SVI TO ZNAJU, IPAK…

SVEPRISUTNO JE PROSERAVANJE

Jedna od najistaknutijih odlika naše kulture je da ima mnogo proseravanja.

Foto ilustracija: Bora*S

Svi to znaju.

I svako od nas daje svoj doprinos. Ipak, skloni smo da tu situaciju uzmemo zdravo za gotovo.

Većina nas je prilično uverena u svoju sposobnost da prepozna proseravanje i izbegne da na njega nasedne.

***

Proseravanje je neizbežno kadgod okolnosti traže od nekoga da govori, a da pri tom ne zna o čemu govori.

Tako je proizvodnja proseravanja stimulisana svaki put kada obaveze ili prilike da čovek govori o nekoj temi prevazilaze njegovo znanje o činjenicama koje su relevantne za tu temu. Ovaj raskorak je učestao u javnom životu, gde su ljudi često podstaknuti – bilo sopstvenom željom bilo zahtevima drugih – da naširoko govore o stvarima u kojima su do izvesnog stepena neznalice.

***

I posledično tome,mi nemamo jasno razumevanje o tome šta proseravanje jeste, zašto ga toliko ima i čemu ono služi. Nedostaje nam i svesno razvijeno shvatanje o tome šta ono nama znači. Drugim rečima mi nemamo teoriju. Predlažem da otpočnemo razvoj teorijskog razumevanja proseravanja, uglavnom tako što ćemo ponuditi oglednu i istraživačku filozofsku analizu.

H. G. Frankfurt

---

TRI VEKA PIVARSTVA…

Izložba Muzeja nauke i tehnike „Tri veka pivarstva u Beogradu“ o nastanku i razvoju pivarstva  otvorena je u Galeriji 51  (Skenderbegova 51), u Beogradu od 13. novembra 2019.

Foto: Moja Srbija

Zainteresovani posetioci imaju priliku da istu razgledaju do februara 2020. godine, svakog dana, osim ponedeljka.

Cena ulaznice je 200 RSD.

Priredio: Bora*S

---

TRI VEKA PIVARSTVA U BEOGRADU

GALERIJA 51, MUZEJA NAUKE I TEHNIKE – BEOGRAD

Muzej nauke i tehnike predstavlja izložbu Tri veka pivarstva u Beogradu, kustosa Nenada Lukića, posvećenu nastanku i razvoju pivarstva u Beogradu.

Ove godine navršavaju se tri puna veka od otvaranja prvih pivnica i ručnih pivara u Beogradu.

Beogradska industrija piva-BIP, proslavila je 180 godina postojanja, i još uvek je zaštitno ime pivarstva u Beogradu.

Pogon BIP-a na Mostaru je danas najstariji i jedini preostali industrijski kompleks u Beogradu u kome se još uvek odvija proizvodnja.

Katalogom izložbe i kroz izložbene panoe, autentičnim eksponatima, kao i dodatnim materijalom prikazan je razvoj pivarstva u Beogradu, od početka 18. veka,  kada se u njemu otvaraju prve ručne pivare, pa sve do današnjih mini pivara.

Posetioci izložbe će saznati koje su to bile poznate  beogradske pivnice u kojima se prevashodno konzumiralo pivo. Isto tako, saznaće koje su to značajne ličnosti važne za razvoj, ne samo pivarske industrije, već i srpskog društva u celini, kao što su familije Vajfert i Bajloni.

Posetioci će između ostalog moći da vide ručni aparat za pečatiranje čepova burića Vajfertove pivare, kako izgleda zlatna medalja koju je osvojila Parna pivara Ignjat Bajloni i sinovi na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, staru vatrogasnu pumpu koja je korišćena u Vajfertovoj pivari za prevenciju od požara, kolekciju BIP-ovih etiketa i krigli, BIP-ov marketinški materijal, tehnološku šemu proizvodnje piva, korporativni dokumentarni film o BIP-u iz 1970, televizijski prilog o prvom punjenju piva u limenke u SFRJ iz 1972, pivarski sitni mobilijar nekoliko savremenih mini pivara i dr.

Izvor:muzejnt.rs

---

DAN KADA JE OTIŠAO AUTOMOBIL SA KARAKTEROM…

Na današnji dan, 18. novembra 1985. godine u Srbiji-kragujevačkoj fabrici „Zastava“  prestala je proizvodnja popularnog i legendarnog automobila, „Zastava 750“, od milošte nazvanog „fića“.

Licenca je nakon završetka proizvodnje prodata turskoj fabrici „Tofas“ u kojoj se „fića“ proizvodio sve do devedesetih godina 20 veka.

Tako je maleni automobil i definitivno postao bitan deo automobilske istorije, ali se pasionirani ljubitelji ovog četvorotčkaša  trude da i dalje ostane na drumu.

Foto: magazinauto

Popularnost “fiće” ne prestaje ni posle više od tri decenije od kada je prestao da se proizvodi.

O tome  govore  podaci da u većini država nastalih na prostoru nekadašnje SFRJ postoje klubovi ljubitelja ovog automobila koji organizuju okupljanja širom bivše Jugoslavije.

U Kragujevcu postoji Udruženje ljubitelja fiće koje broji više od 170 članova iz desetak zemalja i koje svake godine se organizuje Fića fest.

---

„Proizvodnja automobila “zastava 750”, popularnog “fiće” u kragujevačkoj “Zastavi” počela je 18. oktobra 1955. godine. Bio je to mali jugoslovenski putnički automobil koji se proizvodio u Zavodu “Crvena Zastava” po licenci italijanskog “Fijata”.

U periodu od 30 godina proizvedeno je 923.487 vozila koje je nezvanično proglašeno za “nacionalnu klasu”.

Snaga motora bila je 23 KS (na početku proizvodnje) do 27 KS (u poslednjoj godini proizvodnje).

Poslednji proizvedeni automobil bio je model “Z-750 LE” koji se čuva u Muzeju “Zastava”.

Ukupno je u svetu proizvedeno 4.921.626 vozila, od toga u fabrici u Fijatu 2.695.197, u Zastavi 923.487, u Seatu (Španija) 814.926, Sevelu (Argentina) 304.016, u Nemačkoj (Fijat Nekter) 172.000 i u Čileu (Fijat) 12.000 automobila.

Početkom 50-ih godina 20. veka u Jugoslaviji se počelo razmišljati o proizvodnji putničkih automobila. Da bi fabrika bila rentabilna, trebalo je da proizvede i proda 10.000 automobila godišnje. Kako je u to vreme u Jugoslaviji standard bio nizak, a kupovna moć stanovništva mala, postavilo se i pitanje opravdanosti čitave investicije.

Vojni vrh je od rukovodstva preduzeća „VTZ“ u Kragujevcu tražio da se za potrebe vojske otkupi licenca za terensko vozilo Džip Vilis overland koja su bila prva vozila koja su 1953. montirana u Zastavi. Rukovodstvo Zastave je insistiralo i na proizvodnji civilnih putničkih vozila.

Započeti su pregovori sa italijanskim Fijatom, uprkos političkim tenzijama. Pregovori sa Fijatom vođeni su u vreme Tršćanske krize, vodio ih je inženjer Branko Nikolić, a uspešno su završeni nakon četiri meseca. Godine 1954. u Zavodu je započeta montaža vojnog terenskog vozila Fijat AP-55 (kampanjola) kao i putničkih vozila Fijat 1400 BJ i 1100 B.

Istorija Fiće počinje 1955. na sajmu automobila u Ženevi. Nekoliko godina ranije, Dante Đakoza, glavni Fijatov inženjer (1905—1996), dobio je zadatak da konstruiše malo vozilo za četiri putnika (za razliku od Fijata 500 Topolina, konstruisanog 1936. i koji je bio uzor mnogim proizvođačima malih automobila), prestao da se proizvodi 18. novembra 1985. godine.“

Fotografije: Nezavisne, arhiva Glas Šumadije

Referenca:glassumadije.rs

---

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

 

ARHITEKTURA SA OLOVKOM…

Crtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju.

Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta.

Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima.

Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono.

Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

arhitekton.net/

________________________________________________________________________________________

BAJKOVITE PRIČE…

O ISTRAŽIVANJU AFRIKE

Afrika je dugo bila tajanstveno, čarobno i zastrašujuće mesto. Prvo su istraživani severni delovi, dok je jug dugo bio obavijen praznoverjem, pričama, mitovima i legendama.

Foto: Wilfraco / Flickr.com

Istraživanje ovog dela Zemlje bilo je ozbiljan poduhvat, a tokom kog su nastale neke od najuzbudljivijih avanturističkih priča u istoriji.

Misteriozno otkriće Madagaskara
Madagaskar je jedno od najmisterioznijih mesta na svetu, s ekosistemom koji ne postoji nigde drugde. Za njegovo otkriće zaslužan je Robert Druri, nakon što je doživeo brodolom i bio zarobljen od domorodaca koji su ga iskorišćavali i zlostavljali.

Uz veliki napor uspeo je da im pobegne i vrati se nazad u Evropu. 1729. godine napisao je knjigu i opisao svoja iskustva u zarobljeništvu. Niko nije verovao da je njegova priča istinita, pa je umro u siromaštvu i odbačen od društva.
Tek 275 godina nakon njegove smrti, britanski arheolog Majk Parker Pirson odlučio je da ponovi njegovo putovanje sledeći knjigu.

Ispostavilo se da je knjiga istinita jer su u njoj opisani detalji koje je mogao da poznaje samo neko ko je posetio Madagaskar. Pirson je na kraju uspeo da nađe i olupinu broda sa kojim je Druri došao do Afrike.

Henri Navigator
Ovaj čovek zaslužan je za otvaranje puta ekspedicijama u Afriku i činjenicu da je Portugalija kolonizirala veći deo tog kontinenta. Kao sin kralja i kraljice imao je otvorene mogućnosti da istražuje svet oko sebe. Tako je bio poslat u Afriku kako bi izveo Špance iz severnoafričkog grada Seute. Tada je uvideo priliku za povećanjem portugalske prekomorske teritorije, pa je osnovao školu za pomorce u kojoj su se školovali budući veliki moreplovci i istraživači .

Izrada mapa
Najranije mape o celom afričkom kontinentu napravio je Sebastijan Munster, nemački naučnik, oko 1554. godine. On je dobio informacije o Africi tako što je intervjuisao nemačke naučnike i imigrante, prikupljao različite karte i spajao ih u jednu. Pre nego što je umro od kuge, bio je jedan od najuticajnijih kartografa tog doba.

Zato i ne čudi što je u današnjem području pustinje Sahare pretpostavio da se nalazi šuma, da područje današnje Nigerije nastanjuju džinovi i da reka Nil izvire u Mesečevim planinama. Isto tako zabeležio je mnogo ostrva oko Afrike, što se na kraju nije pokazalo tačnim.

Zanimljivo je da je položaj reka bio – neverovatno tačan.

Pol di Šelu i Pigmeji
 Ovaj Francuz poznat je po tome što je bio prvi Evropljanin koji se susreo s gorilom. Do tog trenutka one su se smatrale mitskim bićima. Isto tako bio je prvi Evropljanin koji je istražio narod Pigmeja. Pigmeji su se spominjali u literaturi godinama pre toga, ali se smatralo da su više deo legendi nego stvarni ljudi.

Njegovi prvi utisci o Pigmejima zabeleženi su ovim rečima: „Ljudi koji se s neverovatnom lakoćom, brzinom i tišinom mogu kretati po šumi”.
Bio je fasciniran njihovom visinom, a njihovo poverenje zadobio je prezentacijom hrane koju je doneo sa sobom.
Izvor:b92.net

______________________________________________________________________________

KAO DA BIOSKOPE NIKAD IMALI NISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Srbiji

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.

Prva projekcija u kafani kod Zlatnog krsta, 1896.

Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu.

Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.

Braća Limije

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer.

Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.
Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.
Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani.

Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.

Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru.

Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju.

Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

Hotel Pariz, Svetozara Botorića

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.
Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

Plakat filma Karađorđe

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe„.

Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.
Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i Jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

Hotel Kasina, Hotel Pariz i Bioskop Beograd, 1949. godine

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima.

Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.
Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove.

Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.
Suzana Spasić | avantartmagazin.com/