KO JE „KRIV“ ZA (NE)USPEH…

tamoiovde-logo

Jedna od najistaknutijih karakteristika ljudskih bića jeste potreba da objasne stvari oko sebe i da utvrde uzroke. Da odgovore na pitanje „Zašto?“. Neko bi rekao da smo prave mašine u potrazi za smislom i razlozima. „Zašto su to uradili? Zašto nisam uspeo/la bolje da obavim posao? Zašto ne mogu da se kontrolišem?“ I tako svakog dana nebrojeno puta.

Ne ulazeći u razmatranje zašto je to tako, činjenica je da imamo snažnu potrebu da razumemo i objasnimo šta se dešava u našem svetu. Ovo otvara mnoga zanimljiva pitanja. Koliko su naša objašnjenja realistična? Od čega zavisi kakvo ćemo objašnjenje dati? Koji faktori utiču na to? Da li su urođeni ili naučeni?…

Još je važnije shvatiti da sama objašnjenja imaju značajan uticaj na naše buduće ponašanje. Kako?

Najpre, hajde da vidimo koji su osnovni principi na osnovu kojih funkcioniše naše objašnjavanje događaja i njihovih posledica, situacija, naših i tuđih ponašanja.

Prvo, dva su osnovna načina na koji objašnjavamo neki događaj (naše ili tuđe ponašanje). Jedan je kada smatramo da smo mi, naše karakteristike i ponašanje, direktno odgovorni za nešto. Na primer, učenik koji dobije odličnu ocenu na testu može pomisliti: „Isplatilo mi se što sam toliko učio/la“, „Baš sam dobar/a u ovom predmetu“…

Drugi tip objašnjenja može biti: „Baš je bio lak test“, „Nastavnik stvarno dobro objašnjava“, odnosno, uzroci za dobru ocenu pronalaze se u spoljašnjim okolnostima.

Jasno je da će od načina na koji smo odredili vezu između događaja i uzroka u velikoj meri zavisiti naše buduće ponašanje.

Možemo reći da svi mi želimo da postignemo uspeh, odnosno izbegnemo neuspeh. Način na koji određujemo uzroke uspeha ili neuspeha ukazuje na način kako doživljavamo sebe i svoje mogućnosti. Ovo dalje utiče i na našu motivaciju jer su ljudi retko motivisani da ulože napor ukoliko procene da ishod malo zavisi od njih samih.

Bilo da uspemo ili ne, razloge za to najčešće nalazimo u naporu koji smo uložili, našim ličnim karakteristikama, težini zadatka ili sreći.

Tri glavne karakteristike svakog objašnjenja (atribucije) jesu:

lokus kontrole (da li su uzroci unutar pojedinca ili spoljašnji)

stabilnost i trajanje (kako ih osoba doživljava u kontekstu vremena)

mogućnost uticaja na njih (koliko je osoba u stanju da ih promeni)

Na ovaj način možemo proceniti najčešće razloge kojima objašnjavamo ishode. Tako, možemo reći da su uloženi napor i lične karakteristike unutrašnji, a težina zadatka i sreća spoljašnji faktori.

Lične karakteristike i težina zadatka su nešto što većina ljudi opaža kao veoma stabilan faktor, dok se sreća i uloženi napor uglavnom doživljavaju kao promenjivi.

Na kraju, većina ljudi smatra da jedino može uticati na uloženi napor, a da su ostala tri faktora uglavnom van naše kontrole.

Međutim, ovo su samo pravilnosti na kojima se zasniva proces atribucije. U svakom individualnom slučaju može doći do značajnog odstupanja. Tako neki ljudi mogu doživljavati sreću kao ličnu karakteristiku, stepen ulaganja napora neko smatra stabilnim i nepromenljivim, a neko nestabilnim, i tako dalje.

U svakom slučaju, ljudska karakteristika da se događajima daje značenje i određuju uzroci bitno utiče na mnoge aspekte života. Posledice određenih dešavanja su uvek opažene kao pozitivne ili negativne. Na taj način one izazivaju odgovarajuće emocionalne reakcije poput ponosa, ili stida, razočarenja. Ovo dalje utiče na ponašanje osobe.

Na primer, ukoliko neki neuspeh doživimo kao posledicu nepromenjivih, unutrašnjih faktora (naše nesposobnosti) naša motivacija u sličnim situacijama može biti značajno umanjena. Osim toga, postoji povećan rizik sniženja samopoštovanja i tzv. „naučene bespomoćnosti“.

Ako, sa druge strane, uzroke uspeha/neuspeha vidimo u uloženom naporu raste verovatnoća da ćemo se u budućnosti više truditi i manja je opasnost da unapred odustanemo.

Na kraju, kada razmišljamo o razlozima i uzrocima dešavanja u našem životu,  potražimo ih prvo u nama i verujmo da možemo uticati na njih.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduse.com

________________________________________________________________

Advertisements

LJUTNJA I BES…

tamoiovde-logo

Čak i kada je slabog intenziteta ljutnja je jedna od emocija sa najsloženijim posledicama kako za pojedinca koji je oseća, tako i za okruženje. Može se reći da je ljutnja, a naročito bes jedna od društveno najnepoželjnijih emocija. Stoga psihijatri, psiholozi i savetnici na različite načine pokušavaju pomoći ljudima da upravljaju svojom ljutnjom i besom (da je razumeju, prepoznaju, kontrolišu, usmeravaju).

Jedna od glavnih ideja jeste da se akcenat stavi na ponašanje, odnosno ispoljavanje ljutnje. Tako postoje razni oblici tzv. ventilacije besa kroz ponašanja koja nisu ugrožavajuća ni za koga. Međutim, iskustvo govori da to predstavlja samo privremeno rešenje  i da nije dovoljno da bi se rešio problem.

Ljutnja (kao i sve ostale emocije) obuhvata telesne reakcije, misli i ponašanja koja su se formirala kroz duti vremenski period. Zato rešenje treba da uključi percepciju i interpretaciju, ponašanje i fiziološke reakcije. Tehnike relaksacije i ventilacije jesu korisne i dovode do olakšanja. Međutim, neophodno je da ih prati i razmatranje obrazaca mišljenja i tumačenja ukoliko se želi postići dugoročna promena u psihičkom funkcionisanju.

Ideja efikasne intervencije jeste da se:

pomogne osobi da prepozna i razume obrasce mišljenja koji generišu ljutnju i bes

osoba nauči tehnikama ventilacije i relaksacije kako bi se brzo smirila

osoba nauči novim oblicima ponašanja

U velikom broju slučajeva osoba koja se obrati za pomoć smatra da je ona jednostavno takva i da je ljutnja nešto što ne može da kontroliše. Veoma je važno razbiti ovu zabludu i omogućiti povratak osećanja kontrole.

Kako to postići?

Iako se nekom može činiti da je besan/a sve vreme i u svim situacijama, uvek je moguće otkriti tipične situacije i “okidače“ besa i ljutnje. Zato je prvi korak dobro upoznati svoju ljutnju:

Koji su najčešći okidači?

Koliko se često pojavljuje?

Koliko je ljutnja intenzivna?

Koliko ljutnja traje?

Kako se ponašamo u situaciji kada smo ljuti?

Ovo će brzo dovesti do toga da osoba uoči pravilnost u pojavljivanju ljutnje i besa. Na taj način će se demistifikovati intenzivna emocija i povećati mogućnost izbora da se reaguje na jedan ili drugi način.

Treba podsetiti da je ljutnja prirodna reakcija u situaciji kada procenimo da su naša prava, vrednosti i integritet ugroženi. Upravo ova procena jeste ono što snažno utiče na učestalost i intenzitet naše ljutnje. Ukoliko procenimo nečije ponašanje kao namerno i motivisano da nas povredi, bes će biti intenzivniji i dugotrajniji. Ova procena, naravno, nije apsolutna istina i stoga je veoma važno da budemo svesni da je to naš ugao gledanja i da za nečije ponašanje prema nama mogu postojati i druga objašnjenja.


vukovi (1)Osobe koje su hronično ljute obično interpretiraju postupke drugih ljudi kao „bezobzirne i sebične“ tako da njihov bes izgleda potpuno opravdan. Upravo u toj navici krije se i rešenje problema sa ljutnjom i besom. Potrebno je podstaknuti ih da prepoznaju usvojeni način razmišljanja i da uvide vezu sa emocionalnom reakcijom. Logička analiza uobičajenih obrazaca mišljenja i pomoć u izgradnji novih dovešće posredno do promena u učestalosti, intenzitetu i trajanju osećanja.

Na kraju, možemo zaključiti da moderne tehnike savetovanja osoba sa problemima kontrole besa obuhvataju prevenciju odnosno, izbegavanje pojave ljutnje promenama navika mišljenja, kontrolu intenziteta, kroz tehnike relaksacije i učenje novih oblika ponašanja kojima se izbegavaju impulsivne agresivne reakcije.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor: Odknjigedoduše

________________________________________________________________________________________

DA LI MORATE BITI SREĆNI…

tamoiovde-logo (1)

Mediji su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća pojedinca. Da li je svet uvek imao ovakav cilj?

Tekst: Danka Spasovski

happiness-wallpaper-4

Foto: kurld.com

Ako postavite pitanje „šta je sreća“, dobićete onoliko odgovora koliko ste osoba pitali. Međutim, ako pitate koliko je važno da se bude srećan, odgovori će biti ujednačeniji: većina pripadanika društava koji funkcionišu po modelima zapadne civilizacije odgovoriće da je sreća jedan od najvećih ideala, praktično vrednost podrazumevana sama po sebi.

Postoji čitav pravac, takoreći industrija literature namenjene dostizanju sreće i samoispunjenja. Pronalaženje sebe ili samoaktualizacija ima korene u terminima humanističke psihologije dvadesetog veka, onoj koja ja zauzela mesto ranije dominantnih, više determinističkih škola. Tako je ona osvežila verovanja o prirodi ljudske ličnosti, unoseći element samoizgradnje, za razliku od uverenja da je osoba određena svojim ranijim iskustvima, naročito onima iz detinjstva.

Industrija sreće

Rad na sebi i ispunjavanje svojih potencijala su u javnoj kulturi prerasli svoj prvobitni koncept, i formirali autonomni motiv dostizanja sreće i aktivnog osećanja zadovoljstva samim sobom. Terminologija skopčana s ovim doživljajima je i proaktivnost, optimizam, “pozitivna energija”; dok su promoteri ove vrste životnog stila takozvani “treneri obuke za život” (engl. life coach). Međutim, i van ove zvanično formirane delatnosti – mediji, marketing pa i umetnost su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća. Samo letimičnim pogledom naslovnih strana magazina, reklama na bilbordima ili televiziji, može se uočiti gotovo konstantno prisustvo sadržaja koji upućuju na sreću i zadovoljstvo, a koje često prati i motiv bezbrižnosti.

Ipak, svet nije uvek imao ovakav cilj, niti je u svim svojim delovima i danas usmeren ovakvim sistemom vrednosti. Značenje sreće se menjalo istorijski i među kuturama: mnogi istoričari se slažu da je u antičkim vremenima reč “sreća” označavala da “nekoga prati dobra sreća”, dok je u današnjem američkom društvu dominantno sreću tretirati kao nešto čime se upravlja. U Staroj Grčkoj se za sreću koristila reč “eudaimonia”, što raščlanjeno znači “eu” – dobar i “daimon” – bog, duh, demon. Složenica na taj način govori da onaj ko je srećan ima “dobrog duha” na svojoj strani, odnosno da je nečija sreća pod dejstvom taličnosti i bogova.

Međutim, već su se antički filozofi razmimoilazili u definisanju pojmova, pa je tako Aristotel u “Nikomahovoj etici” izložio da su za eudaimoniu neophodni spoljašnji uslovi i resursi, dok je kod Platona samo postojanje vrline kod osobe značilo biti srećan. Viđenje sreće kao sticaja srećnih okolnosti bilo je dominantno vekovima, a transformacija značenja započela je u Srednjem veku, pod uticajem religijskog učenja. Toma Akvinski je naglasio značaj ulaganja truda u proces eudaimonie, kao i da se u zemaljskom životu sreća može delimično dostići kroz milosrđe, nadu i veru. Tako se u odnosu na antičke mislioce koncept sreće izmenio u smislu da je može dostići svako ko je “božanski nadaren”, dok je kod starogrčkih filozofa eudaimonia bila “rezervisana” samo za mali broj izuzetno nadarenih pojedinaca.

Era prosvetiteljstva u XVIII veku pravi zaokret od religijskog pitanja “kako da budem spašen?” prema sekularnom “kako da budem srećan?”. Deklaracija nezavisnosti iz 1776. uključila je i tvrdnju da je težnja ka sreći – zajedno sa životom i slobodom – neotuđivo pravo pojedinca. Ubrzana industrijalizacija i ekonomski progres krajem XIX veka preusmerili su uzrok sreće od nečega izvan osobe, ka nečemu što je lično i moguće je dostići. Mnogi istoričari smatraju da je masovna kultura nastala dvadesetih godina XX veka u Sjedinjenim državama, prateći urbanizaciju, trendove u marketingu i pojavu potrošačkog društva. Do tog vremena negativne konotacije sreće koje su održavale moralne i religijske dogme, već su sasvim iščezle. Tako je sreća postala nešto što je dostižno svima, što se može usmeravati i kontrolisati.

Kros-kulturalna istraživanja pokazuju da se značenja sreće razlikuju i danas, u zavisnosti od regiona i jezika. U jednom istraživanju grupa naučnika iz SAD, Velike Britanije i Portugala analizirala je značenja reči “sreća” u rečnicima trideset zemalja. Pokazalo se da u čak 24 zemlje ova reč sadrži spoljašnje odrednice: dobra sreća, dobri uslovi života, sudbina. Samo u rečnicima Sjedinjenih država, Španije, Argentine, Ekvadora, Indije i Kenije nije uopšte bilo objašnjenja što se tiču faktora koje pojedinac ne može da kontroliše.

U masovnoj zapadnoj kulturi je inicijativa da se postigne srećno raspoloženje prisutna svakodnevno u reklamama, na ambalažama, omotima knjiga. Dejstvo “srećnih” poruka se dosta razlikuje od osobe do osobe: dok su neki ljudi preuzeli životnu filozofiju svakodnevnih afirmacija, a neki drugi povremeno koriste strategije za bolje raspoloženje ili su nezainteresovani, jedan broj ljudi ovakav stav doživljava problematičnim ili čak trpi njegov negativan uticaj. Tako, kad nešto postane norma, onda svako odstupanje može da vodi u osećanje neadekvatnosti i nezadovoljstvo sobom, ili da izazove kritiku i etiketiranje od strane drugih. Paradoksalno, zahtev prema sebi da se nužno i obavezno mora obezbediti osećanje zadovoljstva, u slučaju neispunjavanja vodi u nezadovoljstvo, dakle u nesrećnost – suprotnost tom zahtevu.

Društvene mreže su se pokazale kao izrazito efikasan medijator koncepta sreće (i obrnuto). Pinterest i Instagram već po samoj koncepciji sadržaja i forme (obrada slika putem filtera) predstavljaju selekcioniranost tema, odnosno modulaciju stvarnosti. Fejsbuk, međutim, nema ovakvu primarnu namenu, ali se pokazalo da su percepcije drugih osoba na ovoj mreži u manjoj ili većoj meri iskrivljene u odnosu na stepen i vrstu informacija koje neko deli o sebi: pretežno se prikazuju srećni trenuci s dragim osobama, prijateljima u provodu, sa putovanja ili drugih situacija koje nisu svakodnevica.

Istraživanja su pokazala da je uključenost u te sadržaje direktno srazmerna depresivnosti posmatrača – pretpostavlja se da jedan broj ljudi putem profila drugih osoba u sebi izgrađuje utisak da su njihovi životi ispunjeni isključivo srećom, radošću i zadovoljstvom, a pošto sebe tako ne opažaju, počinju da se osećaju promašeno, manje sposobno i, na kraju, deprimirano. Psihijatar Džon Šarp predlaže da ljudi ne treba da se upoređuju s drugima onako kako oni izgledaju na slikama i objašnjava zašto je to pogrešno: “Na taj način vi poredite svoje unutrašnje doživljaje s nečijom pojavnom spoljašnjošću”.

Profesorka psihologije na Kalifornijskom univerzitetu Sonja Ljubomirski smatra da previše fokusiranja na postizanje sreće donosi suprotne efekte. Ona stepenuje sreću na skali od 1 do 10, i navodi da su vrednosti između dve krajnje moguće i česte: ako ste po prirodi negde na broju 6 ili 7, nije nužno da morate ići ka višem stepenu. Takođe, ne biti u najvećoj meri srećan ne znači odmah da ste depresivni – mnogo je ljudi između ovih krajnosti, kaže Ljubomirski.

Imperativ sreće

family-521551_640

Foto: pixabay.com

O imperativu sreće mogu se čitati članci i blogovi onih koji ne pristaju na propisanost jednog stila razmišljanja. Govori se o prihvatanju svih vrsta osećanja – i onih neprijatnih, baš kao i prijatnih: svako od njih treba prihvatiti i integrisati u iskustvo i ličnost. Ističe se i da ne možemo svakog dana biti podjednako zadovoljni i samouvereni, i da na to treba da se prisiljavamo, a u slučaju neuspeha okrivljujemo.

S tim u vezi je i pozicioniranje lokusa kontrole: drevna mudrost da ne možemo na sve uticati i iskontrolisati, vodi nas u prihvatanje mogućnosti da se desi nešto na šta ne možemo da utičemo, i da možemo da se osećamo i loše, obeshrabreno ili iscrpljeno, a da ne upućujemo oštru kritiku svom mentalnom aparatu. Nerealistični pritisci u tom smislu vode u začarani krug, koji jednom delom zavisi od konkretnog karaktera, ali za drugi deo zasluge sasvim opravdano nose trendovi “srećnosti” i značenja poput onih koja svu odgovornost pripisuju pojedincu . 

Neuropsihološka istraživanja pokazuju da je nivo osećanja sreće jednim delom i urođen, što znači da pripada onim faktorima koji su izvan individualne kontrole. Naučnik iz ove oblasti Aleks Korb kaže da mozak ne funkcioniše istovetno kod svih ljudi, pa tako kod jednih više reaguje na pozitivne sadržaje, a kod drugih na negativne. To praktično znači da na nivou organskog postoje razlike, i da je to nešto prirodno i legitimno, što treba prihvatiti kao različitost.

Jedna studija iz 2012. godine je iznela zaključke da se oko 33 odsto varijacije u životnom zadovoljstvu može objasniti genetikom. Iako su i ranija istraživanja pokazala da je osnovno raspoloženje u značajno velikom delu nasleđen, autori ove studije su povezivali subjektivni doživljaj sreće sa 5-HTTLPR polimorfizmom gena za serotoninski transporter. Zaključili su da osobe s efikasnijim genotipom izveštavaju da su zadovoljnije i srećnije u životu.

S druge strane, istraživači u oblasti kliničke psihologije s Velesli koledža Džuli Norem i Edvard Čeng navode da pozitivna psihologija zanemaruje psihološku realnost da se ljudi međusobno razlikuju, te da se jedan isti obrazac ne može primeniti na sve osobe. Oni uvode pojam “odbrambenog pesimizma” (uz “strateški optimizam”) kao strategije pristupanja zadacima: dok “strateški optimisti” postavljaju visoka očekivanja i zatim aktivno izbegavaju previše da razmišljaju šta se sve može desiti, “odbrambeni pesimisti” na svoj način upravljaju anksioznošću, kako bi bili efikasni. Oni svoja očekivanja spuštaju do te mere kako bi se pripremili na najgore, a zatim u mislima prolaze kroz sve loše situacije koje bi mogle da isksrsnu.

Iako to možda deluje kao nešto što vodi u depresiju, zapravo je obrnuto: odbrambeni pesimizam pomaže nesigurnim osobama da se odvoje od svojih strahova ili osećanja neadekvatnosti, kako bi mogli učinkovito da delaju. Obe strategije su delotovorne ako ih koriste oni kojima odgovaraju, u suprotnom – ukoliko se nađu u sutiaciji kojoj ne mogu da prilagode svoje pristupe rešavanju problema, osobe iz obe grupe razvijaju osećanja strepnje, navode autori na osnovu istraživanja. Oni takođe naglašavaju da je forsiranje pozitivnog stava, dominantnog u američkoj kulturi često štetno, i da nasuprot tome, rezultati odbrambenog pesimizma mogu voditi upravo onome što je cilj pozitivne psihologije, a to je lični rast i razvoj kroz uspešno savladavanje prepreka.

Prirodno je i logično težiti da se bude srećan, ali uz dozvolu da budemo i ono što jesmo – ljudska bića, sa svojim nesavršenostima, greškama u razmišljanju i trenucima osećanja koja nisu prijatna. I ovaj momenat samorazumevanja i opraštanja sebi je sadržan u pozitivnoj životnoj filoziji, putem primene nekih psihoterapijskih načela i termina, ali ono što je karakteristično je da je i dalje krajni cilj sreća, dok su drugačija stanja nešto što treba da ostane kao prolazno, neželjeno stanje, koje što ranije ili efikasnije treba prevazići. Na kraju, na to se nadovezuju uspeh i uspešnost, kao nagrada za trud uložen u izgradnju sreće i harmonije: podrazumeva se da je to merna jedinica i dokaz efikasnosti stremljenja ka sreći kao aktivno izabrane lične filozofije.  

ZAŠTO SE RUSI NE SMEJU?

Često se govori o osmehu kao univerzalnom jeziku koji svako može da razume. Međutim, na ovaj izraz lica utiču mnogi društveni faktori kojih često nismo ni svesni pa se tako i osmesi razlikuju među kulturama. Na primer ukoliko na internetu na engleskom jeziku ukucate reči ”zašto” i ”Rusi” sasvim sigurno ćete dobiti veliki broj tekstova na temu ”Zašto se Rusi ne smeju?”.

Naime, u ruskoj tradiciji osmeh nije simbol ljubaznosti, učtivosti pa čak ni toga da vam je neko drag. Osmeh je isključivo izraz ličnog raspoloženja pa je velikom broju ljudi bilo neobično kada su strane firme učile svoje prodavce da budu nasmejani u interakciji sa kupcima. Većina ljudi u Rusiji smatra da prodavac može biti ljubazan i bez osmeha, a njegov izraz lica neće doživeti kao odnos prema kupcu već kao usklađen sa trenutnim rasploženjem. Sa druge strane, sasvim je u redu biti neraspoložen i umoran kao i to da nemate potrebu da se nasmejete potpuno nepoznatim ljudima.

Zanimljivo je i kako u Rusiji ljudi odgovaraju na pitanje ”Kako si?”. Dok na našim prostorima kao da postoji samo jedan odgovor ”dobro”, u ruskom jeziku se odgovara gradacijski. Možda nećete tako često čuti ”loše”, ali odgovori ”ničego” (ni dobro ni loše) i ”normalno” ne treba da vas iznenade jer to objektivno i jesu dominantna raspoloženja. Sa druge strane ako vam sagovornik kaže da je dobro, najčešće ne morate da razmišljate da li se zaista tako oseća.

(Tekst: Jovana Nikolić)

Izvor: elementarium.cpn.rs

________________________________________________________________________________

ŠIROM ZATVORENIH OČIJU-SNOVI…

tamoiovde-logo (1)

Snovi su jedna svakodnevna i uobičajena pojava na koju smo svi mi naviknuti.

4453108_22jpg

Noćni program Beograda 202 / Ponedeljak, 10. oktobar 2016, 00:59

Svi mi, naravno, spavamo i sanjamo, pričamo i bavimo se njima. Ali, da li i pored svega toga znamo šta su zapravo snovi? Kako je moguće da gledamo, čujemo, osećamo i živimo, putujemo u razne svetove – i sve to zatvorenih očiju, dok nam je organizam u duboko uspavanom stanju?

Na ovo pitanje naučnici i filozofi, ali i laici pokušavali su da nađu odgovore od davnina. Snovima su pridavane magijske moći, sposobnost predviđanja događaja, pa čak i da se kroz njih može komunicirati sa mrtvima. Isto tako, mnogi smatraju da su snovi neka vrsta interdimenzionalnih portala kroz koje se može putovati na druge svetove.

vanja-i-marko

Vanja Pribić i Marko Miranović

Upravo snovi su takođe bili povod za neke događaje, pa čak i direktno izazivali promene u svetu. Poznati primer je genetičar Frensis Krik koji je sanjao oblik DNK strukture i na osnovu toga izradio svoju teoriju o DNK koja je izmenila biologiju i genetiku, da ne govorimo o raznim umetnicima koji su sanjali svoja buduća, i kako se ispostavilo, velika dela.

Kako god da se okrene snovi su, iako jedan od uobičajenih i svakodnevnih, svakako najmisterioznijih i najnepoznatijih domena ljudskog funkcionisanja.

U ovoj emisiji potrudićemo se da slušaoce upoznamo sa ovom interesantnom pojavom, kao i da bacimo svetlo na razne fenomene vezane za snove i sanjanje.

Sagovornici: diplomirani psiholog Vladimir Stanković dr Elizabeta Nenin iz Centra za dubinsku psihologiju i analizu snova dr Ivan Nastović.

Voditelji: Vanja Pribić i Marko Miranović

Izvor: rts.rs

OVDE:Noćni program Beograda 202/10. oktobar 2016, 00:59

________________________________________________________________________________

KO JE OVDE LUD…

tamoiovde-logo (1)

Profesor Rozenhan je smislio neobičan eksperiment – poslao je svoje savršeno zdrave saradnike kod psihijatra, rekao im da slažu kako čuju nejasne glasove a na sve ostalo da odgovaraju iskreno i – svi su zadržani kao psihotični bolesnici. Da ironija bude veća – jedino su pravi bolesnici prepoznali, i to vrlo brzo, lažne pacijente kao potpuno zdrave uljeze

a-sta-kada-pogrese-300x225

A šta kada pogreše?

Probudite se ujutro, a glava vam je već puna obaveza i briga. Krenete na posao, a niste sigurni da li ste isključili ringlu. Na pola puta, pomislite kako ste ostavili otključana vrata. Poznato? Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Tresete se svaki put kad treba da govorite pred više ljudi? Ponekad ne možete da zaspite do kasno u noć? 

Ne brinite – ovo su savršeno normalne reakcije na situacije, uspone i padove modernog života. Ipak, budite oprezni, naročito ako razgovarate sa psihijatrom: one mogu biti rastumačene i kao simptomi mentalne bolesti.  Da je tako, potvrđuju i brojne studije samih psihologa i psihijatara.

Lažni pacijenti

Psiholog Dejvid Rozenhan, profesor na slavnom Stanford univerzitetu u Kaliforniji, izveo je neobičan eksperiment. Rozenhan je ubedio osmoro svojih saradnika i prijatelja, savršeno zdravih ljudi, da se prijave u najcenjenije psihijatrijske ustanove u pet različitih američkih država i kažu da čuju glasove. Rozenhan je ovim „lažnim pacijentima“ rekao da izjave kako povremeno čuju sasvim nejasne glasove u glavi, ali da im se čini da čuju reči „prazno“, „šuplje“ i „tup“. Lažni pacijenti nisu prijavljivali nikakav drugi znak bolesti, a osim imena i podataka o zaposlenju, ništa više nisu lagali. Ako budu primljeni, Rozenhan im je rekao da kažu kako više ne čuju glasove, a da se inače ponašaju potpuno opušteno i normalno.

Lažni pacijenti su bili: student završne godine psihologije, tri iskusna psihologa, pedijatar, psihijatar, slikar i domaćica. Niko od njih nije imao ikakvu istoriju mentalnih oboljenja. Ako ih prime, trebalo je da ostanu u ustanovama dok ne budu uredno otpušteni. Niko od osoblja ni u jednoj od klinika nije znao za eksperiment.

Jedini shvatili

Rezultat je bio poražavajući: svih osam lažnih pacijenata je zadržano u ustanovama, sedam sa dijagnozom „šizofrenija“ i jedan kao manični depresivac. Čak i tokom boravka u klinikama, niko nije „provaljen“ od strane medicinskog osoblja. Da ironija bude još veća, mnogi stvarni bolesnici brzo su prepoznali lažne pacijente kao uljeze koji su potpuno zdravi.

ako-vam-se-ovo-dogodi-300x151

Ako vam se ovo dogodi, teško ćete dokazati suprotno…

Rozenhanovi saradnici su na kraju pušteni kućama sa dijagnozom „šizofrenija u remisiji“ (prolazno popuštanje simptoma).

U ustanovama su proveli od sedam do pedeset i dva (!) dana, u proseku devetnaest dana.

Kad je eksperiment razotkriven, bolnički dosijei otkrili su šokantne detalje. Osoblje je i najobičnije aktivnosti tumačilo kao „bolesne“. Kad je jedan od lažnih pacijenata zapisivao nešto u svoju svesku, to ponašanje je pribeleženo kao „napad pisanja“ i označeno kao patološko. U isto vreme, to isto ponašanje (pisanje u svesku) je kod ostalih bolesnika izazvalo sumnju da je lažni pacijent u stvari novinar ili istraživač na zadatku.

Nema kući dok ne priznaš

Kad su se jednom našli u klinici, niko od lažnih bolesnika nije mogao da ide kući dok nije „priznao“ da je bolestan i pristao da pije lekove. Jedan od njih je tu situaciju kasnije opisao na sledeći način: „Rekao sam prijateljima i porodici: izaći ću kad izađem. Biću tamo par dana i doći ću kući. Niko nije ni sanjao da ću ostati skoro dva meseca. Jedini način da izađeš je da im kažeš da su u pravu. Rekao sam da sam lud. ’Lud sam, ali mi je bolje’, rekao sam.“

Profesor Rozenhan je sve vreme znao da će njegov eksperiment naići na žestoke kritike. Na kraju krajeva, njegovi saradnici su lagali da čuju glasove, a lekari se oslanjaju baš na izjave pacijenata. Iako je nesposobnost osoblja da prepozna zdravog čoveka jasno pokazana, te bi kritike imale svoju težinu… da ovaj hrabri test nije imao i svoju drugu fazu.

Drugi deo eksperimenta

Pošto je u stručnim krugovima obelodanio svoju „prevaru“, Rozenhan je kontaktirao vrlo uglednu kliničko-istraživačku ustanovu i zamolio ih da učestvuju u drugom delu ogleda. Osoblje ove bolnice je čulo za rezultate prvog eksperimenta, ali su bili uvereni da se takvi propusti njima ne mogu dogoditi.

Dogovor je glasio ovako: Rozenhan će im u toku tri meseca poslati jednog ili više lažnih pacijenata, a njihov zadatak je da ih prepoznaju. Takođe, za svakog ko im se prijavi lekari bolnice će davati i procenu kolika je verovatnoća da je „prevarant“.

Kao rezultat, stručnjaci ugledne klinike su među 193 pacijenta prepoznali četrdeset i jednog lažnog (poslatog od Rozenhana), a za četrdeset dvoje su našli da su „sumnjivi“.

Laki na dijagnozi

Rezultat je svakako sjajan, s jednim malim problemom: Rozenhan im nije poslao nijednog „prevaranta“! Dakle, stručnjaci ugledne klinike su skoro polovinu pacijenata, građana koji su došli da traže pomoć, proglasili zdravim ili sumnjivim. Ovaj deo studije postao je kamen temeljac svim kritikama moderne psihijatrije, a ima ih sve više.

unutrasnji-glas-300x225

Lažni ili pravi bolesnici – tanka je granica

Osim osnovnih pitanja, postavlja se i sledeće: kako su u takvoj jednoj klinici mogli poverovati da im je Rozenhan mogao poslati četrdeset, pa i osamdeset ljudi? Koliko pacijenata oni obično prime na pregled tokom uobičajena tri meseca, kad su sada pomislili da im je osamdeset „smešteno“? Da se nisu takmičili – ko će ih više „uhvatiti“?

To što su bili tako revnosni da prepoznaju „uljeze“, govori koliko su inače revnosni da otkriju „šizofreničare“, „depresivce“ i „neurotičare“… Tačnije: koliko su „laki“ na dijagnozi, glasila ona „ludak“ ili „prevarant“.

Etiketiranje

Zaključak profesora Rozenhana, objavljen zajedno sa celim eksperimentom u časopisu „Science“, glasio je: „Svaki proces postavljanja dijagnoze koji dozvoljava sebi ovako masivne greške ne može se nazvati pouzdanim. Očigledno u psihijatrijskim bolnicama nismo sposobni da razlikujemo zdravog od bolesnog“.

Rozenhan je dalje zaključivao da je problem u dijagnozama i „etiketiranju“, i predložio reformu koja bi podrazumevala da se bolnice usmeravaju na konkretne probleme ljudi a ne „etikete“, dijagnoze kojima pacijente jednostavno „trpaju u fioke“ bez mnogo udubljivanja u njihovo realno stanje i osobenosti pojedinačnog slučaja.

Rozenhan je kritikovan jer su njegovi saradnici lagali. Tako su, navodno, mogli lagati bilo kog doktora da ih nešto boli. Ipak, kritike padaju u vodu zbog drugog dela studije, sa nepostojećim lažnim pacijentima. S druge strane, kako su onda mentalno oboleli pacijenti uspevali da prepoznaju uljeze? Oni bi trebalo da imaju poremećeno viđenje stvarnosti, da su „ludi“, zar ne?

Uz to, njegove zaključke su potvrdile i druge slične studije.

Bolesna želja?

pobeci-200x300

Nema bežanja – niko od lažnih bolesnika nije mogao da ode kući dok nije „priznao“

U eksperimentu iz 1995, psiholog Moris Temerlin je podelio grupu od dvadeset i pet psihijatara na dva dela i dao im da slušaju glas glumca koji je imao zadatak da glumi potpuno normalnu osobu. Jednoj od grupa Temerlin je „onako usput“ rekao da je u pitanju „interesantan mladi čovek koji deluje kao neurotičar, a u stvari je potpuni psihotičar“. Drugoj grupi nije rekao ništa. Šezdeset odsto prve grupe je kod glumca „prepoznalo“ psihozu (većinom šizofreniju), dok je kod druge grupe (kojoj Temerlin ništa nije rekao) glumac ostao bez dijagnoze.

  1. godine, istraživači Loring i Pauel dali su pisani intervju jedne osobe grupi od 290 psihijatara. Polovini su rekli da je u pitanju crnac, a drugoj polovini da je belac. Zaključak: psihijatri pripisuju nasilnost, sumnjivost, opasnost po sebe i okolinu pacijentima crne boje kože čak i kad potpuno identičan dosije za belca ne izaziva takve procene.

Ovo podseća na jednu surovu istorijsku zanimljivost: do izbijanja građanskog rata, psihijatri su u SAD (kao, na primer, Semjuel Kartrajt) robove često označavali kao „mentalno obolele“, koristeći dijagnozu „drapetomanija“ – iracionalna želja za slobodom i težnja za bekstvom.

Ugrožena ljudska vrsta

U naukama o ponašanju, „normalno“ obično znači „ono što ne odstupa od prosečnog“. Takva definicija svrstava Ajnštajna, Teslu i Pikasa (da ne navodimo dalje) među potpuno nenormalne.

Oksfordski rečnik definiše normalno kao „u skladu sa standardom“. Normalan je dakle onaj koji se ponaša kao većina. Dakle, ako većina laže i krade, lagati i krasti je normalno. Ako većina sluša jednu vrstu muzike, ostali su nenormalni. Ako većina glasa za jednu partiju… i tako dalje.

Druga vrsta „normalnosti“ bi se odnosila na zamišljeno „idealno“ – ono što svi mislimo da je dobro i poželjno, to je normalno. Ta drukčija definicija nam pravi drugi problem – ko bi onda, od svih nas, mogao sebe nazvati savršeno normalnim?

Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Ponekad razgovarate sami sa sobom? Ima dana kad vam dođe da lupite glavom o zid?

Mišel Fuko, jedan od najvećih kritičara savremene psihijatrije, naglasio je da je težnja za samopovređivanjem jedan od osnovnih simptoma mentalnog oboljenja. Ako je tako, nastavlja Fuko, onda je ljudska vrsta u celini teško mentalno obolela, jer kroz celu svoju istoriju uništava svoje okruženje i sama sebe.
Dimitrije Manojlović

Izvor: TreceOko/ February 7, 2016

__________________________________________________________________________________

ZAŠTO JE PANDORA OTVORILA KUTIJU…

tamoiovde-logo (1)

Tim naučnika sa Univerziteta Viskonsin-Medison iz Čikaga želeo je da utvrdi da li je „Pandorin efekat“ (metafora za ljudsku radoznalost bez obzira na moguće posledice), karakterističan za većinu ljudi

13557742_1124819394207663_4742131014320915805_nPrema drevnom grčkom mitu, kada je Prometej ukrao vatru od bogova i dao je ljudima, Zevs ga je okovao, a zatim ljudima poslao neobičnu devojku ‒ Pandoru i posudu koja je bila njen miraz.

Prometejev brat, titan Epimetej, zaljubio se i oženio Pandorom; plašeći se Zevsove osvete, upozorio ju je da kutiju nikako ne otvara. Međutim, žensku radoznalost nemoguće je obuzdati. Pandora je kutiju otvorila, a iz nje se po svetu rasula sva beda i nevolja – na dnu kutije, ostala je samo nada.

Pandora je postala metafora za ljudsku radoznalost, koja je tako jaka da zanemaruje opasnost od onoga što se može otkriti, čak i kad to otkriće predstavlja nešto strašno i zlokobno.

Prvi eksperiment

Naučnici sa Univerziteta Viskonsin-Medison i Univerziteta u Čikagu, sproveli su niz eksperimenata i pokušali da daju odgovor na pitanje da li je „Pandora efekat“ – karakterističan za većinu ljudi.

U jednom eksperimentu učestvovala su 54 studenta. Na stolu je bilo ukupno dvadeset olovaka ‒ pet je bilo obeleženo crvenom, pet zelenom, a deset olovaka žutom bojom.

Istraživač je studente obavestio da crvene olovke u sebi imaju bateriju koja, kada se pritisne dugme na olovci, proizvodi blagi elektrošok i prouzrokuje bol u ruci. Zelene olovke bile su bez električnog naboja, a žute olovke nudile su neizvestan ishod ‒ samo neke od njih su imale bateriju u sebi i klikom proizvodile struju i bol.

Eksperiment je pokazao da su studenti retko uzimali crvene i zelene olovke; najčešće su pritiskali dugme na žutim olovkama, želeći da saznaju da li će ih udariti struja.

„Kao što je radoznalost naterala Pandoru da otvori kutiju sa nevoljama – tako i ljudi ne mogu da odole znatiželji i pokušavaju da saznaju očigledno neprijatne stvari. Verujemo da radoznalost proizilazi iz straha od nepoznatog“, kaže autor studije Boven Ruan.

Drugi eksperiment

Sledeći eksperiment potvrdio je rezultate prvog. Ispitanici su na ekranu kompjutera videli 48 ikona (simbola). Nakon što su „kliknuli“ na ikonu sa natpisom „ekseri“, čuo se zvuk koji nastaje kada se zagrebe noktom po tabli. Klikom na ikonu „voda“ učesnici eksperimenta mogli su da uživaju u zvuku tekuće vode.

Postojala je i treća vrsta ikona koja je „krila“ neprijatan zvuk „eksera“ ili prijatan žubor „vode“.

Ponovo je većina ispitanika izabrala ikone sa nepredvidljivim ishodom.

Ono što je zanimljivo ‒ studenti koji nisu otvarali treću vrstu ikona bili su mnogo srećniji posle eksperimenta nego „ljubitelji nepoznatog“.

Istraživanje otkriva potencijalno perverznu stranu radoznalosti, što je posebno značajno za naše doba ‒ doba informacija i društva koje odlikuje visok stepen radoznalosti.

Kako autori studije objašnjavaju, često ne možemo odoleti želji da saznamo neprijatnu informaciju. Iako se smatra da je ljudsko dobro, radoznalost često može biti i ljudsko prokletstvo.

Izvor:HIZU Planeta
________________________________________________________________________________

USAMLJENOST “BOLI”…

tamoiovde-logo

Usamljenost “boli” kao fizički bol

Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno svakog trenutka. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice

24m1Gotovo da nema osobe na planeti koja se barem jednom tokom života nije susrela sa osećajem da je sama samcata na svetu. Taj osećaj praznine ili odbačenosti najčešće osete osobe koje su izgubile životnog saputnika ili bliskog prijatelja, ali i ljudi koji se bave profesijama u kojima nema direktnog kontakta sa drugim ljudima.

Interesantno je to da je usamljenost, kako tvrdi naša sagovornica, Milota Dubovska-Poslon – specijalista medicinske psihologije, zaposlena u Kliničkom centru Vojvodine, na Institutu za psihijatriju – veća u razvijenijim zemljama.

U siromašnijim delovima sveta ljudi se više druže i međusobno pomažu da bi izašli na kraj sa surovim životnim okolnostima, a često nemaju mogućnosti ni da se fizički osame, pa ni da se osećaju usamljeno. Miloti Dubovska-Poslon sve se češće za pomoć obraćaju klijenti koji se osećaju usamljeno, a kao pravog sagovornika na ovu temu preporučuje i to što je u Novom Sadu pokrenula sastanke „spid dejtinga“.

* Koja osećanja najčešće prate usamljenost?

– Osećanje usamljenosti predstavlja preplavljujući, teško podnošljiv doživljaj samoće i izolovanosti. Usamljena osoba sebe doživljava izdvojeno, zapostavljeno od drugih ljudi. Oseća se tužno i nesrećno, često se prepušta samosažaljenju, osećaju bespomoćnosti i sebe sagledava kao bezvrednu. Ljudi najčešće izjednačavaju usamljenost i samoću. Međutim, samoća je stvar izbora.

Mnogi ljudi mogu da se opuste i odmore samo kada su potpuno sami. Za svakog čoveka je čak poželjno da se povremeno osami, razmisli o danu koji je prošao, usredsredi na razumevanje sebe i vlastitih potreba. „Komunikacija sa samim sobom“ značajno doprinosi psihičkoj ravnoteži čoveka. Usamljenost je, s druge strane, neželjeno stanje, doživljaj da smo sami i to protiv svoje volje.

* Zašto se i na najdinamičnijem poslu, i u gomili najrazličitijih ljudi, ponekad osećamo usamljeno?

– Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno i onda kada nisu sami, kada su okruženi osobama koje im nisu emocionalno važne. Prezaposleni, natovareni brigama i stresovima, savremeni tzv. „poslovni“ ljudi nemaju vremena ni za rodbinu, ni za prijatelje. Otuđenost od ljudi postaje postepeno njihov stil života.

* U kojoj meri na to utiče savremeno društvo?

– Savremeno društvo potencira individualizam. Smatra se da čovek treba da bude dovoljan sam sebi, da nije poželjno oslanjati se na druge. Skloni smo da teška razdoblja proživljavamo sami. Izbegavamo da tražimo pomoć od drugih, da otkrivamo svoja osećanja i na taj način gubimo mogućnost da sa ljudima oko sebe ostvarimo bliži kontakt.

* Ko je sklon takvom osećanju? Kakve osobe, koje starosne grupe?

– Iznenađujuće je da od usamljenosti najčešće pate adolescenti, ali i veliki procenat starih ljudi, naročito kada izgube partnera s kojim su proveli najveći deo života. Istraživanja pokazuju da su 60-godišnjaci manje usamljeni od onih mlađeg uzrasta. Takođe, visokoobrazovani ljudi i oni koji obavljaju vrlo zahtevne poslove, manje su usamljeni od ljudi ostalih zanimanja.

Žene češće izjavljuju da se osećaju usamljeno i kada su u partnerskoj vezi ili u braku, jer odnos sa partnerom ne zadovoljava njihova očekivanja. A dobro je poznato da je teže biti u vezi ili braku i nemati dobar kontakt s partnerom, nego biti sam. S druge strane, budući da su žene od ranog detinjstva usmerene na razvijanje veština komunikacije, to im pomaže da budu uspešnije u uspostavljanju bliskih odnosa sa ljudima.

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da se muškarci teže od žena nose s osećanjem usamljenosti. Kulturološko i sociološko nasleđe nametnulo im je ulogu „nesalomljivih“ bića koja ne smeju da pokazuju osećanja i koja moraju da budu uspešnija od konkurenata ako žele da budu prihvaćena i priznata. Zbog toga teže sklapaju prijateljstva i imaju manje bliskih prijatelja. Generalno gledajući, od usamljenosti najčešće pate povučeni i stidljivi ljudi, koji se slabije snalaze u međuljudskoj komunikaciji.

* Kakve vrste i koji stepeni usamljenosti postoje?

– Budući da je čovek društveno biće, retko ko se nije, bar u nekom periodu života, osećao usamljeno. Usamljenost je, dakle, osećanje koje je u iskustvu svakog čoveka, jedino je intenzitet i trajanje ovog osećanja faktor koji ga čini teže podnošljivim.

Kada nismo u mogućnosti da kontaktiramo sa više ljudi, osećamo socijalnu usamljenost. Ako imamo prilike da komuniciramo sa dovoljno ljudi, ali ni sa kim nemamo bliske odnose, osećamo emocionalnu usamljenost. Česta je, naime, situacija da ljudi imaju bezbroj kontakata s drugim ljudima, a da se i pored toga osećaju usamljeno. Jačina osećanja usamljenosti varira tokom dana i nedelje, što zavisi od raznih okolnosti. Češće se osećaju usamljeno za vreme praznika, vikenda i tokom godišnjih odmora, naročito ako žive sami.

* Kako se „izlečiti“ od usamljenosti?

– Usamljenost je pasivno stanje. Opstaje upravo zato što se nadamo da će samo proći i ništa ne preduzimamo da bismo to promenili. Izlazak iz stanja usamljenosti je stvar odluke. Prvi korak u borbi protiv usamljenosti je da sebi priznamo da smo usamljeni, a prihvatanje da je usamljenost problem i preuzimanje odgovornosti za svoj život, osnovni su preduslovi za prevazilaženje usamljenosti.

* Imate li konkretne savete za usamljene ljude?

– Postoje mnoge zanimljive, kreativne aktivnosti kojima se možemo baviti i kada smo sami, naročito ako smo fizički onemogućeni da direktno komuniciramo sa drugima. U suprotnom, vredelo bi uložiti trud u to da budemo otvoreniji za nova poznanstva, da se ohrabrimo da prilazimo drugim ljudima. Činjenica je da nismo usamljeni u osećanju usamljenosti. Čak 15-20 odsto ljudi oko nas se oseća usamljeno svakog trenutka.

Postati nekome potreban oproban je lek protiv usamljenosti. Potrudite se da postanete dobri slušaoci, da bolje razumete druge ljude i pružite im podršku. Bliske prijatelje najlakše možemo da steknemo kroz međusobno pomaganje. Ako smo doživeli mnogobrojna razočaranja u prošlosti, dobro bi bilo da se zapitamo da li su naša očekivanja u odnosu na osobe koje su nas razočarale bila realna ili previsoka. Niko nije nepogrešiv, niti savršen.

Ljudima treba pružiti i drugu šansu. Naučite da praštate, kako drugima, tako i sebi, vežbajte toleranciju i strpljenje. Vreme i trud uloženi u izgradnju bliskih prijateljstava uvek se isplati.

* Čehov je rekao: „Ako se plašiš usamljenosti, ne ženi se“. Kako ovo osećanje prevazići u vezi ili braku?

– Društvo u kojem živimo nameće ideju da će brak rešiti sve probleme, naročito problem usamljenosti. Ipak, neke osobe se u bračnoj zajednici konstantno osećaju usamljeno. Ako bračni partner nije fizički odsutan, razlog osećanju usamljenosti može biti nedostatak bliskosti između partnera. Potreba za bliskošću, međutim, kod pojedinaca može značajno da varira. Neke osobe imaju potrebu da budu neprestano fizički uz svog partnera, što drugi partner može da doživi kao „gušenje“.

Neki ljudi, iako su u srećnim i skladnim bračnim relacijama, ponekad imaju potrebu za samoćom i osećaju se ugroženo ako bračni partner nema razumevanja za to. Važno je o svemu otvoreno pričati sa partnerom i pronaći načine da se promene okolnosti koje doprinose osećanju usamljenosti. Ponekad pojedinac jednostavno nije u stanju da zadovolji sve partnerove emocionalne potrebe, čak i kada nije u pitanju manjak ljubavi. U tom slučaju dobro bi bilo napraviti kompromis, na primer, stvoriti oko sebe mrežu prijatelja i s njima deliti svakodnevne probleme, dodatno se angažovati u aktivnostima koje donose zadovoljstvo, itd.

24m2* Može li usamljenost da naruši zdravlje?

– Sve više studija pokazuje da socijalni kontekst značajno utiče na psihofizičko zdravlje. Drugim rečima, kada naša potreba za bliskošću s drugim ljudima ili bar sa jednom osobom nije zadovoljena, trpi ceo organizam. Ako takvo stanje potraje, ono može ozbiljno da ugrozi zdravlje. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice.

Usamljena osoba ponekad razvija i strah od ljudi. Što se više oseća usamljenom, sve je nepoverljivija prema drugima i teže ostvaruje nove kontakte. Iako u suštini želi da se poveže sa drugima, ona pretpostavlja da će biti odbačena i zato se povlači, a takvo ponašanje može da vodi u depresiju.

Rezultati zanimljivih laboratorijskih eksperimenata ukazuju na izuzetan značaj čovekove potrebe za kontaktom, odnosno za bliskošću sa drugim ljudima, jer ona, na primer, aktivira zone nagrade u mozgu čak u značajnijoj meri nego što ih aktivira zadovoljenje gladi. S druge strane, kada doživimo socijalno odbijanje ili prekid emocionalne veze, aktiviraju se iste oblasti mozga koje su aktivne i pri doživljaju fizičkog bola.

* Da li iz usamljenosti išta dobro može da se izrodi?

– Dešava se da ljudima „dojadi“ ovakvo stanje i da počnu da čine sve da bi prevazišli ovaj osećaj. Angažuju se u raznim aktivnostima koje ranije ne bi preduzimali. Neki uspeju da pretoče svoju tugu u kreativno stvaranje ili da značajno uznapreduju u karijeri. S razlogom se kaže: „Nije veliki onaj koji nikad ne padne, već onaj koji ume da ustane“.

INTERNET PARADOKS

* Kako savremeni način života i tehnološka dostignuća utiču na pojavu usamljenosti?

– Sve je više ljudi, naročito dece, koja veliki deo vremena provode pred TV-om ili kompjuterom, bez neposrednih kontakata sa drugim ljudima. Takvo ponašanje može da vodi u potpuno otuđenje, u socijalnu izolaciju. Međutim, savremene net-studije naglašavaju postojanje tzv. internet paradoksa. Naime, dok su neke od prvih studija o uticaju interneta na otuđenost ljudi isticale da je ekstremno korišćenje interneta u korelaciji sa usamljenošću i depresijom, novija istraživanja pokazuju da, na primer, snalaženje na internetu, odnosno ovladavanje tehnologijom i mogućnostima interneta, povoljno utiču na prevazilaženje usamljenosti.

Prosečan korisnik interneta vremenom sagledava njegove nove mogućnosti i tu se oseća sve sigurnije, zadovoljnije, internet mu donosi uzbuđenje, otvara nove svetove, pa početni strah vezan za internet vremenom potpuno iščezava. To je kao kada odemo u neki grad koji dobro poznajemo i u njemu se osećamo opušteno, jer znamo kojom ulicom treba krenuti da bismo stigli do željenog odredišta. Internet, osim toga, može biti i od direktne pomoći u prevazilaženju doživljaja usamljenosti. Naročito ako su ljudi fizički udaljeni, izolovani od drugih, internet može da posluži kao sredstvo povezivanja.

Mnogi ljudi ciljano odlaze na internet da bi bili u kontaktu sa dragim ljudima. Oživljavaju stara poznanstva, uspostavljaju nova, pronalaze ljude sa kojima se posle druže i u realnom životu. Posredstvom interneta lakše se pronalaze ljudi sličnih interesovanja i životnih stavova, što je značajan faktor za uspostavljanje prijateljskih odnosa, pa i ljubavnih veza.

Osim toga, u svetu postoje “grupe podrške” usamljenim ljudima, mnogobrojne su i vrste psihološke pomoći usamljenim ljudima, a u poslednje vreme se i psihoterapijske usluge obavljaju preko interneta (http://www.psihoterapija.in.rs).

Suzana Bijelić

Izvor: novosti.rs| 03. oktobar 2011

___________________________________________________________________________________

MEHANIZMI ODBRANE…

tamoiovde-logo

Verujem da smo svi, u nekom trenutku naših života, a nekad i tokom većih perioda naših života, svesni jedne stvari – a to je da život nije lak.

Japanese_Three_Wise_MonkeysNe samo da nije lak, već životna dešavanja nekada dostignu takav nivo da smo jednostavno osuđeni na zaključak kako je život jedna konstantna borba, patnja, jedan veliki konflikt.

Kada sile koje utiču na nas prerastu naše sposobnosti da reagujemo svesno i onako kako smo želeli, onda na scenu stupaju našu nesvesni odbrambeni mehanizmi.

Može se čak i reći da svi mi u svojoj prirodi imamo ove mehanizme u repertoaru, koji su nužni baš u onim situacijama kada mi sami ne znamo šta bi učinili u datom trenutku. Štaviše, ovi mehanizmi su u funkciji konstantno, tj. sve dok smo budni i sve dok funkcionišemo.

Možda je i to zato što su sile kojima smo izloženi skoro uvek previše jake da bismo se njima stalno svesno bavili, a možda i zato što smo već unapred “podešeni” da živimo život izvan “zone komfora”, te automatski dobijamo razne odbrambene alatke na raspolaganje. Štagod bio slučaj, činjenica je da su naši psihološki mehanizmi odbrane jedan od fenomena koje ne smemo zanemariti kada analiziramo naš unutrašnji svet, a posebno ukoliko želimo razumeti i objasniti svakodnevno (a i nesvakidašnje) ponašanje ljudi oko nas.

Ujedno je ovo i jedna od interesantnijih i popularnijih tema vezanih za psihoanalizu, pa se svakako njome trebamo pozabaviti ukoliko želimo doprineti širenju psihoanalitičkih znanja.

U suštini, stvari stoje ovako. Kao što smo već pominjali, postoje tri dela ljudske ličnosti, tj. ljudskog uma – Id, Ego i Super-ego.

Ova tri “gospodara” čovekovog uma su stalno u nekakvom odnosu, pokušavajući da ostvare neki optimum, balans, kako bi čovek mogao da se adekvatno nosi sa zahtevima sveta oko sebe, ponajviše socijalne sredine. Pominjali smo da je Id reprezent one sirove sile, instinkta i biologije, nagona koji su ugrađeni duboko u nas, te da on funkcioniše po principu zadovoljstva – zadovoljiti nagone i smanjiti tenziju je najvažnije.

Međutim, to nije tako lako jer Ego, koji funkcioniše po principu realnosti (te po njemu to ne može baš tako jer postoji nešto što se zove spoljašnji svet, socijalna sredina koja ima svoja pravila funkcionisanja) i Super-ego, koji sudi o tome šta je dobro a šta loše u odnosu na druge, utiču na te naše primalne instinkte. Ipak, Ego je taj koji ovde preuzima najveći deo tereta i onaj koji je glavni izvršitelj – on sluša naređenja od dva šefa (Id i Super-ego).

Tako, Egu često nije lako da uskladi zahteve ovih dveju sila, najviše zbog toga što su one uglavnom kontradiktorne jedna drugoj. Id kaže “skini se sad na sred ulice i izvrši nuždu” (što je automatski nagon), dok Super-ego kaže “nemoj ni slučajno da se skidaš, a pogotovo nemoj da vršiš nuždu, jer to nije dobro”. Ego sada tu pravi kompromis i donosi odluku koja će zadovoljiti obe strane (to bi na primer bilo, naći neko mesto gde može da se skine i vrši nužda, a da se ne krše pravila i da ne snosimo loše posledice).

Ali, da bi stvari bile još komplikovanije, situacije u kojima se nalazi moderan čovek su mnogo složenije od situacija ovakvog tipa gde postoji jednostavan konflikt između željenog i dopuštenog. Najčešće su to situacije gde se jasna granica ne vidi, gde su željeno i dopušteno prepliću na više nivoa i gde nema konkretnih, pisanih pravila. Tako je čovek (tj. njegov Ego) stalno u nekom grču šta učiniti, kakvu odluku doneti kako bi se održao “status kvo”.

Iz ove konfliktne situacije Ego često bira jedan od puteva rešavanja problema, koji će podrazumevati neku žrtvu kod ćoveka – ili, može izabrati da ne reši problem onako kako treba, već da uradi nešto sasvim treće. Kada su ovakve situacije u pitanju, Ego upotrebljava mehanizme odbrane kako bi na neki način pomirio sile koje uzburkavaju njegovu stabilnost. Dakle, jedan od glavnih zadataka mehanizama odbrane je da održe stabilnost Ega, koja se najčešće ogleda u izbegavanju bilo kakve vrste tenzije koja preti da naruši “idealan” odnos sila u biću čoveka.

Sada, da pomenemo neke od konkretnih mehanizama odbrane koje Ego upošljava. Ovih mehanizama ima dosta, neki autori ih dele i na određene kategorije, te prave razliku između primitivnih i složenih mehanizama odbrane. Ova razlika jeste važna za nekog ko dublje ulazi u psihoanalizu, ali kako ovo nije udžbenički članak mi se ovim podelama nećemo baviti, već ćemo samo ilustrativno navesti najvažnije i najzastupljenije mehanizme odbrane.

Pre svega, tu je mehanizam potiskivanja, koji je svakako jedan od ključnih i verovatno najpoznatijih mehanizama odbrane. Potiskivanje se koristi u svrhu suzbijanja i privremenog uklanjanja nekih neželjenih sadržaja iz psihe, tj. iz svesti. Ovaj sadržaj najčešće dolazi iz Id-a i u njega spadaju neke “neprihvatljive” i opasne radnje (npr. seksualni impulsi, agresivne tendencije, devijantne misli, itd.). Ova energija, impulsi i nagoni, ukoliko nisu kompatibilni sa trenutnim stanjem stvari u spoljašnjoj sredini, moraju na neki način biti ukroćeni.

Tu na scenu stupa Ego sa svojim mehanizmima, posebno potiskivanjem, kojim se ti impulsi jednostavno odgurnu nazad tamo odakle su došli. Međutim, problem je što oni ne mogu biti odgurnuti nazad baš na isto mesto, već se moraju negde uskladištiti, staviti u neku “fioku” i zatvoriti.

 Na primer, vaš najbolji prijatelj dovede svoju devojku ili ženu, naspram koje vi osetite seksualnu privlačnost. Pošto je sam seksualni čin sa ovom osobom trenutno neprihvatljiv (tj. ukoliko je neprihvatljiv, u većini situacija jeste mada postoje i neke gde nije) jer je ona devojka vašeg prijatelja, vi ne možete da reagujete na osnovu tog nagona, impulsa (Id-a). Stoga, Ego može potisnuti taj nagon i tako privremeno “zaboraviti” na seksualnu aktivnost u vezi sa tom osobom.

Potiskivanje je, isto tako, čest način izlaženja na kraj sa neprijatnim sećanjima, posebno traumama iz detinjstva. Problem sa ovim mehanizmom je što, iako privremeno predstavlja rešenje problema (jer se nagon sklanja iz “vidnog polja”) ovo najčešće prestavlja drugi problem na duže vreme, jer se energija ne oslobađa a tenzija se gomila. Upravo to može biti, i uglavnom i jeste, uzrok mentalnih problema (neuroze) u kasnijem periodu.

Na neki način povezan mehanizam sa potiskivanjem je i sublimacija. Sublimacija se takođe može izvršiti nad neželjenim impulsom koji je nefunkcionalno ili nemoguće ispoljiti (zato jer nije u skladu sa načinom funkcionisanja sredine u datom trenutku). Ovaj mehanizam faktički predstavlja neku vrstu konvertovanja prvobitnog, neprihvatljivog, impulsa u neki drugi, mnogo prihvatljiviji, impuls.

Na primer, agresivne tendencije usmerene ka strogom roditelju se mogu konvertovati u umetničko ispoljavanje, na primer, treniranje borilačkih veština; ili, neispunjeni seksualni nagoni mogu se konvertovati u potrebu za intelektualizovanjem i akademskim uspehom. Ovako, prvobitni impuls (npr. želja za agresijom prema roditelju) ne može biti ispoljen (jer nije lepo da se tuče roditelj) ali opet ne biva potisnut i ne gradi se tenzija, već se energija dalje šalje u neki kanal i delimično ispolji i isprazni (tuku se protivnici u ringu, osvaja se medalja itd.).

Jedan zanimljiv mehanizam odbrane Ega od prejakih zahteva kako Ida tako i Super-ega je i regresija. Regresija, u bukvalnom smislu znači vraćanje – u ovom kontekstu, vraćanje na stare načine funkcionisanja. Naime, ukoliko se osoba nađe pred nerešivim konfliktom u sebi ili pred prejakim zahtevima sredine, pa i svog unutrašnjeg bića (Id-a), može se desiti da Ego jednostavno pobegne od cele situacije tako što će da se vrati nazad na stadijum deteta.

Na primer, odrastao čovek koji je formirana ličnost, može, usled neke traumatične situacije ili usred nekog konflikta koji ne može da reši, da se bukvalno vrati na reagovanje i način razmišljanja deteta. Ovako se privremeno izbegava realno suočavanje sa strahom ili problemom, izvorom konflikta, izbegava se rešavanje situacije. Infantilna regresija je jedan od sve uobičajenijih termina i sve češća pojava u modernom društvu, gde osobe koje bi trebale da se ponašaju kao odrasli, izgledaju, misle i ponašaju se kao deca.

Primera radi, osoba koja ima 40 godina, a koja je nezadovoljna svojim životom (zato jer ima dosta problema, tj. konflikata koje ne može da adekvatno reši) može početi da se ponaša kao tinejdžer – da se svađa sa svima, da se raspravlja oko sitnica, da upotrebljava ulični sleng, da se buni protiv nekog autoriteta (imaginarnog oca), da kupuje stvari (odeću) koja je neprikladna za njegove godine, da počne da se druži sa mnogo mlađim ljudima od sebe, itd. Ovaj “korak unazad” u mentalnom svetu se često dešava kod mlađih generacija, usled nemoći da se izađe na kraj sa sve većim zahtevima sveta oko sebe, koji realno postaje sve teže i stresnije mesto za život.

Ne trebamo ni pominjati mehanizam negacije, koji, kao što mu i sam naziv kaže, predstavlja negiranje nekih osećanja i izbegavanje bavljenja njima (npr. “nisam ljut” a u stvari jeste, ili “nemam ništa protiv njega” a u stvari ima mnogo), ili odbijanje stvarnog stanja stvari uprkos dokazima da je tako kako jeste (npr. “ne pravim štetu sebi što se stalno kockam”).

Naravno, nijedna opservacija ljudskog ponašanja ne bi bila moguća bez poznavanja mehanizma projekcije, koji takođe polako postaje jedna od okosnica teorije ponašanja čoveka i komunikacije između ljudi. Šta zapravo znači „projekcija“ u psihološkom smislu? Opet, vraćamo se na neželjene i neobrađene impulse, nagone i misli koje osoba ima. Umesto da izađe na kraj sa njima, ona ih može potisnuti ili iskoristiti neki drugi mehanizam odbrane. U bilo kojem slučaju, može se desiti da osoba te svoje neobrađene sadržaje prenese na drugu osobu, tj. da ih vidi kod nje.

Uzmimo za primer nešto što se osobi ne sviđa kod nje same – recimo da je to što možda misli da je slaba kao ličnost. Pošto joj je teško da to prizna samoj sebi i da shodno tome, poradi na jačanju svog samopouzdanja, osoba može ići okolo i druge optuživati da su slabići. Dakle, ona u drugima vidi ono što ne vidi svesno u sebi, ili ono što ne želi da vidi kod sebe, jer joj je lakše da se bavi drugima nego sobom.

Još jedan tipičan primer su potisnuta osećanja (npr. bes ili mržnja) koje osoba može imati prema nekom, a onda optužuje njega da ih on ima (ispadne da onda ovaj drugi mrzi nju, a ne ona njega). Dalje, neprihvaćene želje i impulsi koji se potiskuju mogu takođe biti projektovani na druge, pa se onda oni optuživati da ih imaju (na primer, osoba koja ima potisnute seksualno devijantne impulse može glumiti moralno čistu osobu a druge napadati kako su perverzni i devijantni).

Ovaj mehanizam se i zove projekcija baš zbog toga jer osoba kao da predstavlja projektor koji baca zrake na druge osobe, koji bi onda bili analogija platna. Upravo zato je ovaj mehanizam značajan za klinički rad i analizu osobinog nesvesnog, jer ono što osoba vidi u drugima i za šta optužuju druge (uglavnom su to loše stvari), nam može pružiti pogled u to šta osoba potiskuje, čime ne želi da se bavi, šta potajno misli o sebi, itd.

Postoji još mnoštvo mehanizama odbrane koji su zanimljivi za proučavanje a koje ovde nismo naveli, te podstičemo čitaoce da se dalje raspituju na ovu temu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (5)

___________________________________________________________________________________

LJUBAV I DISCIPLINA…

tamoiovde-logo

Za vaspitanje su važni i ljubav i disciplina

Ako pretpostavimo da deci za pravilan razvoj treba pružati ljubav i zahtevati disciplinu, onda je na osnovu toga moguće razlikovati tri glavna vaspitna modela.

dete

Foto: Guliver/Getty/Thinkstock

U prvom modelu roditelji izbegavaju da pokažu ljubav deci koju inače vole, istovremeno zahtevajući visok stepen discipline. Oni ne pohvaljuju dete, nikada ne pokazuju da su zadovoljni detetovim postignućima, ističu detetu da uvek može bolje i više.

Njihova deca su veoma poslušna i vredna, a razlog za to je što nikada nisu sigurna da li ih roditelji zaista vole.

Ta deca žive u hroničnom strahu od odvajanja (separacijski strah) i trude se da ugode roditeljima kako ne bi bila odbačena. Ovaj način vaspitanja stvara ličnosti koje su veoma samodisciplinovane, radne, ambiciozne, teže savršenstvu.

Međutim, kako ova osoba nije dobila ljubav, ona nije izgradila pozitivnu sliku o sebi i nema razvijena osećanja samoljubavi i samopoštovanja. Ovaj model se kod nas naziva „nemačko vaspitanje“. Na teritorijama gde je ovaj model bio primenjivan, visoka je stopa depresivnosti i samoubistava.

Kao rezultat kritike prvog modela, nastao je drugi model, u kojem se smatra da je deci najvažnije pokazati ljubav, jer ona pomaže izgradnji pozitivne slike o sebi, a sprečava nastanak neurotične strukture ličnosti. To je kod roditelja stvorilo strah da će dete, u svakoj situaciji u kojoj počne da doživljava da je nevoljeno, da bude traumatizovano, što će negativno da se odrazi na njegovu buduću ličnost. Kada roditelj pokuša da disciplinuje dete, a ono se usprotivi, roditelj popusti iz straha da će da ga traumatizuje, piše Zoran Milivojević za „Politiku„.

Formula ovog modela je ljubav bez discipline. Kako roditelji nisu socijalizovali i disciplinovali dete, rezultat je neprilagođena i od roditelja zavisna odrasla osoba – patološki narcis. Kada mnogi roditelji svesno ili nesvesno zastupaju ovakav model, tada nastaje, kako ju je nazvao Arik Sigman, narcisoidna „razmažena generacija“ koja je, između ostalog, sklona nasilju i kršenju zakona.

Mnogi roditelji i stručnjaci promovišu ovaj drugi model kao način „prosvećenog“ vaspitanja.

Kako je sve veći broj ljudi koji su proteklih decenija svoju decu vaspitavali „pravilno“, a veoma su nezadovoljni rezultatom, na osnovu kritike drugog modela, nastao je treći model. Prema njegovom mišljenju, podjednako je važno deci pokazati ljubav i disciplinovati ih. To je Stiv Bidalf nazvao pružanjem i „meke“ i „čvrste“ ljubavi. U tom modelu roditelj mora prvo sebi, a zatim i detetu da objasni da mu postavlja granice, tera ga na korisne, a neprijatne stvari, kažnjava ga kada se usprotivi tome, samo zato što ga zaista voli.

Autor: mondo.rs

Izvor: mondo.rs

___________________________________________________________________________________

Pravila vaspitanja francuskih roditelja koje ceo svet hvali

letovanje-posle-varicela-559-250x165Od kada je američka autorka Pamela Drukerman posvetila čitavu knjigu pozitivnim stranama francuskog roditeljstva, ceo svet priznaje da ima nečeg posebno efektnog u vaspitnim metodama Francuza.

Istražili smo šta to oni rade drugačije pa njihova deca nemaju napade besa, vaspitano jedu od malena a mame ne glume policajce. Njihovo roditeljstvo je opuštenije (za mamu i tatu) i usmereno na porodicu a ne na dete. Evo čega se francuski roditelji pridržavaju a što treba da pokušate i vi:

Odlučno NE je obavezna stvar u vaspitanju

Čvrsto ali smireno i jasno „NE“ je jedna od centralnih stvari u francuskom roditeljstvu. Oni ga koriste kada god je to potrebno, izgovaraju ga ljubazno ali je važno da se o njihovom „ne“ ne raspravlja! Nema nikakvog vikanja, besa i dugih objašnjavanja. Zna se ko je glavni.

Deca treba da budu sposobna da se sama zabavljaju

Pod ovim se misli na važnost dečije sposobnosti da se sama igraju i da roditelji ne treba da padaju na nos kako deci nikada ne bi bilo dosadno. Kada roditelji imaju posla, deca treba da su mirna sama sa sobom bez ikakvih problema.

Važno je da odrasli imaju vremena za sebe

Francuzi veruju da to što neko postane roditelj ne znači da njegov život treba da se završi. Oni uživaju u porodici i zajednički provedenom vremenu ali odvajaju vreme i samo za sebe, partnera ili društvo. Oni veruju da tako uče decu da poštuju sve članove porodice a ne da misle da se ceo svet vrti samo oko njih.

Deca moraju sa de uče nezavisnosti

Francuske mame ne bde nad decom na igralištu niti ih drže pod staklenim zvonom do 18. godine. U Francuskoj ćete videti decu koja sama idu do prodavnice, šetaju od škole do kuće i krstare ulicama na svojim trotinetima, čak i u ogromnom gradu kao što je Pariz. Već od nekih osam ili devet godina, mališani dobijaju mnoštvo prilika da razvijaju svoju samostalnost. Mnogo više nego u mnogim drugim zapadnim zemljama. A još dok su deca jako mala, u parkovima ćete videti mame kako sede na klupama i razgovaraju opušteno međusobno ili čitaju. One ne prate svaki dečiji korak i ne drže ih dok se spuštaju toboganom i slično, bilo da se okolo čuje smeh ili plač.

Strpljenje i mir su obavezni

Kod Francuza je veoma važno da decu nauče da ne mogu sve da dobiju odmah i sad. Roditelji tako uče decu da čekaju u redu, da se suzdržavaju u prekidanju odraslih u razgovoru kao i da poštuju raspored obroka. Ovo poslednje za rezultat ima mir tokom jela, omogućava da se sa decom normalno jede i van kuće.

  roditelji-deca-rucak-razgovor-1361477370-271689-250x134Porodični obroci su svetinja

Svi znamo da je francuska kuhinja jedna od najboljih u svetu. Oni obožavaju da jedu. Zajednički porodični obroci su kamen temeljac francuskog porodičnog života, naročito vikendom kada su sve ostale obaveze organizovane u odnosu na precizno raspoređene obroke.

Deca jedu sve što i odrasli

Kada već govorimo o obrocima, važno je napomenuti da u Francuskoj ne postoje posebno obroci za decu. Mališani jedu sve što i odrasli. Oni se tako jako rano upoznaju sa začinjenim pire krompirom, mesom sa raznim sosovima i slično. Normalno je otići u restoran i na meniju naći ono što će da jedu i deca.

images-1Vikend je vreme za porodicu

Dok su u većini zemalja baš vikendi jako ispunjeni svakakvim obavezama za decu, u Francuskoj se vikend i dalje smatra vremenom za porodicu. To je vreme kada oni svi zajedno sedaju da jedu, zajedno idu na koncerte, muzeje ili na selo u posetu bakama i dekama. To su dani kada su jedni drugima prioritet.

Ne opterećujte decu

Francuzi ne opterećuju decu vannastavnim aktivnostima i ne provode vreme vodeći ih i prevozeći sa jedne tačke na drugu. Oni vole da imaju više vremena za sebe i smatraju da nije u redu da članovi porodice ne mogu da nađu vreme jedan za drugog.

Cilj je naći dobar balans u roditeljstvu

Lepota ovakvog roditeljstva je u tome što ste uvek tu a ne preterujete, porodica vam je prioritet ali imate vremena i za svoj društveni život. To je zapravo ultimativni cilj svakog roditelja – savršen balans.

najboljamamanasvetu.com

Izvor: zelenaucionica.com

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

STRUKTURA LIČNOSTI…

tamoiovde-logo

Možda najvažnije pitanje u čitavoj psihologiji kao nauci je to od čega se sastoji čovekova ličnost. Koji su pokretači čovekovog ponašanja, šta nas tera da mislimo onako kako mislimo, ili govorimo ono što govorimo? Odakle dolaze naše želje, ambicije, ciljevi, motivacija, naši stavovi, uverenja i sve ono što nas čini onim što jesmo – ljudima?

индексPsihoanaliza ne bi bila to što jeste kada ne bi pokušavala da nam pruži odgovor na pitanja ovakve vrste. Tako je stvoren jedan jedinstven model ličnosti i ljudskog funkcionisanja, koji se i dan danas priča i prepričava u mnogim kontekstima, a termini su ušli čak i u svakodnevnu upotrebu. Neki se mogu naći i u svakodnevnoj primeni i kod ljudi koji uopšte ne znaju odakle oni potiču, niti šta oni tačno znače.

Svima vam je poznat termin “egoista” ili, na primer, fraza “on ima naduvan ego” i slično. Za ljude koji nisu upoznati sa psihoanalitičkom terminologijom, a i one koji nisu čitali ništa od ovih članaka, termin “ego” predstavlja jednu običnu reč koja se koristi upravo u prethodno navedenim situacijama. Oni koji su pratili naše izlaganje ovde, znaju da ova reč ima mnoštvo značenja. Ipak, svoju pravu definiciju, termin “ego” nalazi tek u psihoanalizi, tačnije u Frojdovoj misli koja se odnosi na glavne činioce naše psihe.

Ta misao je nastala iz potrebe da se objasni ljudsko ponašanje pre svega, a u isto vreme i zakonitosti, tajnoviti putevi ljudskog uma. Na kraju, to je bio i rezervoar iz kojeg se crpu objašnjenja i za raznorazna mentalna stanja i tzv. mentalne “bolesti” (inače, ako to do sada nije jasno niti naglašeno, autor ovog teksta se ograđuje prilikom korišćenja termina “bolest” za bilo kakvo mentalno stanje. Ovaj termin se u ovom i sličnim slučajevima koristi isključivo radi lakše komunikacije jer je postao uobičajen u upotrebi).

Međutim, da krenemo iz početka. Prema psihoanalitičkoj teoriji, ljudski um je “rastrzan” između tri gospodara: Id, Ego i Super-ego. Ovo su latinski izrazi za tri tzv. dimenzije ljudske ličnosti, između kojih se odvija celokupno psihičko funkcionisanje čoveka. To nisu fizički delovi mozga, ne mogu se videti i snimiti, već su to logički i psihički konstrukti u ljudskim umovima. Svaki od njih postoji za sebe, ali jedan bez drugog ne mogu. Od njih i njihove međusobne interakcije zavisi kako će se čovek ponašati, kako će razmišljati i kakva će ličnost biti.

“Id” (ili u prevodu “ono”) predstavlja sve naše nagone, instinkte, požude – sve one skrivene želje koje se nalaze u našoj podsvesti. Najjači instinkt, koji smo pominjali u jednom od prošlih tekstova, jeste instikt života i on funkcioniše upravo kroz ovaj dubinski sistem ličnosti. U njemu su sadržani naši biološki “programi”, dakle ono što nasleđujemo. Id funkcioniše po principu zadovoljstva, što znači da je jedini cilj ovog dela nas da zadovolji svoje potrebe (tj. te primalne instinkte).

Id stalno zahteva da se zadovolji ta instiktualna i libidinalna (za sad da kažemo, seksualna) energija, a ukoliko se to ne zadovolji onda nastaje tenzija. Id je, dakle, onaj deo ličnosti koji nas suštinski pokreće i u kome se ogleda bazični, takoreći životinjski deo nas. Stoga, ovaj sistem ne podleže zakonima logike, racionalnosti, direktne kontrole, već funkcioniše automatski i nesvesno – ovo je jedna jaka i skoro neukrotiva sila.

Međutim, kada bi ova sila bila potpuno neukrotiva, onda bi se mi ne bismo mnogo razlikovali od životinja. Ljudi bi mokrili kada i gde god im se mokri, morali bi da jedu odmah čim ogladne, bili bi agresivni i napadali jedni druge boreći se za hranu i teritoriju. Da ne pričamo koliko bi se naša socijalna i međupolna interakcija razlikovala (ako bi se uopšte moglo govoriti o interakciji nekog višeg reda). Zamislite da ljudi stupaju u seksualne odnose kad god osete potrebu za tim, bez obaziranja na vreme, mesto i druge ljude – to bi bio jedan opšti haos. Znači, ova sila, iako je naš glavni pokretač, mora biti na neki način kontrolisana, upregnuta.

Tu sada na scenu stupa naš Ego. On je onaj koji može da kontroliše Id, da ga kanališe, usmeri i pretvori tu njegovu sirovu i “slepu” energiju u korisnu i svrsishodnu. Ego čini najveći deo onog našeg “ja”, dakle, onog što osećamo da smo mi. Naravno, sve što se dešava u nama smo mi, ali je Ego ona prizma kroz koju se sve to prožima i koja tako predstavlja glavni alat naše komunikacije sa socijalnom sredinom.

Jedna od glavnih uloga Ega je da naše instinkte i nesvesne želje i potrebe spozna, obradi i prenese u realnost. On je onaj koji opaža realnost, ima kontakt sa spoljašnjošću i funkcioniše po logičkim i racionalnim principima, te tako, za razliku od Ida koji ne vidi šta se dešava spolja, on zna šta se traži, kako se traži i kako će da se neko ponašanje izvede u realnosti. Stoga je on neka vrsta kontrolora, nekog stražara koji proverava i propušta ono što mu odgovara, a što je u skladu sa socijalnom sredinom, što znači da predstavlja glavni aspekt onoga što se naziva “ja”, tj. “moja ličnost”.

Ego, kao i Id, takođe funkcioniše po principu zadovoljstva (traži prijatnost i teži da izbegava bol) ali, za razliku od njega on traži realistične strategije da ostvari ovaj cilj (Id uopšte ne interesuju strategije i realnost, već samo da se oslobodi tenzije i doživi prijatnost). Ovaj deo nas je takođe urođen, ali njegov razvoj u ovakvu celovitu strukturu, koja će moći da obavlja težak zadatak kroćenja Ida, zavisi uglavnom od ljudi oko nas, pre svega naših najbližih (roditelja) a onda i od sredine u kojoj se nalazimo.

Ukoliko se Ego ne formira na pravi način, pogađate šta se dešava – slepa i sirova energija Ida se ne može na pravi način obraditi i iskontrolisati, usmeriti na pravi način ka ispoljavanju u realnosti, te nastaje problem. Čovek se pretvara u jedno biće koje sve radi impulsivno i bez ikakve kontrole.

Ipak, ni Ego nije struktura koja je dovoljna sama za sebe da bi čovek adekvatno funkcionisao u realnosti. Zašto je to tako? Pa jednostavno zato što kod njega postoji jedan mali problem – on ne zna šta je dobro a šta loše. Iako je svestan realnosti u kojoj se nalazi, te da se impulsi ne mogu ispoljavati sada i odmah (već da za njih postoji mesto i vreme), njega ipak interesuje samo da dobije što više zadovoljstva a ujedno izbegne bol.

Da li je nešto dobro zavisi samo od toga da li donosi zadovoljstvo ili ne (dakle, ako je prijatno onda je dobro). To znači da, kada bi se samo Ego i Id pitali, ukoliko čovek nekog udari i shvati da mu to donosi neko zadovoljstvo (prijatnost), onda će to biti prihvaćeno kao dobro i radnja će se nastaviti dokle god izaziva prijatnost. Ovo, složićete se, može napraviti ogroman problem osobi koja je udarena, a koja svakako ne može osećati prijatnost u tom trenutku, za šta Ego ovog koji udara na haje mnogo.

E sada na red dolazi struktura koja se zove Super-ego, koja je tu da pomogne Egu da shvati šta je dobro a šta loše, tj. kakve će posledice naše ponašanje imati u odnosu na druge. Ona predstavlja ono što se laički naziva “savest” a griža savesti upravo potiče iz Super-ega. Omogućavajući nam da stvari sagledamo “iz tuđih cipela” on nam pruža mogućnost da zamislimo kako bi se druga osoba osećala ukoliko mi uradimo ovo ili ono (što za nas može biti prijatno a za nju ne).

Super-ego je tu da nas upozori da neki naši stavovi i ponašanje mogu imati loše posledice po druge, mogu prekršiti pravila koja služe za očuvanje reda, mogu nekom drugom doneti patnju, iako bi nama možda donele zadovoljstvo. Ovaj deo ličnosti je ta moralna strana u nama. On se formira u ranim godinama, a njegovo formiranje traje do kasne adolescencije, jer se čovek stalno uči nečem novom u socijalnoj sredini.

Super-ego je interesantan aspekt naše psihe jer se on formira uglavnom prilikom naše interakcije sa roditeljima, tj. procesa koji se zove vaspitanje. Mehanizmi koji su zaduženi za njegovo formiranje su nagrada i kazna, koje može sprovesti samo roditelj i socijalna sredina. Dete nauči šta je loše ukoliko dobije neku vrstu kazne kada izvrši određeno ponašanje, a dobro ukoliko se nagradi; ne postoji drugi način da se taj osećaj usadi u njega.

Na primer, ukoliko dete udari drugo dete, a da je to u tom trenutku i u toj sredini neprihvatljivo ponašanje, jedino će nekom vrstom kazne doći do shvatanja da je to nešto loše i neprihvatljivo. Ukoliko vidimo da naše dete udara tuđe, pa mu kupimo čokoladu zbog toga, ono će misliti da je takvo ponašanje itekako dobro. Tako postoji velika verovatnoća da će ga ponavljati samo da bi dobilo nagradu, ili mu jednostavno pređe u naviku da to radi jer mu prija osećaj da bije druge.

Kada doživimo kaznu za neko naše ponašanje, mi se osetimo loše što smo to učinili. Upravo ovo je koren onoga što nazivamo osećaj krivice. Ovaj “loš” osećaj, ta neprijatnost kada uradimo nešto “loše” se kasnije pretvara u tu tzv. grižu savesti. Ukoliko se kažnjavanje ponovi više puta (ili nam je možda dovoljno da naučimo iz jednog, kakogod) mi se posle osećamo loše čak i kada ne bivamo više kažnjavani.

To je stoga što smo na neki način ugradili u svoje biće onoga koji nas kažnjava (tj. vaspitava), te sad sami sebe kažnjavamo – tako što se automatski loše osećamo, tj. grize nas savest. Isto tako se i nagrađujemo (osećamo se lepo) kada uradimo nešto “dobro”, tj. ono što nas je neko stvarnim nagrađivanjem naučio da je dobro. Ovaj mehanizam se inače naziva “introjekcija” i to je dakle taj momenat kada sami sebi postajemo policajci i sudije, sami sebe vaspitavamo.

Vidimo da je ovo ključan momenat formiranja Super-ega ali i krunisanje razvoja naše ličnosti i onoga što jesmo; savesne, moralne i adaptirane osobe koja će poštovati druge ljude, njihove potrebe i pravila koja su uspostavljena u društvu. Isto tako, bez adekvatno izgrađenog Super-ega ne možemo očekivati da osoba kada odraste poštuje zakone i autoritete. Međutim, isto tako je i očigledno je da će prevelika strogost roditelja prilikom vaspitanja načiniti od nas ljude koji će stalno sami sebe kažnjavati, odnosno stalno imati osećaj da ne radimo stvari kako treba – što je siguran put ka niskom samopouzdanju i nesrećnom životu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (4)

Prethodni članak: MRAČNA STRANA UMA

________________________________________________________________________________

 

URADI KAKO OSEĆAŠ…

tamoiovde-logo

Nije tako retko da neko svoja osećanja povezuje sa svojim „pravim Ja”. Kada je takva osoba u dilemi, u unutrašnjem konfliktu, tako da treba da nešto odluči, ona daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Dobronamerno savetuje druge: „Učini kako osećaš i nikada nećeš pogrešiti!” Istu takvu poruku možemo da pročitamo i u nekim knjigama koje se bave duhovnošću i ljudskim rastom i razvojem. Da li je takav savet uvek dobar – da li su osećanja zaista uvek izraz nekakvog našeg pravog Ja?

formule

(Ilustracija S. Pečeničić)

Jedan od razloga za takvo uverenje je to što smo svi mi, u najranijem detinjstvu naučili da verujemo onome što u telu osećamo. Kada u telu osetimo neprijatnost to razumemo kao znak da nam nešto nedostaje.

Na primer, kada smo žedni znamo da nam nedostaje tečnosti, a kada smo gladni da nam nedostaje hrane. Da možemo da verujemo tome što osećamo potvrđuje to što kada se napojimo ili nahranimo, ne samo da nestaje neprijatnost, već nastupa prijatnost.

U telu ne osećamo samo senzacije ili osete, već i emocije, osećanja. Za razliku od oseta koji nastaju nadražajem nekog našeg čula, osećanja nisu telesne već su psihičke pojave.

Osećanja su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju.

Kako proces obrade informacija koji prethodi emociji može da bude tačan ili pogrešan, tako i rezultirajuća emocija nije uvek ispravna. Svi znamo da strah, na primer, može da bude opravdan i racionalan ili može da bude neopravdan i zbog toga iracionalan.

Brojni su filozofi koji su suprotstavljali razum i emocije, smatrajući da uvek treba postupati razumno. Emocionalno je bilo izjednačeno sa iracionalnim. Smatralo se da su emocije nešto što je iracionalno i tražen je način na koji bi razum mogao da zauzda i ukroti iracionalna osećanja.

Zastupnici ideje „Uradi kako osećaš” takođe suprotstavljaju razum i osećanja, ali, tako što daju prednost osećanjima. Kada razum govori jedno, a osećanja drugo, smatraju da uvek treba poslušati svoje emocije, naročito ako su one rezultat rada intuicije.

Emocionalno pismeni ljudi ne suprotstavljaju razum i osećanja jer znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije i da ta procena može da bude razumna ili nerazumna. Zato preispituju svoja osećanja, proveravajući logiku procene na kojoj su zasnovana, a kako bi razlučili racionalna osećanja od neracionalnih.

Nije potrebno nabrajati primere iz kojih je jasno da će osoba koja uvek postupa u skladu sa tim kako se oseća sebe dovoditi u velike nevolje. Mi ljudi smo kompleksna bića i najbolje je kada se naše psihičke funkcije dogovaraju i sarađuju. Racionalna osećanja su ta koja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.

Izvor:politika.rs

________________________________________________________________________________

MRAČNA STRANA UMA…

tamoiovde-logo

 Govorili smo već da teorija psihoanalize govori o ljudskom umu kao o tvorevini koja se  sastoji iz mnoštva delova. Isto tako smo pomenuli da je Frojd bio jedan od prvih koji je “otkrio” to da um poseduje više strana, mnoge kojih mi generalno nismo ni svesni da postoje. Stoga, posebno je interesantno to što se, prema ovoj priči, um može skoro jasno (istina, ne baš previše jasno) podeliti na dva dela – svesni um i nesvesni. Mi ćemo sada pokušati približiti čitaocima ovu misteriju koja se naziva nesvesni um.

flashlight-924099_960_720Istini za volju, nesvesno je jedna skoro sama po sebi paradoksalna tema za diskusiju. Kako govoriti o nečemu čega niste svesni? Veoma je teško govoriti o nečemu za šta ne znate da postoji, niti kako izgleda, niti šta je to zapravo o čemu vam taj neko traži da mu govorite.

To je isto kao da neko traži od vas da mu opišete “plavokvarcnog megaslona”. Naravno, ta stvar ne postoji, a iako negde tamo u nekoj zabiti univerzuma možda možete i naleteti na ovakvo bizarno stvorenje, opet ga sada ne možete opisati jer nemate blage veze šta je. Mogu ja da dođem i kažem vam “ja sam video plavokvarcnog megaslona i on postoji” i zahtevam da se vi pozabavite tim problemom. Možete pokušati, ali ćete na kraju shvatiti da je taj zadatak jednostavno nešto nemoguće.

Slična stvar je i sa nečim za šta znate da postoji ali ga ne možete  direktno osetiti, ni videti, ni čuti. Na primer, da li mi možete reći kako vi pokrećete svoju pinealnu žlezdu da radi i da li osećate šta ona trenutno radi u vašem organizmu? Ona postoji i zapravo obavlja mnoge od važnih uloga u vašem organizmu, ali nje ni njenog rada niste svesni, niti ga možete meriti, opaziti i osetiti.

Međutim, iako ne možete osetiti sve to direktno, možete na neki način videti posledice njenog rada, te tako znate i da je imate (verujte mi, da nemate ovaj mali organičić ne biste sada bili tu gde jeste i bili u mogućnosti da čitate ovaj tekst). Ista stvar je i sa nesvesnim delom vašeg uma – vi  znate da ga imate (ili vam bar govore da ga imate), ali ne možete u njega direktno zaviriti. Ono što možete, to je da se uverite u njegov rad preko nekih posledica i manifestacija u vašem umu ili ponašanju.

To može biti preko snova ili nekih osećanja za koja vam nije jasno odakle su, ali i kada napravite neki lapsus pa nekom kažete da je glup umesto da je gluv, a kasnije se ispostavi da tu osobu nešto i ne gotivite. Sve ovo je rečeno da bi vam bilo malo jasnije o kakvom ogromnom problemu se ovde radi. Zaista, kada ovako gledamo, pravo je čudo da je neko uopšte i uspeo “provaliti” da nesvesno postoji, pa još i da ga raščivija, analizira, opiše i shvati kako ono funkcioniše. Međutim, to su uradili Frojd i njegovi sledbenici.

Ono što je konkretno Frojd postavio u ranim fazama svoje teorije, to je da postoje tri dela uma – svesno, predsvesno i nesvesno (ili podsvesno). Dakle, nije dva (sa početka) nego tri, što komplikuje stvari, ali smo mi tako napisali radi lakše komunikacije (a i da ne prepadamo čitaoce odmah na početku. Sada već možemo).

U predsvesnom se nalaze sadržaji kojih čovek nije direktno svestan, ali ih može osvestiti ukoliko poželi. To su one stvari koje nam nisu trenutno bitne, pa ih mozak skloni malo u stranu kako nam ne bi zagušivale um i kako bi se mogli koncentrisati na nešto bitnije. Na primer, dobar deo sećanja se nalazi u predsvesnom delu (iako je određen deo u podsvesnom), te ih možemo prizvati u um kada god poželimo. Tako, ako nas neko pita šta smo jeli jutros mi ćemo potražiti malo po umu i prizvati sliku, miris i ukus jaja na oko, ili šta smo već jeli. Ta slika nam nije stalno u glavi ali je uvek “tu negde” ako nam zatreba. S druge strane, nesvesno, tj. naša podsvest, je ono što je ovde mnogo interesantnije. Ovde su stvari mnogo drugačije – apsolutno ništa što je u nesvesnom delu uma nam nije dostupno “kada nam se ćefne”.

Ponovićemo još jednom, tamo se ništa ne vidi. Zato smo i nazvali ovaj članak “mračna strana uma”, upravo kako bi dali slikovit opis ovog domena (nismo stavili “mračan” da bismo nagovestili nešto što je loše, strašno, itd.). To je prostorija u kojem nema svetla i gde su vrata zatvorena za sva naša direktna pitanja. O svesnom delu nećemo sada govoriti.

U nesvesnom, kako govore psihoanalitičari, nalazi se svašta. Tu su naša najranija sećanja kada smo bili bebe i pili majčino mleko direktno iz dojke. Neki tvrde i da su tu sećanja čak i iz perioda kada smo bili u utrobi, pa i prilikom našeg rađanja, ali to je u najmanju ruku diskutabilno (ne kažemo da mislimo da sigurno nije tako). Tu su naše najdublje emocije, koje smo potisnuli jer su neprihvatljive i za nas i za druge. Tu su naše želje koje su, opet, potisnute jer su neprihvatljive za nas.

Na primer, dete može u nekom trenutku da oseća ogroman bes prema roditeljima, ali pošto je to neprihvatljivo za njega, ono ga potiskuje. Nije ništa čudno i ako se zajedno sa tim javi želja da se roditelj ubije, da ne postoji, da ode ili umre, međutim, ovo je tek potpuno neprihvatljivo za dečji ego i njegovo normalno funkcionisanje. Stoga, njegov um potpuno potiskuje i emociju i želju – ali to ne odlazi nikud, već ostaje u nesvesnom.

Naravno, očigledno je da je potiskivanje u nesvesno važan i nužan mehanizam kako bi čovek normalno funkcionisao i čak možemo reći da je jedan od najvažnijih, ukoliko funkcioniše kako treba. Kada je funkcija ega poremećena (u narodu, kada čovek “nije baš normalan”), onda potiskivanje “ne radi” dobro, pa se ovakve emocije ispoljavaju, te za takvu osobu na primer kažemo da je impulsivna ili slično. Ukoliko je i funkcija super-ega poremećena, tj. osoba nema adekvatno izgrađene moral i savest – onda, u sklopu sa ovim prethodnim, imamo recept za psihopatiju. U nesvesnom su takođe i koreni naših nagona, instinkti života i smrti o kojima smo govorili u prethodnom tekstu (deo nesvesnog u kojem se nalaze nagoni naziva se “id”). Jedna napomena, o id-u egu i super-egu ćemo detaljnije razglabati u nekom od narednih tekstova, pa nećemo ovde ulaziti u dalju raspru.

Traume i strahovi su takođe čest sadržaj na koji možemo naleteti u mračnoj sobi naše podsvesti. Ovi događaji, tj. emocije su takođe nepoželjne, ali ne u smislu kao ove prethodne već zato jer su suviše jake i bolne da bi se čovek njima svesno bavio. Prejaka trauma iz detinjstva, koja je toliko stresna da bi mogla ozbiljno narušiti čovekovo mentalno zdravlje se potiskuje i zaboravlja. Čovek se više ne seća tog događaja, a njegov ego ne mora da se nosi sa nemilim prizorima, od kojih, kada bi se njima svakodnevno bavio, može “da se poludi” (narodski rečeno). Međutim, takve stvari, kao što ćemo kasnije videti, ipak u nekoj formi isplivaju na površinu i to u različitim oblicima, najčešće uzimajući neki oblik neuroze.

Karl Jung, veliki čovek i psihoanalitičar, koji je dosta toga doprineo psihoanalizi, dodao je i neke nove poglede na nesvesno. Naime, on je tvrdio da se nesvesno sastoji ne samo od potisnutih sadržaja koje je sama osoba potisnula, već i od sadržaja koje su potisnuli naši preci (zapravo, ne samo od potisnutih, već i od mnoštva svesnih iskustava naših predaka). Dakle, po njemu, naše nesvesno se deli na dva dela, individualno i kolektivno. Interesantno je da se kolektivni deo nesvesnog sastoji od prastarih slika, vizija i univerzalnih simbola koje osoba deli sa čitavom ljudskom vrstom – izgleda da su duboko u našem umu i umovi naših dalekih predaka!

Iz svega navedenog, možemo prvo, primetiti da je nesvesno neka vrsta “kontejnera” za sve sadržaje koji nisu poželjni ili suviše teški da bi se njima svesno bavili. Rekli smo i da se ove stvari ne mogu direktno videti, ali to ne znači da nisu tu. Štaviše, nesvesno ima ogroman upliv u naše svesno funkcionisanje i mi stalno ispoljavamo sadržaje iz tog domena.

Njegov sadržaj je vidljiv u snovima (za koje Frojd kaže da su glavno sredstvo ispoljavanja nesvesnog), ali i u omaškama, šalama (gde se, na primer, potisnuti seksualni impulsi ispoljavaju kroz seksualno nabijene pošalice i provokacije), iznenadnim reagovanjem na nešto što nema veze sa stvarnom situacijom (recimo, veliki bes zbog neke sitnice), na kraju i sa skoro svim našim psihičkim stanjima, bilo da su pozitivna ili negativna. Frojd je išao dotle da je nesvesno “optuživao” za bukvalno sve naše svesne misli, emocije i radnje – nema nijednog dela nas koji nije pod uticajem naše podsvesti.

Najvažnije, psihijatri i psiholozi su primetili da sve neuroze nastaju iz okeana nesvesnog, a simptomi psihičke disfunkcije su način da nesvesno komunicira sa spoljnim svetom. Potisnuta osećanja se moraju negde i nekad ispoljiti i uvek su tu negde pri površini. Uz prisustvo pravog “okidača” kao što su stres, neka ponovna trauma, izmena konteksta i načina života, negativni događaji, fizičke bolesti – mračni sadržaji isplivavaju na površinu.

Ako je sadržaj potisnutog veliki, ako je suviše duboko gurnut i ako nema gde da se adekvatno ispolji (na primer, “konvertovanjem” potisnute energije u sport, umetnost, posao, itd.), onda se energija akumulira u neurotični simptom i tako “oslobađa”.

Upravo na tom mestu i dobrom interpretacijom simptoma, tj. “dekodiranjem” nesvesnog kod osobe, stručan psihijatar ili psiholog će naći materijal za rad i tako pomoći osobi da prevaziđe psihičke teškoće.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (3)

Prethodni članak: POKRETAČI ČOVEKA

____________________________________________________________________________________

POKRETAČI ČOVEKA…

tamoiovde-logo

            U ovom tekstu ćemo nastaviti putovanje u dubinu ljudskog uma, onako kako je to Frojd činio i onako kako to čine danas stručnjaci koji sebe nazivaju psihoanalitičarima. Dakle, danas ćemo svi zajedno igrati ulogu psihoanalitičara i kroz nju pokušati da odgovorimo na jedno od najvažnijih i najintrigantnijih ljudskih pitanja – ko smo mi i šta nas pokreće?

            polarity-460731_960_720Svi ljudi, bez obzira na to ko su, šta su, odakle su, šta piju i jedu, imaju jednu univerzalnu potrebu, a to je da što bolje spoznaju svoju okolinu, kako bi što efikasnije preživeli i što bolje živeli.

Osnovna ljudska težnja se sastoji u tome da upozna i sebe samog, da zna šta hoće, kada to hoće i zašto to hoće, da zna šta drugi hoće od njega, te da istražuje oba ta domena do one tačke do koje će biti zadovoljavajuća za njega; istina, kod nekih je ova potreba zamaskirana nekim drugim prioritetima, ili se pak očituje u nekim drugim potrebama.

Ipak, ono što definiše čoveka kao razumno biće, sa svom svojom inteligencijom i (koliko je meni poznato) najrazvijenijem mozgu na planeti, je prirodna i urođena – radoznalost. Ta radoznalost ga je terala i gurala napred van pećine i šuma u gradnju sela i gradova, u istraživanje i razvijanje nauke, osvajanje vrhova i dubina mora, sada i kosmosa, a u buduće verovatno i drugih planeta.

Međutim, ista ta radoznalost ga tera i da istražuje sebe i da se zagleda u dubine svoje duše, svog uma, tela i duha. Iz te radoznalosti i istraživanja samog sebe proizašle su mnoge misli i teorije koje čovek ima sam o sebi. Mada se nekako čini da paradoksalno da čovek, pored toga što mora da istražuje svoju okolinu, mora da istražuje i sebe, to se nekako postavilo jedno od krucijalnih problema. Zar nije nekako logično da bi čovek trebao da savršeno dobro poznaje samog sebe, jer je valjda sam sebi najbliži?

Kada je reč o okolini i spoljašnjosti, prirodi i svemiru, on te oblasti istražuje zato što su nepoznate. Da li to onda znači da, usled toga što i dalje ima potrebu da istražuje sebe, da “gura nos” u ambis i ponor svog beskrajnog uma, te da i dalje stvara samo nekakve “teorije”, pretpostavke i hipoteze o sebi – a da o fizici planeta ima čvrste zakone, znači da sebe ne samo što i dalje ne poznaje, već da je možda čovek najveća nepoznanica u univerzumu? Po svemu sudeći izgleda da je tako, a sa tim bi se složio i sam Frojd, koji je upravo to i tvrdio kada je otpočinjao sa radom na svojoj teoriji. Zapravo, tek nas je on osvestio koliko mi u stvari nemamo pojma o sebi.

Naime, jedno veliko otkrovenje za čovečanstvo i za samog čoveka kao istražioca koji želi sve da upozna je to da postoji jedan deo u njemu koji je izvan njegovog “vidokruga”. To je deo uma koji ne može da se vidi, u koga ne može da se direktno pogleda, koji je sam po sebi neshvatljiv i nerazumljiv samom čoveku u čijem se umu nalazi. To je jedna mračna strana čoveka, jedna podzemna reka čije postojanje samo možemo videti prema izvorima koji izviru tamo negde u planini.

Taj deo čoveka, ta iskonska i stalna nepoznanica je njegova podsvest, to jest njegovo nesvesno. Upravo je Frojd bio taj koji je stavio naglasak i uperio prst u ovaj deo uma, naglašavajući njegov ogroman značaj i ujedno zadavši sebi zadatak da ga upozna i otkrije. Koliko god da je Frojd u ovome bio uspešan i koliko god da je rasvetlio mnoštvo aspekata u ovom domenu, mnogo toga je i dalje potpuna nepoznanica.

U svakom slučaju, Frojd je načinio ogroman pomak u psihološkoj misli, jer nas je ubedio u par stvari. Svako od nas, bez obzira na pol, sposobnosti, inteligenciju, poreklo ili bilo šta drugo, ima svesni i nesvesni deo uma. Jedno bez drugog ne ide i ova podela je suštinska. Dalje, sve (ili skoro sve) što se nalazi u svesnom delu uma, ima duboke korene u nesvesnom delu uma. Stoga, svaka naša misao, pa i akcija, proizvod su nečega što se kuva u našem nesvesnom.

Na primer, ukoliko idete u kupovinu i kupite majicu određene boje, za to postoji čvrst razlog, razlog kojeg ste možda svesni, a možda i ne. Možda ste majicu kupili jer znate da želite istu majicu kao i vaš prijatelj, ali možda ste majicu kupili “onako” jer vam se svidela. Ako vas neko pita, ne postoji poseban razlog zašto ste je kupili. Međutim, psihoanalitičari se tu ne bi složili: po njima, postoji tačan razlog zašto ste baš tu boju odabrali, samo što vama vaš um nije to otkrio.

Dakle, bili vi njega svesni ili ne, razlog postoji. Ništa, ama baš ništa, što neko kaže, uradi i pomisli, nije iz čista mira (tvrdio je Frojd). On je, naime, smatrao da je svako čovekovo ponašanje u potpunosti već unapred određeno iz “komandnog centra” koji se nalazi u podsvesti. Tamo su zameci svih stvarnih čovekovih osećanja, misli, stavova, uverenja, i slično. Čovek je, tako, samo u iluziji da vrši neke svesne izbore i da tačno zna zašto nešto misli i radi, dok je stvarna slika da je neka sila u njegovoj podsvesti već odredila kako i šta će se desiti. Zanimljivo, zar ne? Malo i zastrašujuće, mora se priznati.

Naravno, Frojd nije bio nekakav mistik koji je svoju teoriju izlagao u maglovitim pretpostavkama i opskurnim frazama, već se nije zadržao na ovakvom objašnjenju iz kojeg nekom može delovati kao da svima nama vlada neka mračna sila u dubini naših umova i da smo svi samo njeni pasivni robovi. On je napravio korak dalje i, kao temeljan naučnik i doktor kakav je bio, pokušao da razjasni, osvetli i razume šta se tu tačno dešava. Pitanja koje je on postavio bila su: šta je nesvesno i od čega se ono sastoji? Šta tačno čoveka tera da radi to što radi, da bude takav kakav jeste? Od čega se sastoji ličnost i koji su mehanizmi na kojima počiva rad naših umova?

Rana psihoanalitička teorija kaže da čoveka pokreću prvenstveno njegovi instinkti, ta arhaična, biološka struja koja postoji u svima nama. Postoji mnoštvo instikata, a jedan od glavnih pokretača svih živih bića, pa i čoveka, je instikt za preživljavanjem.

Zaključak je da je čoveku pre svega najvažnije da on sam preživi, da bude zdrav, da se ne povredi, to jest da se sačuva od smrtne situacije. Iako mi i svesno želimo sebi sve najbolje, taj instinkt za preživljavanjem je duboko usađen u našu anatomiju, pa je samim tim i nesvestan – pokreće se automatski i maltene se ne može kontroliše. Usko povezan sa instinktom za očuvanjem sebe je drugi veoma važan pokretač – instinkt za očuvanje i produžavanje vrste, instinkt stvaranja.

U suštini, ovaj instinkt čini deo nas koji nas “tera” da tražimo partnera i prenesemo genetski materijal na naše potomstvo. Logično je da i ovaj instinkt predstavlja nekakav deo instinkta za preživljavanje, jer tako na neki način nastavljamo da živimo kroz svoje potomstvo (kao što i naši preci žive kroz nas).

            Ovde ne treba više pojašnjavanja – razumljivo je da nas nešto motiviše i gura da idemo dalje i borimo se za sebe i da će sve što radimo imati koren u ovome. Frojd, naravno, ovde nije ništo potpuno novo rekao. Međutim, ono što je on tu dodao, a što je već malo strano i kontra-intuitivno, to je da čoveka pokreće i jedna druga sila; ta sila je skoro isto tako jaka kao i ova prva, a predstavlja njenu suštu suprotnost – to je instinkt smrti, ili instinkt uništavanja. Naime, isto tako kao što čovek u dubini sebe ima usađenu potrebu da živi, radi i razvija se, tako ima i potrebu, bolje reći težnju, da miruje, čak i da se vrati “nazad” u stanje mirovanja, u stanje neorganskog (odakle je i došao). Ovo je već, priznaćete, nešto o čemu možda i ne razmišlja prosečan čovek kada se baci na analiziranje sebe.

Razumljivo je da čoveka pokreće da živi, ali da ga nešto u njemu, nešto biološki, pokreće ka smrti? Možda je takav zaključak malo i bizaran, međutim, ako malo bolje razmislimo, shvatićemo da postoji mnoštvo situacija gde čovek kao da hrli u smrt, kao da želi i priziva smrt. Samoubistvo sigurno nije pokrenuto instinktom ka životu, već nečim sasvim suprotnim. Ubistvo takođe, iako u nekim, veoma uskim, situacijama može služiti kao sredstvo za preživljavanje (ako je u odbrambene svrhe), ono predstavlja izraz motiva za uništenjem drugoga, isto kao što ratovi (kojih i dalje ima i oduvek ih je bilo) potiču iz destruktivne težnje, težnje ka uništenjem materijalnog sveta. Alkoholizam i drogiranje takođe predstavljaju neku vrstu sporog samoubistva, pokušavanja vraćanja u status quo, iz stanja nemira u neko stanje maltene “neorganskog” mirovanja.

Psihoanalitička teorija kaže da kod čoveka, instikt smrti proizilazi iz težnje ka vraćanju u matericu, u sigurnost majčine utrobe, kada je sve bilo mračno, toplo, mirno i stabilno. Rođenje na neki način predstavlja nagli prelazak iz tog stanja nirvane u “ludilo” i haos spoljnog sveta, gde su sva čula odjednom nadražena i gde je malo ljudsko biće, nespremno prvi put kročilo. Ovaj trenutak inače, sa razlogom predstavlja veliku traumu za bebu, te neki teoretičari tvrde da je ova, tzv. primarna trauma pri rođenju, koren svih kasnijih anksioznosti, strahova i fobija.

Da li se čovek, nakon rođenja, ikada potpuno adaptira na ovaj, spoljni svet, ostaje pitanje za debatu. Ipak, ukoliko ovako gledamo na stvari, nameće nam se zaključak da spoljni svet, ova realnost u kojoj živimo, predstavlja stanje konstantnog nemira – te je onda razumljivo što u svima nama postoji i neki skriveni otpor prema njemu, pa i težnja da pobegnemo iz njega u neko mirnije stanje postojanja.

Da zaključimo: sve što se u čoveku odvija i što se kasnije manifestuje u spoljašnjošti kroz ponašanje, reči, gestove i dela, proizvod je borbe i konflikta između ove dve suprotstavljene sile. Svakako da o ovoj situaciji ima još dosta toga da se kaže, mada mi ovde nemamo mnogo mesta za neku još dublju priču.

Iz svega navedenog, očigledno je da psihoanaliza nije nimalo naivna stvar za proučavanje, a posebno ukoliko je želimo prihvatiti kao okvir kojim ćemo objašnjavati čitav čovekov unutrašnji život. Ukoliko vam je ovo do sada kompleksno, znajte da nismo ni zagrebali površinu; stoga se pripremite, jer ćemo to učiniti u narednim tekstovima.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (2)

Prethodni članak: FROJDOVSKI POGLED

________________________________________________________________________

AUTIZAM…

tamoiovde-logo

Autizam je, pored šizofrenije, svakako jedan od najenigmatičnijih psihičkih stanja, u čija se istraživanja ulagalo kako finansijski tako i mentalno, ali je u isto vreme ostao i toliko nedovoljno istražen da je pitanje možemo li danas uopšte sa sigurnošću govoriti o autizmu kao posebnom i specijalnom poremećaju.

einstein1_7(1)Definicije autizma su toliko široke da sada naučnici ne govore više u autizmu već o „poremećajim autističnog spektra“. Mi ćemo, radi lakše komunikacije i uštede prostora, većinom zadržati termin „autizam“ kada budemo konkretno ušli u priču o ovom fenomenu, uz naglašavanje da zadržavamo stav da ovo nije jedinstven poremećaj o kojem se mnogo zna.

Za autizam kao poremećaj se praktično nije znalo do pre par decenija. Pored manjka faktora koji izazivaju neurorazvojne poremećaje (što znači da su proizvod neuroloških promena, uglavnom na mozgu, prilikom razvoja čoveka), u pitanju je i to da nikom nije palo na pamet da nekako obeleži ljude koji se razlikuju od ostalih. Na decu, koja su pokazivala određena „čudna“ ponašanja (koja su kasnije obeležena kao simptomi autizma), se gledalo kao na decu koja su malo sporija u razvoju.

Tek kada su ljudi počeli da uviđaju određenu pravilnost u ovim ponašanjima, i kada se broj slučajeva povećao uz javljanje težih simptoma, nastao je pokušaj utvrđivanja svega opaženog u jednu celinu koja će biti okarakterisana kao poremećaj. Iako je i danas, kao što smo rekli, veoma teško govoriti o ovom fenomenu kao o definisanom stanju, mi ćemo ovde navesti njegove karakteristike onako kako se o njima govori u naučnom svetu.

Autizam se uglavnom definiše kao neurorazvojni, neuropsihički poremećaj, kojeg karakterišu smetnje u ponašanju (kako u verbalnoj tako i u neverbalnoj komunikaciji), smetnje u mišljenju, socijalnim interakcijama i repetitivna ponašanja. Autizam se uglavnom prepoznaje prilikom ranih dana života, gde obično roditelji primete nešto čudno kod svoje dete.

Znaci i simptomi autizma mogu biti raznoliki. Neuobičajeno ponašanje se može ogledati u detetovom nereagovanju na zvuke, lice, glas roditelja, slike, i slično; može se primetiti da se dete fokusira samo na jedan predmet duže vreme, na primer, gleda samo u jednu igračku ili fiksira pogled u jednu tačku u njegovoj sredini.

Dete može biti tiho, mnogo tiše nego što se to „očekuje“ od deteta u tim godinama – na primer, vrlo malo, ili čak uopšte, ne plače. S tim u vezi, moguće je primetiti i odsustvo emocija, bilo straha i tuge, bilo radosti, sreće (na primer, dete se ne smeje i ne reaguje na osmehe roditelja – reakcija na smeh roditelja je normalna i očekivana reakcija deteta).

Svaka od ovih promena i neuobičajenih ponašanja kod deteta može proći neopaženo, pa se to da „nešto nije u redu sa detetom“ primećuje tek kasnije. Isto tako, svako od ovih ponašanja može značiti samo privremenu razvojnu krizu kod deteta, ili reakciju na neke promene u kontekstu u kojem se dete nalazi, pa ne mora da znači da se odmah radi o neuropsihološkom problemu. Međutim, ukoliko su ovakva ponašanja relativno trajna i ukoliko se jave u većem broju, onda je veoma moguće da se radi o neurorazvojnom poremećaju autističnog spektra.

Kada je reč o simptomima autizma, mora se prvo naznačiti da postoje različiti oblici autizma (zato su se naučnici odlučili da govore o „spektru“ a ne o jedinstvenom poremećaju), te da postoje blaži i teži oblici ovog stanja. Ipak, obično se govori o takozvanoj trijadi simptoma – tri grupe karakteristika koje određuju ovaj poremećaj.

To su: 1) poremećaj u socijalnoj interakciji, 2) poremećaj u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji i 3) repetitivno ponašanje. Što se poremećaja u sferi socijalne interakcije tiče, tu možemo primetiti manjak očnog kontakta – osoba veoma malo gleda, ili čak potpuno izbegava da gleda drugu osobu u oči. Takođe, osoba će ostvarivati malo i nimalo bilo kakve druge komunikacije sa drugima, kao da nekako živi u svom svetu. Neće reagovati na dozivanje ili pokušaje komuniciranja drugih. Maniri mogu neprikladni situaciji, osoba kao da ne zna, ili je nije briga, za bonton i slične stvari.

Osobe sa autističnim spektrom poremećaja su „poznate“ po tome što su uglavnom veoma loše u interpretiranju socijalnih situacija. Naime, ovi ljudi su generalno loši u opažanju emocija kod drugih i njihovih emocionalnih stanja. Na primer, svi mi znamo kako izgleda kada se neko raduje – opažamo ton kojim priča, izraz lica, ponašanje, itd. Isto tako, znamo i kada se neko ljuti ili je nervozan i uplašen.

Opažanje tuđih emocionalnih stanja je najvažnija stvar prilikom komunikacije sa drugim ljudskim bićem. Međutim, problem kod autističnih osoba je to što one ne mogu da vide, tj. ne znaju da opaze emocije drugih. Dakle, ton kojim im se obraćate skoro da uopšte nije bitan – bitno je samo šta kažete. A nije isto kada vam neko kaže „dođi ovamo“ i smeje se, ili isto to, a mršti se.

Sa druge strane, i oni sami imaju problem da na pravi način iskažu svoja stanja drugima, te će možda delovati kao rigidne, bezlične ili konfuzne osobe drugim ljudima – niko neće znati šta misle i kako se osećaju. Ova nemogućnost da se tuđa stanja pravilno interpretiraju, uz probleme sa iskazivanjem sopstvenih, čine socijalnu interakciju skoro nemogućom – u najmanju ruku veoma teškom. Dešava se i da su ponekad agresivni, što još više otežava odnos sa njima.

 Kada odrastu, ovi ljudi su uglavnom usamljenici koji veoma malo komuniciraju sa sredinom oko sebe. Tipično za autistične osobe je to što često deluju kao su potpuno u nekom svom svetu, kojem ne može prići niko spolja. Što se verbalne i neverbalne komunikacije tiče, osoba može veoma malo govoriti ili čak u potpunosti izgubiti moć govora. Može ponavljati određene reči ili zvukove, kao da samo njih zna.

Kada je reč o nekim blažim oblicima, deca mogu pokazivati znake blagog zaostajanja u prihvatanju i učenju novih reči. Često se dešava da govor bude monoton ili nalik na pesmu, dakle, neobičajenog tonaliteta. Neka deca imaju teškoća da održe komunikaciju, a sreću se i osobe koje drže konstantne monologe – pričaju o jednoj temi kao da drže predavanje, ne obraćajući pažnju na to šta drugi govore i da li imaju nešto da kažu.

Veliki broj ljudi sa nekim od poremećaja autističnog spektra ima dosta problema sa kontrolisanjem emocija, te se može desiti da upadnu u afekt i preterano emocionalno reaguju u neadekvatnoj situaciji (na primer, dobiju napad besa i krenu da viču na sred bibilioteke, u pozorištu ili bilo kojem drugom mestu gde je vikanje neprikladno). Ovaj gubitak kontrole se češće dešava kada se nalaze u okolini koja je za njih strana (na primer, negde gde nikad do sada nisu bili). Ponašanje i pokreti mogu biti ukrućeni ili takođe pratiti neki obrazac, gde se pokret ponavlja. Izvođenje nekih radnji bez ikakvog povoda (što se spoljnog posmatrača tiče) nije neuobičajeno za autizam.

Kao što vidimo, upravo repetitvna ponašanja deo su velikog dela „repertoara“ osobe tokom dana. Naglasimo i to da je svako dete jedinstveno u pogledu simptoma autizma, te kod nekih neki simptomi mogu biti manji a neki veći, dok se kod drugih može naći obrnuta slika.

Kako čitaoci koji nisu mnogo upoznati sa ovim psihičkim stanjem ne bi pomislili da je autizam nešto strašno i uvek nešto „poremećeno“ i nenormalno (kako se inače ovaj poremećaj do skora prikazivao u medijima), moramo ponovo naglasiti da postoje različiti oblici autističnih stanja, od kojih su neka blaža a neka teža, a neka veoma interesantna. Postavlja se pitanje da li bi trebalo govoriti o autizmu ukoliko nisu prisutni ovi simptomi u nekoj težoj varijanti. Ljudi koji imaju „blaže“ simptome autizma su uglavnom funkcionalni u društvu – zaposleni su, imaju porodice, prijatelje i slično.

Ovi ljudi su jednostavno okarakterisani kao „malo čudni“ od strane svoje socijalne okoline, najčešće u smislu toga da malo teže komuniciraju sa ljudima, da vole da budu sami, da imaju neuobičajene gestove i manire, da su socijalno inhibirani (ukočeni) i slično. Ali se oni ipak ne smatraju „poremećenima“ u laičkom smislu reči. Dakle, za ovakve ljude je normalno postaviti pitanje da li uopšte možemo i trebamo govoriti o bilo kakvom poremećaju i u stručnom smislu, ili ih nazivati nekakvim medicinskim imenom. Pitanje je da li je potrebno nazivati ljude koji su malo drugačiji od vas „autistima“ ili bilo kako drugo; i šta takva obeležavanja znače i za vas, a posebno za njih.

Na primer, neko više voli da svoje slodobno vreme provodi sam sa sobom, a neko je jednostavno nespretan sa ljudima. Da li smemo ovakve osobe okarakterisati kao ljude sa „blažom formom autizma“ je dilema ne samo za laike već i za psihijatre. Takvim merilom, skoro svako od nas se može naći u nekom psihičkom poremećaju. Ovo može biti opravdano kada je reč o težim oblicima nekih psihičkih poremećaja, gde je čovek nefunkcionalan, pa i opasan po sebe i druge; ali možda ne i kada je reč o blažim formama, gde je granica između osobina ličnosti, karaktera, vrlina, mana i „poremećaja“ veoma zamućena.

Na kraju, verovatno ste čuli za izraz „idiot savant“, ružan termin koji je sada zamenjen terminom „autist savant“. To su ljudi koji imaju sve ili većinu gorenavedenih simptoma autizma, ali uz jednu sitnicu: imaju jednu ili više mnogostruko „pojačanu“ psihičku funkciju.

Na primer, postoje slučajevi ljudi sa autizmom koji imaju skoro nadljudsku matematičku sposobnost, te mogu da u sekudni izvode aritmetičke operacije sa brojevima od nekoliko desetina cifara, da izvode kompleksne jednačine za par minuta, za koje bi normalnom čoveku trebalo školovanje od pet razreda i pored toga opet više sati (ili dana) da ih postavi i reši. Mogu biti i izuzetno nadareni u nečemu, na primer u muzici, gde imaju sposobnost da savršeno tačno odsviraju melodiju koju prvi put čuju, da prepoznaju svaki zvuk i notu i slično.

Takođe, postoje ljudi koji mogu perfektno jasno da zamisle nešto u glavi i onda ga konstruišu, da kristalno zapamte i onda vizualizuju svaki objekat i svaku scenu u mislima. Interesantno je to što, nakon utvrđivanja autizma kao poremećaja, uz ove slučajeve autista savanta, neki tvrde i da su mnoge istorijske ličnosti u stvari bile autistične.

Na primer, Mocart, koji nije baš bio neki govornik ali je mogao da u najmanju notu pogodi i odsvira melodiju koju samo jedanput čuje. Ili, Ajnštajn, koji je mogao da u glavi izvodi kompleksne matematičke operacije u četiri ili pet matematičkih dimenzija, ali je bio povučen i „čudan“ u privatnom životu. Takođe, Nikola Tesla je bio poznat po svom usamljeničkom životu i manjku interakcije sa ljudima, po „čudnim“ izjavama i teorijama, ali isto tako i po svom neprevaziđenom geniju, koji je uveliko bio posledica njegove izvanredne sposobnosti vizualizacije objekata u mislima (poznato je da on govorio kako ništa nije crtao i modelirao u fizičkom svetu, već je svaki izum potpuno „konstruisao“ samo u svojim mislima).

Ovakvi slučajevi govore u prilog tome da je reč „autizam“, posebno u svom blažem obliku, više nekakav način da se okarakterišu određeni tipovi ljudi sa specifičnom moždanom strukturom, nego što je jedinstven psihički poremećaj. Ipak, ovom temom se treba još dosta baviti i još dosta je izučavati kako bi se došlo do neke čvršće spoznaje i boljeg uvida.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (16)

Prethodni članak: AMNEZIJA

_______________________________________________________________________________________