ARHITEKTURA SA OLOVKOM…

tamoiovde-logo

Crtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju.

Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta.

Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

TamoiOvde-a1p2_l1Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima.

Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono.

Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

arhitekton.net/

________________________________________________________________________________________

NEŠKIJEVE ČETIRI DECENIJE UMETNIČKOG STVARALAŠTVA…

      tamoiovde-logo   

U galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, 5. aprila,  pred velikim brojem umetnika, poštovalaca umetnosti i prijatelja otvorena je 5. samostalna izložba slika Nenada Vasiljevića – Neškita, koji je i posle četiri decenije umetničkog rada, ostao veran realizmu.

Na retrospektivnoj izložbi prikazana su  44 dela iz širokog opusa ovog slikara.

Na otvaranju izložbe: Dragana Ignjatović, Veljko Đurđević, Nenad Vasiljević-Neški i Slađana Đurđekanović Mirić

foto: sa naslovne strane kataloga

U katalogu priređenom povodom ove izložbe Neški je napisao:

“ Nenad Vasiljević je rođen 1959. godine u Šatri kod Kuršumlije, a od druge godine detinjstvo, mladost, školski, radni, sportski kao i porodični život, poklonio je Boru.

Porodičnim doseljenjem šezdesete, od prvih koraka u parku na drugom kilometru, učenja prvih slova u O.Š. „Branko Radičević“, plivanja na Ćirinim bazenima počinje da se rađa dečija ljubav prema ovom gradu koja je uporedo  sa njegovom izgradnjom i razvojem u moderan grad prerasla u trajnu ljubav gde i počinje moj porodični život u adaptiranom delu porodične kuće roditelja na Novom selištu.

Foto: iz Kataloga

Sa povećanjem životnog standarda i željom da porodici stvorim dodatni prostor za odmor i uživanje, a sebi radni prostor gradim vikend kuću na Borskom jezeru čime se definitivno i trajno vezujem za ovaj grad i okolinu. Većina sugrađana me pamti iz ranijih dana po dugogodišnjem bavljenju fudbalom i radom sa knjigom, kao i doslednim bavljenjem slikarstvom što i danas radim.

 

Ne menjajući svoj stil i ljubav prema realizmu koji nosim u sebi, opčinjen delima Jovanovića, Predića, Šiškina, Gerasimova, Martija, Tapija, Jeremije i naročito sugrađanina Sokolovića sa kojim radeći formiram sebe kao umetnika. Na dalji uspešniji rad i dokazivanje podstiče me saradnja sa mladim Veljkom Đurđevićem kao i dela Radovanovića, Đukarića, Jankovića kao i mojih prezimenjaka.

Prvi put samostalno izlažem daleke 1982. godine. Nakon duže pauze sledi povratak, uspešnom izložbom 2008. godine, kada postajem član Udruženja Vane Živadinović i sa njim jednom zajednički izlažem.

Daljim radom uspevam da podignem kvalitet radova na nivo dostojan da budem primećen od strane Milenka Jankovića, tvorca veoma cenjenog umetničkog Udruženja Barti iz Beograda čiji postajem član i sa ovim Udruženjem koje okuplja veliki broj naših najkvalitetnujih akademskih slikara predstavljam se svojim Boranima kako ovom zajedničkom, tako i samostalnim izložbama 2011, i 2015. godine kojima se potvrđuje kao umetnik vredan poštovanja.

Drago mi je da su moje slike našle put do srca mojih ljudi kako obožavaoca i poznavaoca, tako kritike i samih umetnika čija me podrška ohrabruje i motivše da još više vremena provodim za štafelajem i četkicom u ruci.

Dodatno me inspiriše izuzetno velika poseta na svim dosadašnjim izložbama, naročito poslednje Boru i Boranima pa još odgovornije pripremam ovu petu samostalnu koncepcijski zamišljenu sa dve odrednice: jubilarnu i retrospektivnu.


Unapred se neizmerno zahvaljujem prvenstveno porodici, prijateljima i kolegama na podršci, a posebno svim sponzorima koji svojim iznosima ne opterećujem sebe meni mnogo pomažu u realizaciji izložbe kako sam je zamislio. Nadam se da će ova izložba biti moja najuspešnija i da ću svima na otvaranju prirediti umetničko veče za pamćenje uz skromni poklon katalog kao uspomenu i zahvalnost za poštovalje i dolazak.

  Nenad Vasiljević

 

                                                                                                                  

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________

„BDENJE“ PRED ČITAOCIMA…

tamoiovde-logo

„Skloniću se negde u tajnu i pokušaću da ćutim. A znam da neću uspeti. Kada se i poslednji san izmetne u košmar, tu više nema spavanja. Sve je samo besana noć i pospani dani koji se smenjuju u nizu, kao straže po vojničkim kasarnama.”

d-zlaticOvako svoje čitaoce Dejan Zlatić, nekadašnji radnik RBM-a, novinar, a sada profesor iz Majdanpeka posle „Bezimene“ i „Zrenja“ uvodi u svoj treći roman „Bdenje“.

On piše lepo i reklo bi se, lako, piše sjajno, njegovo štivo je zanimljivo, priče su iz naše stvarnosti i Palanke u kojoj se na određeni način prepoznaje Majdanpek, mala sredina “sa dušom” koju on, ali i mnogi njegovi stanovnici vole i čuvaju u sećanjima.

Majdanpečka promocija novog romana autora, upriličena je prošle srede u Domu omladine u organizaciji Centra za kulturu, ali i veliku pomoć prijatelja koji su se pobrinuli da ona bude i prvorazredni kulturni događaj. Više od stotine poklonika lepe pisane reči i stvaralaštva Dejana Zlatića moglo je da uživa u zanimljivom predstavljanju knjige koju su mnogi već pročitali i sa oduševljenjem o njoj govorili, ali i onih koji su se za uživanje u “Bdenju”tek pripremali.

Roman “Bdenje” je u konkurenciji za NIN-ovu nagradu za 2016. godinu, a pred čitaocima se našao kao izdanje Nove poetike i Argus buksa.

Izvor:timocke

________________________________________________________________________________

 

POSLEDNJE PISMO VIRDŽINIJE VULF SUPRUGU LENARDU…

tamoiovde-logo

Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti.

virginia-and-leonard-woolfPočinjem da čujem glasove i ne mogu da se skoncentrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac.

Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim sa tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba.

Ne mogu da čitam.

Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život.

Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo bili mi.

 V.

Odlomak iz knjige: „Virdžinija Vulf“ Aleksandre Lemason

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

VIRDŽINIJA VULF: SIGURNA U SVOJE IZBORE

Kada govorimo o najuticajnijim piscima moderne književnosti često nabrajamo muškarce, uvek iz vida gubeći ženske autore. Niko ne spori književne velikane poput, recimo, Remboa i Bodlera, ali je neosporna i činjenica da je kroz istoriju žensko stvaralaštvo bilo zanemarivano. Jedna od najcenjenijih književnica ne samo modernog, već sveukupnog literalnog stvaralaštva, svakako je Virdžinija Vulf.

woolf2Biografi Vulfove, često u svojim  radovima o ovoj britanskoj književnici, imaju običaj da priču o njenom životu počnu od kraja, odnosno od tragične smrti koju je sama odabrala. Ali priča o samoubistvu nije potpuna ukoliko se ne krene od početka, od Virdžinije Stiven. U protivnom mnogi važni detalji iz života ove spisateljice ostaju prećutani ili zanemareni. Zato, započnimo priču od početka.

Adelina Virdžinija Stiven rođena je 1882. godine u uglednoj porodici univerzitetskog profesora Leslija Stivena i Džulije Stiven (rođene Prinsep). Osim Virdžinije, imali su i ćerku i dva sina, a sa njima je živelo još troje dece iz Džulijimnog prvog braka. Lesli Stiven bio je karijerista i univerzitetski profesor koji se nije previše uplitao u obrazovanje svoje dece, već ja taj posao prepuštao supruzi, ali su na samu Virdžiniju, možda, najveći uticaj imali pisci koji su bili česti gosti njihove kuće.

virginia-woolf-deteMeđutim, kako to često biva sa velikim ljudima, život im još u detinjstvu počne zadavati muke, preispitujući njihovu snalažljivost, hrabrost i istrajnost. Virdžinija Stiven nije bila pošteđena toga. U najranijem detinjstvu jedan od starije polubraće Džerald seksualno je zlostavlja što zauvek ostavlja posledice na njeno viđenje suprotnog pola.

Tu, međutim, nije bio kraj bolnog detinjstva koje se nastavilo nakon što je sa 13 godina ostala bez majke. U tom periodu nastavlja se seksualno zlostavljanje, a ovog puta od strane drugog polubrata.

Nakon majčine smrti, sve obaveze na sebe preuzima starija sestra Stela. Iz, do sada nepoznatih razloga, Lesli Stiven svojoj ćerki Virdžiniji uskraćuje školovanje, ali je želja za učenjem i sticanjem novih znanja ne napušta. Nastavila je sama da uči, istražujući stare i prašnjave knjige kućne biblioteke. Da bi joj pružio kakvu-takvu utehu, brat Tobi zahtevao je od oca da njegovoj sestri bude dozvoljeno prisustvovanje sastancima književnika koje je Lesli poznavao i koji su se održavali u njihovoj kući. Nekoliko godina kasnije, kada Virdžinijin otac umre, ona se sa sestrom i bratom seli u Gordon Skver i tu upoznaje Lintona Strenčila, Rodžera Fraja, kao i Lenarda Vulfa.

virginia-woolf-and-leonard

Lenard i Virdžinija Vulf

Život Virdžinije Vulf (odnosno Stiven) obeležile su brojne depresivne epizode, traumatična iskustva i nervni slomovi, a u jednoj od ovih faza utehu joj pruža Lenard Vulf za kog se udaje, iako je nesigurna u svoja osećanja prema njemu. Da bi je zaštitio od sveta koji joj je zadavao muke, Lenard je odvodi u predgrađe Londona i tamo drži podalje od prijatelja i poznanika. Međutim, ovaj potez delovao je izrazito loše na Virdžinijino raspoloženje pa se vraćaju u London, gde će nekoliko meseci kasnije ona upoznati Vitu Sakvil Vest, sa kojom je, prema nekim izvorima, bila u vezi do kraja života.

Ono što se pouzdano može reći jeste to da je po povratku u London objavila svoj prvi roman “Putovanje” koji joj nije doneo slavu i novac, ali je nagovestio o čemu će to Virdžinija pisati narednih godina. Pošto se depresivne epizode ponavljaju, kao deo radne terapije sa suprugom osniva izdavačku kuću “Hogart pres” koja će objavljivati njene knjige, dela koje je  prevodila, ali i dela drugih pisaca.

Neće joj ni sledeća dva romana (“Noć i dan” i “Jakovljeva soba”) doneti uspeh i od nje stvoriti veliko ime.  dallowayTo će se desiti tek 1925. godine kada izlazi njeno najznačajnije delo “Gospođa Dalovej”. Iako je radnja krajnje banalna, ovaj roman je bio i te kako važan. U knjizi je predstavljen jedan obični dan Klarise Dalovej koja se priprema za zabavu koju sa mužem održava u velelepnoj viktorijanskoj kući.

Tog dana se iz Indije u London vraća njen prijatelj iz mladosti, sa kojim je decenijama ranije imala vezu, ali se odlučila za supruga prema kojem je znala da nikada neće osetiti ništa toliko snažno. Razlog za takvu odluku bilo je, kako se navodi u romanu, to što je znala da će brak uništiti ljubav. Delo obiluje ispraznim i površnim razgovorom likova, ali pravu lepotu predstavlja ono po čemu je Vulfova poznata i što je usavršila, a to je tehnika “toka svesti”.

Dakle, misli aktera romana se pretaču, ponekad ih je teško uhvatiti i razumeti, dok sva svoja razmišljanja, brige i radosti ne iznose naglas, već ih zadržavaju za sebe i čitaoce. Kraj romana ostaje nerazumljiv. Naime, iako zabava i dalje traje, iako su u kući i suprug i prijatelj i drugarica koju godinama nije videla (obe se prisećaju ruža koje su jedna drugoj poklanjale i sati provedenih u šetnji), Klarisa Dalovej, ipak, oblači kaput, uzima štap za šetnju i odlazi sa svoje zabave. Ovakav kraj romana razjasniće se tek 16 godina kasnije.

U ostala značajnija dela spadaju i romani “Talasi”, “Ka svetioniku”, “Flaš”, “Orlando”, ali i zbirka eseja “Sopstvena soba” na koji će svi prvo pomisliti, ukoliko se pomenu feministički stavovi Vulfove. Bila je nominovana za Nobelovu nagradu za književnost, ali je nije dobila.

virdzinija-vulf-monks-house-kod-prozoraIako je za života bila cenjena i popularna, to je neće poštedeti nerazumevanja koje je dolazilo od drugih ljudi

Drugi svetski rat je na pomolu, ona je žena Jevrejina, feministkinja i neko ko se bavi kulturom, a to je bilo sve ono što su nacisti i fašisti želeli da unište. Lenard i ona sklapaju dogovor da će, ukoliko Nemci uđu u Veliku Britaniju, ispiti otrov, da ne bi bili potčinjeni nikakvim ideologijama i režimima. Prošle su dve godine od početka rata, Nemcima nije uspelo osvajanje Britanije, a činilo se da pisanje novog dela Virdžiniji ide dobro.

Ipak, tek te 1941.  godine, krajem marta, nakon što je suprugu ostavila oproštajno pismo, književnica razotkriva tajnu kraja svog najpoznatijeg dela. Uzima kaput i štap, i odlazi u svoju poslednju šetnju do reke Uz. Njeno telo biće nađeno dvadesetak dana kasnije. Po okončanju Drugog svetskog rata biće skoro potpuno zaboravljena, ali će njena dela ponovo početi da se čitaju sedamdesetih godina prošlog veka, tokom jačanja feminističkih pokreta.

Izvor: zabaviste



JEDRENJE PO SNOVIMA I OPČINJENOST GRACILNIM DEVOJKAMA…

tamoiovde-logo

Slikaru Željku Đuroviću nagrada „Momo Kapor“

Slikar Željko Đurović je ovogodišnji laureat nagrade „Momo Kapor“ za likovnu umetnost, koju dodeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.

Odluku je doneo žiri u sastavu: Nikola Mirkov (predsednik), Dejan Đorić i Dragan Jovanović Danilov.

zarko-djurovic_660x330

zeljkodjurovic.com

Žiri je konstatovao da je u korpusu savremene srpske likovne umetnosti, Željko Đurović danas jedan od najsvestranijih naših umetnika.

On sa podjednakim umećem vlada kistom, perom i čeličnom iglom, a na njegovim crtežima i grafičkim listovima pronalazimo nečeg od znalstva i strpljive i pobožne veštine starih majstora.

Ovaj umetnik predstavlja sam vrh naše, i ne samo naše, slikarske fantastike„, ocenio je žiri.

U obrazloženju se navodi i da „nije nimalo slučajno što je Đurovićevo slikarstvo bilo veoma zapaženo na jedinstvenoj smotri fantastične umetnosti pre nekoliko godina u Veneciji, kao i da ono uživa i lepo poštovanje Ernsta Fuksa, barda svetskog fantastičnog slikarstva.

„Kao i Kaporove knjige, slike i crteži, tako i umetničko bavljenje Željka Đurovića ima u sebi nečeg od metafizike putovanja.

Između Kapora i Đurovića postoji zajedničko duhovno i duševno disanje i ushićeno obožavanje. Sve se kod njih izliva u čistoj ljubavi i zahvalnosti svetu što postoji. I Momo Kapor i Željko Đurović su od onih slikara koji jedre po snovima, opčinjeni gracilnim devojkama“, ocenio je žiri.

Željko Đurović je rođen 12. decembra 1956. godine u Danilovgradu, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje.

Studije slikarstva, kao i postdiplomske studije završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Član je ULUS-a i Ex-libris društva iz Beograda, kao i internacionalne grupe umetnika „Libellule“ iz Francuske.

Izlagao je na skoro svim kontinentima, a njegove slike se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama i muzejima širom sveta. Živi i radi u Beogradu.

Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ tradicionalno obeležava dan rođenja Mome Kapora – 8. april, dodelom nagrade u Skupštini grada Beograda, kada će Đuroviću biti uručeno priznanje za celokupno umetničko stvaralaštvo.

Đurović je treći dobitnik tog priznanja. Pre njega, nagradu su dobili Vladimir Dunjić i Mirjana Maoduš.

Izvor: rtv.rs

_______________________________________________________________________________________

FotoPlus- GALERIJA/zeljkodjurovic.com

 

______________________________________________________________________________________

UMRO AKADEMIK I KNJIŽEVNIK DOBRICA ĆOSIĆ…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Jedan od najvećih srpskih književnika Dobrica Ćosić, akademik, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, redovni član SANU i prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (od 1992. do 1993.) preminuo je u 92. godini u Beogradu, potvrdila je njegova porodica.

Dobrica-Cosic-1

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Ćosić je rođen u Velikoj Drenovi (Kraljevina SHS), 29. decembra 1921.
Od Drugog svetskog rata do 90-ih godina bio je aktivno uključen u politički život Srbije.
Kao mlad nije uspeo da se mnogo posveti obrazovanju (završio je srednju poljoprivrednu školu), ali se posle Drugog svetskog rata doškolovao – to mu je omogućilo da izraste u modernog pripovedača i romanopisca.

Od samog početka učestvovao je u događajima vezanim za Drugi svetski rat – napisao je i ciklus romana o tome.

Godine 1951. objavio je roman “Daleko je sunce” koji je veoma značajan za razvoj srpske književnosti (pokazuje kojim je putem krenula književnost tog vremena), ali ne i za njega kao pisca. Tri godine kasnije objavljuje roman “Koreni”, koji otvara čitavu epopeju koju je Ćosić uspeo da ispriča u nizu romana sledećih decenija.
Opet će govoriti o događajima u Drugom svetskom ratu – 1961. godine kada izlazi njegov roman “Deobe”.
Sledi ciklus romana “Vreme smrti” (1972. izlazi prva od četiri knjige), koji se bavi događajima vezanim za Prvi svetski rat.

Osamdesetih godina, Ćosić će objaviti još jedan manji ciklus (po broju romana) “Vreme zla”, koji obuhvata tri obimna dela: “Vernik”, “Grešnik” i “Otpadnik”. U ovom ciklusu pisac prati događaje između dva svetska rata.
Sredinom 90-ih pojavljuje se “Vreme vlasti”, nakon Ćosićevog aktivnog bavljenja vlašću.
On se smatra idejnim začetnikom Srpske demokratske stranke u Kninu i istoimene stranke u BiH, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.

Za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, koju su, posle raspada biše SFRJ, činile Srbija i Crna Gore, izabran je 27. aprila 1992. godine. Posle samo godinu dana i sukoba sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, smenjen je sa te funkcije.
Godine 2000. priključio se pokretu Otpor, ali je kasnije izjavljivao da to ne bi učinio da je znao da je finansiran iz inostranstva. Ćosić je bio i prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predlagao podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.
U svojim delima obuhvatio je skoro dva veka, vreme od početka 19. do 20. veka.
Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman “Koreni”, a drugi put bio je njen lauerat 1961. godine za trilogiju Deobe.

Uz Oskara Daviča i Živojina Pavlovića, jedan je od trojice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta.

Ćosić je dobitnik brojnih nagrada. Udruženje književnika Srbije mu je 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj za književno stvaralaštvo. Dobrica je nominovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. (od strane francuskih i britanskih institucija) kao i 2011.
Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za “Oktobarsku nagradu” Beograda za prvi deo romana “Vreme smrti”.
Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja “65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine”. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva.
Izvor:telegraf.rs/vesti/

___________________________________________________________________________________________________________

пописANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

KORENI (PDF)

(http://www.tehnickaskolava.rs/pdf/knjige/cosic_koreni.pdf)

___________________________________________________________________________________________________________