GUSTAV KLIMT I NJEGOVE ŽENE…

ONE SU BILE ZVEZDE BEČA

Foto: Wikipedia

Izložba „Klimt i žene zlatnog doba Beča 1900-1918“ u njujorškoj „Novoj galeriji“ (Neue Gallerie) ove jeseni je na jednom mestu okupila 12 slika, 40 crteža i 40 dela dekorativne umetnosti u kojima glavnu ulogu imaju senzualne, zapanjujuće lepe žene koje su, prema Gustavu Klimtu, bile „otelovljenje Beča s kraja veka“ – ili je, barem, taj izraz koristio kad ih je nagovarao da mu budu muze.

U središnjem delu postavke su dva čuvena portreta Adele Bloh-Bauer, prvi put zajedno posle više od decenije. Adele je jedina žena koju je Klimt zvanično dvaput slikao (njen lik se najverovatnije nalazi i na Klimtovoj toples verziji Judite i na čuvenom „Poljupcu“).

Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer I, 1907.

Adele Bauer je rođena u Beču 1881, kao ćerka direktora banke i železnice i imala je privilegvano detinjstvo. Sa 19 se udala za Ferdinanda Bloha, 17 godina starijeg šećernog magnata iz Češke.

Adele i Ferdinand su bili mecene umetnosti, ne samo da su skupljali slike već su ih i naručivali, a čudesan Gustav Klimt (1862-1918) bio im je jedan od omiljenih umetnika.

Prvi Adelin portret naručio je njen suprug Ferdinand kao poklon Adelinim roditeljima za godišnjicu braka, nekoliko godina pre nego što je Klimt osnovao Bečku secesiju, i nedugo pošto su ga njegovi skandalozni, navodno, pornografski murali na Bečkom univerzitetu stavili na crnu listu umetnika od kojih su državne institucije naručivale dela.

Taj prvi portret, poznat i kao „Žena u zlatnom“, izložen je 1907. Načinjen u ulju i zlatnim listićima i inspirisan vizantijskim mozaicima, predstavlja Adele koja, razgolićenih ramena, sedi na stilizovanom tronu i gleda u posmatrača sa ranjivošću i ponosom.

Pozadina je bujna eksplozija svetlucavog orijentalnog i erotskog simbolizma – trouglovi, oči, jaja…

– Zlatni prizor Adele Bloh-Bauer me je opčinio još kao studenta – kaže Tobijas Nater, istoričar umetnosti iz Beča i kustos izložbe u Njujorku.

– Za mene je to simfonija u zlatnom, jedinstven trijumf simbola. Danas se smatra remek-delom ar nuvoa (art nouveau) – ističe Nater.

Adelin lik bio je posleratni simbol bečke kulture a nazivali su ga i austrijskom Mona Lizom.

Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer II, 1912.

Njen drugi portet dramatično je drugačiji.

– Kako je Klimt uopšte mogao da nadmaši onu prvu sliku? – pita se Nater.

– Na drugom portretu, pet godina kasnije, on radi nešto sasvim drugačije, stilska evolucija je očigledna i to zahvaljujući moćnom koloritu – ističe kustos.

Bloh-Bauerova preminula je od meningitisa 1925, kada je imala samo 43 godine. Posle njene smrti njena soba je postala neka vrsta svetilišta, sa Klimtovim portretima u prvom planu.

Osim Adele, na izložbi su predstavljene i druge pripadnice jevrejske buržoazije, koje su demonstrirale društvenu i intelektualnu moć kao domaćice svojih salona: svečanih večera na koje su dolazili čuveni umetnici, kompozitori, naučnici, pisci…

Nakon 1900. Gustav Klimt je slikao isključivo žene. Na njegovim slikama one ne zrače samo očiglednom erotičnošću već i snagom i sampouzdanjem. Likovni kritičari i istoričari umetnosti su Klimtovu umetnost decenijama opisivali kao „frauenversteher“ – onaj koji razume žene – a u Beču se šuškalo da je sa mnogim svojim modelima imao ljubavne afere.

Gertrud Lev

Foto: Wikipedia Gertrud Lev, 1902.

Prelepa 19-godišnjakinja na slici je Gertrud, ćerka čuvenog doktora Antona Leva koji je u Beču vodio privatni sanatorijum (tu su se lečili kompozitori Gustav Maler i filozof Ludvig Vitgenštajn).

Slika je ostala u Beču, kao deo obinme kolekcije Levovih koji su pobegli u SAD dok se obruč nacista stezao oko grada.

U vreme kad je napustila Beč 1939, žena sa slike je bila poznata kao Gerta Felsovanji, jednom razvedena, jednom udovica. Iako joj je sin Antoni već živeo u Americi, njoj je jedva dopušteno da se iskrca sa broda i tek posredstvom Elenor Ruzvelt dobila je dnevnu propusnicu, da sa sinom provede Božić. Američku vizu dobila je 1940, pošto se zaposlila u Kolumbiji kao učiteljica. Preminula je 1964. u Kaliforniji, u 81. godini.

Gertina unuka rekla je jednom prilikom:

– Portret predstavlja hrabru i odlučnu prirodu moje bake. Slika se nalazila u hodniku iza ulaznih vrata porodične kuće mog oca i bila je istaknuta na štafelaju, okrenuta ka vrtu, nije visila na zidu. Otac mi je govorio da Gerta nikad nije spomenula sliku ni duge dragocenosti koje je ostavila u Beču. On je, pak, po dolasku u SAD, u kući držao reprodukciju njenog portreta.

Originalna slika prodata je 2015. na aukciji u Londonu za skoro 35 miliona evra.

Foto: Wikipedia Meda Primavezi, 1912.

Meda Primavezi

Meda je bila devetogodišnja ćerka bankara i industrijaliste Ota Primavezija i glumice Eugenije Buček, koju je Klimt takođe naslikao.

Foto: Wikipedia Serena Lederer, 1899.

Serena Lederer

Rođena je 1867. u Budimpešti kao Serena Pulicer, a kasnije se udala za industrijalca Augusta Lederera.

Ledererovi su bili najveći patroni Klimta od koga su naručili barem 15 portreta raznih članova familije.

Serena je najverovatnije ovaj portret naručila sama za sebe. Bela pozadina ne daje nam nikakve naznake o njenoj ličnosti a bela haljina nesputanog kroja, bez korseta, otkriva da je bila moderna Bečlijka. Zapravo, oni koji su je poznavali nazivali su je najbolje obučenom ženom u Beču.

Foto: Wikipedia Elizabeta Bahofen-Eht, 1914-16.

Elizabeta Bahofen-Eht

Serenina kćer Elizabeta imala je između 20 i 22 godine kad je portret nastajao. Morala je satima da pozira dok ju je Gustav skicirao u raznim pozama i odeći i uvek bi bila nezadovoljna krajnjim rezultatom. Između nje i umetnika često je dolazilo do varnica a Klimt je na kraju urliknuo: „Ja slikam moju devojku onako kako ja hoću i to je to!“

Posle tri godine poziranja Elizabeta je konačno izgubila strpljenje. Otišla je u Klimtov atelje, skinula sliku sa štafelaja i odnela je kući. Kada ju je Klimt ugledao izloženu u porodičnom salonu Ledererovih, ljutito je prokomentarisao: „To uopšte ne liči na nju“.

 

Foto: Wikipedia Ria Munk III, 1917-18. (nedovršeno)

Ria Munk

Kada je Ria Munk izvršila samoubistvo 1911, zbog ljubavne svađe sa piscem Hansom Hajncom Eversom, njena majka Aranka Munk, sestra Serene Lederer, naručila je od Klimta tri posthumna portreta. Prve dve verzije Munkovima se nisu dopale, a na trećoj Klimt je predstavio devojku postrance, sa licem okrenutim ka posmatraču i smirenim osmehom.

Dok su lice i detalji u pozadini dovršeni, haljina i pod su urađeni kredom u stilu „non finito“, što pokazuje da je Klimt u ovoj fazi svoje karijere bio impulsivan i spontan, te da je crtao direktno na platnu, bez uobičajenih brojnih pripremnih skica.

Klimt je preminuo 1918. u Beču od moždanog udara i upale pluća, kao posledice svetske epidemije gripa. Posle njegove smrti slika je završila u posedu Aranke Munk, u njenoj vili na jezeru Bad Ausze gde se nalazila do 1941. kada su nacisti konfiskovali svu imovinu porodice Munk.

Delo je završilo kod dilera Vilijama Gurlita i on ga je poklonio Novoj galeriji u Lincu 1953. Portet je 2009. predat naslednicima Aranke Munk koji su ga prodali 2010. na aukciji za skoro 25 miliona dolara.

Izložba u Njujorku otvorena je do 16. januara 2017.

Miona Kovačević | 03. 10. 2016

Izvor: blic.rs

________________________________________________________________________________

Ovde: Sloboda je žena, uzmi je

BEZ SUVIŠNOG ZAŠTO…

Neki moji prijatelji misle da su, a neki su i postali ljudi.

Jasmina Milošević, jeste.

Jasminu sam upoznao  prilikom jedne prigode u čast proleća, bilja i zdravlja.

Pre par sedmica dobio sam ljubazan od nje  poziv za samostalnu izložbu koju je pripremala u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije.

Na moju žalost zbog poslovnih obaveza negde dole južno, nisam prisustvovao otvaranju izložbe koje je upriličeno 2. aprila.

Juče sam otišao u galeriju Miuzeja da razglegam izložene Jasminine slike. Ono što Tamo videh naprosto me „oborilo s nogu“. Dok se pridižem preispitujem sebe. Zašto?

 „Bez suvišnog zašto“- reče nam Jasmina.

Bora*S

_______________________________________________________________________________________

„ Bez suvišnog zašto“

Postoje slike, one su tu i oduvek bile, baš ove slike, postojale, još nenaslikane u ovom obliku i sedmom i sedamdesetom, ma kom ali od nečega otetom.

Tako je moralo biti-narodi sa manje tradicije od Srba i ameba kažu maktub, ili nešto slično, ali tako je moralo biti, jednostavno od nečega oteto, na ni najmanje jednostavan i lak način.

Čini mi se da je i Trojanski rat tako nekako počeo, pa je iz toga nastala priča- kažu najpričanija.

Kažu arhetip, a o tome je ovde reč-priča, priča koja govori o onome što muči svakog dana a nije svakodnevno- kad kažem muči to znači i usrećuje, ali muči.

Ovo je dugo putovanje, nije u noć, ali jeste ali jeste u neke predele prekrivene jutarnjim maglama koje kada se podignu ostanu na platnima koje pitaju šta smo mi to skrivili i na kog Boga hulili da na nas padnu sva ova pitanja.
Dejan Sotirović, istoričar umetnosti, kustos Narodnog muzeja-Zaječar

***

 Izložba „ Bez suvišnog zašto“ je likovni odgovor na pitanja koja su nam postavljena, hteli to mi ili ne.

Narativni deo pred nama, i pored povremene sofisticiranosti, ukorenjen je u duboke porive i egzistencijalna pitanja, što je zahtevalo da likovna sredstva ne budu niti rutinska, niti sirova, da ne bi bila banalna.

Otuda paleta koja se oslanja na rad srpskih slikara nakon trauma Velikog rata, dvadesetih i tridesetih godina, i citati umetnika koji su u tom duhu razmišljali u drugoj polovini dvadesetog veka.

Osmišljena kao strip, izložba je daleko od toga kako se danas taj pojam shvata, već je konceptualno podobna ređanju slika u srednjevekovnim hramovima, gde uz duboko transcedentalne prizore imate i gotovo i tipične žanr scene, sa krajnim ciljem kojem morate biti dovedeni, ponekad suptilnim, ponekad drastičnim metodama.

Pred vama je je jedan od načina da se odgovori na pitanja, ili bolje rečeno, da se pitanja postave, likovno pošteno. Pitanja odnosa. Odnosa moćnih i svih nas ostalih (preostalih), većine i manjine, kolektiva i jedinke, duhovnosti i religije, prihvatanja i nepristajanja.
Nina Jeza, Maribor, Slovenija

***

Jasmina Milošević, rođena 1971. godine u Zaječaru.
Diplomirala na Fakultetu političkih nauka, odsek za međunarodne studije, Beogradskog univerziteta.

Slikarstvo učila kod profesora Branislava Dinića i naviše li kovnih radionica. Do sada tri puta izlagala samostalno i više puta kolektivno u Vršcu, Beogradu, Knjaževcu, Zaječaru, Sremskoj Mitrovici, Čačku i Zrenjaninu.

Dobitnik više nagrada i to za radove „Hasta la vista, baby“, povelje „Ivan Vučković“ za keramičku skulpturu „CPS“, diplome za keramičku skulpturu „Izgubićemo dane“ i diplome za sliku „Trojeručica“ 2012. u Zrenjaninu.

____________________________________________________________________________________

Reference: Katalog izložbe, Izložba „ Bez suvišnog zašto“

Foto: Bora*S i facebook.com/jasmina.milosevic

Bora*S

__________________________________________________________________________________

BOJE SU TKIVO, KRV I TELO SLIKARSTVA…

Na današnji dan, 4. februara 1908. godine rođen je Predrag Peđa Milosavljević

_______________________________________________________________________________

Erotski crteži Peđe Milosavljevića nastali 30 godina pre Pikasovih

Svoju ljubav da crta četkom obrazlagao je rečima: „Dobra strana ove tehnike je što obavezuje na sintezu.” Slikarske boje je opisivao kao „tkivo, krv i telo slikarstva” i kao „najviši oblik slikarske misaonosti”. Rečju, Predrag – Peđa Milosavljević je transponovao u svoju umetničku realnost sve što ga je kao umetnika zanimalo, od pariskih krovova i Dubrovnika do aktova i životinja.

Peđa Milosavljević: „Boje su tkivo, krv i telo slikarstva”

Jedan deo njegove bujne ličnosti kakva se kod nas retko viđa, u galeriji „Heksalab” (Njegoševa 5), oslikan je ovog puta iz drugačijeg ugla zahvaljujući Nikoli Kusovcu, autoru izložbe i istoimene knjige „Predrag Peđa Milosavljević ili priča o mladosti, prijateljima, ljubavi i potrazi za pejzažima“.

– Većina radova u beogradskoj galeriji „Heksalab” (u kojoj je do sada priređeno deset veoma posećenih izložbi: Aleksandra Lukovića Lukijana, Ranka Beljinca, Borka Petrovića, Koste Bunuševca, Zdravka Mandića, Ljubodraga Jankovića Jaleta, Marine Markulić i Milovana Vidaka) potiče iz doskora nepoznatog albuma Peđinih erotskih slika, kreiranog 1940, koji je 2010. beogradski kolekcionar Saša Obradović doneo iz Francuske.

Uz njih sam pokazao i nekoliko fragmenata albuma iz iste godine (čiji su akvareli i crteži rasuti po Beogradu) posvećenog slikarevoj verenici Olgi Ivanovnoj. Na izložbi su još dva albuma koje je Milosavljević crtao 1930. i 1932. godine. Raniji (u vlasništvu Đorđa Miomirovića), na šagalovski način crtežima priča o mladosti i druženju sa Đorđem Popovićem (književnikom i akademikom, urednikom časopisa „Danica” po kome je dobio nadimak Daničar) i Boškom Tokinom (pinonirom filmske kritike u nas).

O drugom albumu (koji čuva Dušan Banić) govori njegov naslov „Potera za pejzažima” – od Beograda do Dubrovnika i Splita – kaže Kusovac, koji je ove segmente Milosavljevićevog opusa istraživao punih godinu dana.

Predstavnik initimizma, poetskog realizma i osobenog ekspresionizma XX veka, Peđa Milosavljević nam je ostavio i uputstvo kako gledati njegove vrlo smele erotske slike: „Ružno je sa zlim srcem listati ovu knjigu”.

Imajmo na umu vreme u kome su albumi nastali. S godinom 1930. svetska ekonomska kriza uzima maha, ali progres je nezaustavljiv. Beograd je pun sirotinje, ali i ratnih profitera. Ipak, organizuju se igranke na koje cure idu u diskretnoj pratnji svojih majki i baka. Poljubac na javnom mestu rezervisan je za „slobodne žene“. I aktovi su retkost, a kamoli erotski.

Tridesetih Pikaso radi grafike izrazitog erotskog naboja, ali ih tematski vezuje za brutalne avanture Minotaura, mitološko biće koje se hrani svojim taocima – devojkama i mladićima.
Tek krajem šezdesetih godina prošlog veka Pikaso crta žensko međunožje najavljujući seksualnu revoluciju.

Veoma provokativan ženski akt i ljubavni akt bez mitoloških maski, Peđa crta tri decenije pre Pikasa. Naravno, za sebe. Šta ga je podstaklo da zaviri u eksplicitnu erotiku – otvoreno je pitanje.

Milena Marjanović
Izvor:blic.rs| 18. 03. 2012.

____________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

___________________________________________________________________________________

DUGINE BOJE PRIRODE…

Umetnička snaga duginih boja prirode

Za najkoloritnije drvo na svetu se na prvi pogled može pomisliti da je delo maštovitog apstraktnog slikara koje ostavlja posmatrača bez daha.

Neverovatan spektar boja na umetničkom stablu eukaliptusa, iznova dokazuje magijsku moć prirode.

Za razliku od umetnika koji u jednom trenutku svoje delo završi i izloži u nekoj galeriji, priroda svoju šarenu fantaziju neguje i menja u zavisnosti od godišnjeg doba, a nas ostavlja da se iznova divimo njenoj neverovatnoj umetničkoj kreaciji.

Drvo koje svakako očarava svojom lepotom je “Eucalyptus deglupta” poznatije kao “eukaliptus boje duge” (Rainbow Eucalyptus), koje raste na teritoriji Filipina, Papua i Nove Gvineje.

Predivne boje nastaju kada jednom godišnje u različitim vremenskim intervalima sa ovog drveta otpadnu delovi spoljašnje kore, pa se na tim mestima na unutrašnjoj kori pojavljuju prvo svetlo zelene nijanse koje vremenom tamne i pod uticajem vremenskih prilika prerastaju u pravi spektar od narandžastih, plavih, ljubičastih do crvenih i bordo tonova.

Ono što posebno ističe lepotu ovog eukaliptusa je to što njegova krošnja počinje da se grana tek na 15 metara visine, usled čega se još više ističe lepota šarenolikog stabla koje može da dostigne visinu i do 75 metara i širinu prečnika 2.5 metara.

Tajna različitih boja je u postepenom ljuštenju kore koje dovodi do toga da se nijanse i raspored reljefa razlikuje ne samo kod svakog stabla, već i na istom stablu u različitim vremenskim intervalima.

Ovo čarobno drvo koje sa pravom nosi i naziv „najkoloritnije na svetu“ se najčešće koristi kao ukrasna biljka, ali je svoju primenu našlo i u izradi ukrasnog papira.
Autor: Tea

Izvor:medias.rs

_____________________________________________________________________________

Talasi duginih boja

Nemojte se prevariti, ono što vidite pred očima nisu slike, več su zapravo fotografije!

Ove predivne fotografije snimio je fotograf David Orias iz Kalifornije. Njegova serija, pod naslovom Talasi, ostavlja nas bez daha.

Umetnik koristi duge ekspozicije i telefoto objektiv za snimanje širokog spektra pokreta koji spajaju lepo u ovim mirnim scenama.

Zahvaljujući zori ili sumraku, sunčevoj svetlosti, kao i Kalifornijskoj atmosferi, on beleži impresivnu paletu boja.

Fotografije nisu naknadno obrađivane, već su čisti proizvod svetlosnih uslova svakog od tih trenutaka.

Priroda daje uvek ljudima neke lepe i misteriozne teritorije, koje koliko god se trudili ne mogu dovoljno da ih istraže.

Jednostavno, to je priroda u svoj svojoj lepoti!

Izvor: zanimacija.com

________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S 

JESENJE LEPOTICE…

Hrizanteme

Jesenja ruža-hrizantema je prava „zavodnica“ zbog svoje lepote i činjenice da ona cveta onda kad svo drugo cveće prestane i njene prelepe boje krase terase i dvorišta u prohladnim oktobarskim danima.

Hrizantema spada u značajne vrste rezanog cveća, koje se može neprekidno gajiti u otvorenom i zatvorenom prostoru.

Chrysanthemum sinense je biljka poreklom iz Kine i Japana, predstavlja genetsku osnovu za varijetete sa krupnim cvetovima hrizanteme. Chrysantemum indicum je takode mnogo cenjena i gajena vrsta.

Obe vrste zajednickim imenom nazivamo jesenje ruže.

Ima ih u velikom broju varijeteta i sorti. Boja cveta je: bela, žuta, ružičasta, crvena, svetloljubičasta, a može biti i dvobojna. Gaje se mnogobrojne baštenske vrste dendranteme koje se razlikuju uglavnom po visini i izgledu cveta. Ima jednostavnih, polupunih i punih cvetova raznih boja i oblika.

Neke nisu otporne na hladnoću, pa se mogu naći samo u staklenicima, ali postoji i veliki broj višegodišnjih varijeteta koji se mogu gajiti na otvorenom polju. Hrizantema je naročito pogodna za jesenju proizvodnju, mada se cvet može dobiti tokom cele godine. Gaji se pre svega za rezani cvet za aranžiranje buketa, venaca, cvetne korpice. Sve više se gaji kao saksijska biljka za dekoraciju prostorija, a naročito mnogo za groblja.

Baštenske hrizanteme zahtevaju dosta prostora, pa ih treba saditi na rastojanju oko 40 cm. Lepe su pojedinačno i u grupi, a efektne su i u kombinaciji sa drugim biljkama, naročito onim zimzelenim, što vrtu daje efektan zimski izgled.

Hrizanteme će takođe doprineti i izgledu grupacije listopadnih biljaka, koje zimi izgledaju prilično beživotno. Vrlo lepo izgledaju i bordure od ove biljke, a pojedinačni žbunovi mogu se formirati i u vidu malog drveta, zakidanjem terminalnog pupoljka glavne i odsecanjem donjih grana do željene visine krošnje. Ovakva biljka će naročito lepo izgledati u žardinjeri.

U zavisnosti od vrste i načina na koji se gaji, ova jesenja hrizantema u visinu raste 30-80 cm, a u širinu 30-50 cm. Njen koren je jako razvijen, stabljike su uspravne, dok su listovi jajastog oblika, rascepljeni. Dekorativna vrednost ove trajnice je u tome što cveta u jesen i zbog toga nije podesna za leje sa trajnicama koje cvetaju u leto.

Sadimo je pre svega u leju kao trajnicu koja cveta u jesen.

Izvor: Srbiju volimo

---

NEKO JE TALENTOVAN ZA CRTANJE…

NEKO NIJE

Zašto?

Od samog početka čovekovog bavljenja umetnošću, jedna stvar je jasna – razlika između ljudi koji su talentovani za crtanje i onih koji to nisu je više nego očigledna. Ali, koja je zapravo razlika između crtača i necrtača?

Foto: Profimedia

Nedavna istraživanja otkrivaju odgovor na ovo davno pitanje. Čini se da sposobnost realističnog crtanja zavisi o nekoliko čiinilaca: od načina na koji osoba doživljava stvarnost, od njene sposobnosti pamćenja vizualnih informacija od jednog do drugog trenutka i od izbora elemenata objekta za crtanje.

Ako ste zapeli na prikazu figure, prema istraživačima sa Univerziteta College u Londonu, dobra vest je da se svi ti mentalni procesi mogu poboljšati praksom. Kao prvo, ljudi koji ne znaju da crtaju, ne vide svet onakvim kakav zaista jeste. Kad gledamo neki objekat, naš vizualni sisitem automatski pogrešno procjenjuje atribute poput veličine, oblika i boje pa neke od pogrešnih interpretacija postaju greške u crtanju.

Paradoksalno, u nekim drugim situacijama, pogrešna interpretacija može da vam pomogne da svet izgleda smisleno. Na primer, objekat izgleda veći kad je blizu nego kada je daleko. Čak i tada, vizualni sistem koristi se „konstantom veličine” kako bi percipirao jednu približnu veličinu, nezavisno od toga koliko je objekt udaljen. Vizualni sistem „zna” da je udaljeni predmet veći nego što izgleda i šalje mozgu lažne informacije o tome što očne jabučice zapravo vide.

„Ljudi koji imaju najviše poteškoća sa procenom veličine, oblika, boje i svetlosti mogu biti oni koji najlošije crtaju”, ukazuje naučnik Justin Ostrofsky i njegovi kolege sa koledža Brooklyn i univerziteta New York. Oni koji crtaju bolje imaju razvijeniju sposobnost zaobilaženja ovih vizualno pogrešnih opažanja i percipiraju ono što njihove očne jabučice zaista vide.

„Međutim, pogrešno percipiranje slike samo je deo priče”, tvrdi psiholog Rebecca Chamberlain sa londonskog College univerziteta. Ona je sa kolegama radila eksperimente koji istražuju ulogu pamćenja u procesu crtanja. Oni veruju da je veština crtanja delimično rezultat sposobnosti pamćenja jednostavnih odnosa među objektima, poput ugla između dve linije, od momenta percipiranja ugla do trenutka crtanja. Osim toga, izgleda da su „u proces crtanja uključeni holistički proporcionalni odnosi, ali i fokusiranje na detalje izdvojene iz celine. Možda je sposobnost prebacivanja iz jednog načina gledanja u drugo, dobra podloga za uspešan crtež”, izjavila je Chamberlain.

Dalje, Ostrofsky i kolege došli su do značajnih dokaza da vrsni umetnici bolje biraju potrebne elemente koje će uneti u prikaz objekta. Jednom kad umetnik odabere koji su mu elementi važni, bolje će fokusirati svoju pažnju na njih i ignorisati ono što ga nepotrebno ometa.

Ali, đavo je u detaljima pa istraživači i dalje rade na interakciji svih činilaca koji utiču na tačnost crtanja. Međutim, oni se mogu i naučiti. „Nema sumnje da je vežbanje važna komponenta sposobnosti crtanja”, kaže Chamberlain. „Dok neki ljudi imaju predispozicije za bolju perceptivnu tačnost i vizuelno pamćenje, drugi mogu koristiti trikove kako bi to oponašali.”

U istraživanju predstavljenom pre par godina na Univerzitetu Columbia, Chamberlain je otkrila da se vežbanjem značajno poboljšava sposobnost crtanja tokom vremena, što je bilo vidljivo kod ljudi koji su učestvovali u istraživanju.

Na temelju tih istraživanja psiholozi preporučuju sledeće tehnike za bolje crtanje: fokusiranje na razmer crteža kako bi on odgovarao veličini papira; nastojanje da se objekat smesti u svoju okolinu na odgovarajuće mesto u prostoru; usresređenost na udaljenost između elemenata objekta i njihove relativne veličine; usresređenost na veličinu i oblik „negativnog prostora” tj. praznog prostora između delova objekta. Na kraju, oni preporučuju da se razmišlja o linijama kakve one zaista jesu – granice između svetlih i tamnih područja.

Chris McManus, član istraživačkog tima ističe: „Malo je ljudskih veština koje se ne mogu poboljšati praksom.”

Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

 

ROBINZONI SA HRISIJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Umetnici, avanturisti, moderni hipici, uz specijalne dozvole, borave po pet meseci na ostrvcetu uz jugoistočnu obalu Krita

Parovi su smešteni u krečnjačkim pećinama Foto I. Dekanj

Nadomak Krita, najvećeg ostrva Grčke i postojbine drevne Minojske civilizacije, postoji krečnjačko ostrvce Hrisi, ne veće od najvećih rečnih ada na Dunavu. Kao nacionalni park krije neke od najlepših plaža Mediterana. Brodovima od Jirapetre, lučkog gradića na jugoistoku Krita, za nepun čas stigne se do ovog „skrivenog” kutka Grčke.

Ostrvo gde se uranja u vode bistrine tečnog kristala i sedi u hladovini zaštićenih libanskih kedrova starih 200 godina, nudi svoje čari posetiocima od 10 do 16 sati. Turistički brodovi dovoze i odvoze ljude koji uživaju u ovoj lepoti na plažama.
Sve to na mekom belom pesku i uzvisini iznad zaliva Belegrin gde pristaju turistički brodovi, u hladovini tendi, kraj nekolicine razbacanih šatora, posmatraju „nevidljivi” ljudi.

Nepomućenim mirom motre masu koja će do polaska broda da pregori na plamtećem mediteranskom suncu. Lagano se spuštaju do plaže i jedinog bara koji nudi tropske koktele po paprenim cenama, kao da je na Tahitiju, iako je voće iz plastenika sa kopna, a alkohol iz marketa u luci. Dok koračaju, u maramama i laganim košuljama od pamuka koje landaraju na vetru, ne mogu da im se odrede godine. Nekoliko parova iz Francuske, Holandije, žive tokom letnjih meseci pod šatorima, ali i u krečnjačkim pećinama uz obalu ostrvceta.

Pored domaćih tu su i moderni hipici sa Krita i iz Atine sa specijalnim dozvolama za boravak. Spretno, bez emocija, postavljaju umetničke forme od oslikanih kamenčića, školjki i ručno izrađenih kanapa. Uz savitljive prutiće od vrbe ili mladica kedra, sve se vrti u krug i nestvarno, kao u bestežinskom stanju, prati udare vetra. Nakit, ručno izrađen, okupio je ženski deo turista. Unikatne minđuše, ogrlice i prstenje, pokazivaće u zimskim danima koleginicama, uz dogodovštine sa „urlaba”, a kruna dokaza, Hrisi –raja, biće ručno izrađen nakit letnjih Robinzona.
Lidija i Ežen iz Nanta otkrili su Hrisi pre desetak godina. Akademski umetnici, vajar Lidija i Ežen, slikar, borave tu od maja do oktobra. Ne mogu da pričaju, jer Ežen postavlja štafelaj za kroki ali verne portrete, a ne dozvoljavaju ni da ih fotografišemo.
Mlađarija vrišti, pije pivo, koktele, uzo, igra uz rege zvuke, beži povremeno u hladovinu ili more da spere beli pesak i vrućinu. Već posle tri popodne počinje dozivanje dece, pakovanje i „najezda skakavaca” prolazi. Nastaje mir kao nagrada i obavija plaže ovog raja, drevne Helade.

Pristajemo na Eženov poziv da provedemo noć na Hrisiju. U nepomućenoj atmosferi čistote i mira, pod zvezdanim nebom, menjamo buku odmoraške gomile na kopnu, uz ove moderne Robinzone, barem na jednu noć. Masline, devičansko ulje, tost, kozji sir, uz par flaša vina, ohlađenih u jedinom frižideru na ostrvu, efikasno su izbrisale buku, haos i mnoštvo jela hotelske kuhinje iz glave. Noć uz gitare, Kleptona, „Stonse”, priče o životu, prirodi, umetnosti, bili su ulazak u neku drugu dimenziju, vanvremensku. „Novi svemir” u kome žive pola godine i jedva čekaju da vreme letnje seobe ponovo dođe. Ništa im ne smeta, ni skupa voda za piće koju donose brodići i kupanje– štedljivo sakupljenom kišnicom u burićima zamaskiranim oko šatora. Ne smetaju im ni porodice sa kopna iz Hersonisusa, Jirapetre, Hanije, koje tradicionalno krajem septembra kampuju na Hrisiju po nekoliko dana, ni turistička najezda tokom leta, jer im omogućava skoro „prvobitni život” iako preko godine, svaku paru odvajaju od školskih plata ili drugih poslova u rodnoj Francuskoj.
Smeta im samo što će jednom morati da odu iz ovog raja. Misle da im neće biti lepše čak i u onom nebeskom raju, poverio nam se Ežen na polasku, kad je pristigao brodić za snabdevanje, zaklevši se na pisanje i večno prijateljstvo.
Na odlasku sa ostrva putnik shvata da je još malo mesta na planeti koji svetski turistički mlin nije samleo.
Ištvan Dekanjht /politika.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

 

DOLINA CRVENE ZEMLJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iako ostavlja bez daha, Dongčuan u Kini ipak nije mesto ucrtano na svakodnevnim turističkim mapama, a čak se veruje da su do nedavno i sami fotografi krili ovu lokaciju kako bi samo oni mogli zabeležiti ovu nestvarnu prirodnu lepotu.

Crvena zemlja u ovom području prekriva na stotine hiljada kvadratnih metara, a smatra se jedinstvenom u Kini (druga poznata u svetu je crvena zemlja u Rio de Žaneiru).

Crvena zemlja je plodna, zbog čega ovde farmeri redovno sade povrće koje u kombinaciji sa podlogom i plavim nebom stvara spektakularne nijanse boja koje već godinama privlače fotografe iz celog sveta.

__________________________________________________________________________________________

svacudasveta.com

___________________________________________________________________________________________

Pogled na predele stvarne, neprocenjive lepote, miluje dušu i okrepljuje telo.

Hoće li ona biti dostupna i Onima što dolaze za nama?

Oni što dolaze za nama,
imat će samo
betonirane pejzaže,
nosit će na glavi
zelene kape i šešire,
a iz očiju
cvjetovi će da im vire.

Oni što dolaze za nama,
slušat će samo
cvrkut plastičnih ptica,
imat će u osmijeh,
u osmijeh, namještena lica.
Oni što dolaze za nama,
imat će sterilizirane osjećaje
bez klica.

Oni što dolaze za nama,
Iimat će i u WC-u,
i u WC-u, televiziju.
sklapat će prijateljstva
putem kućnog kompjutera.
Oni što dolaze za nama,
umjesto šljivovice
ispijat će čaše etera.

Atomsko Sklonište-sa albuma Infarkt (1979)

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Čedna gradska lica

Kompleksaši,
Titulaši,
Što sanjate,
Što vas plaši
Usred svoje mračne moći,
Vi živite u samoći.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica.

Bolujete od visina,
I velikih zapremina.
Dvjesto rata,
Sto kvadrata,
Na tri kata.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica…

Atomsko Sklonište- sa albuma ”U Vremenu Horoskopa” (1979)

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NEKE OD NAJLEPŠIH…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Jezera spadaju u neke od najlepših formacija na našoj planeti.

Bilo da su mesta mineralnih akumulacija, visoko u planinama, hranilišta retkih flamingosa, svako od ovih jezera ima nešto što je vredno pažnje.

 

Plitvička jezera u Hrvatskoj

Plitvička jezera su u stvari šesnaest pojedinašnih vodenih površina, a dele se na Gornja i Donja. Međusobno su razdvojena prirodnim branama od stena, algi i maohovine.

Okolina je veoma šumovita i stanište mnogih životinjskih vrsta, uključujući mrke medvede, orlove i još oko 140 vrsta ptica.

Sa svojim različitim bojama koje variraju od azurne, zelene, sive i plave, Nacionalni park Plitvička jezera je upisan u UNESKO-vu listu svetske baštine 1979. godine zbog zvoje izuzetne prirodne lepote.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Laguna Kolorada u Boliviji

 

„Istačkana“ belim ostrvima, laguna Kolorada, ili drugačije Crvena laguna, ili Crveno jezero, je plitko slano jezero u jugozapadnoj Boliviji.

Boja u jezeru je crvena zbog sedimenata i pigmentisanih algi, i privlači retku vrstu flamingosa koji se hrane bakterijama sa dna jezera.

Oblast oko jezera je zaštićena pa oni imaju potpunu slobodu.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Mrtvo more u Izraelu i Jordanu

 

Ovo more, ili bolje reći jezero u jugozapadnoj Aziji, smešteno je na najnižoj depresiji na planeti i 8,6 puta je slanije od okeana, što ga čini najslanijom vodenom površinom na svetu. Iz ovog jezera voda ne otiče nigde (osim one koja isparava ili se na ponekim mestima izlije) i tako stvara najekstremnije uslove za životinje da prežive – kao što mu i ime govori.

Za Mrtvo more se govori da ima povoljna medicinska dejstva usled velike koncentracije minerala, nedostatka polena i alergena, smanjenog nivoa sunčevog zračenja i visokog atmosferskog pritiska.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Tačkasto jezero u Kanadi

 

U Osojusu, Britanskoj Kolumbiji, postoji prirodni fenomen nazvan Tačkasto jezero, iako ga neki i danas nazivaju starim indijanskim imenom – Klikuk. Jezero se prostire na površini od 153.000 metara kvadratnih. Sadrži najveću koncentraciju minerala na zemlji, uključujuci magnezijum-sulfat, kalcijum i natrijum-sulfat, koje lokalni žitelji koriste za razne bolesti.

Kada dođe leto, jezero se isuši, a ostanu samo mali bazeni minerala koji formiraju bele, bledo-žute, zelene i plave krugove. Jezero se nalazi u privatnom posedu, i nije ga moguće iz bliza videti, međutim, može se posmatrati sa obližnjeg autoputa.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Jezero Titikaka u Boliviji i Peruu

 

Jezero Titikaka ima tri glavne fizičke odlike: Nalazi se na granici Perua i Bolivije, to je najviše jezero na planeti i po svom kapacitetu, to je najveće jezero u Južnoj Americi.

Iako se puni kišnicom, otopljenom vodom glečera, iz 5 vecih i 20 manjih pritoka, voda iz njega ne otiče tako lako kao sto dotiče.

Naime, voda iz ovog jezera otiče na samo jednom mestu – Rio Desaguaderu, dok veći deo ispari.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Jezero Pic u Trinidadu

 

Jezero Pic, najveći prirodni depozit asfalta na svetu, nalazi se u La Breu, na Trinidadu.

Ne samo lepo za oko, ovo jezero, sa svojih nekoliko „asfaltnih“ ostrva je glavni izvor sirovina za kompanije koje se bave proizvodnjom cementa, a takodje se eksploatise radi asfaltiranja puteva u Trinidadu. Ovde godisnje dođe više od 20.000 turista.

Ovo mesto se nalazi na pukotini između dve tektonske ploče, što je dovelo do izlivanja nafte, koja je kasnije kada je isparila stvorila naslage asfalta.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Jezero Pet cvetova u Kini

 

Ziuzhaigu je prirodni rezervat u jugozapadnoj Kini, poznat po svojim vodopadima i jezerima. Posebno je lepo takozvano jezero Pet cvetova, koje uliva strahopoštovanje.

Njegova velika paleta boja (azurno plava, crnkasto zelena, i žuta) je izazvana kalcijum-karbonatom, koji takođe ovom jezeru daje kristalno prozirnu vodu.

Sa visine se čak može videti trulo drveće koje leži na dnu ovog prekrasnog jezera.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Jezero Nakuru u Keniji

 

Zaštićeno unutar granica jezerskog nacionalnog parka, jezero, koje se na lokalnom jeziku zove „Prašina“ ili „Prljavo jezero“ , ima veliku populaciju plavo-zelenih algi koje su omiljena poslastica lepih pink flamingosa.

Zagađenje i suša su nagnali mnoge ptice da se presele na obližnja jezera, međutim, i dalje sa preko 400 vrsta ptica koje ga naseljavaju, ovo jezero je jedno od najboljih mesta na zemlji ukoliko ste ljubitelj posmatranja i fotografisanja ptica.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Kraterska jezera Kelimutu u Indoneziji

 

Na vrhu vulkana na Floresu (jednog od indonezanskih ostrva) leze tri kraterska jezera: Tiwu Ata Mbupu (Jezero starih naroda), Tiwu Nuwa Muri Koo Fai (Jezero mladića i devojke) i Tiwu Ata Polo (Začarano jezero).

Svako od njih se razlikuje po izgledu, hemijskom sastavu i raznolikosti boja. Boje u ovim jezerima variraju od zelene, crvene, crne pa sve do bele i to u zavisnosti od doba dana i vremenskih uslova.

Njihove boje su najuočljivije u rano jutro.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Ključajuce jezero u Dominiki

 

Bistro, sa sivkastoplavom bojom vode, Ključajuce jezero locirano u nacionalnom parku Morne Trois Pitons na Karibima u Dominikani, je drugi po veličini vreli izvor na svetu.

Široko oko 60 metara, jezero je veoma aktivno i može mu se prići jedino pešice.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

izvor: dunego.net & .zezas.me

MARK ŠAGAL, PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA …

U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi, govorio je umetnik.

 PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA

Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice. 

Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.

Fantastični univerzum

Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz.

Mark Šagal – Revolucija 1937

Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam.

Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku.

Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba.

U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile.

Njegove slike obiluku simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru.

Pariz – grad snova 

Mark Šagal (1887–1985) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi.

Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil.

Mark Šagal – Rusko selo 1929

 Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume M. Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm“.

Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika. Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu.

Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije.

Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu, gde je radio kao pozorišni dizajner za Jevrejsko državno pozorište.

Mark Šagal – Haos

Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima.

Ponovo se doselio u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju.

Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku.

Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost“. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke.

Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.

 U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života.

Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu.

Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.

Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“.

Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel.

Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku.

Bajkoviti svet

Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima koji podsećaju na junake narodnih skaski. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka.

Mark Šagal – Mojsije

 Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave.

Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita.

U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.

akter.co.rs Valentina Bulatović

Stihovi – ključ za shvatanje slikarstva Tokom celog života Šagal je pisao stihove, u početku na jidišu i na ruskom, a zatim i na francuskom. Njegova lirika prožeta je jevrejskim motivima, ali i odjecima tragičnih događaja iz jevrejske istorije. Mnogi njegovi stihovi su svojevrsni ključ za shvatanje njegovog slikarstva.

---

---

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

„Čitav naš unutrašnji svet je realnost, možda  čak i više nego sâm pojavni svet. Mark Šagal

---

Priredio: Bora*S

---

SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA…

TAMOiOVDE

POETIKA I PULSIRANJE ŽIVOTA NA SLIKAMA  SAVE STOJKOVA

 Sava Stojkov je rođen 29. marta 1925. godine u Somboru i jedan je od najpoznatijih slikara srpske naivne umetnosti sa tendencijama fotorealizma.

Foto:pressonline.rs

   Rođen je 1925. godine u Somboru. Izlagao je u zemlji i inostranstvu, širom sveta oko 312 puta, samostalno kao i na još 550 grupnih izložbi i dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Najznačajnija priznanja su Velika nagrada bijenala u Milanu 1980. godine, Nagrada i bijenala Jugoslovenske naivne umetnosti u Svetozarevu 1982. godine, nagrade u Veroni 1982. godine i 1984. godine, nagrada bijenala za životno delo u Jagodini 1993. godine i Masarikova nagrada u Pragu 1996. godine.

   Živi i stvara u Somboru.

foto:sr.wikipedia.org

Monument ravnice Save Stojkova

Sava Sojkov je pesnik bačke ravnice, njenih predela i njenih ljudi. Njegovo harmonično slikarstvo se osniva na čistom i preciznom filigranskom radu. Idiličnost njegovih radova sa dubokim horizontom odiše mirnoćom i tišinom. Iz njegovih slika koje su postavljeni na principu kontrasta svetla i senke zrači tajanstvenost. Pored pejzaža Sava Stojkov je i izvanredan portretist. On slika likove iz bačke ravnice i svoje portrete stavlja u ravničarski pejzaž gde oni i pripadaju.

Slikarsko delo Save Stojkova je monument ravnice u Bačkoj i njenim ljudima. To je spomenik posvećen s puno ljubavi i jedinstvenoj atmosferi.

Galerija Save Stojkova u Preparandiji

Na 85. rođendan, 29. marta 2010, Stojkov je dobio svoju stalnu retrospektivnu postavku u prizemlju zdanja Preparandije u Somboru. Na površini od 250 m2 nalazi se 71 ulje na platnu, staklu i lesonitu, iz svih perioda rada poznatog slikara (autor postavke je likovni kritičar Sava Stepanov iz Novog Sada).

U prvoj sali izložena su ulja na staklu (pejzaži i portreti), dela nastala između 1977. i 1992. godine. U drugoj, „ovalnoj“ sali, nalaze se slike (ulja na platnu) ravničara pri paorskim poslovima, u trećoj su izloženi portreti autentičnih Vojvođana (ulja na platnu i ulja na staklu), u četvrtoj su panonski pejzaži (ulja na platnu), a u petoj sali nalaze se salašarski i seoski motivi (ulja na platnu i lesponitu).

U hodniku, u prizemlju, nalaze se poznati radovi Save Stojkova nastali u periodu 1975—1977, a u hodniku na spratu nalaze se njegovi najstariji radovi (špahla na lesonitu) iz pedesetih i šezdesetih godina XX veka. Na spratu su smešteni i radovi temperom i tušem, pasteli, akvareli, crteži i grafike iz svih perioda umetničkog rada Save Stojkova. U „ovalnoj“ sali, na spratu zdanja Preparandije, nalazi se i atelje poznatog slikara u kome on svakodnevno boravi i radi.  

                                                                                                    Izvor:sr.wikipedia.org

---

O SLIKARSTVU SAVE  STOJKOVA

 Dragoslav Đorđević

Ono što bih trenutno istakao kao najvažnije, a što najbolje ilustruje upravo ova izložba, to je da si konačno našao sebe. Tražio si se dosta dugo, ne zato što nisi sposoban, već stoga što si sumnjao u svoje sposobnosti. Kada su te 1973. godine, sticajem okolnosti i silom prilika, promovisali za “naivca”, samo zahvaljujući tome što si samouk, ti si to jedva dočekao… Bio si zanatski dorastao hlebinskom šablonu. Samo što je šablon šablon, a umetnost je umetnost.

Ti si to i sam nagonski osećao. Nisi bio svoj. Smetala ti je rutina, stereotipija kompozicionih rešenja, zloupotreba iscrpenog tematskog repertoara. Budući pošten, priznao si sebi da si u zabludi… I potražio si izlaz tamo gde je on i postojao, u sebi i u prirodi. Vratio si se starom učitelju kao zabludeo sin, a on ti je, za uzvrat, povratio pokolebano samopouzdanje.

Kao i Konjović, dodirnuo si rodnu zemlju, svoju, somborsku, zagrlio si ljubavlju i pogledom svoje somborske meštane, starce, Cigane, zabrađene žene, salašare, penzionere, prosjake, znane i neznane probisvete i namernike, ponižene i povređene i ponovo si stekao veru u sopstvene snage. Ojačao si i razvio se. Tačno si znao šta hoćeš i gde ćeš naći to što tražiš. A sve ti je tu bilo, pred očima, na dohvat ruku, blizu uznemirenog srca. Sa tvojim preporodom preobrazile su se i tvoje slike, tvoje slikarstvo je stiglo zavidnu zrelost, dobilo u kvalitativnoj težini i formalnoj dorađenosti, postalo punoletno, a samim tim i ozbiljno.

Danas si slikar koga se Sombor neće postideti, kao što se ni ti nikad nisi stideo da priznaš da si dete somborske periferije. Put koji te čeka put je stalnog prevazilaženja sebe, put daljeg napretka i usavršavanja, put bez osvrtanja unatrag. Kada budeš zadovoljan sobom, prestaćeš da budeš slikar. A to se, koliko te poznajem, nikad neće dogoditi.

Kosta Dimitrijević

U svom naivnom realizmu Sava Stojkov i ne želi više nego da saopšti istinu o svom prepoznatljivom svetu Bačke zemlje čobanske, zemlje zdravlja (Isidora Sekulić). A tokom svog likovnog formiranja, u nekoliko faza, počev od realizma sve do naivnog izraza sa izrazitim poetskim akcentom prirode, Sava Stojkov nije odstupao od osnovne koncepcije: verno preneti pulsiranje života bačkog sela i njegovih stanovnika sa psihološki jasno ocrtanim karakterima. U stvari, posmatrajući na okupu Savine zavičajne kompozicije, vraćamo se ranoj našoj lektiri, proznim zapisima Jaše Ignjatovića i Veljka Petrovića, njegovih čuvenih zemljaka, danas klasika jugoslovenske literature.

Vojislav V. Đurić

Ostvarivši, negde oko 1977. godine, posle mnogih godina traženja, sliku tipološki nalik na staru nizozemsku, Stojkov nije postao kopista niti epigon. Probravši za domen rada pejzaž, portret i mrtvu prirodu, zapostavio je žanr, grupni portret ili kompoziciju, u nizozemskom slikarstvu omiljene radove, uvek s literarnom potkom, s anegdotom, burleskom ili istorijskim događajem, izdvojio je za sebe ono što je bilo poetičnije, ugodnije, zgodnije i spokojnije.

Izbegavao je da prikazuje sukobe, nevreme, žalost, jake emocije. Već i samim izborom tema i rodova svojih slika, omeđenošću senzibiliteta bez krajnjih raspoloženja i pomnim islikavanjem svake pojedinosti, odredio je granice svog slikarskog prostiranja i time zauzeo mesto u srpskom slikarstvu koje nije bilo zauzeto. Sava Stojkov nije slikar naivac; jedino je nesumnjivo da je samouk. Nije ni izvorni primitivac; on samo sanjari o prirodi i čezne za njom iz svog Sombora. Ali on voli onu negdašnju, pripoveda o njenoj lepoti kao da još nije narušena, a to čini jezikom koji ima stila i starodrevan zvuk.

 Olga Mikić

Na ovim slikama, koje prosto zrače vedrinom, iluzija irealno dubokih prostora postignuta je perspektivnim rasporedom slikarskih planova i fino graduiranim nijansama prozračne atmosfere. Ravnica ovde kao da živi isključivo svojim životom, dok slikar samo sudeluje u svim njenim menama. Posmatrač intenzivno oseti da je to dobar, duševan čovek koji saoseća sa zemljom, vodom, drvećem, životinjama, jednom reči sa kompletnim tlom i atmosferom. Ličnost umetnika se gotovo uvek poistovećuje sa njegovim delom. Takav je slučaj sa Savom Stojkovim.

Bela Duranci

Sava Stojkov je uspeo da naslika slikarski svet, svoj kosmos, bajkovit kosmos neke poetične. Vojvodine kakvu je on vidi, sa krošnjama, sa kućama i sa tim dijalogom neba i zemlje. Kao takav, on se nalazi na likovnoj sceni na našim prostorima i sigurno je jedan od istaknutih slikara zavičajne ukorenjenosti i svakako autentičan umetnik. Nisam rekao ni jednom reči naivan umetnik. Naiva je bila jedno razdoblje njegovog slikarstva, a to što se vama čini naiva, to je u stvari ushićenje davanja lepih prizora. U stvari, što je i tradicija ovih ljudi, ovde i u tradiciji slikarstva na ovim prostorima, znači, Sava Stojkov – slikar, autentičan kreativac.

Draško Ređep

Sava Stojkov nas osvešćuje i pomalo mi je neprekidno nalik na Crnjanskog: sve je to islikano, usput i oslikano, umesto naših predaka, koji, nažalost, nisu umeli da nas prepoznaju i slikaju kao Sava. Toliko je čemera u našim brazdama, i toliko smrti na našim grobištima da bi se, zacelo, mogao čitav jedan dug triptih izgovoriti uoči svakog našeg buđenja. No, očevidno, o tome nije reč.

Talisman vremena budućeg je upravo što je Sava Stojkov izneo iz riznice naše mirne, a u biti baš veoma nemirne ravnice. Stogovi sena, neki zajapureni, a u idućem času već nestali kućerci, starci koji, kanda, na ovim ravničarskim prostorima ne umiru nikako i nikad, zabrađene moje seljane koje sam, kao ono davno, u Bačkom Monoštoru, posmatrao kako u redu odlaze na groblje, – sve je to tek izazov za jednu posve drukčiju projekciju sveta. Naravno, nikako već nema Vojvodine stare, iz mojih knjiga i Savinih kompozicija. Utoliko je problem ozbiljniji, magija jedinstvenija, Kjerkegor mi zaviruje iz one svoje skromne i umske danske sobe.

Dejan Medaković

U srpskom slikarstvu, sem gorostasnog Milana Konjovića, teško je naći slikara koji je prirodi prilazio sa takvim strahopoštovanjem kao što je to činio Sava Stojkov. I dok je Konjović svoj odnos prema prirodi potvrđivao gotovo zaljubljenički, strasno, predajući se slikanju pejzaža kao nekoj paganskoj, čulnoj svečanosti, Sava Stojkov ostaje pred prirodom do kraja tih i krotak. Pred neprestanim čudima prirode, Stojkov kao neki drevan monaški ikonopisac smerno beleži viđeno, ali to čini i sa nekom posebnom uzdržljivosti, koja na ovim njegovim slikama dočarava i jednu naglašeno poetsku crtu, koja podseća na tiho muziciranje što dopire iz daljine. Iako Stojkov mahom slika seoski svet, na njegovim platnima nema ni traga nekoj oporosti, nema nasilja prema prirodi, nema bilo kakve socijalne napetosti, već je sve podređeno čežnjivo postizanju jedne više harmonije.

Đorđe Kadijević

Najčešći motiv pejzaža Save Stojkova je bačvanska seoska kuća sa okućnicom. Senovite krošnje visokog drveća, ugnuti kućni krovovi i utabana zemlja u šorovima i dvorištima svedoče o dužini trajanja života koji sporo i neprimetno struji u tim ravničarskim prostorima, pod ogromnim panonskim nebom. Retka pojava čoveka u tom ambijentu stvara utisak čudne pustošne i pomalo setne idile.

To su predeli ispunjeni sutonskom svetlosti nekog do u beskraj produženog ljudskog dana, u kojoj otkrivamo čistu lepotu trajanja… U toj lepoti ima svojevrsne metafizike. Ima pritajene napetosti u toj tišini koja prožima živopisne prostore nevidljivog, više mogućeg, nego stvarnog života. U nebesima što lebde nad krovovima i krošnjama ima najviše svetlosti. Otud utisak da je, zapravo, svetlost glavno izražajno sredstvo Save Stojkova.

Sreto Bošnjak

Šta odlikuje današnju sliku Save Stojkova? Čedna jednostavnost, poetičnost i nostalgija, pikturalna zasićenost i neka nadstvarna svetlost, harmoničan kolorit i romantičarska atmosfera. Na ovoj slici nema drame egzistencijalne upitnosti, apstraktnih ideja i trendovskih ideala. Ona čuva osvojenu tišinu čovekovog unutrašnjeg sveta i nosi znak poistovećenja prirode sveta i prirode slikara. Stojkov je, za razliku od tipične pozicije naivca, dosegao svest o samom jeziku slike, o njegovoj primarnoj funkcionalnoj ulozi u uspostavljanju vizuelnog prizora kao i njegovoj simboličkoj dimenziji.

Zato su neki od njegovih predela postali nadstvarna projekcija sveta koji postoji iza granica empirijskog iskustva, dok neki od portreta nude sintetičku sliku čovekovog unutarnjeg apsoluta. Slika kazuje više no što pokazuje – ona je intencionalna i značenjski složenija od njene ikonografske strukture. Ona je, u suštini, sazdana od svetlosti i prostora, nostalgije i beskraja (nostalgije za beskrajem), zarobljenih ritmova i neočekivanih kontrasta. U osnovi kompozicije njegovih najboljih slika počiva neka geometrijska pravilnost, zakon reda, ritma i harmonije blizak apstraktnom mišljenju. Ali iza svega stoji nepogrešiva intuicija koja slici daje vizuelnu i emocionalnu celovitost.

 Slobodan Selenić

 Sava Stojkov, senovit, pitom kao i njegov Sombor. Dok slika mene, slika sebe. Sa zidova sobe, u kući Stojkova koja je građena za neka druga razdoblja mira, gledaju nas Savine slike – njegov pogled u kome se ogleda jedno vreme koga više nema. Nema u tom svetu žurbe. Nema zatamnjenih delova. Svet je vedar, bezazlen, čestit, zadovoljno nasmešen kao i slikar. Sava Stojkov, čovek koji, rekao bih, nema ni jedan neraščišćen račun za sobom i svetom. Sava ga razume ne postavljajući pitanja. Pitanja postavljaju oni koji ne znaju odgovore. Sava Stojkov, ličnost iz bajke, slika bajkoviti svet severne Bačke. Sava je čarobnjak iz Sombora, udahnjuje sopstveni, nepokolebljiv spokoj.

Nikola Kusovac

 Sava Stojkov je uspeo da svojoj dečački čednoj prirodi, kao sadržinu, odene odgovarajuće plastično ruho satkano od spontano iskrenog realizma naivnog gledanja na prirodu i život… Zato on uporno, nepokolebljivom doslednosti zrelog umetnika koji zna da je na pravom putu, bez žurbe i ne tražeći prečice, korača prema prostorima čije duhovne vrednosti uveliko otelotvoruje. Rezultati koje postiže na tom izazovnom putu, na kojem se prkosan duh žilavo opire slikarskoj materiji, takvog su kova, toliko cenjeni i već tako zdušno prihvaćeni da Savi Stojkovu jemče i vidno i trajno mesto u istoriji savremene srpske umetnosti.

Sava Stepanov

 Sava Stojkov na najbolji mogući način opravdava termin svestan naivac, koji je ustanovio Oto Bihalji Merin. Svojim slikarstvom prizora je uspeo da ostvari svojevrsnu umetničku dokumentaciju specifičnog vojvođanskog duha i mentaliteta, ali i metaforičke poruke sasvim univerzalnog dejstva. Njegova slika je slojevita u plastičkom smislu jer Stojkov slika načinom starih majstora, te je ta slojevitost evidentna i u značenjskom smislu. Celokupan dosadašnji opus Save Stojkova poseduje kompleksnost koja prevazilazi okvire naivnog slikarstva. Sadržinski sloj je posvećen temama njegovog životnog okružja. Sve svoje sadržinske namere ovaj umetnik obrazlaže prepoznatljivo, jasno i čitko.

U formalnom smislu, on je veoma precizan: njegov poetski realizam zasnovan je na sigurnom crtežu, ali i na sposobnosti da sve pikturalne vrednosti svog kolorita funkcionalno usredsredi na stvaranje iluzionističke i vizuelne ubedljivosti. Zbog toga su njegove slike od onih koje rade same za sebe: umetnik ne zamara svoje posmatrače pitanjima, dilemama i problemima. Sava Stojkov jednostavno, naivno, prostodušno i očinski zdušno nastoji da svog posmatrača obdari lepotom, onom lepotom koja njegovo slikarstvo čini zasebnom pojavom u vojvođanskoj, srpskoj i jugoslovenskoj naivnoj umetnosti.                                                                                               Izvor:www.kucera.rs

---

Priredio: Bora*S

---