ŠTA OSTAJE OD OCA…

tamoiovde-logo

„Današnja deca su hedonisti bez pokrića.“ Predrag Opačić

Knjigu Šta ostaje od oca“ napisao je italijanski psihoanalitičar, esejista i pisac Massimo Recalcati (1959- ) u cilju novog promišljanja očeve figure.  Kod nas je izašla 2014. godine u izdanju Akademske knjige.

Foto: akademskaknjiga.com

Ovde su neki meni interesantni delovi u svetlu nemogućnosti vaspitanja, pa time obrazovanja u školi.

Metamorfoza porodice

Savremena porodica nam izgleda bez gravitacionog centra, kao raslojena, bez reda, bez jezgra i sklona različitim organizovanjima: usvajanje dece, porast bračnih razvoda i s tim povezana višestruka raslojavanja u vezama među različitim porodičnim grupama, surogat majke, porodice sa jednim roditeljem, usvajanje kod homoseksualnih parova, veštačka oplodnja – sve su to hipermoderne pojave koje su raščlanile model zapadne porodične ćelije.

Porodica sačinjena od hetereoseksualnog para, sa jednim detetemo, uspostavljena bračnom vezom i namerna da traje ceo život više nije dovoljann model da bi se objasnila aktuelna konfiguracija porodične veze. Ako je porodica kao kulturalna institucija podvrgnuta istoriji i njenim preobražajima, vaspitna funckija porodice, naime, ne nestaje jer je porodićnoj vezi dodeljeno prihvatanje života i njegove humanizacije. Čisti nagon očistva i materinstva ne postoji. Telo fabrikuju simbolički zakoni kulture.

Kako pretvoriti čisto biološki događaj – rođenje života – u ljudski događaj? Kako se humanizuje život? Porodična veza pre svega odgovara na ovo veliko pitanje. Porodična veza postoji tamo gde se javlja čin simboličkog preuzimanja.

Pripadnost i lutalaštvo

Porodična veza je kuća, savez, koren. Ona odgovara potrebi za pripadanjem koja odlikuje ljudsko biće. Ali ova potreba je uvek praćena i drugom, isto tako snažnom potrebnom za lutanjem, porivom ka onome joše neviđenom, nesaznanom i neisprobanom.

Pripadanje i lutalaštvo su dve duše koje oživljuju porodičnu vezu.

Sukob i nasilje

Nije moguće obrazovanje koje ne prolazi kroz tesnac sukoba.  Ako nema prepreke, zapreke, drugosti, ne postoji obrazovanje, prenos, želja.

Kakva je razlika između sukoba i nasilja? Sukob je zapravo način da se simbolizuje nasilje, da se nasilje upiše u govor, dok je nasilje slom svake diskurzivne barijere i uvek je, doslovce, „van govora“. Drugim rečima sukob je simboličko uređenje realnog nasilja i kao takav prestavlja sprovođenje sile da bi se postigla nova i naprednija forma veze (između roditelja i dece ili institucija i kolektivnih pokreta).

Generacijska razlika

Dovoljno dobra porodična veza je veza koja zna da obezbedi dovoljnu izvesnu oscilaciju između pripadništva i lutalaštva, između porekla i budućnosti. Dakle veza koja zna da ponudi smisao zajednice (identifikacije) te istovremeno zna da podnese dimenziju borbe, opreke i sukoba koju potreba za odvajanjem fatalno uključuje. Ali sukob nije izraz čiste agresivne reakcije, nego kulturalno kanalizovanje nasilja, njegov simbolički izraz. Tamo gde ima sukoba, ima i priznanja drugosti, ima suočavanja s nemogućnošću da se drugi redukuju na sličnoga.

Deci su potrebni roditelji koji su u stanju da podnesu sukob, prema tom, u stanju su da i dalje predstavljaju generacijsku razliku. Homogenost hipermoderne porodice uvodi nas u situaciju u kojoj dominira sličnost-homogenost, samo naizgled lišena sukoba. Deca jednaka roditeljima, mejke ćerkama, očevi sinovima. Čini se da je sam odnos dece prema roditeljima (filijacija) u korenu preokrenut: ako je nekad dete pripadalo porodici podređujući se njenoj hijerarhijskog organizaciji i zakonima njenog funkcionisanja, u naše vreme porodica, kada još postoji, teži da se organizuje i zakone svog funkcionisanja podredi potrebama svog boga-deteta i njegove apsolutizacije volje.

Sa ove tačke gledišta, takozvana „dečija hiperaktivnost“ je zaista paradigmatični simptom hipermodernog doba, jer ističe teškoću vaspitnog diskursa (ne samo porodičnog) da donese Zakon za želje.

Nestankom generacijskog sukoba, ponestaju i razlike u pozicijama i odgovornosti unutar porodice. Sve se poravnava u lažnoj retorici dijaloga, u praznoj priči koja zbori o svemu, a da se, naime, ne podrazumeva ničija odgovornost prema onome što govori. To nosi sa sobom jednu vrstu prikrivanja generacijskih razlika i odgovornosti koje ove razlike podrazumevaju. Na primer, odraslome pripada to da uspešno podnese teret simboličke zabrane. Potreban je, naime, singularni čin koji ume da podnese sukob koji uvođenje jednog „Ne!“ povlači za sobom.

Ljudska egzistencija nije samodovoljnost, ne zavisi jedino od sebe same.

Biti roditelj danas: nemoguća misija?

Problem koji obeležava naše vreme sastoji se u pitanju kako uspeti sačuvati vaspitnu funkciju svojstvenu porodičnoj vezi pred sve radikalnijom i opštijom krizom vaspitnog diskursaKako vaspitanje -te dakle i obrazovanje– može postojati ako se imperativ koji orijentiše društveni diskurs perverzno artikuliše kao jedno „Zašto ne?“ koje čini besmislenim svako iskustvo granice? Kako se može uvesti vrla i plodotvorna funkcija granice – funkcija koja odricanju dodeljuje mogući smisao i koja omogućava jedinstvo Zakona i želje– ako sve teži ka tome da se podstiče cinična apologija potrošnje i zadovoljenja bez odlaganja? Kako da porodična veza ne odustane od svoje vaspitne funkcije ako vladajući društveni diskurs uzdiže zaobilaženje kastracije (zabrane) kao stožera novog hiperhedonističkog modela? Kako je moguće podržati obrazovnu funkciju odricanja i granice kada odsustvo ili propast normativnih referencija na Ideal na kraju sve više obesmišljavaju odricanje od neposrednog nagonskog uživanja.

Teškoća u koju upada svaki vaspitni diskurs je dvostruka: s jedne strane, to je teškoća da se odgovorno prihvati generacijska razlika uz uvođenje simboličke moći zabrane. S druge strane to je teškoća da se prenese želja sa jedne generacije na drugu; teškoća da se da svedočanstvo o tome šta znači želeti.

Nelagodnost mladosti, proizvod diskursa kapitaliste, jeste nelagodnost povezana sa učinkom zagušenja i intoksikacije koju izaziva višak uživanja i opadanje simboličke funkcije kastracije (zabrane). Klinike takozvanih novih simptoma savremenog doba (anoreksija, bulimija, narkomanija, depresija, napad panike, patološka zavisnost) dobro pokazuje kako je problem aktuelne nelagodnosti mladosti ne toliko problem sukoba između programa nagona i programa civilizacije, između imaginacije želje i pritiskajućeg tereta stvarnosti, između razloga dece i razloga očeva – nego problem toga kako pristupiti iskustvu želje.

Ova teškoća da se pristupi žellji sigurno ima veze s neospornom hegemonijom diskursom kapitaliste i sa isparavanjem oca koja iz toga izvire. Ali takođe ima mnogo veze sa odsustvom odraslih, sa brisanjem generacijeske razlike i dogovoronosti koju ona povlači za sobom.

Dve velike strepnje današnjih roditeljaPrva stoji u vezi s potrebom da se osete voljenim od strane svoje dece. Ova potreba je dosad nepoznata i obrće dijalektiku priznanja: nisu više deca ta koja zahtevaju da ih roditelji prizanju, nego roditelji zahtevaju da deca njih priznaju. Biti voljen- za to je nužno uvek izgovarati „Da!“, eliminisati nealgodnost sukoba, delegirati sopstvene vaspitne odgovornosti. Na taj način se proizvodi patogeno šurovanje između stalnog „Da!“ i onog perverznog „Zašto ne?“ koje nadahnjuje dominantni društveni diskurs.

I to je problem prenosa: jedna generacija mora darivati drugoj, zajedno sa smislom za granicu, mogućnost budućnosti, želju kao veru u budućnost.

Druga velika strepnja današnjih roditelja povezana je sa načelom postignuća. Neuspeh, propast, promašaj sopstvene dece sve se manje toleriše. Pred preprekom, hipermoderna porodica se mobilizira kako bi je uklonila bez davanja potrebnog vremena detetu da iskusi prepreku. Narcistička očekivanja roditelja odbijaju da se odmere sa ovom granicom dodeljujući deci planove za obaveznu realizaciju. Ali, kako piše Sartr, ako roditelji prave planove za svoju decu, deca će neizbežno imati sudbinu … i skoro nikad srećnu.

To je novi mit naše civilizacijedati deci sve da bi se bio voljen; negovati njihovo biće kao sposobno da postigne rezultate  kako bi izbeglo iskustvo promašaja.  Iz toga sledi da naši mladi više ne podnose neuspehe, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji.

Pohvala promašaju

Mladost je doba promašaja, ili bolje, doba gde bi promašaj trebalo dopustiti. To je doba kojem treba promašaja, greške, bluđenja, gubitka, poraza, predomišljanja, sumnje, neodlučnosti, pogrešnih odluka, entuzijazama koji se raspršuju i pretvaraju u razočarenja… doba izdajstava i zaljubljivanja. Mladi su izloženi promašaju, zato što je autentični put obrazovanja put promašivanja.

Ko se nikad nije izgubio, ne zna šta znači pronaći se.

Pohvala promašaju drstično podriva iluziju diskursa kapitaliste. Stati na stranu promašaja jeste tek mogućnost da pokušamo da ponovo iznedrimo želju i njen Zakon.

Umeti smenjivati delotvornost Zakona sa njegovom suspenzijom jeste jedna moguća definicija očinske funkcije.

Rečnik manje poznatih reči:

Apologija – Odbrana jedne nauke ili jedne pozicije-stanovišta. Odbrambeni govor ili spis u korist nekog čoveka ili učenja.

Paradigma – skup osnovnih predpostavki koje uzimamo zdravo za gotovo u cilju poimanja određenih stvari. Paradigma znači primer koji, pored sebe, pokazuje i ono što ga konstituiše kao primer. Može se koristiti i u značenju predrasuda.

Diskurs – govor, razgovor, raščlanjivanje, analiza. Diskurs predstavlja u ovom slučaju stil nečijeg govora, odnosno način izlaganja u odnosu na temu. U humanističkim i društvenim naukama, termin diskurs opisuje formalni način razmišljanja koji se može izraziti kroz jezik; diskurs je društvena granica koja definiše šta se može reći o datoj temi.

Kastracija – u ovom kontekstu znači zabrana želje, odsecanje želje.

Izvor::daniloborovnica.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

 

Advertisements

KAKO JE NAUKA O DUŠI DOBILA SVEST…

tamoiovde-logo

Na pitanjima o  sadržaju svesti i nastajanju znanja o svetu nastala je psihologija kao nauka. Kako je svest došla u centar naučnih istraživanja? 

unconscious-mindIzučavanje svesti i nesvesnog u psihologiji nije počelo sa Frojdom. I još važnije, nije se tu završilo. Pored izučavanja svesnih procesa i ponašnja, ono što je zajedničko za psihologe različitih disciplina, bilo da se bave marketingom, poremećajima ponašanja ili na primer percepcijom, je da tragaju i za onim psihičkim procesima kojih čovek nije svestan, a koji u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje, motive, stavove i emocije.

Pitanja sadržaja svesti i nastajanja znanja o svetu su pitanja na kojima je psihologija kao nauka nastala. Moglo bi se reći da se psihologija (psiha – duh, duša, logos – istraživanje, studija) rodila onda kada su naučnici počeli da proučavaju svest  koja je do tada bila predmet filozofije, eksperimentalnim metodama preuzetim iz prirodnih nauka. Kako je nauka o duši počela da izučava svest?

Mentalna hemija

Početkom 17. veka radom francuskog matematičara i filozofa Rene Dekarta, svest zauzima centralno mesto u filozofskim razmatranjima o umu. Dekart je govorio je da je zapravo svest tj. mogućnost mišljenja i refleksije nad sobom, ono što čoveka definiše kao biće i razlikuje ga od životinja.

Nešto kasnije, u Engleskoj, filozof Džon Lok pokušava da odgovori na pitanje kako svest nastaje i od čega se sastoji. Lok, danas smatran ocem empiriznma u filozofiji, zastupa ideju da je svo naše znanje o svetu stečeno kroz iskustvo, putem čula i da se celokupna naša svest može rastaviti na sastavne delove – jednostavne ideje. Lokov savremenik, nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvi govori o različitim nivoima svesvnosti i pragu svesti i time na mala vrata uvodi pojam nesvesnog u razmatranja o umu.

I dok su se filozofi u svojim kabinetima i bibliotekama bavili ovakvom “mentalnom hemijom”, sredinom 19. veka u laboratorijama u Nemačkoj, fizičari i lekari se sve više bave eksperimentalnim proučavanjem fiziologije čula i opažanjem, odnosno, odnosom stimulusa iz spoljašnje sredine i čovekove svesti o toj stimulaciji. Tako nastaje posebna naučna disciplina – psihofizika, koja se bavi proučavanjem odnosa između čovekove svesti i materijalnog sveta koji ga okružuje.

Uticaj ove dve struje, empirizma u filozofiji s jedne, i eksperimentalnog proučavanja fiziologije čula sa druge strane, dovodi do rađanja psihologije kao nauke krajem 19. veka.

group03Svest pod lupom

Prvi čovek koji je sam sebe nazvao psihologom, danas poznat kao otac psihologije kao formalne nauke, bio je Vilhem Vunt. Vunt je osnovao prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1879. godine u Univerzitetu u Lajpcigu. Psiholozi u prvoj psihološkoj laboratoriji su pokušavali da, koristeći eksperiment, odgove na pitanje od čega se sastoji naša svest, koji su njeni sastavni elementi i kako se oni povezuju.

Drugim rečima, proučavali su proces nastanka našeg znanja o svetu preko informacija koje dobijamo preko čula. Kako je svest definisana kao subjektivni, unutrašnji doživljaj, metod za ispitivanje svesti bio je samoposmatranje – posmatranje i izveštavanje o svesnim mislima i osetima koje čovek oseča pod strogo kontrolisanim, laboratorijskim uslovima.

Međutim, početkom 20. veka, u Americi, dolazi do velike revolucije u psihologiji – 1913. godine Džon Votson objavljuje manifest prema kome cilj psihologije kao nauke može biti samo vidljivo i merljivo ponašanje (nikako svest i slični unutrašnji doživljaji), a jedini valjan metod objektivno spoljašnje posmatranje. Time su svest i samoposmatranje bili proterani iz psihologije uz obrazloženje da treba da ostanu u domenu filozofije, odakle su i potekli.

Bihevioristi se posvećuju izučavanju ponašanja pacova, pasa, čovekolikih majmuna što je značajno doprinelo razumevanju inteligentnog ponašanja ljudi, posebno procesa učenja i rešavanja problema. Nemački psiholog Volfang Keler provodi 6 godina na Kanarskim ostrvima posmatrajući ponašanje šimpanzi. Naime, Keler je smatrao da ljudi kada rešavaju složene probleme (daleko složenije od problema kako dohvatiti bananu štapom) nisu svesni procesa koji ih dovode do rešenja i da o tim procesima možemo saznati posmatrajući šimpanze, čovekove najbliže biološke rođake.

U međuvremenu, na kauču

“…Naša je duša kao neki dom, podeljen u dva nejednaka dela. Vrlo prostrano predsoblje nesvesnoga i prilično tesni salon, u kojem stanuje svest…” pisao je Frojd, početkom 20. veka, u Beču, kada je ideja da je ponašanje u velikoj meri iracionalno, podstaknuto nesvesnim motivima, pa još seksulanim, bila prilično revolucionarna. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, najzaslužniji je za prisustvo koncepata svesti i nesvesnog u svakodnevnoj upotrebi i pop kulturi. Danas se čini gotovo očigledno da nesvesno može uticati na čovekovo ponašanje, iako oduvek nije bilo tako.

Frojd, po profesiji lekar, razvijao je svoju psihoanalitičku teoriju potpuno nezavisno od psihologije i nije se mnogo osvrtao na razvoj psihologije svoga doba. Kao mlad lekar odlazi na usavršavanje kod Šarkoa, uglednog pariškog neurologa koji je među prvima govorio da su duševne bolesti (kako su se tada nazivali psihički poremećaji) izlečive i da se mogu izlečiti samo razgovorom, bez lekova i instrumenata, što je bilo potpuno revolucionarno u to vreme.

Po povrtaku iz Francuske Frojd, u saradnji sa svojim mentorom doktorom Jozefom Brojerom, počinje privatnu praksu sa pacijentima sa psihičkim problemima na osnovu koje razvija psihoanalitičku teoriju. Osnova Frojdove teorije bila je da nagoni, strahovi i želje iz detinjstva, koje smo tokom odrastanja i vaspitanja potisnuli, kasnije, u odraslom dobu “izbijaju na površinu” u vidu lapsuza, snova i različitih psihičkih poremećaja. U skladu sa tom idejom, Frojd je verovao da osvešćivanje tog potisnutog sadržaja (metodom slobodnih asocijacija, analizom snova ili hipnozom), dovodi do izlečenja i nestanka simptoma.

Na istoj pretpostavci se i danas zasniva najveći broj psihoterapijskih pravaca. Savremeni kognitivno-bihejvioralni terapeutski pravci zanivaju se na pretpostvaci da su čovekovo ponašanje i emocije u velikoj meri određeni uverenjima i životnim filozofijama kojih se slepo drži, a da toga nije svestan, te je cilj terapije upravo njihovo osvešćivanje i kreiranje alternativnih, fleksibilnijih životnih filozofija.

firsteegSkeniranje svesti

Razvojem tehnologije u drugoj polovini 20. veka svest i drugih “nevidljivi” psihički procesi vraćaju se na psihološku scenu. Savremene tehnike neuroodslikavanja (engl. neuroimaging) omogućavaju direktno praćnje moždane aktivnosti u zavinosti od pihičkih procesa koji se dešavaju. Jedna od najstarijih tehnika neuroodslikavanja, elektroencafalografija, zasniva se na beleženju aktivnosti mozga registrovanjem moždanih talasa elektrodama koje su jednim krajem postavljene na površinu glave, a drugim vezane za poligraf, na kome se se “ocrtava” rad mozga.

Pozitronska emisiona topografija (engl.PET scan) zanisva se na beleženju razlika u protoku krvi koje povezanih sa moždanom aktivnošću, zahvaljujući kretanju radioaktivne supstance ubrizgane u krvotok ispitanika. Najmoćnija tehnika, neuroodslikavanje putem funkcionalne magnetne rezonance, radi na principu beleženja razlika u magnetnoj rezonanci određenih atomskih jezgara u zonama neuralne aktivnosti. Za razliku od Vunta koji je mogao da se osloni samo na samoposmatranje i izveštavanje svojih ispitanika, danas psiholozi o svesnim i nesvesnim procesima saznaju preko objektivnih, merljivih pokazatelja.

Psihologija je kroz istoriju menjala, sužavala i širila predmet svog istraživanja kao i metode kojima se koristila, ali pitanja svesti i nesvesnog ne prestaju da budu aktuelna. Psihoge iz različitih psiholoških disciplina i danas inspirišu ista pitanja od kojih su počeli Vunt i saradnici krajem 19. veka – na koji način postajemo svesni o svetu koje nas okružuje i od čega se ta svest sastoji. Procesi opažanja i pažnje, pamćenja i zaboravljanja, automatizovanih radnji, izmenjenih stanja svesti (npr. pod dejstvom psihoaktivnih supstanci), procesi donošenja odluka, implicitni i eksplicitni stavovi samo su neki od svesnih i nesvesnih psihičkih procesa koji su danas predmet proučavanja različitih psiholoških disciplina, ali i medicine i neuronauka.

Tekst: Đurđa Timotijević

Izvor:elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

 

 

 

OČINSKA FIGURA…

tamoiovde-logo

Naravno, ne bilo fer kada bismo pisali samo o ulozi majke, a ne osvrnuli se na važnu ulogu koju otac deteta ima u njegovom psihičkom razvoju. U prethodnom članku smo naglasili kako majka u ranim periodima razvoja, zauzima veći „mentalni“ prostor u detetovoj psihi, te kako dete odmah oseća mnogo veću povezanost sa majkom nego sa ocem.

father-713690_960_720To je razumljivo i logično, jer je majka ta koja nosi dete i u čijem se organizmu dete razvija devet meseci.

Ona je ta koju prvo vidi, koja mu da prvi „zalogaj“ hrane (tj. gutljaj mleka), ona je ta koja ga prva drži u naručju i sa kojom je ono bukvalno nerazdvojno tokom prvih meseci života. Otac je u tim momentima prisutan i tu, ali ga dete još ne može „obraditi“ kao objekat kakav stvarno jeste.

To se dešava jer je dete, kao što smo videli, psihički spojeno sa majkom i nema predstavu čak ni da je ona odvojen objekat od njega. Štaviše, nema predstavu ni da uopšte postoji objekti izvan njegovog uma, tj. misli da je sve to što se dešava u stvari deo njegovog unutrašnjeg sveta.

Ovakva situacija, gde je isprva majka „glavna“, a otac malo manje glavna uloga u psihi deteta je sasvim prirodna i tu nema mesta za ljubomoru kod muškaraca. Da nije tako, čovečanstvno ne bi bilo tu gde jeste. Naime, biološki je predviđeno da majka, koja rodi dete i koja je iscrpljena od porođaja leži i odmara se,  dok u isto vreme ispunjava sve potrebe detetu koje je u tom prvom periodu krhko i potpuno nesposobno da se brine samo o sebi.

Otac, budući da je tada fizički jači i sposobniji od majke (jer nije prošao kroz porođajne muke), bivao je zadužen za nabavku hrane, zaštitu od prirodnih nepogoda i ostalih opasnosti, jednom rečju, obezbeđivanju uslova za život. Tako, na ocu je bila krucijalna odgovornost, a to je da se u tim trenucima brine ne samo o detetu, već i o majci, pa i svim ostalim članovima porodice koji se ne mogu brinuti sami o sebi.

U današnje vreme se situacija izmenila u odnosu na praistorijsko doba, te više nema tako striktnih podela rada i isključivo patrijarhalne sredine. Mada, pitanje i da li je i tada bilo striktnih podela rada, ali to je tema za neku drugu priliku. U svakom slučaju, ono što je ostalo to je da se majka prva direktno brine za dete tako što ga doji, a otac se brine za njih oboje, direktno za majku, a manje direktno za dete (tako što ga presvlači, uspavljuje, itd.). Logično je da, dok ne dođe period da dete može jesti čvrstu hranu, otac ne može direktno hraniti dete.

Zadovoljavanje potrebe za hranom i vodom su jedne od najvažnijih stvari za uspešno preživljavanje i razvoj deteta, te će se dete, naravno, više vezati za onoga koji je za to direktno zadužen. Iako otac može biti zadužen i za to da majka preživi (ovde pričamo o starijim načinima življenja i govorimo o tipičnoj porodičnoj strukturi, u moderno vreme imamo dosta samohranih majki, te je tu situacija drugačija), dete toga nije svesno u ranim periodima svog života. Međutim, ako sve ide normalnim tokom, kasnije postaje svesno važnosti oca i vezuje se i za njega. U zavisnosti od specifične dinamike porodice, dete se može kasnije i više vezati za oca nego za majku.

Da vidimo sada kako sve to ide što se psihoanalitičkog pogleda na razvoj tiče. Kao što smo rekli, na početku majka i dete formiraju tzv. dijadu, to jest, simbiotičku povezanost jedno s drugim i to je nužno kako bi dete prešlo u narcističku fazu i steklo osnovu za dobro samopouzdanje. Međutim, ovaj simbiotički odnos ne može i ne sme predugo da traje, jer onda dete iz narcističke faze prelazi u pasivno-zavisnu interakciju sa majkom. Naime, ukoliko se dete ne odvoji na vreme od dojke, produžava i produbljuje taj “narcizam”. Time što dete nema priliku da postane svesno kako je ono odvojeno od majke, kako svoje potrebe da počne da zadovoljava samo, te kako treba biti nezavisnije, naglašava se za potpuna zavisnost od majke. Ovako se nagrađuje i gradi nesposobnost kod deteta i jedna slika sveta u kojoj ono nije odgovorno samo za sebe i gde su uvek drugi ti koji će mu pružiti to što mu treba.

To je osnov za, prvo, tzv. “razmaženost” kod deteta, što dalje dovodi do toga da dete uvek sve očekuje od drugih, pa kada ne dobije ono postaje agresivno ili pada u depresiju; drugo, to podstiče nisko samopouzdanje, usađuje strah kod deteta i osećaj nedovoljnosti, kao i osećaj nesposobnosti da se nešto uradi bez tuđe pomoći i podrške. Upravo je ovde otac, zajedno sa majkom, od ključne važnosti – on može i treba da služi kao jedan od faktora kojim će se “razbiti” ta simbiotika koja je odigrala svoju ulogu.

Njegovo pojavljivanje kao treći i zaseban objekat će oslabiti tu dijadu pretvaravši je polako u trougao, tj. trijadu. Ovim će se podstaći potreba za nezavisnošću kod deteta, te pomoći da se izgradi normalna i stabilna slika objekata oko sebe. Sada u igru ulazi treće “lice” koje komunicira sa detetom, ulazi u njegov život i donosi osveženje i novinu.

Dakle, vezanost sa ocem (tj. sa očinskom figurom) je nužna zbog izgradnje balansirane slike o sebi i izgradnje integriteta. U suprotnom, dete može postati “mamin sin” kada poraste i postati nesposobno da se veže za druge ljude i uvek će tražiti „mamicu“ u drugim ženama.

Stoga, ta maskulinost i probitačnost, autoritet oca koji predstavlja oličenje muške snage i hrabrosti, usađuje kod deteta dovoljno samopouzdanja da se sutra nosi sa izazovima koje pruža život. I opet, da se ne bi pogrešno shvatilo, bez pravilnog odnosa majke sa detetom, ali i sa ocem, ovo se takođe ne može tek tako dogoditi. Majka svojom sada ženskom snagom i odlučnošću, mora sa svoje strane takođe podstaći tu nezavisnost i integritet kod deteta, sarađujući sa ocem u procesu detetovog osamostaljivanja.

Otac je takođe važan za izgradnju skladnog polnog i rodnog identita. Kao što smo videli, figura oca je potreba kako bi se inicirala Edipalna faza koja je ključna za razvoj seksualnog identiteta. U zavisnosti od pola deteta, maskulina slika i autoritet oca su tu ono što je nužno kako bi došlo do pravilne izgradnje sopstvene rodne slike. Ukoliko je dete muškog pola, otac je taj koji sinu uobičajeno pruža primer maskulinosti. Otac, samim svojim ponašanjem prema detetu (ali i prema majci) na neki način prenosi maskulinost na dete.

Prilikom razrešavanja Edipovog kompleksa, dete se identifikuje sa ocem i njegovom muškošću, te tako ima model na osnovu kojeg će i kod sebe izgraditi adekvatnu muškost. U to vreme ono stiče shvatanje o svom polu (falusna faza), a to mu omogućava i prisustvo oca (koji je istog pola kao i on). Izgradnja kompatibilnog rodnog identiteta je osnova za normalno kasnije vezivanje za suprotan pol i odnos prema ženama.

Frojd je smatrao da je jedan od glavnih “uzroka” homoseksualnosti nedovoljna aktivacija oca u detinjstvu deteta, ili čak njegovo odsustvo, što dovodi do konfuzije oko seksualnog identiteta. Dete, nemajući sa kim da se identifikuje i ko da mu bude model muškosti, prihvata seksualni identitet svoje majke, za koju je preterano vezano.

Neka istraživanja u tom domenu su pokazala da deca koja su odvojena od očeva pre svoje četvrte godina ne prihvataju tradicionalnu “mušku” ulogu, tj. ne bave se stvarima tipičnim za muškarce – manje su aktivni u sportu, manje su zainteresovani za seksualne odnose sa suprotnim polom, itd. Takođe, povučeniji su, imaju niže samopouzdanje i sniženu asertivnost (sposobnost da se zauzmu za svoj stav). Naravno, istraživanja ovakve vrste ne predstavljaju neki zakon i ne odnose se na sve ljude, već samo pružaju neku opštu sliku.

Takođe, dete može postati agresivnije nego obično i izrasti u večnog pobunjenika – nemajući adekvatan model muškosti i nekog sa kime bi imali “muško-muško” interakciju, dete prihvata feminin identitet. Međutim, ono se može pobuniti protiv te femininosti, i protiv te preterane zavisnosti i vezanosti za majku, te izgraditi preterano maskulinu (“mačo”) sliku sebe. Ova maskulinost je uglavnom površna jer predstavlja tzv. kompenzaciju, tj. mehanizam odbrane protiv sopstvene preterane femininosti. Napomenimo i to da se kompleks večnog buntovnika može izgraditi i tako što je otac suviše strog i autoritaran, te tako dete, buneći se protiv prestrogog oca, projektuje njega u sve figure autoriteta.

Što se ženske dece tiče, otac je isto tako bitan za razvoj seksualnog identiteta. Naime, prvi muškarac u svetu ženskog deteta je njen otac, te će interakcija sa njim uticati na njenu sliku o sebi, ali i o suprotnom polu, te na vezivanje za isti. Otac takođe predstavlja model maskulinosti za ženu – ukoliko je odnos sa njom adekvatan, ona će u sebi razviti femininost kao odgovor na tu maskulinost. Obrazac odnosa sa ocem i pogleda na njegovu muškost će se preneti na odnose sa ostalim muškarcima u njenom kasnijem životu, te na njeno mišljenje o muškarcima generalno.

Psihoanalitička teorija nam govori da, ukoliko se, na primer, otac ponaša prema ćerci ili majci (zapravo prema bilo kojoj ženi u porodici) grubo ili ako je maltertira, pa čak i zlostavlja, žensko dete će najverovatnije izgraditi sliku o muškom polu kao agresivnim grubijanima, te mrzeti muškarce jer projektuje svojeg nasilnog oca u njih. Međutim, isto tako postoji verovatnoća da će kasnije tražiti upravo takve muškarce – siledžije. S druge strane, ukoliko je otac slab i pasivan, to ne omogućava ženskom detetu da u potpunosti razvije femininost (jer nema “izazova” u formi muške energije), ili će pak da razvije preteranu maskulinost kao odgovor na slabu maskulinost oca.

To se opet može preneti na njen pogled na sve muškarce, te na njen odnos sa istima. Ovaj fenomen se naziva “kompleks oca” i to je obrazac ponašanja i odnosa žene prema muškarcima u odnosu na to kakva je odnos imala sa ocem. Takva dinamika može predstavljati jedno od objašnjenja zašto neke žene uporno ostaju sa svojim muževima koji ih maltretiraju, ili zašto neke žene uporno traže submisivne, pasivne i “slabe” muškarce.

Dakle, da bi se psihički razvoj i adekvatna slika o sebi stekla, detetu je potrebno da internalizuje oba roditelja. Isto tako, kako bi se novi život stvorio, potrebni su i muškarac i žena (naravno, u današnjoj tehnološkoj eri to i ne mora biti tako, mada je opet biološki nužno da se nekako spoje muške i ženske ćelije), te je takva celovita slika važna za zdrav pristup i tim stvarima.

Mi ovde ne zalazimo u konkretnu socijalnu situaciju danas, gde ima dosta istopolnih roditelja ili ljudi koji žele da odgajaju svoju decu sami, te nikako ne želimo da dajemo sud o tome da li je to dobro, loše, ovako ili onako. Ovde se samo naglašava kako psihoanalitička misao gleda na psihički razvoj deteta, te kako određena situacija može uticati na mentalni sklop. Isto tako, opisani efekti su mogući samo u adekvatnoj porodičnoj dinamici. Ukoliko je, na primer, osoba psihopata i zlostavljač ali je biološki roditelj, onda se, naravno, ovaj opisani efekat ne postiže, već se dešava nešto sasvim drugo što je veoma nepovoljno za dete. Sve ono što je pozitivno i dobro može dogoditi samo kada su ljudi pozitivni i dobri.

Većina stvari koje su prethodni put opisane u vezi majke i ovo što smo sada   izneli vezano za oca, odnosi se u suštini na oba roditelja. Majka i otac su najvažnije figure u detetovom životu i podjednako su, kao celina, važni za adekvatan psihički rast. Ukoliko je jedan od njih problematičan, čitava celina se menja i postaje problematična. Dakle, akcenat je na tome da se timskim radom i fer odnosima može postići povoljan kontekst za zdrav razvoj.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (9)

____________________________________________________________________________________________

PISMO TEK ROĐENOJ DECI…

tamoiovde-logo

Glumac Čedomir Petrović povodom praznika napisao je dirljivo pismo tek rođenoj deci koje je postalo hit na internetu.

525fd3ad62f89e48479db1f867a074a3Čedomir je sin čuvenog glumca Miodraga Petrovića Čkalje, i otac glumice Jovane Petrović. Glumio je u „Kamiondžijama“, „Pozorištu u kući“, „Otpisanima“, a u poslednjih nekoliko godina posvećen je rediteljskom radu, kao i pisanju.

U kolumni za portal tacno objavio je „Pismo tek rođenoj deci“ koje je naišlo na fenomenalne reakcije javnosti, a koje počinje rečima Duška Radovića, „Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa drugo dati.“

Pismo prenosimo u celosti:

– Kada dođu verski praznici i noći u kojima slavimo rođenja onih u koje verujemo ili ne, rodiće se mnogo dece i kod nas i u svetu. Znam da ste još mali ali ostaviću svakom po jedno pisamce kraj uzglavlja i možda će nešto ostati, negde daleko u pameti.

Kada sam pošao u školu, pesmicu koju nisam dobro naučio toga dana stavljao sam ispod jastuka i sanjao cele noći. Ujutru su mi stihovi sami dolazili.

Vi ste sada svi isti, i to su jedini trenuci u vašim životima kada će to biti tako. Imate iste krevete, neko ima malo više grama, neko centimetara manje. Neko ima malo više kosice. Ali, ste svi prepovijeni kao „kifle“.

Nečija mama ima više mleka, a neko se već sada susreće sa nestašicom tog artikla. Razlike će, na žalost, početi da se javljaju već pri vašem izlasku iz porodilišta. Neko će otići svojoj kući gradskim saobraćajnim, neko taksijem, nekog će mama i tata nositi pešice, čvrsto privijajući na grudi, štiteći ga od vetra i hladnoće, a nekog će ispred privatne bolnice u kojima se porođaj plaća parama koje vaši roditelji ne mogu ni da zamisle, čekati velika crna limuzina. Šofer će vam otvoriti vrata i od tada će se sva vrata otvarati pred vama, pa i ona poslednja, Rajska vrata, ukoliko u toku života budete dobro „podmazivali“ crkvu i popove.

Razliku ćete uočiti i pri prvom upoznavanju vašeg novog doma. Neko će spavati u krevetu u kome su pre njega već spavali njegova braća i sestre. Neko će usled nestašice prostora spavati između mame i tate, neko u svom novom krevecu, kupljenom na kredit, a neko u velikoj, sunčanoj sobi, prepunoj igračaka.

Nekog će čuvati, i kvariti od malena baka i deka. Nekog će majka rano izjutra još po mraku nositi u jasle, a nekog će buditi i uspavljivati slatki glasić guvernante. Neko će prvo ugledati na zidu vlagu, a neko Tapija.
Kada pođete u školu, imaćete drugačije torbe, olovke.

Nečiji mama i tata će odvajati od usta da bi kupili sinu Najke, i tako mu obezbedili da bude primljen u društvo. U srednjoj školi, za dobru ocenu, neko će dobiti mobilni telefon veliki kao noseći televizor, a neko samo toplu reč. Fakultete ćete studirati ovde ili u inostranstvu, u zavisnosti od materijalnog stanja vaših roditelja. Mnogi talentovani neće moći da nastave školovanje posle srednje škole.

Nekoga posao već od sada čeka, a neko će ga tražiti, malo juče, malo danas, a dobiće ga … malo sutra.

Muškarci i u odnosu sa ženama ne mogu da računaju na neku veliku ljubav.

Jer, za ženu je čovek i od 25 godina star, ako nema para. Ali, ako je bogat, mladolik je i onaj od 80.

I u vašem stvaranju postojala je razlika. Neko je došao na ovaj svet iz moranja, neko iz strasti, neko iz računa, planirano, slučajno… Ali, voleo bih da je većina iz ljubavi.

I svi ste rođeni ovde, u ovoj zemlji. Mogli ste da se rodite u dalekoj Kini, ili u Japanu, i da imate kose oči. Da dobijete ime, tako što će mački zakačiti konzerve za rep, i pustiti je da juri ulicom. Mešavinom dobijenih zvukova, vi bi ste se zvali – Mjao, Jao, Tung, Tras, Bum… Mogli ste biti crnac u Africi, koga će juriti divlje zveri, ili crnac u Americi i spavati u kartonskoj kutiji, ili u vili na Beverli Hilsu. Mogli ste biti Mađar, Poljak, Francuz, Eskim…

Ovde ste, Selma, Milica, Maša… Mirsad, Tomislav, Jovan…

U školi ćete učiti da je ovo nekada bila zemlja sa šest republika i dve pokrajine. Kada su odnosi zahladneli, ona se smanjila, i to ćete povezati sa zakonom fizike, po kome se sva tela na toploti šire, a na hladnoći skupljaju. Nekada je najviši vrh bio Triglav, a sada niko živ to više ne zna. U II Svetskom ratu, pa i kasnije, ljudi su ovde govorili različitim jezicima, i svi smo se razumeli. Onda je neko uveo slušalice i prevodioce u Skupštinu, i više se nismo razumeli!

Uvek kada mi stariji zabrljamo stvar, kažemo – Na mlađima svet ostaje! Gde mi stadosmo, vi produžite! Još smo dužni, vi odužite … neka to ostane samo u pesmi. Ukoliko ovi stihovi postanu opterećujući, čitav svet je pred vama. Nekada je čoveku domovina ne tamo gde se rodio, već tamo gde može pošteno da radi i zaradi i živi dobro, sigurno i slobodno. Tako da i vi ulazite u ovaj svet i u ovu zemlju ne svojom voljom. Niko vas nije pitao. Možda bi se neki od vas i predomislili? Sad, šta je tu je! Pred vama je život. Živećete ga, najmanje onako kako biste vi voleli.

Ništa od ovoga, što sam vam do sada napisao, ne morate zapamtiti.

Ali, ovo probajte da zapišete negde, duboko u vašim malim glavicama.

Vaša će vam zemlja biti samo onda lepa, ako i u drugim zemljama pronađete lepotu. Učite strane jezike da bi mogli da razgovarate i razumete se sa svetom. Poštujte i volite sve dobre ljude bez obzira na boju kože.
Poštujte tuđu veru da bi i drugi poštovali vašu. Podelite radost sa prijateljima i proslavite u miru Uskrs, katolički Božić, Bajram, Pashu …

Svo bogatstvo nosite samo u sebi. Volite životinje, volite prirodu, one su jedina istina.

Budite po narodnosti ono što su vam otac i majka. Ali, budite srbin – po Tesli, budite crnac – po Net King Kolu, amerikanac – po Linkolnu, ukrajinac i rus – po Gogolju, musliman po Meši, hrvat po Tinu Ujeviću, albanac – po Majci Terezi, englez – po Tomasu Moru…

Dotle, budite samo mali anđeli.

Izvor: drsasamilicevic.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

KOLEGINICE, DOZVOLITE DA VAM PRIČUVAM DETE…

tamoiovde-logo

Potez Sidnija Engelberga, 67-godišnjeg profesora na Univerzitetu u Jerusalimu, oduševio je milione ljudi širom sveta. Kada je dete njegove studentkinje zaplakalo dok je držao predavanje, Sidni se nije dao omesti, uzeo ga je, smirio i nastavio izlaganje držeći ga u naručju.

Predavanje 1Sidni, inače otac četvoro dece i deda petoro unučadi, vrlo je liberalan i često izlazi svojim studentima u susret. Imajući u vidu da predaje na master studijama, svestan je da među njegovim studentima ima i malo starijih, a ponekad i mladih majki, kojima dozvoljava da na predavanja dovode svoju decu.

Međutim, kada je studentkinji beba počela da plače, Sidni se nije dao omesti. Mladu majku bilo je toliko sramota da je krenula da napusti predavanje, ali joj nije dozvolio.

Ne želeći ni da mu predavanje propadne, uzeo je dete u naručje i smirio ga. Nakon toga nastavio je da predaje sa mališanom u rukama.

Ponašanje profesora, koji već 45 godina predaje, oduševilo je njegove studente, koji su ovekovečili njegovo predavanje s mališanom u rukama i postavili na društvene mreže.

Predavanje 2Fotografije su se vrlo brzo proširile internetom, a milioni ljudi pohvalili su Engelbergov potez.

Njegova supruga kaže da su i ona i njen suprug veoma iznenađeni publicitetom.
„Dobio je nekoliko ljubavnih pisama“, kaže kroz smeh supruga Fredi Siskind Engelberg.

Njegova ćerka kaže da Sidni dozvoljava mladim majkama da sa decom prisustvuju njegovim predavanjima na master studijama biheviorizma. Dozvoljava im čak i da ih doje.

„Nijedna majka ne treba da bira između svog deteta i obrazovanja“, ističe Sidni.

Izvor: RTS

____________________________________________________________________________________

„OKO SOKOLOVO” SIMBOL NEPOKORNOSTI…

TAMOiOVDE-logo

__________________________________________________________________________________

Početkom 1910. Dragutin Matić otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat…

spomenik-dragutinu-maricu-ispred-opstine-gadzin-han

Spomenik Dragutinu Matiću ispred opštine Gadžin Han (Foto M. Momčilović)

Njegova fotografija ušla je u udžbenike, arhive, muzeje, knjige iz istorije, ukrašavala je bine i pozornice, pozivnice za razne skupove, omote knjiga („Solunci govore” Antonija Đurića, „Moj otac Oko Sokolovo” Blagoja Matića) i gramofonskih ploča („Marš na Drinu”). On je postao simbol nepokornosti, herojstva i nepobedivosti, odanosti narodu i otadžbini.

Dugo se nije znalo ko je junak sa slike koja je obišla svet, a ni on sam punih pedeset godina nije znao da njegova ratna slika kruži po svetu.

Sada se već zna da je reč o Dragutinu Matiću, ratniku iz Zaplanja, najpoznatijem izviđaču srpske vojske, koga su, u vreme dok se nije znalo ko je na slici, prozvali Oko Sokolovo, ili su ispod slike pisali: „Vojni izviđač snimljen negde na Drini pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.”

Sve o njemu javnost je saznala nakon što je njegov sin Blagoje Matić, dopisnik „Politike” iz Niša, sedamdesetih godina prošlog veka, napisao knjigu „Moj otac – Oko Sokolovo”, koja je objavljena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta. Istim povodom, ispred opštinske zgrade u Gadžinom Hanu otkriven je spomenik koji je osvetio vladika niški Irinej, sadašnji patrijarh. Zanimljivo je da i sam Blagoje dugo nije znao da je junak Oko Sokolovo u stvari njegov otac.

Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. godine kao najmlađe čedo, šesto po redu, od oca Peše i majke Nevene, u zaplanjskom selu Kaletinac, u podnožju Suve planine. Rano je ostao bez majke, a potom i bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo najstariji brat Đorđe, zbog čega su ga zvali Dragutin Đorin. Predanje kaže da Matići vode poreklo iz okoline Prizrena, a u Zaplanje su se doselili posle Kosovskog boja.

Pre nego što će poći u vojsku, a zatim u ratove koji su se ređali jedan za drugim, Dragutin se mlad oženio Krunom Ranđelović iz obližnjeg Sopotinca. Do polaska u vojsku imao je četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja, koji će napisati knjigu i približiti javnosti život najslavnijeg ratnog izviđača.

Početkom 1910. godine otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jer su u porodici čuvali konje, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. Jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat.

Evo kako Blagoje beleži očevo svedočenje:

– Završimo sa Turcima „loše-crno”, prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekam, veli, civilno odelo. Ali, opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat – Cer, Kolubara. Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan…

Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred, ni nazad.

Dragutin Matić, dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momkovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pečalbar. Pa vojnik i ratovanja, ratovanja. Dve godine vojnik konjanik, sedam godina ratnik.

Dragutin pet decenija nije znao da je njegova fotografija obišla svet. Prisećao se da se pred polazak na zadatak oko njega motao neki novinar koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog ruskog imena, slikao ga i otišao.

– A on, taj ratnik Oko Sokolovo nije ni znao da je snimak uspeo, da je fotograf reporter preživeo i da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja – ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli mu prelete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja… Jest, to sam ja, zaista me slikao – piše njegov sin Blagoje u knjizi „Moj otac Oko Sokolovo”.

Na glavi ima srpsku šajkaču, obučen je u vojnički šinjel, naoružan puškom s bajonetom. Slika je stigla čak i do Japana. Japanski psiholog sačinio je studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz njegovog pogleda video je kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.

Dragutin Matić vratio se iz rata oko Božića 1919. godine i nastavio da se bavi zemljoradnjom i drugim seljačkim poslovima. Išao je i u pečalbu, bio je ciglar i ćeramidžija. Živeo je skromno, svoje ratne zasluge nije isticao, niti je od države tražio neke privilegije. Njegova ratna odlikovanja nisu sačuvana. Plašeći se Bugara, njegova žena Kruna je po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. godine spakovala odlikovanja i dokumenta u drveni sanduk koji je zakopala u pesak pored reke i sanduk je nestao. Slavni junak Dragutin Matić, poznat kao Oko Sokolovo, umro je u rodnom Kaletincu 1970. godine, desetak dana pred 83. rođendan.

Milan Momčilović

objavljeno: 28.07.2014.

Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

Preporuka:

tamoiovde.wordpress.com/biolog-oslikao-srpsku-golgotu/

tamoiovde.wordpress.com/knjiga-o-milutinu/

_______________________________________________________________________________________________

ŠTA NAM CRTEŽIMA GOVORE DECA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako da tumačite dečji crtež
Poznato je da deca nemaju fond reči kojim bi izrazila neko osećanje. Zato se mnogo toga o duševnom životu i emocijama deteta, kao i načinu na koje ono vidi ljude i svet oko sebe, može saznati na osnovu dečijeg stvaralaštva, posebno crteža.

Girl coloring at tableČesto se navodi da „dete ne crta ono što vidi, već ono što zna ili oseća“. Spontani crtež deteta ili crtež na zadatu temu, predstavljaju jednu od osnovnih metoda proučavanja ličnosti i duševnog života deteta.

Detetove slike i crteži prikazuju i njegove najskrivenije strahove koje teško može izraziti rečima.

„Postoje dva načina na koji se crtež posmatra – kako dete upotrebljava linije (da li zadebljava neke površine i da li naglašava pojedine delove) i kako raspoređuje stvari u prostoru. Ako dete crta više figura, a nekoj posveti mnogo više pažnje i truda, to odaje utisak da mu je ta osoba i veoma bitna.

Kada dete mnogo senči crtež, to često ukazuje na anksioznost, a ukoliko podebljava neke delove tela – recimo, nacrtalo je celu ljudsku figuru, ali je šake zatamnilo ili je podebljao linije šake ili ih nije ni nacrtalo, to ukazuje da dete sa tom osobom ne može da ostvari kontakt. Ukoliko sebe nacrta bez očiju ili ušiju, to ukazuje da ima potrebu da se od nekih stvari skloni ili želi da se zaštiti. Ponekad na crtežima nedostaju stopala, što govori o tome da dete ima doživljaj da nigde ne pripada.
Ako prednost daje bojama kao što su crna i žuta, to može značiti ljubomoru (odnosno strah da ne izgubi nečiju ljubav). Boju treba gledati u vezi s prikazanim predmetom: na primer, crvena lica ljudskih likova mogu biti odraz potisnute agresivnosti i potrebe deteta da je izbaci iz sebe. Sunce u dečjoj podsvesti predstavlja oca.

Ako je zamračeno ili previše udaljeno od ostatka crteža, može označavati potrebu za većom komunikacijom s ocem.

Kuća je simbol majke. Krov plameno crvene boje može se povezati s agresivnošću usmerenom prema liku majke“ – objašnjava docent dr Fadilj Eminović, profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, koji se bavi art terapijom i svrstava je u važne metode lečenja.
Jelena Nedeljković
Izvor:riznicazlatnihideja.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________________

 

SREĆA JE LJUBAV. VELIKA TAČKA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Rezultati najdužeg istraživanja u istoriji: Kako čovek `procveta` i gde je sreća?

istrazivanje-75-harvard-glaOve godine okončano je najduže istraživanje ljudskog razvoja u istoriji. Započeo ga je Univerzitet Harvard 1938. sa ciljem da 268 studenata (muškaraca) prati dalje kroz život ne bi li se došlo do zaključaka koji su to glavni razlozi zbog kojih čovek uspe u životu, ’procveta’ i napravi ’nešto’.

U ovakvom longitudinalnom istraživanju (prate se ispitanici u dužem vremenskom periodu) veoma iscrpnom i dugotrajnom, naučnici su ispitanike posmatrali psihološki, antropološki, fizički. Rangirani su po koeficijentu inteligencije, religijskoj pripadnosti, političkoj, pa sve do navika u konzumiranju alkohola, vrste porodičnih odnosa i dužine penisa.

Zaključci do kojih je došao tim u istraživanju dugom čak 75 godina svedeni su u knjigu Triumphs of Experience koju je potpisao George Vaillant, inače vođa projekta poslednjih 30 godina.

Kakvi su dobijeni rezultati i šta savremenog čoveka mogu naučiti?

Muškarci koji su živeli lepu starost nisu obavezno imali ’dobar’ život u mlađim danima i obrnuto – uspešan i kvalitetan život srednjeg doba ne znači isti takav život u dobu za penziju.

Dokazano je da je moguće da zrelo doba ispravi posledice lošeg detinjstva, mada je srećno detinjstvo veći garant za život pun snage i elana.

Brak u godinama posle 60 donosi veće zadovoljstvo, a na starenje u kasnom životnom dobu više utiču navike stečene do 50, nego geneteski materijal.

Lepa i mirna starost značajno više zavisi od nas samih nego od gena.

Sklonost alkoholu ima najdestruktivniju moć  – najčešći je razlog razvoda, ljubomore i prerane smrti. Česti pratioci su i neuroze i depresije. Iako je, recimo, u pitanju natprosečno inteligentan muškarac, njegov IQ ga neće sprečiti u piću.

Nije zabeležena bitna razlika u zaradi prosečno i natprosečno inteligentnih muškaraca. Inteligencija nije obavezan preduslov za bogatstvo.

Interesantno je da liberali imaju redovniji seks. Konzervativci se seksualno ’zaključavaju’ oko 65 godine života, dok liberali uživaju u seksu i u 80-tim. Konsultovani su urolozi – nikome nije jasno zašto je to tako.

Autor kaže da je možda najdragoceniji zaključak istraživanja da ’toplina’ emotivne veze, bliskost, prisnost sa partnerom izuzetno utiče na sreću i zdravlje u zrelom i kasnijem dobu.  Muškarci koji su svoje veze opisali kao izuzetno ’tople’ godišnje su u 50-tim godinama više zarađivali 141 hiljadu dolara od muškaraca koji nisu bili toliko zadovoljni svojim emotivnim vezama.

Veliko istraživanje je pokazalo i da je kvalitet odnosa muškaraca sa majkom od velike važnosti za uspeh, zaradu i produktivnost u zrelom dobu. Brižna majka i privržen odnos u detinjstvu muškarcu kasnije garantuju u proseku 87 hiljada dolara veću godišnju zaradu, veću efektivnost u poslu i manje šanse da oboli od demencije u starosti.

Sa druge strane, muškarci koji su u detinjstvu imali prisan odnos sa ocem kasnije su retko anksiozni, više znaju da uživaju na odmorima i zadovoljniji su životom u starosti.

Vallant je ovaj ogroman rad i trud stručnjaka Harvarda u trajanju od 75 godina i sa troškom od 25 miliona dolara sveo na samo nekoliko reči:

Sreća je ljubav. Velika tačka!

Izvor:bizlife.rs

___________________________________________________________________________________________

NAJBRIŽNIJE TATE ŽIVOTINJSKOG CARSTVA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Evo liste najbrižnijih mužjaka bez čije nege potomstvo ne bi imalo prevelike šanse za svetlu budućnost.

   TamoiOvde-files.php 8. Pažljivi marmozeti

Mužjak marmozeta brine o svom potomstvu, poput najnežnijeg oca na svetu – kupa ih i čisti čim se rode.

  Ako ne mislite da je to dovoljno simpatično, uzmite u obzir i ovo: kada mladunci dođu na svet, mužjak ne nastavlja svoju potragu za novim ženkama u ovulaciji, uprkos stereotipu da svi mužjaci brinu isključivo o širenju svojih gena, prenosi nationalgeographic.rs.

  Gestacija i porođaj su vrlo iscrpljujući za ženku marmozeta, pa je uključenost oca u odgajanje potomaka od velikog značaja za njihov opstanak. Kada su naučnici iz Nacionalnog centra za istraživanje primata poprskali miris plodne ženke ispred novopečenog oca marmozete, očekivali su da će nivo testosterona kod ove životinje skočiti i da će se u njemu stvoriti nagon za parenjem. Na sveopšte iznenađenje, marmozeti su pokazali da su pravi porodični tipovi. Nivo testosterona se nije ni mrdnuo!

7. Otac u drugom stanju

Mužjak morskog konjića je ultimativna zagonetka. Ne samo da ostaju u drugom stanju, negujući jaja u svojoj torbi, već su apsolutno monogamni i ostaju uz svoju partnerku do kraja života. Evo kako to funkcioniše: morski konjići se pare peko svojih repova, tako što ženka „prikači“ svoju cevčicu za trbuh mužjaka i tamo polaže jaja. U sopstvenom stomaku, mužjak oplođuje jaja i čuva ih u sebi tokom dve do tri nedelje, zavisno od vrste. I kao svaki dobar tata, on motri na nivo soli u svom stomaku, trudeći se da on ostane isti kao u okruženju, kako bi bebe morskih konjića ostale zdrave.

TamoiOvde-ffiles.phpt6. Vodene bube pune ljubavi

Džinovske vodene bube, nisu baš prijatno društvo jer je njihov ujed veoma bolan, ali zato male bubice ne bi mogle imati bolje tate od ovih.

Posle parenja, ženka zalepi leglo od više od 100 jaja na leđa svog partnera, koji svuda sa sobom nosi svojem potomstvo tokom nekoliko nedelja – izvodi ih redovno u šetnju na vazduhu i „češlja“ ih svojim nogama s vremena na vreme, kako bi ih zaštitio od gljivičnih infekcija.

To su jedne srećne male bube!

5. Kreketave tate

Treba vam prevoz? Neke žabe podsećaju na pokretne autobuse za svoje mladunce. Članovi porodice uskoustih žaba, viđeni su kako prenose svoje potomke na leđima u stilu krkača. Dve vrste žaba koje pripadaju ovoj porodici (Sphenophryne cornuta i Liophryne schlaginhaufeni), žive u brdima Paupa Nove Gvineje, gde je Dejvid Bikford sa Nacionalnog univerziteta Singapura prvi put i uočio mužjake sa čitavim potomstvom na svojim leđima. I uvom slučaju, ženka polaže jaja i nestaje, dok otac ostaje da ih oplodi i brine o odrastanju mladih.

TamoiOvde-ffiles.phptt4. Istrajni očevi nandua

Ova poligamna ptica koja živi u haremu od desetak ženki, možda ne deluje kao životinja koja bi mogla da se kandiduje za priznanje Otac godine. Ali ono što mu nedostaje kada je posvećenost jednoj ženki u pitanju, nandu nadoknađuje očinskom posvećenošću. Mužjak nandua gradi gnezdo gde će ženke položiti jaja, a zatim leži na njima i brine o mladima kada se izlegnu dok majke nastavljaju dalje u potrazi za novim mužjacima sa kojima će se pariti. Tata nandu je vrlo zaštitnički nastrojen, a sa svojih 40 kilograma i 1.5 metar visine, on je zaista telohranitelj u koga mladunci mogu imati poverenja.

3. Izgladnele tate

Mužjaci pingvina su veoma uključeni u negu mladunaca. Oni preuzimaju dužnost sedenja na jajima tokom više nedelja, dok ženke odlaze u lov na ribu. Mužjaci tokom ovog perioda gladuju, ali ako se mladunče izlegne pre nego što se ženka vrati sa ulovom, oni ipak mogu da proizvedu supstancu nalik surutki kojom hrane novorođenče.

U stvari, mužjaci su toliko važni za proces odgajanja, da ženke traže debeljuškaste partnere jer će oni moći duže da sede na jajima bez hrane. U studiji iz 2010. godine otkriveno je da su ženke u stanju da procene koliko je mužjak dobro uhranjen, samo na osnovu zvuka njegovog zova za parenjem.

TamoiOvde-ffiles.phpgg2. Samohrani emu

Emui važe za vrlo snažne roditelje sa svoja dva metra visine i 45 kilograma težine, a tate emui gotovo da ne mogu biti nadmašeni kada je u pitanju posvećenost mladuncima. Nakon što ženka položi jaja, kojih bude između šest i 11, ona odluta dalje kako bi našla novog partnera, dok mužjak ostaje sam da brine o jajima kojima treba oko 60 dana da se izlegnu.

Posle toga, ovaj samohrani roditelj brine o svojim potomcima čak dve godine.

1. Tatino obdanište

Lisac vrste Otocyon megalotis (lisica sa ušima nalik na slepog miša), preuzima sve odgovornosti prema mladuncima, dok majka odlazi u potragu za hranom. Zapravo mužjak ove vrste lisice, provodi isto, ako ne i više vremena pazeći na mlade, negujući ih, u poređenju sa ženkom. Ova noćna životinja živi u porodičnoj zajednici, sa monogamnim partnerom i njihovim mladima.

(Izvor: LiveScience.com via Nationalgeographic.rs)

REKA DRINA, BISER U PODNOŽJU PLANINE TARE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Drina

Reka Drina (346 km) pripada Crnomorskom slivu, a nastaje spajanjem reka Tare i Pive kod Šćepan Polja.

Kriva-drinaKako dolazi iz netaknutih gorskih krajeva, voda ove reke je izuzetno čista a nijanse njenih boja idu od zelene, potpuno providne, do azurno plavičaste.

Zbog karakteristične zelene boje, Drina se nekada zvala „Zelenika“ ili „Zelenka“.

Nadaleko su čuvena nekadašnja splavarenja Drinom, a u znak sećanja na hrabre drinske splavare, ovde se svake godine održava moderna turisička manifestacija „Drinska Regata“ koja okuplja nekoliko hiljada posetilaca iz zemlje i inostranstva. Osim toga, na Drini se održava i nekoliko drugih manifestacija na vodi.

Perućac…

Veštacko akumulaciono jezero i istoimeno turističko naselje Perućac, još su jedna turistička atrakcija, gde na kvalitetan i uzbudljivo aktivan način možete da provedete svoj odmor.

Jezero u Perućcu poseduje idealne uslove za vodene sportove, kao i za odmor i rekreaciju na vodi. Tu je velika pontonska plaža, sa bazenima za decu različitih uzrasta, koju svakog leta poseti više hiljada kupača.

reka-vrelo-uscePerucacKroz naselje Perućac teče najkraća reka u Evropi – reka „Vrelo“, dugačka samo 365 metara i zbog tog broja nazvana još i „Reka Godina“. „Reka Godina“ se, nakon nevelikog ali spektakularno lepog vodopada uliva u Drinu. Zahvaljujući tome, Drina sa rekom Vrelo je u akciji izbora sedam čuda prirode Srbije, u organizaciji Turisticke organizacije Srbije proglašena za prvu prirodnu lepotu Srbije.

Kanjon Drine…

Perućačko jezero dugačko je 54 km, a ako se odlučite za plovidbu od brane HE „Bajina Bašta“ kroz veličanstveni Drinski kanjon, možete uživati u nezaboravnim prizorima sve do Višegrada, gde se jezero završava. U starome gradu Višegradu, zubu vremenu odoleva čuveni „Višegradski Most“ koga je nobelovac Ivo Andrić opisao u svom romanu „Na Drini Ćuprija“.

Banjska-StenaKanjon Drine, verovatno najlepši, a posle kanjona reke Kolorado i reke Tare najdublji na Svetu, prosto je zasićen netaknutim biljnim i životinjski svetom. Drina sa veštackim jezerima Perućac i Zaovine i pritokama pruža povoljne uslove za ribolovni turizam. Ovi bistri tokovi idealno su stanište za mnoge vrste rečne ribe, među kojima se ističe mladica, endemit najplemenitije vrste ali i značajan ribolovački trofej. Pored mladice, izuzetno su cenjeni i šaran, skobalj, klen, mrena, štuka, som, lipljan i potočna pastrmka.

Bogatstvo i raznovrsnost flore i faune Drine i Podrinja, jedan su od najvećih ali i najmanje iskorišćenih potencijala Srbije. Drina i Podrinje, bez imalo preterivanja, spadaju u najlepše vodne predele Balkanskog poluostrva, a istovremeno se odlikuju prisustvom mnogih endemskih i reliktnih vrsta biljaka i životinja. Reka Drina i njen veličanstveni kanjon koji opasuje Planinu Taru, nešto su što ovu planinsku lepoticu izdvaja i čini tako posebnom.

Kućica na steni (kućica na Drini)…

Ako dođete na Drinu, jedan od prizora koji će vas ostaviti bez daha, i koji ce vam najduže ostati u sećanju svakako je Kućica na steni.

kucica-na-driniOvaj motiv je najčešće fotografisani prizor na Drini i nalazi se na skoro svim reklamno-turističkim biltenima Bajine Bašte i Srbije.

Prva kućica je sagrađena davne 1969. godine, i od tada se neprestano i uporno bori protiv plahovite i nabujale reke da ostane na steni i bude simbol Bajine Bašte i ovoga kraja.

Drina je više puta odnosila kućicu i po nekoliko desetina kilometara nizvodno. Odbegla kućica je u više navrata vraćana na svoje mesto, a u slučajevima kada bi je voda definitivno odnela, na steni bi bila bi sagrađena nova, uvek veća i lepša. Nažalost, nabujala Drina je 01.12.2010. ponovo odnela kućicu. Već u proleće 2011. na steni je sagrađena nova kućica, peta po redu. Saznaje više o ovom remek-delu čoveka i prirode na sajtu Reka Drina

izvor: planinatara.rs/drina

Lirski dodatak…

TEČE REKA KRIVA DRINA

reka-drina  Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene – ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

                               Dobrica Erić

Priredio: Bora*S

SERIJSKI OTAC…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Ima 33 godine i 30 dece sa 11 žena

Dezmond Hečet koji ima 33 godine, i otac je 30 dece sa 11 različitih žena, tražio je pomoć od države, radi redovne isplate alimentacije.

245373_dez_fOn je javnosti u američkoj državi Tenesi već poznat ,jer je pre tri godine pred sudom priznao da ima 21 dete i obećao je da će tu stati.

 Dezmond Hačet radi jako loše plaćen posao, a pola njegove plate se šalje na račun 11 žena koje su majke njegove dece. Kada se novac podeli neka od njegove dece primaju 1,49 dolara mesečno.

  Hačet je pitao sud, da mu odobri pauzu u isplati alimentacije jer se jedva snalazi sa svojom minimalnom zaradom. On tvrdi da zna sva imena i godišta dece. Njegovo najstarije dete ima 14 godina.

  Hačet se posljednji put pojavio na sudu u maju 2009. godine, kada je imao 21 dete. Tada je rekao da ne namerava da ima više dece.

 “Nije mi bila namera da dobijem toliko dece, to se jednostavno dogodilo”, rekao je on tada za jednu lokalnu televiziju.

 Hečet nije jedini “serijski otac” koji se našao u vestima dana. NFL igrač Antonio Kromarti, ima 28 godina, i on je čuveni otac 10 dece sa osam žena u šest različitih država.

izvor:www.blic.rs



Imajući u vidu da je ova vest  objavljena 21. maja 2012. godine, vremenska distanca, sposobnosti, polet i plodotvornost Dezmondova, daju puno osnova za pretpostavku, da su ove lepe brojke dece i žena povećane.

Šta reći, osim da svima poželim sreću!

Bora*S

____________________________________________________________________________________________

ŠTA JE TO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

  WHAT IS THAT?

KRATKOMETRAŽNI FILM

STANJE NA NAŠEM LICU GOVORI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________

„Svi mi na našim licima nosimo svoju prošlost i život.

imageshjimagesmk

Svaka bora, tačka, mišić, svako stanje na našem licu govore ko smo. Moj cilj je bio da to što je vidljivo naslikam još vidljivije, otvarajući pitanje psihologije realnosti svakog lika“. Jovan Balov, slikar iz Berlina i vlasnik likovne galerije Prima centar, koja godinama okuplja umetnike sa prostora bivše Jugoslavije.

1961 – Rođen u Skoplju (Republika Makedonija), 6. novembra;
1981 – 84 -Fakultet za istoriju umetnosti i arheologiju, Univerzitet „Kiril i Metodij, Skoplje, Makedonija“;
1983 – 87- Fakultet likovnih umetnosti, slikarstvo, Univerzitet „Sv Kiril i Metodij „, Skoplje, diplomirani;
1995 – Vratio se u Berlin. Živi i radi u Berlinu kao samostalni umetnik.

   Neobični portreti 

Balov, koji se od 2007. godine bavi portretom, kaže da je još fasciniran tom temom, jer je svako lice unikatno i to čini rad interesantnim.
  Portret njegove majke pokazuje jednu polovinu lica veselu, drugu tragičnu, portret supruge Doroteje ima suzne oči, a usta u iščekivanju, a kod Volfganga Petrika,  jednog od najznačajnijih nemačkih umetnika i njegovog ličnog prijatelja, Jovan se poigrao tako što gornja polovina odaje umetnika, a donji deo je skeptični lik profesora.
  – Problem je samo što slike nastaju sporo, za jednu mi treba tri do pet meseci i zato nisam interesantan za galeriste – kaže uz smeh Balov.

Portret Petrick122SAM_0828

Portreti slikara Jovan Balova, neodoljivo podsećaju na fotografije, ali su zapravo slikarstvo proizašlo iz principa američkog foto-realizma.

 

Izvori:www.dw.de/ vesti-online.com/http://www.balov.de

 

Priredio: Bora*S

LEBAC SUTRA NEMOJTE POSLATI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

KRAGUJEVAČKA TRAGEDIJA 1941.

Streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine predstavlja jedan od najvećih zločina nemačkog Vermahta u toku Drugog svetskog rata. Iako je te jeseni u Srbiji bilo više masovnih zločina nemačke vojske, streljanje u Kragujevcu uzdiglo se do simbola svih ovih stradanja i postalo neodvojivi deo kolektivne svesti i kolektivnog pamćenja srpskog naroda.

Istorijski okvir stradanja srpskog naroda bio je kapitulacija i komadanje Jugoslavije aprila 1941. godine od strane Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske, kao i stvaranje Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Srpsko nacionalno biće bilo je raskomadano i našlo se u sastavu svih okupatorskih režima i NDH.


Od prvih dana okupacije kod okupatora su izbile na površinu najniže strasti, istorijski kompleksi i verski fanatizam koji su rezultirali ubijanjem, pljačkom, proterivanjem, ali nigde kao u NDH, gde se srpski narod suočio sa užasom biološkog zatiranja.

Nemačka okupaciona vlast, na čijem čelu je bio Štab vojno-upravnog komandanta, uspostavljena je u Centralnoj Srbiji i Banatu. Tri posadne divizije, Upravni Štab i jaka policijska i obaveštajna služba imali zadatak da narod drže u pokornosti i omoguće nesmetanu pljačku Srbije. Geslo nemačke vlasti bilo je Rad, red i mir, ali srpski narod, svikao na bune i ustanke, od prvih dana okupacije raspršio je njihove iluzije o mirnom vladanju Srbijom. Pojedinačni sukobi prerasli su u oružani ustanak. Uskoro je veliki deo Srbije bio slobodan, a nemačka vojna sila bila je prinuđena da brani komunikacije i veće gradove. Uznemirujući razvoj situacije izazvao je reakciju nemačke Vrhovne komande i samog Hitlera. Zadatak da uguši ustanak u Srbiji poveren je austrijskom generala Francu Bemeu. On je 20. septembra preuzeo celokupnu vojnu i izvršnu vlast, a već 22. septembra pokrenuo je ofanzivu protiv ustanika. Do početka decembra ustanak u Srbiji bio je ugušen. Iza je ostalo oko 26.000 ubijenih i stotine spaljenih sela. General Beme ostaće upamćen u istoriji po naredbi od 14. oktobra 1941. godine, zbog monstruozne kvote da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100, a za ranjenog 50 talaca.

Povod za streljanje u Kragujevcu bili su nemački gubici na putu Kragujevac – Gornji Milanovac, a sve je počelo kada su četnici i partizani 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac i tom prilikom zarobili deo nemačke posadne čete. U treći pokušaj oslobađanja ovih vojnika krenuo je 14. oktobra III bataljon 749. puka, pod komandom kapetana Frica Fidlera. Tamo više nije bilo njihovih zarobljenih vojnika, pa su vojnici III bataljona spalili grad, pokupili taoce i krenuli nazad. Negde na pola puta, na Dumači, između sela Bara i Ljuljaka, došlo je do borbe sa četnicima i partizanima. U ovoj borbi bilo je mrtvih na svim stranama, ali nemački gubici, 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika, odredili su sudbinu Kragujevca. Naredbu o odmazdi za ove gubitke doneo je teritorijalno nadležni komandant 749. puka sa sedištem u Kraljevu, major Oto Deš. Zadatak da sprovede akciju odmazde poveren je majoru Paulu Kenigu, komandantu I bataljona 724. puka, kao najvišem nemačkom oficiru u Kragujevcu.

Kada se pomene Kragujevačka tragedija, obično se pod tim podrazumeva streljanje koje je 21. oktobra izvršeno u Kragujevcu. Ali, u širem smislu, Kragujevačka tragedija obuhvata i streljanje koje je izvršeno po okolnim selima 19. oktobra i streljanje srpsko – jevrejske grupe 20. oktobra, zato što su ova streljanja delovi jedinstvene akcije odmazde.

Major Kenig je smatrao da odmazda treba odmah da bude izvedena u Kragujevcu, ali je pristao na predlog krajskomandanta Ota fon Bišofshauzena da se streljanje izvrši po selima, jer je Kragujevac do tada bio relativno miran grad, a sela su, kako su, uostalom i Nemci govorili, bila legla bandita.

U nedelju, 19. oktobra, oba bataljona su izašla iz Kragujevca. Kapetan Fidler sproveo je jednovremeno akciju u Maršiću i Mečkovcu (Ilićevo) i pohapsio je skoro sve muškarce. Iz tih grupa uhapšenih izdvojio je muškarce uzrasta od 20 do 50 godina i streljao ih pred očima ostalih koji su bili naterani da sve to gledaju. Za to vreme major Kenig je u Grošnici krenuo sa jednog i drugog kraja sela i kako bi uhvatio manju grupu ljudi, tu ih je i streljao. U Grošnici postoji dvanaest mesta na kojima je izvršeno streljanje. U Beloševcu su streljali jednu grupu i tada je, u 16 časova, streljanje bilo prekinuto. Krajskomandant Bišofshauzen u svom Izveštaju od 20. oktobra navodi broj od 422. streljanih, dok major Kenig u Izveštaju od 27. oktobra kaže da je toga dana streljano 427 ljudi. U Spomen-muzeju 21. oktobar do sada su prikupljeni podaci o 415 streljanih i 21. preživelom.

Rezultat streljanja prvog dana značio je da će se ova akcija produžiti još 5-6 dana, sa neizvesnim ishodom i uz opasno ugrožavanje bezbednosti nemačkih vojnika. Zbog toga je major Kenig, bez konsultacija, odlučio da se streljanje nastavi u Kragujevcu. Uveče je Kragujevac blokiran, a sutradan je počelo hapšenje u gradu. Nemci su vešto zavarali građane Kragujevca pričom da se sve to radi radi zamene ličnih karata, tako da otpora hapšenju gotovo da nije ni bilo. Više kolona uhapšenih ljudi iz raznih krajeva grada slivale su se kod Gornjeg parka u jednu kolonu koja je produžavala prema Topovskim šupama 3. artiljerijskog puka Tanasko Rajić. Na ulazu u krug Topovskih šupa su pretreseni i oduzeti su im svi lični predmeti i dokumenta. Prilikom hapšenja komandanti nemačkih bataljona, na sramotu svojih profesija, jer je major Kenig bio profesor teologije protestantske crkve, a kapetan Fidler direktor Visoke škole prirodnih nauka, nisu zaobišli ni kragujevačke srednje škole, iz kojih su uhapsili oko hiljadu đaka.

U živote Kragujevčana ovog dana umešali su se Marisav Petrović i njegov  5. dobrovoljački odred. Zauzeli su opštinu, a onda su krenuli i sami sa hapšenjem. I 21. oktobra su hapsili one koje su Nemci slučajno propustili, a pre svega Rome, koje su nečasno razmenjivali za svoje pristalice ili one za koje su smatrali da mogu postati njihove pristalice. Istorijska je istina da su oni u popodnevnim satima 20. oktobra i tokom samog streljanja 21. oktobra spasli smrti nekoliko stotina, možda i hiljadu ljudi, pretežno đaka. Ali, nema ni govora o nekoj njihovoj spasilačkoj misiji, jer nisu umanjili zločin, umesto tih ljudi streljani su neki drugi. Marisav Petrović i ostali dobrovoljci sigurno su spasioci za one koje su izdvojili, ali, takođe, sigurno je da su za one koji su ostali u Topovskim šupama i koje su predali Nemcima, zamenivši ih za svoje simpatizere, ubice, jednaki onima koji su izvršili streljanje.

Većina uhapšenih mislili su da je najgore što može da im se desi da budu upućeni na prinudni rad, ali njihove slutnje prekinute su oko 18 časova. Tada su Nemci izveli na streljanje 123  Srba i Jevreja, muškaraca i žena. Ovu grupu činili su 53 taoca koje su doveli iz kragujevačkog zatvora i 70 muškaraca i žena, Srba, Jevreja, nacionalista, komunista, njihovih simpatizera i članova njihovih porodica, koji su bili uhapšeni uveče 18. oktobra. Iz ove grupe deset ljudi preživelo je streljanje. Među njima bio je i Živojin Jovanović i on se 1947. godine pojavio na suđenju u Nirnbergu kao jedini svedok ovog nemačkog zločina.

Suočeni sa izvesnošću smrti, oni koji su imali sa čime i na čemu, a malo njih je to imalo, ispisali su poslednje poruke svojim najmilijima. Danas se u Spomen-muzeju čuvaju originali i kopije 43 poruke.

U 7 časova ujutro 21. oktobra vrata Topovskih šupa su otvorena i počelo je izvođenje ljudi. Formirane grupe pod jakom stražom odvođene su prema dolinama Sušičkog i Erdoglijskog potoka i tu streljane. Doline ovih potoka pažljivo su izabrane, jer odatle je bilo teško pobeći, ali radi svake sigurnosti, na više mesta na padinama iznad potoka bili su postavljeni mitraljezi. Ako je i bilo onih koji bi uspeli da pobegnu sa samog mesta streljanja, njihovo se bekstvo uglavnom tu i završavalo. Ipak, prilikom odvođenja na streljanje, nekoliko grupa uspelo je da se razbeži. U unakrsnoj paljbi koja je nastala mnogi su ubijeni, ali neki su uspeli da se spasu. I među nemačkim vojnicima bilo je mrtvih. Prema izjavama svedoka 5 vojnika je poginulo. I za njihovu pogibiju bili su krivi Srbi koji nisu hteli mirno da odu u smrt. Major Kenig odmah je dao da se izvede i strelja još 500 talaca. Otprilike do 14 časova sve je bilo gotovo. U dolinama potoka ležalo je ubijeno nekoliko hiljada ljudi. Ostale su pustili kućama, ostavljajući 250 talaca iz razloga bezbednosti i jednu grupu od oko 200 ljudi koji su imali zadatak da izvrše sahranjivanje streljanih.

 Prema do sada prikupljenim podacima 21. oktobra streljano je 2264. ljudi, dok je 31 čovek uspeo da preživi streljanje. Ukupno, u ova tri dana, u okolnim selima i Kragujevcu, prikupljeni su podaci za 2792. streljanih lica i 62. preživelih.  

 STANIŠA BRKIĆ, muzejski savetnik, profesor istorije, Spomen-park “Kragujevački oktobar“

 ***

“U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije:  21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.

 Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“

Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“

 Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“

Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“

Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“

Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on.  Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao:

 „Lebac sutra nemojte poslati.“

U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.”

jovana gligorijević/vreme.com

Priredio: Bora*S

__________________________________________________________________________________________________
Povezano: WE ARE CHILDREN! SHOOT!

_________________________________________________________________________________________________