ZAŠTO SE RUGAMO GOVORU „JUŽNE PRUGE”…

tamoiovde-logo

Kako objasniti to što se u javnosti na južnjački dijalekat gleda negativno, a onda se on pozitivno vrednuje u Šotrinim filmovima „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava”. Zašto sa simpatijama čitamo južnjački Bore Stankovića ili „Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića, napisan na kosovsko-resavskom dijalektu?

tanja-petrovich

Tanja Petrović (Foto R. Krstinić)

Debata o privatnim i društvenim vrtićima na Novom Beogradu, koju je 2013. godine pratila na društvenim mrežama, u kojoj jedan roditelj objašnjava da se u državnom obdaništu u paketu dobijaju „južnjački dijalekat i Pink repertoar”, naveo je antropologa Tanju Petrović da istraži zašto se pojedini jezički varijeteti, kao što su oni sa juga Srbije, unapred povezuju sa niskim kulturnim vrednostima.

Rezultate je objavila u knjizi „Srbija i njen jug – južnjački dijalekti između jezika, kulture i politike”, u izdanju „Fabrike knjiga”. Tanja Petrović diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za srpski jezik i književnost, gde je i magistrirala. Radila je u Institutu za srpski jezik SANU, a doktorirala je u Ljubljani gde je danas saradnica Naučnoistraživačkog centra Slovenačke akademije nauka. Objavila je pet knjiga, između ostalih „Zdravica kod balkanskih Slovena” i „Juropa: jugoslovensko nasleđe i politike budućnosti u postjugoslovenskim društvima”.

– Kako objasniti to što se u javnosti na južnjački dijalekat gleda negativno, a onda se on pozitivno vrednuje u Šotrinim filmovima „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava”. Zašto sa simpatijama čitamo južnjački Bore Stankovića ili „Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića, napisan na kosovsko-resavskom dijalektu? – pita Tanja Petrović.

Periferne oblasti poput juga Srbije, kako objašnjava, često se smatraju za zaostale i marginalne, ne samo geografski, što je univerzalna pojava svuda u svetu, a južnjački govor u Srbiji se doživljava kao smešan, neobrazovan, primitivan, „posvađan” s padežima. Zašto je „što južnije, to tužnije”?

– Jug je najduže bio pod osmanskom vlašću i zato se u kolektivnoj imaginaciji zamišlja kao veliko zaostalo seosko područje. Iako Bosna i Makedonija imaju još jače osmansko nasleđe, to nikada nije povezano sa ruralnom kulturom. Štaviše, osmansko nasleđe ostavilo je mnogo izrazitiji trag na gradsku kulturu, nego na seosku tradiciju. Najzad, nijedan drugi deo Srbije nije u 20. veku intenzivnije industrijalizovan od juga – Niš, Leskovac, Vranje, Jagodina, Kruševac, Ćuprija. Čak je i među lingvistima rasprostranjeno da govornici sa „južne pruge” ne mogu da nauče standardni srpski jezik u potpunosti, pa profesori na Filološkom neretko s podsmehom prokomentarišu na ispitu: Vranjanka, došla da studira srpski! – ističe Tanja Petrović, dodajući da su u Sloveniji dijalekti kulturna vrednost i da se većina političara ne trudi da sakrije dijalekatske osobine svog govora.

Lingvista Nedeljko Bogdanović napisao je da ukoliko neko izvodi i tragediju na dijalektu, svi će da se smeju uprkos ozbiljnom sadržaju. Ali, sa dijalektima Crve Gore ili Hercegovine to nije slučaj. „Kada Matija Bećković napiše niz pesama na prepoznatljivom dijalektu Crne Gore (Reče mi jedan čoek, Ćeraćemo se još) te pesme ne zvuče smešno. Isto tako, Crnogorac, kada se preseli, nema potrebu da promeni svoj govor, dok južnjaci žele da se hitno prilagode.”

– Ako pogledamo naše serije, Srećko Šojić izašao je iz sela, ali je ostao neuklopljeni polutan. On je bizarno smešan lik. Ima „aspiracije”, teži nečemu višem nego što jeste, i južnjački dijalekti su simbol upravo te neuspešne modernizacije i urbanizacije. Radašin iz Petlovca iskazuje narodnu mudrost na svom govoru iz okoline Trstenika, ali čim izađe iz sela ispada glup i ne ume da razgovara sa lekarom i sudijom. A dijalekat Petrije, seljanke iz Pomoravlja, iako je radila u kafani i morala je da dođe u kontakt sa ljudima iz raznih krajeva, ostaje netaknut i autentičan. Monološka forma koju je izabrao Mihailović i čistoća dijalekta nisu slučajni, i jedino tako je Petrija mogla da ostane kompleksan književni lik i izbegne prizvuk smešnog i bizarnog – objašnjava Tanja Petrović.

Ona nas podseća i na polje muzike i grupu „Rokeri s Moravu” koja je od 1977. do 1991. pevala isključivo na kosovsko-resavskom dijalektu. Opevali su selo u susretu sa modernizacijom, motokultivatore, zapadne serije, ali to nije bilo isključivo podsmevanje. Kombinovali su tekstove narodne muzike sa referencama na globalnu pop kulturu („ja Tarzan, a ti Džejn, lele dunje ranke”). Poigravali su se sa kičem, mada su često i njih tretirali kao kič. Južnjački dijalekat odigrao je ovde neočekivanu ulogu – bio je razlog za smeh, ali i osnova za intimnost i solidarnost.

– Ako pogledamo vlasotinačku hip-hop grupu „Southentik Crew”, u stihu: „Ovo je druga država, iako ne’amo pasoši. Vi ste sa juga? Ne, mi smo sa zastavu, vlasotinački uključujemo u nastavu” oni se otvoreno suprotstavljaju hegemonoj perspektivi centra unošenjem svog dijalekta u diskurs hip-hopa. Nerazumljivost dijalekta često je uzrok nesporazuma, i ako gledate njihov video, treba vam pet-šest taktova zakašnjenja da shvatite o čemu pričaju, jer su brzi, inteligentni, elokventni i pevaju o globalnim fenomenima. Oni nedvosmisleno definišu dijalekatsku pripadnost: „ A prike (kvo?), snajke (kude?), bracke (z’što?) d’ugare (eve?), rođo (kam si?), vuči (koje?). Vlasotince sleng lajk dis”. Svojom muzikom svesno zaobilaze nacionalni centar, dok Marčelo, koji je iz Paraćina, ali deluje u centru, ne repuje na dijalektu svog kraja, nego na neutralnom, standardnom jeziku – kaže naša sagovornica.

Prema njenim rečima, zbog negovanja jezičkog monopola, jug Srbije oseća se inferiorno u odnosu na druge govornike. Zato, dodaje, treba prevazići okvire u koje su dijalekti nasilno smešteni, kako južnjaci ne bi imali utisak da su prokleti geografijom.

– Momak iz Niša drugačije će proći kod devojke nego Splićanin, jer je za nas splitski seksi – to je čovek sa mora, dok je Nišlija „seljak”. Iako je i Split u Hrvatskoj periferija, percepcija Dalmacije i juga Srbije kod nas je drugačija. Na nivou zajednice moramo da razmišljamo o mehanizmima takvog jezičkog isključivanja. Za većinu južnjaka, to je i emocionalni, i lični, i profesionalno veliki problem. Preovlađujuće percepcije južnjačkih dijalekata imaju ozbiljne socijalne, psihološke i kulturne posledice.

Autor: Mirjana Sretenović 

   Izvor: Политика

Posted by Od knjige do duše

_______________________________________________________________________________

ĆIANDAO: JEZERO SA HILJADU OSTRVA ISPOD KOG SE KRIJU DREVNI GRADOVI …

tamoiovde-logo (1)

Jezero Ćiandao u Kini, poznatije kao Jezero sa hiljadu ostrva, smešteno je u provinciji Džeđang, oko 150 kilometara od glavnog grada Hangdžou. Ova vodena površina koja se ističe svojom neverovatnom lepotom, formirana je nakon izgradnje hidroelektrane na reci Ćinđan 1959. godine kad je dolina reke poplavljena u cilju stvaranja vodenog rezervoara.

jezero-ciandaoJezero Ćiandao je, pored 1078 ostrva, poznato i po svojoj kristalno čistoj vodi i bujnim šumama, međutim, ono što leži ispod njega je interesantnije i vrednije od samog jezera. Pre nego što je dolina poplavljena, u podnožju planine Vu Ši nalazila su se dva veličanstvena drevna grada Ši Čang i H Čang.

Ši Čang izgrađen je pre više od 1.300 godina za vreme vladavine dinastije Tang (618-907) i bio je važan kulturni, politički i ekonomski centar zemlje. H Čang je još stariji – osnovan je 208. godine u doba dinastije Han (206 p.n.e-220 n.e.) i služio je kao poslovni centar pokraj reke Ćinđan.

kina-podvodni-grad Oba drevna grada potopljena su u septembru 1959. godine jer je kineska vlada odlučila da su ovoj regiji potrebni hidrocentrala i rezervoar vode zbog povećanog rasta broja stanovnika u gradu Hangdžou.

Pored dva drevna grada, jezero veličine 573 kvadratna kilometra potopilo je još 27 gradova, 1.377 sela i oko 50.000 hektara obradivog zemljišta. Pod vodom se našlo na desetine hiljada kuća i 290.000 ljudi preseljeno je zbog ovog projekta, a apatija kineske vlade prema očuvanju drevnih gradova šokirala je sve.

ciandao-jezeroDrevni gradovi koje je prekrilo jezero Ćiandao ležali su zaboravljeni na dnu skoro 40 godina, sve dok Ćiu Fong, zvaničnik koji je zadužen za lokalni turizam, nije 2001. godine razgovarao sa ronilačkim klubom iz Pekinga o načinima da se ova zabavna i sportska aktivnost proširi i na Ćindao.

drevni-grad-kinaRonioci su iste godine zaronili u jezero i bili fascinirani otkrićem – gradovi su gotovo netaknuti stajali na dnu, a bile su sačuvane čak i drvene stepenice. O ovom otkriću je obaveštena lokalna vlast i postojale su razne ideje da se gradovi predstave turistima, pa je tako planirano da se oko njih izgrade zidine i gradovi izoluju od vode i isuše, međutim to se ispostavilo kao neizvodivo.

jezero-kinaDrugi plan je bila velika podmornica koja će se spuštati do dna kako bi turisti mogli da razgledaju gradove, međutim lokalni zakoni zabranjuju korišćenje podmornica u vodama van mora. Pored toga, ovaj plan je odbačen zbog rizika da bi strujanje vode koje bi izazvala podmornica trajno oštetilo ovo arheološko blago.

drevni-grad-pod-vodomGodine 2002. predložena je izgradnja takozvanog Arhimedovog mosta, odnosno plutajućeg tunela koji bi se nalazio u jezeru. Izgradnja ovog tunela je izuzetno komplikovana i sedam zemalja je uključeno u istraživanje koje će, ukoliko projekat bude realizovan, omogućiti turistima da posećuju podvodne gradove.

_________________________________________________________________________________

Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

 

EFENDI MITA

tamoiovde-logo

Bio je kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da oni gospodare i zapovedaju, a iz čije je sredine on tako visoko odskočio, ispeo se, da eto sa tim gospodarima rame uz rame sedi

Rista-Stijovic---Devojka

Devojka – Risto Stijović

Kao što je bio red i kao što je dolikovalo njihovoj kući, toliko bogatoj, slat je, da što više putuje i da tobož uči. On je pored Soluna čak i u Carigrad putovao i tamo učio. A svakada pri takvim njegovim putovanjima roditelji bi mu se, za sve to vreme, bavili na selu kod svojih čivčija, da bi se kod njih hranili i manje trošili.

Momku, Tonetu, ostavljali su magazu u čaršiji, a kuću Magdi sluškinji, da bi samo mogao isti taj Tone što više novca njemu, efendi Miti da šalje, te da bi ovaj bezbrižnije živeo, učio, i mogao što više naučiti.

I zaista, kada se vratio, bio je pravi „efendi”, gospodin. Lepšega u varoši i nije bilo. Turski, grčki i arapski lepše je govorio nego svoj maternji jezik. Za sve je bio tuđin, a naročito za svoju toliku rodbinu. I sa njima bi po katkad govorio i zdravio se ali više što je morao, nego što je hteo. Čak i sa ocem i materom, tek po koji put. Sa njima dole u prizemnoj sobi, nije ni jeo. Gore, u gostinskoj, moralo je da mu se donosi i postavlja pa i naročito, osobito za njega da se kuva, toliko je bio probirač. Jedino što ga zagrejavalo i čime se ponosio, to je, što ga zbog te njegove učenosti a i otmenosti počeli prvi begovi i paše da sebi prizivaju. I to ne oni, prvi samo po bogatstvu begovi, već oni drugi, koji su i po bogatstvu bili begovi ali koji su isto tako kao on bili školovani i naučeni. A ti su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze i da bivaju postavljeni za medžlise i za sudove. Baš oni ga sebi prizivali i družili se s njime.

Prilikom suđenja, na savetovanjima bivao i on. Bio je kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da oni gospodare i zapovedaju, a iz čije je sredine on tako visoko odskočio, ispeo se, da eto sa tim gospodarima rame uz rame sedi. Čak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuće primali, kao što je i on njima vraćao te gozbe, ali koje su luksuznošću i naročitim retkostima prevazilazile njihove. I što ga je najviše u očima tih begova uzdizalo to je, što je on tako isto bio najbolji i najiskusniji ocenjivač ženskinja, njihove lepote. Po njegovim su savetima i uputstvima oni onda birali i dovodili za sebe.

Docnije, kada je trebalo da se ženi, pošto je znao da već nema u varoši onako bogatih devojaka iz prvih kuća, nego da ostaje ili da sa velikim mirazom uzme kakvu seljanku, jer jedino su još one pristajale da, donoseći sa sobom veliko imanje, dođu u ovakve stare kuće u varoši; ili da bez para, probira i uzme lepu.

I on je ovo drugo izabrao. Sofkina mati je bila najmlađa od svih sestara, i kuća joj je istina nekad bila malo bogata, ali tad već dosta oronula. Živeli su od kirija, od nekoliko oronulih dućančića pri kraju varoši. Njen otac, poznato bolešljiv, gotovo slep, jednako je sedeo kod kuće sa navučenom modrom hartijom nad oči, bojeći se sunčanice, večito raspasan, iznegovan i kao da se tek sada iz postelje digao. Njene sestre odavno to nekadašnje bogatstvo prežališe i izudavaše se za sitne trgovce, bakale, dok ova najmlađa, Todora, Sofkina mati, bila više muško nego žensko, vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati, da će iz nje kakva lepota izići. Ali ne prevari to njega, efendi Mitu. Čim je takvu video, odmah, znajući kakva će se docnije razviti, na iznenađenje i čudo cele varoši a najviše na uštrb dotadanje gordosti i gospostva njihove kuće baš nju uzeo. I zaista nije se prevario. Kao iz vode posle godinu dana udadbe, ona se zanosno razvi i prolepša.

Ali njega kao i to da je brzo zasitilo. Isto kao pre nastavio je svoj način života. Isto kao i pre njemu gore, odvojeno, morao da se nosi ručak i večera. Retko da je silazio dole, razgovarao se, hteo šta god da vidi i nadgleda. Čak docnije, kad mu je Sofku rodila, morala je da spava dole sa svekrom i svekrvom, u onoj prizemnom sobi, samo da bi on mogao što mirnije da bude. A najgore što je padalo i njoj i roditeljima bilo je što je uvek kad god bi se došlo do veće sume novaca od birićeta, gledao da ugrabi prilike, da opet ode na ta svoja putovanja. Istina tada nisu bila duga ali ipak česta i uvek u izvesna doba godišnja, kada je i kao mlad išao. I čak na tim putovanjima otac i mati mu umrli. Nije ih ni video mrtve. Kao da ga glasnik nije na vreme našao.

Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih: miris njegovog odela a naročito rukava, iz kojih se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila

Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuće i rodbine, pa čak i od svoje žene, ipak sama kuća živela je isto onako raskošno i u izobilju kao uvek. Ona, Sofkina mati, večito zahvalna, što je on nju uzeo, uzvisio k sebi, pokaza se više nego što su se u rodbini nadali, kao da je iz prve i najbogatije kuće. Nameštanje soba, postavljenje jela, dočekivanje rodbine i gostiju bili su čuveniji nego pre. Opet i dalje cela se rodbina tu skupljala, dolazila. Ona gledala da prilikom svakog praznika, slave, imendana, bude uvek sve lepše i raskošnije. A na njegovu tu večitu odvojenost i usamljenost od svih pa i od nje svoje žene, nikada da je ni izrazom lica, pokretom, a kamo li rečju pokazala. Tek docnije, kada Sofka poodraste, on se malo veoma prema njima kao raznežio, naročito prema svome detetu, Sofki. Sam je on počeo učiti da čita i da piše. Dolazeći iz čaršije donosio bi joj uvek po štogod.

Uvek, kad god bi dolazio, a dole, među materom i žeđ ostalim ženama, i ona bila – Sofka bi mu odmah letela u susret. On, grleći je, od kapije dolazio bi sa njom ovamo. Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prsti, kako je šašolje oko vrata, do bradice i po grguravoj kosici. I docnije, kada se toga seti Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih: miris njegovog odela a naročito rukava, iz kojih se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila.

– Pa kako si mi, Sofrice? Saginjući se ka njoj počeo bi da je pita. I jedino tada, tako raspoložen što bi zastao pri dnu stepenica ispred čujne da se ili sa materom razgovara ili sa ostalim ženama da se zdravi, a ne da kao uvek, i ne zastajkujući i ne gledajući, ide pravo gore, u svoju sobu.

Svi bi tada, a naročito mati joj, kao jedva dočekavši tu priliku, osobito radi ostalih žena da i ona štogod sa njime se razgovara i šali, počela tobož Sofku kod njega da panjka.

– Dobra! Celo jutro juri i trči kroz baštu. Ne mogu da je zadržim. Jednako kida i baca cveće.

Sofka, osećajući uvek na sebi njegovu ruku i grleći mu kolena i široke čohane čakšire i tada još, onako mala, pa je već znala da to materi čini radost i sreću i jednako mazeći se oko njega, počela bi da odriče i da se pravda.

– Nije, efendijine, nije, tatice! Nije, živ mi ti!

On uzimajući je u naručje nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu.

I ako bi posle toga uskoro počeo da pada mrak, veče da se spušta, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda gore, u svojoj sobi, počeo sa njome da se igra. Sećala se toga Sofka i docnije. Sećala se njegove skoro obrijane brade, koja bi po obrazima počela da je grebe.

A najviše bi se sećala, kada bi on mećući je gore na minderluk, i klečeći ispred nje da ne bi pala, počeo njene ručice da obavija oko svoga vrata, svoju glavu u njen skut da meće i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom. Kao da mu iz samih očiju suze idu, usta počnu da se povrću i drhte, jednako ne mogući da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim očima i ustima nalazeći i sećajući se nečega. A ko zna čega? Da li nečega neprežaljenog i nenađenog? Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik? Da li, što ga njene tanke usnice, detinje, ali već crne oči i malo tamno čelo sa dugom kosom podsećaju na mater, na onakvu, kakvu je prvi put video, prvi put se njom zaneo.

– Sofrice! Tatina Sofrice!

I sve bi je jače grlio.

I ako tada sve to njegovo iznenadno raspoloženje, bujnost i izliv ne bi bio prekinut kakvim slučajnim dolaskom nekoga ili ma čime, onda bi i nju, ženu svoju, k sebi gore zvao.

Ispod čela su gledale njegove uvek umorne, uvek u pola otvorene oči. Drukčije on nije ni gledao. Onom drugom rukom na kolenu držao bi k sebi prigrljenu Sofku, koja bi bila okićena i obučena kao već velika devojka

Zajedno bi onda večeravali, zajedno duboko u noć sedeli.

I Sofka ne pamti slađe od tih večeri. I sutra nastali bi tako isto srećni dani. Kolima bi odlazili na čivluk. Ali niko više sem nje, matere i oca. Magda bi sedela napred kod kočijaša u sred korpi i zavežljaja sa jelom, kolačima i pitama.

U kolima, gore, sedeo bi on, kao svakada izvaljen, sa jednom nogom opruženom i po njoj opuštenom rukom. Obučen u čohano odelo ali ne kao svi, već u nekom naročitom kroju, za njega. Osobito u malo uskim čakširama bez gajtana, jer su one lakše i skuplje staju zato što se teže šiju. Suva, duguljasta, mada koščata lica ali zato svagda stegnuta izraza očiju i usta, sa malo visokim čelom i jednom poprečnom borom. Ispod čela su gledale njegove uvek umorne, uvek u pola otvorene oči. Drukčije on nije ni gledao. Onom drugom rukom na kolenu držao bi k sebi prigrljenu Sofku, koja bi bila okićena i obučena kao već velika devojka. Povezana kosa, izvučenih zulufčića i pretrpana minđušama i nakitima. Sproću njih sedela bi ona, mati. I kao naročito za to sigurno se je bila okupala, jer tako bi joj bilo rumeno i svetlo lice. Njene oči, one njene čuvene krupne oči sa izvedenim obrvama i zrelim jagodicama, tako bi joj se sjale, a  usta joj tako srećno igrala.

Kola bi silazila na niže, ulazila bi u onaj prolaz, uzan, pritešnjen od zasađenih vrba i od iskopanih jendeka (zato pun svežine). Onda bi izlazila i išla ka onoj širokoj ravnici podjednako ravnoj zbog zasađenog kukuruza i duvana. Čisto se modrila od zelenila i prostranstva. I tamo, u dnu, u potoku, gde su se videle kućice, već bi se video i njihov čivluk. Veliki četvorougao opasan zidom i  visokim topolama, zasađenim svuda okolo njega. Seoske kuće nisu se videle. Sve su bile uvučene i trskom pokrivene, gubile se. Jedino sproću čivluka, gde je bila vodenica, sigurno kuća kmeta njihovih čivčija, što se od nje dizao jedan visok dimnjak i na njemu vio gust i mlak dim. Sve su se brže primicali i Magda, sluškinja, sedeći sa kočijašem, od radosti već nije mogla da izdrži, a da se sa seljacima, prolaznicima i radnicima ne zdravi i ne počne da se razgovara. Uostalom ona je jedina i odgovarala na pozdrave, pošto on, efendi Mita, sa Sofkom u krilu, zavaljen, nije gledao ni u koga već jedino u ono svoje opruženo koleno, naročito u svoje lakovane, plitke, i to duple, prave turske cipele. Ili je bar tako izgledalo da samo u to gleda, da ne valjda primećivao te pozdrave i morao na njih da odgovara.

I tu bi, u čivluku proveli nekoliko dana.

Otac bi ceo dan bio dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, srećna, jednako je bila na prozorima od soba koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama, što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir i piliće, pa večera i ručkovi zadocnjavaju. Uveče večeravali bi uz hlađeno piće, koje bi se u reci hladilo, i uz ono noćno, izdvojenije i jače žuborenje reke, topot vodenica, a više njih toliko, kao izdaleka, šuštanje topola. Posle, dok bi im mati nameštala gore postelju u sobi, otac bi ostajao da pije, leškari. A često bi, isprva tiho, za sebe, a docnije jače i glasno pevušio. Onda se zanese, počne na sav glas. Žena ne sme da ga prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe, sluša. Po njenom se licu vidi da reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko oseća, kako od sreće, razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta njegov glas, koji odozdo dolazi, razleva se po bašti, reci i topolama, tako čudno, strasno i toplo.

Docnije, kada bi mislio da im je Sofka već zaspala, dolazio bi gore kod njih u sobu, i sa još nepopijenim vinom u stakletu, produžavao pesmu. Nju, mater, metao je na krilo, rasplitavao joj kose, i jednako joj grlio i ljubio lice i usta.

Kroz nekoliko dana vraćali bi se natrag kući. On, već kao uvek što je: umoran, ćutljiv, povučen u sebe, ali zato ona, žena mu, presrećna. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se nagleda jer eto njoj, svome detetu, Sofkici, ima da zablagodari, što joj se opet vratio on, njen „efendi” Mita, i ljubav njegova.

 Autor: Bora Stanković

Politika 24. decembar 1907. godine

Izvor:politika.rs/četvrtak, 26.05.2016.

__________________________________________________________________________________

 

 

 

CVEĆE ZLA…

tamoiovde-logo

Cveće zla

Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal). Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu.

220px-Charles_BaudelairePesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“.

Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike … Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“.

Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu.

Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“.

Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”.

Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (Cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi.

Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”.

Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.


Filozofija

Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema.

Ljubav

„Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.”

Brak

„Nesposobna da uguši ljubav, cpkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.”

Umetnik

„Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub… Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.”

„Stil je karakter.”

Užitak

„Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu – i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.”

Politika

„Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija … Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.”

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

___________________________________________________________________________________

Obožavam te

Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću

Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.


Francuski književnik Šarl Bodler rođen je na današnji dan 1821. godine.

Šarl Bodler bio je francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.

„Cveće zla“, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno je 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske vec i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika.

O snazi i dometu tog uticaja govore reci pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog„, rekao je Artur Rembo.

Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski nacin predstavlja modernog coveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevodeno i najviše objavljivano poetsko delo.

Izvor:rts.rs/


 

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
– drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.


Biografija Šarla Bodlera

rodjen 9. april 1821 Pariz

sarl-bodlerŠarl Bodler je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma, pesnik koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Bodler je rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.

Već sa 18 godina, Šarl Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti.

Po povratku u Pariz, Šarl Bodler se zaljubljuje u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica. Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo. Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla (Les Fleurs du mal), Bodler je objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku. Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju.

Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt.

Najpoznatije pesme iz ove zbirke su Veze i Albatros. Zbirku pesama Cveće zla, Bodler je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Gustav Flober roman ”Gospođa Bovari”.

Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene.

Šarl Bodler je optužen za uvredu verskog i javnog morala, kažnjen je sa 300 funti, a šest pesama iz zbirke proglašeno je zabranjenim (Leta, Nakit…).

Osim poezije i pesama u prozi Splin Pariza (Le Spleen de Paris), Bodler je bio kritičar i esejista. Prevodio je prozu Edgara Alana Poa i objavio dve knjige njegovih priča.

Godine 1859 zdravstveno stanje Bodlera biva ozbiljnije narušeno, uglavnom kao posledica lošeg stila života i kontinuiranog korišćenja opijuma. U isto vreme upada i u finansijske probleme zbog mnogobrojnih dugova, zbog čega 1864 godine odlazi u Belgiju, u nadi da će uspeti da zaradi dovoljno novca, što mu nije pošlo za rukom.

Već 1866 godine doživljava jak moždani udar, nakon čega ostaje paralizovan, te prebačen u jednu parisku bolnicu, u veoma lošem fizičkom i psihičkom stanju. Nakon jenogodišnje agonije, Šarl Bodler je preminuo 31. avgusta 1867 godine u svojoj 46-oj godini.

Mnoga njegova dela objavljena su tek nakon njegove smrti. Šarl Bodler zauzima u francuskoj poeziji mesto prvog pesnika čija je poezija izvršila snažan prodor u druge evropske književnosti i uticala na dalje tokove evropske poezije. U svoje vreme nepravedno zapostavljena, Bodlerova poezija je nekoliko decenija kasnije doživela opšte priznanje, postala je uzor i inspiracija, na njenim temeljima je postavljena poetika simbolizma, najsnažnijeg i najprodornijeg književnog pravca evropske moderne.

Lepota

Cveće zla XVII

Ko san kamena, smrtni! Ja sam puna čari,

a grudi, što svakog zanose na svetu,

stvorene su da bi nadahle poetu

ljubavlju večnijom i nemljom od tvari.

U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;

S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,

nikad se ne smejem i nikad ne plačem.

Pesnici, uz moje oblike goleme,

što ih podsećaju na kipove gorde,

u učenju strogom izgubiće vreme;

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,

ogledala čista gde sve lepše dajem:

Oči, krupne sa večitim sjajem!

 

Nakit

Cveće zla XXIa

Znajući moj ukus, draga beše gola:

Imala je samo nakit, čije svojstvo

činjaše da blista, presrećna i hola

ko robinja pala u Mavarsko ropstvo.

Kad se sjaj metala i kamenja spari

pospe se posprdan, živi zveket, u kom

ja uživam ludo, jer volim sve stvari

u kojima svetlost meša se sa zvukom.

Predana voljenju, sa divana, gore

smeškala se meni, prateći provalu

ljubavi, što nalik na duboko more,

dizala se, blago, uz strmu obalu.

Ko ukroćen tigar gledala me, lene

pokrete praveći, menjajući poze

a čednost i pohota, ujedinjene

činile su ljupkim sve metamorfoze.

Butine i ruke, bedra, kao beli

labudovi kada klizeći isplove,

pred mojim su mirnim očima lebdeli,

a trbuh i dojke, grozd loze vinove,

Anđeoski mazne, išle su na mene

da mi smute dušu, ponište joj spokoj,

i da je otrgnu od kristalne stene

gde je samovala u tišini krotkoj.

Spojiše se videh, prvi put tog časa

bedra Antiope* i dečačka bista,

da istaknu kosti karličnog pojasa,

da na tamnoj koži premaz joj zablista!

A kako se lampa gasila, to grumen

vatre kroz sobu je širio snop šara,

sa svakim izdahom bacajući rumen

mlaz krvi na kožu boje ćilibara.

Antiopa – amazonska kraljica

Izvor: poezijanoci.com


Priredio: Bora*S

IDEALNO JA…

tamoiovde-logo

Gotovo da nema psihoterapijske škole mišljenja koja ne naglašava koliko je važno za kvalitet života i emocionalno zdravlje neke osobe da ona prihvati samu sebe. Prihvatanje sebe nastane nakon što neko oceni samoga sebe da je dovoljno dobro, vredno ljudsko biće. Prihvatanje sebe je temelj ostalih važnih osećanja prema sebi: samoljubavi, samopoštovanja, samopouzdanja…

Ilustracija Srđan Pećenićič

Iako na prvi pogled ne izgleda tako, prihvatanje sebe jeste rezultat socijalnih odnosa. Mlada osoba sebe prihvata ili ne prihvata, na osnovu odnosa prihvatanja ili neprihvatanja koji prema njoj imaju oni s kojima je bliska, roditelji i drugi, a posebno vršnjaci koji čine njenu grupu.

Stiče se utisak da je mladim generacijama sve teže da sebe prihvate. To je povezano s tim što im je sve teže da prihvate vršnjake. Razlog je u tome što im različiti mediji neprestano nude idealne predstave o savršenim, lepim, bogatim i srećnim ljudima i njihovim srećnim životima.

Te predstave bude želju da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom. Posledično, rađaju nezadovoljstvo samim sobom. Želeti da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom, znači da se ne želi da se bude ono što neko u stvarnosti jeste.

Mladi su se oduvek ugledali na nekoga ko im se sviđa, prema kome imaju pozitivan odnos i žele da budu kao taj neko. Nije isto ugledati se na stvarnog čoveka i za uzor uzimati medijski stvoren imidž neke muzičke ili filmske zvezde. Ta razlika između stvarnog i nestvarnog postaje razlika između ostvarivog i neostvarivog.

Odličan primer su predstave fizičkog izgleda i lepote. Kad mlada osoba gleda lepo lice na fotografiji u časopisu može da se divi lepoti te osobe, potpuno nesvesna da to nije slika stvarnosti, zato što je fotografija ulepšana kompjuterskim programima. A kada je časopis pun fotografija različitih nestvarno lepih ljudi, jedino što većina mladih osoba može da zaključi jeste da su više ili manje ružne.

Posledica ovakvih uticaja jeste da osoba formira predstavu o sebi kakva bi trebalo da bude pa da bude zadovoljna sobom. Ova predstava – idealno Ja – u stalnom je sukobu s manje vrednim stvarnim Ja te osobe. Stepen nepodudarnosti ove dve predstave odgovara stepenu nezadovoljstva sobom. Na najrazličitije načine ljudi pokušavaju da postanu svoje idealno Ja, ali to uspevaju izuzetno retko, ostajući nezadovoljni sobom.

Idealno Ja je skup uslova koje je neko, pod uticajem medija i drugih ljudi, postavio sebi, pogrešno verujući da mora da ih ispuni da bi živeo srećno. Rezultat nije sreća, već borba sa osećanjem niže vrednosti. Najbolje je odbaciti sve te uslove i sebe prihvatiti bezuslovno jer je to najkraći poznati put do srećnog života.

Autor: Zoran Milivojević

Formule življenja

Izvor: politika.rs  /20.12. 2015.

_________________________________________________________________________________

MESTO ZA RAD I RADOST…

tamoiovde-logo

Škole u Finskoj

Deca se raspoređuju po školama po mestu prebivališta kako bi se izbegle socio-ekonomske razlike. Finci imaju mogućnost doživotnog permanentnog usavršavanja jer je obrazovanje, ma na kom nivuo, uvek i za sve besplatno, pa čak i u privatnim školama koje su takođe besplatne i koje rade po istom planu i programu kao i državne škole.

Didaktički materijali su odlični,a pošto je omasovljena upotreba kompjutera, mnogi udžbenici se štampaju i u elektronskoj formi.

skola-u-finskoj-Inače, kada se u 7:30 izjutra otvore škole u Finskoj, đaci veselo utrčavaju u školske hodnike, skidaju cipele i jakne, odlažu ih u svoje plakare, peru ruke i toliki je žamor gde se svako svakom javlja, svi se poznaju, imenom dozivaju nastavnike, javljaju im se, osmeh ne silazi sa lica, muzika se čuje dok ne počne čas i to je izvrstan pozitivan efekat na radnu atmosferu koja im prehodi.

Svako dete pronalazi svoje odeljenje, koje po finskim školama, ima svoje ime…najčešće su to pojmovi vezani za prirodu, imena biljaka, životinja itd. Deca sa smetnjama u razvoju stižu taksijem, koji plaća država, i nastava može da počne.

Učionice su prostrane i svetle sa mnogim pomoćnim sredstvima koja doprinose boljoj nastavi. Materijali nameštaja su trajni, a boje zidova pastelnih veselih boja.

U školama, pored redovnih učionica postoje i teretana, biblioteka, prostorije za razonodu, soba sa muzičkim sadržajima, soba za sekciju narodnih rukotvorina, studio za glumu, prostorija za naučna istraživanja, fotelje gde se učenici odmaraju čitajući, šah stolovi i mnogo toga još.

Bitna stvar je i ta, da škole imaju i razne životinje koje učenici hrane, ribice, kornjače, zeke itd…a mnogobrojno bilje sami đaci zalivaju i time se uče odgovornosti i ljubavi prema prirodi. Pored ovoga, sakupljaju i materijale za reciklažu što im širi ekološku svest.

finsko-obrazovanjeDeci je dozvoljeno i da pomažu tetkicama ili u kuhinji ako to žele, i time se briše preterana hijerarhija. Kada je vreme za odmor, deci je dozvoljeno da idu napolje bez obzira da li je kiša ili sneg.

Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje. Svi učestvuju u radu, bez izuzetka. Nije bitno da svi sede neprirodno mirno i pravo.

Posle rada dolazi bogat topao obrok, često su recimo na meniju ćufte, pire, salata, hleb, a fascinantan je običaj da svi jedu za stolom na kome je uvek čist stoljnjak ili veliki salvet, na kome je obavezno vaza sa cvetom, tokom cele godine.

Obroci se mogu prilagoditi deci sa raznim potrebama, ali se to unapred najavi, pa se sprema i vegetarijanska hrana, hrana za određene bolesti, organska hrana…itd. Sami obroci su nutritivno izbalansirani i čine trećinu preporučene kalorijske vrednosti za dati uzrast.

Statistike kažu da deca u školama najviše vole da jedu mariniranog lososa, desert od borovnica, lazanje, vegeratijanske palačinke…U školi, nastavnici jedu zajedno sa decom .Kada se vreme za ručak završi, deca sklanjaju sve za sobom i odnose pribor na mesto gde se odlažu upotrebljeni sudovi, a takvu naviku posle prenose i u svojim domovima. Inače, Finska služi đacima besplatne obroke još od 1946. godine.

“Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje.”

Škola se obično završava u periodu od 12:00 – 14:00 h zavisno od uzrasta. Kako roditelji mnoge dece rade do 17:00 h. škole deci mlađeg uzrasta daju mogućnost da ostanu u školi, a škole su zbog ovog problema, napravile za decu staijeg uzrasta i mnoga velika igrališta u blizini škole, koja su bezbedna od motornog saobraćaja i tu se oni rado druže.

finski-skolski-sistemDobro je znati da ni finska deca nisu uvek anđeli, ali je bitan pristup kako se rešavaju problemi. Čim se kod deteta uoči pad zainteresovanosti ili kontinuirani pad u uspehu, odmah se kontaktiraju roditelji da se vidi uzrok tome, ili recimo, ako se uoči da je neko na putu ka porocima, škola odmah alarmira najbolje ustanove koje se bave tim problemom.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva, dok je u Srbiji često mišljenje da uspeh u životu zavisi od veze i kom političkom klanu pripadaš.

Dok god bude postojao takav stav, nikakve nam reforme školstva neće pomoći. Učenje jednostavno nikada ne sme da izgubi vrednost.

Niko ne može da bira kakav će se roditi, ali svako može da izabere kakav će čovek postati.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva.

Finski model obrazovanja

Obrazovanje u Finskoj fascinira sve stručnjake sveta, jer đaci ove zemlje već godinama postižu vrhunske rezultate u PISA testiranju, a neretko su i prvi u svetu. U Finskoj je obrazovanje besplatno za sve, na svim nivoima obrazovanja, imaju bespalatne obroke, socijalno i zdravstveno osiguranje, a đaci tokom osnovnog školovanja dobijaju i besplatne udžbenike.

Školama je najstrožije zabranjeno da prikupljaju bilo kakav novac od roditelja. U petom razredu škola plaća čak i kampovanja, izlete, pozorišta…Osnovna škola traje 9 godina ( 6 + 3 ), a srednja škola 3 godine, mada oni koji žele mogu srednju školu da završe i za dve godine, a đaci koji imaju problema sa učenjem ili svakodnevne treninge mogu da idu po “sporijem programu” četiri godine.

Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore. Svi oni, da bi uopšte radili sa decom, moraju imati najmanje univerzitetsko obrazovanje. Zato je u Finskoj najteže upisati medicinu i Učiteljski fakultet.

Plate prosvetnih radnika su im nešto niže od državnog proseka, ali tu je kao nagrada, poštovanje koje to zanimanje nosi. Budući nastavnici tokom studiranja moraju imati praksu i u školama za odrasle, da rade u multikulturalnim sredinama, da se dobro služe savremenom tehnologijom, kao i da prođu trening za rad sa decom sa specijalnim potrebama.

Kako nije dobar nastavnik samo onaj ko odlično poznaje svoj predmet, dobar nastavnik mora da obavlja istraživanja i da piše naučne radove, kako bi olakšao i poboljšao metode u radu sa decom. Deca sa posebnim potrebama idu u iste škole sa ostalom decom, ali samo jedno dete sa specijalnim potrebama može biti u razredu. Oni imaju i dodatnog učitelja-asistenta, koji im pomaže pri učenju, jer im je bitno da svi, osim obrazovanja, steknu i socijalnu inteligenciju.

finska-skolaMnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore.

Nastavnici se doživljavaju kao prijatelji, pa im se obraćaju po imenu, a formalnije ophođenje se odnosi samo na direktora i dosta starije predavače. Nastavnici vole da ih đaci pitaju, da razgovaraju, da iznose svoje stavove i da te stavove brane.

Nadareni đaci, ukoliko brže reše zadatak, pomažu ostalima ako je nastavnik zauzet. Nastavnici tu nadarenu decu ne forsiraju, stave im do znanja da su donekle posebna, ali ne toliko da bi time obeshrabrivali druge.

Na svakih sedam nedelja svi đaci pišu šta je bilo dobro, šta smatraju da nije, šta bi trebalo da se poboljša u nastavnom programu, što je neka vrsta samoocenjivanja školskog sistema. Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je prmena praktičnih znanja veoma cenjena.

Kursevi su u matičnim školama, pa tako recimo nastavnik biologije, koji je često i doktor nauka, drži kurs iz botanike itd. Od šestog razreda do kraja srednje škole, deca imaju neke obavezne predmete, ali većinu predmeta biraju sami i prave svoj raspored, odnosno, svi važni predmeti se moraju pohađati, ali sami određujete da li želite niži ili viši nivo, u zavisnosti od interesovanja.

Jedan od obaveznih predmeta je “Finska “, gde uče o vrednostima, ljudima, ekonomiji Finske, društvu, partijama itd. Imaju razne projekte, recimo časove roka, popa itd.

Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je primena praktičnih znanja veoma cenjena.”

Velika matura se polaže na kraju srednje škole i to iz četiri predmeta: finski, matematika, engleski i švedski (koji je obavezan jezik jer je u Finskoj jedan od dva službena jezika). Jedan ispit mora biti sa znanjem na naprednom nivou.

Radi se na tome da svi imaju laptope na nastavi, kao i pametne table. Država zaista ulaže mnogo u obrazovanje, ali im se to vraća na najlepši način. Jedna su od najrazvijenijih zemalja sveta i nema odliva mozgova. Svi stručnjaci su tu da pomognu zemlji koja je na najlepši način ulagala u njih.

Naravno, nisu ni u Finskoj pošteđeni nekih sitnijih problema. Jedan od problema je nedovoljno aktivno učenje stranih jezika, jer Finci odlično govore engleski, svi moraju znati i švedski uz finski, pa su za sve ostale vanškolske jezike totalno nezainteresovani.

Kao i svuda, i u ovoj zemlji postoje problematična i hiperaktivna deca, pa se od takve dece prave zasebna odeljenja kako ne bi ometali one koji su željni znanja, a sa njima rade posebno edukovani stručnjaci koji su u stanju da sa njima izađu na kraj.

U skladu sa državnom politikom Finske, školovanje na finskim univerzitetima je besplatno za domaće studente i državljane Evropske unije. Ipak istraživanja su veoma skupa, pa u pomoć priskaču mnoge kompanije, kao što je Nokia, pa svaka od kompanija izdvaja oko 15000 evra u te svrhe. Finska u obrazovanje jednog stanovnika godišnje uloži oko 1500 evra.

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Reforma obrazovanja je u Finskoj počela sedamdesetih godina, posle dosta proučavanja, ali su promene išle korak po korak Nisu želeli radikalne skokove i rezove, kako bi se izbegao stres. Tako se to radi, kada se vodi računa o svakom detalju, pogotovu kada je u pitanju obrazovanje, esencija svakog društva.

Autor: Tarja Mitrovic 
*Tarja Mitrovic je prosvetni radnik i autor bloga Moja Finska.

Izvor: ozonpress.net

__________________________________________________________________________________________