ČARI INTIME…

tamoiovde-logo

U mraku vidim kako ti oči sijaju,
a kad nam se lica dotaknu
i tvoj dah ukrsti sa mojim,
ja osetim sve godine naše ljubavi
sažete u jedan jedini tren,
i znam samo da postojimo ti i ja,
ali pretopljeni na silnoj vatri
naše duge, tajne i tajanstvene ljubavi,
i pomešani nerazdvojno, zauvek.

Ivo Andrić, Sveske /Pepita sveska, str. 83/, Prosveta, Beograd, 1981

Da je ljubav velika i stalna motivacija i tema umetničkog stvaranja – opšte je poznato. Ali da ljubav i u naše vreme može potpuno da ispuni smisao velikog stvaraoca i nametne mu se kao aktivna zamena za sve druge vrednosti– to posvedočuje i o tome dokumentovano govori ova knjiga.

U prirodi je stvari da mnogi stvaraoci drže dalje od očiju javnosti svoje privatne probleme, svoj lični život, pa čak i svoju pravu prirodu. I u tom pogledu Ivo Andrić je bio zanimljiva, ali i protivrečna ličnost. Iako je svojom spoljašnjošću i strogošću izraza odbijao (nasrtljivce), on je bio čovek željan komunikacije i lako se predavao strastima poverenja i ćaskanja. Samo, to je imalo svoju granicu, postojala je jedna nedodirljiva ispovedna tabu-tema: ljubav prema Milici Babić-Jovanović.

Kako pokazuje autor ove knjige, Gordana Brajović, Ivi Andriću je trebalo čitavih trideset godina ćutanja i čekanja da bi prijateljima otvoreno rekao ono što je u sebi nosio kao najveću svoju tajnu i najdublju emociju:
Ja sam Milicu mnogo voleo… Ona mi je bila sve.“ Ta ljubav se začela na prvi pogled, pri prvom susretu u Berlinu 1939. godine. I strast je odmah planula, ali sve se odigravalo na diskretan i prefinjen način, sa svim elementima jedne skrivene i nikad u detaljima obznanjene emocionalne i psihološke dramatike „ljubavnog trougla“,jer je Milica već bila supruga Nenada Jovanovića, s kojim se volela još iz đačkih i studentskih dana sve do njegove prerane smrti. O kakvim se istančanim odnosima i prirodama tu radilo, kako su se tu strasne i burne emocije postepeno preobražavale u „saznanje srca“ i koliko je tu trebalo ulagati napora za samosavlađivanjem, najbolje svedoči činjenica da je ta ljubav utroje postala osnova trajnog prijateljstva između Andrića i bračnog para Jovanović, kao i da je sve vreme to bio „ljubavni odnos bez senke i skandala.“
…..
Opisujući sebe kao mladića u trećem licu, u Znakovima pored puta, kako tačno i lepo zapaža naša autorka, Andrić se očigledno, iz raznoraznih, ne uvek sasvim odgonetnutih ili odgonetljivih razloga, dugo vremena osećao frustriranim za ljubav: „Smatarajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli i bežeći od ljubavi kao od suveše teške obaveze, on je i nehotice sve činio kako i njega niko ne bi trajno i potpuno zavoleo, i to mu je polazilo za rukom sve bolje i bolje.“

Da se u stvari radilo samo o zabludama i uzaludnim pokušajima da se promeni sopstvena priroda, ali i o psihološki i emocionalno nerazrešenim situacijama koje sežu u daleko i veoma ranjivo detinjstvo koga opterećuje mutno poreklo (po očevoj liniji) i čemerna sirotinja (po majčinoj), posvedočuje upravo ova knjiga, i to od korica do korica! 

Ma koliko se trudio da ostane po strani emocija i ma koliko uobražavao da mu je to sve više polazilo za rukom, čitalac će se na stranicama ove knjige uveriti da je Andrić postigao u životu upravo nešto suprotno od onoga što je sebi možda i kao svestan cilj, postavio u mladosti: okružio se prijateljima koji su mu do kraja života bili odani i kojima je uzvraćao emocije, ali i ostvario nežna prijateljstva sa ženama, od koje ono sa Milicom Babić može biti i zakasneli, ali pravi trubadurski model vernosti, istrajnosti, nežnosti i lepote.

Mislim da nije nimalo preterano reći, što nedvosmisleno proizilazi iz ove knjige, da su Miličine zasluge bile presudne baš u toj intimnoj sferi emocionalne komunikacije: ona je „otvorila“ Andrićevo biće, skroz-naskroz frustrirano, za ljubav i emocije, oslobodila ga mogućih pogubnih posledica introvertnosti, i ako čoveka, zapravo prvenstveno kao čoveka, a može biti, bar delimično, i kao pisca, ohrabrila ga i podsticala da neguje svoje osećanja i da otkriva ono što je u njemu bilo duboko skriveno.

Prateći detaljno i temeljno Andrićev životni put, autor nam otkriva koliko je Andrićeva sudbina zavisila od njegovog detinjstva i umeća da savlada njegove traume i pretvori ih u produktivan efekat. Finom opservacijom i analizom Brajovićka otkriva da je Andrićeva sklonost za putovanjem, koju je zadovoljavala i ispunjavala njegova diplomatska karijera, bila kompenzacija za njegovo poreklo (sin tkalje i neznanog oca) i da je time istovremeno pribavljao sebi maksimalno povoljne uslove za svoj spisateljski rad. Službovanje po svetu činilo ga je duhovno i intelektualno svojim i autonomnim, ali i ispunjavalo svešću da pripada celom svetu, tj. pomoglo mu da uspostavi i održi onu preko potrebnu ravnotežu između lokalnog i opšteg, konkretnog i univerzalnog.

Cela ova priča o Andriću, ali i njegovom odnosu prema ženama, u čijem je emotivnom, psihološkom i egzistencijalnom središtu odnos sa Milicom Babić-Jovanović, nesumnjivo potrvrđuje da je Andrić imao ljudskog, intelektualnog i muškog šarma da trajno pridobije odanost i sentimentalnost, i nikako, niti uvek, samo platonski obojenu privrženost ženskog pola. Iako privlačan kao muškarac i intelektualac, iz njega je zračila jedna autentična egzistencijalna rezonanca, i nju je svojom prefinjenom ženstvenošću, višestruko obojenom majčinskim, sestrinskim , prijateljskim i erotskim instinktom, otkrila i trajno za sebe vezala Milica Babić. Tu i jeste tajna ove nerazorive ljubavne veze.

Citatima iz pisama, dnevnika, izjava i razgovora sa ljudima koji su bili najbliži Andriću, autor ove knjige otkriva jednog sasvim drugog Andrića, Andrića koji je krajnja suprotnost onom zakopčanom, uštogljenom, mada elegantnom, u sebe zatvorenom gospodinu, čiji namrgođeni izraz lica unapred obeshrabruje svaki pokušaj komunikacije. Kakva zabluda i samoobmana! To je bila samo prividna maska za ulicu i svet, neka vrsta brane da se sačuva sopstveni svet i mir, ali brane koja začas prska i popušta čim se ostvari dodir, pa je Andrić umeo da se preda i povede za opštim raspoloženjem: zamislite Andrića koji u društvu veselih i robustnih prijatelja i drugara slikara Voje Stanića i sam peva kao ravnopravni član vesele kafanske družine, ili pak Andrića šereta, kako ga je opisao Sveta Lukić u svojoj poslednjoj knjizi Zvezde na nebu socijalizma (1966), koji sa takvim humorom i virtuoznošću improvizuje pred svojim gostima, improvizuje i improvizujući glumi razgovor dveju pevačica nove narodne muzike ili, u odsustvu Milice, priča svom posetiocu kako su za njega Poljakinje bile fatalne žene…

Završna rečenica ove knjige najbolje govori kakav je ona dar za čitaoca: „U Andrićevim delima učićemo da živimo, kao što bismo voleli da živimo u bićima koja volimo.“

Zoran Gluščević, ČARI INTIME (odlomak iz predgovora knjige Gordane Brajović, Andrić i Milica), Narodna knjiga, Beograd, 2004

Izvor: srodstvopoizboru

__________________________________________________________________________

Advertisements

DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

 

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

 

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

__________________________________________________________________

NEDELJA SVESTI O MOZGU…

tamoiovde-logo

Manifestacija posvećena fascinantnim tajnama čovekovog mozga održava se u Beogradu, od 13. do 19. marta

Saznajte kako mozak  sluša rok muziku, a kako Mocartove kompozicije, otkrijte kako spavaju kosmonauti i životinje, rešite dilemu ”jesti ili spavati”, poslušajte naučnika koji zna kako da izlečite glavobolju, upoznajte se sa fiziologijom noćnog učenja i istražite brojne  druge zagonetke najmističnijeg ljudskog organa tokom manifestacije Nedelja svesti o mozgu.

Manifestacija koja se održava u Beogradu, od 13. do 19. marta obuhvata zanimljiva predavanja iz oblasti neuronauka, tribine, posete laboratorijama, interaktivne radionice i izložbe, kao i bogat program posvećen najmlađima. Tokom sedam dana oni će biće održani na više lokacija – u prostorijama Galeriji nauke i tehnike SANU, Studentskom kulturnom centru, Kulturnom centru Beograda i drugim brojnim lokacijama 

Nedelja svesti o mozgu 2017. sa sloganom „Mozak u zemlji snova“, posetiocima će približiti tajne spavanja i sanjanja. To je istovremeno i tema izložbe koja se održava u Galeriji nauke i tehnike SANU.

Zabavne radionice za decu će biti održavane svakog dana manifestacije, a ove godide u njihovo organizovanje prvi put se uključila i Mensa Srbije. Za decu uzrasta 4 do 7 godina, održaće se demonstraciona radionica NTC sistema učenja, dok će deca od 7 do 12 godina imati priliku da razmrdaju vijuge i pozabave se kreativnom matematikom.

Nedelju svesti o mozgu sedmi put organizuju mladi naučnici i entuzijasti Studentske sekcije Društva za neuronauke Srbije. Centar za promociju nauke tradicionalno je podržao ovu manifestaciju i uključio se u organizovanje tribinskog programa.

Ulaz na sve događaje je besplatan.

Istražite više program Nedelje svesti o mozgu.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE…

tamoiovde-logo (1)

Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar, ali je ćutanje zagonetnije.

foto210Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno, pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.

foto113Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.

Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas.

Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime Božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.

foto39Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijalnog uma i genijalnih ruku.

18_isidora-sekulic-ovalŠezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.

Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:

Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Iz rukopisa Isidore Sekulić

Izvor: rasen.rs

_________________________________________________________________________________

SEKS I TAJNE MAPE PROMISKUITETA…

tamoiovde-logo

„Za Šerloka Holmsa ona je zauvek ostala ONA ŽENA. Retko kada sam čuo da je spominje pod bilo kojim drugim imenom. U njegovim očima zasenila je i premašila sve osobe svog pola.“

marilyn-monroe-skirt-seven-year-itchČarli Šin ili Henk Mudi iz serije Californication kao poznati švaleri, ostali bi zbunjeni pred ovom konstatacijom.

Šerlok i Šin, predstavljali bi verovatno dva kraja kontinuuma kada je u pitanju seksualna permisivnost (tj kad i koliko smo spremni daleko seksualno da idemo).

Ostale delove zamišljenog kontinuuma popunio bi ostatak populacije, koja iako je seksualno slobodnija više nego ikada do sada, sadrži razlike u sklonosti ka uključivanju u seksualne odnose sa velikim brojem ljudi izvan ljubavnih veza. Dok se jedni upuštaju u mnogobrojne seksualne avanture, tzv one night stands i nose titulu „promiskuitetnih“, drugi se čuvaju isključivo za partnere pa i za brak.

Šta određuje kojoj grupi pripadamo?

Prema nekim nalazima, po stilu afektivnog vezivanja mogli bismo da predvidimo kome više „leže“ određeni seksualni stavovi i ponašanja. O atačmentu smo već naširoko pisali, ali podsetićemo se nekih osnovnih karakteristika. Ljudi koji imaju sigurni stil afektivnog vezivanja izveštavaju o stabilnim vezama u kojima su zadovoljni, u kojima je prisutno poverenje, podrška i intimnost.

Anksiozni stil sa sobom nosi konflikte u vezi, veliki broj raskida, opsesivnu i strasnu ljubav, prevelika očekivanja od partnera, iracionalna uverenja i ljubomoru. Izbegavajući stil je povezan sa smanjenom intimnošću i poveravanjem, velikim brojem raskida, prevarama u vezi, smanjenom verovatnoćom zaljubljivanja i nedostatkom posvećenosti.

U skladu sa tim, pokazalo se da oni sa sigurnim stilom afektivnog vezivanja veruju da seks treba da se dešava isključivo u okviru ljubavne veze, sa manje partnera i bez prevara. Jednom rečju, vrednuju emocionalnu intimnost.

U slučaju muškaraca, skorije istraživanje je pokazalo da oni sa izbegavajućim stilom vezivanja koriste neobavezan seks da se drže podalje od intimnosti i apsolutno odobravaju seksualne avanture van ljubavne veze. U slučaju žena, rezultati su manje dosledni, ali generalno je stav da one sa anksioznim stilom vezivanja karakteriše veća seksualna permisivnost.

14328642605850Naime, zbog intenzivne potrebe za intimnošću, pristaju na seks i onda kada to ne žele kako bi inicirali vezu, zadržali partnera i izbegli odbacivanje. Ako ste se prepoznali, ne očajavajte.

Iako naginjemo ka određenom stilu vezivanja, tokom života je moguće da se on menja sazrevanjem ili u zavisnosti od partnera (njegovog ponašanja ili stila vezivanja). Recimo, partner nas može učiniti anksioznim i preokupiranim, ali i „izlečiti“ i učiniti sigurnim i samopouzdanim.

Za sada postoji samo jedna studija koja se bavila istraživanjem neuralnih osnova seksualne permisivnosti. Nalazi sugerišu da postoje razlike u određenim oblastima mozga koje su ključne za fiziološke aspekte seksualnosti, koje stoje u osnovi različitih ličnih seksualnih stavova i ponašanja.

Te oblasti su amigdala i hipotalamus, i obe su povezane sa seksualnim nagonima, a po svemu sudeći imaju neki uticaj i na seksualnu permisivnost. Amigdala se aktivira kada smo seksualno uzbuđeni i pokreće seksualni odgovor, reguliše emocionalni značaj koji pridajemo seksualnim signalima. Hipotalamus reguliše seksualno ponašanje, posebno erekciju i ejakulaciju. Oštećenje ovih struktura može dovesti do različitih seksualnih problema.

Kako izgleda mozak ljudi su koji lako iniciraju ili prihvataju seksualne ponude u odnosu na one koji postavljaju čvrste granice? Veća seksualna permisivnost povezana je sa manjom gustinom sive mase u delu oko desne amigdale, kao i većom gustinom bele mase oko leve amigdale i hipotalamusa. Ispitanici sa restriktivnijim stavovima imaju drugačiju neuralnu strukturu- veću gustinu sive mase oko desne amigdale, i manju gustinu oko leve amigdale i hipotalamusa.

Moguće je da ovi nalazi samo potvrđuju značaj seksualnih hormona kao što je testosteron, koji se povezuje sa većom sklonošću seksualnim aktivnostima i avanturama. Naime, upravo hipotalamus stimuliše lučenje testosterona.

Samim tim, pogrešno bi bilo svaliti povećanje promiskuiteta na moderno društvo kao krivca- zapravo, oduvek ga je i bilo i uvek će ga biti jer krivac je, bar jednim delom, naš mozak.

Piše: Sanja Dutina

Reference:
Sprecher, S. (2013). Attachment style and sexual permissiveness: The moderating role of gender. Personality and Individual Differences, 55(4).
Takeuchi, H. et al. (2015). The structure of the amygdala associates with human sexual permissiveness: evidence from voxel-based morphometry. Human Brain Mapping, 36(2).

Izvor: Psihobrlog

___________________________________________________________________________________

PLAVE VENE…

tamoiovde-logo

Zašto su vene plave ako je krv crvena?

Zanimljivi procesi koji se odvijaju u ljudskom telu otkrivaju odgovor na jedno od najčešćih pitanja o anatomiji.

images-2015-04-zasto_su_vene_plave_ako_je_krv_crvena_aps_562696165

Foto: Profimedia

Kako objašnjavaju stručnjaci, krv je crvene boje zbog hemoglobina, proteina koji je zaslužan za prenos kiseonika u crvena krvna zrnca.

Međutim, hemoglobin reflektuje velike količine i crvenog i plavog svetla, ali ne istim intenzitetom s obzirom na to da plavo i crveno svetlo nisu istih talasnih dužina.

Za razliku od arterija i kapilara, vene prenose krv bez kiseonika, koja apsorbuje više crvenog svetla. Što je apsorpcija bolja, to se crvena boja manje vidi.

Kako je Alvin Kinl objasnio 1996. godine u radu pod nazivom „Zašto vene deluju plavo: Novi pogled na staro pitanje“, vene koje su bliže površini kože emituju više plave svetlosti i vrlo malo crvene. Reč je o svojevrsnoj optičkoj iluziji.

Šta se događa u krvotoku?
Srce ispumpava krv u pluća kako bi je obogatio kiseonikom. Oksigenisana krv dalje odlazi u telo arterijama i u tom trenutku je svetlocrvena, a potom u kapilare, odakle pruža zalihe kiseonika tkivima. Mnogo kapilara se nalazi, recimo, u usnama, što objašnjava njihovu crvenkastu nijansu.

Kada se potpuno reši kiseonika, krv dalje odlazi u vene, odakle se vraća u srce – tamnocrvena.
Kako objašnjavaju naučnici, pored svetlosti, ulogu u „bojenju vena u plavo“ ima i kiseonik: kada se vene liše kiseonika i postanu tamnije, i dalje su crvene, ali po talasnim dužinama bliže plavoj boji.

Dubina
Postoji i treći faktor – priroda samih vena. Naime, kako objašnjava Karl Krušelnicki, master biomedicinskog inženjeringa, prečnik ovih krvnih sudova i to koliko su daleko od površine kože utiče na to kako ćemo ih videti. Ukoliko je vena bliže koži, izgleda crvenkasto, dok one koje se nalaze dublje deluju plavo. Međutim, vene su najčešće dublje od pola milimetra ispod površine kože, dakle – duboko, pa ih smatramo plavim.

Kako vidimo boje?
Takođe, Krušelnicki napominje da bi važnu ulogu mogao igrati i ljudski mozak. Recimo, on postavlja pitanje da li je ljubičasta boja uvek ljubičasta.
„Ne. Ako ljubičasti predmet stavite pored crvene boje, mozak će ‘pretvoriti’ ljubičasto u nijansu plave“, zaključuje on.
Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

GOVOR RUKOPISA…

tamoiovde-logo

Evo šta rukopis govori o vama

Način na koji pišemo slova i konstruišemo rečenice, može da otkrije i do 5.000 različitih karakternih crta neke osobe.
595796_rukopis-foto-shutterstock_fAnalizom rukopisa bavi se naučna disciplina grafologija koja skriva brojne tajne, ali ima i neke zajedničke zakonitosti. Napišite na komad papira uskrsnu čestitku, potpišite se i zabavite se uz ovaj test ličnosti.

Ako vam rukopis naginje

– U desnu stranu – vi ste otvorena osoba, koja voli da upoznaje nove osobe i kreće se u velikom društvu.

– U levu stranu – volite da radite samostalno i da budete osoba iz senke. Ako ste pritom osoba koja piše desnom rukom, na ovaj način izražavate bunt.

– Ako pišete ravno- vi ste logična i praktična osoba, koja je oprezna s otkrivanjem emocija.

Ako je veličina vaših slova

– Velika – vi imate i veliku ličnost i odgovara vam pažnja drugih. Mnoge slavne osobe iz javnog života pišu velika slova.

– Mala – vi ste fokusirana osoba koja se lagano koncentriše na date zadatke. Sramežljivi ste i skloni da analizirate sopstvene postupke u životu.

– Umerena – vi ste fleksibilna osoba, koja može da se lagano prilagodi svakoj situaciji.

Ako pišete slova

– S dugim nastavcima na zadnjem slovu reči – vi ste ekspresivna i pričljiva osoba koja voli da deli detalje svog života s prijateljima i kolegama na poslu.

– Pravilno bez ikakvih grafičkih dodataka – vi ste povučena osoba, koja ceni svoju privatnost.

Ako pišete slova poput „B“ i „P“

– S tankim „stomačićem“ – skloni ste da se ograničavate u životu i stresno reagujete na iznenađenja bez obzira da li su ona pozitivnog ili negativnog karaktera.

– S oblim „stomačićem“ – vi ste spontana i opuštena osoba, koja uživa u životu punim plućima.

Ako pišete malo pisano slovo „i“ sa tačkicom…
– Sa tačkicom visoko iznad crtice – vi ste osoba s razvijenom maštom.

– Sa tačkicom na samom vrhu crtice – vi ste organizovana i empatična osoba.

– Sa kružićem umesto tačkice – vi ste večno dete.

Ako pišete malo pisano slovo „t“

– Sa poprečnom crticom blizu vrha slova – vi ste ambiciozna osoba koja želi da nadmaši svačija očekivanja.

– Sa poprečnom crticom na sredini slova – vi ste osoba sa puno samopouzdanja koja se oseća dobro u svojoj koži.

– Sa dugom poprečnom crticom – vrlo ste entuzijastična osoba, ali znate da budete tvrdoglavi kad u nešto duboko verujete.

– Sa kratkom poprečnom crticom – vi ste osoba koju je teško nagovoriti na akciju.

Ako je razmak između dve reči

– Veliki – vi ste osoba koja voli svoju slobodu.

– Mali – vi ste osoba koja ne voli da bude sama.
Izvor: blic.rs

__________________________________________________________________________________

TAJNE U CREPULJI…

tamoiovde-logoZABELEŽENO NA STAROJ PLANINI

Odvajkada su u pirotskom kraju pravljene plitke posude za pečenje hleba na otvorenom ognjištu, znalo se kako su, kada i koje žene mogle da ih prave, o čemu govori primer iz Gostuše

zagrevanje

Foto Aca Đorđević

Oduvek su mešenje hleba i kuvanje bili posao žena, a do sredine prošlog veka u nekim krajevima one su same pravile i posuđe, što bi se u narodu reklo gazile crepulju – plitku posudu u kojoj se peče hleb na otvorenom ognjištu.

Doduše, u pojedinim oblastima centralne Srbije izrađuju ih i danas, ali muškarci. Osnovna razlika je u tome što su ženske deo domaće radinosti, uobičajenih kućnih poslova, a muške se proizvode poluprofesionalno.

Ženske crepulje mogu da imaju rupu (u zapadnoj Srbiji na primer), kao što se i muške izrađuju i bez mehaničke sprave, i uz upotrebu ručnog vitla, objasnila nam je mr Biljana Đorđević, viši kustos u Narodnom muzeju u Beogradu.

Crepulja se na balkanskim prostorima, gotovo neizmenjenog oblika, izrađuje od praistorije do danas. Na žalost žene ih više ne gaze mada na Staroj planini ima još onih koje su ih pravile ili se sećaju kako su to njihove majke radile poput Ljubine Nikolić i Vere Manić iz sela Gostuša. One su su to sa zadovoljstvom i demonstrirale.

– Njihovo znanje je dragoceno nematerijalno kulturno nasleđe koje treba sačuvati baš kao i objekte i predmete koji su zahvaljujući tom znanju i umeću nastali. Ono je i sredstvo bez koga se zaštita ne može uspešno sprovoditi – pojašnjava etno-arheolog mr Biljana Đorđević pozivajući se na Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa koju je Unesko usvojio 2003, a Srbija ratifikovala 2010. godine.

– U nastojanju da što dublje proniknemo u tajne nastanka keramičkih posuda iz različitih epoha, s kojima sam se kao arheolog susretala, u okviru programa Narodnog muzeja u Beogradu, pokrenut je projekat „Nematerijalno nasleđe: etnoarheološka istraživanja tradicionalnih tehnologija keramike”.

Ciljevi ovog projekta su, pre svega, dokumentovanje i proučavanje savremenih, tradicionalnih načina keramičke proizvodnje koji su istovremeno doprinos zaštiti ovih tehnologija koje se i danas, u svoj svojoj raznolikosti, uporno održavaju, uprkos napretku civilizacije i globalizaciji koja nezadrživo uzima svoj danak menjajući naše kulturno okruženje, brišući lokalne, regionalne i nacionalne specifičnosti, a savremeni svet čineći sve jednoličnijim i bezličnijim – kaže naša sagovornica.

Kameno selo
Tim stručnjaka Narodnog muzeja koji su činili Biljana Đorđević, Aca Đorđević i Dragoljub Zlatković, zaputio se 2009. godine u staroplaninsko selo Gostuša, jedno od najzabačenijih u pirotskoj opštini, da bi se na licu mesta upoznali sa izradom crepulja. Pored podataka vezanih za glineno posuđe ekipa je imala nesvakidašnju priliku da uživa u čarima sela sazidanog od kamena, u kome su kuće pokrivene kamenim pločama.

Činjenica da „Kameno selo” verno oslikava život stanovništva u prošlom veku bio je jedan od povoda da se ovaj kraj zaštiti kao jedinstvena ambijentalna celina i kulturno dobro. Što bi trebalo da znači da će naselje sačuvati osobenosti u svakom pogledu i da će se zaustaviti njegovo dalje propadanje.

Gostuša je zbog svoje arhitekture i blizine Zavojskog jezera, izuzetan turistički potencijal. Zato su lokalne vlast u Pirotu, gotovo, završile asfaltni put do sela u kome trenutno živi stotinak mahom ostarelih duša.
Sačuvane stare kuće i ognjišta prava su dragocenost, jer se u njima i danas može založiti vatra i ispeći u crepulji pogača, slađa od svakog kolača.

– Imali smo priliku da probamo pogače, od istog testa, pečene u crepulji, tepsiji i u peći. Bile su potpuno različitog ukusa, one iz crepulje nenadmašne – kaže naša sagovornica.
Put do pogače je započinjao u majdanu. Znalo se, pre nego što zamese testo i založe vatru da bi ispekle hleb, žene su u stara vremena morale prvo da naprave posuđe. A to je podrazumevalo da one kopaju zemlju, pripremaju je, modeluju proizvode svojim rukama, same ih i suše i peku – zapisali su svojevremeno istraživači.

Keramička proizvodnja u Srbiji, saznajemo od sagovornice, ima viševekovnu tradiciju. Elementi ognjišnog ansambla koji uz crepulju podrazumevaju vršnik (poklopac) i topke (na koje se stavlja crepulja da se odigne od podnice ognjišta) i danas se mogu videti po planinskim selima jugoistočne Evrope, ali i pri arheološkim iskopavanjima od neolita do srednjeg veka.

Crepulje su, osim u Srbiji, predstavljale obavezan kuhinjski inventar i u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, Grčkoj, Albaniji i Crnoj Gori.

Ženske crepulje oblikuju se rukama, bez upotrebe bilo kakvog alata. Činjenica da je reč o kućnoj radinosti, koja se prilagođava karakteristikama obrađivane gline, objašnjava brojne lokalne raznolikosti u izradi, kako u tehnološkom postupku, tako i u običajima i ritualima koji povremeno prate njihovu izradu. To je ženama obavezan posao, kao što im je obavezno da znaju plesti čarape, tkati, prati, mesiti i kuvati jelo, pamte stari.
Svako selo vezuje izradu za određeni praznik ili nedelju, recimo Vidovdan, Sveti Jovan biljober, kada se moć svetaca ugrađuje u crepulju. Znači kada je crveno slovo u kalendaru i neradni dan. Po zemlju se išlo rano ujutru kako bi se u crepulju ugradilasnaga početka dana.

Svaka kuća drugačije
Gaženje crepulja obavljalo se uglavnom u toplim mesecima, ističe mr Đorđević, u proleće ili ranu jesen, kada nema velikih poljskih radova, što je obezbeđivalo dovoljno vremena da se crepulje dobro osuše pre prve upotrebe. Celokupan proces mogao je da traje i do nedelju dana.

Pronalazak odgovarajućeg majdana gline prvi je korak u izradi posuda… Glina se vadila kopanjem i do kuće donosila najčešće u torbama i džakovima na leđima. Pre modelovanja morala je da se pripremi. Očišćena glina rasprostirana je ili skupljana na gomilu na ravnoj površini na kojoj će se gaziti.

Tokom gaženja žene su se kretale ukrug dodajući glini različite primese: kozju ili konjsku dlaku, kučinu, slamu, plevu, pa čak i so. Što je zavisilo od kvaliteta gline i razlikovalo se od kuće do kuće.

Pripremljena glinena masa deljena je među ženama koje su je gazile. Svaka od njih prenosila je svoj deo na mesto na kojem će modelovati crepulje, gde su one i ostajale sve dok se ne osuše, od nekoliko dana do nekoliko meseci. Gotova crepulja je glačana vlažnim rukama, čistom vodom ili retkom glinom, ali i razređenom balegom, da bi se sprečilo pucanje.

„Ženske crepulje se nisu pekle pre prve upotrebe. Njihovo prvo korišćenje je, zapravo, početak njihovog pečenja. Pre pečenja hleba, crepulje su postavljane na topke otvorom prema ognjištu i zagrevane dok ne pobele. U tako zagrejan sud spuštano je testo, a crepulja vraćana na ognjište i poklapana prethodno zagrejanim vršnikom (glinenim ili metalnim) koji je prekrivan žarom. Ženske crepulje se nisu izrađivale isključivo zbog nemogućnosti da se nabavi savremenije posuđe, o čemu svedoči i podatak da su čak i žene grnčara gazile crepulje”, zabeležila je mr Đorđević u svojoj knjizi „Tradicionalna keramička proizvodnja u Srbiji”.

Dobra crepulja u stalnoj upotrebi može da traje i više od deset godina. U slučaju da se polomi, njeni delovi se ugrađuju u ogradu oko kuće ili tamo gde je neće gaziti ljudi i stoka.

– Izrada muških crepulja bez grnčarskog vitla svakako je aktivnost novijeg datuma, proistekla iz potražnje za posudama ove vrste, prvenstveno u oblastima u kojima se žene nisu bavile tom delatnošću. Izrađuju ih majstori – crepuljari. Ove crepulje, uvek sa rupom u sredini, pravilnog su oblika i ujednačene debljine zidova, lakše su i čvršće budući da su pre upotrebe pečene.

Danas se izrađuju samo u Rujištu kod Ražnja. Pored pomenutih, u muške crepulje spadaju i takozvane užičke crepulje, koje se i danas grade na ručnom lončarskom vitlu u Zlakusi. Crepulje se nikada nisu izrađivale na nožnom vitlu – objašnjava etno-arheolog i dodaje:
– Ručno vitlo karakteristično je za zapadnu Srbiju. Sve do sredine 20. veka izdvajala su se četiri centra ručnog vitla u Srbiji: korenitski, užički, pazarski i đakovički. Danas je selo Zlakusa poslednja lokacija na kojoj se još izrađuje lončarija na ručnom vitlu.

Crepulja kao jedna od stvari u pokućstvu nekadašnjih staroplaninskih sela možda i ne zavređuje posebnu pažnju. Ali, ako je sagledamo kroz prizmu znanja i veština ona je autentična kreacija i značajan primer kulturnog nasleđa, prevashodno u nematerijalnom smislu. I tu dolazimo do turizma. Postupak izrade crepulja i spremanje tradicionalnih jela u njima, mogu se direktno utkati u turistički doživljaj. Posetilac bi se mogao uključiti u proces od kopanja gline, preko gaženja, do pečenja, a takođe i u pripremu hleba i tradicionalnih jela, kao što je to bio slučaj sa ekipom arheologa iz Španije koji su posle svega najavili da dolaze sa svojim prijateljima, ponovo.
Slavica Berić
—————————————–
Tri puta
U etnografskoj literaturi zabeleženi su mnogi magijski i obredni aspekti u izradi crepulja: određeno vreme za kopanje gline (verski praznik), određeni dani za pravljenje crepulja (uvek isti dan u nedelji: sreda, nedelja, ili dan kada je pun mesec), ograničenja u vezi s kultom mrtvih (zabrana pravljenja crepulja u kući u kojoj je neko umro od 40 dana do tri godine); ritualno pevanje uz kopanje gline.

Posebno su bila poštovana pravila vezana za ženu, pre svega njenu polnost i reproduktivnu funkciju (učešće samo devojaka, devojaka i žena koje su gazile kao devojke, samo žena, ritualna čistota, zabrana gaženja za trudne žene itd.), svečana odeća…

Pravilo neparnog broja (okupljanje neparnog broja žena; neparan broj odlazaka po gline – najčešće tri puta; donošenje gline s tri mesta; gaženje gline tri puta po tri kruga, ukupno devet puta; neparni broj crepulja itd.).

Izvor:politika.rs (objavljeno: 22.12.2014)

___________________________________________________________________________________

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU…

tamoiovde-logoTimočki Romeo jedini znao put do Argosa!

MISTIKA ANTIČKE TVRĐAVE KOD ZAJEČARA

Od pamtiveka Timočka krajina, njena mistika i prirodne blagodeti privlačila je razna plemena i narode. Iza njih su ostala mnoga naselja i građevine. Ovde su se gradile carske palate i rezidencije. Ovde se zlatom bogatilo, vodom i biljem lečilo. Ovde postoji Argos – poslednji evropski izgubljeni grad.

img-0489Argos je, prema istorijskim podacima, bio antička tvrđava monumentalne arhitekture, locirana kod sela Rgotine, između Bora i Zaječara. Izgradili su ga Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice.

Argos je bio utočište u kojem su živeli velikaši, donoseći u grad sve ono što su robovi svakodnevno iskopavali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka istočne Srbije.

img-0491Drevni majstori izrađivali su u Argosu filigranski nakit od topljenog zlata nestvarne lepote i vrednosti.

Ono malo nakita koje su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri koji zaokupljuju pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.

Predivni lanci, prstenje, broševi, minđuše, kopče i šnale za kosu, kojima su se ukrašavale carske dame pre 2000 godina nađeni su kod sela Krivelj, petnaestak kilometara udaljenog od sela Rgotine, gde se nalazio drevni grad Argos.

img-0504Priča o Argosu (po nekim izvorima: Argentisu) kaže da je grad bio sagrađen u kanjonu, između visokih, snežnobelih litica krečnih stena koje okružuju Rgotinu.

Prema legendi, Rimljeni su teškim stenama blokirali sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je činilo zaleđinu otvorili ulaz u pećinu, još prostraniju od sazidane tvrđave, i u njoj uredili sobe za zaštitu od eventualnog napada varvarskih plemena.

img-0514„Pećina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uređeno mnogo soba i sve su imale kupatila slična onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovačkoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara.

Druga, nešto manja dvorana bila je očigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice čiji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grnčarije, činija i čaša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani.

img-0522Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. Jedna je bila kovnica novca.

Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovčezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda.“ – ispričao nam je meštanin Rgotine, dugogodišnji aktivni tragač za blagom.

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU
romeo-i-juloijaTragična sudbina izvesnog Rajka, iz susednog sela Vražogrnac, pre 50 godina mogla je da razotkrije misteriju izgubljenog grada. Priča ide ovako:

„Rajko je, tragajući za sopstvenim mirom, obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dođe, sedne i zaboravi na svoju nesrećnu ljubav – Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive čak tamo do Metovnice i šire – do Grljana kod Zaječara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata umrla su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sačuva bogatstvo.

Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je u dvorištu pod hrastom ostalo i mnogo zakopanih zlatnika, i njemu nije više ništa trebalo. On je želeo samo jedno, visoku i tanku Jasminu, s očima boje trave i bledom, skoro prozračnom kosom. Živela je u njegovom komšiluku. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.

Priča o Rajku i Jasmini, u stvari je priča o Romeu i Juliji na srpski način. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veća jer je Jasmina bila udata i imala je čak i dete. Bila je „bela udovica“.

U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ćeš teško odoleti, kad osećaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oči i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oči.

Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom ćerkom otišla. Niko nije znao gde, znam da su je svi tražili. Pričalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skućila.

Rajku je, međutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drveće i lutao po belom vanzemaljskom stenju.

Tokom jedne šetnje naišao je na ploču. Verovatno je već bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da uđe. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolećima priča, da vračare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrću tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.

Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noći Vražogrnčani su se okupali, žene su im spremile čiste gaće jer se u pohode za blagom ne ide nečist, i došli su tu, nadomak Rgotine.

Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodič rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povređena, trojica tek okrznuta.“

Od tada, već pet decenija, narod sa svih strana hrli u Rgotinu da nađe izgubljeni grad Argos. Nadležni žmure.

Bilo bi to epohalno otkriće za svet, pa taman da nalazač uspe i da iznese sve te silne količine skrivenog zlata. Ponekad se samo pronese glas da je tu u okolini, taj i taj, našao to i to. U njegovom dvorištu posle stvarno, nešto na brzaka, nikne nova kuća, za čas mu se poveća stado, a žena mu nosi neki novi nakit.

Primera je mnogo. Svi bi hteli da nađu izgubljeni grad. I seljaci da očiste onu kovnicu novca; i domaći i strani kolekcionari da se dokopaju ručno kovanog i livenog nakita; i muzeji da svoje depoe popune divnom grnčarijom; i arheolozi da pokažu svetu šta su to Rimljani ovde gradili.

Za sada, ostaju im samo pusti snovi. Ponekad tragači ispuste tužan uzdah proklinjući Jasminu što je ostavila Rajka. Da je ostala s njim, možda bi im se svima Bog smilovao. Možda bi drevni Argos bio otkriven.
Izvor:tvbest.rs

________________________________________________________________________________

TEORIJE ZAVERE…

tamoiovde-logo1Zašto verujemo u teorije zavere?

Nepogode izazvane Haarpom, sumnjiv limun sumnjivog porekla, poseta vladara sveta… Možda zvuči kao najava filma naučne fantastike, ali, mnogi veruju da ništa od navedenog nije slučajno.

383730_haarp--en-wikipedia-org_f

Foto ilustracija:vesti-online.com

„Oni koji ne veruju u teoriju zavere, to su oni koji je stvaraju, koji je sprovode i budale koje o tome ništa ne znaju“, kaže književnik Dejan Lučić, koji smatra da ne spada u tu grupu: o brojnim tajnama i teorijama zavere napisao je 17 knjiga.

„Zavera postoji i ona je jasna – rečeno je da mora da se smanji broj ljudi na planeti, da će to da se uradi uz pomoć vakcina, a te vakcine samo moraju da se daju slovenskim narodima u Evropi i cilj je da se svede broj ljudi na planeti na 500 miliona“, priča Lučić.

Avioni ne izbacuju vodenu paru već otrove, majske poplave nisu prirodna već namerno izazvana katastrofa, epidemija ebole je namerno izazvana, sve je režirano, svi su protiv nas. Za neke – teorije zavere, za druge – izgovor.

„Ljudima je nekako lakše da konstruišu teoriju zavere. Lakše žive s tim. To ima jednu snažnu identitetsku funkciju. Jednostavno, život je lakši i jednostavniji kada možete da objasnite te jako komplikovane, neverovatne, nerazumljive, nemoguće događaje“, objašnjava Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikaciju.
Definisana je kao pokušaj da se objasni krajnji razlog nekog događaja. U nju veruju bogati i siromašni, obrazovani i manje obrazovani. Ipak, u teorije zavere više se veruje u vreme ekonomskih, društvenih, naročito prirodnih katastrofa. Razlog: strah od nepoznatog.

„Kada se desi neka tako velika nepogoda prvo što se osećamo loše, uplašeno, dakle emocije su nam manje stabilne. Sve to što je, mi kažemo velika katastrofa, desilo se slučajno, neka viša sila“, kaže Oliver Tošković, psiholog.

Teorije zavere opstaju i uz pomoć medija. Bombastični naslovi i tekstovi u kojima se otkriva velika istina, objašnjava neobjašnjivo, dobro se prodaju.

„Teorija zavere ili spinovanje nekih teorija koje deluju jako neverovatno, imaju važan uticaj i doprinose da ljudi možda pre izdvoje novac ili da veći broj ljudi ode na internet i da klikne na taj sajt, što povećava prihode od reklama“, navodi Ćirjaković.

Iako neki misle da je to naša specijalnost, u teorije zavere veruju svi. U Americi se godinama pod znak pitanja stavlja ubistvo Džona Kenedija.
Veruje se da je vlada dozvolila teroristički napad 11. septembra i da je Merlin Monro ubijena jer je znala previše o vanzemaljcima.

S druge strane, gotovo svaki drugi Rus je uveren da svet kontroliše „neka organizacija“.

Pripremila Tihana Bajić
Izvor:rts.rs/

______________________________________________________________________________________________

TAJNE DEČJIH CRTEŽA…

tamoiovde-logo1  Inteligencija deteta: Koju tajnu kriju dečji crteži

Kvalitet crteža u detinjstvu povezan je s inteligencijom deteta i deset godina kasnije, smatraju naučnici.

inteligencija_deteta_koju_tajnu_kriju_decji_crtezi_aps_389305979Roditelji se često smeju kada ugledaju crteže dece: glave u obliku balona i krivudave i prekobrojne udove, ali stručnjaci veruju da kvalitet crteža ukazuje na to kako se inteligencija deteta povezana s genetikom razvija.

Naučnici Kraljevskog koledža u Londonu sproveli su, naime, istraživanje u kojem je učestvovalo 15.504 četvorogodišnjaka.

Mališani su radili test „Nacrtaj dete“, kognitivni test koji se upotrebljava radi evaluacije dece i adolescenata u različitim aspektima.

Tema ovog testiranja bila je nasleđena inteligencija, odnosno inteligencija koja je povezana s genetikom, a učesnici su ocenjivani ocenama od nula do dvanaest.

Deset godina kasnije, ovi dečaci i devojčice su ponovo radili isti test, a naučnici su utvrdili postojanje veze između visokih rezultata i inteligencije u ova perioda života dece.

files.php1

Foto: Facebook

„Ovaj test je osmišljen dvadesetih godina prošlog veka radi ispitivanja dečje inteligencije, pa činjenica da je utvrđena veza između inteligencije i crtanja u četvrtoj godini nije neobična“, objasnila je autorka studije dr Rozalind Arden iz Instituta za psihijatriju Kraljevog Koledža u Londonu.

„Ono što nas je iznenadilo jeste što to što veza postoji i čitavu deceniju kasnije.“

Ona naglašava da je veza, ipak, nedovoljno jaka da bi naučnici savetovali roditeljima da se zabrinu ukoliko su crteži njihove dece loši ili neprecizni.

„Sposobnost za crtanje ne određuje inteligenciju, već postoji bezbroj faktora – i genetskih i onih koji su tiču okruženja – koji utiču na inteligenciju i ukazuju na nju u kasnijem toku života“, kaže Ardenova.

Crteži su procenjivani na osnovu toga da li se na crtežu i u kom broju pojavljuju glava, nos, oči, usta, uši, kosa, telo i ruke.
Naučnici su, navodi se u izveštaju studije, izveli zaključak da je genetika bitan faktor za inteligenciju koja se ispoljava na crtežu, kao i da se ona ogleda u testovima inteligencije u četrnaestoj godini.
yumama.com

_______________________________________________________________________________________________

Analiza dečjeg crteža
Foto: Shutterstock
Crtež je prozor kroz koji možemo da zavirimo u detetovu svest. To je način na koji ono sebi objašnjava svet – kako ga vidi i doživljava

analza_decjeg_crteza_225131452Crtež je, takođe, pokazatelj detetovog razvoja i napretka. Mnoga čula su tu uposlena: čulo vida, motorika (za početak, i uhvatiti olovku je poduhvat), a crtež je povezan i sa razvojem govora. Kada su sve te funkcije u redu, postoji nekoliko faza razvoja crteža koje mogu da se kvalifikuju, razvrstaju i prate. Njima su obuhvaćeni gotovo svi elementi detetovog napretka – kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni.

Od trenutka rođenja, dete je svesno sveta oko sebe: vidi boje, oseća mirise, čuje zvuke – i na svoj način ih doživljava i utiskuje u svest. Kasnije ta imena, lica i zvukovi dobijaju jasniju definiciju i izraz (mama, tata, kuća, drvo…). U kasnijim fazama razvoja, dete ih „beleži“, pravi zapis o njima putem crteža.

Kako dete raste, rastu i njegovi crteži. Širi se obim pojmova koje primećuje, i sve to dobija mesto na papiru. Saznanje o svetu se uvećava, i crtež postaje bogatiji. Likovni izraz otkriva detetove talente i važne stvari koje ulaze u njegovu svakodnevicu.

Žvrljam, šaram, crtam

Već oko 15. meseca, deca uzimaju olovku – ti prvi pokušaji ne predstavljaju ništa osim radosti prvog šaranja. Saznanje da olovka na papiru ostavlja trag, podstiče dalju igru. Prvi crteži su, u stvari, vežba motorike, prelaska pokreta prilikom crtanja iz ramena i lakta na finije pokrete ruke i prstiju.

Oko 20. meseca, počinju da se pojavljuju prvi kružni oblici, koje dete prepoznaje i imenuje.

Prvi definisan crtež se javlja u uzrastu od dve i po godine, i obično predstavlja ljudsku figuru. Njen prikaz uglavnom podseća na crtež punoglavca. Za crtanje smislene figure, potrebno je da se steknu uslovi što se tiče zrelosti, odnosno razvoja deteta.

Prvi crtež čoveka je uglavnom isti kod sve dece: velika glava iz koje polaze ruke i noge. Oči, nos i usta su detalji koji dolaze kasnije. Budite oprezni sa usmerenjima i instrukcijama (koje ćete prirodno poželeti da pružite svom detetu) u ovoj, ali i ostalim fazama crtanja.

Jedna od prvih stvari koje dete nauči da pokaže na sebi i drugom – oči, usta, nos, i njihovo prepoznavanje – nije problem. Veliki zadatak čeka dete koje poželi da ono što vidi i zna prenese na papir. Da bi to nacrtalo, potrebno je da se seti rasporeda delova tela koje će da smesti u crtež, i da im odredi redosled – koji u početku neće izgledati isto kao u realnom životu. Crtež u ovom uzrastu je dobra vežba vizuelnih i opažajnih odnosa (percepcije) kao i usavršavanje pokreta ruke i prstiju. Uz sva znanja koja dete usvaja, crtanje je njegov prirodan i spontan izraz.

yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Prvi „pravi“ crtež
Treća godina života se uzima za prvu značajnu fazu u razvoju crteža.

files.php4Savet +
Možda ćete poželeti da sačuvate rane zapise svesti vašeg malog kućnog Pikasa. Pitajte dete šta je nacrtalo, šta likovi i predmeti na crtežima za njega znače, i na poleđini obavezno upišite datum kada je crtež nastao. Kada dete malo poraste zajedno ćete moći da gledate ta prva „umetnička dela“, da komentarišete i prisećate se detetovog detinjstva.

U tom uzrastu, motorika je dovoljno razvijena da se čvrsto drži olovka između prstiju, a dete pokreće šake umesto da prilikom crtanja kao ranije pokreće celu ruku iz ramena ne bi li napravilo željeni pokret.

Ali, ako se desi da povremeno pravi pokret iz lakta, to nije neobično, postepeno će da se izvešti u motorici – zato je u ovoj fazi crtež dobra vežba za to.

Veoma je važan momenat slušanja i obraćanja pažnje na ono što dete čuje – na primer, na zahtev da nacrta nešto, i trud da to obavi. Prvi crtež ljudske figure ima dosta veze sa crtanjem kruga, koje postaje interesantno mališanu u ovom uzrastu. Kružna žvrljotina prethodi sve veštijem obliku kruga – koji će da posluži kao ispomoć u prvim crtanjima ljudske figure, a kasnije će da predstavlja mesec, sunce, loptu… U ovoj fazi je važno da razgovarate sa detetom, koje će i samo biti raspoloženo za objašnjenje onog što crta.

Čovek i kuća kao teme
Ljudska figura je jedna od najčešćih tema dečjeg crteža – od najmlađeg uzrasta, pa sve do kasnijih faza, u kojima će se veština njenog prikaza usavršavati. Dete će češćom vežbom sve pravilnije da smešta delove tela na crtežu, tako da oni više odgovaraju realnosti. Svaka naredna faza u crtanju otkrivaće detetova nova znanja i veštine. Na rukama i nogama će se javiti, opet predstavljene krugom, šake i prsti. Deci je, takođe, zabavno da stave svoju šaku na papir i iscrtavaju njen oblik.

Sledeći tipičan crtež je crtež kuće, koji je nešto komplikovaniji i zahteva iscrtavanje pravih i kosih linija. Kako ruka postaje slobodnija, na papiru će se pojaviti talasaste linije, koje se formiraju u sliku drveta ili cveta. Najprostiji prikaz drveta, kombinovan sa uspravnim linijama iz kojih izrasta kružna krošnja – dete će, kao i prvi crtež čoveka, da obogati detaljima.

Izražavanje emocija
U periodu između tri i sedam godina, stvarnost i crtež još uvek nisu usklađeni, to jest delovi spojeni na crtežu – u stvarnosti ne stoje jedni pored drugih. Veličine i birane boje više zavise od detetovog raspoloženja nego od imitiranja pravih odnosa i perspektiva – zato je ova faza vrlo plodna za ispitivanje povezanosti dečjih emocija i likovnog izraza. Dete crta po sećanju, to jest po načinu na koji vidi i doživljava određeni predmet. Prisutan je i trenutak u kom uvećano crta stvari koje su mu privlačne. Može da bude prisutno i takozvano rendgensko prikazivanje stvari (providni zidovi, tela, kuće). Dete najčešće crta ono na šta usmerava pažnju, pa iz tog razloga crteži mogu mnogo da kažu o njegovom unutrašnjem svetu.
yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Simbolika crteža
Kada posmatrate crtež vašeg deteta, važno je da obratite pažnju na ton celog crteža, naglašenost pojedinih delova i njihov raspored.

files.php55Ne namećite svoje mišljenje

U praćenju likovnog izraza, morate da budete oprezni sa savetima i usmerenjima koje dajete detetu. Treba ga usmeriti i razgovarati sa njim, ali se treba čuvati ideje da mu vodite ruku prilikom crtanja i namećete svoje modele, da ga previše kritikujete ili, čak, crtate umesto njega. Treba biti vrlo oprezan, jer je crtanje važan način učenja, koji se agresivnim pristupom roditelja narušava.

Veličina figura je važna, jer deca onom što vole daju najviše prostora na papiru, bez obzira na realne dimenzije nacrtanog predmeta ili osobe. Uložen trud i vreme na određenu figuru i predmet takođe mnogo govore o detetovom stavu prema njemu. Naravno, jedan ili dva crteža iz istog perioda neće biti dovoljni da se stvori kompletna, adekvatna slika o detetovom unutrašnjem svetu, ali zato ostavlja prostor da se izvedu pogrešni zaključci i brojne greške.

Simbolika boja je važna, ali je važnije naše znanje o tome koja je boja našem detetu omiljena, i koje figure tom bojom boji. Ne zaboravite da je mnogo značajniji razgovor sa detetom o crtežu i ono što znate o njemu, nego neki simbol koji zabrinjava – kao što je nedostatak stopala na nozi neke osobe ili zatvoreni prozori na kući.

Bube, pauci, čudovišta i insekti – u jednoj fazi mogu da budu ilustracija nekog straha, ali isto tako mogu da budu nacrtani pod uticajem skoro odgledanog crtanog filma, ili priče koje je dete čulo, ili događaja koji ga je zadivio ili uplašio. Kroz razgovor ćete najbolje zaključiti kako stvari stoje. Važno je uzeti više crteža deteta iz istog perioda i videti koji se motivi ponavljaju, kao i koja boja i emocija na njima dominiraju.

Postoje i profesionalne analize dečjeg crteža, kada stručnjaci analiziraju njegov sadržaj, i na osnovu toga i razgovora sa detetom mogu da vam pomognu savetom, daju smernice za dalje, ili ukažu na eventualni problem. Naročito je važan prikaz ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu analize crteža se vidi odnos deteta prema sebi i važnim ljudima u njegovom životu. On otkriva mnoge faze ličnosti deteta, njegove talente, interesovanja, a posebno njegov svet, kao i probleme koji ga muče.

Crtež porodice
Jedan od najčešćih zahteva koji se postavlja detetu je da nacrta crtež porodice, to jest ljude sa kojima živi. Ono ga obično proprati objašnjenjem i pisanjem imena članova porodice. Taj crtež je koristan u sagledavanju odnosa među članovima porodice i mesta koje im dete pridaje u svom životu.

Sunce i kuća
Sunce predstavlja oca. Da li je ono u centru crteža i sve obasjava, ili se krije iza oblaka, ili ga uopšte nema – govori mnogo o komunikaciji i stavu deteta prema roditelju. Kuća je simbol majke i sigurnosti koju ona pruža.kao i dominantnih emocija koje bude u njemu. Detetova objašnjenja nacrtanog treba pažljivo slušati, postavljati pitanja i usmeravati.

U psihologiji se i inače najčešće analiziraju crteži porodice, jer oni mogu dosta da otkriju. Najznačajnija osoba na crtežu porodice za dete se obično crta krajnje levo – ta figura može i veličinom da dominira crtežom. Deca crtaju afektivno, pa će predmete i ljude koji su im važni i koje vole da nacrtaju uvećane u odnosu na ostale delove crteža. Dete će obično da nacrta sebe pored te figure ako provodi dosta vremena sa njom. Ponekad će odbiti da nacrta pojedine članove porodice, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre, ali to ne treba da vas brine. Uglavnom je u pitanju mala doza ljubomore koju deca u tom uzrastu imaju. Nekada se može desiti da izostave jednog roditelja, najčešće oca, uz obrazloženje da je „na poslu“.

Kako dete doživljava sebe
Telo ili „ja“ je najintimniji detetov doživljaj sebe. Tokom crtanja, pravi se veza između nacrtanih delova tela i detetovih emocija, pa predstavlja nesvestan način prikaza sebe, svojih potreba i problema. Čak iz laičkog, roditeljskog posmatranja crteža, može dosta da se zaključi. Posebno obratite pažnju na naglašene delove tela, odeću i detalje koji su uz njih. Potom, da li dete sebe stavlja u centar crteža, da li je njegova figura velika ili mala u odnosu na ostale, gde je smeštena na prostoru crteža, kakva je linija crteža – da li je izreckana ili sigurno izvučena. Da li dete sebe crta kao srećno, povučeno, plašljivo, ili ljutito, ratoborno? Sve su to mali znakovi pored puta koji pokazuju informacije o budućem usmerenju deteta, osobinama ličnosti i eventualnim problemima.

Marija Jovičić u saradnji sa terapeutom Vesnom Tsitsivas
yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Crtež čoveka
Jedna od prvih prepoznatljivih formi koju dete crta je ljudska figura. Ona predstavlja jednu od najpopularnijih tema dečjih crteža.
crtez_coveka_112456588Najraniji crtež čoveka javlja se u proseku u uzrastu od tri godine. Sastoji se od kružne linije u kojoj su najčešće smeštene oči, nos i usta. Na kružnici ispod usta, nacrtane su noge u vidu dve najjednostavnije linije. Nekada će dete nacrtati dve linije koje idu iz glave, imenujući ih kao ruke. Uglavnom su figure vrlo jednostavne.

Ponekad se može desiti da imaju uši, kosu ili neka druga obeležja. Ova faza crtanja čoveka kod većeg broja dece traje u proseku oko dva meseca, sa obogaćivanjem crteža, jer dete dodaje i usložnjava elemente.

Osvajanje i utvrđivanje kruga u koji će se položiti elementi glave a okolo linijski i ostali delovi tela, zahtevaju dosta veliku pažnju koja je usmerena isključivo na predmet crtanja.

Dete uči da se celina sastoji iz delova.
U ovom uzrastu, dete počinje da crta uglavnom na sredini hartije, da bi zatim sve sledeće figure ili predmete crtalo oko te prvo nacrtane figure. Dešava se i da se figure ili sledeće nacrtani predmeti preklapaju. U ovoj fazi crtanja i na tom uzrastu, dete nema formiranu prostornu dimenziju.

files.php2Kompletan razvoj deteta odvija se dinamičkim redosledom.
Određene skupine posebnih kognitivnih sposobnosti se utvrđuju, dok se druge privlače. Ova činjenica je utoliko važna, što dete staro tri godine, može da kaže i pokaže na sebi i drugima mnogo više elemenata od kojih se sastoji ljudska figura, nego što ume da prikaže crtežom.

Tako, na primer, veliki broj dece nacrta pupak ili stomak unutar glave, što i kaže. Razlika između takozvanog punoglavca i čiča “Gliše“ je upravo dodata kružnica koja predstavlja telo, a veća ili manja tačka predstavlja pupak.

Razvojne faze u crtanju deteta

Sa 3 godine dete:
– sedi pravilno na stolici sa laktovima na stolu,
– drži olovku između prstiju,
– imitira pravilno horizontalnu i vertikalnu liniju,
– ume da nacrta više krstića,
– zna pravilnu upotrebu najmanje jedne bojice,
– uspostavilo dominantnost jedne ruke,
– crta po uzoru krug i krst naizmenično,
– linijski savlađuje osnovne geometrijske oblike
– priča dok crta samostalno ili u toku izvršavanja naloga i postavlja pitanja
– hoće da oboji geometrijske oblike ili crtež čoveka.

U daljem razvoju crteža čoveka, glava je i dalje mnogo veći krug od tela

Predstoji učenje lokalizacije određenih delova tela, jer sva deca ovog uzrasta bez greške pokazuju sopstvene stomake i pupkove, kao i druge delove tela.

Razvoj crtanja punoglavačke figure, na tom uzrastu, odvija se u dva pravca:

1. Deca crtaju veliku glavu sa svim elementima glave, u kojoj se dodaje i manja ili veća tačka pupka; ruke i noge su predstavljene linijama;

2. Deca crtaju malu glavu koja sadrži osnovne elemente; produžene linije iz glave predstavljaju noge, između kojih negde u sredini deca nacrtaju veliku tačku da bi označili stomak ili pupak; ruke predstavljene linijama nalaze se u ravni stomaka ili nešto iznad stomaka.

Dete otkriva i uči koji se delovi obično crtaju a koji nisu neophodni.

Ono uči kako da nacrta svaki deo tela i da se tokom crtanja seti svih tih delova. Treba da ih nacrta odgovarajućim redosledom i da zna tačno gde dolazi svaki deo u odnosu na druge delove. Na kraju, treba sve te delove da uklopi i međusobno spoji. Da bi sve to spontano i simultano moglo da obavi, potrebno je da je razvilo dobru kontrolu finih pokreta šake i prstiju. Samo u tom slučaju će se njegova mentalna predstava poklopiti sa nacrtanim. Međutim, ako je opisana razvojna dinamika određenih sposobnosti narušena, onda nedostatak znanja i veštine kod deteta može dovesti do problema.

files.phpDete možda ne zna kako da nacrta određen deo tela ili gde da ga smesti u odnosu na druge delove tela.
Moguće je da dete poseduje to znanje ali u trenutku crtanja ono razmišlja i o nizu drugih stvari koje treba da uskladi. Takva preopterećenost ga dovodi u situaciju da potpuno izostavi jedan deo figure ili da taj deo ne bude izdiferenciran tokom crtanja u odnosu na preostale delove tela.

U razvojnom smislu, dete se bori sa brojnim procesima savladavanja redosleda kod crtačke aktivnosti. Neki od tih procesa se odvijaju delimično u sledu, a neki simultano. Ova aktivnost se može uporediti i sa usvajanjem redosleda brojeva, prvo do tri a zatim do pet. Usvojenost redosleda brojeva, znači da dete sa punom pažnjom može da broji redom a da pri tom ne preskoči ni jedan broj predmeta koji broji. Može da pokaže na svojim i tuđim prstima broj tri, a kasnije i broj pet i da broji unazad.

Dete koje nije usvojilo redosled brojeva unapred i unazad, može da ima velikih poteškoća sa crtanjem figure čoveka kao i drugim predmetima
Lokalizacija i smeštanje delova tela na crtežu čoveka, usvaja se i izvodi u slično vreme kada se uspostavljaju i operacije redosleda brojeva. Svaki obuhvaćeni i savladani skup veština, pretpostavlja ulazak u takozvanu narednu fazu razvijanja i obogaćivanja crteža.

Dete voli da stavlja svoju šaku na list hartije i da je linijski kopira. Na taj način utvrđuje broj prstiju, veličinu i odnose.
Ovladavanje pravim i kosim linijama, navešće dete da nacrta kuću. Talasastim i isprepletanim linijama, kao najtežim elementima, dete će nacrtati razne cvetove i drvo. Crtež drveta nastaje od dve prave linije, tipa pravougaonika i najjednostavnijeg kruga. U kasnijoj fazi dete na sličan način kao i crtež čoveka obogaćuje drvo granama, listovima, rupom u drvetu za vevericu i drugim elementima.

Dr Neda Subota, klinički psiholog

yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Crtežom mališani teraju strah
Svako dete muče određeni strahovi, bez obzira na uzrast. Deca prolaze kroz različite faze razvoja u kojima su izuzetno labilna i podložna strahovima.

U prvih pet godina života proživljavaju pet oblika straha koji će ih pratiti tokom celog života: strah od gubitka fizičkog kontakta, strah od nepoznatih ljudi i strah od razdvajanja dominiraju do treće godine života.
Izvor: Blic
crtezom_terati_strah_133079128Oko treće godine života razvija se i strah od uništenja, a između četvrte i pete godine života strah od smrti. Roditelji ne mogu da spreče pojavu ovih strahova, ali mališanima mogu da pruže podršku u njihovom savladavanju i daju im sigurnost koja im je toliko neophodna.

Za početak otkrijte šta kod vašeg deteta izaziva strah. Pri tom se uzdržite od davanja bilo kakvih ocena! Dečji razlozi za strah su često – barem za njih – veoma realni, iako će se vama možda učiniti bezazlenim.

Deca se podjednako plaše čudovišta u ormanu kao i velikog psa na ulici ili malog grubijana iz obdaništa. Uopšte nije važno da li im objektivno preti opasnost, jedino što je bitno jeste da je subjektivno doživljavaju kao takvu.

Sada vi treba da se umešate: shvatite mališanov strah isto tako ozbiljno kao što ga i on shvata. Umirujući komentar „pa to nije ništa!“ sigurno mu neće pomoći.
Upotrebite svu svoju maštu i mnogo strpljenja da biste razumeli poreklo njegovog straha i zajedno s njim razvijajte strategije za borbu protiv opasnosti koje vrebaju iz mraka. Recite mu da opiše ili nacrta čudovište iz ormana, jer je deci potrebno da svom strahu daju konkretan oblik. Ponekad će biti dovoljno da pored njegovog čudovišta nacrtate zmaja koji će ga uplašiti i oterati iz dečje sobe.

Upravo kada je reč o irealnim dečjim strahovima, deca često imaju najbolje ideje šta treba učiniti. Obavezno prihvatite njihove kreativne zamisli! Na taj način ćete pomoći detetu da razvije poverenje u vlastite načine rešavanja problema i samo stekne uverenje da je hrabro i jako. Ne pokušavajte da problem rešite na brzinu, već budite strpljivi prilikom razvijanja strategije borbe protiv onoga što izaziva strah.

Pružite detetu osećaj da ćete zajedničkim snagama prebroditi situaciju koja ga plaši. Vaše poverenje u njegovu snagu prenećete i na njega, a to je početak uspešne borbe protiv strahova u budućnosti.
Izvor:yumama.com

____________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

TAJNE PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Pet fascinantnih potopljenih gradova

Prošlost oduvek fascinira i mnogi pokušavaju da otkriju njene tajne … Zato su gradovi nekadašnjih civilizacija toliko fascinantni – otkrivaju prošlost! Misteriozna i famozna Atlantida još uvek nije otkrivena, no brojni drugi gradovi koju su nestali pod vodom jesu. I fascinantni su.

 Port Roial – Jamajka
port-royalGrad Port Roial na Jamajci nekad je bila velika luka koju su obožavali gusari. Obilovala je prostitucijom, alkoholom … Razvratnošću. U prošlosti je znan kao „najizopačeniji i najgriješniji grad na svetu“. Taj grad nestao je pod vodom 1692. godine nakon što je potres magnitude 7.5 pogodio Jamajku i uronio grad na dno Oceana. Preko dve hiljade stanovnika tog grada nestalo je zajedno sa gradom.

 Piramide Ionaguni-Jima, Japan
yonaguni-island-japan-1Na dnu mora u blizini japanske obale leže i piramide za koje naučnici još uvek ne znaju stopostotno jesu li prirodno nastale ili ih je čovek napravio. Ogromne piramide, računaju istraživači, nastale su, prirodno, ili čovječjom rukom, u prethodnom ledenom dobu, oko 10.000 godina pre Hrista. Otkrivene su 1996. godine.

Dvaraka, zaliv Cambai, Indija
Dwarka-Gulf-of-Cambay-IndiaDrevni grad Dvaraka, u zalivu Cambai u Indiji. Za taj grad pod vodom, koji je pronađen 2000. godine smatra se da je drevni grad kralja Krišne, nastao 7.500 godina pre Hrista. Prema podacima iz vedskih spisa kao što su Mahabharata i Srimad Bhagavatam, taj se grad sastojao od 70.000 palata načinjenih od zlata, srebra … Bio je to moćan grad, no nakon što je Krišna napustio ovaj svet, potonuo je.
Sonarnom tehnologijom 2000. godine istraživači su pronašli nešto što se doimalo poput kamenih stubova i srušenih zidina najmanje dva grada. Nalazište je opisano kao deo drevne civilizacije u rečnoj dolini, donekle sličnoj dolini reke Sarasvati iz Rig Vede, za koju se mislilo da je mitska. Ronioci, koji su ronili do nalazišta u zalivu Cambai, posle su sa dubina od trideset šest metara izvadili dve hiljade artefakata, uključujući Lončar, nakit, skulpture, ljudske kosti i dokaze o zapisima.

Grad Lavova, Kuiandao jezero, Kina
Lion-City-of-Quiandao-Lake-ChinaShi Cheng, poznat i kao Grad lavova, nekada je bio političko i privredno središte istočne kineske provincije Zhejiang, no pre 53 godine potpuno je iseljen, a zatim postepeno potopljen.
Završio je pod ogromnim akumulacionim jezerom napravljenim za potrebe obližnje hidrocentrale.
Istorija ovog grada kao da je ispričao Platon, opisujući kako je pod morem u samo jednom danu pred Herkulovom stubovima, odnosno morskim prolazom danas poznatim kao Gibraltar, nestalo ostrvo Atlantida.
Dok za Platonovom Atlantidom i danas mnogi tragaju, ali njeno postojanje nije sa sigurnošću utvrđeno, kineska Atlantida je sasvim realna, a stari deo nekadašnjeg Grada lavova skriva niz antiknih i izrazito dobro očuvanih arhitektonskih dragulja.
Lokalne su vlasti nakon pola veka Shi Cheng  pokušale da ga izvuku iz zaborava i pretvore ga u turistički raj. Podstaknuti raznim podvodnim snimcima ronilaca, koje izgledaju zaista zadivljujuće, došli su na ideju da turistima koji vole ronjenje ponude nezaboravni doživljaj kroz podvodno razgledanje potopljenog grada.

 Kleopatrina palata, Aleksandrija, Egipat
Cleopatras-underwater-palace-Egypt-.Istraživači veruju da su u blizini obala Aleksandrije pronašli palatu drevne egipatske kraljice Kleopatre, pa čak i otkrili lokaciju njenog poslednjeg počivališta. Istraživači tvrde da palata pre 1.500 godina potopljena usled razornog zemljotresa.
Izvor:atma.hr

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

KO JE BILA MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Mileva Marić, matematičar i fizičar, supruga Alberta Ajnštajna, rođena je u Titelu, na današnji dan, 19. decembra 1875. godine. Umrla je u Cirihu, 04. avgusta. 1948.   (Bora*S)

_________________________________________________________________________________________

KO JE BILA  MILEVA MARIĆ?

Knjiga Radmile Milentijević o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu. Pisma pionira savremene fizike menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala važno mesto u istraživanjima

TamoiOvde-kul-mileva-maric_620x0

KO je bila Mileva Marić Ajnštajn i kakva je bila njena uloga u životu i delu slavnog naučnika, pitanje je na koje su mnogi istraživači, naučnici i istoričari tražili odgovor.

Dok su je jedni predstavljali kao marginalnu ličnost koja mu je izrodila potomke, drugi su veličali njen značaj čak dotle da je Nobelova nagrada nepravedno pripala Albertu Ajnštajnu, a ne njoj. Kako kažu, ona je bila tvorac velikih otkrića. Sve su to, međutim, bile manje-više pretpostavke, potkrepljene šturim dokumentarnim materijalom.

Autentična dokumentacija, pisma koja je Ajnštajn pisao prvoj supruzi i sinovima, čitav niz godina čuvana su iza sedam brava. Katanac sa kovčega koji je čuvao tajne koje otkrivaju njihov odnos kakav svet nije poznavao skinut je tek 2006. godine. Tada je potpuno otvoren Ajnštajnov arhiv. Istoričarka Radmila Milentijević prva se susrela sa ovom građom i nastala je knjiga „Mileva Marić Ajnštajn – Život sa Albertom Ajnštajnom“, koju je objavila beogradska „Prosveta“. Pisma, ukupno njih 850, koja je pisao pionir savremene fizike, menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala vrlo važno mesto u njegovim istraživanjima.

– Ipak, apsolutno se preteruje kada se kaže da je ona izmislila teoriju relativiteta – kaže Milentijevićeva, za „Novosti“. – Ideje su, uglavnom, njegove i to se vidi iz pisama, ali očigledno je da su zajedno radili i da se puno oslanjao na nju. Prepiska dokazuje da su vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. Ajnštajn govori o „našim novim proučavanjima“, „našim istraživanjima“, „našem gledištu“, „našoj teoriji“, „našem radu“, čak i o „našem radu o relativnom kretanju“. Mileva je bila neobično pametna i veoma obrazovana žena i njena uloga u Ajnštajnovom naučnom razvitku je veoma važna.

Milentijevićeva se opredelila da pusti Milevu i Alberta da svojim rečima, koliko je to moguće, ispričaju život. Njena uloga vidljiva je samo u interpretaciji, povezivanju i objašnjavanju.

KAP PO KAP

PISMA koja su krila tajnu odnosa dvoje naučnika zahvaljujući izvršiocima Ajnštajnovog testamenta bila su nedostupna javnosti. Ajnštajn nije želeo da ništa posle njegove smrti od ličnih stvari i prepiski postane dostupno. Pokušaj njihovog sina Hansa Alberta da ih publikuje naišao je na sudsku zabranu. Bilo je potrebno više od 30 godina da bi se jnosti dozvolio uvid u Ajnštanovu zaostavštinu, koja je, po njegovoj želji, pripala hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Otvarali su je kap po kap.

 

– Milevina sudbina teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim. Otpočela je studije na prestižnoj ciriškoj Politehnici, kao student čija je budućnost obećavala. Iste godine upoznala je Alberta i njihovi životi su se spojili. Prva je prepoznala genija u njemu i htela je da mu pomogne. Odgajana u patrijarhalnoj srpskoj porodici, spremno je žrtvovala sopstvenu akademsku karijeru, a svoju pamet, poznavanje matematike i fizike, stavila u službu Ajnštajnovog rada. Govorila je – mi smo „ajn štajn“ – što znači jedna stena.

Albertova pisma Mileva je čuvala, njena su, uglavnom, uništena. Veoma se oslanjao na nju. Iz prepiske se vidi da mu je bila psihički potrebna. Izolovan je, odbačen, a ona je jedina sve razumela.

– Imao je genijalne ideje, radio je ono što je naumio, ali mu je bila potrebna podrška. Dobija je od Mileve. Pisao je da bez nje ne oseća želju za radom, da je tako srećan što je u njoj našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i talentovana kao on.

Pre braka Mileva je Ajnštajnu rodila devojčicu koju je dala na usvajanje. Zakon je u to doba u Švajcarskoj bio veoma strog – čovek koji dobije vanbračno dete istog trenutka ostaje bez posla. Da bi zaštitila Albertovu karijeru, Mileva odlazi kod roditelja. Sudbina ove devojčice obavijena je misterijom. Neki smatraju da je data na usvajanje i da joj se posle toga gubi svaki trag, drugi kažu da je umrla 1903. godine. Milentijevićeva se, međutim, sa tim tvrdnjama ne slaže. Njena teza je da ju je, posle iznenadne smrti sopstvenog deteta, usvojila Milevina najbolja drugarica Helena, koja je bila udata za uglednog ekonomistu Savića.

Milentijevićeva se posebno osvrće na 1905. godinu, koja je za Ajnštajnove, ali i za nauku bila godina čuda. Tada je, bez mnogo naučne literature, napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike. Većina fizičara slaže se da tri – o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti – zaslužuju Nobelovu nagradu.

– Ajnštajn stvara osnove nove fizike, Njutna stavlja na glavu, menja teoriju prostora i vremena. Međutim, kako je njegova slava rasla, tako se njihov odnos pogoršavao. Milena piše Heleni: „Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu“. Žali se da se oseća usamljenom, zapostavljenom, da joj je samopouzdanje poljuljano. U to vreme Albert ulazi u avanturu sa sestrom od tetke Elzom i Milevin život se pretvara u pakao.

Ajnštajnovo ponašanje tokom razvoda bilo je do te mere okrutno da je ražalostilo i njegove prijatelje, a Milevu skroz uništilo. Iako prevarena i ostavljena, nije dozvolila da bude poražena. Milentijevićeva prvi put otkriva da je Mileva izabrala odličnog advokata koji se izborio da novac od Nobelove nagrade pripadne njoj.

– Na Zapadu pogrešno pišu da joj je poklonio polovinu Nobelove nagrade. Nije tačno, ona je to izdejstvovala. Ajnštajn je rekao Milevi da će kad dobije Nobelovu nagradu sav novac, koji će naslediti njihovi sinovi, staviti u banku, a ona će moći da vuče interes. Nije prihvatila, naterala ga je da potpiše da novac od nagrade, kad je dobije, postaje njena svojina. Prihvatio je, jer drugačije nije mogao da se razvede.

Međutim, pošto je dobio Nobelovu nagradu, koja je postala Milevina svojina, njihovi odnosi se poboljšavaju. Ona kupuje petospratnicu u najlepšem delu Ciriha, Ajnštajn joj se ponovo udvara, odseda kod nje i zajedno provode vreme.

– Ubeđena sam da ga je volela i dalje. Njemu je bila potrebna, jer nikad nije našao drugu ženu koja bi bila tako pametna, sa kojom je mogao da razgovara o fizici, muzici, pozorištu i književnosti. Mileva kao da je ponovo bila srećna, ali Albert je nepredvidiv. Odjednom piše testament za novu familiju i traži od Mileve da ona i deca ne traže više ništa od njega, jer bi ostalo ostavio novoj familiji. Mileva ga je ponovo pobedila i od tog testamenta nije bilo ništa.

A onda dolaze tridesete i velika recesija koja dovodi Milevu gotovo do prosjačkog štapa. Mlađi sin oboleva od šizofrenije što dodatno komplikuje njihove živote. Ajnštajn se seli u Ameriku, Mileva zavisi od njega i on je širokogrudo pomaže. Izgubila je dve kuće, treću je uspela da spasi tako što je Ajnštajn otkupio. Ubedio je da živi u njoj do smrti.

– Pred kraj njenog života, 1947. odlučili su da prodaju kuću. Sama ta prodaja je na nov način opisana u mojoj knjizi. Iako je bio dogovor da podele novac, ona mu nije poslala ništa. Ostavila ga je za brigu o sinu, jer nije imala poverenja u Alberta. Poznavala ga je, znala je da ume da obeća i posle okrene ćurak i uradi potpuno drugačije. Nije tačno da je umrla u bolnici gde idu siromasi. Ajnštajn ju je izdržavao do pred smrt, a onda je prodala kuću i nije joj više bio potreban novac. Imala je više nego da plati bolničke troškove. Sklopila je oči 1948. godine znajući da joj je dete obezbeđeno.

Dragana Matović | novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Otkriće: MILEVI PRIPADA AJNŠTAJNOV NOBEL!

Anastasija Hajdi Larvol dokazuje ravnopravnu ulogu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u nauci. Brakorazvodna presuda precizirala ako Albert dobije Nobelovu nagradu, glavnica postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn

TamoiOvde-rep-mileva_620x0

Mileva i Albert Ajnštajn dok su bili u braku

 NOBELOVU nagradu za fiziku, dodeljenu 1921. Albertu Ajnštajnu zaslužila je njegova prva supruga Mileva Marić. Dokaz za to nalazi se u presudi u razvodu koja je narodu skrivana više od pola veka nakon smrti nobelovca, otkrila je istoričarka Anastasija Hajdi Larvol.

– Decenijama je u javnosti prikazivana nekompletna presuda o razvodu zbog Ajnštajnove preljube s rođakom. „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ je iz dokumenta izbacivala ključni član koji kaže da ako Albert dobije Nobelovu nagrada glavnica od tog iznosa „postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn“. To znači da je Mileva morala da ima vrlo značajan doprinos u radu koji je dobio Nobelovu nagradu, jer inače ne bi mogla da dobije ovakvu presudu – rekla je Anastasija Hajdi Larvol na predavanju održanom u utorak u Matematičkom institutu SANU.

Ona je podsetila i na besomučnu trku za pisanom zaostavštinom Mileve Marić, posle njene smrti u avgustu 1948. u Cirihu. Oto Nejtan, Ajnštajnov advokat, prvim avionom je došao iz Amerike i iz njenog stana pokupio svu dokumentaciju koja bi mogla da bude kompromitujuća za popularnog nobelovca.

Međutim, nije znao da ga je prestigla Frida, supruga Milevinog i Albertovog sina Hanc Alberta.

– Kad je Ajnštajn umro 1955, Hanc Albert je rešio da objavi ljubavnu prepisku roditelja, ali i svoju prepisku s ocem, koja je vrlo potresna. Ona otkriva, između ostalog, da je Albert tražio od dece da se odreknu nasledstva. Kad je knjiga bila spremna za štampu u Cirihu reagovala je „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ i pokrenula sudski spor da spreči objavljivanje prepiske. Ciriški sud je presudio u korist fondacije. To je veoma nepravedno, a pozadina je čisto politička, suđenje je bilo farsa – navodi Anastasija Hajdi Larvol.

TamoiOvde-rep-mileva-U-TEKSTPo odluci suda i ljubavna prepiska Mileve i Alberta oduzeta je od njegovog sina i sa svom ostalom dokumentacijom odneta u Jerusalim. Odluka ciriškog suda formalno se zasnivala na Ajnštajnovom testamentu kojim je svu svoju pisanu zaostavštinu ostavio svojoj sekretarici Heleni Dukas i advokatu Otu Nejtanu, koji su osnovali „Centralnu fondaciju Albert Ajnštajn“.

– Tek 2006. Ajnštajnova arhiva je otvorena, a 2009. je izašla prva knjiga sa citatima dokumenata, bez analize. Za sve to vreme trajale su naučne polemike oko Milevine uloge u dobijanju Nobelove nagrade.

Ta zatvorena arhiva mnoge je ubedila da Ajnštajn pre braka s rođakom Elzom uopšte nije imao porodicu – kaže Anastasija Hajdi Larvol.

LOŠ MATEMATIČAR

OTVARANJE Ajnštajnovog arhiva treba da reši još jednu nelogičnost vezanu za dodeljivanje Nobelove nagrade.

– Zvanični podatak glasi da je Nobelov komitet odlučio da 1921. niko nije zaslužio u kategoriji fizike. Međutim, sledeće godine isti komitet donosi odluku da nagradu dobije Albert Ajnšatajn „za doprinos fizici i otkriće fotoelektričnog efekta“. Međutim ti radovi o fotoelektričnom efektu napisani su 1905. i 1906. dok su Mileva i Albert bili u braku. Ona mu je tada radila sve proračune jer je Ajnšatajn bio veoma loš matematičar – naglasila je Anastasija Hajdi Larvol.

B. Subašić | 26. novembar 2013./novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

TAJNA AJNŠTAJNOVE I MILEVINE VANBRAČNE ĆERKE

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku

TamoiOvde-ajnstajn_310x186

Albert Ajnštajn i Mileva Marić

Ovo delo otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.

Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

– Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga – kaže za „Novosti“ Skrobonja.

TamoiOvde-kul-ajnstajn-MALAPo njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.

– Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako – i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce – kaže prevodilac ove knjige.

Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se – onako mladi i zaljubljeni – toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.

Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi – Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

– Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji – bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji – ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i – možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna – studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine – objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira…

B. Đorđević | 15. jun 2012./ novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

IGRA OČIJU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________

ELIJAS KANETI, dobitnik  Nobelove nagrade za književnost 1981.godine, rođen je na današnji dan, 25. jula 1905. godine u Bugarskoj.

 Studirao je u hemiju u Beču, gde je živeo do 1938. potom odlazi u Englesku, a od 1970. boravi u Švajcarskoj. Umro je u Cirihu, 14. avgusta 1994.godine.

 Najpoznatija dela su mu roman „Zaslepljenost(Die Blendung) i studija „Masa i moć“ (Masse und Macht).

Uvod:Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Santa_Philip_Elias_Canetti_IllustrationIgra očiju

Odgađani susreti odigrali su neobično važnu ulogu u mom životu, pa bila reč o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je suđeno da u njima započnem nov život. Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim još samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni još ne čekaju.
Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.
I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljnih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

***
Masa i moć

Ništa čoveka toliko ne plaši koliko dodir nečega nepoznatog. On želi da vidi, da sazna, ili, bar da na bilo koji način prihvati to što pokušava da ga dotakne. Uopšteno govoreći, čovek izbegava dodir nepoznatog. Noću ili u mraku, strah od neočekivanog dodira prerasta vrlo često u paniku. Čak ni odeća ne obezbeđuje zadovoljavajuću sigurnost – kako se samo lako ona može poderati, kako se samo lako može prodreti do golog, glatkog, bespomoćnog mesa.
Jedino se u masi čovek može osloboditit straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokreće u svoju suprotnost. Potrebna je zbijena masa u kojoj se jedno telo stisne uz drugo, masa koja je gusta i po svom duševnom ustrojstvu – i to u toj meri, da se više ne obraća pažnja na to ko je taj ko vrši pritisak. Čim se čovek prepusti masi, više se ne boji njenog dodira. U idealnom slučaju svi su jednaki. Nije važna nikakva razlika, čak ni razlika među polovima. Ko god da je onaj koji nas gura, isti je kao i mi sami. Osećamo ga kao što osećamo sami sebe. Odjednom, sve se odigrava tako kao da se zbiva unutar jednog tela. Možda je to jedan od razloga zbog čega masa teži da se zbije toliko gusto: ona  želi da pojedinca oslobodi straha od dodira koliko god je to moguće. Što se više ljudi guraju jedni uz druge, to su sigurniji u osećaj da se jedan drugog više ne boje. Ovo iznenadno iščezavanje straha od dodira pripada masi. Olakšanje koje se u njoj širi – o čemu će još biti reči u drugom kontekstu –  dostiže upadljivo visok stepen tamo gde je masa najgušća.

***
Srce koje kuca na daljinu

Ostvarenje sna predstavlja pravo ispunjenje, ali se on ostvaruje drugačije no što to izvikani tumači snova zamišljaju. San treba da oživi stvarnost tako što će u nju prodreti na sve moguće načine, iz svih mogućih pravaca, a ponajpre odakle to najmanje očekujemo. Kao jato ptica san se tu i tamo spušta, zatim uzleće i ponovo se vraća, nestaje, i tek što se izgubio ponovo zaklanja svetlost Sunca. Nepojmljiva je kod sna upravo njegova realnost, on, ipak, ima svoj oblik. No, on mora da ga stekne sam ; pošto se uvlači u likove stvarnosti, ne smemo da ga oblikujemo spolja“

***

Igra očiju

Što god je neko dodirnuo, treba da to ponese sa sobom. Ako zaboravi, valja ga potsetiti. Ne radi se tu o ponosu na svoje poreklo, koji je uvek pomalo sumnjiv. Radi se o tome da se ništa preživljeno ne poriče. Vrednost je čoveka u tome da nosi u sebi sve što je doživeo i što doživljava. Tu spadaju zemlje u kojima je živeo, jezici koje je naučio, ljudi čije je glasove slušao. Tu spada i njegovo poreklo, ako može o njemu nešto saznati.“


***
Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima, baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam. Prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbuđujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.
I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju.

Ja starim i malo – pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao da živim bez tih temeljnih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenađenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.“

Izvor:livano85.blogspot.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________

MASA I MOĆ (1)

Između spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja

Piše: Elijas Kaneti

r

Photo: Stock

  Spoljašnji napad na masu može je samo ojačati.

  Kada se masa fizički rastera, ona oseća još snažniju potrebu da se ponovo okupi. Nasuprot tome, napad iznutra stvarno je opasan. Štrajk kojim su se izborile neke pogodnosti vidljivo se osipa. Napad iznutra apeluje na pojedinačne želje. Masa ga doživljava kao podmićivanje, kao nešto „nemoralno“, što se suprotstavlja njenoj jasnoj i trezvenoj temeljnoj uverenosti. Svako ko jednoj takvoj masi pripada nosi u sebi jednog malog izdajicu koji hoće da jede, da pije, da ljubi i da ima svoj mir. I sve dok on ove želje zadovoljava usput, i ne pravi od njih suviše značajno pitanje, ljudi ga puštaju na miru. Čim on, međutim, postane glasan, masa počinje da ga mrzi i plaši ga se, jer se tada zna da se polakomio za mamcem neprijatelja. Masa je kao opsednuta tvrđava. Opsednuta u dvostrukom smislu: njen je neprijatelj i pred zidinama i u podrumu.

E-novine donose delove iz knjige „Masa i moć“ Elijasa Kanetija, u izdanju novosadskog Mediterran Publishing, uz dozvolu izdavača. Knjigu je sa nemačkog preveo Tomislav Kargačin. Na Sajmu knjiga ova izdavačka kuća pojaviće se pod sloganom: Fuck folk stars, go read books!

MASA

Neočekivano iščezavanje straha od dodira
Ništa čoveka toliko ne plaši koliko dodir nečega nepoznatog. On želi da vidi, da sazna, ili bar da na bilo koji način prihvati to što pokušava da ga dotakne. Uopšteno govoreći, čovek izbegava dodir nepoznatog. Noću ili u mraku, strah od neočekivanog dodira vrlo često prerasta u paniku. Čak ni odeća ne obezbeđuje zadovoljavajuću sigurnost – kako se samo lako ona može poderati, kako se samo lako može prodreti do golog, glatkog, bespomoćnog mesa.

Svako odstojanje koje su ljudi stvorili među sobom diktirano je strahom od ovog straha od dodira. Čovek se zatvara u kuće u koje niko ne sme da uđe, jer se samo u njima oseća makar do izvesne mere sigurnim. Strah od provalnika ne postoji samo zbog njegove namere da krade, nego i zbog jednog iznenadnog, neočekivanog nasrtaja iz mraka. Kao simbol za ovaj strah uzima se šaka izobličena u kandžu. Ovo stanje stvari sadržano je u dvostrukom značenju nemačke reči angreifen (1). Ona sadrži značenje kako bezazlenog dodira, tako i opasnog napada, a prvo značenje uvek nosi sa sobom konotaciju drugog. Imenički oblik Angriff ograničen je samo na negativno značenje te reči.

Odbojnost prema dodiru ne napušta nas ni onda kada idemo među ljude. Način na koji se krećemo među njima u restoranima, u vozovima i autobusima, diktiran je ovim strahom. Čak i tamo gde stojimo sasvim blizu drugih, kada ih možemo posmatrati i podrobno ispitivati, mi izbegavamo koliko god je to moguće da dođemo s njima u dodir. Ako postupamo suprotno, to znači da nam se neko dopada, a približavanje tad potiče od nas samih.

Spremnost da se izvinimo zbog nenamernog dodira, napetost s kojim se ovo izvinjenje očekuje, žestoka i katkad agresivna reakcija koja sledi ukoliko ono izostane, odvratnost i mržnja koju ljudi osećaju prema „onom koji čini zlo“, čak i onda kada se ne može sa sigurnošću utvrditi njegov identitet – čitav ovaj splet duševnih reakcija na dodir nečega nepoznatog svojom ekstremnom labilnošću i osetljivošću dokazuje da se ovde radi o nečem veoma dubokom, uvek budnom, uvek veoma zapletenom, o nečemu što čoveka više nikako ne napušta čim je utvrdio granice svoje ličnosti. Čak se i san, u kojem je čovek daleko bespomoćniji, može veoma lako poremetiti ovom vrstom straha.

Jedino se u masi čovek može osloboditi straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokreće u svoju suprotnost. Potrebna je zbijena masa u kojoj se jedno telo stisne uz drugo, masa koja je gusta i po svom duševnom ustrojstvu – i to u toj meri da se više ne obraća pažnja na to ko je taj ko vrši pritisak. Čim se čovek prepusti masi, više se ne boji njenog dodira. U idealnom slučaju svi su jednaki. Nije važna nikakva razlika, čak ni razlika među polovima. Ko god da je onaj koji nas gura, isti je kao i mi sami. Osećamo ga kao što osećamo sami sebe. Odjednom, sve se odigrava tako kao da se zbiva unutar jednog tela. Možda je to jedan od razloga zbog čega masa teži da se zbije toliko gusto: ona želi da pojedinca oslobodi straha od dodira koliko god je to moguće. Što se više ljudi guraju jedni uz druge, to su sigurniji u osećaj da se jedan drugog više ne boje. Ovo iznenadno iščezavanje straha od dodira pripada masi. Olakšanje koje se u njoj širi – o čemu će još biti reči u drugom kontekstu – dostiže upadljivo visok stepen tamo gde je masa najgušća.

Otvorena i zatvorena masa
Masa koja se odjednom stvori tamo gde pre nije bilo ničega zagonetna je i opšta pojava. Moguće je da na nekom mestu stoji nekolicina ljudi, pet ili deset ili dvanaest, ne više. Ništa nije najavljeno, ništa se ne očekuje. Odjednom se sve crni od ljudi. Sa svih strana pristižu kao da ulice vode samo u jednom jedinom pravcu. Mnogi i ne znaju šta se događa, nisu sposobni da daju odgovor ni na kakva pitanja – pa ipak se žure da stignu tamo gde se nalazi većina. To je upravo odlučnost u njihovom kretanju, koja predstavlja jasnu razliku od izraza obične radoznalosti. Neko bi mogao pomisliti da je pokret to što ljude jedne s drugima povezuje, ali nije samo to u pitanju: oni imaju jedan cilj. Taj cilj postoji pre nego što su reči za njega pronađene, taj cilj je mesto gde se većina ljudi nalazi na okupu.

 

files.php4-9Može se mnogo toga reći o ovom ekstremnom obliku spontane mase. Tamo gde nastaje, u svojoj jezgri, ona i nije tako spontana kako se to isprva čini. Međutim, uopšteno govoreći, ako zanemarimo pet, deset ili dvanaest ljudi od koje je potekla, ona je zaista spontana. Čim nastane, masa hoće da obuhvati što više ljudi. Potreba za povećanjem prvo je i najznačajnije svojstvo mase. Ona želi da obuhvati svakog ko god joj je dostižan. Ko god ima oblik čoveka može da se pridruži. Prirodna masa je otvorena masa: njeno povećanje nema nikakvih granica. Ona ne priznaje ni kuće, ni vrata, ni brave; svi koji se pred njom sklanjaju, sumnjivi su. „Otvoreno“ ovde treba shvatiti u smislu da je masa otvorena naprosto – svugde i u svim pravcima. Otvorena masa postoji sve dok se povećava. Njeno raspadanje počinje onoga trenutka kada prestaje njen rast.

Masa se raspada isto onako naglo kao što je i nastala. U svojoj spontanoj formi ona predstavlja jednu osetljivu tvorevinu. Otvorenost, koja joj omogućuje rast, ujedno je ono što je ugrožava. Slutnja raspadanja koja joj preti neprestano živi u njoj. Brzim povećanjem nastoji da izbegne raspadanje, sve dok može – ona sve prima u sebe. Ali, baš zato što sve prima, mora da se raspadne.

U suprotnosti spram otvorene mase, koja može da se povećava do beskonačnosti, koja postoji svugde, i koja upravo zbog toga zaslužuje opšti interes, postoji zatvorena masa.

Zatvorena masa najveću pažnju poklanja postojanosti, a ne povećavanju. Ono što kod nje prvo upada u oči jeste granica. Zatvorena masa se utvrđuje. Ona stvara sebi svoj prostor tako što se ograničava. Prostor koji treba da ispuni dat je unapred. Prostor se može uporediti sa posudom u koju se sipa tekućina – tačno se zna koliko u nju može da stane. Tačno se zna i koliko ulaza ima u taj prostor. Nije moguće ući bilo kako. Granica se poštuje. Ona može biti od kamena ili čvrsti zid. Možda je potreban poseban dokument o primanju, možda se mora platiti ulaznica. Kad se prostor jednom popuni, više nikoga ne puštaju unutra. Čak i u slučaju da je prostor dupke pun, najvažnija stvar ostaje gusta masa u zatvorenom prostoru – njoj ne pripadaju oni koji su izvan tog prostora.

Granica sprečava nekontrolisani rast i istovremeno otežava i usporava raspadanje. Ono što masa gubi u pogledu mogućnosti povećavanja, dobija u pogledu stabilnosti. Ona je zaštićena od spoljašnjih uticaja koji bi za nju mogli biti neprijateljski i opasni. Ona naročito računa na ponavljanje. Masa se može, izgledima na ponovno okupljanje u nedogled, zavaravati u pogledu svog raspadanja. Zgrada je čeka, ona je tu radi nje, sve dok je ona tu – svi će se na isti način ponovo okupiti. Prostor joj pripada, čak i onda kada je u njemu oseka, kada svojom prazninom podseća na vreme plime.

Rasterećenje
Najvažniji proces koji se odvija u masi je rasterećenje. Masa zapravo i ne postoji pre toga, nju rasterećenje tek stvara. To je trenutak u kojem se svi koji joj pripadaju oslobađaju iz svojih različitosti i osećaju se jednakima.

Pod različitostima treba podrazumevati naročito one razlike koje su nametnute spolja – razlike u položaju, staležu i imovini. Ljudi su, kao pojedinci, uvek svesni ovih razlika. One ih opterećuju i jasno međusobno razdvajaju. Na nekom određenom sigurnom mestu čovek stoji i posredstvom delotvornih i propisanih postupaka drži podalje od sebe sve što mu se približava. Kao vetrenjača na ogromnoj visoravni, čovek je tu, izražajno i u pokretu, a do sledećeg mlina nema ničeg. Čitav se život, takav kakvog ga on poznaje, zasniva na distancama. Kuća u koju zatvara sebe, svoju imovinu, mesto na kome radi, položaj kome teži – sve to služi da stvori distancu, da se ona učvrsti i uveća. Sloboda svakog dubljeg kretanja od jednog čoveka ka drugom je zaprečena. Pokreti i protivpokreti presušuju kao u pustinji. Niko ne sme da se približi ili da se uzvisi do drugoga. Čvrsto etablirane hijerarhije u svakom području života ne dozvoljavaju nikome da dotakne onoga koji je više, niti da se spusti, osim prividno, do onih koji su niže. Ove su distance u različitim društvima na različit način izbalansirane. U nekima je težište na razlici i poreklu, u drugima na razlikama u zanimanju ili imovini.

files.php4

Photo: Stock

  Ne radi se ovde o tome da se te hijerarhijske razlike okarakterišu u pojedinostima. Od suštinskog je značaja da one postoje svuda i da su se svuda učvrstile u svesti ljudi, određujući na odlučujući način njihovo ponašanje jednih prema drugima. Zadovoljstvo koje neko nalazi u tome što u hijerarhiji zauzima više mesto nego neko drugi nije obeštećenje za gubitak slobode kretanja. Okamenjen u distancama – čovek vene. On vuče ovaj teret, ali nije u stanju da se pomeri s mesta. Zaboravlja da ga je sam uzeo na svoja leđa i istovremeno čezne za tim da ga se oslobodi. Ali, kako sam da se oslobodi? Što god da učini, bio u ma kojoj meri odlučan, on će se naći među drugim ljudima koji će osujetiti njegova nastojanja. Dokle god se ljudi drže svojih distanci, neće se ni najmanje približiti drugima.

Samo se svi zajedno mogu osloboditi svojih distanci. Upravo je to ono što se događa u masi. U rasterećenju se odbacuje sve što ljude razdvaja, svi se osećaju jednakima. U ovoj gužvi jedno je telo pritisnuto uz drugo, među njima skoro i da nema mesta. A svako je svakom drugom isto toliko blizu koliko i samom sebi. Ovo je olakšanje ogromno. Radi ovog srećnog trenutka, kada niko nije više od drugog, niko nije bolji od drugog, ljudi postaju masa.

Ovaj srećan trenutka rasterećenja, međutim, za kojim se toliko žudi, krije u sebi naročitu opasnost. On pati od jedne temeljne iluzije. Ljudi koji se trenutno osećaju jednakim nisu u stvarnosti i zauvek postali jednaki. Oni se vraćaju u svoje odvojene domove, ležu u svoje krevete da bi spavali, zadržavaju svoju imovinu, ne odbacuju svoje ime, ne odriču se svojih rođaka, ne napuštaju svoje porodice. Samo u ozbiljnim preobraćenjima ljudi napuštaju stare veze i ulaze u nove. Takve saveze, koji po svojoj prirodi mogu primiti samo ograničen broj članova i koji moraju svoj opstanak obezbediti pomoću strogih pravila, nazivam kristalima mase. O njihovoj funkciji biće više reči kasnije – u posebnom odeljku.

Masa se raspada. Ona oseća da će se raspasti i boji se tog raspadanja. Masa može opstati samo ako se proces rasterećivanja nastavi, uz pomoć novih ljudi koji se pridružuju. Samo prirast mase sprečava njene pripadnike da otpuze nazad pod svoje privatne terete.

Strast za razaranjem
Često se govori o strasti mase za razaranjem. To je ono što se kod nje najpre uočava i što nije moguće poreći da postoji svugde u najrazličitijim zemljama i kulturama. Ona je ustanovljena i osuđivana, ali nije nikada stvarno objašnjena.

files.php2Masa najradije uništava kuće i predmete. Budući da se radi o lomljivim predmetima, kao što su prozori, ogledala, posuđe, grnčarija i slike, čovek je sklon da veruje da je upravo lomljivost tih predmeta to što masu izaziva na uništavanje. Sigurno je tačno da buka pri razaranju, razbijanju posuđa, zvečanje stakla, značajno doprinose radosti – to su glasni zvukovi života jednog novog stvora, plač novorođenčeta. Omiljenost ove buke samo povećava to što ju je lako izazvati. Svako urla sa svakim drugim. Zveket lomljave je aplauz stvari. Čini se da posebna potreba za ovakvom bukom postoji na početku događaja, kada je masa još malobrojna i kada se dogodilo tek nešto neznatno ili uopšte još ništa. Buka obećava pojačanje, a tome se čovek nada jer predstavlja povoljan znak za predstojeće akcije. Bilo bi, međutim, pogrešno verovati da je odlučujuća stvar ovde lakoća kojom se uništavanje vrši. Navaljivalo se i na skulpture od tvrdog kamena i niko se ne bi smirio sve dok one ne bi bile osakaćene do neprepoznatljivosti. Hrišćani su uništavali glave i ruke skulptura grčkih bogova. Pristaše reformacije i revolucionari skidali su slike svetaca, ponekad i sa visina opasnih po život, a kamen koji su nastojali da unište bio je ponekad toliko tvrd da su samo delimično mogli ostvariti svoju nameru. Uništavanje slika koje nešto prikazuju predstavlja uništavanje hijerarhije koja se više ne priznaje. Tako se krše opštepriznate, svima vidljive i svuda važeće distance. Čvrstoća kamena bila je izraz trajnosti ovih distanci koje su postojale dugo – nekima se čini oduvek – čvrste i nedodirljive. Prosto je bilo nemoguće da im se čovek približi sa neprijateljskim namerama. Ali, sada su srušene, i leže u krhotinama. Ovim činom ostvareno je rasterećenje.

Razaranje, međutim, ne ide uvek tako daleko. Razaranje u običnom smislu, o kojem je bilo reči u početku, nije ništa drugo do napad na granice. Prozori i vrata pripadaju kućama i predstavljaju najosetljiviji deo razgraničenja od spoljašnjeg sveta. Kada se oni razbiju, kuća gubi svoju individualnost. Svako po želji može da uđe i niko i ništa unutra nije zaštićeno. Veruje se da se u ovim kućama obično skrivaju oni koji se pokušavaju izdvojiti iz mase – njeni neprijatelji. Sada je sve ono što ih od nje razdvaja uništeno. Ništa više ne stoji između njih i mase. Oni mogu izaći i pridružiti se masi, masa ih može pokupiti.

Ali, ima tu još nešto. Čovek pojedinac ima osećaj da u masi prevazilazi granice svoje ličnosti. On oseća olakšanje zato što su prevaziđene sve distance koje su ga vraćale samom sebi i koje su ga zatvarale u sebe samog.

Ukidanjem opterećenja distance, on se osetio slobodnim. Sloboda je prekoračenje tih granica. Ono što se dogodilo njemu treba da se dogodi i drugima, od njih on očekuje isto. Zemljani lonac ga izaziva jer nije ništa drugo do granica. Na kući ga izazivaju zaključana vrata. Rituali i ceremonije, sve ono što održava distance, ugrožavaju ga čineći mu se nepodnošljivim. Uvek se, i svuda, nastoji raspršenu masu vratiti nazad u ove unapred napravljene posude. Masa mrzi svoje buduće tamnice koje su oduvek i bile njene tamnice. Goloj masi sve izgleda kao Bastilja.

Vatra je najupečatljivije sredstvo razaranja. Vidi se nadaleko i privlači druge. Ona uništava nepovratno. Posle vatre ništa nije kao što je pre bilo. Masa koja podmeće vatru je neodoljiva. Svi će pohrliti njoj dok se vatra rasplamsava. Sve što je neprijateljsko vatra će uništiti. Vatra je, kao što ćemo pokazati, najsnažniji simbol za masu koji postoji. Isto kao što se i masa jednom mora raspasti, tako se i nakon svakog razaranja vatra mora ugasiti.

Erupcija
Otvorena masa je masa u pravom smislu te reči, ona koja se slobodno prepušta nagonu za rastom. Otvorena masa nema jasan osećaj ili sliku o tome koliko velika bi mogla da postane. Ona nije vezana ni za kakvu zgradu, na primer, koja bi joj bila poznata i koju bi morala ispuniti. Njena veličina nije određena. Ona hoće da se povećava do u beskonačnost, a ono što joj je za to potrebno jeste sve više i više ljudi. Masa je najupadljivija u tom golom stanju. Ipak, ona sadrži nešto neobično i, budući da se stalno raspada, nikada se ne shvata potpuno ozbiljno. Možda joj se ne bi ni posvećivala pažnja koju zaslužuje da ogroman porast broja stanovnika i brzi rast gradova, što su karakteristike našeg modernog doba, nisu pružali sve više prilika za stvaranje mase.

Zatvorene mase iz prošlosti – o kojima će još biti reči – postale su dobro poznate institucije. Svojstveno stanje u kojem su se njeni pripadnici često nalazili činilo im se kao nešto prirodno. Ljudi su, naime, uvek bili zajedno podređeni nekom određenom cilju, bio on religijskog, prazničnog ili ratnog karaktera, a cilj izgleda da je opravdavao to stanje. Onaj ko je prisustvovao nekoj propovedi sigurno je čvrsto verovao u to da mu je do same propovedi stalo, pa bi se začudio, a možda i razljutio, da mu je neko počeo dokazivati kako mu upravo veliki broj prisutnih pruža veće zadovoljstvo nego propoved sama. Ceremonije i pravila koja su deo takvih institucija teže za okruženjem mase. Bolje je sigurna crkva puna vernika, nego ceo jedan nesigurni svet. Redovnost odlaska u crkvu, pažljivo ponavljanje određenih poznatih rituala obezbeđuje masi nešto kao pripitomljeni doživljaj same sebe. Vršenje obreda u tačno određeno vreme postaje zamena za potrebe dublje i žešće prirode. Možda bi ovakvi običaji i bili dovoljni da je broj ljudi ostao manje-više isti. Ali, u gradovima je bilo sve više ljudi, broj stanovnika poslednjih stotinak godina ubrzano je rastao, što je dalo podsticaj za stvaranje novih i većih masa, tako da ni najiskusnije i najrafiniranije vođe nisu bile u stanju da ih, pod ovim pretpostavkama, zaustave.

Sve pobune protiv tradicionalnih ceremonijala o kojima istorija religije izveštava usmerene su protiv ograničavanja mase koja ponovo želi da oseti svoj rast. Treba se prisetiti propovedi na Gori u Novom zavetu. Ona se odvija na otvorenom, hiljade ljudi mogu da je slušaju i nema nikakve sumnje da je ona uperena protiv zatvorenog vršenja obreda u službenom hramu. Treba se setiti tendencije pavlinskih hrišćana da prevaziđu nacionalne i rodovske granice jevrejstva eda bi postali univerzalna vera za sve ljude. Treba se setiti prezira koji je imao budizam za kastinsku podelu u ondašnjoj Indiji. Unutrašnja istorija pojedinih svetskih religija bogata je sličnim događajima. Hram, kasta i crkva uvek su preuske. Krstaški ratovi vodili su stvaranju masa takve veličine kakvu nijedna crkva tadašnjeg sveta ne bi mogla prihvatiti. Čitavi su se gradovi pretvarali u posmatrače bratstva bičevalaca (2) koji su tada putovali od grada do grada. U osamnaestom veku Vesli (3) zasniva svoj pokret na propovedima na otvorenom. On je potpuno svestan značaja velike mase svojih slušalaca, pa u svojim dnevnicima ponekad računa koliko ga je ljudi ovaj put moglo čuti. Izbijanje iz zatvorenih obrednih lokaliteta znači da masa obnavlja staro zadovoljstvo naglog, brzog i neograničenog povećanja.

1

Photo: vachal.cz

   Nazivam erupcijom nagli prelaz jedne zatvorene u otvorenu masu. To je čest proces, ali se ne sme shvatiti prostorno. Često, naime, izgleda kao da se masa preliva iz jednog prostora, u kojem je bila dobro zaštićena, na trg ili ulice nekog grada gde, vukući sve za sobom i bivajući svemu izložena, postaje razuzdana. Od ovog spoljašnjeg procesa važniji je njemu odgovarajući unutrašnji proces – nezadovoljstvo masa ograničenošću broja učesnika i nagla volja da se ljudi privuku, strasna odlučnost da se dopre do svih.

Od Francuske revolucije ove erupcije su dobile oblik koji smatramo modernim. Možda baš zato što se masa u velikoj meri oslobodila sadržaja tradicionalnih religija, pa je od tada možemo lakše videti golu, moglo bi se reći biološki, bez transcendentnog davanja smisla i ciljeva koji su joj ranije bili usađivani. Istorija poslednjih sto pedeset godina zaoštrila se u sve veću učestalost ovakvih erupcija. U njih su uključeni i ratovi, koji su postali masovni ratovi. Masa se više ne zadovoljava pobožnim uslovljavanjima i obećanjima. Ona hoće sama da doživi najveći osećaj svoje životinjske snage i strasti, i u tu svrhu ona iskorišćava sve što joj nude društvene slobode i ograničenja. Važno je shvatiti da se masa nikada ne oseća sitom. Ona oseća apetit sve dok postoji ijedan čovek kojeg nije zahvatila. Ne može se sa sigurnošću reći da li bi se to održalo i u slučaju kad bi stvarno obuhvatila sve ljude. To bi se moglo samo naslućivati. Nastojanja mase da se održi ima u sebi nešto bespomoćno. Jedini put koji nešto obećava jeste stvaranje dvostrukih masa, gde se jedna masa suočava sa drugom. Što su bliže jedna drugoj po snazi i intenzitetu, to duže ostaju u životu.

Osećaj progonjenosti
Jedna od najupadljivijih karakteristika masa je ono što bi se moglo nazvati osećaj progonjenosti. To je naročita preterana osetljivost i razdražljivost prema onima koji su jednom obeleženi kao neprijatelji. Bez obzira na to šta oni rade, da li postupaju nemilosrdno ili predusretljivo, saosećajno ili hladno, čvrsto ili blago, svaki će njihov postupak biti objašnjen kao rezultat uporne zlonamernosti, neprijateljstva prema masi i otvorene ili prikrivene namere da se ona uništi. Da bi se objasnio ovaj osećaj neprijateljstva i progonjenosti, potrebno je ponovo krenuti od osnovne činjenice da će se masa, čim nastane, brzo povećavati. Teško je zamisliti snagu i nepokolebljivost kojom se ona širi. Dok oseća da je u porastu – na primer u revolucionarnim uslovima, u kojima se započinje sa jako malim masama, ali gde vlada velika napetost – sve što se suprotstavlja njenom porastu ona doživljava kao ograničenje. Masu može raspršiti ili rasterati policija, ali to ima samo privremeni učinak, kao ruka koja rasteruje roj komaraca. Ona se, međutim, može napasti i iznutra, i to tako da se udovolji zahtevima koji su doveli do njenog stvaranja. Tada se iz nje izdvajaju slabiji; oni pak, koji su se spremali da joj se pridruže, odustaju na pola puta.

Spoljašnji napad na masu može je samo ojačati. Kada se masa fizički rastera, ona oseća još snažniju potrebu da se ponovo okupi. Nasuprot tome, napad iznutra stvarno je opasan. Štrajk kojim su se izborile neke pogodnosti vidljivo se osipa. Napad iznutra apeluje na pojedinačne želje. Masa ga doživljava kao podmićivanje, kao nešto „nemoralno“, što se suprotstavlja njenoj jasnoj i trezvenoj temeljnoj uverenosti. Svako ko jednoj takvoj masi pripada nosi u sebi jednog malog izdajicu koji hoće da jede, da pije, da ljubi i da ima svoj mir. I sve dok on ove želje zadovoljava usput, i ne pravi od njih suviše značajno pitanje, ljudi ga puštaju na miru. Čim on, međutim, postane glasan, masa počinje da ga mrzi i plaši ga se, jer se tada zna da se polakomio za mamcem neprijatelja.

files.phpMasa je kao opsednuta tvrđava. Opsednuta u dvostrukom smislu: njen je neprijatelj i pred zidinama i u podrumu. Tokom borbe ona privlači sve više pristaša. Pred svim kapijama se okupljaju njeni novi prijatelji i snažno lupaju tražeći da ih puste unutra. U povoljnim trenucima udovoljava se njihovoj želji. Ponekad se penju i preko zidina. Grad se sve više puni borcima. Ali, svaki od njih nosi sa sobom svog malog nevidljivog izdajnika koji se na brzinu povlači u podrum. Opsada se sastoji u tome da se pokušavaju pohvatati pridošlice. Za spoljašnjeg neprijatelja zidine su važnije nego za one unutar tvrđave. Oni koji opsedaju tvrđavu stalno grade zidine koje tako postaju sve više. Oni nastoje potkupiti pridošlice, i ako ih već ne mogu potpuno odvratiti od njihove namere, onda se uvek pobrinu za to da mali izdajnik kojeg nose sa sobom na svoj put u grad ponese dovoljnu količinu neprijateljstva. Osećaj progonjenosti od kojeg pati masa nije ništa drugo do ovaj osećaj dvostruke ugroženosti. Spoljašnje zidine postaju sve tešnje, obruč se sve više steže, dok su podrumi iznutra sve potkopaniji. Sredstva kojima se služi neprijatelj dok gradi zidine otvorena su i očigledna, dok su ona koja se upotrebljavaju u podrumima skrivena i podmukla.

Nedostatak ovakvih metafora je to što one pogađaju samo deo istine. Oni koji pristižu spolja i koji žele u grad nisu samo nove pristalice, podrška, pojačanje, već su i hrana za masu. Masa koja se ne povećava posti. Postoje načini kako da se taj post prebrodi. Religije su u tom pogledu razvile pravo majstorstvo. Pokazaćemo kako svetskim religijama uspeva da očuvaju svoje mase a da ih akutno i značajno ne povećaju.

(1) Angreifen znači dohvatiti, hvatati, latiti se, ali i napasti (prim. prev.)

(2) Bičevaoci ili flagelanti su verski fanatici koji su se radi ispaštanja greha sami bičevali ili su davali da ih drugi bičuju; ovakve sekte su bile masovna pojava u srednjovekovnoj Evropi (prim. prev.)

(3) John Wesley (1703–91), engleski verski reformator. S bratom Charlsom osnovao je metodiste, hrišćansku crkvenu organizaciju u Oksfordu. Najviše pristalica ima u SAD.

MASA I MOĆ (2)

Svi protiv svih

Piše: Elijas Kaneti

2-7

Photo: wikimedia.org

   Značajno je primetiti kako za onog koji se bori usred mase ona poprima karakter vatre. Masa je i nastala s neočekivanim pogledom na plamen ili uzvikom „Vatra!“ Ona se poput plamenih jezika igra sa pojedincem koji pokušava da joj izmakne. Ljude koje gura od sebe pojedinac doživljava kao goruće predmete, njihov je dodir za njega neprijateljski i užasava ga na svakom delu njegovog tela. Svako ko mu stoji na putu zaražen je ovim opštim neprijateljskim raspoloženjem prema vatri. Način na koji se vatra širi, kako postepeno okružuje pojedinca, kako konačno potpuno steže obruč oko njega, vrlo je sličan ponašanju mase koja ga ugrožava sa svih strana. Pokreti u masi su nepredvidljivi, pojave neke ruke, šake ili noge su kao plameni jezici vatre koji se iznenada mogu rasplamsati sa svih strana

Obuzdavanje masa u svetskim religijama
Čim su postale priznate, religije sa univerzalističkim pretenzijama vrlo brzo su promenile težište svoje propagande. U početku im je stalo do toga da se domognu i pridobiju sve one koje mogu pridobiti i kojih se mogu domoći. One imaju pred očima masu koja je univerzalna. Važna je svaka pojedinačna duša – ona mora postati njihova. Borba koja im predstoji, međutim, vodi ih postepeno do jedne vrste skrivenog poštovanja prema nekadašnjim protivnicima čije institucije već postoje. Uviđaju koliko je teško održati se. Institucije koje obezbeđuju solidarnost i održanje čine im se sve važnijim. Inspirisani institucijama svojih protivnika, sve preduzimaju da bi i sami osnovali neke institucije, a kad im to pođe za rukom upravo te institucije vremenom postaju najvažnija stvar. Autonomnost institucija, koje vremenom počinju da žive svoj život, postepeno obuzdava silinu prvobitne propagande. Crkve se grade tako da mogu da prime već postojeće vernike. Povećavaju se nerado i promišljeno, samo ako za to zaista postoji potreba. Postoji jaka tendencija da se postojeći vernici obuhvate u posebnim celinama. Upravo zato što su postali tako mnogobrojni, povećava se mogućnost raspadanja, što je opasnost protiv koje se treba boriti.

Osećaj za ćudljivost mase istorijske svetske religije imaju takoreći u krvi. Njihova ih sopstvena tradicija, koja ima obavezujući karakter, podučava o tome kako su iznenada i neočekivano narasle i one same. Njihove vlastite priče o masovnim obraćenjima čine im se čudesnima – što one i jesu. U jeretičkim pokretima, kojih se crkve boje i koje progone, to se isto čudo okreće protiv njih, a rane koje im zadaju bolne su i njima samima i teško se zaboravljaju. Njihovo nepoverenje prema masi pothranjivano je i jednim i drugim: svojim sopstvenim naglim rastom na početku i ne manje brzim razvijanjem otpadništva.

Ono što oni žele je nešto potpuno suprotno od mase – poslušno stado. Uobičajeno je da vernike smatraju za ovce i da ih hvale zbog poslušnosti. Oni se odriču suštinske tendencije mase – one, naime, brzog rasta. Zadovoljavaju se privremenom fikcijom jednakosti među vernicima, ali ova jednakost nikada nije suviše strogo sprovedena; zadovoljavaju se određenom gustinom koja se održava energičnim upravljanjem u granicama umerenosti. Cilj rado postavljaju veoma daleko – na drugi svet, tu gde čovek ne može stupiti odmah, jer još uvek živi, a pristup tom cilju mora se zaslužiti pokornošću i velikim naporima. Postupno, ovo usmerenje postaje najvažnije. Što je cilj dalje, to su veći izgledi održanja. Na mesto onog drugog principa (prividno) neophodnog rasta, postavlja se jedan sasvim različit: ponavljanje.

files.php2-6

Photo: Stock

Vernici se okupljaju u za to određenim prostorima u određeno vreme i pomoću uvek istih obreda dovode se u blaženo stanje mase, koje na njih ostavlja utisak, a da pri tome ne postaje opasno, i na koje se oni onda navikavaju. Osećaj jedinstva posreduje im se dozirano. Od ispravnosti tog doziranja zavisi opstanak crkve. Gde god su ljudi naviknuti na ovaj precizno ponavljani i precizno ograničeni ritual u svojim crkvama i hramovima, oni više ne mogu bez njega. Zavisni su od njega kao od hrane i od svega ostalog što inače čini njihov život. Iznenadna zabrana njihovog kulta, potiskivanje njihove religije ediktom države ne može ostati bez posledica. Narušavanje njihove brižljivo izbalansirane organizovanosti mase nakon nekog vremena mora dovesti do erupcije otvorene mase. Ona ima sve osobine stihije koje poznajemo. Ona zahvata sve oko sebe. Ona sprovodi stvarnu jednakost umesto fiktivne. Ona ostvaruje novu i mnogo intenzivniju gustinu. Ona za trenutak napušta daleki i teško ostvarljivi cilj na kojem je odgajana, postavljajući sebi cilj ovde – u neposrednom okruženju ovog konkretnog života.

Sve religije koje iznenada postanu zabranjene svete se nekom vrstom posvetovljenja: u erupciji velikog i neočekivanog divljaštva potpuno se menja karakter njihove vere, i to tako da ni oni sami ne razumeju prirodu te promene. Oni je smatraju svojom starom verom i misle da se drže svojih najdubljih uverenja. Međutim, u stvarnosti ona postaje potpuno drukčija, stekavši snažan i jedinstven osećaj otvorene mase koja se sada stvara i iz koje ne želi izaći ni po koju cenu.

Panika

Kao što je već često bilo primećeno, panika je u pozorištu raspadanje mase. Što su ljudi bili u većoj meri povezani tokom predstave, što je zatvoreniji oblik zgrade koja ih drži na okupu, to je žešće njeno raspadanje.

Sama predstava, međutim, ne bi mogla biti u stanju da stvori pravu masu. Često publika nije ponesena predstavom i ostaje na okupu samo zato što se već tamo našla. Ono što nije ostvarila predstava, postiže vatra. Ona je najjači i najstariji simbol mase. Ona je za ljude isto toliko opasna koliko i za životinje. Opasnost od vatre zaoštrava naglo i do krajnosti osećaj zajedništva publike bez obzira na to koliki je on bio do tog trenutka. Zbog opšte i nedvosmislene opasnosti nastaje strah koji je zajednički svima. Zbog toga u publici za kratko vreme nastaje prava masa. Da nisu u pozorištu, ljudi bi mogli zajedno pobeći kao životinjsko krdo u opasnosti i pomoću jednako usmerenih pokreta još i povećati energiju bega. Aktivni masovni strah ove vrste zajednički je doživljaj svih životinja koje žive u krdu i koje se kao dobri trkači zajednički spasavaju.

Nasuprot tome, masa u pozorištu mora se raspasti nasilno. Vrata propuštaju, u nekom određenom trenutku, samo jednog ili nekolicinu. Energija bega sama od sebe postaje energija odbijanja. Između redova može proći samo po jedan čovek. Svaki čovek je jasno odvojen od drugih i svako sedi sam, svako stoji sam i svako ima svoje mesto. Udaljenost od najbližih vrata je za svakog drukčija, jer je pozorište uobičajeno zamišljeno tako da ljude fiksira na mestu i da im ostavlja samo slobodu ruku i glasa. Pomeranje nogu je ograničeno koliko god je to moguće.

Iznenadna naredba da se beži, koju ljudima daje vatra, trenutno nailazi na nemogućnost zajedničkog kretanja. Vrata kroz koja svako mora proći, koja svako vidi, i u kojima svako vidi sebe potpuno odvojenog od ostalih, čine okvir slike koja ubrzo obuzima svakog pojedinca. Zbog toga se masa mora nasilno raspasti dok je još na vrhuncu. Promena se najsnažnije izražava u nastojanjima pojedinca – čovek se gura, udara i divlje gazi sve oko sebe.

Athenians battle to contain fires burning out of control

Photo: EPA/ORESTIS PANAGIOTOU

   Što se čovek više bori „za svoj život“, to jasnije postaje da se bori protiv drugih koji mu smetaju sa svih strana. Drugi tamo stoje kao stolice, balustrade, zaključana vrata, ali s tom razlikom što nas ovi drugi napadaju. Oni nas guraju ovamo i onamo, kako njima odgovara, ili tamo gde guraju i njih. Niko ne štedi ni žene ni decu ni starce, niko ih ne razlikuje od muškaraca. Ustrojstvu mase pripada to da su svi jednaki. Dok se pojedinac više ne oseća kao masa, ona ga još uvek potpuno okružuje. Panika je raspadanje mase u masi. Pojedinac se od nje odvaja i nastoji od nje da pobegne zato što je ona kao celina ugrožena. Međutim, budući da je on fizički još uvek deo nje, mora da se okrene protiv nje. Prepustiti se masi sada bi značilo propast pojedinca, budući da i samoj masi preti propast. U takvom trenutku pojedinac neprestano hoće da naglasi svoju posebnost, guranjem i udarcima izaziva guranje i udarce. Što više udaraca deli, to ih više i dobija i jasnije oseća sebe, pa se jasnije za njega ponovo utvrđuju granice njegove sopstvene ličnosti.

Značajno je primetiti kako za onog koji se bori usred mase ona poprima karakter vatre. Masa je i nastala s neočekivanim pogledom na plamen ili uzvikom „Vatra!“ Ona se poput plamenih jezika igra sa pojedincem koji pokušava da joj izmakne. Ljude koje gura od sebe pojedinac doživljava kao goruće predmete, njihov je dodir za njega neprijateljski i užasava ga na svakom delu njegovog tela. Svako ko mu stoji na putu zaražen je ovim opštim neprijateljskim raspoloženjem prema vatri. Način na koji se vatra širi, kako postepeno okružuje pojedinca, kako konačno potpuno steže obruč oko njega, vrlo je sličan ponašanju mase koja ga ugrožava sa svih strana. Pokreti u masi su nepredvidljivi, pojave neke ruke, šake ili noge su kao plameni jezici vatre koji se iznenada mogu rasplamsati sa svih strana. Vatra kao šumski ili kao stepski požar jeste neprijateljska masa i ovaj se intenzivan osećaj može probuditi u svakom čoveku. Vatra kao simbol mase ušla je u duševno ustrojstvo pojedinca i predstavlja njegov nepromenljivi sastavni deo. Ono mahnito gaženje ljudi, koje se često može primetiti pri izbijanju panike i koje se čini tako besmislenim, nije ništa drugo nego gašenje vatre nogama.

Panika kao raspadanje može da se izbegne tako što se produži prvobitno stanje jedinstvenog masovnog straha. To se može postići u crkvi koja je ugrožena: ljudi se mole u zajedničkom strahu, pred zajedničkim bogom, koji ima moć da vatru nekim čudom ugasi.

Masa kao prsten

Dvostruko zatvorenu masu susrećemo u areni. Važno je ispitati ovu neobičnu karakteristiku.

Arena je jasno razgraničena prema spoljašnjosti. Obično je vidljiva izdaleka. Opštepoznat je njen položaj u gradu, prostor koji zauzima. Uvek se razabire gde se ona nalazi, čak i ako se na nju ne misli. Galama iz nje dopire daleko. Ako je odozgo otvorena veliki deo života koji se u njoj odvija prenosi se u grad koji je okružuje. Ma kako bili uzbudljivi znaci tog života, neograničen priliv ljudi u arenu nije moguć. Broj sedišta je ograničen. Njenoj je gustoći postavljen određeni cilj. Sedišta su postavljena tako da se ljudi ne guraju previše. Ljudima je potrebna udobnost u areni. Treba dobro da vide – svaki sa svog mesta – i ne smeju da smetaju jedan drugom. Izvan, prema gradu, arena pokazuje beživotan zid. Prema unutra nju čini zid od ljudi, prisutni gradu okreću leđa. Oni su se izdvojili iz povezanosti grada, njegovih zidova, njegovih ulica. Za vreme boravka u areni ne zanima ih ništa što se događa u gradu. Njihovo je zajedništvo u velikom broju na izvesno vreme osigurano. Obećano im je uzbuđenje – ali pod jednim odlučujućim uslovom – masa mora da se rastereti prema unutra.

Redovi su postavljeni jedan iznad drugog, tako da svi vide šta se dole događa. Posledica toga je, međutim, da masa sedi samoj sebi nasuprot. Svako pred sobom ima hiljade ljudi i glava. I sve dok je čovek tamo, tamo su i svi drugi. Ono što uzbuđuje njega, uzbuđuje i njih – i on to vidi. Oni sede ponešto udaljeni od njega, a pojedinosti koje ih razlikuju i koje ih čine pojedincima nestaju. Svi oni postaju veoma slični i slično se ponašaju. Pojedinac na njima primećuje samo ono što i njega samog ispunjava. Vidljivost njihovog uzbuđenja pojačava i njegovo.

Masa koja na ovaj način izlaže pogledu samu sebe nigde nije prekinuta. Prsten koji ona stvara je zatvoren. Njoj ne izmiče ništa. Prsten fasciniranih lica, koja su postavljena jedno iznad drugog, ima u sebi nešto neobično homogeno. On obuhvata i zadržava sve što se dole događa. Ne ispušta nikoga i niko ne želi da ode. Svaka praznina u ovom prstenu mogla bi upozoriti na raspadanje, na kasnije razilaženje. No, nikakve praznine nema: masa je prema napolje i u sebi zatvorena, dakle zatvorena na dvostruki način.

Svojstva mase

Pre nego što pokušamo da izvedemo podelu mase, sažeto ćemo izložiti njena glavna svojstva. Potrebno je istaći četiri karakteristike:

1. Masa hoće uvek da raste. Njenom rastu, u suštini, nisu postavljene nikakve granice. Tamo gde su granice veštački stvorene, dakle u svim institucijama koje se upotrebljavaju u svrhu očuvanja zatvorenih masa, erupcija je, sledstveno tome, uvek moguća, što se s vremena na vreme i događa. Ne postoje institucije koje bi jednom zauvek mogle sprečiti rast mase i koje bi bile potpuno sigurne.

2. Unutar mase vlada jednakost. Ona je apsolutna i neosporna, sama masa je nikada ne dovodi u pitanje. Ona je toliko suštinski važna da bi se stanje mase gotovo moglo definisati kao stanje apsolutne jednakosti. Glava je glava, ruka je ruka, razlike među njima nisu važne. Masa i postoji zbog te jednakosti. Ono što bi od nje moglo odvratiti pažnju – zanemaruje se. Svi zahtevi za pravednošću, sve teorije jednakosti, u krajnjoj liniji crpe svoju energiju iz tog doživljaja jednakosti, koji je svakom pojedincu na određen način poznat iz mase.

3. Masa voli zgusnutost. Ona nikada ne može biti previše gusta. Ništa ne može stajati između, ništa ne može upasti između, gde god je moguće, svuda, treba da bude ona sama. Osećaj najveće zbijenosti mora da ima u trenutku rasterećenja. Kasnije ćemo biti u mogućnosti pobliže odrediti tu zgusnutost i izmeriti je.

4. Masi je potrebna usmerenost. Ona se kreće i kreće se uvek prema nečemu. Pravac koji je svim pripadnicima zajednički pojačava osećaj jednakosti. Cilj koji je izvan svakog pojedinca, i koji je za sve zajednički, potiskuje različite privatne ciljeve koji bi za masu značili smrt. Cilj je neophodan za njen opstanak. Strah od raspadanja, koji je u njoj uvek živ, omogućava da se ona usmeri prema određenim ciljevima. Masa postoji sve dok ima neostvaren cilj. U njoj, međutim, postoji još jedna mračna tendencija kretanja koja vodi ka novim i višim povezanostima. Često nije moguće predvideti prirodu ovih povezanosti.

Od ova četiri svojstva svako može biti prisutno u većoj ili manjoj meri, i u zavisnosti od toga na koje od njih obratimo pažnju dolazimo do jedne od nekoliko mogućih podela mase.

 

files.php2-4

Photo: Stock

Bilo je reči o otvorenim i zatvorenim masama, gde smo razjasnili da se ova podela odnosi samo na njen rast. Masa je otvorena sve dok se njen rast ne sprečava. Zatvorena je čim se rast ograniči.

Postoji još jedna razlika, razlika između ritmičke i mase u zastoju, o čemu ćemo još govoriti. Ona se odnosi na dva glavna svojstva, naime jednakost i zgusnutost – i to na obe istovremeno.

Masa u zastoju živi u očekivanju rasterećenja. Ali, ona je sigurna u rasterećenje, pa ga odgađa. Ona želi relativno dug period zgusnutosti, eda bi se pripremila za trenutak rasterećenja. Moglo bi se reći da se ona zagrejava kroz svoju zgusnutost, a da rasterećenje odgađa koliko je to moguće. Proces mase kod nje ne počinje sa jednakošću, već sa zgusnutošću. Jednakost je glavni cilj mase, koji se konačno i postiže. Jer, svaki zajednički povik, i svako zajedničko očitovanje, izražava tu jednakost.

Ritmička masa je dijametralno suprotna masi u zastoju. Kod nje se već u početku zgusnutost i jednakost podudaraju. Sve zavisi od kretanja. Unapred su određeni svi telesni nadražaji koji će slediti i koji će biti izraženi kroz ples (ritam). Izmicanjem i ponovnim primicanjem svesno se oblikuje zgusnutost. Jednakost, pak, predstavlja samu sebe. Osećaj mase se veštački stvara simulacijom zgusnutosti i jednakosti. Ove ritmičke tvorevine nastaju brzo, a okončava ih samo fizički umor.

Sledeći par pojmova sačinjavaju spora i brza masa. Ovi se pojmovi isključivo odnose na osobine cilja mase. Sve upadljive mase – o kojima obično govorimo i koje sačinjavaju bitan deo našeg običnog života, političke, sportske i ratničke mase, koje danas imamo svakodnevno pred očima – brze su mase. Od njih su potpuno različite religiozne mase, mase onoga sveta ili hodočasnici, čiji je postavljeni cilj u daljini, a put do istinskog stvaranja mase je dugačak. On se pomiče u neku daleku zemlju ili u carstvo nebesko. Od ovih sporih masa mi vidimo samo pritoke, jer su krajnja stanja kojima one teže nevidljiva i – za one koji nisu vernici – nedostižna. Spora masa se okuplja sporo i sebe kao postojanu vidi u velikoj daljini.

Sve ove forme, čiju smo suštinu ovde skicirali, moramo pobliže razmotriti.

Ritam

Ritam je izvorno ritam nogu. Svaki čovek hoda i, budući da hoda na dve noge, stopalima naizmenično udara o tlo. Napredovati može samo ako neprestano udara o tlo. A tako nastaje ritmički šum bez obzira na to da li je on proizveden namerno ili ne. Stopala nikada ne stupaju istom snagom. Razlika između njih može biti veća ili manja, u zavisnosti od ličnih sklonosti pojedinca ili od raspoloženja. Čovek može hodati brže ili sporije, može trčati, iznenada zastati ili skočiti.

files.php2-3Oduvek je čovek osluškivao korake drugih ljudi i veću je pažnju obraćao na njih nego na svoje vlastite korake. Životinje takođe imaju svoj dobro poznati hod. Mnogi su životinjski ritmovi bili bogatiji i uočljiviji nego ritam ljudskih koraka. Kopitari su bežali u krdima, što je odjekivalo poput regimente bubnjara. Najstarije čovekovo znanje bilo je poznavanje životinja koje su ga okružavale, ugrožavale i koje je lovio. On je naučio da ih prepoznaje po ritmu njihovog kretanja. Prvo pismo koje je naučio bili su tragovi. To je bila neka vrsta ritmičkog notnog pisma koje je oduvek postojalo. Ono se samo urezivalo u meko tlo i čovek koji ga je čitao povezivao je s njim šum njegovog nastanka.

Mnogi od tih tragova stopala pojavljivali su se u gusto zbijenom mnoštvu. Ljudi, koji su isprva živeli u malim hordama, mogli su čak i pri mirnom posmatranju takvih tragova postati svesni razlike između svoje malobrojnosti i veličine nekih krda. Bili su gladni i stalno u potrazi za plenom. Što je veći bio plen, to bolje za njih. No, oni su hteli da i njih bude više. U čoveku je oduvek postojao jak osećaj za vlastito razmnožavanje. To se nipošto ne sme shvatiti samo kao ono što se obično na neodgovarajući način nazivalo nagonom za produženjem vrste. Ljudi su hteli da budu mnogobrojni – sada, na tom određenom mestu, u tom određenom trenutku. U njihovom su se osećanju na poseban način objedinili broj životinja u krdu koje su lovili i njihov vlastiti broj koji su hteli da povećaju. To je došlo do izražaja u određenom stanju zajedničke egzaltacije koju ću nazvati ritmičkom ili konvulzivnom masom.

Za to stanje prvo izražajno sredstvo bilo je ritam njihovih nogu. Kad hoda većina, pridružuju se i ostali. Koraci koji se brzo ponavljaju iza drugih koraka ostavljaju utisak većeg broja ljudi, iako se oni ne miču s mesta, već stalno plešu na istom mestu. Zvuk njihovih koraka se ne gubi, već se ponavlja, duže vreme ostajući jednako glasan i živ. Koraci intenzitetom nadoknađuju malobrojnost. Kad se stupa snažnije, onda to zvuči kao da ih ima više. Na sve ljude u njihovoj blizini koraci deluju kao privlačna snaga koja ne popušta sve dok se ples ne okonča. Sve što živi u dosegu tog zvuka hrli njima i ostaje na okupu. Bilo bi prirodno da njima hrle stalno novi ljudi, ali budući da novih ljudi više nema, prisutni moraju simulirati porast sami, iz svog ograničenog broja, krećući se tako kao da ih ima sve više. Njihovo uzbuđenje raste i pretvara se u mahnitost.

Kako oni nadoknađuju ono što ne mogu ostvariti u smislu brojčanog porasta? Od suštinskog je značaja da svaki od njih radi isto. Svako stupa nogama i svako to radi na isti način. Svako maše rukama, svako mrda glavom. Jednakost učesnika grana se u jednakost njihovih udova. Sve ono što se na čoveku može micati dobija svoj vlastiti život, svaka noga, svaka ruka, živi kao da je za sebe. Svi se udovi poklapaju. Nalaze se sasvim blizu, često se oslanjajući jedan na drugoga. Tako se njihovoj jednakosti pridružuje zgusnutost, a zgusnutost i jednakost postaju jedno te isto. Konačno, pred nama pleše jedno jedino stvorenje sa pedeset glava, sa stotinu nogu i stotinu ruku koje se sve kreću na potpuno isti način i u istoj nameri. Na vrhuncu uzbuđenja ljudi se osećaju zaista kao jedno, i samo ih fizička iscrpljenost obara s nogu.

Upravo zahvaljujući ritmu koji u njima vlada, sve konvulzivne mase imaju u sebi nešto slično. Izveštaj koji treba da nam predstavi jedan ovakav ples potiče iz prve trećine devetnaestog veka. Radi se o plesu haka Maora sa Novoga Zelanda, koji je izvorno bio ratnički ples.

„Maori su stali u dugačak red po četvorica jedan iza drugoga. Ples koji se naziva haka morao je da ispuni užasom i strahom svakog ko ga je doživeo prvi put. Čitava zajednica, muškarci i žene, slobodni i robovi, bili su pomešani bez obzira na položaj. Osim što su nosili fišeklije, svi muškarci su bili potpuno goli. Bili su naoružani puškama ili bajonetima, koje su pričvršćivali na vrhove kopalja i štapova. Mlade žene, uključujući i poglavičine, učestvovale su u plesu razgolićene do struka. Strogo su se pridržavali ritma pesme koja je pratila ples. Bili su neverovatno gipki. Iznenada bi, u istom trenutku, svi skočili kao da sve plesače zajedno okreće jedna volja. U istom bi trenutku zavitlali oružje i izobličili lica tako da su svojom dugom kosom – koju muškarci kod njih nose isto tako često kao i žene – ličili na armiju gorgona. Pri doskoku su svi istovremeno sa obe noge udarili u zemlju. Taj su skok ponavljali često i sve brže.

Crte lica bi izobličavali onoliko koliko to dopuštaju mišići ljudskog lica, i svi bi plesači istovremeno napravili istu novu grimasu. Kada bi jedan od njih izopačio lice kao da ga je zavrteo vijkom, svi bi ga odmah oponašali. Kolutali su očima tako da su se ponekad videle samo beonjače i činilo se kao da će im oči istog trenutka ispasti iz duplja. Razvlačili bi usta od uha do uha i svi bi istovremeno isplazili jezik, tako da ih u tome ne bi mogao dostići nijedan Evropljanin. Tome su se naučili ranim i dugotrajnim vežbama. Lica su im izgledala stravično. Bilo je pravo olakšanje odvratiti pogled od njih.

U tom kretanju svaki deo njihovog tela bio je odvojen, prsti na rukama, prsti na nogama, oči, jezici, isto kao i ruke i noge. Zatim su se glasno udarali dlanom, čas po levoj strani grudi, a čas o bedra. Buka njihove pesme bila je zaglušujuća. U plesu je učestvovalo više od trista pedeset ljudi. Možemo samo zamisliti kakav je učinak ovaj ples imao u doba rata, koliko je povećavao hrabrost i kako je zaoštravao neprijateljstvo zaraćenih strana do vrhunca.“

 

files.php

photo/kultura/vesti/mediterran_publishing/mediterran_publishing_logo_01_t_961200785.jpg

Kolutanje očima i plaženje jezika znakovi su prkosa i izazova. Iako je rat, uopšteno govoreći, stvar muškaraca – i to slobodnih muškaraca – svi se prepuštaju uzbuđenju koje donosi haka. Masa ovde ne poznaje ni pol ni starost ni položaj – svi se ponašaju kao jednaki. Ono, međutim, po čemu se ovaj ples razlikuje od drugih koji imaju sličan cilj, jeste izuzetna razgranatost jednakosti. Čini se da je telo raščlanjeno na svoje sastavne delove, i to ne samo ruke i noge, jer se to često događa, već i na prste na nogama, prste na rukama, jezike i oči, tako da se u nekom trenutku svi jezici slože i izvode nešto potpuno jednako. Čas su jednaki svi prsti na nogama, a čas svako oko u jednom te istom pokretu. Ljudi su obuzeti tom jednakošću sve do najmanjeg dela svog tela. I ova jednakost se neprestano prikazuje u nekoj aktivnosti koja se naglo intenzivira. Pogled na trista pedeset ljudi koji istovremeno skoče u vazduh, istovremeno plaze jezik, istovremeno kolutaju očima, mora ostaviti utisak nesavladivog jedinstva. Gustina nije samo zgusnutost ljudi, već i zgusnutost pojedinih udova. Moglo bi se pomisliti da bi se i prsti i jezici, čak i kad ne bi pripadali tim ljudima, isto tako složili i sami borili. Ritam hake ističe svaku od tih jednakosti ponaosob. Intenzivirane i objedinjene, te su jednakosti jednostavno neodoljive.

Sve se, naime, događa pod pretpostavkom da to neko gleda – da ih posmatra neprijatelj. Haka se sastoji u intenzitetu zajedničke pretnje. Čim ples otpočne, on se razvija u nešto više. On se uvežbava od malih nogu, ima različite oblike i izvodi se u svim prilikama.

Ovim se plesom mnogim putnicima izražava dobrodošlica. Pomenuti opis takođe možemo zahvaliti jednoj takvoj prilici. Kad jedna grupa naiđe na neku drugu prijateljsku grupu, pozdravljaju se tako što otplešu jedan haka ples, a pri tome sve izgleda tako ozbiljno da se neupućeni posmatrač plaši da će svakog trenutka izbiti borba. Na pogrebnim svečanostima povodom smrti nekog velikog poglavice, nakon svih faza velikog naricanja i samosakaćenja – koji su kod Maora običaj – nakon svečanog i vrlo obilnog obroka, odjednom svi skaču u vazduh, hvataju puške i započinju ples.

U tom plesu, u kojem mogu da učestvuju svi, pleme se oseća kao masa. Oni plešu svaki put kad osete potrebu da budu masa i da se kao takvi prikažu ljudima. Haka ispunjava svoju svrhu jer je u njoj postignuto ritmičko savršenstvo. Zahvaljujući ovom plesu, jedinstvo mase nikada nije ozbiljno ugroženo iznutra.

MASA I MOĆ (3)

Đavoli u gomili

Piše: Elijas Kaneti

   Hrišćanski srednji vek je ozbiljno razmišljao o broju đavola. U Dijalogu o čudima Cezarijus fon Hejsterbah piše kako su đavoli ispunili galeriju crkve tako gusto da su počeli da ometaju pevanje kaluđera. Kaluđeri su tada zapevali treći psalam: „Gospode, koliko ima mojih neprijatelja“. Đavoli su tu leteli s jedne strane galerije na drugu, mešajući se među kaluđere. Ovi više nisu znali šta pevaju, pa je u opštoj gužvi jedna strana pokušavala da nadglasa drugu. Ako se na jednom mestu skupi toliko đavola, samo zato da bi ometali službu božju, koliko ih tek onda mora biti na celoj zemlji! Već Jevanđelje svedoči, smatra Cezarijus, da je cela legija đavola ušla u samo jednog jedinog čoveka

Zastoj

Masa u zastoju je tako gusto zbijena da joj je onemogućeno svako slobodno kretanje. U njenom stanju ima nečeg pasivnog, jer ta masa čeka. Ona iščekuje – jednu glavu koja treba da se pokaže, jednu reč ili da posmatra neku borbu. Ovde je naročito važna gustina. Pritisak koji se oseća sa svih strana može čoveku služiti kao merilo snage tvorevine čiji je deo. Što se više ljudi okupi, to je veći pritisak. Noge se ne mogu ni pomeriti, a ruke su sputane. Slobodne ostaju samo glave eda bi videle i čule. Tela jedna drugima direktno prenose podražaj. Svojim telom pojedinac učestvuje u masi tela zajedno sa telima ostalih ljudi koji ga okružuju. On zna da ima više ljudi, ali se oni nalaze tako gusto zbijeni jedan uz drugog da ih oseća kao jednu celinu. Ovakva zgusnutost ne žuri; njeno delovanje je konstantno tokom izvesnog vremena. Ona je amorfna i nije podređena nikakvom poznatom i uvežbanom ritmu. Dugo vremena ne događa se ništa, ali strast za delovanjem se gomila i jača, da bi konačno izbila još snažnije.

Strpljenje masa u zastoju možda i neće biti tako neobično, ako tačno predočimo značenje koju za nju ima ovaj osećaj gustine. Što je masa zgusnutija, to više ljudi privlači. Prema svojoj gustini ona meri svoju veličinu, jer je upravo gustina podsticaj za daljnji rast. Najgušća masa raste najbrže. Odgađanje rasterećenja je očitovanje gustine. Što masa duže odgađa rasterećenje, to duže oseća i pokazuje svoju gustinu.

S tačke gledišta pojedinaca koji sačinjavaju masu, trajanje odgađanja je trajanje čuđenja; čovek odlaže svoje oružje i štapove kojima je inače dobro naoružan protiv drugih. Dodiruje druge ljude, ali se ipak ne oseća skučenim. Ti dodiri nisu više opasni i čovek više ne oseća strah od dodira. Pre nego što se krene u ma kom pravcu svi hoće da budu sigurni da će ostati zajedno. Sraslost je ta koja zahteva neometanost. Stagnirajuća masa nije sasvim sigurna u svoje jedinstvo, i zato ostaje mirna što je duže moguće.

Strpljenje, međutim, ima svoje granice. Rasterećenje je, na kraju krajeva, neizbežno, jer bez njega se uopšte ne bi moglo reći da li je masa stvarno postojala. Urlanje – kakvo je pre bilo uobičajeno prilikom javnih smaknuća, kada bi krvnik podigao glavu zločinca, ili urlanje koje danas poznajemo sa sportskih takmičenja – jeste glas mase. Spontanost tog glasa izuzetno je važna. Uvežbani povici koji se ponavljaju u jednakim vremenskim razmacima još ne pokazuju da je masa počela da živi sopstvenim životom. Doduše, trebalo bi da oni dovedu do toga, ali to može ostati samo nešto spoljašnje, poput drilovanih pokreta vojne jedinice. Spontani krik, nasuprot tome, koji masa ne može tačno unapred da odredi, nesumnjiv je znak – njegov učinak je ogroman. On može izraziti sve vrste afekata. Često i nije toliko važno o kojim se afektima radi, nego je važan njihov intenzitet i različitosti, kao i njihov slobodan redosled. Oni su ti koji masi daju njen duševni okvir.

Doduše, oni mogu da budu tako snažni i koncentrisani da u momentu rastrgnu masu. Takav efekat imaju javna smaknuća. Jedna te ista žrtva može se ubiti samo jedanput, a ukoliko se radi o nekom za koga se uvek mislilo da je neuništiv, onda se do poslednjeg trenutka sumnja da on može biti ubijen. Sumnja, za koju ovde ima povoda, povećava prirodnu sporost mase. Zbog toga pogled na odrubljenu glavu deluje još upečatljivije i oštrije. Urlanje koje tada sledi biće strašno, ali to je poslednji krik ove određene mase. Može se, dakle, reći da u ovom slučaju masa plaća svoje dugo iščekivanje, kojim se sama najintenzivnije naslađuje, svojom sopstvenom smrću, koja nastupa odmah.

Moderna sportska takmičenja su svrsishodnija. Gledaoci mogu da sede. Opšte strpljenje postaje vidljivo. Oni mogu slobodno lupkati nogama, ostajući ipak na istom mestu. Ruke su im slobodne za aplauz. Određeno vreme predviđeno je za priredbu. U principu, ne treba očekivati da će ovo vreme biti skraćeno. Sigurno je da će bar određeno vreme svi ostati zajedno. Unutar tog vremenskog perioda može se dogoditi svašta. Nikad se ne može znati unapred da li će, kada i na kojoj strani pasti gol. A pored tih, priželjkivanih, glavnih događaja ima i podosta drugih koji izazivaju glasne reakcije. Glasovi se čuju često i u različitim prilikama. Bolni karakter konačnog raspadanja – razilaženja – donekle je ublažen time što je trajanje unapred određeno. Osim toga, pobeđeni će imati priliku za revanš – nije sve gotovo zauvek. Masa se ovde stvarno može raširiti. Ona se gomila na ulazima, a onda miruje na sedištima, viče na sve moguće načine kad za to dođe pravi trenutak, pa čak i kad je sve gotovo, jer se može nadati budućim sličnim prilikama.

 

files.php3-2Masa u zastoju daleko pasivnije vrste stvara se u pozorištu. Idealan je slučaj kada se nastup odvija pred punim gledalištem. Željeni broj gledalaca dat je od samog početka. Oni se skupljaju sami i, osim manjih redova pred blagajnama, svaki čovek odvojeno nalazi svoj put u dvoranu. Odvode ga do njegovog mesta. Sve je određeno: predstava koja će se izvoditi, glumci koji nastupaju, vreme početka i gledaoci sami na svojim mestima. One koji zakasne dočekuju s izvesnim neprijateljstvom. Ljudi sede kao poređano krdo, tihi i beskrajno strpljivi. Ipak, svako je potpuno svestan posebnosti svoje egzistencije – on je platio svoju ulaznicu i tačno zapaža ko sedi pored njega. Pre početka on u miru posmatra red okupljenih glava, koje u njemu bude prijatan ali ne i previše snažan osećaj zgusnutosti. Jednakost među gledaocima sastoji se, zapravo, u tome da svi moraju prihvatiti ono što će se dogoditi na pozornici. Njihove spontane reakcije su ipak ograničene. Čak i aplauz ima propisano vreme trajanja i ljudi aplaudiraju samo onda kada treba aplaudirati. Iz jačine aplauza može se videti u kojoj meri su se pojedinci pretvorili u masu – aplauz je jedino merilo za to, a tako ga ocenjuju i sami glumci.

Zastoj se u pozorištu u toj meri pretvorio u ritual da se oseća kao blag spoljašnji pritisak koji na čoveka ne deluje dublje i koji jedva da mu daje osećaj unutrašnjeg jedinstva i zajedništva. Ne smemo, međutim, zaboraviti koliko je veliko zajedničko očekivanje s kojim ljudi tamo sede i kako ovo očekivanje traje tokom cele predstave. Retki su slučajevi da gledaoci napuštaju pozorište pre kraja predstave. Čak i kad su razočarani, izdrže do kraja – što, međutim, ne znači da do kraja ostaju na okupu.

Suprotnost između tišine slušalaca i glasnoće instrumenata koji na njega deluju još je očitija na koncertima. Ovde je najvažnija potpuna neometanost. Nepoželjan je svaki pokret, zabranjen je svaki glas. I mada muzika koja se izvodi velikim delom živi od svoga ritma, ne sme se ništa osetiti od delovanja ritma na slušaoce. Afekti koje izaziva muzika u neprestanom izmenjivanju ritmova različiti su i najintenzivnije su prirode. Isključeno je da ih većina prisutnih ne oseća, a isključeno je i to da ih ne oseća istovremeno. Ali, sve spoljašnje reakcije ipak izostaju. Ljudi sede nepomično, kao da ne uspevaju da čuju išta. Jasno je da je nužno bilo dugotrajno umetničko vaspitanje za ovu vrstu zastoja, na čije smo rezultate već navikli, jer, objektivno gledano, u našem kulturnom životu ima malo fenomena koji su toliko neobični kao koncertna publika. Sasvim se drugačije ponašaju ljudi koji dopuštaju da muzika na njih deluje prirodno, a oni koji muziku još uopšte nisu čuli mogu da postanu neverovatno uzbuđeni kada je dožive prvi put. Kada su pri iskrcavanju na Tasmaniju mornari odsvirali domorocima Marseljezu, domoroci su izrazili svoje zadovoljstvo tako neobičnim iskrivljavanjima tela, i tako zapanjujućim pokretima, da su se mornari tresli od smeha. Jedan mladić je čupao kosu, češao se po glavi sa obe ruke i neprestano ispuštao glasne povike.

Jadni ostaci ovog izvornog telesnog rasterećenja sačuvali su se i na našim koncertima. Aplauz je izraz dopadanja upućen izvođačima, haotična i kratkotrajna buka za dobro organizovanu, dugotrajnu buku. Ako aplauz potpuno izostane, ljudi se razilaze isto onako tiho kao što su i sedeli, tako da se osećaju kao da su u sferi religiozne predanosti.

Iz ove predanosti potiče tišina na koncertima. Zajedničko stajanje pred bogom je vežba raširena u mnogim religijama. Ona se odlikuje istim karakteristikama zastoja koje su nam poznate i kod svetovnih masa i koje mogu isto tako da dovedu do iznenadnog i snažnog rasterećenja.

 

files.php2-3Možda je najupečatljiviji slučaj poznato „stajanje na Arafatu“, koje predstavlja vrhunac hodočašća u Meku. Na ravnici Arafat, udaljenoj nekoliko časova hoda od Meke, tačno određenog, ritualno utvrđenog dana, sakuplja se šeststo do sedamsto hiljada hodočasnika. Oni se grupišu u velikom krugu oko „Brda milosti“, jedne goleti, koja se uzdiže usred te ravnice. Oko dva sata posle podne, kada je najtoplije, hodočasnici zauzimaju određeni položaj i ostaju tako da stoje sve do zalaska sunca. Svi su gologlavi i obučeni u istu belu hodočasničku odeću. Reči propovednika, koji im se obraća s vrha brežuljka, slušaju sa strasnom napetošću. Njegova propoved neprestano je veličanje boga. Hodočasnici odgovaraju jednom formulom koja se ponavlja hiljadu puta: „Čekamo tvoje zapovesti, Gospode, čekamo tvoje zapovesti!“ Mnogi jecaju od uzbuđenja, mnogi se udaraju u grudi, mnogi padaju u nesvest na neverovatnoj vrućini. Ali, od suštinskog je značaja to da u tim užarenim, dugim satima, izdržavaju na svetoj ravnici. Tek kad zađe sunce – daje se znak za polazak.

Ostala zbivanja koja spadaju u najzagonetnije verske običaje obradićemo i protumačićemo u drugom kontekstu. Ovde nas zanima samo ovaj momenat zastoja koji traje satima. Stotine hiljada ljudi stoje u sve većem uzbuđenju na ravnici Arafat i ne smeju, ma šta da se desi, da napuste ovo mesto pred Alahom. Dolaze svi zajedno i svi zajedno dobijaju znak za odlazak. Propoved ih podstiče, a i sami sebe podstiču povicima. U formuli kojom odgovaraju sadržana je reč harren, u značenju čekati i izdržati, koja se ponavlja. Sunce, koje se neprimetno sporo kreće, utapa se u istu blistavu svetlost, u istu jaru. Ovo bi se moglo nazvati otelovljenje zastoja.

Među religioznim masama postoje svi stepeni nepokretnosti i mirovanja, ali najveći stepen pasivnosti koji se uopšte može doseći nameće se masi nasilno – spolja. U borbi jedna masa navaljuje na drugu, svaka želeći da nadjača onu drugu. Ratnim pokličima nastoje dokazati sebi i neprijatelju da su oni zaista jači. Cilj borbe je ućutkivanje protivničke strane. Kada su svi neprijatelji poraženi, njihov je snažni glas, koji se stopio u jedan, zamukao, tako da je pretnja koje smo se opravdano bojali jednom zauvek utihnula. Masa mrtvih neprijatelja najtiša je masa. Što je ona bila opasnija, to nam je draže kad je vidimo nepomičnu na jednoj gomili. Posebnu strast predstavlja želja da ih vidimo bespomoćne kao gomilu leševa, jer su oni pre navaljivali na nas, kao gomila, i kao gomila su vikali na nas. Ova ućutkana masa mrtvaca se ranije nipošto nije doživljavala kao beživotna. Pretpostavljalo se da će negde drugde na svoj način nastaviti život, ponovo svi zajedno, i taj život je u osnovi trebalo da bude sličan onom po kojim su bili prepoznavani. Za posmatrače su neprijatelji, koji su ležali pred njima kao leševi, predstavljali ekstremni slučaj mase u zastoju.

Ali, i ova predstava doživljava još jednu gradaciju. Umesto palih neprijatelja, svi mrtvi uopšte mogu postati oni koji zajedno leže u zemlji i čekaju svoje uskrsnuće. Svako ko umre i bude pokopan – povećava njihov broj. Njima pripadaju svi oni koji su u jednom trenutku živeli, a takvih ima beskonačno mnogo. Njihova je zgusnutost zemlja koja ih povezuje, tako da, čak i kada leže odvojeno, imamo osećaj da su sasvim blizu jedan drugoga. Oni ostaju da leže beskonačno dugo, sve do dana poslednjeg suda. Njihov život je zastao, odgađa se sve do trenutka uskrsnuća, a to je trenutak o kojem će se svi okupiti pred bogom, koji će im suditi. Nema ničega između, oni tamo leže kao masa i kao masa će i uskrsnuti. Nema veličanstvenijeg dokaza za realnost i značaj mase u zastoju nego što je stvaranje ove koncepcije uskrsnuća i poslednjeg suda.

Sporost ili udaljenost cilja

Sporim masama pripada udaljenost cilja. Ljudi velikom upornošću kreću prema određenom cilju, koji je postojan i koji ih tokom puta u različitim slučajevima održava na okupu. Put je dug, prepreke su nepoznate, a opasnosti vrebaju sa svih strana. Pre nego što se cilj dostigne, rasterećenje nije dopušteno.

Spora masa ima formu voza. Ona može od početka da okuplja sve one koji joj pripadaju kao pri izlasku dece Izrailja iz Egipta. Njihov cilj je obećana zemlja, i oni ostaju jedna masa sve dok veruju u ovaj cilj. Istorija njihovog lutanja je istorija ovoga verovanja. Vrlo često su teškoće prevelike, tako da ljudi počinju da sumnjaju. Oni su gladni i žedni, i čim počnu da gunđaju – preti im raspadanje. Čovek koji ih vodi neprestano se trudi da učvršćuje njihovu veru. U tome svaki put i uspeva, a ako on i ne uspe, onda uspevaju neprijatelji koji ih ugrožavaju. Istorija lutanja, koja se proteže preko četrdeset godina, sadrži nagla i akutna oblikovanja masa, o kojima će biti dosta reči kad se za to ukaže prilika. Ali, sva su ova oblikovanja podvrgnuta opštoj predstavi o jednoj jedinoj sporoj masi koja se kreće prema svom veličanstvenom cilju, zemlji koja im je obećana. Odrasli stare i umiru, deca se rađaju i odrastaju, ali unatoč tome što se svi pojedinci menjaju – povorka kao celina ostaje ista. Ne pridružuju im se nikakve nove grupe. Od samog je početka određeno ko im pripada i ko ima pravo na obećanu zemlju. Budući da ova masa ne može skokovito rasti tokom svog lutanja, postavlja se osnovno pitanje: kako sprečiti njeno raspadanje?

files.php3-4

Photo: wikimedia.org

 Drugi oblik spore mase mogao bi se uporediti sa sistemom vodotokova. Ona počinje malim potocima koji se postepeno slivaju u reku, u koju se, opet, sa svih strana ulivaju druge reke. Ova celina na putu koji prelazi postaje jedan tok čiji je cilj more.

Hodočašće u Meku je verovatno najupečatljiviji primer za ovaj oblik spore mase. Iz najudaljenijih krajeva islamskog sveta upućuju se prema Meki karavani sa hodočasnicima. Mnogi od tih karavana su ispočetka mali, a drugi, koje moćnici raskošno opremaju, treba da služe na čast zemljama iz kojih dolaze. Tokom svog putovanja svi oni nailaze na druge karavane koji imaju isti cilj. Tako sve više rastu, pa se u blizini svog cilja pretvaraju u moćne struje. Meka je more u koje se ulivaju. Suštini takvih hodočašća pripada i to da ostaje dosta prostora za doživljaje koji nemaju nikakve veze sa smislom i ciljem putovanja. Čovek živi svoj svakodnevni život, nosi se sa mnogim opasnostima, a opet, budući da je uglavnom siromašan, mora se pobrinuti za hranu i piće. Život ovih ljudi u tuđini, u krajevima koji se neprestano menjaju, mnogo je više izložen opasnostima nego što je to život kod kuće. To nisu opasnosti koje su isključivo povezane s njihovim pothvatom. Hodočasnici ostaju u velikoj meri individue koje žive odvojeno svaka za sebe, kao što ljudi i drugde žive. Međutim, sve dok se drže svog cilja – a to je kod većine slučaj, oni su uvek deo jedne spore mase, koja postoji i dalje, i koja će – bez obzira na to kako se oni prema njoj budu ponašali – postojati i dalje, sve dok ne stigne na svoj cilj.

Treći oblik spore mase nalazimo u svim onim tvorevinama koje se pozivaju na nevidljiv i u ovom životu nedostižan cilj. Drugi svet, na kome blaženi čekaju sve one koji su zaslužili svoje mesto u njemu, dobro je artikulisan cilj, koji pripada samo vernicima. Oni ga jasno vide pred sobom, tako da se ne moraju zadovoljavati nekim maglovitim simbolom za njega. Život je kao put hodočasnika do tog sveta, a između njih i drugog sveta stoji smrt. U pojedinostima, ovaj put je neobeležen i nepregledan. Mnogi zalutaju i izgube se. U svakom slučaju, verovanje u drugi svet u toj meri prožima život vernika da je opravdano govoriti o sporoj masi, kojoj pripadaju sve pristaše jedne vere. Budući da oni jedan drugog ne poznaju i da žive raštrkani po mnogim gradovima i zemljama, veoma je upečatljiva anonimnost te mase.

Ali, kako izgleda ova masa u sebi i šta je najviše razlikuje od brzih formi mase? Sporoj masi uskraćeno je rasterećenje. Moglo bi se reći da je ovo njeno najvažnije obeležje, tako da je moguće govoriti – umesto o sporim masama – o nerasterećenim masama. Prvi je naziv ipak pogodniji, jer nije istina da se ova masa može potpuno odreći rasterećenja. Ono je sadržano u predstavi o krajnjem stanju. Ono se prebacuje u veliku daljinu – tamo gde se nalazi cilj, nalazi se i rasterećenje. Snažna vizija ovog rasterećenja uvek je prisutna, dok njegova izvesnost dolazi na kraju.

Kod spore mase radi se o tome da je proces koji vodi do rasterećenja ujedno i odgađanje cilja u nedogled. Velike religije su razvile pravo majstorstvo u pogledu ovog odgađanja. Njima je stalo do toga da zadrže sve pristalice koje su stečene, a da bi ih zadržale, te da bi eventualno prikupile nove, moraju se s vremena na vreme okupljati. Kada prilikom tih okupljanja dođe do snažnog rasterećenja, onda se ono mora ponoviti i, po mogućstvu, nadmašiti u pogledu intenziteta. U najmanju ruku, redovno ponavljanje rasterećenja je neophodno onda kada se ne želi izgubiti jedinstvo vernika. Ono što se događa za vreme takve službe božje, koja se odvija u ritmičkim masama, nije moguće kontrolisati na većim distancama. Središnji problem svetskih religija je kontrola nad vernicima, koji se nalaze na velikim udaljenostima. Ta kontrola je moguća samo putem svesnog usporavanja masovnih događaja. Udaljeni ciljevi moraju dobiti na značaju, a oni bliži gubiti na težini da bi se na kraju pojavili kao potpuno bezvredni. Ovozemaljsko rasterećenje nije trajno, postojano je samo ono što je prebačeno u drugi svet.

 

files.phpCilj i rasterećenje se tako poklapaju. Cilj, međutim, mora biti nepovrediv, jer obećanu zemlju na ovom svetu mogu zauzeti i opustošiti neprijatelji, a narod kojem je ona obećana može biti isteran. Meku su zauzeli i opljačkali Karmati, i odvukli iz nje sveti kamen ćabu, te se tako dugo godina tamo nije moglo hodočastiti.

Drugi je svet, nasuprot tome, sa svojim blaženima izvan dometa svih takvih pustošenja. On živi samo od vere, i može da se nađe samo u veri. Raspadanje spore mase hrišćana počelo je u onom trenutku u kojem se počela raspadati vera u taj drugi svet.

Nevidljive mase

Gde god ima ljudi, na celom svetu nalazimo predstavu o nevidljivim mrtvima. Ova bi se predstava mogla označiti kao najstarija predstava čovečanstva. Sigurno nema nijedne horde, nijednog plemena, nijednog naroda, koji se ne bi u velikoj meri predao razmišljanju o svojim mrtvima. Čovek je oduvek opsednut njima; oni su za njega oduvek bili od ogromnog značaja, a njihov uticaj na žive suštinski je deo samog života.

Ljudi su ih zamišljali sve zajedno, kao što živi žive zajedno; bili su skloni da veruju da ih ima mnogo. „Stari Bečuanci, kao i ostali domoroci južne Afrike, verovali su da je čitav prostor pun duhova njihovih predaka. Zemlja, vazduh i nebo bili su ispunjeni duhovima, koji su po svojoj volji mogli da odlučuju da li će vršiti loš uticaj na žive.“

„Pripadnici plemena Boloki u Kongu veruju da su okruženi duhovima koji im u svakoj prilici rade o glavi, koji nastoje naškoditi u svako doba dana i noći. Reke i potoci su puni duhova njihovih predaka. Šume i grmlje takođe su puni duhova. Oni mogu postati opasni za one putnike koji putuju kopnom ili morem i koji dozvole da ih napolju uhvati noć. Niko nije dovoljno hrabar da noću ide kroz šumu koja razdvaja dva sela, pa ni onda ako postoje izgledi za veliku nagradu. Odgovor na takve ponude uvek glasi: ‘Suviše je duhova u šumi’.“

Ljudi obično veruju da mrtvi žive zajedno, u nekoj dalekoj zemlji ili pod zemljom, na nekom otoku ili nekoj kući na nebu. U jednoj pesmi Pigmeja iz Gabona kaže se ovako: „Kapija pećine je zatvorena, duše mrtvih se guraju tamo u gomilama, kao roj muva koje plešu uveče. Roj muva koje plešu uveče, kad noć postane tamna, kad nestane sunca, roj muva: šuškanje mrtvog lišća, u huku oluje“.

Nije, međutim, sve u tome, da se broj mrtvih povećava, i da osećaj zgusnutosti postaje sve veći. Oni se kreću spremajući se na zajedničke pothvate. Za obične ljude oni su nevidljivi, ali ima ljudi naročitih sposobnosti, šamana, koji se razumeju u prizivanje duhova i koji mogu pokoriti duhove i učiniti ih svojim slugama. Kod naroda Čukči u Sibiru, „jedan dobar šaman ima čitave legije duhova-pomagača, i kad ih pozove, oni dolaze u takvim gomilama da sa svih strana okruže mali šator u kojem se obavlja prizivanje“.

Ono što vide, šamani govore. „Glasom koji podrhtava od uzbuđenosti, šaman zaziva kroz kolibu od snega: ‘Nebeski prostor ispunjen je golim bićima koja putuju kroz vazduh. Ljudi, goli muškarci, gole žene, koji putuju ovamo i raspiruju oluju i snežnu mećavu.

Čujete li kako huje? Šume kao lepet krila velikih ptica gore u vazduhu. To je strah golih ljudi, to je beg golih ljudi! Duhovi vazduha dahom stvaraju oluju, duhovi vazduha raspršuju sneg po zemlji.’“

Ova veličanstvena slika golih duhova u bekstvu potiče od Eskima.

 

Neki narodi zamišljaju svoje mrtve ili izvestan broj mrtvih kao vojske u borbi. Kod Kelta iz škotskih brda za vojske mrtvih postoji posebna reč – Sluagh. Ova se reč prevodi na engleski kao „mnoštvo duhova“ (Spirit-multitude). Vojska duhova leti ovamo i onamo u velikim oblacima – kao čvorci preko lica zemlje. Oni se uvek vraćaju na mesto svojih zemaljskih greha. Svojim nepogrešivim otrovnim strelama ubijaju mačke, pse, ovce i goveda. Vode borbe u vazduhu kao što to čine ljudi na zemlji. U vedrim, hladnim noćima, moguće ih je čuti i videti, kako se njihove čete povlače i prelaze u napad. Nakon bitke, od njihove krvi stene i kamenje postaje crveno. Reč Ghairm znači vika ili poziv, a Sluagh-ghairm je poziv za borbu mrtvih. Od ove reči je kasnije nastala reč slogan, koja označava poziv za borbu naših modernih masa, a ona potiče od poziva vojski mrtvih iz škotskih brda.

Dva nordijska naroda, koji žive daleko jedan od drugog, Laponci u Evropi i Tlinkit Indijanci na Aljasci, imaju istu predstavu o polarnom svetlu kao borbi. „Kolta Laponci veruju da u polarnom svetlu vide one koji su pali u ratu, koji se kao duhovi još bore u vazduhu. Ruski Laponci vide u polarnom svetlu duhove ubijenih. Oni žive u kući gde se ponekad okupljaju, a onda jedan drugome zadaju smrtonosne ubode tako da je pod pun krvi. Polarno svetlo pokazuje da duše ubijenih počinju svoju borbu. Tlinkit Indijanci na Aljasci veruju da svi koji umiru od bolesti, a ne poginu u ratu, stižu samo u podzemni svet. Samo hrabri ratnici – koji su ubijeni u ratovima – nalaze se na nebu. Nebo se s vremena na vreme otvara da bi primilo u sebe nove duhove. Šamanu se oni prikazuju kao ratnici u punoj vojnoj opremi. Ove se duše poginulih često pojavljuju kao polarno svetlo, naročito kao oni zraci polarnog svetla koji postaju vidljivi kao strele ili snopovi i koji se kreću ovamo ili onamo jureći jedni pored drugih ili izmenjujući mesta, što veoma podseća na način borbe Tlinkit Indijanaca. Oni veruju da jako polarno svetlo najavljuje veliko krvoproliće zato što mrtvi ratnici priželjkuju nove drugove.“

Prema verovanju Germana, ogroman broj ratnika nalazi se zajedno u Valhali. Svi muškarci koji su od početka sveta pali u borbi dospevaju u Valhalu. Njihov broj raste jer rat nema kraja. Oni se opijaju i banče, jelo i piće im se stalno obnavlja. Svako jutro laćaju se oružja i odlaze u borbu. U igri jedni druge ubijaju, ali ponovo uskrsavaju, jer to nije prava smrt. Kroz šeststo četrdeset vrata ponovo ulazi u Valhalu po osamsto muškaraca u jednom redu.

Ne zamišljaju se samo duhovi umrlih u takvim, običnim ljudima nevidljivim gomilama. U jednom starom jevrejskom tekstu piše: „Čovek mora znati i zapamtiti da nema praznog prostora između neba i zemlje, već da je sve puno jata i gomila. Jedan deo njih je čist, pun milosrđa i blagosti, ali jedan deo su nečista stvorenja, štetočine i mučitelji. Svi oni lete kroz vazduh, neki od njih žele mir, a neki traže rat, neki čine dobro, a neki zlo, neki donose život, a neki smrt.“

 

files.php2U religiji starih Persijanaca demoni čine posebnu vojsku koja stoji pod svojim sopstvenim vrhovnim zapovedništvom. Za bezbrojnost tih demona nalazimo u njihovoj svetoj knjizi Zend-Avesti sledeću formulu: „Hiljade i hiljade demona, deseci i deseci hiljada, bezbrojne mirijade“.

Hrišćanski srednji vek je ozbiljno razmišljao o broju đavola. U Dijalogu o čudima Cezarijus fon Hejsterbah piše kako su đavoli ispunili galeriju crkve tako gusto da su počeli da ometaju pevanje kaluđera. Kaluđeri su tada zapevali treći psalam: „Gospode, koliko ima mojih neprijatelja“. Đavoli su tu leteli s jedne strane galerije na drugu, mešajući se među kaluđere. Ovi više nisu znali šta pevaju, pa je u opštoj gužvi jedna strana pokušavala da nadglasa drugu. Ako se na jednom mestu skupi toliko đavola, samo zato da bi ometali službu božju, koliko ih tek onda mora biti na celoj zemlji! Već Jevanđelje svedoči, smatra Cezarijus, da je cela legija đavola ušla u samo jednog jedinog čoveka.

Jedan zli sveštenik na samrtnoj postelji rekao je svom rođaku koji je sedeo pored njega: „Vidiš li onaj veliki ambar preko puta? Pod njegovim krovom je toliko slamki koliko sad ima đavola okupljenih oko mene“. Oni čekaju njegovu dušu da bi je kaznili. Đavoli će svoju sreću oprobati i na samrtnoj postelji pobožnih. Na sahrani jedne dobre igumanije bilo je oko nje više đavola nego što je lišća na drveću u velikoj šumi. Oko jednog umirućeg opata bilo ih je više nego što ima peska na morskim obalama. Ove podatke možemo zahvaliti jednom đavolu koji je lično bio prisutan prilikom ovih događaja i jednom je vitezu, s kim je započeo razgovor, odgovorio na sva njegova pitanja. On nije skrivao razočarenje zbog tih bezuspešnih nastojanja i priznao je da je, kad je Hristos umirao, on sam sedeo na jednom kraku krsta.

Vidimo da je nametljivost ovih đavola isto toliko strašna koliko i njihov broj. Kada je opat cistercit, Rihalm, sklopio oči, video ih je oko sebe gusto zbijene kao prašina. On je dao tačnije procene njihovog broja. Od ovih procena, meni su poznate dve, koje se jako razlikuju. U jednoj se spominje 44.635.569, a u drugoj 11 milijardi.

U velikoj prirodnoj suprotnosti prema ovom stoji predstava koju ljudi imaju o anđelima i blaženima. Tu vlada sveopšti mir, ništa se više ne želi postići, čovek je stigao na cilj. I oni su na okupu, nebeska vojska, „nepregledan broj anđela, patrijarha, proroka, apostola, mučenika, vernika, devica i drugih pravednika“. Oni su poređani u velikim krugovima, stoje oko prestola svoga gospoda kao podanici na dvoru naspram svog kralja. Glava stoji kraj glave, a njegova blizina ih ispunjava blaženstvom. On ih je primio jednom zauvek, i oni ga neće napustiti, isto kao što se neće razdvojiti jedan od drugoga. Oni ga slave potpuno zaneseni pogledom na njegov lik. To je jedino što još rade, i rade to zajedno.

Duh vernika je ispunjen takvim predstavama nevidljivih masa. Bez obzira na to da li se radi o mrtvima, đavolima ili svecima, čovek ih zamišlja u velikim, zbijenim gomilama. Moglo bi se reći da religije počinju ovim nevidljivim masama. Njihov je raspored različit, jer se u svakoj veri za njih stvara posebna ravnoteža. Moguća je podela religija prema načinu raspodele nevidljive mase. Ovakva podela bila bi vrlo poželjna. Više religije – a po tim podrazumevamo one koje su postale opšteprihvaćene – time dokazuju svoju suverenu sigurnost i jasnoću. Strahove i želje ljudi kače na nevidljive mase, održavajući ih u životu u svojim propovedima. Krv vere su nevidljivi. Čim oni izblede, vera je oslabljena i, dok postepeno odumire, na mesto ovih izbledelih likova stupaju neke druge mase.

O jednoj takvoj masi – koja je možda najvažnija – još nije bilo govora. To je jedina nevidljiva masa koja se i nama, današnjim ljudima, čini prirodna, svojoj nevidljivostiuprkos – to je potomstvo. Moguće je da čovek, pojedinac, ima pregled, na dve ili tri generacije, ali dalje potomstvo u potpunosti leži u budućnosti. Upravo zbog svoje bezbrojnosti potomstvo je vidljivo. Zna se da se ono mora povećati, isprva postupno, a onda sve brže. Plemena i narodi vode svoje poreklo od jednog rodonačelnika, dok je iz obećanja koje je on dobio vidljivo kakve potomke – ali pre svega koliko potomaka – želi: „Bezbrojne kao zvezde na nebu, ili kao pesak na morskoj obali“. U Šikingu, klasičnoj kineskoj knjizi pesama, nalazi se pesma u kojoj se potomstvo uspoređuje sa rojem skakavaca.

„Krila skakavaca kažu: guraj – guraj!
O, neka tvoji sinovi i unuci
Budu bezbrojna vojska!
Krila skakavaca kažu: vezuj – vezuj!
O, neka tvoji sinovi i unuci
Slede jedni druge u beskonačnom nizu!
Krila skakavaca vele: spajaj, spajaj!
O, neka tvoji sinovi i unuci zauvek budu jedno!“

Mnogobrojnost i kontinuitet niza – dakle, neka vrsta zgusnutosti tokom vremena – kao i jedinstvo, tri su želje za potomstvom izražene u ovoj pesmi. Broj skakavaca kao simbol za masu potomaka naročito je upečatljiv zato što se ti insekti ovde ne posmatraju kao štetna gamad, nego kao nešto uzorno, upravo zahvaljujući svojoj sposobnosti razmnožavanja.

 

Osećaj za potomstvo danas je isto tako životan kao što je i nekada bio. Pa ipak, predstava masovnosti prebačena je sa vlastitog potomstva na budućnost čovečanstva kao celine. Za većinu nas vojske mrtvih su postale čisto praznoverje. Međutim, nastojanje da se oseti masa još nerođenih, da im se želi dobro, i pripremi bolji i pravedniji život, smatra se plemenitim i korisnim. U opštem strahovanju za budućnost zemlje, osećaj za nerođene od najvećeg je značaja. Moguće je da je zazor od njihovog sakaćenja, pomisao na to kako bi mogli izgledati ako bismo mi danas vodili naše moderne ratove, više doprineo izbegavanju tih ratova, i rata uopšte, nego sve individualne strepnje koje osećamo za nas same.

Ako se zamislimo nad sudbinom tih nevidljivih masa o kojima je bilo reči, možemo reći da su neke od njih velikim delom, a neke potpuno nestale. U ove potonje spadaju đavoli, koje više nigde ne možemo sresti u njihovom poznatom liku, uprkos njihovoj nekadašnjoj mnoštvenosti. Ali, oni su ipak ostavili za sobom tragove. Iz vremena svog procvata, iz vremena Cezarijusa fon Hajsterbaha, na primer, može se dobiti dosta frapantnih svedočanstava o njihovoj malenosti. Od tada su izgubili sve crte koje bi mogle podsećati na ljudski lik i postali su još mnogo manji. Ponovo su se pojavili u devetnaestom veku, potpuno promenjeni i u još većim masama – kao bakterije. Njihov je napad odsad usmeren, umesto na dušu čoveka, na njegovo telo. A za njegovo telo mogu postati veoma opasni. Ima malo ljudi koji su pogledali kroz mikroskop i stvarno ih videli. Ali, svi koji su za njih čuli neprestano su svesni njihove prisutnosti i trude se da s njima ne dođu u dodir, što je, s obzirom na njihovu nevidljivost, u popriličnoj meri uzaludno nastojanje.

Nevidljiva masa, koja je oduvek postojala, ali je kao takva bila priznata tek otkad postoje mikroskopi, jeste sperma. Dvesta miliona spermatozoida istovremeno kreće na put. Oni su svi među sobom jednaki i gusto su zbijeni. Svi imaju jedan cilj, ali na tom putu propadaju svi osim jednog. Moglo bi se reći da oni nisu ljudi i da ovde ne bi trebalo govoriti o masi u dosad opisanom smislu, ali je ovaj prigovor promašen. Svako seme sa sobom nosi sve ono što će ostati sačuvano od predaka. Ono sadrži pretke – ono jeste isto što i preci. Neverovatno je iznenađenje ovde ponovo pronaći, između dve ljudske egzistencije, masu u potpuno promenjenom obliku. Svi se nalaze u jednom sitnom, nevidljivom stvorenju, a opet – ovo se stvorenje nalazi u bezbrojnom mnoštvu.

Vešanje, kamenovanje, spaljivanje

4-1

Photo: Stock

   Svako učestvuje u ubijanju. Krivac pada pogođen kamenjem svih ljudi. Niko nije izabran za krvnika, ubija cela zajednica. Kamenje predstavlja zajednicu, ona je znak njene odluke i njenog čina. Čak i tamo gde kamenovanje više nije uobičajeno, još uvek postoji sklonost prema zajedničkom ubijanju. S ovim se može uporediti spaljivanje. Vatra deluje u ime gomile koja je osudila žrtvu na smrt. Nju sa svih strana zahvataju plameni jezici. Žrtvu, moglo bi se reći, dohvataju i ubijaju sa svih strana. U religijama u kojima postoji pakao ovome se pridružuje i još nešto. Smrti u plamenu – vatra je, naime, jedan od simbola za masu – pridružuje se ideja progonstva, odnosno proterivanja u pakao i izručenje neprijateljima u paklu. Plamen pakla zahvata zemlju i jeretike koji na njoj žive

Podela masa po dominantnom afektu
Mase koje smo upoznali ispunjene su najrazličitijim afektima. O vrstama ovih afekata još nije bilo reči. Prvobitna svrha istraživanja bila je podela prema formalnim principima: da li je, naime, masa otvorena ili zatvorena, spora ili brza, vidljiva ili nevidljiva. A ova nam podela malo govori o tome šta masa oseća, o njenom sadržaju.

Samo što se ovaj sadržaj gotovo nikad ne može zahvatiti u čistom obliku. Poznate su nam prilike u kojima masa prolazi kroz čitav dijapazon afekata koji se javljaju brzo jedan iza drugoga. Ljudi mogu provoditi u pozorištu sate i sate, a njihovi zajednički doživljaji mogu biti najrazličitije vrste. Na koncertu, određeni povod još više izaziva njihove osećaje nego u pozorištu, mogli bismo reći da osećaji ovde dostižu vrhunac raznovrsnosti. Ali, to su veštačke prilike. Njihovo bogatstvo je konačni produkt visokih i složenih kultura. Njihov je učinak umeren. Jedna krajnost ukida drugu. Ove institucije služe ublažavanju i smanjivanju strasti kojima su ljudi izloženi na milost i nemilost.

Osnovne afektivne oblike mase treba tražiti mnogo dublje i mnogo ranije. Oni se pojavljuju vrlo rano, njihova je istorija stara kao istorija samog čovečanstva, a u dva svoja oblika još i starija. Svaka od ova dva oblika odlikuje se svojom specifičnom obojenošću, ali njima vlada jedna jedina osnovna strast. Ako ih jedanput jasno shvatimo, nikada ih više nećemo pomešati.

U onome što sledi razlikovaćemo, po afektivnom sadržaju, pet vrsta masa. Najstarije među njima su masa hajke i masa u bekstvu. One se pojavljuju među životinjama isto kao i među ljudima. Verovatno je da je njeno stvaranje među ljudima bilo inspirisano životinjskim uzorima. Nasuprot tome, masa zabrane, masa preokreta i masa koja svetkuje specifične su ljudske tvorevine. Opis ovih pet vrsta veoma je važan, jer njihovo tumačenje može dovesti do dalekosežnih spoznaja.

Mase hajke
Masa hajke stvara se kada se ukaže brzo ostvariv cilj. Cilj je poznat i tačno određen, a osim toga je i blizu. Budući da im je stalo do toga da ga ubiju, znaju ko je taj koga hoće da ubiju. Masa besprimernom odlučnošću kreće ka cilju, stoga nije moguće prevariti je. Dovoljno je objaviti cilj, dovoljno je raširiti glas koga treba ubiti, i već se stvara masa. Koncentracija na ubijanje je posebne vrste, i po intenzitetu je nešto najjače što postoji. Svi hoće da učestvuju, svi udaraju. Da bi mogao zadati udarac žrtvi, svako se gura u njenu neposrednu blizinu.
U slučaju da nije u stanju da udari sam, on hoće da vidi druge kako je pogađaju. Sve ruke koje udaraju kao da su ruke jednog te istog stvora, mada one ruke koje pogađaju imaju veću vrednost i važnije su. Cilj je, međutim, sve. Žrtva je cilj i ona je tačka najveće zgusnutosti zato što objedinjuje delovanje svih; cilj i zgusnutost se podudaraju.

Važan osnov za brz rast mase hajke je bezopasnost pothvata. On je bezopasan jer je premoć mase ogromna. Žrtva joj ne može ništa. Ona beži ili je vezana. Ona ne može udariti i u svojoj bespomoćnosti može biti samo još žrtva. Njoj je otvoren put samo u propast. Njena je sudbina određena i niko se ne mora bojati sankcija zbog njene smrti. Dozvoljeno ubistvo nadomešta sva ubistva kojih se čovek morao odreći, budući da bi zbog njihovog izvršenja morao strepeti od strogih kazni. Bezopasno, dozvoljeno, preporučeno ubistvo, u kojem se učestvuje sa mnogim drugima, za većinu ljudi je neodoljivo. Mora se reći da pretnja smrti, koja je zajednička svim ljudima, i koja je delotvorna u različitim manifestacijama, čak i onda ako ljudima nije neprestano pred očima, stvara potrebu da se smrt skrene na druge. Stvaranje mase hajke izlazi u susret ovoj potrebi.

Radi se o toliko lakom pothvatu koji se odvija tako brzo da čovek mora požuriti da bi stigao na vreme. Žurba, uzbuđenje i sigurnost takve mase imaju u sebi nešto stravično. Ovo je uzbuđenost slepca koji je u najvećoj meri slep baš onda kada iznenada veruje da je progledao. Masa žuri u susret žrtvi i smaknuću da bi se oslobodila smrti svih onih koji je čine. Trenutno i zauvek. Ono što im se zapravo dešava je suprotnost tome. Zahvaljujući smaknuću, ali tek nakon njega, masa oseća veću ugroženost od smrti nego pre. Ona se raspada i razilazi u nekoj vrsti bekstva. Što je žrtva bila uzvišenija, to je strah mase bio veći. Ona se može održati na okupu samo ukoliko brzo usledi niz sličnih događaja.

Masa hajke je veoma stara, ona potiče od najstarijeg dinamičkog jedinstva poznatog među ljudima – čopora koji lovi. O čoporima će, koji su inače mali i po mnogo čemu se razlikuju od mase, kasnije biti reči. Ovde će biti govora samo o nekim opštim prilikama koje daju povoda za stvaranje mase hajke.

 

files.php4-2

Photo: Stock

Razlikujemo dve osnovne vrste smrti na koje pojedinca osuđuje horda ili narod. Prva je proterivanje. Bespomoćnog pojedinca ostavljaju tamo gde je izložen divljim životinjama ili gde će umreti od gladi. Ljudi kojima je pripadao više ne žele s njim imati nikakve veze. Niko mu ne sme dati ni utočište ni hranu. Svaki bi dodir s njim zaprljao druge i učinio ih krivcima. Ovde je najteža kazna usamljenost u svom najstrožem obliku, odvajanje od vlastite grupe je muka koju, naročito u primitivnim zajednicama, mogu preživeti samo malobrojni. Jedna podvrsta ovakvog izolovanja jeste izručivanje neprijatelju. Ono se – kada se radi o muškarcima i kad do njega dođe bez borbe – doživljava kao nešto izuzetno okrutno i ponižavajuće, kao dvostruka smrt.

Drugi oblik je zajedničko ubijanje. Osuđenika izvode na polje i kamenuju ga. Svako učestvuje u ubijanju. Krivac pada pogođen kamenjem svih ljudi. Niko nije izabran za krvnika, ubija cela zajednica. Kamenje predstavlja zajednicu, ona je znak njene odluke i njenog čina. Čak i tamo gde kamenovanje više nije uobičajeno, još uvek postoji sklonost prema zajedničkom ubijanju. S ovim se može uporediti spaljivanje. Vatra deluje u ime gomile koja je osudila žrtvu na smrt. Nju sa svih strana zahvataju plameni jezici. Žrtvu, moglo bi se reći, dohvataju i ubijaju sa svih strana. U religijama u kojima postoji pakao ovome se pridružuje i još nešto. Smrti u plamenu – vatra je, naime, jedan od simbola za masu – pridružuje se ideja progonstva, odnosno proterivanja u pakao i izručenje neprijateljima u paklu. Plamen pakla zahvata zemlju i jeretike koji na njoj žive.

Kad se žrtva ubija strelicama, ili kad osuđenog na smrt strelja odred vojnika, smaknuće vrši posebna grupa koja predstavlja zajednicu. Pri zakopavanju ljudi u mravinjake, koje nam je poznato iz Afrike i drugih krajeva, neprijatni zadatak prepušta se mravima, koji predstavljaju mnogobrojnu masu.

Sve forme javnog pogubljenja potiču od starog običaja zajedničkog ubijanja. Pravi je krvnik masa koja se skuplja oko gubilišta. Ona odobrava predstavu, ona užurbano pristiže iz daljine da bi mogla posmatrati predstavu od početka do kraja. Ona želi da se to desi, i ne bi htela da joj žrtva pobegne. Izveštaj o osudi Hrista izražava suštinu tog procesa: „Razapnite ga!“ – uzvik je mase. Ona je stvarni, aktivni element, i u neko drugo vreme ona bi se sama pobrinula za izvršenje kazne i kamenovala Isusa Hrista. Sud, koji se obično odvija pred ograničenom grupom ljudi, zastupa veliku masu koja prisustvuje smaknuću. Smrtna presuda, koja je izrečena u ime prava, zvuči apstraktno i nestvarno, postaje stvarna tek kada je izvrši masa, jer ona je izrekla presudu, a pod javnošću prava se, zapravo, podrazumeva masa.

U srednjem veku smaknuća su se vršila sa raskošnom pompom i odvijala su se što je sporije moguće. Događalo se da žrtva opominje posmatrače strastvenim govorima, jer je zabrinuta za njihovu sudbinu. Oni nipošto ne smeju slediti njen primer. Žrtva im predočava u kom pravcu vodi čoveka takav život. Briga žrtve laska posmatračima. Žrtvi to može pružiti zadovoljstvo – da među njima poslednji put stoji, kao neko, jednak njima, pravednik kao što su oni, čovek koji zajedno s njima odbacuje i osuđuje svoj sopstveni raniji život. Kajanje zločinca ili nevernika suočenog sa smrću, što sveštenici nastoje da postignu svim sredstvima, ima, osim navodnog cilja spasa duše, i ovaj smisao: da pripremi masu hajke za prelaz u buduću masu svečanosti. Svako treba da dobije potvrdu za svoje dobre namere i da veruje u nagradu koja ga očekuje na drugome svetu.

U razdobljima revolucija smaknuća se ubrzavaju. Pariski krvnik Samson ponosan je na to što je njegovim pomoćnicima dovoljan „minut po osobi“. Veliki deo grozničavog raspoloženja mase u takvim vremenima proizilazi iz brzog sleda bezbrojnih pogubljenja. Masi je važno da joj krvnik pokaže glavu ubijenog. To, i ništa drugo, je trenutak rasterećenja. Kome god da je glava pripadala, taj je u tom trenutku degradiran, i u tom kratkom trenutku u kojem zuri u masu – on je samo glava kao i sve druge. Ona je mogla stajati na ramenima kralja – u munjevitom procesu degradiranja kralj je pred očima svih izjednačen sa ostalima. Masa koja se ovde sastoji od glava koje zure postiže osećaj jednakosti u onom trenutku kada odrubljena glava počne da zuri u nju. Što je pogubljeni bio moćniji, što je veća bila distanca koja ga je pre delila od nje, to je veće uzbuđenje pri rasterećenju. Ako se radilo o kralju, ili nekom sličnom vlastodršcu, onda se tome pridružuje zadovoljstvo zbog preokreta. Pravo krvave pravde, kojom je on ranije raspolagao tako dugo vremena, primenjeno je na njega samog. Ubili su ga oni koje je on prethodno osuđivao na smrt. Ne treba potcenjivati značaj ovoga preokreta – postoji, naime, jedna forma mase koja se stvara samo zahvaljujući preokretu.

Učinak glave koja se pokazuje gomili nipošto se ne iscrpljuje u rasterećenju. Kad pripadnici mase sa ogromnom silinom prepoznaju glavu kao jednu od svojih, kada ona, takoreći, padne među njih, i više nije ništa drugo nego oni sami, izjednačujući ih sve, onda svaki od njih u toj glavi vidi sebe. Odrubljena glava predstavlja pretnju. Oni, koji su s takvim zadovoljstvom gledali u mrtve oči, ne mogu se više osloboditi ove slike. Budući da glava pripada masi, ona je sama pogođena njenom smrću. Ona je raspoložena i preplašena na neki tajanstven način. Masa se počinje raspadati. To je neka vrsta bekstva od glave, bekstva u kojem se ona razilazi.

Masa hajke, dokopavši se svoje žrtve, raspada se izuzetno brzo. To je činjenica dobro poznata ugroženim moćnicima. Oni masi dobacuju neku žrtvu da bi sprečili njen rast. U tu su svrhu izvedena mnoga politička smaknuća. S druge strane, vođe radikalnih stranaka često uopšte nisu svesni toga da postizanjem svoga cilja, javnog pogubljenja nekog opasnog neprijatelja, više štete sebi nego protivničkoj strani. Može im se dogoditi to da se, nakon takvog smaknuća, masa njihovih pristalica razbeži i da nikada više ne dosegne svoju staru snagu. O razlozima za ovaj preokret biće više reči kada budemo govorili o čoporima, a naročito o čoporu oplakivanja.

files.php4-3

Photo: Stock

Zazor od zajedničkog ubijanja novijeg je datuma, ali ne treba ga potcenjivati. I danas svi učestvuju u javnim smaknućima, ali preko novina. Samo što je to učestvovanje daleko udobnije. Čovek sedi u miru svoje kuće i može se, suočen sa stotinama pojedinosti, zadržati kod onih koje ga naročito uzbuđuju. On izražava svoje odobravanje tek kada je sve gotovo. Ni najmanji trag krivice ne kvari mu užitak. On nije ni za šta odgovoran – niti za presudu, niti za svedoke, niti za njihove iskaze, a pogotovo ne za novine, koje su izveštaj štampale. Čovek o tome zna više nego što je znao u ranijim vremenima, kada je satima morao ići ili stajati da bi, na kraju, video samo malo. Masa hajke održala se u životu u, doduše, ublaženom obliku kao publika čitalaca novina. Ali, zbog svoje distance koju ima prema događajima, ona je još neodgovornija, čak bismo mogli reći da je čitalačka publika masa hajke u svom najodvratnijem i istovremeno najstabilnijem obliku. Budući da se čak ne mora ni okupljati, ona izbegava raspadanje, dok se za raznovrsnost pobrinulo svakodnevno izlaženje novina.

Mase bekstva
Masa koja beži stvara se pojavom pretnje. Za nju je karakteristično da sve povlači za sobom – da sve beži. Opasnost koja preti zajednička je za sve. Opasnost se koncentriše na jednom određenom mestu. Ona ne pravi nikakve razlike. Može da ugrožava stanovnike jednog grada koji su pripadnici jedne vere, ili sve koji govore jednim jezikom.

Ljudi beže zajedno zato što se tako brže beži. Motiv je isti, energija jednog povećava energiju drugog, ljudi guraju jedni druge u istom pravcu. Sve dok su ljudi zajedno, osećaju da je opasnost podeljena. Praiskonska je predstava da je opasnost koncentrisana na jednom mestu – dok se neprijatelj dočepa jednog, drugi mogu da mu umaknu. Krila su prilikom bekstva otvorena, ali razvučena, tako da nije verovatno da će opasnost istovremeno pogoditi sve. U takvoj gomili svako misli da sam nije žrtva. Budući da je cilj kretanja svih spas, svaki pojedinac prožet je osećanjem dostižnosti tog cilja.

Kod masovnog bekstva najupadljivija je snaga njegove usmerenosti. Masa se takoreći potpuno pretvorila u određeni pravac koji je u suprotnom smeru od opasnosti. Budući da je važan jedino cilj, koji za ljude znači spas, put koji vodi do njega, distance koje su ranije postojale među ljudima postaju irelevantne. Ovde se, iznenada, mogu naći zajedno vrlo čudnovata i različita stvorenja koja se nikada nisu približila jedni drugima. U begu se, doduše, ne ukidaju razlike među njima, ali se ukidaju sve distance. Od svih formi mase, masa bekstva je najobuhvatnija. Međutim, neujednačena slika koju pruža masa u bekstvu nije određena samo učestvovanjem svih bez izuzetka. Ona postaje još složenija zbog različitih brzina kojom se ljudi daju u beg. Među njima ima mladih, starih, jakih, slabih, manje ili više opterećenih. Šarolikost ove slike može zbuniti posmatrača koji stoji sa strane. Ona je slučajna i – ako se uporedi sa nadmoćnom snagom usmerenosti – potpuno beznačajna.

Energija bekstva se uvišestručuje ako se učesnici uzajamno poznaju: dok je dopušteno druge gurati napred, nipošto nije dopušteno izgurati ih. U trenutku kada pojedinac počne misliti samo na sebe, a one oko sebe doživljavati kao puku prepreku, karakter masovnog bega se pretvara u svoju suprotnost – on se pretvara u paniku, u borbu pojedinca protiv svih koji mu stoje na putu. Do preokreta najčešće dolazi onda kada se neprestano ometa pravac bega. Dovoljno je da se masi prepreči put da bi ona pojurila u drugom pravcu. Ako se put neprestano preprečuje, onda ona ubrzo više ne zna kuda treba da se okrene. Masa više ne zna svoj pravac kretanja i zbog toga gubi svoju konsistentnost. Opasnost, koja je masu dosada ubrzavala i ujedinjavala, suočava sada pojedinca s drugima kao neprijateljima, jer svako pokušava spasti sebe.

Za razliku od panike, masovni beg crpi svoju energiju iz jedinstva i sve dok se masa ne može rasterati, sve dok ustraje u svojoj nepodeljenosti i sve dok ostaje moćna struja koja se ne deli, strah koji je tera ostaje podnošljiv. Kad krene svojim tokom, masovni beg se počinje odlikovati izvesnim osećanjem uzvišenosti – radi se o osećanju uzvišenosti zajedničkog kretanja. Niko nije manje ugrožen od drugih i, mada svako trči ili jaše iz petnih žila da bi stigao na sigurno mesto, on ipak ima svoje mesto u celini, mesto koje poštuje i kojeg se drži usred sveopšteg meteža.

Tokom bega, koji može trajati danima i nedeljama, neki zaostaju, bilo zbog toga što ih izdaju snage ili zbog toga što ih pogađa neprijatelj. Onaj ko je pogođen postaje žrtva prinesena opasnosti. Sudbina koja ga je zadesila ne pogađa ostale. Ma koliko je pojedinac bio važan drugima kao saučesnik u bekstvu, kada biva pogođen – postaje još važniji. Pogled na njega daje onemoćalima snagu za daljnji beg. On je bio slabiji od njih, pa se opasnost okomila na njega. Izolacija u kojoj on ostaje, i u kojoj ga ostali još kratko vreme mogu videti, povećava ovima vrednost njihovog jedinstva. Ne može se dovoljno naglasiti značaj palog saučesnika za konsistentnost bekstva.

 

files.php4-5Prirodni kraj bekstva je dostizanje cilja. Čim oseti da je na sigurnom, masa se ponovo razilazi. Opasnost se, međutim, može ukinuti na njenom izvoru. Kad se proglasi primirje, grad iz kojeg su ljudi pobegli više nije ugrožen. Oni se vraćaju odvojeno, iako su bežali zajedno; svi su isto onako odvojeni kao što su i ranije bili. Postoji, međutim, još i treća mogućnost. Možemo je nazvati presušivanjem bekstva u pesku. Cilj je predaleko, a okolina neprijateljska, ljudi su izgladneli, postaju slabi i klonuli. Ne samo jedan, već stotine i hiljade njih – padaju. Ovo fizičko raspadanje nastupa postupno, a izvorno kretanje održava se beskonačno dugo. Ljudi puze napred i onda kada je nestao i poslednji izgled za spas. Od svih oblika mase, najžilavija je masa koja beži, jer i poslednji učesnici ostaju zajedno do poslednjeg trenutka.

Ima zaista mnogo primera masovnog bekstva. Naše vreme je postalo vrlo bogato ovakvim primerima. Pre iskustva svetskih ratova, čovek bi najpre pomislio na sudbinu Napoleonove velike armije prilikom njenog povlačenja iz Rusije. To je izvanredan primer: sastav ove vojske, koju su sačinjavali ljudi iz različitih zemalja, različitih jezika, užasna zima i ogromna udaljenost koju je većina prešla peške – to je povlačenje koje se moralo izroditi u masovno bekstvo koje je poznato u svim pojedinostima.

Bekstvo čitave jedne metropole svet je prvi put doživeo kada su se Nemci 1940. približili Parizu. Ovaj poznati „egzodus“ nije trajao dugo, jer je vrlo brzo sklopljeno primirje. Ali, intenzitet i opseg ovog kretanja je bio takav da je za Francuze postao zajednička uspomena iz Drugog svetskog rata od centralne važnosti.

Nije potrebno gomilati primere iz novijeg vremena. Oni su živi u sećanjima svih nas. Ipak, čini se da je vredno istaći da je masovno bekstvo ljudima već bilo poznato i onda kada su živeli zajedno u sasvim malim grupama. Ono je igralo ulogu u njihovim predstavama još pre nego što je to bilo moguće u brojčanom smislu. Setimo se samo verzije eskimskog šamana: „Nebeski prostor ispunjen je golim bićima koja putuju kroz vazduh. Ljudi, goli muškarci, gole žene, koji putuju ovamo i raspiruju oluju i snežnu mećavu. Čujete li kako huje? Šume kao lepet krila velikih ptica gore u vazduhu. To je strah golih ljudi, to je beg golih ljudi!“

Mase zabrane
Posebnu vrstu mase stvara zabrana. Mnogi ljudi ne žele više da rade ono što su do sada radili kao pojedinci. Zabrana je iznenadna – oni je nameću sami sebi. To može biti neka stara zabrana koja je već pala u zaborav, ili neka koja se s vremena na vreme obnavlja. Ali, to može biti i potpuno nova zabrana. U svakom slučaju, ona deluje ogromnom silom. Bezuslovna je kao zapovest, ali je kod zabrane odlučujući njen negativni karakter. Uprkos tome što može zadobiti privid spoljašnjosti, ona uvek dolazi iznutra. Zabrana uvek potiče iz neke potrebe onih koje pogađa. Čim je zabrana izgovorena, masa počinje da se stvara. Ljudi oklevaju da čine ono što od njih svet očekuje. Odjednom nipošto ne žele da rade ono što su do sada bez mnogo ustezanja radili, kao da je to prirodno, kao da im ne pada teško. Njihovu uzajamnu pripadnost moguće je spoznati u njihovoj odlučnosti da se kolebaju. Negativnost zabrane masa spoznaje u trenutku njenog rađanja i ona ostaje dominantna karakteristika sve dok masa postoji. Iz tog razloga moglo bi se govoriti o negativnoj masi. Nju stvara otpor: zabrana je njena jedina granica i brana. Ništa ne može preći tu granicu ili probiti tu branu.
Jedan čovek nadgleda drugog da bi video da li je on još uvek deo te brane. Onaj ko popusti i prekrši zabranu biva kažnjavan od strane drugih.

U naše vreme najbolji primer za negativnu masu ili masu zabrane je štrajk. Radnici su navikli da redovno i u određeno vreme vrše svoj posao. Njihov se posao razlikuje, jedan mora da radi ovo, a drugi nešto sasvim drugo. Ipak, oni dolaze na posao u isto vreme i u isto vreme napuštaju svoje radno mesto. Jednaki su s obzirom na zajednički trenutak počinjanja i završavanja radnog vremena. Većina obavlja rad rukom. Oni su bliski još po nečemu, a to je da za svoj rad dobijaju naknadu. Ipak, budući da im se posao razlikuje, razlikuje se i nadnica. Njihova jednakost, kao što se vidi, nije dalekosežna. Ona sama nije dovoljna da dovede do stvaranja mase. Kada, međutim, dođe do štrajka, radnici postaju na jedan određeniji način jednaki – po odbijanju da dalje rade. Čovek postaje u potpunosti obuzet ovim otporom. Zabrana rada stvara jedno akutno raspoloženje koje omogućuje otpor.

 

files.php4-6

Photo: Stock

Momenat obustave rada je značajan trenutak, slavljen u radničkim pesmama. Osećanju olakšanja koji nastupa sa štrajkom doprinosi mnogo toga. Fiktivna jednakost radnika o kojoj se priča, ali koja se u stvarnosti svodi na to da za rad svi upotrebljavaju ruke, odjedanput postaje stvarna. Sve dok su radili, morali su raditi različite stvari koje su im bile zadate. Tog trenutka kada obustavljaju rad svi rade isto. Čini se kao da su svi spustili ruke u istom trenutku, kao da moraju sve snage trošiti na to da ih više ne podignu, bez obzira na to koliko su gladni. Obustava rada čini radnike jednakim. Njihovi zahtevi, kada se uporede sa učinkom ovoga trenutka, gube na težini. Cilj štrajka može biti povećanje nadnice, i sigurno je da se, s obzirom na ovaj cilj, štrajkači osećaju jedinstveni. Ali, sam cilj nije dovoljan da ih pretvori u masu.

Ruke koje se spuštaju deluju zarazno na druge ruke. Celoj zajednici se pokazuje da one ne rade. Štrajk, koji se, zahvaljujući „simpatijama“ dalje širi, onemogućuje i drugima, koji isprva nisu mislili na obustavu, da obavljaju svoj posao. Smisao štrajka je u tome da niko ne treba da radi sve dok radnici ne rade i – što u većoj meri uspevaju da ostvare svoju nameru, to su veći izgledi na pobedu u štrajku.

U okviru samoga štrajka važno je da se svako drži parole o zabrani. Iz same mase spontano se stvara jedna organizacija. Ona ima funkciju države koja nastaje potpuno svesna kratkotrajnosti svog života. U njoj važi samo nekoliko zakona, koji se, međutim, najstrože poštuju. Stražari čuvaju prilaze do mesta s kojeg je potekla njihova akcija – radno mesto je zabranjeno područje. Zabrana pod kojom se nalazi radno mesto ukida njegovu svakodnevnost, prozaičnost i daje mu posebno dostojanstvo. Odgovornost koju radnici za njega snose pretvara ga u vlasništvo svih. Kao takvo, ono je ispunjeno višim smislom i uživa posebnu zaštitu. Ono ima u sebi, u svojoj praznini i tišini, nešto sakralno. Svako ko mu se približi mora položiti računa o svojim namerama. Ko dolazi sa profanim namerama – ko hoće da radi, postaje neprijatelj ili izdajnik.

Organizacija se brine za pravednu raspodelu životnih namirnica ili novca. Zalihe treba da traju što je moguće duže. Važno je da svako dobije jednako malo. Jačem neće pasti na pamet da zatraži više. Čak i lakom čovek postaje umeren. Budući da obično ima vrlo malo za sve, i da se raspodela odvija pošteno, odnosno javno, ona već i svojim načinom doprinosi jačanju ponosa mase na svoju jednakost.

Takva organizacija ima u sebi nešto ozbiljno i vredno poštovanja. Ovog osećanja odgovornosti i dostojanstva tvorevine koja je nastala iz same mase moramo se setiti svaki put kada se govori o divljaštvu mase i njenoj želji za razaranjem. Razmatranje mase zabrane je neophodno upravo zbog toga što pokazuje potpuno drukčije karakteristike mase, gotovo suprotne onima koje su uobičajene. Sve dok ostaje verna svojoj suštini, ova masa oseća odbojnost prema svakom razaranju.

files.php2Istina, nije lako održati je u ovom stanju. Ako stvari krenu loše, i oskudica dostigne nepodnošljive razmere, ali osobito ako se oseti napadnutom ili opkoljenom, negativna masa se obično pretvara u pozitivnu i aktivnu. Štrajkačima, koji su tako iznenada sami sebi zabranili uobičajene delatnosti svojih ruku, može nakon nekog vremena postati vrlo teško da ustraju u neaktivnosti. Čim osete da je jedinstvo njihovog otpora ugroženo, postaće skloni razaranjima, i to najpre razaranjima u sferi svoje sopstvene poznate delatnosti. Tu se javlja najvažniji zadatak organizacije. Ona mora očuvati čistoću karaktera mase zabrane i sprečiti svaku pozitivnu pojedinačnu akciju. Ona, takođe, treba da zna kad je došao trenutak da se ukine zabrana kojoj masa zahvaljuje svoje postojanje. Ako se njihov uvid podudara sa osećanjem mase, ona se sama mora rasformirati čim ukine zabranu.

Mase preokreta
„Dragi, dobri prijatelju, vukovi su oduvek proždirali ovce. Da li će ovaj put ovce proždirati vukove?“ Ova rečenica se nalazi u jednom pismu koje je za vreme Francuske revolucije gospođa Žilijen pisala svome sinu. Ona sadrži, svedena na sažetu formulu, suštinu preokreta. Dosad su malobrojni vukovi napadali mnogobrojne ovce. A sada je vreme da se mnogobrojne ovce okrenu protiv malobrojnih vukova. Zna se da ovce nisu mesožderi, ali uprkos prividnoj besmislenosti, ova rečenica je bogata značenjem. Revolucije su vremena u kojima dolazi do preokreta. Onima koji su dugo bili bespomoćni odjednom rastu zubi. Svojom mnogobrojnošću oni moraju nadoknaditi nedostatak iskustva u činjenju zlodela.

Preokret pretpostavlja raslojeno društvo. Razgraničenost određenih klasa, od kojih jedna ima više prava nego druga, mora postojati neko određeno vreme pre nego što nastane potreba za preokretom. Viša grupa poseduje pravo da izdaje naređenja nižoj, bilo zato što je osvojila njihovu zemlju i zavladala stanovnicima, bilo zato što je do razdvajanja došlo zbog unutrašnjih procesa.

Svaka zapovest ostavlja u onome kome je nametnuto da je izvrši bolnu žaoku. Kasnije će biti više reči o prirodi ovih žaoka koje su neuništive. Ljudi kojima se mnogo zapoveda i koji su puni takvih žaoka, osećaju snažan nagon za tim da ih se oslobode. Oslobađanje je moguće na dva načina. Jedan je da se naredbe koje su dobijene odozgo proslede podređenima koji su spremni da ove naredbe izvrše. S druge strane, ljudi mogu i svojim pretpostavljenima vratiti istom merom ono što su od njih dugo trpeli i gomilali u sebi. Pojedinac koji je slab i bespomoćan teško da će ikada imati sreću da mu se ovakva prilika ukaže. Ali, ako se mnogo njih okupi u masi, moglo bi im uspeti ono što im je kao pojedincima bilo nemoguće. Zajedno se mogu okrenuti protiv onih koji su im do tada naređivali. Revolucionarnu situaciju možemo posmatrati kao stanje takvog preokreta, a masu, čije se rasterećenje uglavnom sastoji u zajedničkom oslobađanju od žaoka naredbi, možemo nazvati masom preokreta.

 

files.php4-8Početkom Francuske revolucije smatra se napad na Bastilju. Revolucija je, međutim, počela već ranije jednim krvoprolićem među zečevima. U maju 1789. sastali su se predstavnici pokrajina u Versaju. Oni su raspravljali o ukidanju feudalnih prava, među kojima je bilo i pravo plemstva na lov. Mesec dana pre napada na Bastilju, 10. juna, Kamij Demulen, koji je kao poslanik učestvovao u raspravi, pisao je u jednom pismu svom ocu: „Bretonci za sada sprovode neke stavke iz svoje knjige žalbi. Ubijaju golubove i divljač. U ovom kraju pedeset mladića sprovodi neviđen pokolj među zečevima i kunićima. Tvrdi se da su pred očima čuvara ubili četiri do pet hiljada divljači u dolini Sen Žermen“. Pre nego što se usude da napadnu vukove, ovce napadaju zečeve. Pre preokreta koji se okreće protiv samih pretpostavljenih, ljudi se okreću protiv najnižih koji nisu opasni, protiv životinja koje se love.

Pravi događaj je dan Bastilje. Ceo grad se opskrbljuje oružjem. Pobuna je uperena protiv kraljevskog sudstva utelovljenog u napadnutoj i osvojenoj tvrđavi. Oslobađaju se zarobljenici, koji se potom pridružuju masi. Zajedno sa svojim pomoćnicima smaknut je i guverner koji je bio odgovoran za odbranu Bastilje. Na ulične svetiljke vešaju se i lopovi. Bastilja je sravnjena sa zemljom, nije ostao ni kamen na kamenu. Sudstvo u oba svoja glavna aspekta – smrtnoj kazni i pomilovanju – prelazi u ruke naroda. Tako je preokret privremeno završen.

Ova vrsta mase stvara se pod najrazličitijim uslovima. To mogu biti ustanci robova protiv gospodara, vojnika protiv oficira, obojenih protiv belaca koji žive u njihovoj sredini. Ali, uvek su duže vreme jedni izvršavali naredbe drugih. Pobunjenike podstiču na delovanje njihove žaoke, stoga uvek treba da prođe izvesno vreme pre nego što se počne s delovanjem.

Veliki deo onoga što se zapaža na površini revolucije odvija se već kod masâ hajke. Organizuje se lov na pojedince, ljude koje, kad ih uhvate, svi zajedno ubiju, nakon suđenja ili bez presude. Ali, to nipošto ne znači da se revolucija sastoji iz ovoga. Stvar ne završava sa masama hajke, jer njima vrlo brzo dolazi prirodan kraj. Preokret koji je jednom započeo stalno se nastavlja. Svako nastoji da dođe u položaj u kojem se može osloboditi svojih žaoka – a svako poseduje mnoštvo njih. Masa preokreta je proces koji zahvata celo društvo, koji se, iako možda na samom početku ima uspeha, ipak okončava vrlo sporo i teško. Kao što se brzo razilazi masa hajke – budući da se nalazi na površini – isto se tako sporo odvija preokret koji dolazi iz dubine, u mahovima.

Preokret, međutim, može biti još mnogo sporiji – on može biti predmet obećanja onoga sveta. „Oni koji su poslednji, biće prvi.“ Između ovog poretka i onog stoji smrt. Na drugom svetu čovek će ponovo živeti. Onaj ko je ovde bio najsiromašniji i koji nikakvo zlo nije učinio, na drugome svetu vredi najviše. On egzistira kao novi čovek u boljem položaju. Verniku je obećano oslobađanje od žaoka, ali ništa se pobliže ne govori o okolnostima ovoga oslobađanja. Kada svi budu kasnije na okupu u onostranosti, o masi kao supstratu ovog preokreta ne kaže se zapravo ništa.

U centru ove vrste obećanja stoji misao vaskrsavanja. Jevanđelje izveštava o slučajevima u kojima je Isus vaskrsavao ljude u ovom svetu. Propovednici čuvenih revival-pokreta u anglosaksonskim zemljama primenjivali su na svakojake načine ovaj učinak smrti i vaskrsavanja. Okupljenim grešnicima pretili su najstrašnijim mukama u paklu, tako da su ovi zapadali u stanje neopisivog straha. Pred sobom su videli plameno jezero i sumpor i ruku Svevišnjeg koji se spremao da ih baci u strašan ponor. Za jednoga od tih propovednika kaže se da je učinak svojih žestokih opomena povećavao izobličavanjem lica i grmljavinom svoga glasa. Ljudi su pristizali iz mesta koja su 40–50–100 milja udaljena da bi čuli ove propovednike. Muškarci su dovodili svoje porodice u natkrivenim kolima i opskrbljivali se posteljinom i hranom za nekoliko dana. Oko 1800. godine jedan je deo države Kentaki zapao u stanje ovakve grozničavosti zahvaljujući jednoj takvoj skupštini. Skupštine su se održavale na otvorenom jer nijedna zgrada tadašnjih Sjedinjenih Američkih Država nije mogla da primi tako ogromnu masu. U avgustu 1801, na skupu u Kejn Ridžu, okupilo se 20.000 ljudi. Sećanje na ovaj skup u Kentakiju nije se ugasilo ni čitav vek posle toga.

Propovednici su zastrašivali slušaoce tako dugo dok ovi ne bi popadali i ostajali ležati kao mrtvi. Pretilo im se božjim zapovestima. Od ovih zapovesti dali bi se u beg i potražili spas u nekoj vrsti prividne smrti. Propovednik bi svesno i jasno izrekao svoju nameru da ih želi srušiti. Sve je izgledalo kao na bojnom polju. I desno i levo čitavi su redovi padali na zemlju. Ovo poređenje sa bojnim poljem isticali su sami propovednici. Smatrali su da je najveći užas neophodan za moralni preokret koji su želeli da izazovu. Uspeh propovedi meren je brojem „palih“. Jedan očevidac, koji je to tačno beležio, izveštava da je tokom ovog višednevnog skupa tri hiljade ljudi, gotovo šestina svih prisutnih bespomoćno ležala na zemlji. Svi koji su pali odneseni su u obližnju prostoriju iza skupštine. Sve vreme je više od polovine poda bilo pokriveno ljudima koji su tamo ležali. Mnogo, veoma mnogo ljudi je tamo satima mirno ležalo i nije bilo u stanju da se pomakne, niti da progovori. Ponekad bi na nekoliko trenutaka dolazili k svesti i duboko uzdisali, da bi potom ispustili prodoran krik ili izrekli usrdnu molitvu kao zahvalnost za milost što su još živi.

Neki su lupali petama o pod, drugi su vikali kao u smrtnim mukama i bacakali se kao ribe žive izvučene iz vode. Neki su se satima kotrljali po podu. Bilo je nekih koji bi iznenada skočili preko govorničkih bina i klupa uzvikujući: „Izgubljen! Izgubljen!“, i otrčali potom u šumu.

Kad su oni koji su pali došli ponovo k sebi, bili su to drugi ljudi. Ustali bi i povikali: „Spas!“ Bili su preporođeni i mogli su početi dobar i čist život. Svoj stari grešni život ostavili su za sobom. Preobraćenje je, međutim, samo onda bilo uverljivo ako mu je prethodila neka vrsta smrti.

Bilo je i manje ekstremnih pojava, čiji je smisao bio isti. Jedna je cela skupština briznula u plač. Mnogi ljudi su počeli da se nekontrolisano grče. Neki, obično grupe od četvoro ili petoro, počeli bi lajati kao psi. Nakon nekoliko godina, kada je uzbuđenje poprimilo blaže oblike, najpre je pojedince, a onda celi skup, spopadao „sveti smeh“.

Sve što se događalo – događalo se u masi. Jedva da su poznate forme koje su napetije i čiji je stepen uzbuđenosti viši nego što su ove.

Preokret kojem se ovde teži razlikuje se od revolucije. Ovde se radi o odnosu ljudi prema božjim zapovestima. Oni su do sada radili protiv boga. Ali, sada ih je obuzeo strah od njegove kazne. Taj strah, koji propovednik pojačava na sve moguće načine, tera ih u stanje besvesnosti. Pretvaraju se da su mrtvi, kao životinje u bekstvu; njihov strah je toliki da od njega gube svest. Kad se osveste, izražavaju spremnost da se drže božjih zapovesti i zabrana. Zato se maksimalno intenzivirani strah postavlja pred neposrednu kaznu. Radi se, takoreći, o procesu pripitomljavanja. Čovek dopušta da ga propovednik ukroti, on postaje poslušni sluga božji.

files.php2-3Ovaj je proces upravo suprotan onom koji se odvija u revoluciji, a koji smo protumačili ranije. Tamo je bilo reči o oslobađanju od žaoka koje su u potpunosti opteretile pojedinca tokom njegove dugotrajne potčinjenosti nekoj vlasti. Ovde se radi o novom podvrgavanju božjim zapovestima, dakle o spremnosti da se na sebe dobrovoljno preuzmu sve one žaoke koje bi ovo potčinjavanje moglo da stvori. Ovim procesima zajednička je samo činjenica preokreta, a duševna pozornica na kojoj se zbivaju – i u ovom i u onom slučaju – su mase.

Mase svečanosti
Petu vrstu masa nazvao bih masama svečanosti.
Na ograničenom prostoru ima mnogo ljudi i svi oni koji se na tom određenom području kreću mogu da učestvuju. Plodovi bilo koje kulture izloženi su velikim gomilama. Tu leži stotinu svinja vezanih u jednom nizu. Naslagana su brda voća. U ogromnim posudama pripremljeno je omiljeno piće koje čeka na uživaoce. Ima više nego što bi svi zajedno mogli potrošiti, i sa svih strana pridolaze ljudi koji dolaze da bi trošili. Oni uzimaju sve dok ičega ima, pa se čini kao da ovom nema kraja. Ima obilje žena za muškarce i obilje muškaraca za žene. Ništa i niko ne preti i niko ljude ne tera u bekstvo. Za vreme svečanosti zajamčen je život i užitak. Mnoge zabrane i razlike su ukinute, dopušta se i omogućuje neobična bliskost. To je atmosfera opuštanja a ne rasterećenja za svakog pojedinca. Ne postoji cilj koji bi za sve bio isti i koji bi morali svi zajedno ostvariti. Svečanost je cilj i on je već ostvaren. Gustina je velika, a jednakost je dobrim delom stvar proizvoljnosti i uživanja. Ljudi se mešaju, a ne kreću se jedan pokraj drugoga. Stvari, koje tu stoje nagomilane, i od kojih nešto dobijaju, čine suštinski deo zgusnutosti, njeno jezgro. Te su stvari ljudi najpre sakupili, a tek onda, kada su sve skupljene, oko njih se okupljaju ljudi. Ponekad prođu i godine pre nego što sve bude prisutno i možda se mora pretrpeti dugi period odricanja radi ovog kratkotrajnog izobilja. Ali, čovek živi imajući pred očima upravo ovaj trenutak koji svesno priprema. Neki, koji se inače retko viđaju, svečano se i zajednički pozivaju. Susreti pojedinih grupa obeležavaju se posebno i naglo povećavaju opšte veselje.

U toj situaciji određenu ulogu igra i osećaj da se zajedničkim uživanjem u ovom slavlju obezbeđuju i mnoga druga kasnija slavlja. Ritualnim plesovima i predstavama obnavlja se sećanje na ranije prilike iste vrste. Njihova je tradicija sadržana u sadašnjosti ovoga slavlja. Bez obzira na to da li se slavi sećanje na začetnika ovih svečanosti, ili mitski začetnici užitaka kojima se čovek raduje, ili preci, ili jednostavno bogati pokrovitelji kao što je to slučaj u kasnijim daleko suzdržanijim društvima, pojedincu se u svakom slučaju jamči buduće ponavljanje sličnih događaja. Jedno slavlje priziva drugo i zahvaljujući obilju stvari i ljudi, širi se život.

(KRAJ)

Izvor:e-novine.com

Zahvaljujem se g-dinu Tomislavu Markoviću iz E- novina, za ljubaznost da delove iz knjige „MASA i MOĆ“ Elijasa Kenetija objavim na TAMOiOVDE.

Priredio:Bora*S