno tragati za osnovnim principima koji bi bili apsolutno nesumnjivi i dokazivi. Drugi važan trenutak u njegovoj mladosti je bio kada je, poput Descartesa, došao do zaključka da se u sve može posumnjati osim u vlastitu egzistenciju.

U dobi od 15. do 18. godine života intenzivno se bavio ispitivanjem religijskih dogmi, u nadi i želji da će naći racionalne razloge da bar neku prihvati, ali ih je – jednu po jednu – sve odbacio kao neosnovane. Najznačajnija godina u njegovom intelektualnom razvoju je godina 1900., kada je prisustvovao međunarodnom kongresu filozofa u Parizu. Tu je bio impresioniran talijanskim filozofima koji su pokazivali naročitu preciznost u mišljenju i izlaganju, a koju nije nalazio kod drugih filozofa. Slijedećih 10 godina života posvetio je matematici.
Nakon objavljivanja The Principles of Mathematics 1903. godine, zajedno s učiteljem Whitheadom pripremio je obimno trosveščano djelo Principia Mathematica, u kojem je izvršena redukcija aritmetike na logiku.

Dvije su crte Russellovog karaktera bile stalne: zainteresiranost za istinu, s jedne strane, i za dobrotu, s druge strane. Pomalo zamoren matematikom i nezadovoljan rezultatima koje nudi filozofija, uporno si je postavljao pitanje: postoji li ikakvo znanje na svijetu koje je tako sigurno da nijedan razborit čovjek ne može u njega posumnjati, te što treba učiniti da život na zemlji postane sretniji. Stoga su pored matematike i filozofije najveće Russellove preokupacije bile povijest i politika. Nakon dugih lutanja zaključio je da se pouzdano znanje može tražiti jedino oslanjajući se na znanost i ljudsko iskustvo.

Zanimljivo je da je Russell nakon izbijanja I. svjetskog rata došao do zaključka da je ratu sklona većina tzv. običnih ljudi, te da državnici i diplomati nisu jednini krivci za izbijanje ratnih sukoba. Snažni osobni pacifizam je Russella odveo u iskreno simpatiziranje Oktobarske revolucije, ali samo dok 1920. godine nije posjetio SSSR. Nakon toga, premda je izgubio svako povjerenje u kapitalizam, odlučno se suprotstavio boljševičkom socijalizmu. Osjetio je iskrene simpatije prema tradicionalnim vrijednostima drevne kineske kulture, premda je naslućivao da bi se i ona uskoro mogla boljševizirati. Jedini element u europskoj civilizaciji koji je cijelog života cijenio je onaj koji je došao od starih Grka.

Odbačen od svoje klase zbog opora ratu i oštre kritike kapitalističkog načina života, napušten od ljevice zbog kritike boljševičkih metoda izgradnje socijalizma, Russell je dugo bio usamljeni mislilac i socijalni reformator. Držao je da je osnovni problem suvremenog svijeta u tome kako uskladiti industrijalizam s humanističkim načinom života, posebice s individualnom slobodom. Doživio je mnoge javne napade u tisku, a godine 1940. odbijena mu je bila kandidatura za predavača na američkom sveučilištu New York City College, s obrazloženjem da u svojim spisima bogohuli i opovrgava sve vrijednosti te da mu se ne smije dopustiti da kvari mladež.

Potkraj života Russel je ipak dobio javna priznanja, ne samo Nobelovu nagradu za književnost, nego i brojna priznanja u znanstvenoj i progresivnoj javnosti vlastite zemlje i svijeta.

Svoj vlastiti filozofski sustav Russsell je počeo izgrađivati oko 1898. godine. Na liniji racionalizma XVIII. stoljeća, ponesen rezultatima moderne znanosti, Russell je pokušavao spojiti empirizam i racionalizam, dedukcionizam i indukcionizam, pa čak i nadići suprotnost između materijalizma i idealizama, nastojeći zasnovati novu filozofiju, koja bi bila u odlučnom protustavu prema svakoj metafizici. Često je mijenjao svoja gledišta, odbacivao jedna a usvajao druga, dakako, isključivo u smislu njihova daljnjeg razvoja i usavršavanja. Mnogi njegovi kritičari pogrešno su mu zamjerali da je svakih nekoliko godina proizvodio novi filozofski sustav. Nešto je, naime, ipak bilo konstantno u Russelllovoj filozofiji: logički atomizam, odnosno metoda logičke analize. Logički atomizam on opisuje kao metodu analize stvarnosti čiji su posljednji rezultati logički atomi (ne posljednje čestice materije, nego logičke ideje o posljednjim elementima od kojih su sačinjeni analizirani predmeti stvarnosti). Premda je neko vrijeme bio dualist, vjerujući da realno postoje „duh“ i „materija“, kao nezavisni entiteti, koji se ne mogu svesti jedan na drugi niti na nešto treće, kasnije je zaključio da rezultati moderne znanosti takvu podjelu ne dopuštaju, te da je ona ušla u filozofiju iz religije. Jedna od sigurno najbitnijih posebnosti njegove filozofije je bila razdvajanje filozofije prirode i filozofije vrijednosti.

Russell je u etici XX. stoljeća dao značajne priloge. Došao je do originalnih rješenja o gotovo svim bitnim pitanjima etike, inspirirao je neke nove orijentacije u meta-etici. Suvremena meta-etika je vrlo kritična prema cjelokupnoj ranijoj filozofiji morala. Moderni etičari tvrde da su njihovi prethodnici u povijesti postupali nekritički: oni su, naime, najprije utvrđivali najviše dobro, te onda iz njega izvodili pravila i norme za moralnu praksu.

Etička teorija Bertranda Russella nije jedinstvena. On je i u tom području duhovne djelatnosti, kao i u drugima, mijenjao svoje poglede. Kao što je u sferi znanja sve rigoroznije primjenjivao metodu logičke analize, vodeći se trajnim motivom spoznaje istine, tako je i u etici, rukovođen trajnom težnjom da pridonese ostvarenju sretnog života za sve ljude, stalno tragao za prirodom vrijednosnog fenomena i formulom univerzalne ljudske suglasnosti u pogledu najviše vrijednosti, cilja i smisla života, kao i kriterija ljudske djelatnosti. Dok je u prvoj fazi (etičkog intuicionizma) Russell smatrao da su vrijednosti nenaturalna, ali objektivna svojstva stvarnosti, u drugoj je fazi vidio vrijednosti kao izraze naših želja (etički emotivizam). Moralni subjekt on vidi kao nepogrešivog suca u izboru ciljeva i vrijednosti. Time se suprotstavio apsolutizmu i autoritarizmu u etici, te je ovakava teorija smatrana psihološkom osnovom demokratske teorije slobode.

Naglašavanjem uloge emocija i želje Russell je inspirirao čitav etički emotivistički pokret, koji je postao najdominantniji u anglosaksonskim zemljama. Ali Russell nije ostao na čisto emotivističkim pozicijama, nego je produžio tražiti objektivnu osnovu etičkih stavova, te je došao do značajnog zaključka da oni ne izražavaju samo subjektivne želje nego i nešto općenitije po svom sadržaju. Po tom Russellovom shvaćanju etika ima zadatak utvrditi opće principe iz kojih se onda mogu izvesti pravila ponašanja. U raznim vremenima u različitim krajevima, pa i u istoj zajednici u isto vrijeme, postoje različita pravila ponašanja. Russell postupno prelazi od subjektivnog etičkog emotivizma prema objektivno-društvenom emotivizmu. On misli da moralni i pravni kodeksi moraju biti prilagođeni promjenama uvjeta, imajući u vidu opće dobro za sve, a to je: dobar život, ispunjen srećom, inteligencijom, razumijevanjem i ljubavlju. Ne može biti „dobro“ jednostavno ono što se želi, jer – ljudske se želje sukobljavaju. Neka moralna načela kao da su općeljudska, univerzalna, i bez njih, čini se, nijedna ljudska zajednica ne bi mogla opstati. Ta načela mogu se gotovo empirijski utvrditi.

Inače, moralna pravila, drži Russell, treba poštivati samo ako imaju dobre posljedice, u suprotnom treba ih mijenjati. Moralna pravila su, pri tome, otjelovljena u čovjekovoj savjesti. Tri su kriterija za opravdanje moralnih postupaka: 1. autoritet moralnih pravila, 2. savjest i motiv, 3. posljedice. One želje koje nisu u suglasnosti s općim željama čovječanstva nisu vrijedne ili moralne želje. Tako se etika približava politici. U ovoj fazi (etičkog naturalizma) Russel tvrdi da se pojam „dobro“ može definirati i da se etika mora povezati s politikom, te se u tom smilsu može i znanstveno tretirati. Time je, zapravo, Russel odbacio ne samo svoj početni stav o neodredljivosti „dobra“ te kasniju poziciju o etičkim stavovima kao izrazima ličnih želja, nego i stav o nedokazivosti osnovnih etičkih vrijednosti. U posljednjoj fazi svojih etičkih promišljanja on etiku postavlja usporedo s ostalim vrstama znanja, premda s manjim stupnjem egzaktnosti, analogno prirodi samog predmeta. Dok je ranije mislio da etička objektivnost može biti politička, a ne logička i empirijska, on kasnije ide korak dalje i tvrdi da su vrijednosne i moralne propozicije deskriptivne i istinite ili pogrešne. Moralni su sudovi faktički i znanstveni, premda su bazirani na željama.

Etička vjerovanja su kroz povijest imala dva vrlo različita izvora: jedan politički i drugi povezan s osobnom religioznošću i moralnim uvjerenjima. U Starom zavjetu oni se pojavljuju odvojeno, jedan kao zakon, a dugi kao proroci. S ovim dualizmom se mora računati, jer bez građanske moralnosti zajednice nestaju, a bez osobne – njihovo održavanje nema vrijednosti. Pri tome Russell odbacuje svaki autoritet u etici, bio to Bog, istina ili savjest, što je sve u sebi kombinirao tradicionalni moral, te drži da se mogu objektivno postaviti temeljne etičke propozicije, kao da su znanstvene. Njegova je teorija bazirana na emocijama, rukovođena znanjem te okrenuta općedruštvenoj suglasnosti.

Russell je antitradicionalno i antimetafizički orijentiran, u duhu moderne znanosti, u kojoj traži oslonac, te na osnovi rezultata znanosti, povijesti ljudske misli i ljudskog iskustva, stojeći čvrsto na empirijskom tlu, on zasniva svoje refleksije o čovjeku, razbacane po brojnim djelima.

Čovjek je, smatra Russell, dio prirode, a ne nešto što bi prirodi bilo suprotstavljeno. Čovjek je prirodni fenomen. Čovjekovi misaoni i tjelesni pokreti slijede iste zakone koji opisuju kretanje zvijezda i atoma. Kao dio fizičkog svijeta, koji sam po sebi nije zanimljiv, čovjek je kao i ostala materija komponiran od elektrona i protona, te kao i oni podliježe istim zakonima koji vladaju u cijelom svemiru.

Sa stajališta svemirske beskrajnosti život je nevažan fenomen; vrlo malo zvijezda imaju planete, vrlo malo planeta može podržavati život. A i na zemlji život pripada samo maloj količini materije blizu zemljine površine; dugo vremena nije bilo života na zemlji i jednom će ga vjerojatno nestati. Stoga se živa materija ne može uzeti kao svrha cijelog stvaranja univerzuma. Ali ne postoji niti neki neutralni arbitar koji bi mogao ocijeniti vrijednost čovjeka u svemiru. Čak ako se i uzme da su ljudi vrhunac stvarateljskog akta, ipak im nešto nedostaje u sjaju.

Čovjek je samo jedna vrsta živih bića na ovoj planeti. Mi ne znamo da li na nekom drugom planetu također postoje racionalna bića. Mi malo znamo o svojoj biti. Samo je djelomično poznata povijest čovječanstva, a budućnost ljudskog roda je potpuno neizvjesna. Pretpostavlja se da se čovjek izdvojio iz životinjskog svijeta prije milijun godina. Čovjekovo je postojanje dugo u odnosu na povijesno vrijeme, ali je vrlo kratko u odnosu na geološke epohe.

Russell se zalaže za znanstveni pristup ljudskoj prirodi i motivima ponašanja pojedinaca i grupa. On sam ustvrđuje da su kod ljudi primarni oni motivi koji su vezani za održanje: hrana, krov nad glavom, odjeća i razmnožavanje, Ali kada je ovo zadovoljeno, drugi, sekundarni, motivi postaju vrlo jaki: prisvajanje, rivalstvo, zavist i ljubav prema moći. To su, zapravo, najvažniji ljudski motivi, i većina ljudskih aktivnosti može se svesti na te temeljne motive, drži Russell. Pri tome se Russell poziva na istraživanja psihologa, koja su otkrila što je naslijeđeno, a što stečeno u karakteru odraslog čovjeka. Kod novorođenčeta se mogu zamijetiti tri instinkta, pored osnovnoga za hranjenje: novorođenče je zastrašeno kad je bez zaštite, ono je ljuto kad je previše utegnuto i ono je zadovoljno kad ga se miluje.

Kao što je shvaćanje razvoja univerzuma u smislu progresivnog ili regresivnog kretanja znanstveno neutemeljeno, tako i pridavanje svemirske važnosti ljudskim nadama i strahovima nije znanstveno opravdano. Strah i nada su počesto ljudske tvorevine, one dolaze iz vremena čovjekovog djetinjstva i boravka u džungli. Za čovjekovo oslobađanje od strahova potrebna je prije svega istina o samom sebi, a ne tradicionalni i nepotrebni mitovi.

Ljudski duh, kao i tijelo, ima dvije komponente – nasljednu i stečenu. Dok je za tijelo bitna nasljedna, za duh je važna stečena komponenta. Duh i njegova sposobnost učenja su ono najvažnije po čemu se čovjek razlikuje od životinje. Prema nekim antropolozima razvoj čovjeka i njegovog mozga trajao je oko 500 000 godina, od tada se čovjekova prirodna inteligencija nije bitno promijenila. Najbolji dječak od prije 500 000 godina, koji bi imao sve uvjete za školovanje, uspio bi u učenju kao i njegov suvremeni vršnjak.

Russell ističe da je moguće mijenjati ljudsku prirodu i da se ljudska bića mijenjaju brže no životinjske vrste, a civilizirani čovjek brže od neciviliziranog. Prema Russellu, isto kao i prema shvaćanjima francuskih materijalista XVIII. stoljeća, svako je ljudsko biće produkt nasljeđa i utjecaja okoline, odgoja i mogućnosti za akciju. Stoga Russell baš kao i oni zahtjeva promjenu okolnosti putem odgoja ljudi, premda nije jasno – tko će odgajati odgajatelje, kad su i oni produkt sredine koju treba preodgajati. Russell prihvaća da postoje stanovite prirodne predispozicije, različite kod različitih naroda, a koje zajedno s vanjskim uvjetima stvaraju određene karaktere, ali on kategorički odbacuje tvrdnje da se ljudska priroda ne može ni malo promijeniti. Doduše, on priznaje da promjenjivost ljudske prirode ima i svoje granice.

Istražujući ljudsku prirodu, odnosno čovjeka kao vrstu među drugim vrstama, Russell je došao do zaključka da su u osnovi svih ljudskih aktivnosti prirodni impulsi (pri čemu ne pravi razliku između tih impulsa i instinkta, ostavljajući nas u neizvjesnosti da li je instinkt u osnovi ljudske prirode kao i kod životinja, ili je impuls za ljude ono što je instinkt za životinje, a ne znamo niti da li je impuls ili instinkt onaj posljednji element koji se ne može svesti na nešto još osnovnije ili elementarnije).

Ti impulsi su usađivani duboko u ljudsku prirodu, kroz stoljeća čovjekovih odnosa s prirodom, s drugim drugim ljudima i sa samim sobom, i to kroz selekciju. Po svojim impulsima čovjek je kompleksniji od svih drugih životinja. Nije poželjno slabljenje tih impulsa, nego njihovo upravljanje prema životu i rastu, njihova konstruktivnost. U tome mogu ključnu ulogu odigrati odgoj i obrazovanje, kako u djetinjstvu i mladosti, tako i, kasnije, kroz društvene institucije i cjelinu društvenih odnosa.

Razum, inače, nije niti može biti uzrokom ljudske aktivnosti, nego samo njen regulator. On nema veze s izborom cilja – izbor cilja određuju impulsi, razum ima presudan značaj u izboru sredstva, puta prema ostvarenju cilja koji se želi postići. Impulsi po sebi, kao i priroda po sebi, etički su neutralni. Ali je na ljudima da na osnovi impulsa učine što mogu od svog života. Pri tome važno je istaći, drži Russell, da se ništa dobro, vrijedno i sretno ne može postići protiv impulsa. Russell se oštro suprotstavlja onim koncepcijama života, naročito religioznim, koje čovjeka određuju kao prije svega duhovno biće, te ignoriraju životne impulse.

Premda je po svojoj instinktivno-impulsnoj strukturi čovjek sličan životinjama, ima, drži Russell, i bitnih razlika između čovjeka i životinja. Neke od tih razlika su emocionalne, a neke intelektualne. Jedna od emocionalnih razlika je da su neke ljudske želje, u odnosu na životinjske, u biti bezgranične, nemoguće ih je u potpunosti zadovoljiti. Imaginacija neumorno tjera i iscrpljuje ljudska bića. Ono što je čovjeku potrebno za sreću čovjeku je nemoguće ostvariti, jer su zemaljske mogućnosti ograničene. Ljudi se žele proširiti dokle god im seže mašta, a životinje su zadovoljne s postojanjem i reprodukcijom.

Što se čovjekove društvenosti tiče ona nije specifično ljudska osobina. Suradnja i jedinstvo grupe imaju osnovu u instinktu koji nalazimo kod svih društvenih životinja (najpotpunije kod mrava i pčela). Ali socijalni život mravi i pčela je mehanički i statičan, dok ljudi, premda nalaze korisnim živjeti u zajednici, imaju uglavnom individualne želje. Otuda teškoće socijalnog života i potreba za stanovitom vlasti u zajednicama. Čovjek, naime, nije potpuno društven, kao što su to pčele i mravi, nego je poludruštvena životinja. Neki su mu impulsi društveni, a neki individualni. Pri tome, prema Russellu, ne može se reći da je samački dio ljudske prirode manje vrijedan od socijalnog. Mistici, pjesnici, umjetnici, znanstvenici – u svom najunutrašnjijem biću su osamljeni.

Od svih socijalnih grupa nesumnjivo je instinktivno najjača obitelj. Za potpunu harmoniju u obitelji bio je dovoljan incest-tabu, ali je on za pleme morao biti proširen raznim složenim pravilima egzogamije i dopunom u vidu običaja i moralnih normi. Tu su običaji održali pobjedu nad instinktima. Pri tome jedna plemenska pravila vrijede za članove plemena, a druga za strance izvan konkretne plemenske zajednice, na jednoj strani stoji solidarnost, a na drugoj sumnjičenje, rivalstvo i rat.

Sve što je pogrešno u ljudskim odnosima, misli Russell, dolazi otuda što individualistički impulsi pretežu nad grupnim ili obratno. Socijalna kohezija ne može biti efikasna ako nema psihološku dopunu u osjećajima pojedinaca. Socijalna kohezija je djelomično instinktivna, a djelomično razumna. Socijalna kohezija je započela lojalnošću prema krvnoj grupi, ona je bila pojačana strahom od neprijatelja, te je rasla djelomično prirodno, a djelomično namjerno, dok nije dostigla velike sinteze kakve danas poznajemo u vidu nacija.

Russell drži da najvišu vrijednost treba tražiti u pojedincu, a ne u kolektivu. Dobro društvo je samo sredstvo za dobar život pojedinaca koji ga čine, a ne nešto što ima vrijednost samo po sebi. Russell smatra slobodu pojedinca glavnim uvjetom ostvarenja dobrog života.

U prirodi je čovjeka da stalno bude u konfliktu s nečim. Borba u kojoj je čovjek angažiran je trostruka: 1. čovjek i priroda, 2. čovjek i čovjek, 3. čovjek sam sa sobom. Konflikt s prirodom čovjek vodi pomoću znanosti i tehnike. Konflikt s drugim čovjekom vodi se politikom i ratom. Unutrašnji konflikt do sada se vodio putem religije. Konflikt s prirodom Russell smatra u izvjesnom smislu temeljnim, jer je pobjeda u ovom području bitna za održanje i povećanje broja ljudskih bića. Ali, drži Russell, dolazi vrijeme kada čovjek može postati bogatiji putem sporazuma s prijašnjim protivnikom, nego putem konflikta s njim. Zahtjev je modernoga doba da se konflikti umanje i ublaže, kako konflikti čovjeka s čovjekom tako i konflikti čovjeka sa samim sobom (konflikti u čovjeku). U unutrašnjoj borbi jedna je strana nazvala drugu grijehom i odlučila je pobijediti je. istina, ta pobjeda nije nikada bila tako potpuna, kao pobjede u vanjskim konfliktima, i poslije svake pobjede sebe samog, grijeh bi uvijek iznova pokazao svoju ružnu glavu.

Russell zagovara rješavanje spomenutih konflikata uspostavljanjem harmonije, sklada. To je tim lakše postići što čovjek bolje poznaje pozadinu konflikata. Nakon što je postalo moguće osigurati dovoljno hrane za sve, nakon što je tehnika omogućila suradnju na širokoj osnovi, konflikti čovjeka s drugim čovjekom postaju anakronizam, treba ih prevladati političkim i ekonomskim ujedinjenjem, takvim kakvo predlažu zagovornici svjetske vlade. Ali, harmonija među ljudima ne može biti dovoljno stabilna, sve dok svaki čovjek ne postigne iskrenu harmoniju sa samim sobom, dok sebe ne prestane promatrati kao neprijatelja koga treba savladati.

Konflikti između čovjeka i čovjeka, odnosno između raznih ljudskih grupa, izazvani su ekonomskim interesima, rasnim ili vjerskim razlikama. Cilj rata je – obično – postizanje veće moći i bogatstva. Ali na djelu je i zadovoljstvo primjenjivanja vlasti nad drugima i življenja na račun tuđeg rada. Međutim, prema Russellu, odlučujući podstrek ratu daje impuls koji predstavlja ispunjenje jedne strane ljudske prirode. Ratove je teško suzbiti upravo zato što izviru iz impulsa više nego iz kalkulacije o isplativosti rata. Ona ista vitalna energija koja proizvodi sve što je najbolje, proizvodi i rat te ljubav prema ratu. Taj impuls prema konfliktu s drugim čovjekom, odnosno prema ratu, na djelu je kod velikog broja ljudi. Stoga je rat permanentna društvena institucija svih slobodnih zajednica, i pored činjenice da je najveći broj nacija najviše vremena u stanju mira. Premda ratove proglašavaju vlade, ratovi su rezultati akumuliranih strasti u ljudima. Zato, da bi se rat odbacio kao sredstvo rješavanja konflikata, potrebno je prije svega očistiti ljudska srca od otrova koji vode ratovima: od pretjeranog ponosa i straha, od zavisti, pohlepe, prezira i mržnje. Oni čine rat razložnim. Rat je okružen opsesijom tradicije, svetih knjiga, obrazovanja, mitova o junaštvu itd.

Pri tumačenju rata Russel posebno ističe moment straha, duboko usađenog u čovjekovu mentalnu strukturu. Strah je, po Russellovom shvaćanju, praiskonski teror koji čovjek nosi sa sobom iz džungle. On razlikuje strah kao emociju i strah kao racionalno predviđanje opasnosti. Dok je ovaj posljednji realan i kao mjera opreza do izvjesne mjere nužan, strah kao emocija, animalna reakcija i predrasuda je velika prepreka čovjekovom slobodnom razvoju. Iz straha nastaju mržnja i zavist, ali i podređivanje vođama u vrijeme opasnosti. Strah je, pak, duboko prirodna psihološka karakteristika čovjeka. On se manifestira u atmosferi ratne groznice iz koje rat neposredno nastaje, a koja, kao izraz straha, ima duboke korijene u povijesti, sve od divljaštva i barbarstva.

Na istoj liniji Russell tumači i rasni antagonizam, kao iracionalno nasljeđe koje potiče od naših animalnih predaka, jer je i njemu korijen u instinktivnom strahu od stranog i nepoznatog, koje se ne može procijeniti, pa stoga izgleda opasno. Upravo taj iracionalni strah, a ne hrabrost, u osnovi su svih progonitelja i tlačitelja (npr. Hitler).

Dosadašnja suradnja u društvu bila je gotovo potpuno temeljena na sili; sila je vladala čak i u seksualnim odnosima, jer su zarobljene žene uzimane u konkubinat. (Uopće, za podređenost žene muškarcu Russell nalazi razlog u jačim muškarčevim mišicama.) Tek od 1918. godine počinje postupna suradnja između žena i muškaraca. Ali, to je više posljedica tendencije da se sva moć koncentrira u rukama države: žene su se emancipirale od muškaraca u onoj mjeri u kojoj su i žene i muškarci postali robovi države. Otakako je nastala država, smatra Russell, čovjek je počeo činiti mnoge grozote, kao što su: rat, ropstvo, podjarmljenost žena, masovno uništavanje protivnika… Svemu tome Russell vidi kao primarne ne društvene uzroke, nego psihološku građu čovjeka, njegovu impulsivnu prirodu.

Običan čovjek ne može živjeti sretno bez natjecanja, jer je od njegovog nastanka to bio oblik njegovog života. Ali ta sklonost natjecanju može poprimiti manje štetne oblike u sportu, u znanosti, u umjetnosti… Zanimljivo je da niti odsutnost svih opasnosti ne znači automatski punu sreću za čovjeka, kojemu su, pored elementarne sigurnosti potrebne i – avanture. Stvaraoci utopija i socijalni reformatori, prema Russellu, redovito zaboravljaju da veliki dio ljudske sreće ovisi o aktivnosti, a samo mali ostatak da je sadržan u pasivnom zadovoljstvu.

Od nebrojenih čovjekovih želja (impulsa) glavne su želja za moći i za slavom, smatra Russell. Te dvije želje nisu identične, ali su vrlo srodne. Čak i kad ljudi dostignu priličan stupanj udobnosti, i pojedinci i zajednice teže daljem uvećanju svoje moći, odnosno bogatstva. To, međutim, nipošto nije ekonomski motiv. Moć, baš kao i energija, ima različite oblike: bogatstvo, naoružanje, vlast, utjecaj na javnost… Ipak, ljubav prema moći, premda je jedan od najjačih ljudskih motiva, vrlo je nejednako raspoređena te je ograničena raznim drugim motivima, na primjer: ljubavlju prema zadovoljstvu i lagodnosti, čak i ljubavlju prema suglasnosti. U smislu Adlerove podjele na podređujuće i podređene tipove ljudi, Russell smatra oba tipa nepoželjnima, naročito u njihovim ekstremnim oblicima, te prednost daje trećem tipu, koji odbija i vodstvo i podređenost, ali se takvi ljudi teško uklapaju u društvo, te nalaze slobodu u samoći. Samo, nerijetko oni koji se povlače u samoću nisu iskreno indiferentni prema moći, nego su često nesposobni osvojiti je uobičajenim načinima.

Dosadašnji čovjekov konfliktni stav prema prirodi, prema drugom čovjeku i prema samome sebi, mora, prema Russellu, upravo s razloga čovjekova opstanka, iz kojeg se taj stav i razvio, biti zamijenjen sklonošću za suradnjom (s prirodom, s drugim čovjekom i sa samim sobom).

Russellova koncepcija moći naglašava ulogu impulsa, strasti, emocija, ličnosti, slučaja, forme, stihije i drugoga što je izvan bilo kakve povijesne zakonitosti. Russell je načelno odbacivao postojanje općih zakonitosti u povijesti, uključujući i teorije rasta i propadanja (u smislu pretjerane analogije s individualnim životom). Ipak, on primjećuje stanovito cikličko kretanje: rođenje, rast, opadanje i smrt – u imperijama i civilizacijama kao i u slučaju životinja u polju. Stare imperije Egipta i Babilona zbrisala je Perzijska imperija, Perzijanci su bili zbrisani od Makedonaca, Makedonci od Rimljana, Rimljani od Arapa i Teutonaca… Pri tome, nedvojben je stanoviti stalni napredak, posebno u dvije stvari: u unapređenju znanja i u rastu i širenju organizacija, naročito država.

Ipak, i znanost i države izvori su kako dobra tako i zla: znanost je učinila ratove destruktivnijima, a velike države – proširenijima. Jedini lijek za sprečavanje rata je stvaranje svjetske države ili superdržave, kadre da rješava međunacionalne sporove bez rata. No za to je, prema Russellu potrebna što veća povezanost ljudi na svim kontinentima te više ljudske solidarnosti. Russel, inače, nalazi da je demokratsko društveno uređenje, premda ne i savršeno i kompletno, ipak najbolje. Analizirajući propagandne, psihološke i edukativne uvjete kroćenja moći on se zalaže za princip objektivnosti informacija te za znanstveni pogled na svijet.

O suvremenoj civilizaciji, jednako kao i o dosadašnjoj povijesti, Russell nema visoko mišljenje, a budućnost je neizvjesna. Ipak, Russel misli da bi ljudi poučeni prošlošću, te svjesni suvremenih tendencija mogli izabrati sretniju budućnost. Da li će ljudi izabrati život ili smrt, sreću ili nesreću, ovisi o samim ljudima, drži Russell, a ne ni o kakvoj vanjskoj sili. Tendencije suvremene civilizacije vode kako dobru tako i zlu, strasti nas vode destrukciji, a inteligencija nas upozorava da bismo morali izabrati drugačiji način života, ukoliko želimo opstati. Sasvim je, međutim, neizvjesno, da li će uspjeti pobijediti razum ili će ovaj naš svijet završiti u katastrofi (kako je pretpostavljao Albert Einstein).

Ukazujući na granice i teškoće znanosti, Russell ipak ne vidi drugi način za zasnivanje istine i drugu osnovu za ljudska vjerovanja. On se svom snagom suprotstavlja pokušajima obezvređivanja znanosti, samo zato što na svom putu nije uspjela naći odgovore na još uvijek mnoga ljudska pitanja. Zalažući se za znanstveni stav u vjerovanju i djelovanju Russell se odlučno suprotstavlja svakom misticizmu. U znanstvenom mišljenju želje nemaju nikakvog udjela, te to olakšava sagledavanje objektivne istine, realnu orijentaciju u djelovanju i ostvarivanju sretnog života. Na žalost, uvođenje toga načina mišljenja napreduje vrlo sporo, jer je ljudima teže temeljiti svoje poglede na objektivnim dokazima nego na subjektivnim željama, odnosno nadama.

Znanost kao zadovoljenje intelektualne radoznalosti je vrijednost po sebi, ali ona je i izraz impulsa za moći, kada je primjenjujemo u proizvodnji. Međutim, upravo ta praktična strana i zabrinjava Russella, jer ljudi mogu s znanošću postupiti na različite načine. Ipak, on ne uzdiše za tzv. prirodnim životom (kao Lao Tse ili Rousseau). Russell zagovara znanstveni napredak, ali i ističe da znanstveni napredak sam po sebi nije dovoljan, te da je za stvarni napredak najbitnije napredovanje u mudrosti (pri čemu se misli i na intelekt i na emocije). Kako čovjek u svojoj biti nije racionalno biće, vrlo je važno da se odgojem, tj. obrazovanjem pobuđuju kod ljudi plemeniti ciljevi, plemenite emocije, konstruktivni (a ne destruktivni) impulsi.

Moderna tehnika dala je čovjeku nevjerojatno velik osjećaj moći, koji bitno utječe na njegov mentalitet. Moderni je čovjek toliko obuzet moću da se ne pita, kao antički čovjek, što je što, nego što se može od čega napraviti. Tako oslobođena ljubav prema moći potisnula je sve druge impulse, uključujući uživanje u ljepoti ali čak i roditeljsku ljubav. Dok je tradicionalna religija razvijala vjerovanje u čovjekovu ovisnost o Bogu, moderne ideje uzdižu čovjekovu beskrajnu moć. Ako se ljudi u međuvremenu ne promijene nabolje, te ne postanu plemenitiji, ljudski život može postati najgori od mogućih oblika života. Svjetska država u tom slučaju ne bi nimalo pomogla, nego upravo obratno. Vjerovanje da znanost sama po sebi donosi napredak, po Russellu je samo komotna iluzija XIX. stoljeća.

Stvarni napredak, u smislu stvarnog poboljšanja života, ovisi u prvom redu od samih ljudi, uvjeren je Russell. Treba, kaže on, mijenjati društvene institucije, odgojem, tj. obrazovanjem, poticati dobre strane čovjekove ličnosti, poticati kreativnost, ljubav, mudrost, i to uvjeravanjem i reformama, a ne revolucijama.

Russell je energično odbacivao silu (nasilje) kao sredstvo rješavanja društvenih pitanja, uključujući i ona međunarodna. On vidi izlaz iz začaranog kruga jedino u strpljivom aktivnom prosvjećivanju svih, od običnih ljudi na ulici do najodgovornijih državnika. On se u tom smislu ne oslanja ni na koju posebnu društvenu snagu, jer ona ne bi bila dovoljna garancija da će biti ostvareni principi humanizma i sretnog života na ovoj planeti punoj povijesnih naslaga mržnje, osvete i težnje za dominacijom nad drugima.

Moderna znanost i tehnika, odnosno tehnička civilizacija, smatra Russell, nosi sa sobom industrijalizam u ekonomici i povećanu organizaciju u cjelokupnom društvenom životu. Organizacijom društvo postaje jače, ali se umanjuje sloboda pojedinca, širi se sveopća uniformiranost. Nedvojbeno je da se industrijski svijet može održati samo uz još veću organiziranost nego što je danas imamo, ali ona treba biti samo sredstvo za bolji život, nipošto cilj po sebi. Postupci modernoga čovjeka determinirani su ne samo spontanim impulsima, nego i svjesnim ili nesvjesnim ujtecajem grupa kojima pojedinac pripada: kolektiva u kojem radi, sindikata, političke stranke, tiska, radija i televizije, škole, crkve i države – kao najdominantnije organizacije. Moderni je čovjek daleko manje individualan nego srednjovjekovni seljak ili zanatlija. Moderni čovjek sve više postaje rob države i njenog univerzalnog monopola. Država nadzire školu, sredstva masovnog komuniciranja, mladi dobivaju svoje ideale od holivudskih producenata nove religije obožavanja tehnike, bogatstva, moći, uspjeha, natjecanja, rivalstva…

Russell odbacuje princip individualne koristi ili zadovoljstva, koristi ili zadovoljstva pojedinca, kao ključni etički princip, inzistirajući na maksimalnoj sreći maksimalnog broja ljudi. On drži da nije moguća sreća pojedinca bez opće sreće. Ali, on je i protivnik neke apstraktne opće sreće, koja ne bi bila ujedno i sreća za pojedince koji čine konkretnu zajednicu.

Russellu je jasno da su moderne organizacije sa svojim izvršnim funkcionarima neminovne, ali je nevolja u tome što na njihovo čelo redovito dolaze ljudi vođeni ljubavlju prema moći. Protiv njihove moći pojedinac ne može ništa učiniti. Organizaciji se može suprotstaviti samo druga organizacija. Ali konflikti među organizacijama su vrlo opasni, to više što je veća njihova unutrašnja moć nad članovima. Država koja je iznutra despotska, biće i prema van ratoborna. Zato je važno maksimalno ograničiti kompetencije države u odnosu na pojedinca. Funkcije države su opravdane samo u mjeri pružanja potrebne zaštite prema unutra zakonom i policijom, a prema van – vojskom.

U suvremenim prilikama sloboda kao da je u opasnosti da nestane, ali Russell to ne smatra neizbježnim. Treba, po njemu, naći sredinu između željene pune slobode i realno ograničene slobode. U organizaciji u kojoj pojedinci sudjeluju sa živim interesom i u kojoj izvršni organi uživaju povjerenje, stanovito žrtvovanje slobode može biti podnošljivo. Premalo slobode u društvu dovodi društvo u stagnaciju, a previše u kaos. Važno je reći da je zadovoljenje fundamentalnih ljudskih potreba za hranom, pićem, zdravljem, odjećom, domom, seksom i roditeljstvom minimumom slobode, i onaj koji je lišen ma koje od ovih potreba nije slobodan, ma što se drugo uključivalo u pojam slobode.

Sloboda se ne može proširivati ukidanjem institucije vlasti, nego njenim ograničavanjem. Želje jednog čovjeka mogu biti potpuno suprotne željama drugog čovjeka, te bi anarhija, u stvari, značila slobodu za jače, a ropstvo za slabije. Sloboda ne znači pravo na vršenje presije nad drugim čovjekom, nego pravo da mislimo i da živimo kako izaberemo, s tim da to ne sprečava druge da čine isto. Princip slobode se svodi na jednostavnu mudrost i izreku: živi i pusti druge da žive!

Sve što je više od minimalnih potreba predstavlja komfor, te Russell smatra da je opravdano da se nekoga liši komfora kako bi se osigurale potrebe drugoga. Russell vidi jedino rješenje u demokraciji koja bi se oslanjala na znanost i u kojoj bi se sloboda pojedinca shvaćala kao „mogućnost za inicijativu“. Dakako, pored znanosti nužni su i moral, umjetnost, mudrost, plemenite emocije, pravične i efikasne društvene institucije – sve u službi dobre svrhe i ljudski opravdanog cilja.

Jednu od glavnih opasnosti u suvremenom svijetu Russell vidi u povećanju fanatizma. Suprotstavljeni fanatizmi izazivaju mržnju, sprečavaju slobodno istraživanje. Oni su u opoziciji prema znanstvenom napretku, oni progone suprotne poglede i sputavaju intelektualnu slobodu kao jednu od najvećih društvenih vrijednosti. Istina često nije prijatna nositeljima moći, i ako oni budu mogli sprečavati njeno otkrivanje i priopćavanje, uslijedit će novo mračno doba, poput onoga iza briljantnog razdoblja antike. Russell se najozbiljnije boji da bi bijela rasa mogla ponovno poći putem fanatizma kakav su kršćani preuzeli od Židova, vjerujući da je samo jedna religija istinita. Sada se tvrdi da je samo jedna ideologija istinita, ili samo jedan način života dobar, a da su svi drugi loši. U tome leži izvor netolerantnosti i velike opasnosti izbijanja rata.

Ljudi su skloni prihvaćati fanatizme, jer im oni daju osjećaje sigurnosti i suradnje u grupi, čiji su članovi udruženi temeljem oduševljenja za jednu stvar. Nasuprot fanatizmu Russel preporuča toleranciju, prije svega toleranciju u pogledima.

Ono što stoji na putu ozdravljenja nisu fizičke ili tehničke prepreke, nego zle strasti u ljudima, ljudskim duhovima: sumnja, strah, žudnja za moći, mržnja, netolerantnost…. Lijek je u ljubavi i suosjećanju. Svirepost, zavist, rivalstvo i traganje za iracionalnom sigurnošću dovele su čovječanstvo na rub katastrofe. Novi način života ne može biti uspješan tako dugo dok je to čisto intelektualno uvjerenje. On se mora duboko osjećati, duboko vjerovati, čak i u snu. Nedvojbeno ima stvari koje nije dobro činiti, ali najgori način da ih se izbjegava činiti je dati im etiketu grijeha, te ih tako učiniti neizdrživo atraktivnim.

Je li Russell bio socijalist? Premda nije prihvaćao ni jednu etabliranu socijalističku doktrinu, nego je nudio svoj koncept najboljeg uređenja društva, njega se bez sumnje može smatrati socijalistom. Bit njegova socijalizma čine sljedeći stavovi.

Profit kao ekonomska kategorija na određenom je stupnju razvoja bio društveno koristan, ali je danas štetan. Budući da kapitalist ne vodi računa o potrebama zajednice, nego o svom profitu, on je neminovno u sukobu s interesima zajednice. Osim toga jagma za profitom vodi iscrpljivajućem natjecanju, nemilosrdnoj konkurenciji i ekonomskom imperijalizmu, što se više jednostavno ne isplati.
Zahvaljujući modernoj tehnologiji danas je moguće s malo rada postići pristojan komfor. Russell drži da su četiri sata rada i potrebna i dovoljna za svakog zdravog čovjeka, i kad bi svi radili toliko, za sve bi bilo dovoljno dokolice. Na žalost u kapitalizmu i radnik i kapitalist žele duži radni dan, prvi da bi imao veću nadnicu, a drugi da bi imao veći profit, pri čemu nezaposleni ostaju praznih ruku. Je li to mudro? Što se tiče etike prema kojoj je radišnost vrlina, Russell je vidi kao etiku vladajućih za siromašne, robove, kmetove itd. Za civilizaciju je esencijalna dokolica, a ne rad. Bez stanovite dokolice čovjek je lišen najljepših stvari u životu.

Stalni strah od nezaposlenosti i neuspjeha u poslu, karakterističan za kapitalistički poredak, jedan je od uzročnika duševnih bolesti, a želja za bogatstvom je često samo izraz želje za nedostajućom sigurnošću. Stalna nesigurnost uzrokuje mnogo nesreće u svijetu. Raditi bi trebali svi koji su za rad sposobni, a nagrada bi trebala biti prema voljnosti za rad. 

Sustav odgoja i obrazovanja u kapitalističkom društvu je nepravedan i štetan. Kvalitetno obrazovanje imaju samo djeca bogatih, a talenti djece siromašnih propadaju. Russel drži da bi država trebala preuzeti na sebe troškove izdržavanja djece, te omogućiti udanim ženama rad izvan obitelji. Žene trebaju biti potpuno oslobođene ovisnosti o muževima. Umjetnici su u kapitalističkom svijetu poniženi jer rade za imućne pokrovitelje, koji su vrlo često neobrazovani. U modernom društvu širi se broj javnih ustanova i javnih službi, te je nad njima neophodna javna kontrola. Russell smatra da internacionalističko socijalističko društveno uređenje smanjuje vjerojatnost ratova, koji vrlo često imaju ekonomske motive. U kapitalističkom se društvu sve stvari mjere prema njihovoj uporabi, a trebalo bi ih mjeriti prema njihovoj pravoj vrijednosti.

Russell, dakle, doista preporučuje socijalizam kao najadekvatnije rješenje. Pri tome on ga ne povezuje s ovom ili onom društvenom snagom, nego ga preporuča svim klasama i svim pojedincima, odgovornim državnicima i običnim ljudima na ulici. Socijalizam koji Russell predlaže svojevrsni je kozmopolitski humanizam. Russell je pristalica socijalizma u razvijenim zemljama, koji bi se ostvario mirnim putem, uvjeravanjem i postupno. On osjeća simpatije za anarhizam, ali vidi ga samo kao ideal kojemu treba aproksimativno težiti, jer – kad bi se i ostvario – on bi se raspao za nekoliko godina. Russell ne prihvaća marksistički socijalizam jer u njemu ima preveliku ulogu moć države. On je pristalica tzv. gildskog socijalizma, koji usvaja sve što je vrijedno u socijalizmu i sindikalizmu. Taj socijalizam nije za ukidanje države, ali je za njeno konzekventno smanjivanje. Tvornice bi, prema tom modelu, bile slobodne odlučivati o vlastitoj produkciji. Vlasnik je država, ali upravljaju gilde plaćajući državi rentu. Svaka gilda samostalno odlučuje o raspodjeli zarade, prema samostalno utvrđenim principima nagrađivanja. Gilda je proizvođač, a država je potrošač. Parlament predstavlja potrošače na geografskom principu, a gildski kongres proizvođače na industrijskom principu. Iznad njih je zajednički tribunal i proizvođača i potrošača, koji odlučuje o spornim pitanjima, utvrđuje cijene i poreze, on ima autoritet i vlast.

Russell smatra da bi jedan minimalni dio prihoda morao biti osiguran za sve, bilo da rade ili ne, a prihod preko tog minimuma išao bi onima koji su voljni angažirati se na poslu koji zajednica smatra korisnim. Kvalificiraniji ne bi trebali biti bolje plaćeni, jer je njihov posao zanimljiviji i privlačniji. Pravednije je bolje nagraditi one koji su voljni raditi manje prijatne poslove. Russell zagovara omogućavanje samouprave svagdje gdje je to moguće. Socijalizam koji je bio na djelu u XX. stoljeću Russell je držao previše nestrpljivim, nadahnutim nestrpljivim idealistima, prorocima i reformatorima te je nalazio u njemu mnoge slabosti. Russell drži da su boljševici htjeli posao od nekoliko desetljeća i djelo generacija sažeti u nekoliko godina. Russell ne prihvaća Marksovu filozofiju i ekonomsku teoriju, odbacuje diktaturu proletarijata kao nedemokratsku, umjesto klasnog rata preporuča socijalističku promidžbu, a komunizam vidi kao svojevrsni fašizam, koji ograničava slobodu, paralizira napredak, njeguje mržnju itd. Ipak, Russell nalazi da i kod Marksa ima važnih istina.

Osnovni preduvjeti za stvaranje boljeg svijeta i života po Russellu su: 1. sprečavanje rata kao izvora nesigurnosti, straha od opće destrukcije, 2. uspostavljanje svjetske vlade koja bi jamčila mir i sigurnost te sprečavala podsticanje nacionalističkih strasti, nepovjerenja i mrženje među narodima 3. veliki posao educiranja ljudi u smislu tolerancije, kreativnosti i opće simpatije. Russell je duboko uvjeren da sve to treba i da je sve to moguće ostvariti u praksi borbe za bolji svijet, a jednom stvoreni bolji društveni uvjeti stvorili bi i nove karaktere ljudi, drugačije od današnjih.

Čovjek, prema Russellu, ne može ograničiti svoj pogled na vlastiti život, pa ni na samo svoju vlastitu zemlju, ili svoje vlastito doba, a da ne postane sterilan. Mi nismo samo pojedinci, mi smo i članovi vrste. Zato on procjenjuje narode i razdoblja ne samo po svakodnevnoj sreći njihovih pojedinačnih pripadnika, nego i po njihovom ukupnom doprinosu civilizaciji kao ukupnosti svih onih mentalnih vrijednosti koje dijele čovjeka od majmuna, a civiliziranog čovjeka od divljaka.

Russell je veliki protivnik religija uopće, a posebno religijskih moralnih dogmi. Za Russella je religija bolest rođena iz straha, a njen je izvor u ljudskoj bijedi. Ona je oličenje straha, mržnje i uobrazilje. Russell odbacuje religiju i sa znanstvenog i sa moralnog stajališta. Treba njegovati istinoljubljivost i dobrotu, ali prepreka prvome je u (religijskim) dogmama, a drugome – u vjerovanju u grijeh. Moralisti su, ističe Russell, dvije tisuće godina osuđivali čovjekovu težnju za srećom kao nešto degradirajuće i bezvrijedno, čime su samo svjedočili svoju mržnju na ljudski rod. Sreća je najviše dobro i smisao života, i ljudi moraju biti sretni da bi bili dobri. Da bi bili sretni ljudi se moraju osloboditi svega što čini život nesretnim: loših društvenih odnosa, loših navika, loših vjerovanja itd., te trebaju živjeti u skladu sa svojom prirodom, baziranom na kreativnim impulsima.

Russell stalno naglašava spontanu, prirodnu, instinktivnu radost, kao elementarnu, osnovnu (iako ne najvišu) vrijednost i sastavnicu sreće, zatim bezinteresno istraživanje istine, uživanje u umjetnosti, međuljudsku naklonost itd.

Russell se ne oslanja ni na koju političku organizaciju, društvenu klasu ili sloj, on apelira na sve ljude dobre volje – jednako na lordove i proletere, na anarhiste i boljševike, na svećenike i slobodne mislioce, na bijele i obojene.

Da bi pojedinac živio dobar život, on treba imati prije svega dobro zdravlje, dovoljan prihod (sredstva za život), sretne osobne odnose (prijateljstva, ljubav, djecu – ako ih želi, posao koji nije nezanimljiv, a za sve to je uvjet – dobar odgoj i obrazovanje.

Russell ističe da sreća ne dolazi niti sama od sebe, niti od prirode, niti od nekog nadljuskog bića: ona ovisi potpuno i isključivo od samih ljudi, od svakog pojedinca ali i od ljudske zajednice u cjelini. Sreću, stoga, ne treba čekati, nego je treba osvajati, i to na ovom svijetu i u ovom životu, ne sutra nego danas, ne negdje tamo – nego tu gdje jesmo.

 IZ RIZNICE RUSSELLOVIH MISLI

Da je čovjek produkt uzroka koji nisu sadržavali predviđanje o rezultatima koji će se postići, da čovjekov postanak, njegov rast, njegove nade i strahovi, njegove ljubavi i vjerovanja nisu ništa drugo nego proizvod slučajnog grupiranja atoma, da nikakva vatrenost i heroizam, nikakva intenzivnost misli i osjećanja ne može sačuvati indiviudalni život s onu stranu groba, da su sav rad vjekova, sva posvećenost, sva inspiracija, sva podnevna svjetlost ljudskog genija osuđene na nestanak u ogromnoj smrti sunčevog sustava i da cijeli hram čovjekovog dostignuća mora biti neizbježno sahranjen na ruševinama razorenog univerzuma – sve ove stvari, iako ne sasvim nesumnjive, već su gotovo toliko sigurne da nikakva filozofija koja ih odbacuje nema nade održati se.

Postoje stvari koje znanost ne može tretirati, na primjer – sva pitanja vrijednosti: što je dobro a što loše (kao cilj). 

Ispravne želje su one želje koje mogu biti u skladu sa što je moguće više drugih želja, a pogrešne one želje koje mogu biti zadovoljene sputavanjem drugih želja.

Mudar čovjek misli o svojim nevoljama samo onda kad ima smisla o njima misliti, inače misli o drugim stvarima.

Mnoge se (čovjekove) nevolje mogu umanjiti shvaćanjem njihove beznačajnosti. 

Vrhovno moralno pravilo treba biti: Postupaj tako da proizvedeš radije harmonične nego disharmonične želje.

Dobar je onaj život koji je inspiriran ljubavlju, a vođen znanjem.

Ljubav je ne samo izvor slasti, nego je njeno odsustvo izvor boli.

Ljubav je prvi i najobičniji oblik emocije koji vodi prema suradnji.
Osjećajno i srdačno ponašanje prema drugim ljudima nije ugodno samo tim drugim ljudima, nego je i velik izvor sreće za čovjeka s takvim osobinama: on postaje predmetom opće ljubavi.

Jedan od glavnih uzroka odsustva (životnog) poleta je osjećaj da nas nitko ne voli, dok osjećaj da nas ljudi vole ohrabruje životni polet.

Ne možemo od drugih ljudi očekivati da misle o nama bolje, nego što mi mislimo o njima.

Što mi zovemo mišlju izgleda da ovisi o organizaciji veza u mozgu jednako kao što putovnja ovise o putovima.

Maksima da ljudska priroda ne može biti promijenjena, jedna je od onih dosadnih plitkosti, koje kod neznalica prikrivaju dubine njihovog vlastitog neznanja.

Cijeli naš život sagrađen je oko izvjesnog – ne tako malog – broja primarnih instikata i impulsa.

Samo ono što je na ovaj ili onaj način povezano s našim instinktima i impulsima izgleda nam poželjno ili važno.

Svako zadovoljstvo koje ne nanosi štetu drugima, dostojno je uvažavanja.

Naši motivi u dobročinstvima rijetko su tako čisti kao što mi zamišljamo da jesu.

Najveći dio aktivnosti čak i najplemenitijih ljudi ima u sebi nešto sebično, ali da nije tako – ljudski rod ne bi mogao opstati.

Nesumnjivo je da trebamo željeti sreću onih koje volimo, ali ne kao alternativu vlastitoj sreći.

Idealističke teorije nikada nisu toliko jake da bi mogle dovesti do velikih promjena, kada do velikih promjena dođe teorije koje ih pravdaju samo su prikrivene strasti.

Ne postoji moć bilo „razuma“ ili „vrline“, ili ma kako da se ona nazove, koja može izuzeti naš aktivni život i naše nade i strahove izvan područja koje je kontrolirano prvim pokretačima svih želja. 

Ono što uzdiže čovjeka iznad životinja je njegova mentalna sposobnost, koja je sa sobom donijela želje koje nisu čisto materijalne.

Uvijek kada prijeđemo granicu obitelji, vanjski neprijatelj je taj koji nam daje koheziju. 

Život bez avanture može lako postati nezadovoljavajući, ali život u kojem avantura uzme nekontrolirane forme, sigurno će biti kratak.

Od nebrojenih čovjekovih želja glavne su želje za moći i za slavom.

Ono što ljudi stvarno podrazumijevaju kada govore o borbi za opstanak, to je zapravo – borba za uspjeh.

Ono što suvremeni čovjek traži od novca, to je da mu donese još više novaca kako bi mogao da se razmeće, bliješti i pretekne one koji su bili s njim na ravnoj nozi.

Usvojeno je pravilo da je pametan onaj čovjek koji stekne mnogo novaca, a nitko ne voli da ga smatraju budalom.

Novac može povećati čovjekovu sreću, ali samo do izvjesne granice.

(Materijalni) uspjeh može biti samo dio sreće, i vrlo je skupo plaćen ako su mu za postizanje žrtvovani svi ostali (njeni) dijelovi.

„Zlatna sredina“ je često osporavana, ali u vrlo mnogim stvarima ona je točna.

Suvremeni muškarci i žene izgleda da su postali nesposobni za veća intelektualna uživanja.

Jedan od izvora nesreće, zamora i nervne napetosti sastoji se u nesposobnosti (suvremenih ljudi) da se zainteresiraju za bilo što što nije od praktične vrijednosti za njihov život.

Jedna od mana suvremenog visokog obrazovanja je u tome što je ono postalo previše upućivanje na stjecanje određenih znanja, a premalo na proširenje misli i osjećaja nepristranim pogledom na svijet.

Pripadnici inteligentne manjine trebaju nastojati međusobno se upoznati te uzajamno uživati u međusobnom druženju.

Sreća se uvećava druženjem s ljudima sličnih ukusa i sličnih mišljenja.

Naklonost u smislu iskrenog uzajamnog zanimanja dvaju osoba jedne za drugu, ne samo na korist konkretnih dviju osoba, nego sa zajedničkom težnjom k općemu dobru, jedan je od najvažnijih elemenata stvarne sreće. 

Glupa, puna predrasuda ili svirepa sredina zaslužuje da se (inteligentan) čovjek s njom raziđe.

Za sretan život neophodno je umjeti podnositi izvjesnu mjeru dosade, i to je činjenica o kojoj valja poučavati mladež.

Pod pretpostavkom da nije pretjeran, i nadosadniji rad je većini ljudi manje neprijatan od nerada.

Dosada koju čovjek osjeća u nužnom i nezanimljivom poslu nije ništa u usporedbi s dosadom koju čovjek osjeća kada ne zna što učiniti s vremenom. 

Razum i znanstvena narav duha potrebniji su svijetu no što su to ikada ranije bili, jer su srušena sva vjerovanja i navike koje su se oslanjale na iracionalne autoritete.

Znanost je uvećala čovjekovu kontrolu nad prirodom, te bi se zato moglo pretpostaviti kao vjerojatno povećanje čovjekove sreće i blagostanja, i to bi bio slučaj – kada bi ljudi bili racionalni, no oni su ustvari bezgranični u svojim strastima i instinktima.

Ljudi će postići moć da mijenjaju sebe, i oni će je neizbježno upotrijebiti, ali što će oni učiniti od ljudske vrste – ne usuđujem se proricati. 

Tako dugo dok ljudski život traje, sloboda će biti bitna za mnoge od najvećih dobara što nam ih naša zemaljska egzistencija može ponuditi.

Sloboda ima izvor u jednom od najelementarnijih čovjekovih instikata.

Za racionalni duh nije pitanje: da li hoćemo organizaciju ili ne, nego – koliko mnogo organizacije hoćemo, i gdje i kada i koje vrste?

Civilizirano društvo je nemoguće zamisliti bez visokog stupnja sputavanja spontanih impulsa, jer je spontani impuls u stanju postići samo najjednostavnije oblike društvene suradnje, a ne i one vrlo složene kakve zahtjeva moderna ekonomija.

Prednosti koje proizlaze iz organizacije tako su velike i tako očevidne da bi bilo apsurdno željeti povratak na ranije uvjete, ali oni koji su svjesni samo prednosti, skloni su previdjeti opasnosti koje su vrlo realne i vrlo prijeteće. 

Ako ljudski rod odluči sebi produljiti život, morat će učiniti vrlo drastične promjene u svom načinu mišljenja, osjećanja i ponašanja.

Najinteligentniji zapadni narodi izumiru.

Opasnost za intelektualnu slobodu veća je u naše dane, nego je bila i u jedno vrijeme od 1660. godine, ali ona više ne dolazi od kršćanske crkve, nego od vlada, koje su zahvaljujući modernim opasnostima od anarhizma i kaosa, naslijedile svetost koje je ranije pripadala svećeničkom staležu. 

Dio je znastvenog stava da tvrdnje znanosti ne pretendiraju na to da su sigurne, nego samo da su najviše vjerojatne na temelju prisutne evidentnosti. 

Važna činjenica sadašnjega vremena nije borba između kapitalizma i socijalizma, nego borba između industrijske civilizacije i humanosti.

Moralni napredak je ono što je potrebno: ljudi moraju naučiti toleranciju i izbjegavanje nasilja, ili će civilizacija iščeznuti u univerzalnoj degradaciji i bijedi.

Nije država, nego zajednica, široka svjetska zajednica svih ljudskih bića, sadašnjih i budućih, ono čemu trebamo služiti.

Nema konačnog zadovoljstva u njegovanju samo jednog elementa čovječje prirode na račun (svih) drugih, niti u tome da se svijet svede na sirovinu za veličanstvenost vlastitog ja.

Ljudi u modernom svijetu nisu sretni, ili bar to nisu u velikoj većini slučajeva.

Stvari koje su za čovjekovu sreću neophodne jesu: hrana, stan, zdravlje, ljubav, uspješan posao i poštovanje zajednice (bez tih stvari mogu biti sretni samo izuzetni ljudi), ali ljudi koji imaju spomenute osnovne stvari ili ih mogu postići a nesretni su – pate od neke psihološke smetnje.

Ozbiljnije psihološke smetnje možda spadaju u djelokrug psihijatra, ali u običnijim slučajevima može ih izliječiti kod sebe i sam pacijent, pod pretpostavkom da je u stanju zauzeti pravilan stav prema stvarima. 

Naklonost roditelja prema djeci i djece prema roditeljima može biti jedan od najvećih izvora sreće, ali su u našoj današnjoj zbilji odnosi između roditelja i djece u devet od deset slučajeva izvor nesreće za obje strane, a u devedeset devet o stotine slučajeva – izvor nesreće za bar jednu od dviju strana.

Količina zadovoljstava u životu modernog čovjeka nesumnjivo je veća nego u primitivnim zajednicama, ali se povećala i svijest da bi ta količina mogla biti daleko veća.

Kako bi izašao iz očajanja, civilizirani čovjek morao bi proširiti i svoje srce, kao što je proširio svoj mozak.

Pored (stalne) zabrinutosti jedan od najznatnijih uzroka nesreće (suvremenih ljudi) je – zavist.

Zavidan čovjek ne samo da želi i izaziva nesreću drugoga, on je i sam nesretan.

Zavidan čovjek umjesto da osjeća radost zbog onoga što ima, pati zbog onoga što imaju drugi.

Jedini lijek protiv zavisti je sreća, ali je nevolja u tome što je zavist sama po sebi strašan neprijatelj sreće.

Zavist je prisutna i u temeljima demokracije.

Namjerno ili iz nužde, ali većina suvremenika vodi život koji uništava čovjekove živce.

Kad prijeđe izvjesnu granicu, želja za uzbuđenjem je znak nastranog raspoloženja ili nekog nagonskog nezadovoljstva.

Kakvog smisla ima praviti sve ljude bogatašima, kad su i sami bogataši jadni?

Ma što mi mislili, mi smo stvorenja Zemlje, naš je život dio života Zemlje.

Tajna čovjekove sreće je u sljedećem: treba koliko je to god moguće proširiti područja svoga zanimanja te se na stvari i osobe koje čovjeka zanimaju reagirati što više prijateljski, a što manje neprijateljski.

Život je prekratak da bismo se mogli zainteresirati za sve, ali je dobro biti zainteresiran za toliko stvari koliko može ispuniti naše dane.

U dobrom životu treba biti ravnoteže među aktivnostima, te nijedna ne treba uzeti toliko maha da smeta drugima.

Ako želimo da naši ukusi i želje budu izvorom sreće, oni trebaju biti u skladu sa zahtjevima zdravlja, s naklonostima onih koje volimo i s poštovanjem društva u kojem živimo.

Čovjekova sreća ovisi dijelom o vanjskom svijetu, a dijelom o samom čovjeku.

Da bi čovjek bio sretan, naročito kada mu prođe mladost, važno je da sebe vidi ne kao izdvojenu jedinku čiji će dani ubrzo doći kraju, nego kao dio životne rijeke koja teče od prvog sjemena do daleke i nepoznate budućnosti. 

Svijet koji moramo tražiti je svijet u kojem će biti živ kreativni duh, u kojem će život biti avantura puna radosti i nade, koji će se više temeljiti na gašenju nego na neograničenom oslobađanju želje da zadržimo ono što posjedujemo ili da uzmemo ono što posjeduju drugi, to mora biti svijet u kome će naklonost imati slobodu igre, u kojem će ljubav biti očišćena od instikata za dominacijom, u kome će svirepost i zavist biti odstranjeni srećom i nesputanim razvojem svih instikata koji čine život i ispunjavaju ga duhovnim užicima; takav svijet je moguć, on samo čeka ljude da ga stvore.

Oni koji nalaze zadovoljstvo u građenju postižu veće zadovoljstvo, nego što ga ljubitelji rušenja mogu naći u rušenju.

Bolje je ne činiti ništa, nego činiti štetu.

Sretan život je u velikoj mjeri isto što i – dobar život.

IZVORI:
B. Rasel NAUKA I RELIGIJA, “Svjetlost” , Sarajevo 1976 .
B. Rasl OSVAJANJE SREĆE, “Minerva”, Subotica – Beograd 1982.

Izvor:web.archive.org

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DA LI SI NORMALAN…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Rekli su mi da nisam normalan: Srbin u užem izboru za put na Mars

Dok neki priželjkuju novu ljubav, bolji posao, Beograđanin Srđan Marković (24) u Novoj godini poželeo je “samo” – kartu za Mars u jednom smeru.

419086_srdjan-markovic-leti-na-mars030114ras-foto-milos-peric07_ffI gle čuda, već 31. decembra njegova želja našla se na pola puta ka ostvarenju.

Ovaj mladi apsolvent arheologije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i doskorašnji polaznik Petnice uspeo je da među 200.000 prijavljenih kandidata iz 160 zemalja za put na Mars, uđe u uži izbor od svega 1.058 ljudi.

Reč je o projektu holandske neprofitne organizacije “Mars one”, koja planira da 2023. bespovratno pošalje prvu ljudsku ekspediciju na Crvenu planetu. Trenutno se vrše stroge selekcije kako bi se do 2015. izabralo 40 fizički i psihički najspremnijih ljudi za ovaj poduhvat.

– Ostvario se moj dečački san. Od malih nogu želeo sam da budem arheolog i astronaut, da istražujem nove civilizacije ili one koje su nestale. Maštao sam baš o tome kako istražujem život na Marsu. I sada mi mnogi kažu “pa da li si normalan, šta ti to treba u životu”, a ja ne znam šta ću od sreće. Nikad nisam bio bliži tome da ostvarim svoju životnu želju – priča za “Blic” Srđan Marković, srpski kandidat za put na Mars.

 Život u kućicama pod maskom
Kandidati koji odu na Mars živeli bi     sami u “kućicama” od 50 kvadrata.   One bi, između ostalog, imale sobu za istraživanja, kuhinju i kupatilo. Svaki od kandidata morao bi da poseduje elementarno poznavanje prve pomoći, kućnih poslova, popravke uređaja, elektronike. Iz kućica bi izlazili isključivo u zaštitnom odelu i sa maskom.

Kada je vest o njegovom prolasku u drugom krugu selekcije stigla 31. decembra, Srđan je  požurio da je javi i najbližima, ali oni nisu bili tako oduševljeni, budući da je reč o putu bez  povratka. Naime, zasada ne postoje svemirski brodovi koji bi mogli uzleteti sa Marsa, a to  bi i znatno povisilo cenu projekta za koji organizatori već sada procenjuju da će stajati  šest milijardi dolara.

419085_srdjan-markovic-leti-na-mars030114ras-foto-milos-peric09_ff– Verovatno bi mi nedostajala i porodica, prijatelji, ceo život na Zemlji, ali kad tako nešto  odlučiš, nema povratka. Odlazak na Mars za mene bi značilo i probijanje ličnih granica i  istraživanje u svrhu čovečanstva. Sem toga, mnogi pioniri nikada se nisu vratili, poput onih  koji su otkrivali Severni pol ili Ameriku, ali je njihovo otkriće koristilo celom svetu –  zaključuje Srđan.

Put i život na Marsu nimalo ga ne plaše. Ne prođe dan a da ne mašta o trenutku kada bi kročio na tlo Crvene planete.

Porodica
Najbliži nisu bili tako oduševljeni pohodom na Mars, budući da jereč o putu bez povratka

– Bavim se spaleologijom, ulazim u pećine koje još nisu otkrivene. Verujem da je na Marsu bilo života i da ga još ima, čim ima i leda. Ostatak života posvetio bih tom istraživanju, bez ikakve dileme – hrabro poručuje mladi arheolog.

U organizaciji “Mars one” naveli su da će birati različite karaktere ljudi, ali koji moraju posedovati toleranciju, upornost i istrajnost, kao i spremnost na sve rizike i sopstvenu žrtvu.

Miljana Leskovac/Foto: M. Perić/ blic.rs

___________________________________________________________________________________________

PUT NA MARS OD 500 HILJADA DOLARA

 Poznati milijarder Elon Musk planira da napravi koloniju na Marsu za 80 hiljada ljudi, a cena jedne karte će iznositi 500 hiljada dolara…

10Plan famoznog milijardera je da pošalje ekspediciju od 10 ljudi ka crvenoj planeti, koji će sa sobom poneti sav neophodan materijal za postavljanje baza svemirskih kupoli. Ove kupole će kasnije naseliti ljudi. Posada će leteti brzim, višenamenskim raketama koje će imati pogon na metan i tečni kiseonik.

On planira da za 10 – 15 godina izgradi svemirsko naselje veličine manjeg grada. Ovo naselje će biti izgrađeno od transparentnih materijala i biće pod jakim pritiskom atmosfere kako bi bilo moguće uzgajati zemaljsko voće i povrće na marsovoj podlozi.

99Obim materijala i zaliha svakog tranporta će vremenom biti sve manji dok će se sve više ljudi transportovati ka misterioznoj crvenoj planeti. Muskove kalkulacije od 80 hiljada ljudi su sasvim jasne. Populacija na zemlji će dostići cifru od 8 milijardi do realizacije njegovih planova.

On smatra da će 1 od 100 hiljada ljudi moći sebi da priušti ovakvo putovanje a cenu karte od 500 hiljada dolara smatra prikladnom.

P.Ć. /luxlife.rs/

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S