NEKO JE REKAO NEKU TEŠKU REČ…

tamoiovde-logo

NEKO

To je bilo jednog utorka oko četiri časa posle podne
meseca februara
u kuhinji
neko je ponizio služavku

Ilustracija: Ulje na platnu by Bora*S

Ranio je u dubinu njenog bića
nešto što je bilo još netaknuto
upravo je načeto
i opustošeno
Nešto što je još bilo živo
i što se smejalo ćutke
Ali
neko je ušao
rekao neku tešku reč
jer je razbila nešto
i to što se u njoj još moglo radovati
prestalo je zauvek da se smeje
Služavka je ostala ukočena
ukočena pred kantom za smeće
i onda je počela da drhti
Ne sme nikako sada da počne da plače
Jer ako počne da plače
služavka za sve
dobro zna
da neće nikako umeti
da se zaustavi
Ona u sebi nosi toliku bedu
već vrlo dugo je nosi kao zamrlo dete što još daje neke znake života
Ona zna dobro
čim prva suza krene
sve druge će za njom
i to će napraviti takvu buku
koju niko živ neće moći podneti
oteraće je
to zamrlo dete u njoj onda će potpuno umreti

Ućuta šta je drugo mogla.

Žak Prever (Neke stvari i ostalo)

______________________________________________________________________________________________________

OČINSKA FIGURA…

tamoiovde-logo

Naravno, ne bilo fer kada bismo pisali samo o ulozi majke, a ne osvrnuli se na važnu ulogu koju otac deteta ima u njegovom psihičkom razvoju. U prethodnom članku smo naglasili kako majka u ranim periodima razvoja, zauzima veći „mentalni“ prostor u detetovoj psihi, te kako dete odmah oseća mnogo veću povezanost sa majkom nego sa ocem.

father-713690_960_720To je razumljivo i logično, jer je majka ta koja nosi dete i u čijem se organizmu dete razvija devet meseci.

Ona je ta koju prvo vidi, koja mu da prvi „zalogaj“ hrane (tj. gutljaj mleka), ona je ta koja ga prva drži u naručju i sa kojom je ono bukvalno nerazdvojno tokom prvih meseci života. Otac je u tim momentima prisutan i tu, ali ga dete još ne može „obraditi“ kao objekat kakav stvarno jeste.

To se dešava jer je dete, kao što smo videli, psihički spojeno sa majkom i nema predstavu čak ni da je ona odvojen objekat od njega. Štaviše, nema predstavu ni da uopšte postoji objekti izvan njegovog uma, tj. misli da je sve to što se dešava u stvari deo njegovog unutrašnjeg sveta.

Ovakva situacija, gde je isprva majka „glavna“, a otac malo manje glavna uloga u psihi deteta je sasvim prirodna i tu nema mesta za ljubomoru kod muškaraca. Da nije tako, čovečanstvno ne bi bilo tu gde jeste. Naime, biološki je predviđeno da majka, koja rodi dete i koja je iscrpljena od porođaja leži i odmara se,  dok u isto vreme ispunjava sve potrebe detetu koje je u tom prvom periodu krhko i potpuno nesposobno da se brine samo o sebi.

Otac, budući da je tada fizički jači i sposobniji od majke (jer nije prošao kroz porođajne muke), bivao je zadužen za nabavku hrane, zaštitu od prirodnih nepogoda i ostalih opasnosti, jednom rečju, obezbeđivanju uslova za život. Tako, na ocu je bila krucijalna odgovornost, a to je da se u tim trenucima brine ne samo o detetu, već i o majci, pa i svim ostalim članovima porodice koji se ne mogu brinuti sami o sebi.

U današnje vreme se situacija izmenila u odnosu na praistorijsko doba, te više nema tako striktnih podela rada i isključivo patrijarhalne sredine. Mada, pitanje i da li je i tada bilo striktnih podela rada, ali to je tema za neku drugu priliku. U svakom slučaju, ono što je ostalo to je da se majka prva direktno brine za dete tako što ga doji, a otac se brine za njih oboje, direktno za majku, a manje direktno za dete (tako što ga presvlači, uspavljuje, itd.). Logično je da, dok ne dođe period da dete može jesti čvrstu hranu, otac ne može direktno hraniti dete.

Zadovoljavanje potrebe za hranom i vodom su jedne od najvažnijih stvari za uspešno preživljavanje i razvoj deteta, te će se dete, naravno, više vezati za onoga koji je za to direktno zadužen. Iako otac može biti zadužen i za to da majka preživi (ovde pričamo o starijim načinima življenja i govorimo o tipičnoj porodičnoj strukturi, u moderno vreme imamo dosta samohranih majki, te je tu situacija drugačija), dete toga nije svesno u ranim periodima svog života. Međutim, ako sve ide normalnim tokom, kasnije postaje svesno važnosti oca i vezuje se i za njega. U zavisnosti od specifične dinamike porodice, dete se može kasnije i više vezati za oca nego za majku.

Da vidimo sada kako sve to ide što se psihoanalitičkog pogleda na razvoj tiče. Kao što smo rekli, na početku majka i dete formiraju tzv. dijadu, to jest, simbiotičku povezanost jedno s drugim i to je nužno kako bi dete prešlo u narcističku fazu i steklo osnovu za dobro samopouzdanje. Međutim, ovaj simbiotički odnos ne može i ne sme predugo da traje, jer onda dete iz narcističke faze prelazi u pasivno-zavisnu interakciju sa majkom. Naime, ukoliko se dete ne odvoji na vreme od dojke, produžava i produbljuje taj “narcizam”. Time što dete nema priliku da postane svesno kako je ono odvojeno od majke, kako svoje potrebe da počne da zadovoljava samo, te kako treba biti nezavisnije, naglašava se za potpuna zavisnost od majke. Ovako se nagrađuje i gradi nesposobnost kod deteta i jedna slika sveta u kojoj ono nije odgovorno samo za sebe i gde su uvek drugi ti koji će mu pružiti to što mu treba.

To je osnov za, prvo, tzv. “razmaženost” kod deteta, što dalje dovodi do toga da dete uvek sve očekuje od drugih, pa kada ne dobije ono postaje agresivno ili pada u depresiju; drugo, to podstiče nisko samopouzdanje, usađuje strah kod deteta i osećaj nedovoljnosti, kao i osećaj nesposobnosti da se nešto uradi bez tuđe pomoći i podrške. Upravo je ovde otac, zajedno sa majkom, od ključne važnosti – on može i treba da služi kao jedan od faktora kojim će se “razbiti” ta simbiotika koja je odigrala svoju ulogu.

Njegovo pojavljivanje kao treći i zaseban objekat će oslabiti tu dijadu pretvaravši je polako u trougao, tj. trijadu. Ovim će se podstaći potreba za nezavisnošću kod deteta, te pomoći da se izgradi normalna i stabilna slika objekata oko sebe. Sada u igru ulazi treće “lice” koje komunicira sa detetom, ulazi u njegov život i donosi osveženje i novinu.

Dakle, vezanost sa ocem (tj. sa očinskom figurom) je nužna zbog izgradnje balansirane slike o sebi i izgradnje integriteta. U suprotnom, dete može postati “mamin sin” kada poraste i postati nesposobno da se veže za druge ljude i uvek će tražiti „mamicu“ u drugim ženama.

Stoga, ta maskulinost i probitačnost, autoritet oca koji predstavlja oličenje muške snage i hrabrosti, usađuje kod deteta dovoljno samopouzdanja da se sutra nosi sa izazovima koje pruža život. I opet, da se ne bi pogrešno shvatilo, bez pravilnog odnosa majke sa detetom, ali i sa ocem, ovo se takođe ne može tek tako dogoditi. Majka svojom sada ženskom snagom i odlučnošću, mora sa svoje strane takođe podstaći tu nezavisnost i integritet kod deteta, sarađujući sa ocem u procesu detetovog osamostaljivanja.

Otac je takođe važan za izgradnju skladnog polnog i rodnog identita. Kao što smo videli, figura oca je potreba kako bi se inicirala Edipalna faza koja je ključna za razvoj seksualnog identiteta. U zavisnosti od pola deteta, maskulina slika i autoritet oca su tu ono što je nužno kako bi došlo do pravilne izgradnje sopstvene rodne slike. Ukoliko je dete muškog pola, otac je taj koji sinu uobičajeno pruža primer maskulinosti. Otac, samim svojim ponašanjem prema detetu (ali i prema majci) na neki način prenosi maskulinost na dete.

Prilikom razrešavanja Edipovog kompleksa, dete se identifikuje sa ocem i njegovom muškošću, te tako ima model na osnovu kojeg će i kod sebe izgraditi adekvatnu muškost. U to vreme ono stiče shvatanje o svom polu (falusna faza), a to mu omogućava i prisustvo oca (koji je istog pola kao i on). Izgradnja kompatibilnog rodnog identiteta je osnova za normalno kasnije vezivanje za suprotan pol i odnos prema ženama.

Frojd je smatrao da je jedan od glavnih “uzroka” homoseksualnosti nedovoljna aktivacija oca u detinjstvu deteta, ili čak njegovo odsustvo, što dovodi do konfuzije oko seksualnog identiteta. Dete, nemajući sa kim da se identifikuje i ko da mu bude model muškosti, prihvata seksualni identitet svoje majke, za koju je preterano vezano.

Neka istraživanja u tom domenu su pokazala da deca koja su odvojena od očeva pre svoje četvrte godina ne prihvataju tradicionalnu “mušku” ulogu, tj. ne bave se stvarima tipičnim za muškarce – manje su aktivni u sportu, manje su zainteresovani za seksualne odnose sa suprotnim polom, itd. Takođe, povučeniji su, imaju niže samopouzdanje i sniženu asertivnost (sposobnost da se zauzmu za svoj stav). Naravno, istraživanja ovakve vrste ne predstavljaju neki zakon i ne odnose se na sve ljude, već samo pružaju neku opštu sliku.

Takođe, dete može postati agresivnije nego obično i izrasti u večnog pobunjenika – nemajući adekvatan model muškosti i nekog sa kime bi imali “muško-muško” interakciju, dete prihvata feminin identitet. Međutim, ono se može pobuniti protiv te femininosti, i protiv te preterane zavisnosti i vezanosti za majku, te izgraditi preterano maskulinu (“mačo”) sliku sebe. Ova maskulinost je uglavnom površna jer predstavlja tzv. kompenzaciju, tj. mehanizam odbrane protiv sopstvene preterane femininosti. Napomenimo i to da se kompleks večnog buntovnika može izgraditi i tako što je otac suviše strog i autoritaran, te tako dete, buneći se protiv prestrogog oca, projektuje njega u sve figure autoriteta.

Što se ženske dece tiče, otac je isto tako bitan za razvoj seksualnog identiteta. Naime, prvi muškarac u svetu ženskog deteta je njen otac, te će interakcija sa njim uticati na njenu sliku o sebi, ali i o suprotnom polu, te na vezivanje za isti. Otac takođe predstavlja model maskulinosti za ženu – ukoliko je odnos sa njom adekvatan, ona će u sebi razviti femininost kao odgovor na tu maskulinost. Obrazac odnosa sa ocem i pogleda na njegovu muškost će se preneti na odnose sa ostalim muškarcima u njenom kasnijem životu, te na njeno mišljenje o muškarcima generalno.

Psihoanalitička teorija nam govori da, ukoliko se, na primer, otac ponaša prema ćerci ili majci (zapravo prema bilo kojoj ženi u porodici) grubo ili ako je maltertira, pa čak i zlostavlja, žensko dete će najverovatnije izgraditi sliku o muškom polu kao agresivnim grubijanima, te mrzeti muškarce jer projektuje svojeg nasilnog oca u njih. Međutim, isto tako postoji verovatnoća da će kasnije tražiti upravo takve muškarce – siledžije. S druge strane, ukoliko je otac slab i pasivan, to ne omogućava ženskom detetu da u potpunosti razvije femininost (jer nema “izazova” u formi muške energije), ili će pak da razvije preteranu maskulinost kao odgovor na slabu maskulinost oca.

To se opet može preneti na njen pogled na sve muškarce, te na njen odnos sa istima. Ovaj fenomen se naziva “kompleks oca” i to je obrazac ponašanja i odnosa žene prema muškarcima u odnosu na to kakva je odnos imala sa ocem. Takva dinamika može predstavljati jedno od objašnjenja zašto neke žene uporno ostaju sa svojim muževima koji ih maltretiraju, ili zašto neke žene uporno traže submisivne, pasivne i “slabe” muškarce.

Dakle, da bi se psihički razvoj i adekvatna slika o sebi stekla, detetu je potrebno da internalizuje oba roditelja. Isto tako, kako bi se novi život stvorio, potrebni su i muškarac i žena (naravno, u današnjoj tehnološkoj eri to i ne mora biti tako, mada je opet biološki nužno da se nekako spoje muške i ženske ćelije), te je takva celovita slika važna za zdrav pristup i tim stvarima.

Mi ovde ne zalazimo u konkretnu socijalnu situaciju danas, gde ima dosta istopolnih roditelja ili ljudi koji žele da odgajaju svoju decu sami, te nikako ne želimo da dajemo sud o tome da li je to dobro, loše, ovako ili onako. Ovde se samo naglašava kako psihoanalitička misao gleda na psihički razvoj deteta, te kako određena situacija može uticati na mentalni sklop. Isto tako, opisani efekti su mogući samo u adekvatnoj porodičnoj dinamici. Ukoliko je, na primer, osoba psihopata i zlostavljač ali je biološki roditelj, onda se, naravno, ovaj opisani efekat ne postiže, već se dešava nešto sasvim drugo što je veoma nepovoljno za dete. Sve ono što je pozitivno i dobro može dogoditi samo kada su ljudi pozitivni i dobri.

Većina stvari koje su prethodni put opisane u vezi majke i ovo što smo sada   izneli vezano za oca, odnosi se u suštini na oba roditelja. Majka i otac su najvažnije figure u detetovom životu i podjednako su, kao celina, važni za adekvatan psihički rast. Ukoliko je jedan od njih problematičan, čitava celina se menja i postaje problematična. Dakle, akcenat je na tome da se timskim radom i fer odnosima može postići povoljan kontekst za zdrav razvoj.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (9)

____________________________________________________________________________________________

EDIPOV KOMPLEKS…

tamoiovde-logo

U prethodnom tekstu pomenuli smo jednan interesantan i svakako provokativan koncept, Edipov kompleks. Nešto malo reči smo rekli tada, ali sada ćemo detaljnije razraditi ovu ideju.

Per_Gabriel_Wickenberg_-_Oedipus_och_AntigoneInače, Frojd je ideju o Edipovom kompleksu formulisao i na osnovu sopstvenih iskustava (tj. analizirao je samog sebe) te ga ovo čini još zanimljivijim za proučavanje. Iako je ovaj termin konkretno vezan za mušku stranu priče (jer je Edip bio muškarac), da ne bi komplikovali, mi ćemo iskoristiti priliku i da ovde govorimo o ženama (za žene je skovan naziv “Elektra kompleks”).

Osnovni principi ovog mehanizma su veoma slični kod oba pola. Radi uštede prostora, mi ćemo uglavnom pisati iz muške perspektive (jer je autor teksta muškarac pa mu je muška strana ove priče bliža i poznatija), uz naglašavanje gde se proces razlikuje kod žena.

 Edipov kompleks je dobio ime po Grčkom junaku Edipu. Zašto? Pa zato što je Edip, ne znajući ubio svog oca i oženio se sa svojom majkom. Naglašavamo ovo “ne znajući” jer Edip u trenutku venčanja sa svojom majkom nije znao da mu je ona majka, a takođe nije poznavao ni svog oca, čoveka koga je ubio.

Da se prisetimo sada šta u stvari predstavlja Edipov kompleks u psihoanalitičkoj teoriji razvoja čoveka. Prvo, napomenimo i to je ključan deo falusne faze – dete mora proći kroz ove stvari i uspešno ih razrešiti kako bi normalno nastavilo dalji razvoj. Isto tako, ovaj “manevar” u psihi je proizvod čisto detetove nesvesne fantazije i formiranja libidinalne, seksualne energije. Ništa od ovoga nije bukvalno tako i ne manifestuje se potpuno u svesti deteta.

Neuspelo razrešavanje Edipovog kompleksa može dovesti do neurotičnog sklopa ličnosti, homoseksualnosti, pa čak i pedofilije i sličnih “deformacija” u seksualnom nagonu. Kako god da se Edipov kompleks razrešio (ili ne razrešio) to će uticati na formiranje detetovih želja, potreba, očekivanja i aspiracija u seksualnom i ljubavnom životu, na njegov izbor partnera, i slično.

Ono što se zapravo dešava između 3. i 6. godine detetovog života to je da dete postaje svesno svojeg odnosa sa roditeljima, kao i njihovog međusobnog odnosa. Muška deca, koja su, ako se sve odvijalo kako treba, do sada trebala biti emocionalno vezana za majku, sada posebno “shvataju” da im je majka u suštini prvi i jedini objekat koji vole.

Ono po čemu se ova osećanja razlikuju od onih do ove faze razvoja, je to što sada dete polako postaje svesno svojih genitalija, tj. postaje svesno da je ono određenog pola. Isto tako, postaje mu jasno i da postoji drugi pol, a to su oni ljudi (žene i devojčice) koji imaju drugačije polne organe. Dakle, dete shvata da postoje polovi, te da postoji razlika između njih. Upravo tada, shvata i da su on i njegov objekat prema kojem je prvo osetio ljubav (majka) takođe različitih polova, te to znači da je majka u stvari njegova prva ljubav suprotnog pola. Ovaj psihički “manevar” je nužan kako bi dete ostvarilo i izgradilo svoj seksualni identitet, tj. izgradilo kompatibilne rodne i polne identitete.

Dalje, kada dete okrene svoju libidinalnu energiju prema majci, javlja se želja za “posedovanjem” majke, što je slučaj i sa svim objektima za koje vezan libido. Ono ima želju da stalno bude u prisustvu majke, da joj pokazuje svoju ljubav, ali i da ona njega voli i pridaje mu svu svoju pažnju. Ovaj princip važi i za žene, samo što je razlika u tome što žensko dete kasnije dobija želju i za posedovanjem očeve ljubavi. Međutim, sada se javlja problem. Na scenu stupa otac, koji se meša u “savršen” odnos majke i sina – on kvari par, ruši tu dijadu i pravi se trijada, trougao. Otac se sada pojavljuje kao neko ko oduzima majčinu ljubav i usmerava je ka sebi, tako je na neki način uskraćujući detetu.

Dete postaje svesno da njegov otac u stvari “poseduje” majku, jedinu ženu njihovom odnosu, spava sa njom, a i ona njemu pokazuje ljubav i pridaje pažnju. Detetu, logično, ovo počinje da smeta – ko je sada ovaj i zašto on krade meni moju majku? I što bi on imao više prava na nju od mene? Stoga, ono postaje ljubomorno na svog oca, počinje da mu zavidi… A ubrzo se javljaju i osećanja besa i agresivnosti prema njemu. Javlja se želja da se otac ukloni i izbaci iz slike, a majka vrati u dotadašnju savršenu dijadu, da bude samo detetova. Ova želja, kaže Frojd, često prelazi čak i u želju da se otac fizički totalno ukloni (ubije).

Sada, sve bi to bilo jednostavno da nema jedne “kvake” – otac je, naravno, prvo, mnogo jači i moćniji od malog i još nerazvijenog deteta, te bi svaki konflikt sa ocem bio automatski izgubljen. Ono postaje i toga svesno, postaje mu jasno da je ono u stvari slabije i nemoćno, te se još više oseća ozlojeđenim i besnim. To je i prvi “test” za Ego, koji se u ovoj fazi najviše i razvija, jer on, kao što smo napomenuli, funkcioniše po principu realnosti. Dakle, Ego je taj koji kaže “vidi, ti si mali i ne možeš se suprotstavljati ovom mnogo većem i jačem baji, iako bi ti to voleo”. Ego je taj koji je u ovom slučaju realan.

Želje za uklanjanjem (ubistvom) oca su suviše ekstremne i stoga neprihvatljive za Ego, te se on onda služi raznim menhanizmima odbrane, prvenstveno potiskivanjem, kako bi te želje uklonio iz svesti. Drugi mehanizam koji se ovde javlja je projekcija – dete projektuje svoju mržnju i bes u oca, za kojeg sada misli da on njega mrzi i da želi on njega da ukloni. To je i logično, razmišlja dete, jer čim i on voli ovu ženu i želi da je poseduje znači da i on želi mene da ukloni. Stoga se u detetu javlja ogroman strah od oca, tj. strah od onoga što otac može učiniti sa njim kako bi sad on osigurao ljubav detetove majke a njegove žene. Na oca se gleda kao na rivala i misli se kako i on na dete gleda kao na rivala.

Jedan od glavnih strahova deteta vezano za to šta otac može učiniti kako bi nekako onesposobio svog rivala (dete). A šta on može učiniti? Jedna od glavnih iracionalnih “fantazija” detetovog nesvesnog je to da, ako ga ne ubije, otac može da ga onesposobi u seksualnom smislu – da mu odstrani genitalije. Genitalije su glavni “alat” preko kojeg se neki objekt može seksualno posedovati, te bi se otac tako “rešio problema” a ne bi morao da počini najgore zlodelo (da ga ubije). Ovaj momenat se u psihoanalizi naziva “kastracioni strah” i predstavlja ključnu fazu razvoja i razrešavanja zamršenog edipalnog klupka.

Šta se sada dalje dešava? Pogađate, upošljava se i treće oružje u arsenalu Ega, još jedan mehanizam odbrane, u ovom slučaju identifikacija. Pošto je dete shvatilo da je otac moćniji, da mu može nauditi, a da mu je u isto vreme i najljući rival i takmac za majčinu ljubav, šta mu sada preostaje? Pa da se “pridruži neprijatelju”, dakle ono staro “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Dete se sada identifikuje sa ocem, želi da bude on, ili barem kao on. Ako i ono postane tako moćno i jako kao njegov otac, onda će moći da se izbori za majku u pravom smislu.

Takođe, ako majka voli tog čoveka isto kao i njega (ili čak i više), onda mora da taj čovek nešto valja – hajde onda da ga kopiramo i budemo kao on. Još jedna stvar – ako bude kao otac onda će više da mu se svidi ocu i ovaj će ga manje posmatrati kao rivala. To znači da se smanjuje šansa da ga kastrira. Prosta logika. Ovaj momenat je ujedno i početak uspešnog razrešavanja Edipovog kompleksa, jer se uklanja kastracioni strah a dete, ugledajući se na oca (koji je muškog pola i predstavlja maskulinu energiju) počinje i samo da bude muškarac (sa psihološke tačke gledišta) tj. sa adekvatnom izgradnjom sopstvenog identiteta kao muškarca kojeg privlači suprotan pol.

Kada je reč o ženskoj deci, kod devojčica se takođe javlja želja za posedovanjem majke, ali to proizvodi problem i priča je malo komplikovanija. Naime, postajući svesna svog rivalstva sa ocem, te načina na koji on poseduje majku (budući da je muško i suprotnog je pola), postavlja se pitanje kako će se posedovati majka ako se nema adekvatni (muški) polni organ. Stoga, kod ženskog deteta se javlja tzv. zavist prema muškom polnom organu.

Budući da žena ima anatomski drugačije polne organe, tj. u odnosu na muški polni organ koji vidljivo “štrči” van, detetu sada vizuelno izgleda kao da uopšte nema polni organ. Nesvesno, javlja se pomisao da joj je organ oduzet, tj. da je već kastrirana – i da je to učinila majka. Ova fantazija čini da dete počne da mrzi majku zbog toga i oseća bes prema njoj. U isto vreme, njen libido se sada prebacuje na oca, sa kojim želi uniju (jer on ima penis a ona ga nema) i osvetu nad majkom. Taj momenat takođe predstavlja put ka uspešnom formiranju adekvatnog polno-rodnog identita i progresiju ka heteroseksualnoj femininosti kod žene, jer se javljaju tendencije ka posedovanju muškarca.

Razvijen ženski identitet, dakle to shvatanje kojem se polu pripada, nužno dovodi do kasnije identifikacije sa majkom jer je jasno da obe imaju iste polne organe, te da nisu antagonisti. Ovo dodatno učvršćuje seksualni identitet kod mladog ženskog deteta i predstavlja uspešan završetak faze Edipovog (tj. Elektra) kompleksa.

Jasno vam je sada, iz svega do sada navedenog, šta mogu biti posledice neuspešnog rešavanja Edipovog kompleksa. Što se muškaraca tiče, nerazrešeno rivalstvo između oca i sina rezultuje u fiksaciji za falusnu fazu, što detetu ne dopušta da se dalje uspešno razvija. Ukoliko se i otac sam postavi kao suviše agresivan, premoćan rival koji kažnjava i koji je strog, on u detetu još više “potpaljuje” kastracioni strah, a ujedno i bes. Tako, možemo dobiti čoveka koji je kao odrasla jedinka agresivan, neurotičan, preambiciozan a ujedno sa veoma niskim samopouzdanjem.

Ukoliko je otac neprisutan, dete nema mušku figuru sa kojom će se identifikovati, te to može predstavljati problem prilikom formiranja seksualnog identiteta. Identifikacija muške dece sa majkom može dovesti do formiranja feminiziranih crta. To, u ekstremnim slučajevima, može rezultirati u homoseksualizmu (u zavisnosti od toga kakva je majka) ili pak do preterane, lažne i naduvane maskulinizacije, što je rezultat bunta prema femininim crtama u samom sebi, ili kompenzovanja nepostojeće očeve figure (dete mora da “gradi” fiktivnog maskulinog oca u samom sebi).

Ukoliko je roditelj suviše posesivan ili se čak i umeša izvan normalnih granica u psihoseksualni razvoj deteta, može se desiti da dođe do fiksacije i preteranog vezivanja za roditelja i roditeljsku sliku, što će rezultovati u tome da dete kao odrasla osoba traži partnera koji veoma podsećaju ili da budu skoro identični kao njihov roditelj.

Nerazrešen Elektra kompleks u domenu majka-ćerka takmičenja za očevu ljubav može proizvesti ženu koja će konstantno imati potrebu da dominira na muškarcima ili da ih čak i mrzi (jer nije prešla preko svoje zavisti od muškog polnog organa). Neadekvatan odnos sa ocem može uveliko uticati na to kakve će muškarce sutra žena birati (i da li će ih uopšte birati), da li će biti zavodnica ili submisivna, i tako dalje.

Očigledno je, kao što smo više puta naglasili, da je Edipov kompleks jedna važna faza u psihoseksualnom razvoju deteta. Napomenimo još jednom i to da se ne slažu svi psiholozi po ovom pitanju, te da je ovo konkretno proizvod Frojdove (psihoanalitičke) misli. Iako je činjenica da smo svi različiti, te da stvari ne idu nužno istim tokom kod svih i da nisu fiksirane, znanje o ovom fenomenu i sagledavanje različitih mogućnosti nam može pomoći da postanemo svesni koliko je važna čitava dinamika u porodici, bilo na odnosu roditelj-dete, bilo na odnosu roditelj-roditelj.

Ljudi koji ovo čitaju mogu ovaj koncept shvatiti ili ne shvatiti, prihvatiti ili ne prihvatiti neke ideje ovde izrečene – suština je da je intelektualno bavljenje ovim i drugim kompleksnim fenomenima našeg uma može samo da koristi da proširimo svoje vidike i naterati nas da razmišljamo i formulišemo sopstvene stavove i teorije o fantastičnom radu nepregledne psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (7)

________________________________________________________________________________

SEBIČNOST I/ILI LJUBAV PREMA SEBI…

tamoiovde-logo

Moderno društvo prožeto je tabuom na sebičnost. Uče nas da je grešno biti sebičan, a moralno voleti druge. Ta je doktrina u flagrantom protivrečju s praksom modernog društva koje se drži stanovišta da je najsnažniji i najlegitimniji poriv u čoveku sebičnost i da pojedinac najviše doprinosi opštem dobru ako sledi taj imperativ.

f9bbdeb62248e2fc4418a6935e64cf4c_mMeđutim, i doktrina koja sebičnost proglašava za vrhunsko zlo, a ljubav za druge najvećom vrlinom još uvek je snažna. Sebičnost se ovde upotrebljava gotovo kao sinonim za ljubav prema samom sebi. Alternativa glasi: ili voleti druge druge, što je vrlina ili voleti sebi, što je greh (…)

Mada nikakav prigovor ne izaziva to što se pojam ljubavi primenjuje na različite objekte, široko je rasprostranjeno mišljenje da je ljubav prema drugima vrlina, a ljubav prema sebi greh.

Pretpostavlja se da u onoj meri u kojoj volim sebe, ne volim druge, da je ljubav prema sebi isto što i sebičnost. Ovo gledište nas vraća daleko u prošlost zapadnog mišljenja.

Kalvin o ljubavi prema sebi govori kao o „pokvarenosti“. Frojd o ljubavi prema sebi govori jezikom psihijatrije, pa ipak, njegov vrednosni sud je isti kao i Kalvinov. Za njega je ljubav prema sebi isto što i narcizam, okretanje libida ka samom sebi.

Narcizam je najraniji stepen ljudskog razvoja, a osoba koja se u kasnijem životu vratila na narcisoidni stepen nesposobna je za ljubav; u ekstremnom slučaju, ona je luda. Frojd je pretpostavio da je ljubav ispoljavanje libida (libido okrenut prema drugima je ljubav, a prema sebi – narcizam). Tako se ljubav i ljubav prema sebi uzajamno isključuju – što je više jedne, to je manje druge. Ako je ljubav prema sebi rđava, onda je nesebičnost vrlina.

Postavlja se pitanje: da li psihološko posmatranje podržava tezu o temeljnoj protivurečnosti izmedu ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima? Da li je ljubav prema sebi isto što i sebičnost ili su one u suprotnosti? Štaviše, da li je sebičnost modernog čoveka zaista briga za sebe kao pojedinca sa svim njegovim intelektualnim, emocionalnim i čulnim mogućnostima? Zar „on“ nije postao privezak svoje društveno – ekonomske uloge? Da li je njegova sebičnost isto što i ljubav prema sebi ili je izaziva baš njeno odsustvo?

Pre nego što počnemo raspravu o psihološkom pogledu na sebičnost i ljubav prema sebi, treba ukazati na logičku grešku u shvatanju da se ljubav prema drugima i ljubav prema sebi uzajamno isključuju. Ako je vrlina voleti svog bližnjeg kao ljudsko biće, onda je i vrlina voleti sebe, jer sam i sâm ljudsko biće. Ne postoji pojam čoveka u koji nisam uključen i ja sam. Učenje koje zagovara takvo isključivanje dokazuje da je u sebi protivurečno.

Ideja izražena u Bibliji „ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ podrazumeva da se poštovanje sopstvenog integriteta i jedinstvenosti, ljubav prema sebi i razumevanje sopstvene pojedinačnosti, ne može odvojiti od razumevanja drugog pojedinca, poštovanja i ljubavi prema njemu. Ljubav prema sopstvenom Ja neodvojivo je povezana sa ljubavlju prema svakom drugom biću.

Ako prihvatimo da su ljubav prema sebi i prema drugima u principu povezane, kako da objasnimo sebičnost koja očigledno isključuje svaku istinsku brigu za druge?

Sebična osoba je zainteresovana samo za sebe, želi sve za sebe, nikakvo zadovoljstvo ne oseća u davanju, već samo u primanju. Spoljašnji svet gleda samo iz ugla mogućnosti da iz njega nešto izvuče; njoj nedostaje interes za potrebe drugih i poštovanje njihovog dostojanstva i integriteta. Ona ne može da vidi ništa osim sebe; svaku osobu i svaku stvar procenjuje na osnovu toga koliko joj koriste; ona je suštinski nesposobna da voli. Zar to ne dokazuje da su briga za druge i briga za sebe neizbežna alternativa?

Bilo bi tako kada bi sebičnost i ljubav prema sebi bili isto. Ali, upravo je takva pretpostavka greška koja, u bavljenju našim problemom, vodi mnogim pogrešnim zaključcima. Sebičnost i ljubav prema sebi daleko od toga da su identične, u stvari su suprotnosti. Sebična osoba ne voli sebe previše, več premalo; u stvari, ona sebe mrzi.

Ovaj nedostatak prave naklonosti i brige za sebe koji je samo izraz njene neproduktivnosti, ostavlja je praznu i frustriranu. Ona je nužno nesrećna i teskobno zaokupljena time kako da od života ugrabi zadovoljstva u čijem postizanju sama sebe sprečava. Čini se da ona previše brine o sebi, a u stvari, ona samo bezuspešno pokušava da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju brige o svom stvarnom pojedinstvu. Frojd drži da je sebična osoba narcisoidna – povukla je svoju ljubav od drugih i usmerila je na sopstvenu osobu. Istina je da su sebične osobe nesposobne da vole druge, ali one nisu sposobne da vole ni sebe.

Sebičnost ćemo lakše razumeti ako je uporedimo sa strasnom brigom za druge koju npr. nalazimo kod suviše brižne majke. Ona je suviše brižna ne zato što svoje dete voli suviše, već zato što mora da kompenzuje svoj nedostatak sposobnosti da ga uopšte voli.

Ova teorija o prirodi sebičnosti rođena je iz psihoanalitičkog iskustva sa neurotičnom „nesebičnošću“, simptomom neuroze koji je posmatran na ne malom broju ljudi. Njih obično ne muči baš taj simptom, već drugi koji je s njim u vezi, kao npr. depresija, umor, nesposobnost za rad, neuspeh u ljubavnim vezama itd. Nije u pitanju samo to što se „nesebičnost“ ne oseća kao simptom; ona je često iskupljujuća karakterna crta kojom se takvi ljudi ponose. „Nesebična“ osoba „ne želi ništa za sebe“; ona „živi samo za druge“, ponosi se time što sebe ne smatra važnom. Zbunjena je što je nesrećna uprkos svojoj nesebičnosti i što su njeni odnosi sa najbližima nezadovoljavajući.

Analitički rad pokazuje da njena nesebičnost nije nešto odvojeno od drugih simptoma, već je jedan od njih, u stvari, najvažniji; da je paralizovana u svojoj sposobnosti da voli ili da u bilo čemu uživa, da je prožeta neprijateljstvom prema životu i da se iza fasade nesebičnosti skriva suptilna, ali ništa manje snažna egocentričnost. Ova se osoba može izlečiti samo ako se njena „nesebičnost“ protumači kao simptom među ostalim simptomima. Tek tada se može ispraviti njen nedostatak produktivnosti u kome je koren kako njene „nesebičnosti“, tako i njenih drugih nevolja.

Priroda „nesebičnosti“ postaje naročito jasna preko svog dejstva na druge, u našoj kulturi najčešče preko dejstva što ga „nesebična“ majka ima na svoju decu. Ona veruje da će putem njene „nesebičnosti“ njena deca iskusiti šta znači biti voljen i za uzvrat naučiti šta znači voleti. Rezultat njene „nesebičnosti“, međutim, uopšte ne odgovara njenim očekivanjima.

Deca ne pokazuju sreću osoba koje su uverene da su voljene; ona su zabrinuta, prenapregnuta, u strahu od majčinog neodobravanja i u brizi da ne žive prema njenim očekivanjima. Ona su obično zaražena majčinim skrivenim neprijateljstvom prema životu koje više osećaju, nego što ga jasno prepoznaju, a najzad i sama bivaju njime preplavljena. Sve u svemu, uticaj „nesebične“ ne razlikuje se mnogo od uticaja sebične majke; u stvari, često je i gore, jer majčina „nesebičnost“ sprečava decu da je kritikuju.

Njihova je obaveza da je ne razočaraju: pod maskom vrline njih uče da preziru život. Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da u detetovom sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe (…)

Neuspeh modernog društva ne leži u njegovom principu individualizma, ne u ideji da je moralna vrlina isto što i težnja za vlastitim interesom, već u izopačavanju značenja pojma vlastitog interesa, ne u činjenici da su ljudi previše zauzeti vlastitim interesom, već u tome što nisu dovoljno zauzeti interesom vlastitog ja, ne u činjenici da su suviše sebični, već u tome što ne vole dovoljno sebe i svoje mogućnosti…

E. Fromm, Čovek za sebe

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

NJEN SLUČAJ SE I DANAS PROUČAVA…

tamoiovde-logo

 OVO JE NAJMLAĐA MAJKA U ISTORIJI, imala je pet godina kada je rodila dete

Godine 1933. u selu Ticrapo u Andima, u siromašnoj porodici zemljoradnika, rođena je Lina Medina. Njen život se u početku nije ni po čemu razlikovao od života hiljada njenih vršnjaka koji su odrastali u ruralnom Peruu tog vremena. Ipak, kada joj je bilo pet godina, sve se promenilo! Medina je postala najmlađa osoba koja se porodila, a njen slučaj se i danas proučava u medicinskim školama širom sveta. Ovo je njena tragična priča…

lina-dnevne

Foto: Youtube screenshot

Kada je Medini bilo pet godina, njena majka je primetila da je devojčici stomak neobično porastao, a njena ćerka se žalila i na bol u predelu abdomena. Zabrinuti roditelji Linu su odveli u obližnju bolnicu kako bi je lekari pregledali, piše portal Allday.com.

U prvo vreme, doktori su bili ubeđeni da Lina ima tumor, ali nakon testova postavili su mnogo neverovatniju dijagnozu – Lina Medina je, nekako, bila u sedmom mesecu trudnoće!

Nekih mesec dana kasnije, 14. maja 1939. godine, devojčica je carskim rezom rodila dečaka. Bilo joj je 5 godina i 7 meseci, a karlica joj je bila suviše mala da bilo koja druga vrsta porođaja odim carskog reza dođe u obzir.

19903-lina-medina-580x0

Lina Medina neposredno posle porođaja

Medinin sin je bio potpuno zdrava beba teška 2,7 kilograma. Devojčica ga je nazvala Herardo, u čast Herarda Lozada, posvećenog doktora koji je bio uz nju tokom tog neverovatnog iskustva.

Tokom carskog reza, doktor je otkrio da je Lina imala potpuno razvijene i zrele seksualne organe. Devojčica je patila od retkog oboljenja preranog puberteta, ali je vreme u kome je počela da se razvija ostao neviđen u svetu sve do današnjih dana. Svoju prvu menstruaciju, Medina je dobila kada je imala samo tri godine.

Devojčicin otac je optužen za seksualno zlostavljanje i incest i uhapšen je. Međutim, nisu otkriveni nikakvi dokazi i ubrzo je pušten. Do danas okolnosti koje su dovele do trudnoće Line Medine nisu razjašnjene, a nepoznato je i ime oce. Devojčica o tome nikada nije želela da govori.

19902-lina-medina-580x0

Herardo Lina kada mu je bilo 18. Pored njega je Lina koja ima 23 godine

Akušer Hose Sendoval je 2002. godine objavio knjigu o slučaju Line Medine u kojoj je naveo da je, psihološki, bila reč o potpuno normalnom detetu. Zapravo, Medina je više volela da se igra sa lutkama nego sa svojim sinom.

Herardo Lina je odrastao u verovanju da mu je Medina sestra. Kada je imao 10 godina, otkrio je istinu.

Osim neobičnih okolnosti rođenja, reč je bila o potpuno normalnom i zdravom čoveku. Živeo je običnim životom i preminuo je 1979. godine kada je imao 40 godina.

Medina se kasnije udala za izvesnog Raula Hurada i 1972. godine dobila je još jednog sina. Sa suprugom i danas živi u siromašnom kraju Perua po nazivom „Mali Čikago“. Odbija sve intervjue i ne želi da ispriča svoju neobičnu životnu priču.
Izvor:dnevne.rs

_________________________________________________________________________________________

POTERNICA ZA DOBRIM…

tamoiovde-logo

Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.

izgubljen-crtez1Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.

Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.

Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud  lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su srećni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.

I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano.

Visoki predstavnici NebitnihMrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas,  niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.

I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.

Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.

Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.

A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.

Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama.  No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim.

Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.

Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.

Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.

Jovana Nastasijević

Izvor:kulturniheroj.com

__________________________________________________________________________________________

KOLEGINICE, DOZVOLITE DA VAM PRIČUVAM DETE…

tamoiovde-logo

Potez Sidnija Engelberga, 67-godišnjeg profesora na Univerzitetu u Jerusalimu, oduševio je milione ljudi širom sveta. Kada je dete njegove studentkinje zaplakalo dok je držao predavanje, Sidni se nije dao omesti, uzeo ga je, smirio i nastavio izlaganje držeći ga u naručju.

Predavanje 1Sidni, inače otac četvoro dece i deda petoro unučadi, vrlo je liberalan i često izlazi svojim studentima u susret. Imajući u vidu da predaje na master studijama, svestan je da među njegovim studentima ima i malo starijih, a ponekad i mladih majki, kojima dozvoljava da na predavanja dovode svoju decu.

Međutim, kada je studentkinji beba počela da plače, Sidni se nije dao omesti. Mladu majku bilo je toliko sramota da je krenula da napusti predavanje, ali joj nije dozvolio.

Ne želeći ni da mu predavanje propadne, uzeo je dete u naručje i smirio ga. Nakon toga nastavio je da predaje sa mališanom u rukama.

Ponašanje profesora, koji već 45 godina predaje, oduševilo je njegove studente, koji su ovekovečili njegovo predavanje s mališanom u rukama i postavili na društvene mreže.

Predavanje 2Fotografije su se vrlo brzo proširile internetom, a milioni ljudi pohvalili su Engelbergov potez.

Njegova supruga kaže da su i ona i njen suprug veoma iznenađeni publicitetom.
„Dobio je nekoliko ljubavnih pisama“, kaže kroz smeh supruga Fredi Siskind Engelberg.

Njegova ćerka kaže da Sidni dozvoljava mladim majkama da sa decom prisustvuju njegovim predavanjima na master studijama biheviorizma. Dozvoljava im čak i da ih doje.

„Nijedna majka ne treba da bira između svog deteta i obrazovanja“, ističe Sidni.

Izvor: RTS

____________________________________________________________________________________

MOĆ ZAGRLJAJA I POLJUPCA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________

Kad se usne spoje, aktivira se čitava mreža neurona, pojačano luče hormoni, telo obuzima zadovoljstvo, uzbuđenje, strast, požuda… kada se desi poljubac, čak i onaj usputni prijateljski, uživaju i telo i psiha. Ovaj najstariji vid komunikacije između ljudi pokazuje ljubav, nežnost i naklonost ali i utehu, poštovanje, saosećanje, tvrde italijanski psiholozi.
poljubacJer, poljupci nisu samo „razgovor“ između ljubavnika već i vrlo važan deo komunikacije s bliskim ljudima, prijateljima, rodbinom, porodicom.

* Prijateljski poljubac u obraz prilikom susreta znak je bliskosti, pogotovo kada osoba koja ga upućuje dlanovima obuhvati obraze onog koga ljubi.

* Poljubac u ruku znak je poštovanja, ponekad romantičnih misli, a, prema legendi, veliki svetski ljubavnici ljubili su ruku dame kako bi po mirisu njene kože otkrili koliko je zainteresovana za njih.

* Poljubac u čelo koji roditelji često upućuju deci, smatra se zaštitničkim gestom, a istraživanja koja su sproveli italijanski naučnici pokazuju da deca koju roditelji svakodnevno ljube napreduju i razvijaju se u jače ličnosti.

* Poljubac u oko smatra se najromantičnijim jer on budi jače emocije i raspaljuje čula, pošto su očni kapci vrlo osetljivi na dodir. Naučnici tvrde da su svakome potrebna bar četiri poljupca dnevno da bi izdržao stresni dnevni ritam i sačuvao zdravu psihu.

* Zagrljaj leči samoću, tugu, nemoć, pruža ljubav, utehu i hrani nas pozitivnom energijom. Dodir ne ostavlja tragove samo na površini kože već i na duši, a ponekad samo prisećanje na nežan zagrljaj, gest ljubavi i najdubljeg prihvatanja, čini da se osećamo dobro kao da se dogodio pre samo nekoliko sekundi.

Uloga dodira u životu je nezamenljiva i najvažnija za dobro psihičko zdravlje. Kada nas grle drage ruke snižava se krvni pritisak a povećava nivo oksitocina, „hormona sreće“.

zagrljajSvakodnevnim, malim, usputnim, nežnim, prijateljskim ili ljubavnim, ohrabrujućim ili toplim zagrljajem možemo mnogo učiniti za sebe i druge, tvrde stručnjaci. Zagrljaj može da prija i kada ga dobijemo od potpuno nepoznate osobe. Ali, brz tempo života, nedostatak vremena i bliskosti, sveo je dodir na minimum, ljudi su prestali da se grle.

Ipak, naša psiha nije htela da pristane na tako bezobzirno zanemarivanje, pa su ljudi postajali sve nervozniji, napetiji i nesigurniji. A zagrljaj sve to neutrališe.

Nežni dodir rukom prijatelja, ljubavnika, majke… čini da brige nestanu i da svet izgleda kao lepše mesto, zaključuju psiholozi. I zato, ljubite se i grlite što više, jer će to prijati vašoj duši i telu, bićete boljeg zdravlja i puni elana, zaključuju psiholozi.

V. Novosti

RADIONICA ZA IZRADU I POPRAVKU SNOVA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

SATENSKI STIHOVI

Iz zbirke pesama „Satenski stihovi“ Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

UZDAH

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.

I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.

Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?

Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

***

l-290x160Satenske riječi..

Dok slušam Massima „daj mi razlog da budem tu“ i čitam Satenske stihove Gorana Tadića čini mi se da pjevač i pjesnik odišu istom nježnošću, pristupačnom i prepoznatljivom.

Ja sam slovoslagač, nepismen i bezimen, vlasnik srz za izradu i popravku snova“, opisuje sebe Goran.

A među koricama pucaju od snage stihovi zapisani perom vrsnog pjesnika, velikog čovjeka i dobrog druga.

Misliš da je teško stihove pisati“ postavlja pitanje Goran čitatelju već u prvoj pjesmi.

 Nije, rekla bih, čitajući dalje. I shvatam da je teško utonuti u sebe tako duboko kao što to Goran radi. Teško je opisati se bez šminkanja, ali njemu je to lako. Goran diše među stihovima, živi sa i u njima, Goran je stih.
Jednostavne svakodnevne situacije Goran majstorski zakomplikuje, pa ih pojednostavi tako da se nađemo licem ka licu i sa vjetrom, i sa kišom, i sa snjegom i sunčanim danom. „Budi tu da manje pušim“ veoma jednostavno, ali i posloženo na način koji malo ko zna.

Nastavite sa čitanjem

SVETE, OVO JE DETE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Tematski nazvana „DETE 2012„,  36.Međunarodna izložba fotografije otvorena je u subotu, 15.  decembra u galeriji  borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

DSC06599tio17

Adriano Favero (Italy)-The aplle-Gold PSA medal

DSC06618tio45

Makowski Maciej (Poland)- Alice 5- Gold FIAP medal


Priređena povodom  Dana  Muzeja, izložba „Dete 2012“ okupila je 550 autora iz više od 60 zemalja. 

U organizaciji su pored Muzeja domaćina i slavljenika, učestvovali i  Centar za kulturu grada Zaječara i Foto klub „202“ iz ovog grada.

 Muzej rudarstva i metalurgije u   Boru  osnovan je 1961. godine,  kao zavičajni, da bi vremenom prerastao u specijalizovanu, na ovim prostorima jedinstvenu muzejsku ustanovu. Stručnjaci ove ustanove više od pola veka štite, istražuju, čuvaju, publikuju i prezentuju bogato kulturno istorijsko nasleđe sa ovih prostora.
DSC06589tio10

Isolde Stein-Leibold (Germany)-Mila

DSC06614tio32

Cemil Guven (Turkey)-Villge girl

Na izloženim fotografijama,  objektivom fotoaparata uhvaćen je i zabeležen dečji nevin, ali i znatiželjan i prodoran  pogled, nespretan ali i virtuozni pokret, radost, duga ali i tuga u oku, toplina zagrljaja ali hladnoća i ravnodušnost okoline, osmeh i kolač, ali i muva na usni, ruka u ruci ali i otisak dlana na obrazu, mlada i obojena, ali i već posivela duša…

Pogledaj DETE, trgni se i razmisli, razmisli SVETE!

Bora*S

Napomena: Ovo je samo deo izloženih gotografija. Ovde objavljene fotografije nastale su fotografisanjem fotografija, te je otud njihov kvalitet manji u odnosu na orginalne.


DSC06582TIO3

Noohi Ali (Iran)- Into the life-SALON praise

DSC06606tio27

Ahmad Khatiri (Iran)-Alone

DSC06580iTiO

Carrieri Luigi (Italy)- Fuga preciptosa-Gold UPI medal

DSC06600tio18

Ali Majed (Kuwait)-Last look-Gold FSS medal

DSC06581TIO2

Alhadi Mohd (Oman)-Deep sorrow-FIAP praise

DSC06601tio19

Orozim Miran (Slovenia)-First love-Gold SALON medal


DSC06584TIO5

Ebrahim Isa (Bahrain)-Shame-SALON praise

DSC06613tio30

Van Chung Bui (Vietnam)-Kongchro eyes

DSC06593tio14

Bukhman Boris (Ukraine)- Oncology 1

DSC06612

Basia Stankiewicz (Poland)-Julek

DSC06585TIO6

Brian Ross(United Kingdom)-Reenactment

SNAĆI ĆU SE-KOJEKAKO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

POŽRTVOVANJE

Tukući dete na poene
Otac i kaplju žuči doli:
„Kada te bijem, znaj da mene
To više nego tebe boli!“

Drečavo dete postade tiše,
Pa reče ocu: „Ako je tako,
Samo nastavi ― jače i više.
Ja ću se snaći kojekako!“

Hari Grejem

foto:konkursiregiona.net