UTOPLJENA DUŠA…

Veliki pesnik Vladislav Petković – Dis, na današnji dan, 29. maja 191. našao je svoje poslednje utočište u Jonskom  moru, kod Krfa.

---

                                                  UTOPLJENE DUŠE

Još jednom samo, o, da mi je dići 

Ispod života svet umrlih nada;

Još jednom samo, o, da mi je ići

Prostorom snova pod vidikom jada. 

Potajna slabost i žudnja ka sreći, 

Skrivene misli u boji ljubavi,

Njen pogled nekad sve što znade reći,

Još jednom samo da je da se javi. 

U harmoniji svetlosti i tame, 

Lik duše trajno gde se od nas krije,

Gde svesti nema već ideje same,

Otkud bol sleće, da osećaj svije. 

U meni o njoj, o lepoti, cveću 

I o mladosti – o još jednom samo,

Da mi je da se moje misli kreću,

Da mi je da sam još jedanput tamo. 

Da mi je da sam predelima onim, 

Gde su mi mladost, san i uspomene,

Kod negda svojih da je da se sklonim

S lepotom njenom što k’o miris vene.

Il’ da je groblja, senki, vetra, zvuka 

I igre mrtvih, avetinja kolo,

Da je bolova, sećanja, jauka –

Znamenja, da sam nekad i ja vol’o. 

Al’ nije. Ja znam svi ti dani stari, 

I želje, njena tuga i lepota,

I nežne veze osmeha i čari

Nemaju više za mene života. 

Nemaju više života ni za nju 

Sva njena ljubav i moja stradanja:

Dremež i suton i noću i danju.

Nama se spava. Nama se ne sanja. 

Gube se redom, trunu pod životom 

Aleje bola i podneblja plava,

I moja lira sa njenom lepotom,

Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al’ to retko biva, 

Nju kada vidim posred ovih zala,

Prilazi meni neka magla siva,

Nagovest bleda dalekih obala. 

Gledeći dugo taj maglini veo, 

Kamo se dani moji razasuše,

Širi se pokrov velik, prostran, beo,

Pod kojim leže utopljene duše.

Vladislav Petković Dis

_________________________________________________________________________________________

Nepriznat, žučno osuđivan i gotovo sasvim odbačen u svom vremenu, Dis je pesnik kome je budućnost svesrdno otvorila vrata slave. Svojom lirikom tamnih, negatorskih, zagrobnih i sanjarskih tonova, ispunjen bolom i porazom, on je opevao „tamnicu života“.

Antologijskim se smatraju njegove pesme:  „Možda spava„, „Sa zaklopljenim očima„, „Utopljene duše„, „Jutarnja idila„,  „Plave misli„…

Dis je po prirodi bio boem. Sa Pandurovićem je uređivao „Književnu nedelju“, bio ratni izveštač pri srpskoj Vrhovnoj komandi u Prvom balkanskom ratu, prešao Albaniju i kao izbeglica boravio u Francuskoj.

U povratku, brod na kome se nalazio, torpedovala je nemačka podmornica i veliki pesnik našao je svoje poslednje utočište u Jonskom  moru, kod Krfa.

Rođen je 10. marta 1880. godine u Zablaću kod Čačka.

_________________________________________________________________________________________

TAMNICA

To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom, što nesvesno sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja.

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu ko ah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine viziju jave:
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al’ begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri bežanju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim.
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži,
Kao stara tajna ja počeh da živim,

Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
Ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava.

I očiju, što ih vidi moja snaga,
Očiju, što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga.

 Vladislav Petković Dis

---

                                                  NA ONOME BREGU 

Na onome bregu što je nad životom,

Tražio sam mesto gde stanuje sreća,

I išao dugo okružen lepotom

Iz predela snova u predele cveća.

I ja sam se peo, uzdizao gore,

Mislio sam da si na najvećem visu,

I da pleteš vence, donosiš bokore,

Da si sva u cveću i samom mirisu.

Ali ta je slika prevučena prahom,

I stoji k’o spomen minulih obmana:

Ja joj katkad priđem sa tugom i strahom.

Kao dragan dragoj posle mnogih dana.

(Janku Veselinoviću)

Vladislav Petković Dis

TURISTIČKI KARAVAN „MOJA SRBIJA“…

Ponovo kreće promotivni karavan „Moja Srbija“

Promotivni karavan ,,Moja Srbija“, deo istoimene kampanje Turističke organizacije Srbije (TOS) namenjene domaćim gostima u cilju predstavljanja turističke ponude Srbije u letnjem periodu, nastavlja se ove godine. Rezultati koje je ova promotivna aktivnost TOS-a dala u 2015. godini prethodili su planiranju ovogodišnjeg karavana „Moja Srbija“.

Karavan će putovati ove godine kroz 14 gradova Srbije: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Čačak, Zrenjanin, Sombor, Kruševac, Vranje, Valjevo, Novi Pazar, Užice, Zaječar, Požarevac.

Prva stanica Karavana je Užice u petak 03. juna, kod je druga stanica Novi Pazar dan kasnije.

Program na svakoj stanici karavana „Moja Srbija“ trajaće od 17-22 časa.

Karavanom koji će putovati kroz Srbiju, Turistička organizacija Srbije poziva domaće goste da svoj letnji odmor ili njegov deo provedu na destinacijama širom Srbije.

U okviru karavana, a u saradnji sa lokalnim turističkim organizacijama, udruženjima ,, Srbija za mlade“, Udruženjem banjskih i klimatskih mesta Srbije, JP „Skijališta Srbije“ i udruženjem hotelijera i restoratera Srbije „HORES“, TOS će promovisati turističku ponudu naše zemlje namenjenu odmoru u letnjem periodu.

Posetioce na gradskim trgovima očekuju štandovi brendirani logotipom “Moja Srbija” na kojima će moći da se informišu o mogućnostima za odmor u Srbiji, bogat zabavni program, nastupi muzičkih grupa, projekcije turističkih filmova, kao i kviz znanja „Koliko poznaješ Srbiju – 52 vikenda u Srbiji“, koji će najsrećnijim posetiocima obezbediti nezaboravan doživljaj leta 2016 u Srbiji.

Na štandovima lokalnih turističkih organizacija posetioci će moći i da degustiraju karakteristične lokalne specijalitete u skladu sa programom „52 ukusa Srbije“.

U pomenutim gradovima, pored samih domaćina, predstaviće se i destinacije koje gravitiraju ka tom gradu, kako bizajednički predstavili svoju regionalnu ponudu.

Raspored karavana:

1. Užice 3. 06. 2016.

2. Novi Pazar 4. 06. 2016.

3. Zaječar 9. 06. 2016.

4. Niš 10.06.2016.

5. Vranje 11.06.2016.

6. Požarevac 16.06.2016.

7. Kragujevac 17.06.2016.

8. Kruševac 18.06.2016.

9. Valjevo 24.06.2016.

10. Čačak 25.06.2016.

11. Novi Sad 1.07.2016.

12. Zrenjanin 2.07.2016.

13. Sombor 8.07.2016.

14. Beograd 9.07.2016.

Karavan će biti prilika i da se promoviše subvencionisana mera Vlade Republike Srbije – vaučeri za odmor u Srbiji sa Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija. Na karavanu će se obeležavati i 160. godišnjica rođenja velikog srpskog naučnika Nikole Tesle, kroz filmove o Tesli i deljenje suvenira posvećenih ovom naučniku.

Kampanjom „Moja Srbija“ TOS promoviše ponudu Srbije u predstojećem letnjem periodu kako putem ambijentalnog oglašavanja, tako i korišćenjem on-line kanala promocije uz naglasak na društvene mreže kao generatore velikog broja značajne ciljne grupe turista.

Izvor: srbija.travel

_______________________________________________________________________________

TVOJ IZBOR ILI TVOJ PRISTANAK…

Na beogradskom Ušću , 20. juna, pred više od 20.000 ljudi, virtuoznim nastupom, članovi kultne rok grupe SMAK su priredili muzički spektakl za različite generacije koje su podjednako uživale u ovom muzičkom putovanju kroz vreme od dva i po sata sa Točkom, Borisom Aranđelovićem, Slobodanom Stojanovićem Kepom i Zoranom Milanovićem.

Ovim su nastupom opravdali kultni status i čini se, još više produbili inače dubok trag koji su ostavili u istoriji jugoslovenske i srpske rok muzike.

„Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv.“.
Bora*S

______________________________________________________________________________

ČAČANSKI TOČAK

Kako je Radomir Mihajlović Točak izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zašto je organizovao trku bubašvaba i od koga je naučio da svira „Ulazak u harem“? Odgovore zna njegov nekadašnji cimer Jovan Nikolić Jof.

Retki su znali poreklo njegove tetovaže velikog točka na njegovoj ruci. Baš retki su to znali da je njegov otac Risto bio kolar i da je popravljao kolske točkove, te je stoga točak ovešan na njihovoj porodičnoj kući u Ključkoj ulici u Čačku.

Retki znaju i predistoriju verovatno najpoznatijeg instrumentala YU roka: „Ulazak u Harem“. To je kompozicija koju je po čačanskim mehanama i u frizernici kod Branka brice, za čašu rakije svirao pokojni čačanski boem Jarak. On je na akustičnoj gitari svileno svirao stare srpske pesme i ruske romanse. Pre izvođenja Harema, kroz gitarske žice bi provukao masni papir iz niške Morave da bi toj melodiji dodao orijentalni zvuk saza.

Jarak je Točka učio da svira prstima i nikada nije upotrebljavao trzalicu (terzijan). Napustio je ovaj svet jedne zimske noći u zagrljaju sa svojom gitarom u jarku na periferiji grada. Možda bi se veštiji pisci pozabavili značenjem njegova imena i mestom njegova odiha.

U Čačku su posvuda kružile priče o neverovatnom gitaristi Točku. Retki su znali njegovo ime i prezime, ali je mit o njemu bio toliko snažan da je svak dodavao još po nešto iz svojih, po čačanskim uglovima pouzdanih izvora. Naročito oni koji su se na jedan lakoruk način „bavili“ muzikom i sricali na gitari.
Naravno, to je podržavao i on sam na nastupima grupe SMAK svojom mračnom pojavom, crnom garderobom sa crnim šeširom širokog tamnog oboda na glavi iz čije senke su provirivale njegova duga kosa i brada.

Međutim grupa SMAK je tako čvrsto i žestoko svirala klasike tadašnje rok muzike da bismo dugo posle njihovog koncerta zaboravljali da zatvorimo širom otvorena usta. Pored usta, grupa SMAK nam je zauvek otvorila i uši da na pravilan način čujemo Yu grupu, grupu TIME ili Septembar sa Janezom Boncinom, te da pravilno prepoznamo „Atomsko sklonište“ iz Pule.

Pre nego što smo postali beogradski cimeri povezalo nas je naše čačanstvo.
*
Pretovaren zvučnicima i kojekojom muzičkom skalamerijom, ispod otrusene fasade naše dvospratne zgrade u Ulici Đure Đakovića u Beogradu, stao je njegov crveni fića koji je naše društvo nazivalo „fikus“.
Na krevetu u drugom sobičku glavom i bradom se smestio on, Radomir Mihajlović Točak, skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu.

Njemu su, nakon što se razišao sa grupom SMAK i prvom suprugom, sugerisali da se iseli iz Kragujevca u Beograd, kod Jofa, koji je početkom osamdesetih godina već bio primljen u njegov najbliži krug prijatelja iz Čačka. Otada smo četiri godine delili hleb tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije.

Točak i Jof 1982. u Beogradu

Naša mlada gazdarica rado je dopustila da se on useli u prazan sobičak koji ja nisam uopšte koristio. Otada je počelo moje najkvalitetnije i najčudnije druženje sa jednim istinskim umetnikom koje zauvek ostaje tetovirano u mom sećanju.

„Fikusom“ smo se docnije ponekad vozili do Kragujevca. Za kišovita vremena morao sam držati peškir u krilu, da bih svako malo brisao lice jer su me, tamo gde sam sedeo na mestu suvozača, kroz veliku rupu na podu automobila zapljuskivali mlazevi vode iz barica sa druma.

*
Točak je kadikad umeo da pada u verbalne zanose kao da izvodi beskrajno duga sola na gitari. Jednoga jutra postavio je na nosač nota sliku lepotice iz Plejboja i počeo da komponuje. Lepotu i eros je on smatrao za najubedljivije provokatore umetničke inspiracije. Neka plemićka uzvišenost i način na koji je Točak voleo žene neodoljivo su me podsećali na mog oca. Sa unutrašnjim smeškom nosio sam to opažanje, ali mu to nikada nisam dospeo reći. Ali je on meni stigao da kaže da je jedared u Čačku sa svojim najbližim drugarima, Vojom Savićem i Ljubinkom Miloševićem – Mehom, začuo zvuk saksofona u bašti „Prvi maj“ i da su oni požurili da vide ko to tamo svira i da su dugo stajali na ulazu i slušali kako im moj ćale „priča“ saksofonom.
*
Trebalo je steći Točkovo poverenje, trebalo zaviriti iza maske njegovog lica, tamo gde se nalazio jedan nežan i hipersenzibilan posvećenik muzičkoj umetnosti, sveštenik idioritmik, koji je svakoga dana pripadao svojim gitarama, muzici i ovaploćenju svojega dara.
Sada, sa ove distance, mogu ga po njegovoj fanatičnoj posvećenosti muzici porediti sa Danilom Kišom i njegovom podređenju života književnosti.

Točak je svakodnevno uobičavao da beleži hipnagoske zapise i radi crteže. Docnije, kad smo krenuli da živimo svoje živote, dok sam ga obilazio i ostajao do duboko u noć u razgovorima kojima je uglavnom on davao smer, već je imao kolekciju od preko dve hiljade strana u svojoj radnoj sobi.

Jedared me je važno obavestio da je pronašao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na moju podsmešljivu primedbu da mi se čini da to njegovo otkriće već odavno radi širom sveta, hladno je odgovorio: „Zašto misliš da se to mene uopšte mora ticati!“ Mislim da nije učtivo iznositi njegove radove na pronalaženju leka najtežim bolestima. Ali ono što nije poznato javnosti, jeste da je gospodin Radomir Mihajlovic – Točak, bio opsesivan istraživač medicinskih enciklopedija i knjiga o psihologiji, parapsihologiji, Tarota, Ji đinga i šahovskih biltena. Znao je napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera. Redovno je igrao šah sa samim sobom. Nikada ga nisam pitao za koga navija u tom meču i da li uvek namešta sebi. Kad bi me ponekad pozivao na partiju pristupao sam nevoljno kao na pogubljenje.
*
Mnogi su Točka pribojavali, zbog njegovog mrgodnog pogleda na licu zaraslom u bradu i zato što je u je u svako nepoznato društvo (što je inače čitavog života izbegavao) stupao sa izvesnom glasnom ćutnjom.
Nosio je u oku i na usnama pokrivenim bradom izvestan superiorni smešak. Kao u onih ljudi kojima je izvesna stvar o životu znana, a nama ostalima nedostupna. Taj smešak, koji me je u početku, iskreno govoreći nervirao, do danas mi je dobro znan kadgod se potrudim da Točka prizovem pred unutrašnji vid. On je umeo strahovitom brzinom da utvrdi ljudski karakter na osnovu izgleda, pokreta i retorike. I onda je uvek bio u prednosti pri komunikaciji, nekako je uvek bio ispred. Ali nikada tu superiornost čitanja ljudi nije zloupotrebljavao, pre bih rekao da mu je to služilo da očuva svoju mekotu pod oklopom školjke.
*
Ima veoma malo kvalitetnih intervjua sa njim. Videlo se izdaleka da i novinari imaju zort od njega. Kao da su ti mladi žurnalisti prepisivali anegdote grupe SMAK jedan od drugoga. A to je izgledalo ovako: Šta znači ime grupe SMAK? Odgovor, kratica od naziva Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac. Potom, kako im je pukao jarbol na cirkuskoj šatri pre jugoslovenske promotivne turneje albuma „Rok cirkus“ jer je u Sloveniji napadao sneg od dva metra u maju mesecu. Te, kako im je Titova smrt sprečila promociju izvanredne LP ploče „Zašto ne volim sneg“. I zašto im je nakon njihovog najboljeg albuma „Crna dama“ Goran Bregović kidnapovao Lazu Ristovskog ozidavši ga paketima novčanica.

Ali niko od njih nije znao za gaf koji je na koncertu u Skoplju napravio bubnjar Kepa, koji je zatvorio mrtvački kovčeg iz kojega je trebao da iskoči Boris Aranđelović, vokalni solista… Kao i za turneju po DDR-u na kojoj su bili zatrpani bezvrednim novčanicama, koje su pretvorili u 20 kilograma ručnih satova. Takođe, degustacija supe od kengurovog repa u Berlinu. Kad su ga ti novinari pitali, šta ste radili tamo u Londonu, odgovorio je čačanski, mangupski: „Vrljali smo!“ To su bile pikanterije samo za ortake i drugare.
*
Jedne zime, kada smo promenili stan i otišli da delimo sobu sa dva kreveta u Cetinjskoj ulici, kada je napadao sneg koji je zatrpao fikusa, sećam se da smo svakodnevno obilazili račune u našim bankama koji su već dugo bili opusteli. Kao božijom promisli predveče nas je pozivao telefonom Puriša Đorđević na sedeljku kod njega, gde bi nas Purke gostio svežim čačanskim kajmakom i đakonijama uz domaću rakiju.

Ponekad bi nas pozivao Purišin drugar Momčilo Kapor na žurke i večerinke po kućama velegradskih bogatuna. Tamo bi nas dvojica došli sa repertoarom starih srpskih pesama koje smo kadikad izvodili uz već razrađen komični performans. Ja sam pevao sa dozom boje starinskih interpretatora. Točak se svojim gitarskim umećem sjajno snalazio u ulozi humoriste. Domaćini i gosti su nakon tih večerinki ostajali nasmejani, ozareni i njihova su nam vrata bila za svagda otvorena.

Bilo je i scena koje su za večerom mogle biti blamaža po nas. Recimo, kao predjelo poslužena vijetnamska salata. Glavno jelo se uzimalo viljuškom onda umakalo u sosove i najposle uvijalo u nekakav zeleni list. Čekali smo da čitavu radnju započne najpre domaćin ili neko iz društva, a onda pomno upamtili mizanscen i krenuli kao da naravno znamo. Ili da nam u snobovskom ritualu negde uture u ruke tompus cigare koje nismo umeli da uglavimo u usta. Pakovali smo ih diskretno u džepove.

*
Mnoge smo noći provodili na Skadarliji. Da ne bude zabune, ne po kafanama. Niti smo imali love za takav poduhvat, niti je Točak bio čovek koji bi sedeo po kafanama. Makar one bile atraktivne poput skadarlijskih, tada, osamdesetih. Ipak, ponekad kad nekome stigne lova, umeli smo da se počastimo pohovanim škembićima u „Tri šešira“ ili srpskim pasuljem sa suvim rebrima u dorćolskoj kafani „Marš na Drinu“. Noći smo provodili u jednoj starinskoj dvospratnici skrivenoj iza „Đurine kuće“ i restorana „Dva jelena“, u iznajmljenom stanu dve Vesne. Na jednu od njih, bili smo napaljeni i Točak i ja. To nas je umalo koštalo prijateljstva. Ali smo iskrenošću u komunikaciji uspeli da zaobiđemo prastaru zamku.

Tamo su dolazili mnogi drugari, prijatelji i napaljenci. Međutim svako od novodošlih (takođe momci iz tada aktuelnog muzičkog sveta), kada bi tamo ugledao Točka, ostajao bi zamrznut u sedećem položaju narednih dva sata.

Pamtim, da je jedared Točak ponudio svoju gitaru jednom gitaristi iz tada veoma popularne pop-grupe. Ovaj mu je uzvratio: „Nemoj Tole, keve ti, ja baš i ne umem da sviram gitaru.“ Točak mu to nije zamerio kako je umeo i mogao, samo ga je upitao, prilično vazdušno: „Zašto se onda predstavljaš kao gitarista ako ne umeš da sviraš na gitari?“
*
Bio je prisutan na mom venčanju i svadbenom ručku u Kineskom restoranu u Beogradu. Nije bio saglasan sa mojim izborom, ali je ostao uzdržan. Samo je jedared, kao u prolazu, dobacio pitanje: „Da li je to tvoj izbor ili tvoj pristanak?“

Nakon te promene, on je stanovao u garsonjeri naših prijatelja na Zvezdari. Obilazio sam ga ponekad i posedeo na madracu postavljenom na pod. Diskretno bih zavirio u frižider i znao nakon toga šta mi je činiti. Tad mi je ispričao sledeću priču:
– Znaš ovde ima raznih buba, od bubašvaba do stenica. Ja se vratim iz vrljanja po gradu i upalim svetlo, a one gamižu li gamižu. Onda ja podviknem: ‘Slušaj ovamo, to gamizanje po podu i kojekuda hajde da kažem da je u redu, ali nemoj da sam više video ni jednu jedinu na mom krevetu. Jebaću vam kevu!’
Uveren sam da otada ni jedna jedina zaista nije nikada više prekoračila njegovom madracu!

U to vreme samovanja i oskudice, on je hvatao bubašvabe, iscrtavao im tempernim bojama brojeve na leđima i pakovao ih u prazne kutije šibica. Nakon toga organizovao bi trke bubašvaba u sobi i kladio se na broj. Kada je komponovao muziku za film „Vizantijsko plavo“ učinilo mi se da je jedna scena sa trkom kornjača bila inspirisana baš njegovom unikatnom životnom pričom.
*
Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Danas, dok završavam ovaj zapis, on slavi šezdeset i peti rođendan. Znam da je praktikovao ahimsu, indijsko načelo nenasilja. Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: „Ubija ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište!“
Točak je mirno odgovorio: „Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!“
*
Način na koji se Točak odnosio prema tadašnjem i inim periodima sirotovanja, takođe je bio monaški. Jer se monasi unapred zaklinju na sirotovanje. Bio sam svedokom kako su grupi SMAK, a potom Točku otimali, kako je ko stigao, čestito zarađen novac. Nekoliko puta sam imao nameru da fizički intervenišem na izvesne situacije , kada mi je on lično stao nasuprot svojim mirom: „Ostavi, ne budi seljak, to je njihov deficit!“

Još dvaput ovoliko strana nisu dovoljne da iznesem mnoga čudesa i lepote našeg druženja. Ipak, pristojnost i zagonetnost bi trebalo da pridržavaju ovaj tekst o velikom muzičaru, te se mnogo toga mora pohraniti van sveopšteg uvida, makar u onaj intimni mrak kutije šibica.

 Autor Jovan Nikolić
Izvor:dw.com/sr/19.06.2015

__________________________________________________________________________________

 

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Ovde: LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK

ZANAVEK POTAPANJE DRAGULJA…

Visočka banja – svetski raritet i dragulj prirode koji će uskoro biti potopljen

 Na samo par metara razdaljine teku ledeno hladna reka i topla banjska voda koja izbija iz dubine stena…ovakav dragulj prirode ne nalazi se negde u “belom svetu” nego u Srbiji, u mestu Visoka i umesto da bude predmet domaćih eksperata za razvoj eko i banjskog turizma ovaj svetski raritet biće uskoro potopljen izgradnjom diskutabilne  brane na reci Rzav. 

 Visoka je naselje u Srbiji u opštini Arilje u Zlatiborskom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 474 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 622 stanovnika).

 Smešteno je 37 km od Arilja, na najvišoj nadmorskoj visini u opštini. Najviši vrhovi dosežu nadmorsku visinu i preko 1.350 m.

 Kod sela se nalazi Visočka banja, čiji su izvori stari 80.000 godina. Topli izvor mineralne vode izbija iz dubine na više mesta u vidu mehurića. Voda je lekovita i ljudi tu dolaze da se leče. Organizovanje i korišćenje banjske vode za lečenje počinje 1936. godine. Ipak, banja još uvek turistički ni minimalno nije iskorišćena.

 U kanjonu Velikog Rzava, u ataru sela Visoka, nalazi se topli izvor mineralne vode-Visočka banja. Voda izbija iz dubina u vidu mehurića, na više mesta pored samog korita, a delom i u samom vodotoku. Sami izvori su na nepristupačnom mestu. Prilazi se jedino uz reku i niz reku. Tek 1997.godine izgrađena je staza, iznad samog vodotoka koja vodi do banje. Opština Arilje trenutno radi na izgradnji puta koji će otvoriti ovaj lokalitet i omogućiti njegov obilazak i korišćenje u svrhu turizma.

 Visočka banja – dragulj reke Rzav, smeštena u samom kanjonu predstavlja relaksirajući ambijent mira i lepote. Lekovita voda ove banje temperature je 27 C , leči reumu, nerne i srčane bolesti, dobra je za kožna oboljenja i za vid.

 Iako neurbanizovana, ona je oaza na skrovitom mestu koja baš zbog svoje prirodnosti mami turiste.

 Sam prilaz do banje je otežan .. put od kamenja uz stene i drvena galerija u lošem su stanju, pa je ovom dragulju prirode potrebna mala rekonstrukcija kako bi bila mesto poseta velikog broja ljubitelja prirode i onih kojima je voda neophodana za zdravlje.

 Voda ističe iz podzemnog kolektora (jezera) po principu spojenih sudova, i pod sopstvenim pritiskom pronalazi otvore u stenama gde je najmanji otpor, a to je najniža tačka u kanjonu Rzava. Ističući iz kolektora, prethodno zagrejana u dubljim slojevima i izbijajući na površinu, meša se sa rečnom vodom i hladi se. Ovakav tip kanjonskih izvora je “muzej prirodnih termalnih rariteta”, jedini ove vrste u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Posebno su retke “viseće terme”, izvori u stenama, iznad korita reke. Izvorišta su na 600 m nadmorske visine. Pored samog korita a i u samom vodotoku voda izbija iz dubina na više mesta u vidu mahurića. Temperatura vode je oko 27°C a pripada kategoriji kalijum-magnezijum-hidrokarbonatnim, oligomineralnim, hipotermalnim vodama. Banja je od davnina poznata po tome da leči bolesti kao što su reuma, srčane tegobe, nervna oboljenja i značajno poboljšava vid. Smestajni kapaciteti u privatnom sektoru su oko 30 ležajeva, a banja ima dva kupatila otvorenog tipa.

 Organizovanje i korišćenje banjske vode za lečenje počinje 1936. godine, ali ni danas banja nije dovoljno turistički iskorišćena.

Vodena pećina

 Na granici izmedju sela Brekovo i Dobrače , u kanjonu reke Panjice, nalazi se ulaz u atraktivnu Vodenu pećinu.Brojne tajne ovog prirodnog fenomena ronioci i speleolozi tek treba da ispitaju. Za sada je samo pretpostavka da je vodena masa koja izlazi iz pećine ustvari ponornica nastala od više izvora koji poniru u zoni Kukutnice i Okruglice u Bjeluši. U klisuri reke Panjice Josif Pančić je otkrio endemsku vrstu biljke campanula secundiflora. Na istoj reci se vredi pomučiti i proći zaraslu stazu koja u selu Brekovu vodi do zaseoka Šuljići gde Panjičin slap pravi Vodenu pećinu.

Pećina Megara

 Severno od Visočke banje na levoj strani Megarskog potoka, pritoke Velikog Rzava, uzdiže se visok krečnjački odsek. Na njemu na visini od 670 m n.v. usečen je polukružni otvor pećine Megare. Ovaj speleološki objekat još uvek nije istražen.

Bjeluška potajnica

Ovo je kraški izvor intermitentnog tipa (sa prekidima u isticanju vode), koji se nalazi u selu Bjeluša, na mestu zvanom Luke. Izvor je stavljen je pod zaštitu države kao spomenik prirode, površine 2 45 17 ha. Svrstan je u III kategoriju zaštite, kao značajno prirodno dobro, a o njemu se stara Opštinska uprava opštine Arilje.Ovaj interminentni kraški izvor predstavlja drugi kraški izvor ovog tipa u Srbiji. Ovaj izvor je prvi put stavljen pod zaštitu 1964. godine, kao prirodni spomenik geomorfološkog karaktera. Skupština opštine Arilje je 06.10.2006. godine donela Odluku o zaštiti spomenika prirode Bjeluška potajnica, 01 broj 501-15/06.

Lokalitet Golubinjak

 Iznad Visočke banje i Rzava na steni Golubinjak nalaze se ostaci starog utvrdjenja.Ne postoje nikakvi pisani dokumenti o ovoj gradjevini, kao ni usmena predanja, osim pominjanja proklete Jerine. U narodu postoji verovanje da je Jerina zidala ovaj grad, medjutim ne zna se da li su ostaci iz srednjeg veka ili datiraju iz rimskog perioda.

 Lokalitet Gradina

Ostaci rimskog utvrdjenja i rimskog puta od današnje Ivanjice prema Požegi, dolinom Moravice u selu Brekovo.

Nestaje Rzav – poslednja nezagađena reka Srbije

 Počinje izgradnja velike brane nadomak Arilja – sa lica zemlje iščezava jedina čista reka u Srbiji. Mašine se sele u korito reke. Žitelji apeluju da se uništenje prirodnog blaga zaustavi.

 BUKOVI, kanjoni, virovi i mirne matice Rzava, jedine reke u Srbiji koja je nezagađena celim svojim tokom, za većinu Ariljaca neprocenjivi su dar prirode. Za državu, jedinstveno stanište pastrmke, krkuše, peša, pljata i lipljana predstavlja hidropotencijal za snabdevanje “žednih” opština zapadne Srbije pijaćom vodom. Uprkos protivljenjima, završene su sve pripreme za izgradnju betonske brane “Svračkovo” visoke 68 metara, na Rzavu, nadomak varoši Svetog Ahilija – građevinske mašine ovog leta ulaze u korito da pripreme teren za izlivanje temelja akumulacije, sa čime se članovi Ekološkog udruženja “Bog čuva Rzav” ne mire.

 – Postoje alternativna rešenja za vodosnabdevanje “žednih” opština. Država se ne obazire na veliku tragediju koja će nas zadesiti, a istina je jednostavna, ako mašine ne zaustavimo, Rzava više neće biti – kaže Nataša Milivojević, predsednica Ekološkog udruženja “Bog čuva Rzav”.

 Odluka da Rzav treba pretvoriti u jezera načičkana branama doneta je davne 1979., a brana “Svračkovo” projektovana je još 1994. godine, uz naknadne dopune i revizije. Izgradnja ove akumulacije je aktuelizovana 2010. godine, a nemir se uselio među žitelje Arilja: JP “Rzav” prethodnih dana završio je izgradnju pristupnog puta dugog 2,8 kilometara, gotov je i most preko reke dugačak 44 metra, kao i strujni dalekovod za gradilište… Uskoro, počeće gradnja tela same brane.

 – Brojni vodoprivredni stručnjaci predočili su javno da se umreženjem vodosistema Vrutci kod Užica, gde postoji višak vode od oko 200 litara po sekundi, sa postojećim vodosistemom Rzav, problem vodosnabdevanja može trajno rešiti. To bi bilo desetostruko jeftinije, jer je potrebno premostiti svega nekoliko kilometara za spajanje dva vodosistema – kažu ariljski ekolozi.

 Ekolozi upozoravaju, ako se pod betonskim džinom na Rzavu nađe planiranih 20 miliona kubika vode, za 50 godina, Arilje će imati sedam miliona kubnih metara toksičnog mulja. Oko novog, velikog veštačkog jezera u malinarskom kraju, biće zabranjena upotreba pesticida i herbicida, promeniće se mikroklima, povećaće se rizik od zemljotresa i pojave klizišta. “Svračkovo” je iznad Arilja, pa bi u slučaju incidenta grad bio potopljen za 2,8 minuta, a remont brane koji mora biti urađen za 35 godina koštaće koliko i sama izgradnja. U donji tok Rzava ispod brane, biće puštana ledena voda, radi očuvanja biološkog minimuma. Nestaće dve banje, Visočka i Roška. Ova druga je izvor mineralne vode 80.000 godina. Nestaće plaže: Sonjine čari, Bosa noga, Uski vir, Viseći most, Urjak, Šljunkara, Đurića vodenica…

 U JP “Rzav” kažu da je voda za 250.000 ljudi iz Čačka, Požege, Lučana, Milanovca i Arilja važnija od protivljenja Ariljaca.

 – Pripremni poslovi su završeni, potrošeno je 286 miliona dinara, ovog leta obavićemo široki otkop u koritu reke, započećemo gradnju optočnog tunela i šahtnog preliva, da bismo skrenuli tok Rzava. U narednih pet godina, gradićemo telo brane, a radovi će koštati 6,3 milijarde dinara – kaže Ljubo Lazović, direktor JP “Rzav”.

 DRŽAVA OSTALA GLUVA

 – Nema alternative izgradnji brane “Svračkovo”, sve što radimo usklađeno je sa Prostornim planom, Vodoprivrednom osnovom i drugim republičkim dokumentima – kažu u JP “Rzav”. – Brana će biti izgrađena u narednih pet godina.

 Ariljski ekolozi, sa druge strane, ističu da je ceo posao urađen uz kršenje brojnih propisa i međunarodnih normi, pri čemu alternativne, bolje i jeftinije mogućnosti vodosnabdevanja – nikada nisu ni razmatrane.

 Možda bi pitanje očuvanja reke Rzav i Visočke banje trebalo internacionalizovati i nominovati ovu lokaciju u nadležnim institucijama UNESCO-a za proglašenje cele oblasti svetskom baštinom i tako sačuvati ovaj jedinstveni dragulj prirode.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=zrzmcT4pqR0

Izvor: zelenenovine.wordpress.com

---

---

NA PTICE SE PUCA NEMILICE …

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

PTIČJE CARSTVO ZAPADNE MORAVE

Na ovoj reci ornitolozi ove zime izbrojali čak 1.337 ptica više nego lani, iako se oko Trstenika na njih puca bez prekida

Ovčarsko-kablarska klisura: dve velike bele, jedna siva čaplja i veliki kormorani

Tokom akcije zimskog brojanja ptica vodenih staništa, sredinom januara, ornitolozi su obišli čitav tok Zapadne Morave, prešavši 220 kilometara od Požege do Stalaća.

Prepešačili su obale najduže srpske reke i ubeležili sve ptice zatečene na vodi ili oko nje. Takav popis stanovnika neba prvi put je sproveden u zimu prošle godine, s ciljem da se upoznaju prirodne vrednosti reke i priobalja, kao i ptice koje naseljavaju taj prostor u zimsko doba. Popis je sprovelo Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, sa 16 volontera iz naselja uz reku.

– Ovog januara na Zapadnoj Moravi izbrojali smo ukupno 7.281 jedinku od 22 vrste ptica vodenih staništa. U poređenju sa zimom 2012, sada je prebrojano 1.337 jedinki više i jedna vrsta više. Zabeleženo je pet vrsta kojih nije bilo prošle zime – bela pliska, planinska trepteljka, poljska eja, šarena utva i ćubasti gnjurac – ali sada nije bilo crne rode, velikog ronca i potočne pliske. Kao i ranije, ptice su najbrojnije na području Čačka i Kraljeva, a najmanje ih je na deonici od Trstenika do Kruševca – kaže Goran Nikolić, ornitolog i čuvar prirodnog dobra „Ovčarsko-kablarska klisura“.

Ubedljivo najbrojnije su patke gluvare (4.183 jedinke), slede veliki kormoran (1.480), patka krdža (520), obični galeb (323), mali gnjurac (188), siva čaplja (166), velika bela čaplja (126), mali kormoran (62), barska strnadica (54), liska (52), zviždara (44), vodomar (29), sprudnik pijukavac (25), barska kokica (sedam), ćubasti gnjurac i planinska trepteljka (po pet), labud grbac (četiri), čegrtuša (tri), šarena utva (dve) i po jedna bekasina, poljska eja i bela utva.

Po usvojenom planu rada, u izveštaj su unete isključivo ptice močvarice i vrste viđene samo u toku jednog dana obilaska deonice. Tako u popis nisu ušla naknadna, ali veoma zanimljiva posmatranja orla belorepana, velikog labuda, patke lastarke ili šiljkana na jezeru u Međuvršju, krajem januara. – Pored popisivanja ptica, beležene su i pojave koje ugrožavaju opstanak reke i njenog živog sveta, poput nekontrolisanog iskopavanja šljunka i peska, seče šuma u priobalju, zagađivanja, lova i krivolova. Po opstanak ptica posebno je pogubno uznemiravanje tokom nekontrolisanog zimskog lova pataka koje je zabeleženo na čitavom toku reke, izuzev na području Ovčarsko-kablarske klisure gde je lov zabranjen. Na pojedinim deonicama, od Trstenika do Kruševca recimo, pataka gotovo da nije ni bilo, jer se tamo na ptice nemilice puca od jutra do mraka – ističe Nikolić.

Ove godine vremenske prilike bile su naklonjene volonterima, pa su pored Zapadne Morave prvi put obišli i dve njene pritoke u čačanskom kraju, Dičinu i Čemernicu. Na obe rečice zabeleženo je sedam vrsta sa 210 jedinki, a najbrojnije su patka gluvara, barska strnadica, siva i velika bela čaplja.

Inače, u zaštićenom predelu izuzetnih odlika na Zapadnoj Moravi uzvodno od Čačka, trenutno živi 1.349 močvarica među kojima su najčešće patke gluvare, veliki crni kormorani, mali gnjurci i liske.    izvor: zelenamrezapcinjskogokruga

priredio: Bora*S

foto:peratravel

foto:tattoo.co.gp

foto:haoss.org

ESTETIKA I SIMBOLIKA NAKITA SRPSKIH NEVESTA…

TAMOiOVDE____________________________________________________

NAKIT SRPSKIH NEVESTA

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu.

Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost.

  Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu.

Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.

Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

  Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka.

Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.

Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.

Izvor: glassrbije.org   

---

MOJA HEROINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Bila je žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i u tri rata previjala borce

Nadežda Petrović.

Rođena je 11. oktobra 1873. godine u Čačku.

Njen otac otac Dimitrije-Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući očevu volju, od toga odustao. Postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata… a majka Mileva, rođena Zorić, bila je kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji.

Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, najistaknutiji borac za nacionalna prava Srba u Habzburškoj monarhiji.

Nadežda je bila je prvo od devetoro dece. Sva su bila darovita – najpoznatiji je Rastko, jedan od najomiljenijih srpskih pesnika. Umetnost i obrazovanje bili su sastavni deo porodice Petrović, koja se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića, u sadašnjoj Ulici Kraljice Marije, kući koja je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja. Nadežda je, podrazumeva se, sve to upijala.

Prve pouke o slikanju pružio joj je ujak Svetozar Zorić, profesor Velike škole, poznavalac slikarstva koji je i sam slikao. I to je, gotovo sigurno, bilo presudno da Nadežda postane slikarka.

Višu žensku školu Nadežda je završila u Beogradu 1891. godine, a sledeće položila ispit za nastavnicu crtanja. Kada je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod čuvenog slikara Đorđa Krstića, da bi 1896. god. upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Godine 1898. Nadežda Petrović nastavlja studije slikarstva u Minhenu, kod Slovenca Antona Ažbea.

U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.

Nadežda Petrović je 1903. godine morala da se vrati u Srbiju jer joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Ustvari, pravi razlog njenog povratka bio je sledeći: Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time je po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Mita je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu.

U sali „Kolarca“, 15. avgusta 1903. godine bio je održan do tada jedan od najvećih ženskih mitinga u srpstvu tog doba, kojem je prisustvovalo više hiljada žena. Tada je osnovana humana i patriotska organizacija „Kolo srpskih sestara“, a Nadežda Petrović je postala njen sekretar.

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Parizu i Rimu.
U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama.

Na jednoj od njih Nadežda piše: „…Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo… Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset…“

U knjizi „Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka„, Vojislava Latković piše:

„Posle svih napora, u pucnjavi i paljbi, jaucima beposmoćnih ranjenika, preteranoj vrućini, Nadežda se i sama razbole. Epidemija tifusa htede da je odnese. I dok je ležala i lečila se, pisala je svojoj dobroj prijateljici, koleginici, Kosari Cvetković, koju je kao vilu, u više navrata, slikala: „Mnogo sam ti se namučila, toliko da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh u postelju… moglo je biti da se više nikad ne vidimo…“. Objava rata 1914. zatekla je u Italiji. Oporavila se od tifusa preležanog u Skoplju za vreme epidemije 1913. i vratila odmah u zemlju.
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. Svojima piše: „Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120.

Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda …. imala sam nervnu krizu …. kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena … smestila sam ih u veliki šator … otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili… Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote …“

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, a u Vrhovnoj komandi je odlučeno da hrabra slikarka, neustrašiva, a ipak krhka, mora hitno da se povuče u mirnije područje, da radi u pozadini. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu.

Tada je Valjevo bilo „…velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav…“. Posle Suvoborske bitke ovaj grad je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta, zaraza je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta video ju je prijatelj slikar Branko Popović. „Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine.

Prva rezervna bolnica u Valjevu sutradan je izdala saopštenje sledeće sadržine:
„S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice.

 Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće“.
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju.

Nadežda Petrović je bila žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i previjala borce.

U tri rata je bila bolničarka. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala najistaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti.

Dela ove velike srpske likovne umetnice čuvaju se u zbirkama velikog broja muzeja i galerija u Srbiji. Ona najznačajnija predstavljaju dragulje kolekcija Narodnog muzeja u Beogradu, Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ u Čačku i drugih.

U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. god. svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom „Memorijal Nadežde Petrović“.

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.

mojheroj.com/M.H.(2009)

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

ODRŽAN BORSKI SAJAM BILJA, MEDA I SEOSKOG TURIZMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Minulog vikenda, 21. i 22. aprila u Sportskom cenru u Boru, održan je Sajam bilja, meda i seoskog turizma.

Ova, već tradicionalna, sajamska priredba ima za cilj da generalno promoviše  turizam, ali i da posebno istakne neke od segmenata turističke ponude.

Sajam je svečano otvorila Miljana Golubović, član opštinskog veća zadužena za kulturu i informisanje, koja je tom prilikom istakla, da po preporuci Svetske turističke organijacije, treba još više raditi na razvoju seoskog turizma.

Na ovogodišnjem Sajmu, 47 izlagača iz Aleksandrovca, Bora, Kragujevca, Boljevca, Pirota, Niša, Šapca, Zaječara, Čačka, Gadžinog Hana, Divčibara, Negotina i Knjaževca, predstavilo je svoju ponudu čajeva, preparata na bazi lekovitog bilja, meda, vina, suvenira i kategorisanih smeštajnih kapaciteta u  seoskim sredinama.

Po završetku prvog dana Sajma, za sve izlagače organizovano je celovečernje druženje uz večeru u restoranu „Medalja“, a drugog dana promotivni obilazak nekih od mnogobrojnih  borskih  turističkih lokaliteta. Nakon obilaska Površinskog kopa Bor, Brestovačke banje i Lazareve pećine, učesnici Sajma nisu skrivali najpre veliko iznenađenje, a potom i oduševljenje da borska opština poseduje prirodne i turističke vrednosti ovakvog kalibra.

Sajam su uspešno organizovali Turistička organizacija „Bor“, Društvo za lekovito bilje „Nana“, Sportski centar Bor i Udruženje domaćina za razvoj turizma opštine Bor. Da ova sajamska manifestacija bude uspešno realizovana, pored lokalne samouprave, izuzetno su pomogli: hotel „Albo“, konačište „Kristal“, „RTB“ Klub, „Srpska kruna“, Nacionalna služba zapošljavanja-filijala Bor, Ekonomsko trgovinska škola, Narodna biblioteka Bor, RTV Bor , “Bortravel“, KUD „Novo selište“ i  SZR „Tkanica“.

 Autor:Bora *S  

____________________________________________________________________________________________

 

 

 

        

BI SAJAM- A NA SAJMU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

U četiri dana, od 23.- 27. februara, preko hiljadu izlagača iz 46 država, ponudilo je svoje turističke proizvode na ovogodišnjem Sajmu turizma u Beogradu.

Izlagači su se svojski trudili da posetiocima i predstavnicima medija na najbolji ili najefektiniji način predstave i skrenu pažnju na kvalitet i osobenost svoje ponude. Čini se da je ove godine u predstavljanju  dominiralo insistiranje  na nacionalnim i lokalnim adutima.

Kakav će to efekat imati na broj dolazaka kod potencijalnih turista ostaje da se vidi u predstojećoj turističkoj sezoni, ali je zato efekat kod žirija koji je pratio i vrednovao kvalitet predstavljanja na sajmu- poznat.

Sajamske nagrade su dodeljene po unapred utvrđenim kategorijama, pa je tako Hrvatska turistička zajednica dobila Sajamsku nagradu za najbolje nacionalno prestavljanje, Turistička organizacija Regije zapadna Srbija najbolja je u kategoriji regionalnih organizacija, dok je Turisticka organizacija Čačka osvojila nagradu za najuspešnije predstavljanje domaće destinacije.

Nagradu u kategoriji „Hotelijerstvo“ , dobio je hotel „Astorija“ a „Zornića kuća“ ponela je nagradu u kategoriji „Etno i eko turizam“. Specijalna bolnica „Merkur“ iz Vranjčke banje nagrađena je u kategoriji „Zdravstevni turizam sa pratećim programima“, dok je u kategoriji „Hotelska oprema“ nagradu  osvojio „Cool coffee bar“. „Kon tiki travel“ pobedio kao „Najbolji turoperator – turistička agencija“.

 Ali, bez dileme, da postoji, specijalnu nagradu za lepotu i kvalitet predstavljanja treba dodeliti njima -ŽENAMA.

***

SAJAMSKO PREDSTAVLJANJE BORSKE TURISTIČKE PONUDE

Među mnogobrojnim izlagačima u hali predviđenoj za nastup srpskih regionalnih i opštinskih Turističkih organizacija i ove godine našla se Turistička organizacija “Bor” u funkciji promotera celokupne turističke ponude borske opštine.

Činjenica koja raduje je, da će pored već afirmisanih lokaliteta poput Lazareve pećine, Brestovačke banje i Borskog jezera, svoju afirmaciju tokom ove sezone doživeti i nedavno otvoren  Zoološki vrt, Vidikovci i Safari- staza na obodima Površinskog kopa Bor, koji već sam po sebi predstavlja svojevrsnu atrakciju, kao i hotel “Jezero” na Borskom jezeru.

 No, ono što je privuklo posebnu pažnju posetilaca na Sajmu a može biti zaista snažan motiv za dolazak turista u Bor je atraktivnost zvana “Caffe Jama”. Nedavno otvoren na dubini od 400 metara u utrobi zemlje, pružiće potencijalnim posetiocima nekoliko nesvakidašnjih doživljaja: vožnju liftom od površine do prostora u kojem je kafić “instaliran”, potom razgledanje dela jamskog prostora i rudarskih eksponata koji predstavljaju malu muzejsku postavku, do ispijanja nekog pića u pomenutom kafeu.

Na štandu turističke organizacije svoju posebnu promociju imali su  vlasnici smeštajnih i ugostiteljskih objekata, poput hotela “Albo”, Kluba “RTB” i  smeštajnih kapaciteta u seoskom turizmu.

Tako je RTB Klub  na specijalnom predstavljanju, posetiocima ponudio degustaciju bogatog asortimana hrane i pića, predstavio svoje smeštajne kapacitete s akcentom na novoizgrađene luksuzne apartmane, kao i izvanredne uslove ovog objekta za organizovanje seminara, stručnih skupova i različitih svečanosti.

Priliku da promovišu svoju ponudu iskoristili su Dečje odmaralište “Savača”, Sportski centar “Bor”, Borski turistički centar, ”Srpska kruna-Brestovačka banja”, Udruženje domaćina za razvoj turizma u opštini Bor, kao i borske turističke agencije.

Autor: Bora Stanković

 

SPAVA SA PSIMA DA SE NE SMRZNE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

  Žalosno!
Marija Radosavljević (44) živi na samo šest kilometara od centra Čačka u potpunoj bedi – bez struje, vode i grejanja, a zaboravljenoj od svih, preti joj opasnost da se smrzne. Redakciji Kurira javile su se komšije iz naselja Konjevići, koji kažu da bi je odavno pronašli zaleđenu da ne spava sa psima i živinom.
– Marija je ometena u razvoju i od oktobra prošle godine živi sama. Majka, koja je brinula o njoj, zbog bolesti se nalazi u Beogradu, u bolnici. Njih dve su i ranije živele na ivici bede, od hrane koju sakupe po kontejnerima. Ona ne može sama da vodi brigu o sebi. Svako jutro najpre odem do Marijine kuće da vidim da li je živa ili se smrzla. Kako je moguće da u ovom gradu ne postoje institucije i službe koje se brinu o ovakvim ljudima? Ukoliko nadležni nešto hitno ne preduzmu, Marija neće preživeti ovu zimu – priča komšinica Branka Vukašinović i dodaje da su radnici Centra za socijalni rad u Čačku poslednji put Mariju posetili pre više od šest godina, kada su joj oduzeli petnaestogodišnju devojčicu.
– Sa hladnoćom se borim tako što spavam u kaputu, s kapom na glavi, a da nije pasa koji me greju, sigurno bih se smrzla. Volela bih kada bi ova kuća mogla nekako da se renovira jer ne mogu da napustim životinje o kojima brinem – priča Marija, s kojom u jednoj hladnoj sobi žive tri psa, živina i patak, koji je star i nepokretan.
D. Čeković

U čačanskom Centru za socijalni rad kažu da su upoznati sa situacijom u kojoj se nalazi ova žena i ističu da je od te ustanove pred novogodišnje praznike dobila paket i novac za drva. Takođe, direktor Zoran Belčević navodi da Marija prima i socijalnu pomoć od 6.000 dinara.

 Izvor: Kurir