ZAŠTO SE RUGAMO GOVORU „JUŽNE PRUGE”…

Kako objasniti to što se u javnosti na južnjački dijalekat gleda negativno, a onda se on pozitivno vrednuje u Šotrinim filmovima „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava”. Zašto sa simpatijama čitamo južnjački Bore Stankovića ili „Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića, napisan na kosovsko-resavskom dijalektu?

Tanja Petrović (Foto R. Krstinić)

Debata o privatnim i društvenim vrtićima na Novom Beogradu, koju je 2013. godine pratila na društvenim mrežama, u kojoj jedan roditelj objašnjava da se u državnom obdaništu u paketu dobijaju „južnjački dijalekat i Pink repertoar”, naveo je antropologa Tanju Petrović da istraži zašto se pojedini jezički varijeteti, kao što su oni sa juga Srbije, unapred povezuju sa niskim kulturnim vrednostima.

Rezultate je objavila u knjizi „Srbija i njen jug – južnjački dijalekti između jezika, kulture i politike”, u izdanju „Fabrike knjiga”. Tanja Petrović diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za srpski jezik i književnost, gde je i magistrirala. Radila je u Institutu za srpski jezik SANU, a doktorirala je u Ljubljani gde je danas saradnica Naučnoistraživačkog centra Slovenačke akademije nauka. Objavila je pet knjiga, između ostalih „Zdravica kod balkanskih Slovena” i „Juropa: jugoslovensko nasleđe i politike budućnosti u postjugoslovenskim društvima”.

– Kako objasniti to što se u javnosti na južnjački dijalekat gleda negativno, a onda se on pozitivno vrednuje u Šotrinim filmovima „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava”. Zašto sa simpatijama čitamo južnjački Bore Stankovića ili „Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića, napisan na kosovsko-resavskom dijalektu? – pita Tanja Petrović.

Periferne oblasti poput juga Srbije, kako objašnjava, često se smatraju za zaostale i marginalne, ne samo geografski, što je univerzalna pojava svuda u svetu, a južnjački govor u Srbiji se doživljava kao smešan, neobrazovan, primitivan, „posvađan” s padežima. Zašto je „što južnije, to tužnije”?

– Jug je najduže bio pod osmanskom vlašću i zato se u kolektivnoj imaginaciji zamišlja kao veliko zaostalo seosko područje. Iako Bosna i Makedonija imaju još jače osmansko nasleđe, to nikada nije povezano sa ruralnom kulturom. Štaviše, osmansko nasleđe ostavilo je mnogo izrazitiji trag na gradsku kulturu, nego na seosku tradiciju. Najzad, nijedan drugi deo Srbije nije u 20. veku intenzivnije industrijalizovan od juga – Niš, Leskovac, Vranje, Jagodina, Kruševac, Ćuprija. Čak je i među lingvistima rasprostranjeno da govornici sa „južne pruge” ne mogu da nauče standardni srpski jezik u potpunosti, pa profesori na Filološkom neretko s podsmehom prokomentarišu na ispitu: Vranjanka, došla da studira srpski! – ističe Tanja Petrović, dodajući da su u Sloveniji dijalekti kulturna vrednost i da se većina političara ne trudi da sakrije dijalekatske osobine svog govora.

Lingvista Nedeljko Bogdanović napisao je da ukoliko neko izvodi i tragediju na dijalektu, svi će da se smeju uprkos ozbiljnom sadržaju. Ali, sa dijalektima Crve Gore ili Hercegovine to nije slučaj. „Kada Matija Bećković napiše niz pesama na prepoznatljivom dijalektu Crne Gore (Reče mi jedan čoek, Ćeraćemo se još) te pesme ne zvuče smešno. Isto tako, Crnogorac, kada se preseli, nema potrebu da promeni svoj govor, dok južnjaci žele da se hitno prilagode.”

– Ako pogledamo naše serije, Srećko Šojić izašao je iz sela, ali je ostao neuklopljeni polutan. On je bizarno smešan lik. Ima „aspiracije”, teži nečemu višem nego što jeste, i južnjački dijalekti su simbol upravo te neuspešne modernizacije i urbanizacije. Radašin iz Petlovca iskazuje narodnu mudrost na svom govoru iz okoline Trstenika, ali čim izađe iz sela ispada glup i ne ume da razgovara sa lekarom i sudijom. A dijalekat Petrije, seljanke iz Pomoravlja, iako je radila u kafani i morala je da dođe u kontakt sa ljudima iz raznih krajeva, ostaje netaknut i autentičan. Monološka forma koju je izabrao Mihailović i čistoća dijalekta nisu slučajni, i jedino tako je Petrija mogla da ostane kompleksan književni lik i izbegne prizvuk smešnog i bizarnog – objašnjava Tanja Petrović.

Ona nas podseća i na polje muzike i grupu „Rokeri s Moravu” koja je od 1977. do 1991. pevala isključivo na kosovsko-resavskom dijalektu. Opevali su selo u susretu sa modernizacijom, motokultivatore, zapadne serije, ali to nije bilo isključivo podsmevanje. Kombinovali su tekstove narodne muzike sa referencama na globalnu pop kulturu („ja Tarzan, a ti Džejn, lele dunje ranke”). Poigravali su se sa kičem, mada su često i njih tretirali kao kič. Južnjački dijalekat odigrao je ovde neočekivanu ulogu – bio je razlog za smeh, ali i osnova za intimnost i solidarnost.

– Ako pogledamo vlasotinačku hip-hop grupu „Southentik Crew”, u stihu: „Ovo je druga država, iako ne’amo pasoši. Vi ste sa juga? Ne, mi smo sa zastavu, vlasotinački uključujemo u nastavu” oni se otvoreno suprotstavljaju hegemonoj perspektivi centra unošenjem svog dijalekta u diskurs hip-hopa. Nerazumljivost dijalekta često je uzrok nesporazuma, i ako gledate njihov video, treba vam pet-šest taktova zakašnjenja da shvatite o čemu pričaju, jer su brzi, inteligentni, elokventni i pevaju o globalnim fenomenima. Oni nedvosmisleno definišu dijalekatsku pripadnost: „ A prike (kvo?), snajke (kude?), bracke (z’što?) d’ugare (eve?), rođo (kam si?), vuči (koje?). Vlasotince sleng lajk dis”. Svojom muzikom svesno zaobilaze nacionalni centar, dok Marčelo, koji je iz Paraćina, ali deluje u centru, ne repuje na dijalektu svog kraja, nego na neutralnom, standardnom jeziku – kaže naša sagovornica.

Prema njenim rečima, zbog negovanja jezičkog monopola, jug Srbije oseća se inferiorno u odnosu na druge govornike. Zato, dodaje, treba prevazići okvire u koje su dijalekti nasilno smešteni, kako južnjaci ne bi imali utisak da su prokleti geografijom.

– Momak iz Niša drugačije će proći kod devojke nego Splićanin, jer je za nas splitski seksi – to je čovek sa mora, dok je Nišlija „seljak”. Iako je i Split u Hrvatskoj periferija, percepcija Dalmacije i juga Srbije kod nas je drugačija. Na nivou zajednice moramo da razmišljamo o mehanizmima takvog jezičkog isključivanja. Za većinu južnjaka, to je i emocionalni, i lični, i profesionalno veliki problem. Preovlađujuće percepcije južnjačkih dijalekata imaju ozbiljne socijalne, psihološke i kulturne posledice.

Autor: Mirjana Sretenović 

   Izvor: Политика

Posted by Od knjige do duše

_______________________________________________________________________________

ĆIANDAO: JEZERO SA HILJADU OSTRVA ISPOD KOG SE KRIJU DREVNI GRADOVI …

Jezero Ćiandao u Kini, poznatije kao Jezero sa hiljadu ostrva, smešteno je u provinciji Džeđang, oko 150 kilometara od glavnog grada Hangdžou. Ova vodena površina koja se ističe svojom neverovatnom lepotom, formirana je nakon izgradnje hidroelektrane na reci Ćinđan 1959. godine kad je dolina reke poplavljena u cilju stvaranja vodenog rezervoara.

Jezero Ćiandao je, pored 1078 ostrva, poznato i po svojoj kristalno čistoj vodi i bujnim šumama, međutim, ono što leži ispod njega je interesantnije i vrednije od samog jezera. Pre nego što je dolina poplavljena, u podnožju planine Vu Ši nalazila su se dva veličanstvena drevna grada Ši Čang i H Čang.

Ši Čang izgrađen je pre više od 1.300 godina za vreme vladavine dinastije Tang (618-907) i bio je važan kulturni, politički i ekonomski centar zemlje. H Čang je još stariji – osnovan je 208. godine u doba dinastije Han (206 p.n.e-220 n.e.) i služio je kao poslovni centar pokraj reke Ćinđan.

Oba drevna grada potopljena su u septembru 1959. godine jer je kineska vlada odlučila da su ovoj regiji potrebni hidrocentrala i rezervoar vode zbog povećanog rasta broja stanovnika u gradu Hangdžou.

Pored dva drevna grada, jezero veličine 573 kvadratna kilometra potopilo je još 27 gradova, 1.377 sela i oko 50.000 hektara obradivog zemljišta. Pod vodom se našlo na desetine hiljada kuća i 290.000 ljudi preseljeno je zbog ovog projekta, a apatija kineske vlade prema očuvanju drevnih gradova šokirala je sve.

Drevni gradovi koje je prekrilo jezero Ćiandao ležali su zaboravljeni na dnu skoro 40 godina, sve dok Ćiu Fong, zvaničnik koji je zadužen za lokalni turizam, nije 2001. godine razgovarao sa ronilačkim klubom iz Pekinga o načinima da se ova zabavna i sportska aktivnost proširi i na Ćindao.

Ronioci su iste godine zaronili u jezero i bili fascinirani otkrićem – gradovi su gotovo netaknuti stajali na dnu, a bile su sačuvane čak i drvene stepenice. O ovom otkriću je obaveštena lokalna vlast i postojale su razne ideje da se gradovi predstave turistima, pa je tako planirano da se oko njih izgrade zidine i gradovi izoluju od vode i isuše, međutim to se ispostavilo kao neizvodivo.

Drugi plan je bila velika podmornica koja će se spuštati do dna kako bi turisti mogli da razgledaju gradove, međutim lokalni zakoni zabranjuju korišćenje podmornica u vodama van mora. Pored toga, ovaj plan je odbačen zbog rizika da bi strujanje vode koje bi izazvala podmornica trajno oštetilo ovo arheološko blago.

Godine 2002. predložena je izgradnja takozvanog Arhimedovog mosta, odnosno plutajućeg tunela koji bi se nalazio u jezeru. Izgradnja ovog tunela je izuzetno komplikovana i sedam zemalja je uključeno u istraživanje koje će, ukoliko projekat bude realizovan, omogućiti turistima da posećuju podvodne gradove.

_________________________________________________________________________________

Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

 

EFENDI MITA

Bio je kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da oni gospodare i zapovedaju, a iz čije je sredine on tako visoko odskočio, ispeo se, da eto sa tim gospodarima rame uz rame sedi

Devojka – Risto Stijović

Kao što je bio red i kao što je dolikovalo njihovoj kući, toliko bogatoj, slat je, da što više putuje i da tobož uči. On je pored Soluna čak i u Carigrad putovao i tamo učio. A svakada pri takvim njegovim putovanjima roditelji bi mu se, za sve to vreme, bavili na selu kod svojih čivčija, da bi se kod njih hranili i manje trošili.

Momku, Tonetu, ostavljali su magazu u čaršiji, a kuću Magdi sluškinji, da bi samo mogao isti taj Tone što više novca njemu, efendi Miti da šalje, te da bi ovaj bezbrižnije živeo, učio, i mogao što više naučiti.

I zaista, kada se vratio, bio je pravi „efendi”, gospodin. Lepšega u varoši i nije bilo. Turski, grčki i arapski lepše je govorio nego svoj maternji jezik. Za sve je bio tuđin, a naročito za svoju toliku rodbinu. I sa njima bi po katkad govorio i zdravio se ali više što je morao, nego što je hteo. Čak i sa ocem i materom, tek po koji put. Sa njima dole u prizemnoj sobi, nije ni jeo. Gore, u gostinskoj, moralo je da mu se donosi i postavlja pa i naročito, osobito za njega da se kuva, toliko je bio probirač. Jedino što ga zagrejavalo i čime se ponosio, to je, što ga zbog te njegove učenosti a i otmenosti počeli prvi begovi i paše da sebi prizivaju. I to ne oni, prvi samo po bogatstvu begovi, već oni drugi, koji su i po bogatstvu bili begovi ali koji su isto tako kao on bili školovani i naučeni. A ti su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze i da bivaju postavljeni za medžlise i za sudove. Baš oni ga sebi prizivali i družili se s njime.

Prilikom suđenja, na savetovanjima bivao i on. Bio je kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da oni gospodare i zapovedaju, a iz čije je sredine on tako visoko odskočio, ispeo se, da eto sa tim gospodarima rame uz rame sedi. Čak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuće primali, kao što je i on njima vraćao te gozbe, ali koje su luksuznošću i naročitim retkostima prevazilazile njihove. I što ga je najviše u očima tih begova uzdizalo to je, što je on tako isto bio najbolji i najiskusniji ocenjivač ženskinja, njihove lepote. Po njegovim su savetima i uputstvima oni onda birali i dovodili za sebe.

Docnije, kada je trebalo da se ženi, pošto je znao da već nema u varoši onako bogatih devojaka iz prvih kuća, nego da ostaje ili da sa velikim mirazom uzme kakvu seljanku, jer jedino su još one pristajale da, donoseći sa sobom veliko imanje, dođu u ovakve stare kuće u varoši; ili da bez para, probira i uzme lepu.

I on je ovo drugo izabrao. Sofkina mati je bila najmlađa od svih sestara, i kuća joj je istina nekad bila malo bogata, ali tad već dosta oronula. Živeli su od kirija, od nekoliko oronulih dućančića pri kraju varoši. Njen otac, poznato bolešljiv, gotovo slep, jednako je sedeo kod kuće sa navučenom modrom hartijom nad oči, bojeći se sunčanice, večito raspasan, iznegovan i kao da se tek sada iz postelje digao. Njene sestre odavno to nekadašnje bogatstvo prežališe i izudavaše se za sitne trgovce, bakale, dok ova najmlađa, Todora, Sofkina mati, bila više muško nego žensko, vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati, da će iz nje kakva lepota izići. Ali ne prevari to njega, efendi Mitu. Čim je takvu video, odmah, znajući kakva će se docnije razviti, na iznenađenje i čudo cele varoši a najviše na uštrb dotadanje gordosti i gospostva njihove kuće baš nju uzeo. I zaista nije se prevario. Kao iz vode posle godinu dana udadbe, ona se zanosno razvi i prolepša.

Ali njega kao i to da je brzo zasitilo. Isto kao pre nastavio je svoj način života. Isto kao i pre njemu gore, odvojeno, morao da se nosi ručak i večera. Retko da je silazio dole, razgovarao se, hteo šta god da vidi i nadgleda. Čak docnije, kad mu je Sofku rodila, morala je da spava dole sa svekrom i svekrvom, u onoj prizemnom sobi, samo da bi on mogao što mirnije da bude. A najgore što je padalo i njoj i roditeljima bilo je što je uvek kad god bi se došlo do veće sume novaca od birićeta, gledao da ugrabi prilike, da opet ode na ta svoja putovanja. Istina tada nisu bila duga ali ipak česta i uvek u izvesna doba godišnja, kada je i kao mlad išao. I čak na tim putovanjima otac i mati mu umrli. Nije ih ni video mrtve. Kao da ga glasnik nije na vreme našao.

Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih: miris njegovog odela a naročito rukava, iz kojih se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila

Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuće i rodbine, pa čak i od svoje žene, ipak sama kuća živela je isto onako raskošno i u izobilju kao uvek. Ona, Sofkina mati, večito zahvalna, što je on nju uzeo, uzvisio k sebi, pokaza se više nego što su se u rodbini nadali, kao da je iz prve i najbogatije kuće. Nameštanje soba, postavljenje jela, dočekivanje rodbine i gostiju bili su čuveniji nego pre. Opet i dalje cela se rodbina tu skupljala, dolazila. Ona gledala da prilikom svakog praznika, slave, imendana, bude uvek sve lepše i raskošnije. A na njegovu tu večitu odvojenost i usamljenost od svih pa i od nje svoje žene, nikada da je ni izrazom lica, pokretom, a kamo li rečju pokazala. Tek docnije, kada Sofka poodraste, on se malo veoma prema njima kao raznežio, naročito prema svome detetu, Sofki. Sam je on počeo učiti da čita i da piše. Dolazeći iz čaršije donosio bi joj uvek po štogod.

Uvek, kad god bi dolazio, a dole, među materom i žeđ ostalim ženama, i ona bila – Sofka bi mu odmah letela u susret. On, grleći je, od kapije dolazio bi sa njom ovamo. Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prsti, kako je šašolje oko vrata, do bradice i po grguravoj kosici. I docnije, kada se toga seti Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih: miris njegovog odela a naročito rukava, iz kojih se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila.

– Pa kako si mi, Sofrice? Saginjući se ka njoj počeo bi da je pita. I jedino tada, tako raspoložen što bi zastao pri dnu stepenica ispred čujne da se ili sa materom razgovara ili sa ostalim ženama da se zdravi, a ne da kao uvek, i ne zastajkujući i ne gledajući, ide pravo gore, u svoju sobu.

Svi bi tada, a naročito mati joj, kao jedva dočekavši tu priliku, osobito radi ostalih žena da i ona štogod sa njime se razgovara i šali, počela tobož Sofku kod njega da panjka.

– Dobra! Celo jutro juri i trči kroz baštu. Ne mogu da je zadržim. Jednako kida i baca cveće.

Sofka, osećajući uvek na sebi njegovu ruku i grleći mu kolena i široke čohane čakšire i tada još, onako mala, pa je već znala da to materi čini radost i sreću i jednako mazeći se oko njega, počela bi da odriče i da se pravda.

– Nije, efendijine, nije, tatice! Nije, živ mi ti!

On uzimajući je u naručje nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu.

I ako bi posle toga uskoro počeo da pada mrak, veče da se spušta, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda gore, u svojoj sobi, počeo sa njome da se igra. Sećala se toga Sofka i docnije. Sećala se njegove skoro obrijane brade, koja bi po obrazima počela da je grebe.

A najviše bi se sećala, kada bi on mećući je gore na minderluk, i klečeći ispred nje da ne bi pala, počeo njene ručice da obavija oko svoga vrata, svoju glavu u njen skut da meće i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom. Kao da mu iz samih očiju suze idu, usta počnu da se povrću i drhte, jednako ne mogući da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim očima i ustima nalazeći i sećajući se nečega. A ko zna čega? Da li nečega neprežaljenog i nenađenog? Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik? Da li, što ga njene tanke usnice, detinje, ali već crne oči i malo tamno čelo sa dugom kosom podsećaju na mater, na onakvu, kakvu je prvi put video, prvi put se njom zaneo.

– Sofrice! Tatina Sofrice!

I sve bi je jače grlio.

I ako tada sve to njegovo iznenadno raspoloženje, bujnost i izliv ne bi bio prekinut kakvim slučajnim dolaskom nekoga ili ma čime, onda bi i nju, ženu svoju, k sebi gore zvao.

Ispod čela su gledale njegove uvek umorne, uvek u pola otvorene oči. Drukčije on nije ni gledao. Onom drugom rukom na kolenu držao bi k sebi prigrljenu Sofku, koja bi bila okićena i obučena kao već velika devojka

Zajedno bi onda večeravali, zajedno duboko u noć sedeli.

I Sofka ne pamti slađe od tih večeri. I sutra nastali bi tako isto srećni dani. Kolima bi odlazili na čivluk. Ali niko više sem nje, matere i oca. Magda bi sedela napred kod kočijaša u sred korpi i zavežljaja sa jelom, kolačima i pitama.

U kolima, gore, sedeo bi on, kao svakada izvaljen, sa jednom nogom opruženom i po njoj opuštenom rukom. Obučen u čohano odelo ali ne kao svi, već u nekom naročitom kroju, za njega. Osobito u malo uskim čakširama bez gajtana, jer su one lakše i skuplje staju zato što se teže šiju. Suva, duguljasta, mada koščata lica ali zato svagda stegnuta izraza očiju i usta, sa malo visokim čelom i jednom poprečnom borom. Ispod čela su gledale njegove uvek umorne, uvek u pola otvorene oči. Drukčije on nije ni gledao. Onom drugom rukom na kolenu držao bi k sebi prigrljenu Sofku, koja bi bila okićena i obučena kao već velika devojka. Povezana kosa, izvučenih zulufčića i pretrpana minđušama i nakitima. Sproću njih sedela bi ona, mati. I kao naročito za to sigurno se je bila okupala, jer tako bi joj bilo rumeno i svetlo lice. Njene oči, one njene čuvene krupne oči sa izvedenim obrvama i zrelim jagodicama, tako bi joj se sjale, a  usta joj tako srećno igrala.

Kola bi silazila na niže, ulazila bi u onaj prolaz, uzan, pritešnjen od zasađenih vrba i od iskopanih jendeka (zato pun svežine). Onda bi izlazila i išla ka onoj širokoj ravnici podjednako ravnoj zbog zasađenog kukuruza i duvana. Čisto se modrila od zelenila i prostranstva. I tamo, u dnu, u potoku, gde su se videle kućice, već bi se video i njihov čivluk. Veliki četvorougao opasan zidom i  visokim topolama, zasađenim svuda okolo njega. Seoske kuće nisu se videle. Sve su bile uvučene i trskom pokrivene, gubile se. Jedino sproću čivluka, gde je bila vodenica, sigurno kuća kmeta njihovih čivčija, što se od nje dizao jedan visok dimnjak i na njemu vio gust i mlak dim. Sve su se brže primicali i Magda, sluškinja, sedeći sa kočijašem, od radosti već nije mogla da izdrži, a da se sa seljacima, prolaznicima i radnicima ne zdravi i ne počne da se razgovara. Uostalom ona je jedina i odgovarala na pozdrave, pošto on, efendi Mita, sa Sofkom u krilu, zavaljen, nije gledao ni u koga već jedino u ono svoje opruženo koleno, naročito u svoje lakovane, plitke, i to duple, prave turske cipele. Ili je bar tako izgledalo da samo u to gleda, da ne valjda primećivao te pozdrave i morao na njih da odgovara.

I tu bi, u čivluku proveli nekoliko dana.

Otac bi ceo dan bio dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, srećna, jednako je bila na prozorima od soba koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama, što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir i piliće, pa večera i ručkovi zadocnjavaju. Uveče večeravali bi uz hlađeno piće, koje bi se u reci hladilo, i uz ono noćno, izdvojenije i jače žuborenje reke, topot vodenica, a više njih toliko, kao izdaleka, šuštanje topola. Posle, dok bi im mati nameštala gore postelju u sobi, otac bi ostajao da pije, leškari. A često bi, isprva tiho, za sebe, a docnije jače i glasno pevušio. Onda se zanese, počne na sav glas. Žena ne sme da ga prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe, sluša. Po njenom se licu vidi da reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko oseća, kako od sreće, razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta njegov glas, koji odozdo dolazi, razleva se po bašti, reci i topolama, tako čudno, strasno i toplo.

Docnije, kada bi mislio da im je Sofka već zaspala, dolazio bi gore kod njih u sobu, i sa još nepopijenim vinom u stakletu, produžavao pesmu. Nju, mater, metao je na krilo, rasplitavao joj kose, i jednako joj grlio i ljubio lice i usta.

Kroz nekoliko dana vraćali bi se natrag kući. On, već kao uvek što je: umoran, ćutljiv, povučen u sebe, ali zato ona, žena mu, presrećna. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se nagleda jer eto njoj, svome detetu, Sofkici, ima da zablagodari, što joj se opet vratio on, njen „efendi” Mita, i ljubav njegova.

 Autor: Bora Stanković

Politika 24. decembar 1907. godine

Izvor:politika.rs/četvrtak, 26.05.2016.

__________________________________________________________________________________

 

 

 

CVEĆE ZLA…

Cveće zla

Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal). Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu.

Pesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“.

Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike … Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“.

Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu.

Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“.

Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”.

Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (Cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi.

Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”.

Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.

---

Filozofija

Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema.

Ljubav

„Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.”

Brak

„Nesposobna da uguši ljubav, cpkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.”

Umetnik

„Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub… Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.”

„Stil je karakter.”

Užitak

„Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu – i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.”

Politika

„Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija … Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.”

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

---

---

Obožavam te

Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću

Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.

---

Francuski književnik Šarl Bodler rođen je na današnji dan 1821. godine.

Šarl Bodler bio je francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.

„Cveće zla“, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno je 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske vec i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika.

O snazi i dometu tog uticaja govore reci pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog„, rekao je Artur Rembo.

Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski nacin predstavlja modernog coveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevodeno i najviše objavljivano poetsko delo.

Izvor:rts.rs/

---

 

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
– drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.

---

Biografija Šarla Bodlera

rodjen

9. april 1821

Pariz

Šarl Bodler je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma, pesnik koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Bodler je rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.

Već sa 18 godina, Šarl Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti.

Po povratku u Pariz, Šarl Bodler se zaljubljuje u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica. Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo. Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla (Les Fleurs du mal), Bodler je objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku. Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju.

Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt.

Najpoznatije pesme iz ove zbirke su Veze i Albatros. Zbirku pesama Cveće zla, Bodler je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Gustav Flober roman ”Gospođa Bovari”.

Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene.

Šarl Bodler je optužen za uvredu verskog i javnog morala, kažnjen je sa 300 funti, a šest pesama iz zbirke proglašeno je zabranjenim (Leta, Nakit…).

Osim poezije i pesama u prozi Splin Pariza (Le Spleen de Paris), Bodler je bio kritičar i esejista. Prevodio je prozu Edgara Alana Poa i objavio dve knjige njegovih priča.

Godine 1859 zdravstveno stanje Bodlera biva ozbiljnije narušeno, uglavnom kao posledica lošeg stila života i kontinuiranog korišćenja opijuma. U isto vreme upada i u finansijske probleme zbog mnogobrojnih dugova, zbog čega 1864 godine odlazi u Belgiju, u nadi da će uspeti da zaradi dovoljno novca, što mu nije pošlo za rukom.

Već 1866 godine doživljava jak moždani udar, nakon čega ostaje paralizovan, te prebačen u jednu parisku bolnicu, u veoma lošem fizičkom i psihičkom stanju. Nakon jenogodišnje agonije, Šarl Bodler je preminuo 31. avgusta 1867 godine u svojoj 46-oj godini.

Mnoga njegova dela objavljena su tek nakon njegove smrti. Šarl Bodler zauzima u francuskoj poeziji mesto prvog pesnika čija je poezija izvršila snažan prodor u druge evropske književnosti i uticala na dalje tokove evropske poezije. U svoje vreme nepravedno zapostavljena, Bodlerova poezija je nekoliko decenija kasnije doživela opšte priznanje, postala je uzor i inspiracija, na njenim temeljima je postavljena poetika simbolizma, najsnažnijeg i najprodornijeg književnog pravca evropske moderne.

Lepota

Cveće zla XVII

Ko san kamena, smrtni! Ja sam puna čari,

a grudi, što svakog zanose na svetu,

stvorene su da bi nadahle poetu

ljubavlju večnijom i nemljom od tvari.

U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;

S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,

nikad se ne smejem i nikad ne plačem.

Pesnici, uz moje oblike goleme,

što ih podsećaju na kipove gorde,

u učenju strogom izgubiće vreme;

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,

ogledala čista gde sve lepše dajem:

Oči, krupne sa večitim sjajem!

Nakit

Cveće zla XXIa

Znajući moj ukus, draga beše gola:

Imala je samo nakit, čije svojstvo

činjaše da blista, presrećna i hola

ko robinja pala u Mavarsko ropstvo.

Kad se sjaj metala i kamenja spari

pospe se posprdan, živi zveket, u kom

ja uživam ludo, jer volim sve stvari

u kojima svetlost meša se sa zvukom.

Predana voljenju, sa divana, gore

smeškala se meni, prateći provalu

ljubavi, što nalik na duboko more,

dizala se, blago, uz strmu obalu.

Ko ukroćen tigar gledala me, lene

pokrete praveći, menjajući poze

a čednost i pohota, ujedinjene

činile su ljupkim sve metamorfoze.

Butine i ruke, bedra, kao beli

labudovi kada klizeći isplove,

pred mojim su mirnim očima lebdeli,

a trbuh i dojke, grozd loze vinove,

Anđeoski mazne, išle su na mene

da mi smute dušu, ponište joj spokoj,

i da je otrgnu od kristalne stene

gde je samovala u tišini krotkoj.

Spojiše se videh, prvi put tog časa

bedra Antiope* i dečačka bista,

da istaknu kosti karličnog pojasa,

da na tamnoj koži premaz joj zablista!

A kako se lampa gasila, to grumen

vatre kroz sobu je širio snop šara,

sa svakim izdahom bacajući rumen

mlaz krvi na kožu boje ćilibara.

Antiopa – amazonska kraljica

Izvor: poezijanoci.com

---

Priredio: Bora*S

IDEALNO JA…

Gotovo da nema psihoterapijske škole mišljenja koja ne naglašava koliko je važno za kvalitet života i emocionalno zdravlje neke osobe da ona prihvati samu sebe. Prihvatanje sebe nastane nakon što neko oceni samoga sebe da je dovoljno dobro, vredno ljudsko biće. Prihvatanje sebe je temelj ostalih važnih osećanja prema sebi: samoljubavi, samopoštovanja, samopouzdanja…

Ilustracija Srđan Pećenićič

Iako na prvi pogled ne izgleda tako, prihvatanje sebe jeste rezultat socijalnih odnosa. Mlada osoba sebe prihvata ili ne prihvata, na osnovu odnosa prihvatanja ili neprihvatanja koji prema njoj imaju oni s kojima je bliska, roditelji i drugi, a posebno vršnjaci koji čine njenu grupu.

Stiče se utisak da je mladim generacijama sve teže da sebe prihvate. To je povezano s tim što im je sve teže da prihvate vršnjake. Razlog je u tome što im različiti mediji neprestano nude idealne predstave o savršenim, lepim, bogatim i srećnim ljudima i njihovim srećnim životima.

Te predstave bude želju da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom. Posledično, rađaju nezadovoljstvo samim sobom. Želeti da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom, znači da se ne želi da se bude ono što neko u stvarnosti jeste.

Mladi su se oduvek ugledali na nekoga ko im se sviđa, prema kome imaju pozitivan odnos i žele da budu kao taj neko. Nije isto ugledati se na stvarnog čoveka i za uzor uzimati medijski stvoren imidž neke muzičke ili filmske zvezde. Ta razlika između stvarnog i nestvarnog postaje razlika između ostvarivog i neostvarivog.

Odličan primer su predstave fizičkog izgleda i lepote. Kad mlada osoba gleda lepo lice na fotografiji u časopisu može da se divi lepoti te osobe, potpuno nesvesna da to nije slika stvarnosti, zato što je fotografija ulepšana kompjuterskim programima. A kada je časopis pun fotografija različitih nestvarno lepih ljudi, jedino što većina mladih osoba može da zaključi jeste da su više ili manje ružne.

Posledica ovakvih uticaja jeste da osoba formira predstavu o sebi kakva bi trebalo da bude pa da bude zadovoljna sobom. Ova predstava – idealno Ja – u stalnom je sukobu s manje vrednim stvarnim Ja te osobe. Stepen nepodudarnosti ove dve predstave odgovara stepenu nezadovoljstva sobom. Na najrazličitije načine ljudi pokušavaju da postanu svoje idealno Ja, ali to uspevaju izuzetno retko, ostajući nezadovoljni sobom.

Idealno Ja je skup uslova koje je neko, pod uticajem medija i drugih ljudi, postavio sebi, pogrešno verujući da mora da ih ispuni da bi živeo srećno. Rezultat nije sreća, već borba sa osećanjem niže vrednosti. Najbolje je odbaciti sve te uslove i sebe prihvatiti bezuslovno jer je to najkraći poznati put do srećnog života.

Autor: Zoran Milivojević

Formule življenja

Izvor: politika.rs  /20.12. 2015.

_________________________________________________________________________________

MESTO ZA RAD I RADOST…

Škole u Finskoj

Deca se raspoređuju po školama po mestu prebivališta kako bi se izbegle socio-ekonomske razlike. Finci imaju mogućnost doživotnog permanentnog usavršavanja jer je obrazovanje, ma na kom nivuo, uvek i za sve besplatno, pa čak i u privatnim školama koje su takođe besplatne i koje rade po istom planu i programu kao i državne škole.

Didaktički materijali su odlični,a pošto je omasovljena upotreba kompjutera, mnogi udžbenici se štampaju i u elektronskoj formi.

Inače, kada se u 7:30 izjutra otvore škole u Finskoj, đaci veselo utrčavaju u školske hodnike, skidaju cipele i jakne, odlažu ih u svoje plakare, peru ruke i toliki je žamor gde se svako svakom javlja, svi se poznaju, imenom dozivaju nastavnike, javljaju im se, osmeh ne silazi sa lica, muzika se čuje dok ne počne čas i to je izvrstan pozitivan efekat na radnu atmosferu koja im prehodi.

Svako dete pronalazi svoje odeljenje, koje po finskim školama, ima svoje ime…najčešće su to pojmovi vezani za prirodu, imena biljaka, životinja itd. Deca sa smetnjama u razvoju stižu taksijem, koji plaća država, i nastava može da počne.

Učionice su prostrane i svetle sa mnogim pomoćnim sredstvima koja doprinose boljoj nastavi. Materijali nameštaja su trajni, a boje zidova pastelnih veselih boja.

U školama, pored redovnih učionica postoje i teretana, biblioteka, prostorije za razonodu, soba sa muzičkim sadržajima, soba za sekciju narodnih rukotvorina, studio za glumu, prostorija za naučna istraživanja, fotelje gde se učenici odmaraju čitajući, šah stolovi i mnogo toga još.

Bitna stvar je i ta, da škole imaju i razne životinje koje učenici hrane, ribice, kornjače, zeke itd…a mnogobrojno bilje sami đaci zalivaju i time se uče odgovornosti i ljubavi prema prirodi. Pored ovoga, sakupljaju i materijale za reciklažu što im širi ekološku svest.

Deci je dozvoljeno i da pomažu tetkicama ili u kuhinji ako to žele, i time se briše preterana hijerarhija. Kada je vreme za odmor, deci je dozvoljeno da idu napolje bez obzira da li je kiša ili sneg.

Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje. Svi učestvuju u radu, bez izuzetka. Nije bitno da svi sede neprirodno mirno i pravo.

Posle rada dolazi bogat topao obrok, često su recimo na meniju ćufte, pire, salata, hleb, a fascinantan je običaj da svi jedu za stolom na kome je uvek čist stoljnjak ili veliki salvet, na kome je obavezno vaza sa cvetom, tokom cele godine.

Obroci se mogu prilagoditi deci sa raznim potrebama, ali se to unapred najavi, pa se sprema i vegetarijanska hrana, hrana za određene bolesti, organska hrana…itd. Sami obroci su nutritivno izbalansirani i čine trećinu preporučene kalorijske vrednosti za dati uzrast.

Statistike kažu da deca u školama najviše vole da jedu mariniranog lososa, desert od borovnica, lazanje, vegeratijanske palačinke…U školi, nastavnici jedu zajedno sa decom .Kada se vreme za ručak završi, deca sklanjaju sve za sobom i odnose pribor na mesto gde se odlažu upotrebljeni sudovi, a takvu naviku posle prenose i u svojim domovima. Inače, Finska služi đacima besplatne obroke još od 1946. godine.

“Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje.”

Škola se obično završava u periodu od 12:00 – 14:00 h zavisno od uzrasta. Kako roditelji mnoge dece rade do 17:00 h. škole deci mlađeg uzrasta daju mogućnost da ostanu u školi, a škole su zbog ovog problema, napravile za decu staijeg uzrasta i mnoga velika igrališta u blizini škole, koja su bezbedna od motornog saobraćaja i tu se oni rado druže.

Dobro je znati da ni finska deca nisu uvek anđeli, ali je bitan pristup kako se rešavaju problemi. Čim se kod deteta uoči pad zainteresovanosti ili kontinuirani pad u uspehu, odmah se kontaktiraju roditelji da se vidi uzrok tome, ili recimo, ako se uoči da je neko na putu ka porocima, škola odmah alarmira najbolje ustanove koje se bave tim problemom.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva, dok je u Srbiji često mišljenje da uspeh u životu zavisi od veze i kom političkom klanu pripadaš.

Dok god bude postojao takav stav, nikakve nam reforme školstva neće pomoći. Učenje jednostavno nikada ne sme da izgubi vrednost.

Niko ne može da bira kakav će se roditi, ali svako može da izabere kakav će čovek postati.

“Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva.”

Finski model obrazovanja

Obrazovanje u Finskoj fascinira sve stručnjake sveta, jer đaci ove zemlje već godinama postižu vrhunske rezultate u PISA testiranju, a neretko su i prvi u svetu. U Finskoj je obrazovanje besplatno za sve, na svim nivoima obrazovanja, imaju bespalatne obroke, socijalno i zdravstveno osiguranje, a đaci tokom osnovnog školovanja dobijaju i besplatne udžbenike.

Školama je najstrožije zabranjeno da prikupljaju bilo kakav novac od roditelja. U petom razredu škola plaća čak i kampovanja, izlete, pozorišta…Osnovna škola traje 9 godina ( 6 + 3 ), a srednja škola 3 godine, mada oni koji žele mogu srednju školu da završe i za dve godine, a đaci koji imaju problema sa učenjem ili svakodnevne treninge mogu da idu po “sporijem programu” četiri godine.

Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore. Svi oni, da bi uopšte radili sa decom, moraju imati najmanje univerzitetsko obrazovanje. Zato je u Finskoj najteže upisati medicinu i Učiteljski fakultet.

Plate prosvetnih radnika su im nešto niže od državnog proseka, ali tu je kao nagrada, poštovanje koje to zanimanje nosi. Budući nastavnici tokom studiranja moraju imati praksu i u školama za odrasle, da rade u multikulturalnim sredinama, da se dobro služe savremenom tehnologijom, kao i da prođu trening za rad sa decom sa specijalnim potrebama.

Kako nije dobar nastavnik samo onaj ko odlično poznaje svoj predmet, dobar nastavnik mora da obavlja istraživanja i da piše naučne radove, kako bi olakšao i poboljšao metode u radu sa decom. Deca sa posebnim potrebama idu u iste škole sa ostalom decom, ali samo jedno dete sa specijalnim potrebama može biti u razredu. Oni imaju i dodatnog učitelja-asistenta, koji im pomaže pri učenju, jer im je bitno da svi, osim obrazovanja, steknu i socijalnu inteligenciju.

“Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore.”

Nastavnici se doživljavaju kao prijatelji, pa im se obraćaju po imenu, a formalnije ophođenje se odnosi samo na direktora i dosta starije predavače. Nastavnici vole da ih đaci pitaju, da razgovaraju, da iznose svoje stavove i da te stavove brane.

Nadareni đaci, ukoliko brže reše zadatak, pomažu ostalima ako je nastavnik zauzet. Nastavnici tu nadarenu decu ne forsiraju, stave im do znanja da su donekle posebna, ali ne toliko da bi time obeshrabrivali druge.

Na svakih sedam nedelja svi đaci pišu šta je bilo dobro, šta smatraju da nije, šta bi trebalo da se poboljša u nastavnom programu, što je neka vrsta samoocenjivanja školskog sistema. Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je prmena praktičnih znanja veoma cenjena.

Kursevi su u matičnim školama, pa tako recimo nastavnik biologije, koji je često i doktor nauka, drži kurs iz botanike itd. Od šestog razreda do kraja srednje škole, deca imaju neke obavezne predmete, ali većinu predmeta biraju sami i prave svoj raspored, odnosno, svi važni predmeti se moraju pohađati, ali sami određujete da li želite niži ili viši nivo, u zavisnosti od interesovanja.

Jedan od obaveznih predmeta je “Finska “, gde uče o vrednostima, ljudima, ekonomiji Finske, društvu, partijama itd. Imaju razne projekte, recimo časove roka, popa itd.

“Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je primena praktičnih znanja veoma cenjena.”

Velika matura se polaže na kraju srednje škole i to iz četiri predmeta: finski, matematika, engleski i švedski (koji je obavezan jezik jer je u Finskoj jedan od dva službena jezika). Jedan ispit mora biti sa znanjem na naprednom nivou.

Radi se na tome da svi imaju laptope na nastavi, kao i pametne table. Država zaista ulaže mnogo u obrazovanje, ali im se to vraća na najlepši način. Jedna su od najrazvijenijih zemalja sveta i nema odliva mozgova. Svi stručnjaci su tu da pomognu zemlji koja je na najlepši način ulagala u njih.

Naravno, nisu ni u Finskoj pošteđeni nekih sitnijih problema. Jedan od problema je nedovoljno aktivno učenje stranih jezika, jer Finci odlično govore engleski, svi moraju znati i švedski uz finski, pa su za sve ostale vanškolske jezike totalno nezainteresovani.

Kao i svuda, i u ovoj zemlji postoje problematična i hiperaktivna deca, pa se od takve dece prave zasebna odeljenja kako ne bi ometali one koji su željni znanja, a sa njima rade posebno edukovani stručnjaci koji su u stanju da sa njima izađu na kraj.

U skladu sa državnom politikom Finske, školovanje na finskim univerzitetima je besplatno za domaće studente i državljane Evropske unije. Ipak istraživanja su veoma skupa, pa u pomoć priskaču mnoge kompanije, kao što je Nokia, pa svaka od kompanija izdvaja oko 15000 evra u te svrhe. Finska u obrazovanje jednog stanovnika godišnje uloži oko 1500 evra.

“Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.”

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Reforma obrazovanja je u Finskoj počela sedamdesetih godina, posle dosta proučavanja, ali su promene išle korak po korak Nisu želeli radikalne skokove i rezove, kako bi se izbegao stres. Tako se to radi, kada se vodi računa o svakom detalju, pogotovu kada je u pitanju obrazovanje, esencija svakog društva.

Autor: Tarja Mitrovic 
*Tarja Mitrovic je prosvetni radnik i autor bloga Moja Finska.

Izvor: ozonpress.net

__________________________________________________________________________________________

GOVORIO JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

Slavni engleski književnik i nobelovac Džordž Bernard Šo umro je na današnji dan, 2. novembra 1950. godine.

Engleski pisac irskog porekla, Šo je bio izraziti satiričar i jedan od od najduhovitijih ljudi 20. veka.

U oštrom, ali šaljivom tonu prikazivao je protivurečnosti građanskog društva u Engleskoj.

Kroz političke i ekonomske članke, u govorima, kao i veoma značajnim predgovorima za pojedine komade, žestoko se podsmevao lažnom moralu srednje klase u religiji, etici, politici i ekonomiji.

Verni sledbenik Ibzenove dramaturgije, Šo je napisao sedamdesetak pozorišnih komada, od kojih su većina „komadi s tezom“.

Njegove komedije su klasični primer realističke drame, a u dramama retorika preovlađuje nad dramatikom.

Najpoznatija dela su mu : „Udovičke kuće“, „Zanat gospođe Vorn“, „Kandida“, „Sveta Ivana“, „Đavolov učenik“, „Pigmalion“, „Čovek i nadčovek“, „Oružje i čovek“, „Major Barbara“, „Fabijanski eseji“, „Srž ibzenizma“.

Izvor teksta:rts.rs

---

GOVORIO NAM JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

„Moj način zbijanja šale je da kažem istinu. To je najsmešnija šala na svetu”

„Žene koje misle jesu žene na koje se obično ne misli.“

„Bog je stvorio ženu i muškarca, ali je zaboravio da svoj izum patentira, pa prema tome, to isto može da napravi svaka budala.“

„Demokratija je oblik društvenog uređenja koji garantuje da se sa nama neće upravljati bolje nego što zaslužujemo.“

„Ćutanje je najsavršeniji izraz preziranja.”

„I spavanje je jedan vid kritike, naročito u pozorištu.“

„Kad Vlada obezvredi novac da bi obmanula sve svoje poverioce, onda se tom postupku daje učtivo ime: inflacija.“

„Večni se rat vodi između onih koji su na svetu zato da iz njega izvuku što veću korist i onih koji su tu zato da život na Zemlji učine što ugodnijim za sve ljude.”

„Pohlepa za novcem je izvor svega zla.”

„Kleveta je kao osa: ako je ne možete ubiti prvim udarcem, bolje je da je ostavite na miru.“

„Život izjednačuje sve ljude: smrt otkriva istaknute.”

„Lekari nam pomažu da dođemo na ovaj svet i da odemo na onaj svet.“

„Ko ima volje, ima i načina.”

„Učen čovek je lenština koja ubija vreme učenjem. Čuvaj se njegovog lažnog znanja: ono je opasnije od neznanja.”

„Ljudi za svoje neuspehe krive prilike i okolnosti.“

„Misli skaču s čoveka na čoveka kao buve, ali ne ujedaju svakog.“

„Mladost je najlepše što imamo. Kakav zločin, što je dajemo deci koja je straće.“

„Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, kada se domognu vlasti, kvare vlast.“

„Nije mi jasno zašto se smatra da su ljudi, koji veruju u postojanje elektrona, manje lakoverni od onih koji veruju u postojanje anđela.“

„Vrlina se na sastoji toliko u uzdržavanju od poroka, koliko u nemanju želje za njima.”

„Nije teško pronaći ljude koji su sa 60 godina deset puta bogatiji nego što su bili sa 20 godina, ali nijedan od njih ne tvrdi da je deset puta srećniji.“

„Novac je najvažnija stvar na svetu. On predstavlja zdravlje, snagu, čast, plemenitost i lepotu, a žudnja za njim predstavlja bolest, slabost, sramootu, beznačajnost i ružnoću.“

„Pobrinite se da u životu dobijete ono što volite, jer će vas inače prisiliti da volite ono što dobijete.“

„Kuća je zatvor za devojku, a radionica za ženu.”

„Razuman čovek se prilagođava svetu, nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi. Stoga savnapredak zavisi od nerazumnog čoveka.“

„Treba biti pošten, ali ne valja ako ti to teško pada.“

„U životu uspeh postižu oni koji stanu na svoje noge i traže prilike koje im odgovaraju, a ako ih ne nađu, sami ih stvaraju.“

„Čuvaj se čoveka koji ti ne vrati kada ga udariš, jer on ti neće oprostiti, niti će dozvoliti da oprostiš samome sebi.“

---

MOĆ PREKO KREVETA…

Iako je zauvek napustila kraljevu postelju, madam Pompadur je ostala njegov najbliži savetnik i do pred kraj života vodila državnu politiku

Foto: Wikimedia.org

RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.

Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.

DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo – da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom.

Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

Foto: Wikimedia.org

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.

BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je „preminula“ iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica.“
Piše: Elizabet Abot

Izvor:novosti.rs

Foto ilustracija: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

U Versaju je na današnji dan, 15. aprila 1764. umrla Žan Antoanet Pompadur, markiza, ljubavnica kralja Luja XV i mecena francuskih umetnika i filozofa.

Rođena je u Parizu, 29. decembra 1721. godine.

_______________________________________________________________________________________

Najveće ljubavi: Luj XV i madam De Pompadur

Lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom, bila interesantna žena izuzetnog intelekta, a kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri

Luj XV, praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije, četvrti kralj Francuske iz dinastije Burbon, presto je nasledio kao dete. I otac i majka umrli su mu 1712. godine kada je bio dvogodišnjak, a braća kao deca. Ostao je sasvim sam, a tron je nasledio od pradede i vladao uz pomoć rođaka Filipa, vojvode od Orleana, sve dok nije napunio 16 godina.

Kada je njegova vladavina počela bio je omiljen, pa ga je narod prozvao „ljubimac“. Međutim, njegove neuspešne reforme, opadanje privrede i raspad državnog uređenja, kao i rasipnički život sa ljubavnicama, oduzeli su mu naklonost naroda. Istoričari smatraju da je veliku ulogu u neslavnoj vladavini imao njegov učitelj, kardinal Fleri, koji je negovao izuzetno kontroverzan stil vaspitanja koji je Luja pretvorio u neodlučnu, plašljivu i pasivnu osobu. Fleri je bio njegova „desna ruka“, sebi je obezbedio učešće u vlasti kao glavni ministar i kraljev savetnik.

Kralj je imao vrlo neobične sklonosti za to vreme, nije poštovao ceremonije, bio je daleko više okrenut privatnim zadovoljstvima nego državničkim poslovima. Godine 1725. oženio se osam godina starijom Marijom Leščinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske, Stanislava Leščinskog, a sa brakom je došlo i pravo da priključi Lorenu Francuskoj. Luj i Marija imali su jedanaestoro dece, ali su sva umrla u detinjstvu ili u ranoj mladosti.

Loš brak, karakter, velika moć, mnogo novca i luksuz koji ga je svakodnevno okruživao Luja su izgradili u velikog egoistu, koji je utehu pronalazio u društvu kurtizana. U početku je ta reč (od francuske reči „court“ koja znači dvor) označavala dvorsku damu, pripadnicu kraljevske svite, koja je pravila društvo kraljici ili pripadnici aristokratije, ali je kasnije postala sinonim za visoko pozicioniranu prostitutku, čija je glavna uloga bila da bude ljubavnica vladara ili visokog feudalca.

Kurtizane su bile lepe, obrazovane, pametne, harizmatične, žene koje plene, sa manirima, zavodljive i vešte. Takva je bila i madam De Pompadur, najpoznatija Lujeva ljubavnica. Stručnjaci smatraju da je kraljeva sklonost prema ljubavnicama posledica njegove nesigurnosti siročeta i podsvesne želje da ga neko voli kao majka i da mu da toliko potrebnu nežnost. A madam De Pompadur je to umela. Na kralja je izuzetno uticala, imala veliku ulogu u njegovoj politici i odlukama.

Rođena je kao Žana Antoaneta Puason, 1721. godine u Parizu u imućnoj porodici, kao ćerka Fransoaza Puasona i njegove žene Madeleine de La Mote. Međutim, neki teoretičari smatraju da je njen biološki otac bio ljubavnik njene majke, bogati trgovac Le Norman de Turnehem. Detinjstvo je provela u samostanu, što joj je omogućilo sjajno obrazovanje i lepe manire, a majka je puno uložila u njeno dalje školovanje angažujući tutore koji su je učili književnosti, muzici, umetnosti, slikanju, plesu…

Sjajno je pevala i plesala, čak je i nastupala u jednom pariskom klubu, a sve je finansirao ljubavnik njene majke koji se i brinuo o njoj kada je njen otac morao da napusti Francusku zbog dugova. Sa 20 godina udala se za rođaka svog, kako mnogi smatraju, biološkog oca i sa njim dobila dvoje dece, sina, koji je umro kao dete, i ćerku.Bila je inteligentna, lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom. Interesantan sagovornik i žena od koje je moglo mnogo toga da se čuje. Kasnije, kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri i važni ljudi iz sveta politike. Kada se udala, dobila je i imanje koje je bilo smešteno nedaleko od kraljevog terena za lov u šumi Senart.

Ovalnog lica, malih usana, elegantnog držanja i izuzetne inteligencije, smatrana je lepoticom i lako je našla put do visokog društva i francuske elite toga vremena. Posećivali su je mnogi filozofi, uključujući i Voltera, koji je bio njen veliki prijatelj. Postala je poznata i priznata u Parizu, pa je tako i kralj čuo za nju. Izuzetno širokih shvatanja, slobodoumna i neukrotiva, madam De Pompadur podsticala je mislioce i umetnike, važila za nekog ko postavlja standarde i „trendove“. Pomagala je Volteru i enciklopedistima, želela je da saznaje, njena radoznalost bila je bezgranična. Bila je izuzetno sposobna žena, od slikara najviše je volela Bušera, koji je bio i jedan od njenih štićenika.

Brzo je prerasla muža i njegove intelektualne i ljubavničke kapacitete, a 1745. godine zajednički prijatelji organizovali su njen susret sa kraljem, koji je u to vreme patio zbog smrti jedne od svojih ljubavnica. U želji da oraspolože vladara predstavili su mu lepu i pametnu ženu na jednom maskenbalu upriličenom u Versaju. Potpuno je opčinila nesigurnog kralja, koji je brzo zaboravio na smrt ljubavnice i posvetio se novoj ženi.

Savremenici pišu da su iste noći otpočeli avanturu, a ona je ubrzo ostavila muža i preselila se u palatu. Kralj ju je imenovao za markizu i sredio da se „ekspresno“ razvede, kada je pored titule dobila i nadimak pod kojim je poznata u istoriji. Zaljubljeni kralj čak je sagradio poseban stan za nju, sa tajnim stepenicama koje su vodile direktno u njegove odaje. Za lepom Parižankom potpuno je „izgubio glavu“, a ona je svakim danom bila sve svesnija uticaja koji je imala na svog ljubavnika.

Dvorani i kler nisu je prihvatali i morala je da bude veoma lukava i sposobna kako bi održala svoj položaj. Istoričari tvrde da je uspevala sve da kontroliše i da je, iako nije imala direktan uticaj na politiku, svaka odluka zapravo bila njena, jer je odlično radila „iza kulisa“ i toliko bila moćna u odnosu na vladara da jednostavno nije mogao da joj odoli.

Kralj je trpeo osude jer se zaljubio u ženu bez aristokratskog porekla, ali nije mu bilo važno. Jedino je ona bila bitna, njena ljubav i blizina. Savremenici tvrde da je imala izuzetno dobar odnos sa kraljevom ženom Marijom. Iako je za to vreme bilo sasvim normalno i prihvatljivo da kralj ima ljubavnice, nijedna nije bila u dobrim odnosima sa kraljicom. Ali, madam De Pompadur je smatrala da će na taj način smanjiti grižu savesti koju Luj eventualno oseća i tako ga još više približiti sebi.

Koliko je bila uticajna govori i činjenica da se 1755. godine austrijski diplomata Venzel Anton Kaunic njoj obratio da interveniše u pregovorima koji su doveli do Versajskog ugovora. Tako su se Austrija i Francuska ponovo ujedinile kao saveznici, što je uticalo i na Sedmogodišnji rat, u kojem su se Austrija, Francuska i Rusija borile protiv Prusije i Engleske. Francuska je iz rata izašla teritorijalno smanjena, gotovo potpuno finansijski uništena i potisnuta kao kolonijalna sila, za šta su savremenici najviše krivili upravo madam De Pompadur.

Istoričari tvrde da je umela da unese radost u inače melanholičan i tužan kraljev život. Pratila ga je u lovu, pokazivala da je važan, igrala sa njim karte, udovoljavala mu na najrazličitije načine. Kada god bi izubio bitku, ona je organizovala lov u kojem bi trijumfovao, kako se ne bi loše osećao. Potpirivala je njegovu strast za gastronomijom, pokazala mu kako hrana utiče na libido i seksualnost.

Stalno mu je organizovala male, intimne zabave, za uski krug odabranih zvanica, na kojima su se gostili, orgijali, pili dobro vino i jeli najbolju hranu tog vremena. Umela je da izbalansira sve, da ga umiri kada je besan, da ga oraspoloži kada je tužan. U svojim memoarima jedan od Lujevih vojvoda zapisao je da je umela na njega i da podvikne, a on bi kao dete poslušao, i samo promrmljao: „Dobro, pođimo onda u postelju.“

Narod je nije voleo, na njenom grobu spevan je epitaf da tu leži „žena koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica“.
Ali, njoj to nije bilo posebno važno. Uživala je u hrani, seksu, ljubavi, ali i u umetničkim delima i modi. Zapošljavala je trgovce koji su pravili kineske vaze od srebra sa rokoko ornamentima, bila je pokroviteljka vajarima, slikarima, volela je luksuz i trenutna zadovoljstva. Izvori navode da je stalno pila šampanjac i govorila da je to „jedino vino posle kojeg žena ostaje lepa“. Ima onih koji smatraju da je čaša za šampanjac prvobitno bila oblikovana prema njenoj dojci.

Ostavila je trag gde god se pojavila, a neki izvori navode da je na nju kralj potrošio novca koji bi se danas brojao milijardama, što je, između ostalog, doprinelo i opštoj krizi francuske monarhije. Zanimljivo je da je bila kraljeva ljubavnica samo pet godina. Francuski biskup nije mogao da je podnese, želeo je da se madam spali na lomači, ali kraljeva ljubav bila je jača. Imala je dva spontana pobačaja, nije uspela Luju da rodi dete.

Izvori navode da je između 1746. i 1749. godine sama tražila da kralju dovedu mlađe ljubavnice koje bi je zamenile. Posle Luja imala je druge muškarce, između ostalog i čuvenog zavodnika Kazanovu. Iako su lepa markiza i kralj bili ljubavnici samo do 1750. godine, ostali su doživotni prijatelji, ona je bila njegova poverenica i savetnica, i živela je na dvoru punih 20 godina, sve do smrti 1764. godine.
Umrla je mlada, u 42. godini, od tuberkuloze. Dok je ispraćao iz Versaja kovčeg svoje ljubavnice, padala je kiša i kralj je plakao. Jedino što je uspeo da kaže bilo je da žali što „markiza neće imati dobro vreme za poslednje putovanje“.

Posle smrti madam De Pompadur Luj je imao ideje kako da finansijski oporavi državu, predlagao je i razne reforme, ali je pao u duboku depresiju i napustio sve planove. Umro je deset godina posle svoje ljubavnice, 1774. godine, od velikih boginja. Od njegove dece sa zakonitom ženom nijedno nije doživelo da preuzme presto, pa ga je nasledio unuk, Luj XVI.

PORCELAN I ROKOKO…

Bila je dama od ukusa, tvrde savremenici, volela je svetle boje i malo i sitno pokućstvo ukrašeno u cvetnom rokoko stilu, koji se danas često naziva i „Pompadur stil“. Podsticala je dekorativne umetnosti, pa tako i fabriku porcelana koja je u to vreme bila čuvena po svojim proizvodima.

Veliki dokaz kraljeve ljubavi je i specijalno napravljena šoljica, koja je imala tacnu sa produbljenim dnom i bila je oslikana slikama njenog najdražeg slikara, Bušera.

Naime, pred kraj života madam je imala jake simptome bolesti, među kojima su bile i drhtave ruke i više nije mogla da ide na zabave i prijeme, nije želela da je neko vidi takvu.

Zbog toga je kralj naredio da se za nju napravi posebna šoljica, kako bi mogla da uživa kao da je na dvorskom prijemu. Želeo je da joj olakša poslednje dane, da se oseća voljena i važna.

Posle smrti madam De Pompadur, njen veliki prijatelj Volter je napisao: „Vrlo sam tužan zbog smrti madam De Pompadur. Ja sam joj bio zahvalan i tugujem. Čini mi se potpuno apsurdno da starica iz doba ’antike’, koja jedva hoda, i dalje živi, dok prekrasna žena mora umreti tako mlada.“
J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

NEMAM RUKE PREDSEDNIKA…

NAJSIROMAŠNIJI PREDSEDNIK NA SVETU: Ljude koji previše vole novac treba izbaciti iz politike!

Nisam protiv ljudi koji luduju za novcem, ali moramo ih proterati iz politike jer su oni opasnost u politici. Ljudi koji vole novac se moraju posvetiti industriji, trgovini, umnožavanju bogatstva, a politika je borba za sreću svih

Foto: Reuters

Hoze Alberto Muhika, 79-godišnji predsednik Urugvaja kojeg širom sveta vole svi, budući da je njegov način života pravi primer onog što propoveda, u intervjuu za CNN objasnio je zašto bi ljudi koji previše vole novac trebalo da budu izbačeni iz politike.

“Izmislili smo demokratiju, koja pretpostavlja da je većina ta koja donosi odluke. Upravo iz tog razloga bismo mi, vrh države, morali da živimo na isti način kao i većina stanovnika u državi, a ne kao privilegovani pojedinici”, smatra Muhika, koji je predsednik Urugvaja od 2010, a čak 90 odsto svoje predsedničke plate donira u humanitarne svrhe.

„Crveni tepih, ljudi koji se tu pojavljuju, sve te stvari… Sve to što okružuje većinu predsednika je feudalna ostavština, a osoblje koje okružuje predsednika je kao stara svita“, smatra Muhika.

„Nisam protiv ljudi koji luduju za novcem, ali moramo ih proterati iz politike jer su oni opasnost u politici. Ljudi koji vole novac se moraju posvetiti industriji, trgovini, umnožavanju bogatstva, a politika je borba za sreću svih“, poručio je predsednik Urugvaja i dodao da bogati ljudi imaju tendenciju da svet posmatraju kroz vlastitu perspektivu, a to je prizma novca.

„Čak i kad se čini da imaju najbolje namere, sve je obojeno željom za novcem“, pojašnjava on.

Mujica je čovek koji je odbio da nosi sve simbole bogatstva i koji sa svojim sugrađanima čeka u čekaonici na pregled kod lekara.

„Kravata je bespotrebna krpa i steže mi vrat. Ja sam neprijatelj konzumerizma, budući da hipekonzumerizam čini da zaboravljamo fundamentalne stvari i ljudsku snagu trošimo na nepotrebne stvari koje nemaju ništa sa ljudskom srećom“, objašnjava Muhika, koji umesto u predsedničkoj palati živi na malom seoskom imanju sa suprugom i tronogim psom.

On navodi i da materijalizam odbija jer ga porobljava i sprečava u tome da uživa u stvarima koje zaista voli da radi, poput brige o farmi i poslovima u vrtu.

„Nemam ruke predsednika. Moje su oštećene i radničke“, kazao je Muhika za CNN.

„Bubu“ ne da ni za milion!

Foto: Fonet/AP

Najvrednija imovina koju poseduje urugvajski predsednik je „buba“ iz 1987. godine. Jedan šeik nedavno mu je ponudio milion dolara za nju, ali je Muhika odlučio da je ne proda.

„Ne bismo nikad mogli da ga prodamo jer bismo time uvredili sve prijatelje koji su nam pomogli da ga kupimo“, izjavio je Muhika, koji je za taj automobil svojevremeno dao 3.000 dolara.
(Alo)
Izvor:kurir.rs

________________________________________________________________________________

DA LI SE SVE OTIMA KONTROLI…

Da li je Evropa sišla s uma?

Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Nikada od kraja Drugog svetskog rata ludilo nije tako gospodarilo Evropom kako to danas čini. Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji.
Evropa je već u sedmoj godini ekonomske krize i stagnacije. Valjanog recepta za oporavak nema, a ekonomska politika nastavlja sa besmislenim insistiranjem na rešenjima koja je ne mogu izvesti iz krize.

Ubitačna politika budžetske štednje na jednoj strani, i pogrešna vera u moć monetarne politike na drugoj, ne samo da ne rešavaju problem hronične nezaposlenosti, već seju zlo seme nove finansijske krize. U ime tobožnje odgovorne budžetske politike države blagostanja se sistematski razgrađuju, a društva ubrzano raslojavaju.

I sama politička stabilnost Evropske unije je ozbiljno uzdrmana. Regionalne, nacionalne i socijalne napetosti rastu, a sa njima i centrifugalne sile koje ugrožavaju uvek krhko jedinstvo Evrope. SAD su i dalje moćne, dinamične azijske ekonomije sve su jače, i Evropa se sa njima sve teže nosi.
Kao da joj sve te muke nisu dovoljne, Evropa se opredelila za iracionalnu, avanturističku politiku u kojoj je prvo pucala sebi u levu nogu (severna Afrika i Bliski Istok), a sada još odlučnije puca i u desnu (odnos sa Rusijom). Sve je to, može biti, samo uvertira za pucanje u glavu, po modelu dva svetska rata koja su Evropu ojadila i unazadila, i skinula je sa svetskog trona.

Evropa se (sa izuzetkom Velike Britanije) uglavnom uzdržavala u podršci razaranju Iraka. Period u kome je razum preovlađivao je trajao kratko, da bi potom neobjašnjivo i snažno Evropa podržala razaranje Libije i Sirije. Za uzvrat, dobila je ogroman broj izbeglica sa kojima ne zna šta da radi i koje teško može integrisati. Mase najsiromašnijih izbeglica ne idu na put preko Atlantika, već dolaze u Evropu.

Pre ili kasnije, bliskoistočni haos će dovesti do velikih poremećaja u snabdevanju energentima od kojih Evropa kritično zavisi. Sve i da naftu može oteti bez plaćanja, politička, socijalna i bezbednosna cena takvog preduzetništva će biti paprena.
Na Bliskom Istoku je Evropa pokazala sramnu ravnodušnost prema stradanjima – kako muslimana, tako i lokalnih hrišćana za koje tamo više nema mesta. To možda i nije nelogično obzirom na snažan trend opšte dehristijanizacije društva. Evropa je namerila da se odrekne svojih hrišćanskih temelja i da tu poslednju nit kakve-takve etike i normalnosti žrtvuje boginji zla i entropije.

Stvoreni bliskoistočni haos kao da nije dovoljan, pa se brže bolje pravi novi, još gori – ukrajinski. Sledeći bolesne recepte amoralnih, nadobudnih geostratega poput Bžežinskog, Zapad je umislio da svoju ratnu mašineriju instalira na samoj zapadnoj granici Rusije i da je tako matira u velikoj evroazijskoj partiji šaha.

Dajući podršku najostrašćenijem i najbeskompromisnijem delu ukrajinske populacije, budeći i stimulišući u njemu odavno umirene religiozne atavizme, insistira se na potpunom potčinjavanju istoka Ukrajine i na pobedi majdanskih ideja po svaku cenu. A cena su ukrajinski životi. Ako ovo liči na genezu tužne jugoslovenske drame, to je zato što se potpuno isti model primenjuje i u Ukrajini, s tim da je ulog mnogo veći.

Šta ovaj rat donosi Evropi?
Trgovinski i transportni tokovi se seku, obim trgovine opada, slab privredni rast se dodatno usporava, siromaštvo i nejednakosti rastu, a Evropa sebe pretvara u nestabilnu i rizičnu investicionu zonu. Razumni Evropljanin na kontinentu sada mora brinuti i o tome kako će se grejati ove zime.

Evropa čiji su energetski troškovi mnogo veći od onih u SAD, danas se, iz čista mira kocka i svojom energetskom sigurnošću. Verovatno se kalkuliše da je Rusima novac od prodaje energenata potreban isto toliko koliko i Evropljanima energija. To može biti tačno, ali ulog je prevelik, čak i onda kada se nekome čini da je sve dobro izračunao.
Zapad veruje da će zahuktala propagandna mašina po ko zna koji put uveriti i domaću i svetsku javnost da ovde nije reč o pohodu na Istok, već da je reč o principijelnoj podršci celovitosti Ukrajine i njenom pravu na nezavisnu politiku i samoopredeljenje – naravno, majdansko.

Računa se i s tim da će pod pritiskom sankcija ruski ekonomski centri moći, koji su imovinom, ali i dušom vezani za Zapad, pre ili kasnije dovesti do pada Putina i do nove jeljcinizacije Rusije.

I ovo može biti tačno, ali šta ako tako ne bude? Da li su sinovi Evrope spremni da ginu za ostvarenje majdanskih fantazija i za izlazak Nato snaga na rusku granicu? Samo arogantna budala može verovati da se tigar može jahati bez rizika.

Eventualni rat sa Rusijom ne bi bio video igrica po modelu bombardovanja Srbije, Iraka ili Libije. U takvom ratu se gine i na drugoj strani, kako su to na svojoj koži osetili nesretni ukrajinski piloti i vojnici. Kao što je Evropa danas ravnodušna prema ubijanju pravoslavnih civila na istoku Ukrajine, biće isto tako ravnodušna i ako sukob eskalira i ako budu ginuli civili na drugoj strani. Ali šta će Evropa tada raditi sa masama izbeglica iz zapadne Ukrajine?
Konačno, i najvažnije, kome treba ovaj rat?

Građanima Evrope ovaj rat ne treba, njima su potrebni posao, mir i izvesnost – sve ono što su ranije imali, a čime se danas kocka njihova elita.
Evropa će, bez obzira na ishod, ostati podeljena, nestabilna i slaba. Već sada politički marginalizovana, ona neće biti ni senka civilizovane, stabilne i uređene Evrope, one od pre pada Berlinskog zida. Velika većina građana će živeti gore i neizvesnije nego što živi danas, a loš život će rađati nove mržnje i jačati stare tenzije. Paradoksalno, Evropa sebe pretvara u korisnog idiota tuđe politike i postaje dobrovoljni pomagač sopstvene propasti.
Ukrajinci će izgubiti najviše, jer u ovakvom ratu nema pobednika.

Ko ne veruje, neka pita nekadašnje Jugoslovene.

Neka ih pita za čije babe zdravlje su ginuli, proterivali ili bili proterivani, i za koga i zbog čega su unesrećivali jedni druge. Kako su živeli pre početka rata, a kako žive danas? Ko su stvarni ratni pobednici i ko je profitirao na njihovoj nesreći? Istorija Jugoslovenima nije oprostila glupost, pa neće ni Ukrajincima.

I Rusija će izgubiti, kakav god ishod da bude. Ako se ne preda, biće mala uteha da se nije imalo kud, i da se biralo između beznadnog, sporog umiranja na kolenima, ili umiranja sa nadom i puškom u ruci. Samoubilačka ruska politika devedesetih godina prošlog veka tek sada dobija svoj puni smisao. Nije zgoreg ponoviti – istorija ne oprašta glupost.
Jedini vidljivi pobednik, bar za sada, su SAD. Sila na zalasku uspeva da uspori svoj silazak sa trona, uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale.

A možda do finala neće ni doći i sve će se možda okončati velikim vatrometom koji neće imati svoje hroničare.

I kako nas istorija uči, samo je ljudska glupost večna.
Nebojša Katić
Izvor/orginalni tekst:nkatic.wordpress.com

______________________________________________________________________________________________

Foto i nalov: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

NEMA EMPATIJE ZA ŽRTVE BRUTALNE EKONOMSKE POLITIKE…

Kada tranzicija ubija

Ekonomska politika može biti veoma opasna po zdravlje – čak ubitačna, i to sasvim bukvalno. Koliko god ekonomske krize bile duboke i teške, one ne ubijaju.
Ubijaju moderni lekovi kojima se krize leče – šok terapija i politika velike budžetske štednje. Unesrećene porodice, trajno oboleli ljudi i na kraju izgubljeni životi, cena su takvog ekonomskog izbora.

Tranzicionar-ulje na keramici /Autor: Bora*S

Za razliku od berzanskih pokazatelja i privrednog rasta koji pre ili kasnije vaskrsnu, mrtvi ostaju mrtvi i kada se privreda oporavi.

Tako bar sledi iz zapažene knjige „The Body Economic: Why Austerity Kills“, Dejvida Staklera (David Stuckler) statističara sa Oksforda i Sandžaj Basua (Sanjay Basu) lekara sa Stanforda. Njihova analiza bazira na iskustvima svih velikih ekonomskih kriza, od Velike depresije 1929. godine, do poslednje Velike recesije koja je počela 2008. godine.

Oni se oslanjaju na zvanične izvore i obimnu literaturu, ali i na ozbiljan „terenski rad“ koji je obuhvatao između ostalog i putovanja po sibirskim zabitima i analiziranja umrlica iz raznih delova sveta [1].

Osnovno pitanje je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana, ili interesima kapitala?

Odgovor na ovo pitanje u svom krajnjem ishodu određuje milione ljudskih sudbina.

U knjizi su analizirani različiti modeli izlaska iz krize i njihov uticaj na zdravlje i živote ljudi. Iz ugla ovih autora sledi da je ekonomska politika koja počiva na radikalnoj štednji i šok terapiji ne samo nehumana, već i neefikasna – bar u poređenju sa rezultatima alternativnih, umerenijih politika. Zanimljiva i poučna su poređenja poslednjih iskustava Islanda i Grčke.
Pod velikim pritiskom kreditora Grčka je morala da prihvati šok terapiju sa svim teškim posledicama po zdravlje i socijalnu koheziju nacije. U okviru politike brutalne štednje, MMF je izričito zahtevao i veliko smanjivanje troškova zdravstvene zaštite.

Na drugoj strani, plebiscitarno odbijajući šok terapiju, građani Islanda su, bar kada su životi i zdravlje u pitanju, prošli gotovo bez posledica. Pri tome, islandski izlazak iz krize je ne samo manje traumatičan, već je i mnogo brži od grčkog.
Čitaocima u Srbiji bi verovatno najzanimljiviji i najbliži bili oni delovi knjige koji analiziraju efekte tranzicije na zdravlje ljudi. Kako bi se i očekivalo, najstrašniji podaci vezani su za prostor bivšeg SSSR-a (sa izuzetkom Belorusije). U tom nesretnom kontekstu, ruski pokazatelji najbolje ilustruju svu dramu tranzicije.

Harvardski asovi – Saks, Šlajfer, Samers, Fišer, uz svesrdnu pomoć lokalnih titana ekonomske misli, Gajdara i Čubaisa, uspeli su da kreiraju rusko ekonomsko čudo. Tokom godina tranzicionog zamaha, ruski BDP je smanjen za trećinu i srozao se do nivoa američkog BDP-a iz 1897. godine. (Istini za volju, Ukrajinci su prošli još gore, pa na ruske rezultate mogu gledati sa zavišću.) [2]
Kombinovani efekat velikog rasta nezaposlenosti i potpunog urušavanja socijalne i zdravstvene zaštite, doveo je i do ogromnog rasta siromaštva i do drastičnog porasta smrtnosti. Stopa siromaštva je sa dva procenta stanovništva skočila na 40.
Ukupna stopa smrtnosti je porasla za 35 procenata, s tim da je u segmentu muškog stanovništva starosti između 25 i 39 godina, ta stopa porasla za 90 procenata. Milioni mladih muškaraca su nestali u vrtlogu tranzicije, nanoseći nenadoknadivu štetu ne samo demografskom stanju nacije, već i njenoj ekonomiji, nacionalnoj odbrani i budućnosti.
U kratkom periodu od 1991. do 1994. godine, životni vek muškaraca u Rusiji se smanjio sa 64 godine, na 57 godina. Time su nadmašene čak i žalosne baltičke statistike[3].
Prosečan životni vek građana Rusije tek danas, posle značajnog oporavka, dolazi na nivo na kome je bio krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Ovakav porast smrtnosti je fenomen koji u poslednjih pola veka nije zabeležen nigde, izuzimajući države zahvaćene ratom ili katastrofalnim sušama i glađu.

Podaci su dovoljno dramatični da se u literaturi danas podvode pod odrednicom „postkomunistička kriza mortaliteta“.
Najčešći uzroci smrti su trovanje alkoholom, nagli porast zaraznih bolesti, depresije uz samoubistava i ubistva, kao i smrt od povreda. Zvuči neverovatno, ali teritorija bivšeg SSSR-a jedan je od samo dva svetska regiona gde se bitka sa tuberkulozom danas gubi – drugi region je podsaharska Afrika.

Kada je o trendovima reč, američke analize su procenjivale da će broj stanovnika Rusije koji je do početka devedesetih stalno rastao, do kraja dvadesetog veka dostići nivo od oko 164 miliona. Rusija je dvadeseti vek završila sa oko 146 miliona stanovnika. Danas se broj stanovnika Rusije kreće oko nivoa od 144 miliona i to samo zahvaljujući promeni trenda i rastu koji je počeo 2009. godine.
Demografska katastrofa koju su doživele države bivšeg SSSR nisu nastavak nekakvih trendova iz socijalističkog perioda – ovo je novi fenomen, rođen u tranziciji.

Naravno, ova vrsta analiza ima i svoje protivnike. Džefri Saks, na primer, ne vidi korelaciju između šok terapije i zdravlja građana. On je objasnio da zdravstveni problemi ruske nacije nisu vezani za tranzicioni šok, već za loše navike u ishrani. Po njemu su prevelika upotreba crvenog mesa i zasićenih masti glavni izvori problema. Iz ovoga bi se morao izvući zaključak da su Rusi sve do 1993. godine bili uglavnom vegeterijanci, ili da su se bar držali mediteranske dijete. A onda, od 1993. godine, kada im je standard naglo skočio, oni su navalili na meso i tako se upropastili [4].

Londonski The Economist se nije bavio nutricionističkom analizom, već je objasnio da su loše posledice po zdravlje Rusa nastale zbog sporosti reformi. Moralo je eto, mnogo brže i mnogo radikalnije.
The Economist nije primetio kako je upravo sporost reformi u nekim tranzicionim zemljama pomogla da se strašni trendovi po zdravlje i život ljudi ne osete. Primeri su Belorusija, Poljska, Češka ili Slovenija na primer, koje su odolele šok terapiji i izbegle veliko povećanje smrtnosti. Spora i postepena kineska tranzicija je dovela ne samo do fantastičnog ekonomskog uspona već i do porasta životnog veka stanovništva sa 67 na 75 godine.

Žrtve komunizma i staljinizma su dobile svoje memorijalne spomenike, pa čak i datum kojim Evropa obeležava njihovo stradanje [5].

Za žrtve tranzicije i žrtve brutalne ekonomske politike, a reč je o milionima ljudi, nema empatije.

Njima niko neće podizati memorijalne spomenike jer ih niko žrtvama ni ne smatra.

Oni su zaboravljeni i o njima se ne govori. Svako sećanje na veliku ljudsku dramu biće sistematski potiskivano, relativizovano ili sramno vulgarizovano.

Da, za sve je kriva loša dijeta i nezdravo crveno meso.
——————————————————————————————————————————————————————————————————
[1] Podaci koje u tekstu navodim su preuzeti iz knjige. Proveravajući demografske podatke koji su navedeni u knjizi, nailazio sam i na neslaganja sa izvorima koje sam ja konsultovao. Ta neslaganja nisu bila takva da bi, po mom sudu, mogla da ugroze zaključke iz knjige.
[2] O ulozi harvardskih eksperata u ruskoj privatizaciji videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2005/10/22/cena-slepog-poverenja/.
[3] Baltičke statistike su pomenute u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2014/04/29/srbija-na-baltiku/.
[4] Ovde je Saksovo nutricionističko objašnjenje ruske demografske katastrofe http://www.ft.com/cms/s/0/0b474e44-e5c9-11dd-afe4-0000779fd2ac.html.
[5] Videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2009/09/04/dogovorna-istorija/.
 Nebojša Katić

Izvor:nkatic.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

Dozvolite sa platim

Reče Solomon: Ugostite me jabukama
jer sit sam ljubavi i nije mi lako,
A ja kažem: Do vrha mi nalijte pehar, jer sam sin bogataša
koji tvrde da su siromasi i ponašaju se tako.

Još nisam video nekog malog Kreza, ni blizu,
Čiji novčanik ne bi imao paralizu;
Još nisam s nekim parajlijom proveo veče u blistavim njujorškim klancima
A da plaćanje ceha nije prepustio svojim siromašnim ali gordim znancima.
Što pre tim bolje za skromnu decu
ako mi poklone malo vere
Kad im ukazujem na životnu istinu
da milijarderi troše novac samo na milijardere.

Bogati ljudi su oni prema kojima ste večito u nekoj obavezi i koje izvodite na večeru
i u pozorišta i u barove i svuda gde je skupo
jer znate da su navikli samo na ono što je najbolje,
i posledica svega toga je ta
da su vam sledećih mesec dana hleb i so jedina hrana;
A to je za vas bilo izvanredno veče dok je za njih bilo sasvim obično,
pa da vam se revanširaju uzgrednom napomenom da biste morali
svratiti kod njih na hladnu zakusku jednog dana.

Bogataši su, isto tako, oni što se neumorno žale na poreze
zbog kojih nemaju nikakvog užitka,
Ali se na kraju ispostavi da nikakav porez nisu platili još od 1929. jer im je tada
prihod spao na pedeset hiljada dolara godišnje
te im se porez
ne naplaćuje zbog pretrpljenog gubitka.

A vaš prihod i nije nikakav prihod, neto plata,
te čim prestanete da kulučite telesno ili duhovno i ona prestaje da stiže,
nego šta ste mislili, dragi moj gospodine,
Pa ipak plaćali ste porez redovno svake godine.

Te tako s porezom stvari stoje isto kao i sa večernjim izlascima
te se u tom pogledu siromasi iz dana u dan pate
Da bi bogataške cehove mogli da plate.

Jer sušta je istina: čim ljudi imaju dovoljno akcija i obveznica
u sefu ili u nekom ćupu u podrumskoj tami,
Oni naravno, ništa više ne plaćaju sami.
Ne, oni komotno mogu da slažu paru na paru i zabavljaju se time
Dok ih drugi mole za dozvolu da njihove račune na sebe prime,
Što im se i dozvoljava dakako,
Jer su siromasi i suviše gordi da bi dopuštali slične usluge
a bogataši, što se toga tiče
nisu gordi baš tako jako.

I zato krenimo u protivnapad, hladnokrvan i tih:
Predložimo da se izglasa Dvadest drugi amandman Ustava
po kome bi bogataši morali da troše na nas
isto toliko novca koliko i mi na njih.
O. Neš

Izvor:tamoiovde.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

 

PRANJE MOZGOVA…

SRCE POD PRITISKOM

Jedno naizgled zabavno planetarno ludilo zahvatilo je i naše prostore. Polivanje kofom punom leda, i izazivanje drugih da to urade, u ime dobrotvorne akcije kojom se sakuplja novac za istraživanje leka za Amyotrophic lateral sclerosis (ALS), neurološko oboljenje u Americi poznato i kao Lu Gerigova bolest, postalo je u isto vreme i planetarna medijska zabava.

U Americi je za nekoliko nedelja skupljeno više od 13 miliona dolara, a „izazov“ su masovno prihvatile holivudske zvezde, sportisti, pa čak i bivši američki predsednici. U „zabavu“ polivanja kofom punom ledene vode u humanitarne svrhe među prvima se uključio Bil Gejts, a njegovim stopama krenule su slavne ličnosti da se polivaju, i da to slikaju, postavljajući na stotine novih jutjub-klipova dnevno, a naslovne stranice novina naprosto su preplavljene mokrim slikama zvezda i zvezdica.

Nije jasno kakve veze ima polivanje kofom ledene vode sa retkim neurološkim oboljenjem, ali je čak i laiku jasno da je u ovoj iznenadnoj novoj zabavi, iza humanitarne oplate, vidljiva moć „odnosa sa javnošću“ odnosno propagande. Ljudi, naravno, mogu da ismevaju ideju manipulacije uma i ponašanja, ali će ipak pristati da reaguju po diktatu, polivaju se kofama, slikaju i prave selfije.

Edvard Bernajz, papa propagande i odnosa sa javnošću, davno je napisao da „svesna i inteligentna manipulacija organizovanih navika i uverenja masa jeste važan element demokratskog društva, te da oni koji manipulišu ovim nevidljivim mehanizmom čine nevidljivu vladu koja je istinska vladajuća snaga društva“.
Pametnima nije teško da zaključe da se sa kofom leda, u stvari, radi o svojevrsnom skretanju pažnje javnosti – i očigledno da ta strategija pali. Pošto svi, ovih dana, uz pomoć ogromne podrške zvezda javne scene, govore samo o polivanju kofama ledene vode, logično je da niko ne govori o policiji u Fergusonu, zločinima u Palestini, hemijskim tragovima u vazduhu, hloru u vodi itd.

Uz pomoć interneta i medija, ceo svet se poliva vodom, i ne zna zašto to čini. Čak i bolivudski glumci se polivaju kofama leda, jer je to tako moderno, a manija je pre nekoliko dana zahvatila i Srbiju. Čeda Jovanović je prvi političar koji je prihvatio ovaj izazov, koji su, naravno, zabeležile kamere. Ispostavlja se tako da je polivanje kofom ledene vode najbrži savremeni marketing, kome pribegavaju svi koji ovih dana računaju na javnost.
Ali, osim skretanja pažnje javnosti sa važnih tema, i osim „modernosti“ ove planetarne histerije u svrhu lične promocije, malo kome je jasno da u ovoj bezazlenoj igri čuči svojevrsno pranje mozgova. Nije onda ni slučajno što se radi o polivanju vode na glavu.

Radi se o lančanoj reakciji – šta god da se, kao model ponašanja, promoviše uz pomoć holivudskih zvezda, ovce diljem planete pratiće to bez ikakvog pogovora. Diktat besmislenog polivanja kofom ledene vode sve više izgleda kao pokazna vežba moći upravljanja ljudskim ponašanjem, i mnogi koji su na to pristali, pristali su, simbolički, na dobrovoljno ropstvo i diktat. Uzvik „izazivam te“ dobija prizvuk magijskog okidača, a masovno polivanje vodom (besmisleno da besmislenije ne može biti) nije ništa drugo nego društveni eksperiment. Humanitarna akcija je samo pokriće.

U Srbiji se ne polivaju da bi donirali novac za istraživanje leka za neurološku bolest, nego zato što je to moderno, a usput će se naći neki drugi humanitarni razlog. Biti moderan, i biti mlad, očigledno znači biti u usamljenoj gomili. U tom smislu, možda bi trebalo da imamo malo više inventivnosti – da se neko setio da, na primer, objavi svoju sliku na društvenim mrežama i izjavi „Aj“, u dobotvorne svrhe, za spas Pančićeve omorike, ili da sebi zarije kornet sladoleda u čelo – bilo bi daleko smešnije, zabavnije, i možda bi ta ogoljena ludost još više osvojila svet nego ovo ludilo sa kofama i glavama.

Majmunisanje tako postaje neka prinuda koje ljudi, najčešće, uopše nisu svesni. Tačnije, sve se svodi na četiri reči – „ako hoćeš da budeš…“ u medijima, moderan, u trendu, u politici – onda uradi ono što svi drugi rade. Veliki Brat te posmatra.
Na kraju, polivanje kofom ledene vode, za nekog je samo zabava (iako to nikad nije samo zabava), a za neke je, najblaže rečeno, otrežnjenje. U politici, na primer, sindrom kofe ledene vode nešto je što je standardna procedura „ako hoćeš da…“
Nije li upravo Srbija ovih dana dobila sličan „čelendž“ iz EU? Ili će da se polije kofom po glavi i odustane od izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, ili će uslediti neki novi izazov? Francuska može da izvozi ratne brodove u Rusiju, ali Srbija ima da se polije kofom neidentifikovanog sadržaja i da pritom u tome uživa.
Mnogima je sve ovo veoma zabavno, mnogima je smešno, ali mnogima se od ovog leda i kofe diže kosa na glavi.
Mirjana Bobić-Mojsilović 

Izvor:Večernje novosti

________________________________________________________________________________________________

IZLETANJE IZ ZLATNOG KAVEZA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Čudna priča o životu Germana Sterligova

 Sa samo 24 godine, kada većina ljudi počinje svoje poslovne karijere, Rus German Sterligov je već bio milioner sa finansijskom imperijom koja je izgradila jaku trgovinsku mrežu između Londona, Njujorka i Moskve.

Njegov život danas, nakon godina slave i bogatstva nije ono što bismo očekivali.

Odrekao se svega zarad mirnog života u prirodi. Uprkos tome što je nekada bio izuzetno bogat i moćan čovek, ovaj 47-godišnjak kaže da se danas oseća sigurnije i živi spokojno bez straha od globalne krize i ćudljivog finansijskog tržišta. Priznaje da većina njegovih bivših poslovnih saradnika smatra da je to što je uradio van pameti, ali tvrdi da se zbog svoje odluke ne kaje.

U ranim 1990-tim, kada je kraj ere komunizma postao izvestan, Sterligov je uspostavio prvu robnu razmenu sa kapitalističkim zemljama. Posao je dobro napredovao, a on je stekao reputaciju „novog“ ruskog poslovnog čoveka i uživao veliko poverenje svojih zapadnih partnera, prvenstveno Amerikanaca. Postao je prvi ruski milioner nakon 1917. godine, a 2000. godine je objavio svoju kandidaturu za predsednika Rusije.

Ispostavilo se da su biznis i politika loša kombinacija. Predizborna kampanja je bila zabranjena pod veoma čudnim okolnostima, a zbog troškova je bio prinuđen da proda svoju četvorospratnicu u elitnom delu Moskve. Iako njegovo bogatstvo ni u tom trenutku nije bilo u potpunosti ugroženo, shvatio je u kakvoj kuli od karata živi i kako lako može ostati bez svega što ima.

Tada je, navodno, odlučio da svom kapitalu sam presudi. Prodao je penthaus u Njujorku, kancelarije na Wall Streetu i u centralnom Londonu, letnjikovac u Ženevi, dvorac u Francuskoj i sedište svoje firme u Moskvi.

Odrekao se novca, kao i deonica koje su vredele na stotine miliona dolara i predložio supruzi Alyoni da svoj nakit i skupocenu odeću zameni za tradicionalnu odeću ruskih seljanki. Po Germanovim rečima, Alyona nije bila oduševljena ovom idejom i radije bi nastavila da živi kao supruga milionera, ali je ipak odlučila da ga sledi.

Na farmi koju su kupili, udaljenoj 100km od prvog naseljenog mesta, ubrzo se rodilo njihovo peto dete.

U kućama gde žive, letnjoj i zimskoj, televizija i internet nisu dozvoljeni, a decu jezicima i matematici podučavaju profesori koji dolaze iz Moskve. Sterligov insistira da svi čitaju, a o onome što pročitaju zajedno diskutuju. U javne škole odlaze tek kada postanu punoletna i školovaće se na Moskovskom državnom univerzitetu gde već studira najstarija kćerka, Pelageya.

Novinari koji su ih posetili pišu da su deca izuzetno inteligentna, rečita i pristojna, a da cela porodica deluje skladno i srećno.

Iako je odlučan u stavu da je povlačenje cele porodice u izolaciju njegova lična odluka i rezultat želje da obezbedi sebi ono najvrednije – slobodu, ljudi godinama spekulišu šta bi mogao biti pravi razlog za ovaj neobičan potez.

Jedni su uvereni da je u pitanju još samo jedan hir prvog ruskog postkomunističkog oligarha koji se jednostavno zasitio sporta u kojem je bio nenadmašiv – pravljenja para. Smatraju da se Sterligov svakako nije odrekao svega što je posedovao i da je dobar deo kapitala još uvek u njegovom vlasništvu, a da je „farmerska faza“ priprema za osvajanje tržišta budućnosti: žitarica, meda i ulja.

Oni koji su bolje upoznati sa njegovom biografijom tvrde da je zbog svojih revolucionarnih ideja i okretanja leđa zapadu postao meta za odstrel i da je stoga njegovo povlačenje bilo neminovno. Tu verziju potkrepljuju dobro poznatim incidentom kad je uoči rata u Iraku poslao otvorenu poslovnu ponudu Amerikancima da im proda 50,000 hrastovih pogrebnih kovčega.

Istovremeno, njegovi konzervativni stavovi i pokušaj učešća na izborima 2004. su ga bacili u nemilost Kremlja.

Sam Sterligov je nekoliko puta rekao da, između ostalog, nije više mogao da izdrži pritisak i rizik da mu deca budu kidnapovana, ili porodica na drugi način ugrožena. U jednom trenutku, Steriglove je u Moskvi čuvalo 60 specijalaca.

Razvoj događaja u Rusiji pokazuje da je Sterligov možda bio samo za nijansu mudriji od ostalih, pa je uspeo da predvidi budućnost „državnih tajkuna“ koji su se previše osilili. Njegov beg u izolaciju je, valja dozvoliti i tu opciju, bio pokušaj da izbegne tragičnu sudbinu Leonida Garta, Mihaila Kravčenka, Borisa Brezovskog ostalih ruskih magnata kojima je kapital došao glave.

Na pitanje novinara da li je neka od pretpostavki o njegovim budućim poslovnim planovima tačna, Sterligov je odgovorio da ni za šta na svetu ne bi pristao da se odrekne farmerskog posla i ponovo vodi svoj pređašnji život, dodavši „ne treba mi više to dirinčenje, živeli smo kao ptice u zlatnom kavezu“.

Autor: Mirjana

Izvor:medias.rs

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

 

 

UNIFORMISANJE ČOVEKA POTISKIVANJEM SLOBODNOG MIŠLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Kriza filozofije

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku

U predgovoru „Volje za moć“, Fridrih Niče je obznanio sumornu sliku dva veka koja slede; Pobeda nihilizma, najava je duha samoporicanja, besmisao će zahvatiti dolazeće epohe u samom korenu.

Ovaj proročki glas Ničeov poklapa se sa određujućim predstavama našeg vremena, krizom u kojoj se nalazimo, pa su kriza ekonomije ili kriza kulture samo podkriza opšte krize čovečanstva.

Nihilizam, ne znači da vrednosti ne postoje, već da one više nemaju značenje za nas, tako što su najviše vrednsti izgubile svoju važnost. To važenje vrednosti za nas postalo je upitno, utoliko što vrednostima više ne merimo smisao ljudskog postojanja. Religija, filozofija, nauka i umetnost i dalje naravno postoje, ali njihovo važenje za ljudski život nema više ono presudno značenje koje bi ih činilo odrednicama života, temeljnim pojavama na kojima se osniva ideja smisla. Između smisla i (bez) smisla, odvija se egzistencija, u čijem temelju više nema istine, niti potrebe za istinom. Ako su vrednosti izgubile svoju vrednost kako nam predočava Fink u svom „Uvodu u filozofiju“, izgubljen je cilj i svrha postojanja, a na pitanje čemu? imamo nihilizam kao poništavanje svakog smisla pitanja o smislu.

Kriza u kojoj smo se našli danas, nije samo krah materijalističke civilizacije. U njenoj osnovi je kriza mišljenja kao kriza samog smisla.

Na pitanje „čemu“, nedostaje odgovor refleksivnog cogito, potisnutog na margini kao suvišnog i neupotrebljivog dodatka – surogata života. Nedostatak ideja, potrošenost političkih projekata koji su svoje domete pokazali u ideologijama XX veka, osećanje nezadrživog kraja istorije je osećanje kraha istorijskog razvoja i progresa. Najava kraja preklapa se sa mnoštvom nepovezanih događaja, nekim neodređenim osećajem da stvarima koje se događaju nedostaje logika, nedostaje smisao.

U neposrednoj vezi sa krizom je pitanje nauke i obrazovanja, ne misli se na krizu nauke u njenim teorijskim postulatima, već na krizu njenog značenja za život. I naročito na krizu filozofskog mišljenja bez čega nema nauke ali ni politike ni kulture. Brižljivim „proterivanjem“ filozofije filozofskih disciplina iz školskih programa (ne) svesno se pogoduje duhu nihilizma. Jer „čemu“ dobro, ako se ne izučava etika, lepo ako se ne izučava estetika, istina ako se ne proučavaju zakoni mišljenja i logika; ako se „obrazuju“ eksperti ali bez onog što bi im omogućavalo kritičko mišljenje, eksperti sa površnim uvidima bez dubljeg zalaženja u suštinu stvari.

Navodna beskorisnost filozofskih znanja, pokazuje se kao istorijska zabluda tehno – informacionog sveta globalne civilizacije, jer je individualno mišljenje osnov svake kreacije, način da se daju odgovori o smislu i poredku u kojem živimo.

Zagušenost znanjima / informacijama bez odgovarajućih duhovnih tumačenja, ili informacijama koje ne služe misaonim procesima, gubi se smisao i nauke i kulture. Filozofija, nije nijedna od pojedinačnih nauka, ali je njena uloga nezamenjiva u postavljanju ideje celine naučnog saznanja i njegovog smisla. U sferi društvenog života, filozofsko mišljenje određuje njegov smisao uspostavljanjem njegovih vrednosnih ciljeva. Odgovori na pitanje čemu služe demokratija, država ili politika nisu empirijskog karaktera, već nužno potrebnog filozofsko – kritičnog promišljanja.

Potiskivanjem slobodnog mišljenja, čovek se svodi na prostu mašinu, bezumnu masu spremnu da se rukovodi raznovrsnim motivima, bez reda, bez vrednosti, razloga – rečju bez smisla. Tako kriza koja nas višestruko pogađa, sobom nosi prazninu ili poraz potrebe za mišljenjem a time i za istinom i za slobodom.

Istorija filozofije, neodvojiva je od filozofije, kao istorija kretanja uma u njegovim najvišim pojmovnim mogućnostima. U protivnom mnoštvo odgovora bez ideje totaliteta, označavale bi fragmente – vatromet ideja – lišen svake značajnije uloge. Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku. I pri tom filozofija je za razliku od doksologija / nauka slobodnog mišljenja, bez koje nema individualne sobode, zalaženjem iza promjenljivosti vidljivog u nepromenljivost i večnost.

Dodir u vremenu sa onim što je iznad vremena; otkrivanjem duhovnog svejedinstva bića i pravih tema svake velike filozofije po rečima Finka uvek jesu: svet, istina i bog. Pitanja koja za zdrav razum izgledaju i nerešiva i suvišna u neposrednosti našeg konkretnog postojanja. No, još jednom smo se uverili onome čemu nas uči sokratika da je iskustvo mišljenja – filozofije, nezamenjivo za smisao ljudskog bića i njegovu duhovnu ravnotežu. Ne samo kao postavljanje ideala mudraca već i idejom da nikakvo materijalno dobro ili bogatstvo ne može nadomestiti duhom uspostavljenu harmoniju.

Novovekovna potreba za uniformisanja čoveka, čemu komercijalni mediji takođe pogoduju, u osnovi je potreba za unizenje „bogo“ – likosti našeg bića i njenog najsvetijeg svojstva mišljenja. Misliti znači ne samo da postoji, kao u kartezijanskoj tradiciji, već i postojati kao slobodno biće, koje ne zavisi od spoljašnjih autoriteta. To uspostavljanje sebe kao bića slobode, za čoveka je izuzetna mogućnost koja ga čini povlašćenim u prirodi – obdarennim jednim naročitim svojstvom, svojstvenom samo umnim bićima. I to onim umnim svojstvom ili logičnim mišljenjem kojim smo jedino sposobni da uviđamo jedinstvo prirode, društva ili ljudske istorije.

Onim agensom u nama kojim se uspostavljaju naše vrednosti orjentira prema carstvu važećih vrednosti, bilo da su iz sfere morala, umetnosti, običaja ili politike i nauke.
Bez takvog misaonog iskustva celina sveta i važenja istine i vrednosti, jer samo mišljenje uvodi u ono što je opšte i apsolutno u kvantitivnom i apsolutnom smislu, više je nego jasno ne možemo uspostaviti naš svet vrednosti i njihovog stvarnog važenja. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao.

Sonja Tomović-Šundić

Izvor:.vijesti.me/kolumne/

---

Priredio:Bora*S

SREĆAN ROĐENDAN ZABAVNIČE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

Malo pouke, malo zabave, sve ilustrovano da probudi maštu i eto „Zabavnikovog“ recepta za očuvanje one najlepše dečije znatiželje koju bi svaki čovek dok je živ trebalo da nosi u sebi.“ „Politikin Zabavnik“ svaki čitalac doživljava na svoj način, ali ipak je to porodični list, namenjen znatiželjnicima svih uzrasta, obrazovanja i nacionalnosti.

Po nekim istraživanjima, koja su rađena krajem devedesetih, utvrdeno je da su bezmalo svi čitaoci dnevnih novina u Srbiji u jednom trenutku bili čitaoci „Politikinog Zabavnika“.

Prvi broj izašao je 28. februara 1939. godine. Ideja o pokretanju lista  začeta je četrdesetih godina prošlog veka u krugu novinara, pesnika, prevodilaca i kritičara, okupljenih oko lista „Politika“, koji su činili duhovnu elitu tadašnjeg Beograda i Srbije. „Zabavnik“ je zamišljen kao pravi građanski list, a njegovi tvorci bili su ljudi školovani u inostranstvu i vrsni poznavaoci svetske baštine.

Pred list su postavljena dva zahteva – da zabavi i pouči. Ovaj princip „Zabavnik“ i danas poštuje. U formi zabave, čitaoci stiču mnoga naučna saznanja, data na vrlo popularan način. Zato „Zabavnik“, sa podjednakom pažnjom čitaju i oni od 7 i oni od 107 godina.

Prvobitnu redakciju lista činili su novinari Politike, na čelu sa Vladislavom Ribnikarom, Dušanom Dudom Timotijevićem i Živojinom Batom Vukadinovićem.

Oni su bili entuzijasti, oko kojih se okupljala srpska intelektualna levica kasnih 1930-ih godina. Njihova zamisao je bila da naprave časopis koji će se sastojati od romana, priča i stripova.

Kao urednik stripa, Duda Timotijević bio je glavni prevodilac američkih dnevnih i nedeljnih stripova. Bio je „kum“ mnogim Diznijevim junacima, dajući im srpska imena u odnosu na njihov fizički izgled. Pored Diznijevih, Politikin Zabavnik objavljivao je i stripove kao što su: Džim iz Džungle (Jungle Jim), Pustolovine Malog Džonija (Ming Foo), Doživljaji male Ane (Little Annie Rooney), Usamljeni jahač (The Lone Ranger), Red Rajder (Red Ryder), Timbl Teatar (Thimble Theater), Reporter Harper (Curley Harper), Brik Bradford (Brick Bradford) i King iz severne brigade (King of the Royal Mounted).

Domaći autori su takođe zauzimali značajan prostor: Đorđe Lobačev (stripovi povezani sa srpskim folklorom – Baš Čelik i Čardak ni na nebu ni na zemlji), Moma Marković (Rista sportista – avanture beogradskih dečaka), Konstantin Kuznjecov (adaptacija Puškinovih pripovedaka – Skaska o zlatnom petlićul i Bajka o caru Saltanu) i Sergej Solovjev (adaptacija R. L. Stivensonovog Ostrva s blagom).

Glavna razlika između Politikinog Zabavnika i konkurentskih strip izdavača, poput Mike Miša i Mikijevog carstva bili su tekstualni delovi, koji su sadržavali ukrštene reči, romane, Riplijevu rubriku „Verovali ili ne“, reportaže od nauke do sporta i veliki broj kratkih, interesantnih i naučnih tekstova. Osim toga, imao je ekskluzivno pravo na, u to vreme u Srbiji jako popularne, stripove Volta Diznija. Urednik tekstualnih delova bio je Bata Vukadinović. U Politikinom Zabavniku izlazili su romani Edgara Alana Poa, Marka Tvena, H. Dž. Velsa i mnogih drugih poznatih pisaca.

Prosečan tiraž časopisa dostigao je cifru od 41.000 po izdanju, što je u to vreme bio ogroman broj. Bombardovanje Beograda u II svetskom ratu prekinulo je izdavanje časopisa. Poslednje predratno izdanje (broj 220) izašlo je 4. aprila 1941.

Sedam godina nakon završetka II svetskog rata Vladislav Ribnikar je odlučio da ponovo pokrene časopis. Prvo posleratno izdanje izašlo je 5. januara 1952. Glavni i odgovorni urednik bio je Kosta Stepanović, a njegov prvi zamenik Bogdan Popović, koji je kasnije takođe postao urednik.

Prvi dan 1968. godine predstavljao je istorijski datum za časopis. Nikola Lekić, glavni urednik u to vreme, promenio je format izdanja sa novinskog u format časopisa.Takođe, časopis je počeo da izlazi u boji. Još jedna značajna inovacija bila je strip u sredini časopisa. Pre toga Politikin Zabavnik je objavljivao samo stripove u kajiševima. Ovaj dodatak sadržavao je deo kompletne epizode stripa podeljene na 2-3 nastavka. Od 1971. godine, Politikin Zabavnik počeo je da izlazi i na latinici i na slovenačkom jeziku, da bi na vrhuncu popularnosti dostigao tiraž od 330.000 primeraka po broju (1975).

Danas Politikin Zabavnik izlazi na 68 stranica.

U 2006. godini proglašen je srpskim „superbrendom“.

RTS, Politikin Zabavnik, Wikipedia

________________________________________________________________________________________________

JESTE LI VEĆ ČULI DA…

… Tokom godine svaki čovek u proseku pređe šest i po kilometara nameštajući i razmeštajući postelju za spavanje

… Još kao dečak, Stevan Stojanović Mokranjac (1856–1914), naš slavni kompozitor, potpuno sam je naučio da svira violinu, ali je posle završene gimnazije u Zaječaru, najpre upisao matematički odsek Velike škole u Beogradu.

… Dva najstarija svetska rekorda u atletici drži Čehinja Jarmila Kratohvilova (rođena 1951) koja je još u martu 1982. godine istrčala 400 m u dvorani u vremenu 49,59 sekundi, a potom, na otvorenom, u julu 1983. godine, stazu od 800 metara u vremenu 1,53,28 (minut, pedeset tri sekunde i dvadeset osam stotinki).

… Džon Le Kare je književni pseudonim pisca Dejvida Džona Mura Kornvela, a izmislio ga je jer je službenicima britanskog Ministarstva inostranih poslova, gde je svojevremeno radio, bilo zabranjeno da koriste svoja prava imena u slučaju da žele da objave knjigu

… jedna od dve milijarde osoba na našoj planeti doživeće starost od 116 godina.

… Šiva, hinduistički bog koji igra prikazan je sa četiri ruke i na sredini čela ima treće oko kojim može da sprži sve što pogleda.

_________________________________________________________________________________________________

ZAVODNIK SA GALAPAGOSA

Da li ste mislili da su „leptirići u stomaku” tipični samo za ljude? Prevarili ste se! Glavu za voljenom i te kako umeju da izgube i ptice, a pogotovu plavonogi bubi sa Galapagosa. Neobično ime i još neobičnije ponašanje.Španski konkvistadori doživljavali su ih kao glupe i trapave ptice, pa otuda i naziv „bobo”, što na španskom znači glup. Ipak, čini se da nije tako. Jedini greh plavonogog bubija je što se prilikom udvaranja svojoj voljenoj ponaša kao svaki nespretni muškarac. Isprsi se, zabaci krila na leđa i bukvalno zviždi za ženkama koje prolaze. U stanju je da tako paradira satima i pri tom u prvi plan izbaci svoje plave noge. Mužjak naizmenično podiže noge ispred ženke, širi krila, dižući visoko glavu, dok se ona snebiva. Naravno, najpoželjniji su oni sa najplavljim nogama. Kada mu pođe za rukom da osvoji ženku, uglavnom počinje живот само са њом. Plavonogi bubi živi između 15 i 20 godina, visok je oko 90 cm i ima raspon krila oko 1,5 metara. Na Galapagosu živi oko 20.000 parova.

---

REKLI SU…

O kritikama i kritičarima

Kritikovati, to znači dokazati autoru da ne radi onako kako bih ja uradio, kad bih to znao!

Karel Čapek, češki pisac (1890–1938)

 

DAN KOJI JE PROMENIO SVET- „BEATLES“…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Pre 50 godina „Bitlsi“ prvi put stigli u Ameriku, a dočekalo ih 4.000 histeričnih tinejdžera

KAŽU da svet ne može da se promeni za dan.

Ali, tog 7. februara 1964. godine, svet se promenio!

Pre pola veka letom 101 „Pan amerikena“ liverpulski čupavci „Bitlsi“ sleteli su u 13.20 na njujorški aerodrom „DžFK“, gde ih je dočekalo 4.000 histeričnih tinejdžera, 200 novinara i više od 100 policajaca. Terminali su bili načičkani mladim ljudima koji su uzbuđeno plakali i vrištali, a Tom Volf, koji je pratio ovaj događaj za „Herald tribjun“, primetio je da su neke devojke pokušale da se bace preko potpornog zida.

– Imao sam osećaj kao da ogromna hobotnica svojim pipcima grabi avion i uvlači nas u Njujork – prokomentarisao je bubnjar Ringo Star u dokumentarcu „Antologija Bitlsa“. – Nismo mogli da verujemo šta se dešava. Sedeli smo u automobilima, pod jakom policijskom pratnjom i zapanjeno posmatrali kako se tinejdžerke tiskaju okolo i bacaju na kola.

Džon Lenon, Pol Makartni, Džordž Harison i Ringo Star su zvuk američkog rokenrola prilagodili svom stilu i uspeli da stvore jedinstvenu muziku. U Ameriku su stigli 77 dana posle ubistva predsednika Kenedija, dok je zemljom i dalje vladala opipljiva depresija, a zabrinutost zbog rata u Vijetnamu rasla. Svojim talentom, šarmom i energijom, „Bitlsi“ su to promenili. Odmah po sletanju, na aerodromu su održali i prvu američku konferenciju za štampu, koja je bila prilično haotična, budući da je buka u prostoriji bila tolika da su se jedva mogli čuti pitanja i odgovori. Evo kako je to, otprilike, izgledalo.

Novinar: Hoćete li nešto da nam otpevate?

Džon Lenon: Ne, prvo tražimo pare!

Novinar: Koliko novca mislite da iznesete iz SAD?

Džon Lenon: Oko pola krune.

Ringo Star: 10 dolara!

Novinar: Hoćete li se ošišati dok ste ovde?

Džordž Harison: Ja sam se juče šišao!

Ringo Star: Istina, trebalo je da ga vidite prekjuče.

Novinar: Šta mislite o Betovenu?

Ringo Star: Odličan je, naročito tekstovi njegovih pesama. 

Dva dana kasnije, 9. februara, „Bitlsi“ su prvi put nastupili u Americi, u čuvenom šou programu Eda Salivena.

Mada je pozorište „Maksin Eliot“ na Brodveju, odakle je emitovan šou, imao samo 700 mesta, organizatorima je stiglo čak 50.000 zahteva za ulaznice.

„Bitlsi“ su uživo otpevali pet pesama, među kojima i „I njant to hold your hand“, „She loves you“, i standard „Til there njas you“. Šou je pratilo 73 miliona Amerikanaca, odnosno polovina domaćinstava koja su tada posedovala TV aparat. Tehničari koji su radili šou rekli su da je te večeri nastao takozvani „snimak publike“. Naime, tinejdžerke su toliko bile histerične i bučne, da je jedna kamera sve vreme bila uperena u njih i pratila reakcije. Vrištanje za pop zvezdama nije bilo novina u to vreme. Frenku Sinatri se to desilo decenijama ranije, baš kao i Elvisu Prisliju, deset godina pre dolaska „Bitlsa“ u SAD.

Ali nikada se u američkoj istoriji nije dogodilo da toliko mladih ljudi izbezumljeno vrišti u istom trenutku.

Prvi američki koncert „Bitlsi“ su održali 11. februara u vašingtonskom „Koloseumu“, a 12. i 13. februara nastupali su u njujorškom „Karnegi holu“. U rodnu Englesku vratili su se 22. februara, da bi u avgustu 1964. opet došli u Ameriku na turneju.

Jedini su na planeti koji su osvojili ceo svet, bez ijednog ispaljenog metka.

ZID NA AUKCIJI

PLASTIČNI komad scenske kulise, dimenzija 1,2 sa 0,6 metara, koji su „Bitlsi“ potpisali tokom njihovog istorijskog nastupa kod Eda Salivena, biće ponuđen na aukciji 26. aprila u Njujorku i očekuje se da dostigne cenu od 800.000 do čak milion dolara! Osim autograma, na komadu plastičnog zida nalaze se i karikature Džona, Pola, Džordža i Ringa. Dosad su najveću cenu dostigli ručno oslikan „rols-rojs fantom 5“ Džona Lenona, koji je prodat 1985. na aukciji za 2,23 miliona dolara i rukom ispisan tekst pesme „Sve što ti treba je ljubav“ prodat 2005. za 1,25 miliona dolara.

V. M. P. |novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

CNN priprema dokumentarnu seriju “Šezdesete”

Desetodelna dokumentarna serija, čiji je izvršni producent oskarovac Tom Henks, baviće se, po mišljenju mnogih, najznačajnijom dekadom 20. veka.

NA Nacionalnoj geografiji smo gledali “Osamdesete”, serijal o događajima i ljudima koji su obeležili tu deceniju, u pripremi su i “Devedesete”, a kakve su bile šezdesete, saznaćemo zahvaljujući Si-En-Enu.

Desetodelna dokumentarna serija, čiji je izvršni producent oskarovac Tom Henks, baviće se, po mišljenju mnogih, najznačajnijom dekadom 20. veka.

– Šezdesete su bile neverovatan period koji su obeležile kulturne i globalne promene – podseća Džef Cuker, predsednik Si-En-Ena. – Bile su to godine antiratnih protesta, ljudskih prava, “Bitlsa”, inovativne tehnologije i politike. Veoma smo zadovoljni što ćemo, u saradnji s Tomom Henksom, predstaviti ovu specijalnu seriju našoj publici.

Emitovanje počinje u novembru, specijalom “Ubistvo Džona Kenedija” kojim će se obeležiti pola veka od smrti najvoljenijeg američkog predsednika. Prva epizoda baviće se zaključcima Vorenove komisije koja je istraživala atentat na Kenedija, ali i uticajem ovog događaja na Ameriku i njenu politiku.

Nakon toga sledi pauza do aprila kada se serija vraća na program s temama poput droge, rokenrola i “slobodne ljubavi”.

Osim korišćenja starih snimaka (iz javnih i privatnih arhiva), slikanju šezdesetih doprineće i intervjui s istoričarima poput Dejvida Mekulofa i javnim ličnostima, poput voditelja vesti Dena Radera i Roberta Meknila (on je pratio posetu predsednika Dalasu tokom koje je Kenedi i ubijen).

V.N. |06. oktobar 2013./ novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ZA ŠTA SAM ŽIVEO…

TAMOiOVDE_

BERTRAND RASEL, književnik, filozof i pacifista, nobelovac, umro  je na današnji dan, 02. februara 1970. godine.

Bertrand Rasel – Za šta sam živeo

Tri strasti, jednostavne ali neodoljive, su me nosile kroz život; čežnja za ljubavlju, traganje za znanjem, i  nepodnošljivo žaljenje zbog patnje čovečanstva. 

Ove strasti, kao snažni vetrovi, su me nosile tamo i amo po svojevoljnom kursu, iznad velikog okeana  patnje, dosežući  same ivice očaja.

Tragao sam za znanjem. Želeo sam da razumem ljudska srca. Želeo sam da saznam zašto zvezde sijaju.  Trudio sam se da shvatim  pitagorejsku moć po kojoj brojevi imaju uticaj nad tokom.  Nešto od toga, ali ne mnogo, sam i uspeo.

Ljubav i znanje  su me uzdizali  ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje  vuklo nazad ka  zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja  koji pravi ruglo od onoga što  ljudski život treba  da bude.  Čeznem da ublažim to zlo, ali to  ne mogu,  zato i  sam patim.

To je bio moj život.  Nalazim da je bio vredan življenja, i rado bih ga proživeo ponovo da mi se za to ukaže prilika.

Tragao sam za ljubavlju, jer  pre svega, ona  donosi  ushićenje;  tako snažno ushićenje  da bih često žrtvovao ostatak života za nekoliko sati ove radosti.  Tragao sam za njom, zatim,  jer olakšava samoću, tu užasnu samoću u kojoj prestrašena svest gleda preko ruba sveta u hladni, nedokučivi , beživotni bezdan.  Tragao sam za njom, naposletku, jer sam u  ljubavnom  sjedinjenju,  u čudesnoj minijaturi,  video naznake  vizije neba koje su sveci i pesnici zamišljali.

To je ono za čim sam tragao, iako to  može delovati  previše  za jedan  ljudski život, to je ono što sam, na kraju, i  pronašao.

***

Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac  više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje  vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti.

***

Kao zaljubljeniku  istine, nacionalna propaganda svih ratobornih nacija mi se smučila. Kao zaljubljeniku civilizacije,  vraćanje u varvarstvo me užasnulo.

***

Živeo sam u potrazi za vizijom kako ličnom, tako i onom  društvenom. Ličnom,  da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju  mudrost zemaljskim vremenima.   Društvenom : da zamislim društvo koje će tek biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i  u kom će mržnja, pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani.

U ovo verujem, a svet sa svim svojim užasima,  još nije uspeo da me  pokoleba.

*iz  predgovora autobiografije Bertranda Rasela Za šta sam živeo

Izvor:promenaideja.wordpress.com/

---

---

 

Poruka Bertranda Rasela budućim pokoljenjima

Bertrand Rasel za  tv emisiju  Licem u lice na BBC-u 1959. godine:

Šta mislite da je vredno poručiti budućim pokoljenjima o životu koji ste proživeli i lekcijama koje ste kroz život  usvojili?

Želeo bih da prenesem  dva zapažanja, jedno intelektualno i jedno moralno. Intelektualno zapažanje je sledeće: Kada izučavate  bilo koju materiju, ili uzimate u obzir neku filozofiju , pitajte  se samo kakve su činjenice i kakva je istina  koju  te činjenice potkrepljuju. Nikada ne dozvolite da vas zavede ono u šta želite da verujete, ili ono za šta mislite da bi bilo društveno blagotvorno kada bi se u to verovalo. To je intelektualno zapažanje koje bih želeo da im prenesem.

Moralno zapažanje koje bih želeo da im  prenesem je veoma jednostavno … rekao bih  ljubav je mudrost, mržnja je nepromišljenost. U ovom svetu koji postaje sve tešnji  i povezaniji moramo naučiti da podnosimo jedni druge.  Moramo da naučimo da se iznesemo sa činjenicom da neki ljudi govore stvari koje se nama ne sviđaju. Jedino na taj način možemo živeti zajedno, a ako hoćemo da živimo, a ne  da umremo  zajedno,  mi moramo steći  dar  saosećajnosti  i trpeljivosti    koji  su ključni  za opstanak ljudskog roda na ovoj planeti.

Izvor:promenaideja.wordpress.com/

---

---

 

Bertrand Rasel (engl. Bertrand Russell; Trelek, 18. maj 1872 — Penhrindejdrajt, 2. februar 1970) bio je britanski filozof i matematičar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine.

Rasel kao filozof i logičar

U matematici je poznat po Raselovom paradoksu koji je ukazao na propuste u naivnom (neaksiomatskom) zasnivanju Kantorove teorije skupova.

Privatni život

Bertrand Rasel (u originalu Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell) rođen je 18. maja 1872. godine u plemićkoj porodici. Veoma rano je ostao bez roditelja, majka mu je umrla kada je imao 2 godine, a otac kada je imao 4. Ostali su on i njegov stariji brat Frenk (budući drugi Erl Rasel). O njima se brinuo njihov deda Erl Rasel (lord Džon Rasel) koji je bio predsednik britanske vlade 40-ih godina 19. veka, i dedina žena iz drugog braka. Kum mu je bio filozof DŽon Stjuart Mil. Rasel nije ispunio njihova očekivanja što se tiče ženidbe i decembra 1894. se oženio Amerikankom Alis Smit (engl. Alys Pearsall Smith). Alis je bila protestantkinja i to puritanskih shvatanja. NJihov brak je završen razvodom 1911. godine. Rasel nije bio uvek veran bračnom životu, poznate su bile dve ljubavne afere sa čuvenim damama od kojih je jedna bila glumica.

Bertrand Rasel je studirao filozofiju i logiku na Univerzitetu Kembridž od 1890. godine. Postao je član Triniti koledža 1908, godine. 1920. je putovao u Rusiju i posle toga predavao u Pekingu filozofiju jednu godinu dana. 1921. kada je izgubio profesorski posao oženio se Dorom Rasel (rođenom Blek) i sa njom je imao sina DŽona (John Conrad Russell, kasnije ga nasledio kao četvrti Erl Rasel) i ćerku Ketrin (Katharine Russell udata Tait). Rasel se u ovo vreme ispomagao tako što je pisao popularne knjige iz oblasti fizike, etike i obrazovanja za laike. Sa suprugom Dorom on je osnovao eksperimentalnu školu „Beacon Hill“ (u prevodu „Svetionik na bregu“) 1927. godine.

Posle smrti starijeg brata, Rasel 1931. godine postaje treći Erl Rasel. Međutim on se veoma retko pozivao na ovu titulu. Supruga Dora ga je izneverila u preljubi sa jednim američkim novinarom i Rasel se 1936. oženio po treći put. Nova supruga mu se zvala Patriša, bila je oksfordski student i guvernanta Raselove dece 1930. godine. Sa njom je imao jednog sina po imenu Konrad. U proleće 1939. preselio se u Santa Barbaru i predavao na univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. Bio je postavljen za profesora na Siti koledžu u NJujorku odmah posle toga, ali posle javnog negodovanja postavljenje je povučeno; njegovo radikalno mišljenje učinilo ga je moralno nepodobnim za predavača na ovom koledžu. U Britaniju se vratio 1944. i ponovo je predavao na Triniti koledžu.

1952. u svojoj osamdesetoj godini, Rasel se ponovo razveo i oženio četvrti put suprugom Edit, sa kojom se poznavao još od 1925. godine.

Bertrand Rasel je napisao tri toma svoje autobiografije krajem 1960-ih godina i preminuo je 2. februara 1970. u Velsu u svojoj 98. godini. NJegov pepeo je rasejan u planinama Velsa.

Treba pomenuti i da je Rasel poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom 50-ih i 60-ih godina dvadesetog veka.

Titulu Erla od Bertranda Rasela nasledio je najpre njegov sin DŽon Rasel (kao 4. Erl Rasel), a potom mlađi sin Konrad Rasel (kao 5. Erl Rasel). Konrad Rasel je izabran za naslednog plemića u britanskom Domu lordova, on je ugledni britanski naučnik.

---

---

 

Raselov čajnik

Raselov čajnik je analogija filozofa Bertranda Rasela kojom ilustruje tvrdnju da nije na skeptiku da opovrgne baze onog što je nemoguće proveriti u religiji, nego da je na verniku da ih dokaže.

Princip

U članku koji se zove „Is there a God?“, napisanom 1952. godine za časopis Illustrated Magazine (ali koji nikad nije bio objavljen), Rasel je napisao:

„Mnogi pravoverni ljudi smatraju kako je posao skeptika da obore usvojene dogme, a ne dogmatika da ih dokažu. Ovo je, naravno, greška. Ako bih rekao da porcelanski čajnik kruži po eliptičnoj orbiti oko Sunca, između Zemlje i Marsa, niko ne bi mogao da ospori moju tvrdnju, pod uslovom da sam bio pažljiv i napomenuo kako je čajnik isuviše mali i da se ne može videti ni kroz najmoćnije teleskope. Ako dalje kažem kako je, s obzirom na to da moju tvrdnju niko ne može oboriti, nedopustivo da ljudski razum u nju sumnja, s pravom bi se moglo reći da govorim besmislice. Međutim, ako bi postojanje ovakvog čajnika bilo potvrđeno u drevnim knjigama, ako bi se svake nedelje slavio kao sveti predmet i ideja o njemu utiskivala u umove dece u školama, oklevanje da se poveruje u postojanje takvog predmeta postalo bi znak ekscentričnosti, a sumnjičavac bi privukao pažnju psihijatra u doba prosvetiteljstva ili inkvizicije u ranijim vremenima.“

Raselov paradoks

Kantorova teorija skupova sa kraja 19. veka nije bila zasnovana aksiomatski pa se zato nazivala naivna teorija skupova. Međutim ona je implicitno u sebi sadržala nekoliko aksioma od kojih je jedna bila da za svako svojstvo možemo formirati skup svih elemenata koji imaju to svojstvo.

Polazeći od ove aksiome Bertrand Rasel je 1903. konstruisao paradoks, po njemu nazvan Raselov paradoks koji je oborio naivnu teoriju skupova. Taj paradoks se može iskazati na više načina i u više formi a suština je sledeća:

Ako za svako svojstvo postoji skup svih objekata koji zadovoljavaju to svojstvo onda to isto važi i za svojstvo „skup ne pripada sam sebi“. Ovo svojstvo je vrlo prirodno jer je vrlo teško naći skup koji pripada sam sebi. Označimo sa X skup objekata za koje važi ovo svojstvo. Da li X pripada sam sebi? Ako pripada onda znači da zadovoljava svojstvo „skup ne pripada sam sebi“ što je kontradikcija. Ako pak ne pripada sam sebi onda će da zadovolji traženo svojstvo pa će baš da pripada sebi, što je opet kontradikcija.

Do pojave ovog paradoksa verovalo se u nepobitnost matematičke istine i neprotivurečnost Kantorove teorije skupova. Posle Raselovog paradoksa usledila je i serija drugih paradoksa od kojih posebno izdvajamo Rišarov paradoks. Njihovom pojavom matematička građevina je bila ozbiljno uzdrmana do samih temelja i pretila je opasnost da se sruši. Kriza matematike je rešavana pojavom novih pravaca (Rasel – logicizam, Brauer – intuicionalizam, Hilbert – formalizam).

Jedna varijanta iskazivanja Raselovog paradoksa je: Postoje katalozi knjiga iz biblioteke. Ti katalozi se takođe smatraju za knjige. Neki katalozi sadrže sebe, a neki ne (u katalogu). Možemo posmatrati jedan novi katalog u koji su popisani svi katalozi koji ne sadrže sebe. Da li ovaj katalog sadrži sam sebe? Ponovo će oba slučaja analiziranja dovesti do kontradikcije.

Jedno od mogućih prevazilaženja Raselovog paradoksa je da se skup svih skupova ne smatra za skup, nego za klasu (klasa je ovde uopštenje pojma skupa).

sr.wikipedia.org/

---

---

 

Rasel u Njujorku

Bertran Rasel, jedan od utemeljivača analitičke filozofije i nepokolebljivi humanista, u Njujorku je doživeo neke od najtežih trenutaka u svojoj karijeri

Vremenska tačka u kojoj Bertran Rasel stiže u Njujork je 1940. godina. Čuveni engleski filozof, matematičar, logičar, istoričar i društveni reformator, u Njujork stiže nakon angažmana na Univerzitetu u Čikagu. Njegov boravak u Njujorku propraćen je skandalom – nakon javnog pritiska zbog stavova o seksualnom moralu iznesenim u nekoliko knjiga, on dobija otkaz.

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1950), pisac knjiga i svestrani filozof, u Njujorku dobija titulu „moralno nepodobnog“. Sudija koji je vodio slučaj bio je irski katolik Džon Mekgijan, koji je na osnovu Raselovih polazišta u knjigama O obrazovanju, U šta verujem, Obrazovanje i savremeni svet i Brak i morali doneo zaključak da je Rasel „nepodoban za podučavanje filozofije“. U ovim knjigama Rasel je, između ostalog, zagovarao seks pre braka.

Sud donosi presudu kojom Raselova žalba biva odbijena, a tadašnji gradonačelnik Njujorka La Gvardija ukida sredstva iz budžeta za njegovu poziciju na Univerzitetu. Mnogi intelektualci, koje je predvodio Džon Djui, protestovali su zbog ovakvog tretmana. Ajnštajnov slavni aforizam: „Veliku umovi su uvek nailazili na nasilnu opoziciju od strane mediokritetskih umova“, nastao je upravo u njegovom otvorenom pismu podrške Raselu. Djui je zajedno sa Horasom M. Kalenom objavio zbirku članaka o ovoj aferi pod nazivom „Slučaj Bertran Rasel“.

Rasel se ubrzo pridružio Fondaciji „Barns“, gde je raznovrsnoj publici držao niz predavanja o istoriji filozofije. Ova predavanja poslužila su kao osnov za njegovu knjigu Istorija zapadne filozofije, prvi put objavljenu 1946. godine. Istorija zapadne filozofije je postala najprodavanija knjiga 20. veka iz oblasti filozofije i neprikosnovena kao uvod u zapadnu filozofiju. Posle razlaza sa Barnsom, Rasel se iz Amerike ponovo vraća u Evropu.

Rasel se danas uglavnom smatra jednim od utemeljivača analitičke filozofije, a baveći se gotovo svim oblastima ove nauke, najplodniji je bio na polju metafizike, filozofije i logike matematike, filozofije jezika, logike i epistemologije.

Rasel i humanizam

Rasel je poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka. Iako je tokom života nailazio na osude kao kritičar svake vrste dominacije proizašle iz vlasništva, države ili u oblasti međurasnih i međupolnih odnosa, Rasel nikada nije odstupio od borbe za bolje i humanije društvo: jedno vreme je predesedavao Međunarodnom sudu za utvrđivanje ratnih zločina u Vijetnamu. Čak je i u poznoj starosti nastupao kao angažovani humanista: u 89. godini je zatvoren kao vođa i učesnik antinuklearnih demonstracija. Umro je u 98., a njegov pepeo rasut je u planinama Velsa.

Tekst: Ljiljana Ilić/Mapa: Stefan Unković/Izvor:elementarium.cpn.rs/

---

---

BERTRAND RUSSELL

HUMANISTIČKA SEKCIJA ZAJEDNICE HUMANITAS

Filozof i humanist Bertrand Russell jedna je od najistaknutijih ličnosti XX. stoljeća. Bio je neumorni kritičar svoga doba, ali i reformator koji je ukazivao na moguće putove rekonstrukcije suvremenog svijeta. Bertrand Russell je bio vrlo kontroverzna ličnost, predmet vrlo različitih pa i posve suprotnih ocjena. Od djetinjstva do duboke starosti njegovo zanimanje je bilo usmjereno u dva pravca: jedan čine matematika i filozofija, a dugi – povijest i politika, područje koje ih spaja je etika.

Rassell je čitavoga života preispitivao principe i granice ljudske spoznaje i ljudskih vrijednosti, a svojim držanjem u svim ključnim društveno-političkim događajima XX stoljeća skretao je na sebe pozornost svjetske javnosti. Bio je i filozof i javna ličnost u životu svoje zajednice, poput Sokrata. I kao što je bilo suđeno Sokratu zbog – hule na bogove, kršenja važećeg morala te kvarenja mladeži, i Russell je bio dva puta osuđen od engleske demokracije – prvi put (na šest mjeseci) zbog pacifizma u I. svjetskom ratu, a drugi put kad je u dubokoj starosti podsticao građane da sjedeći na ulicama štrajkaju te se drugim miroljubivim sredstvima suprotstave nuklearnoj politici.

Russell je bio čovjek koji je svoje etičke principe živio. Pored „Komiteta stotine“ osnovao je i Fondaciju za istraživanje mogućnosti očuvanja mira. Zajedno s Einsteinom bio je osnivač Pagvaškog pokreta, u kojem se okupljaju najistaknutiji znanstvenici i humanisti svijeta da kao ljudi od znanosti i mislioci, odgovorni pred poviješću, upozore na opasnosti koje nastaju prihvaćanjem utrke u naoružanju te da predlože mjere za otklanjanje ratne opasnosti. Možda je osnivanje „Russellovog suda“ za utvrđivanje zločina u Vijetnamu vrhunac Russellove predanosti miru i čovječanstvu. Russel je bio uvjeren da, kada zakoni zemlje proturječe zakonima humanosti, odgovorni građanin treba izabrati zakone humanosti.

Bertrand Russell rođen je 1872. godine u uglednoj aristokratskoj obitelji, poznatoj po svom učešću u političkom životu Engleske od vremena Henrika VIII. Roditelji su Bertrandu izabrali za odgajatelja jednog slobodnog mislioca, ali zbog njihove prerane smrti odgojila ga je baka, škotska prezbiterijanka. Kada je kao jedanaestogodišnjak učio Euklidovu geometriju nije se mogao pomiriti s tvrdnjom da se aksiomi ne mogu dokazati, te je odlučio uporno tragati za osnovnim principima koji bi bili apsolutno nesumnjivi i dokazivi. Drugi važan trenutak u njegovoj mladosti je bio kada je, poput Descartesa, došao do zaključka da se u sve može posumnjati osim u vlastitu egzistenciju.

U dobi od 15. do 18. godine života intenzivno se bavio ispitivanjem religijskih dogmi, u nadi i želji da će naći racionalne razloge da bar neku prihvati, ali ih je – jednu po jednu – sve odbacio kao neosnovane. Najznačajnija godina u njegovom intelektualnom razvoju je godina 1900., kada je prisustvovao međunarodnom kongresu filozofa u Parizu. Tu je bio impresioniran talijanskim filozofima koji su pokazivali naročitu preciznost u mišljenju i izlaganju, a koju nije nalazio kod drugih filozofa. Slijedećih 10 godina života posvetio je matematici.
Nakon objavljivanja The Principles of Mathematics 1903. godine, zajedno s učiteljem Whitheadom pripremio je obimno trosveščano djelo Principia Mathematica, u kojem je izvršena redukcija aritmetike na logiku.

Dvije su crte Russellovog karaktera bile stalne: zainteresiranost za istinu, s jedne strane, i za dobrotu, s druge strane. Pomalo zamoren matematikom i nezadovoljan rezultatima koje nudi filozofija, uporno si je postavljao pitanje: postoji li ikakvo znanje na svijetu koje je tako sigurno da nijedan razborit čovjek ne može u njega posumnjati, te što treba učiniti da život na zemlji postane sretniji. Stoga su pored matematike i filozofije najveće Russellove preokupacije bile povijest i politika. Nakon dugih lutanja zaključio je da se pouzdano znanje može tražiti jedino oslanjajući se na znanost i ljudsko iskustvo.

Zanimljivo je da je Russell nakon izbijanja I. svjetskog rata došao do zaključka da je ratu sklona većina tzv. običnih ljudi, te da državnici i diplomati nisu jednini krivci za izbijanje ratnih sukoba. Snažni osobni pacifizam je Russella odveo u iskreno simpatiziranje Oktobarske revolucije, ali samo dok 1920. godine nije posjetio SSSR. Nakon toga, premda je izgubio svako povjerenje u kapitalizam, odlučno se suprotstavio boljševičkom socijalizmu. Osjetio je iskrene simpatije prema tradicionalnim vrijednostima drevne kineske kulture, premda je naslućivao da bi se i ona uskoro mogla boljševizirati. Jedini element u europskoj civilizaciji koji je cijelog života cijenio je onaj koji je došao od starih Grka.

Odbačen od svoje klase zbog opora ratu i oštre kritike kapitalističkog načina života, napušten od ljevice zbog kritike boljševičkih metoda izgradnje socijalizma, Russell je dugo bio usamljeni mislilac i socijalni reformator. Držao je da je osnovni problem suvremenog svijeta u tome kako uskladiti industrijalizam s humanističkim načinom života, posebice s individualnom slobodom. Doživio je mnoge javne napade u tisku, a godine 1940. odbijena mu je bila kandidatura za predavača na američkom sveučilištu New York City College, s obrazloženjem da u svojim spisima bogohuli i opovrgava sve vrijednosti te da mu se ne smije dopustiti da kvari mladež.

Potkraj života Russel je ipak dobio javna priznanja, ne samo Nobelovu nagradu za književnost, nego i brojna priznanja u znanstvenoj i progresivnoj javnosti vlastite zemlje i svijeta.

Svoj vlastiti filozofski sustav Russsell je počeo izgrađivati oko 1898. godine. Na liniji racionalizma XVIII. stoljeća, ponesen rezultatima moderne znanosti, Russell je pokušavao spojiti empirizam i racionalizam, dedukcionizam i indukcionizam, pa čak i nadići suprotnost između materijalizma i idealizama, nastojeći zasnovati novu filozofiju, koja bi bila u odlučnom protustavu prema svakoj metafizici. Često je mijenjao svoja gledišta, odbacivao jedna a usvajao druga, dakako, isključivo u smislu njihova daljnjeg razvoja i usavršavanja. Mnogi njegovi kritičari pogrešno su mu zamjerali da je svakih nekoliko godina proizvodio novi filozofski sustav. Nešto je, naime, ipak bilo konstantno u Russelllovoj filozofiji: logički atomizam, odnosno metoda logičke analize. Logički atomizam on opisuje kao metodu analize stvarnosti čiji su posljednji rezultati logički atomi (ne posljednje čestice materije, nego logičke ideje o posljednjim elementima od kojih su sačinjeni analizirani predmeti stvarnosti). Premda je neko vrijeme bio dualist, vjerujući da realno postoje „duh“ i „materija“, kao nezavisni entiteti, koji se ne mogu svesti jedan na drugi niti na nešto treće, kasnije je zaključio da rezultati moderne znanosti takvu podjelu ne dopuštaju, te da je ona ušla u filozofiju iz religije. Jedna od sigurno najbitnijih posebnosti njegove filozofije je bila razdvajanje filozofije prirode i filozofije vrijednosti.

Russell je u etici XX. stoljeća dao značajne priloge. Došao je do originalnih rješenja o gotovo svim bitnim pitanjima etike, inspirirao je neke nove orijentacije u meta-etici. Suvremena meta-etika je vrlo kritična prema cjelokupnoj ranijoj filozofiji morala. Moderni etičari tvrde da su njihovi prethodnici u povijesti postupali nekritički: oni su, naime, najprije utvrđivali najviše dobro, te onda iz njega izvodili pravila i norme za moralnu praksu.

Etička teorija Bertranda Russella nije jedinstvena. On je i u tom području duhovne djelatnosti, kao i u drugima, mijenjao svoje poglede. Kao što je u sferi znanja sve rigoroznije primjenjivao metodu logičke analize, vodeći se trajnim motivom spoznaje istine, tako je i u etici, rukovođen trajnom težnjom da pridonese ostvarenju sretnog života za sve ljude, stalno tragao za prirodom vrijednosnog fenomena i formulom univerzalne ljudske suglasnosti u pogledu najviše vrijednosti, cilja i smisla života, kao i kriterija ljudske djelatnosti. Dok je u prvoj fazi (etičkog intuicionizma) Russell smatrao da su vrijednosti nenaturalna, ali objektivna svojstva stvarnosti, u drugoj je fazi vidio vrijednosti kao izraze naših želja (etički emotivizam). Moralni subjekt on vidi kao nepogrešivog suca u izboru ciljeva i vrijednosti. Time se suprotstavio apsolutizmu i autoritarizmu u etici, te je ovakava teorija smatrana psihološkom osnovom demokratske teorije slobode.

Naglašavanjem uloge emocija i želje Russell je inspirirao čitav etički emotivistički pokret, koji je postao najdominantniji u anglosaksonskim zemljama. Ali Russell nije ostao na čisto emotivističkim pozicijama, nego je produžio tražiti objektivnu osnovu etičkih stavova, te je došao do značajnog zaključka da oni ne izražavaju samo subjektivne želje nego i nešto općenitije po svom sadržaju. Po tom Russellovom shvaćanju etika ima zadatak utvrditi opće principe iz kojih se onda mogu izvesti pravila ponašanja. U raznim vremenima u različitim krajevima, pa i u istoj zajednici u isto vrijeme, postoje različita pravila ponašanja. Russell postupno prelazi od subjektivnog etičkog emotivizma prema objektivno-društvenom emotivizmu. On misli da moralni i pravni kodeksi moraju biti prilagođeni promjenama uvjeta, imajući u vidu opće dobro za sve, a to je: dobar život, ispunjen srećom, inteligencijom, razumijevanjem i ljubavlju. Ne može biti „dobro“ jednostavno ono što se želi, jer – ljudske se želje sukobljavaju. Neka moralna načela kao da su općeljudska, univerzalna, i bez njih, čini se, nijedna ljudska zajednica ne bi mogla opstati. Ta načela mogu se gotovo empirijski utvrditi.

Inače, moralna pravila, drži Russell, treba poštivati samo ako imaju dobre posljedice, u suprotnom treba ih mijenjati. Moralna pravila su, pri tome, otjelovljena u čovjekovoj savjesti. Tri su kriterija za opravdanje moralnih postupaka: 1. autoritet moralnih pravila, 2. savjest i motiv, 3. posljedice. One želje koje nisu u suglasnosti s općim željama čovječanstva nisu vrijedne ili moralne želje. Tako se etika približava politici.

U ovoj fazi (etičkog naturalizma) Russel tvrdi da se pojam „dobro“ može definirati i da se etika mora povezati s politikom, te se u tom smilsu može i znanstveno tretirati. Time je, zapravo, Russel odbacio ne samo svoj početni stav o neodredljivosti „dobra“ te kasniju poziciju o etičkim stavovima kao izrazima ličnih želja, nego i stav o nedokazivosti osnovnih etičkih vrijednosti. U posljednjoj fazi svojih etičkih promišljanja on etiku postavlja usporedo s ostalim vrstama znanja, premda s manjim stupnjem egzaktnosti, analogno prirodi samog predmeta.

Dok je ranije mislio da etička objektivnost može biti politička, a ne logička i empirijska, on kasnije ide korak dalje i tvrdi da su vrijednosne i moralne propozicije deskriptivne i istinite ili pogrešne. Moralni su sudovi faktički i znanstveni, premda su bazirani na željama.

Etička vjerovanja su kroz povijest imala dva vrlo različita izvora: jedan politički i drugi povezan s osobnom religioznošću i moralnim uvjerenjima. U Starom zavjetu oni se pojavljuju odvojeno, jedan kao zakon, a dugi kao proroci. S ovim dualizmom se mora računati, jer bez građanske moralnosti zajednice nestaju, a bez osobne – njihovo održavanje nema vrijednosti. Pri tome Russell odbacuje svaki autoritet u etici, bio to Bog, istina ili savjest, što je sve u sebi kombinirao tradicionalni moral, te drži da se mogu objektivno postaviti temeljne etičke propozicije, kao da su znanstvene. Njegova je teorija bazirana na emocijama, rukovođena znanjem te okrenuta općedruštvenoj suglasnosti.

Russell je antitradicionalno i antimetafizički orijentiran, u duhu moderne znanosti, u kojoj traži oslonac, te na osnovi rezultata znanosti, povijesti ljudske misli i ljudskog iskustva, stojeći čvrsto na empirijskom tlu, on zasniva svoje refleksije o čovjeku, razbacane po brojnim djelima.

Čovjek je, smatra Russell, dio prirode, a ne nešto što bi prirodi bilo suprotstavljeno. Čovjek je prirodni fenomen. Čovjekovi misaoni i tjelesni pokreti slijede iste zakone koji opisuju kretanje zvijezda i atoma. Kao dio fizičkog svijeta, koji sam po sebi nije zanimljiv, čovjek je kao i ostala materija komponiran od elektrona i protona, te kao i oni podliježe istim zakonima koji vladaju u cijelom svemiru.

Sa stajališta svemirske beskrajnosti život je nevažan fenomen; vrlo malo zvijezda imaju planete, vrlo malo planeta može podržavati život. A i na zemlji život pripada samo maloj količini materije blizu zemljine površine; dugo vremena nije bilo života na zemlji i jednom će ga vjerojatno nestati. Stoga se živa materija ne može uzeti kao svrha cijelog stvaranja univerzuma. Ali ne postoji niti neki neutralni arbitar koji bi mogao ocijeniti vrijednost čovjeka u svemiru. Čak ako se i uzme da su ljudi vrhunac stvarateljskog akta, ipak im nešto nedostaje u sjaju.

Čovjek je samo jedna vrsta živih bića na ovoj planeti. Mi ne znamo da li na nekom drugom planetu također postoje racionalna bića. Mi malo znamo o svojoj biti. Samo je djelomično poznata povijest čovječanstva, a budućnost ljudskog roda je potpuno neizvjesna. Pretpostavlja se da se čovjek izdvojio iz životinjskog svijeta prije milijun godina. Čovjekovo je postojanje dugo u odnosu na povijesno vrijeme, ali je vrlo kratko u odnosu na geološke epohe.

Russell se zalaže za znanstveni pristup ljudskoj prirodi i motivima ponašanja pojedinaca i grupa. On sam ustvrđuje da su kod ljudi primarni oni motivi koji su vezani za održanje: hrana, krov nad glavom, odjeća i razmnožavanje, Ali kada je ovo zadovoljeno, drugi, sekundarni, motivi postaju vrlo jaki: prisvajanje, rivalstvo, zavist i ljubav prema moći. To su, zapravo, najvažniji ljudski motivi, i većina ljudskih aktivnosti može se svesti na te temeljne motive, drži Russell. Pri tome se Russell poziva na istraživanja psihologa, koja su otkrila što je naslijeđeno, a što stečeno u karakteru odraslog čovjeka. Kod novorođenčeta se mogu zamijetiti tri instinkta, pored osnovnoga za hranjenje: novorođenče je zastrašeno kad je bez zaštite, ono je ljuto kad je previše utegnuto i ono je zadovoljno kad ga se miluje.

Kao što je shvaćanje razvoja univerzuma u smislu progresivnog ili regresivnog kretanja znanstveno neutemeljeno, tako i pridavanje svemirske važnosti ljudskim nadama i strahovima nije znanstveno opravdano. Strah i nada su počesto ljudske tvorevine, one dolaze iz vremena čovjekovog djetinjstva i boravka u džungli. Za čovjekovo oslobađanje od strahova potrebna je prije svega istina o samom sebi, a ne tradicionalni i nepotrebni mitovi.

Ljudski duh, kao i tijelo, ima dvije komponente – nasljednu i stečenu. Dok je za tijelo bitna nasljedna, za duh je važna stečena komponenta. Duh i njegova sposobnost učenja su ono najvažnije po čemu se čovjek razlikuje od životinje. Prema nekim antropolozima razvoj čovjeka i njegovog mozga trajao je oko 500 000 godina, od tada se čovjekova prirodna inteligencija nije bitno promijenila. Najbolji dječak od prije 500 000 godina, koji bi imao sve uvjete za školovanje, uspio bi u učenju kao i njegov suvremeni vršnjak.

Russell ističe da je moguće mijenjati ljudsku prirodu i da se ljudska bića mijenjaju brže no životinjske vrste, a civilizirani čovjek brže od neciviliziranog. Prema Russellu, isto kao i prema shvaćanjima francuskih materijalista XVIII. stoljeća, svako je ljudsko biće produkt nasljeđa i utjecaja okoline, odgoja i mogućnosti za akciju. Stoga Russell baš kao i oni zahtjeva promjenu okolnosti putem odgoja ljudi, premda nije jasno – tko će odgajati odgajatelje, kad su i oni produkt sredine koju treba preodgajati. Russell prihvaća da postoje stanovite prirodne predispozicije, različite kod različitih naroda, a koje zajedno s vanjskim uvjetima stvaraju određene karaktere, ali on kategorički odbacuje tvrdnje da se ljudska priroda ne može ni malo promijeniti. Doduše, on priznaje da promjenjivost ljudske prirode ima i svoje granice.

Istražujući ljudsku prirodu, odnosno čovjeka kao vrstu među drugim vrstama, Russell je došao do zaključka da su u osnovi svih ljudskih aktivnosti prirodni impulsi (pri čemu ne pravi razliku između tih impulsa i instinkta, ostavljajući nas u neizvjesnosti da li je instinkt u osnovi ljudske prirode kao i kod životinja, ili je impuls za ljude ono što je instinkt za životinje, a ne znamo niti da li je impuls ili instinkt onaj posljednji element koji se ne može svesti na nešto još osnovnije ili elementarnije).

Ti impulsi su usađivani duboko u ljudsku prirodu, kroz stoljeća čovjekovih odnosa s prirodom, s drugim drugim ljudima i sa samim sobom, i to kroz selekciju. Po svojim impulsima čovjek je kompleksniji od svih drugih životinja. Nije poželjno slabljenje tih impulsa, nego njihovo upravljanje prema životu i rastu, njihova konstruktivnost. U tome mogu ključnu ulogu odigrati odgoj i obrazovanje, kako u djetinjstvu i mladosti, tako i, kasnije, kroz društvene institucije i cjelinu društvenih odnosa.

Razum, inače, nije niti može biti uzrokom ljudske aktivnosti, nego samo njen regulator. On nema veze s izborom cilja – izbor cilja određuju impulsi, razum ima presudan značaj u izboru sredstva, puta prema ostvarenju cilja koji se želi postići. Impulsi po sebi, kao i priroda po sebi, etički su neutralni. Ali je na ljudima da na osnovi impulsa učine što mogu od svog života. Pri tome važno je istaći, drži Russell, da se ništa dobro, vrijedno i sretno ne može postići protiv impulsa. Russell se oštro suprotstavlja onim koncepcijama života, naročito religioznim, koje čovjeka određuju kao prije svega duhovno biće, te ignoriraju životne impulse.

Premda je po svojoj instinktivno-impulsnoj strukturi čovjek sličan životinjama, ima, drži Russell, i bitnih razlika između čovjeka i životinja. Neke od tih razlika su emocionalne, a neke intelektualne. Jedna od emocionalnih razlika je da su neke ljudske želje, u odnosu na životinjske, u biti bezgranične, nemoguće ih je u potpunosti zadovoljiti. Imaginacija neumorno tjera i iscrpljuje ljudska bića. Ono što je čovjeku potrebno za sreću čovjeku je nemoguće ostvariti, jer su zemaljske mogućnosti ograničene. Ljudi se žele proširiti dokle god im seže mašta, a životinje su zadovoljne s postojanjem i reprodukcijom.

Što se čovjekove društvenosti tiče ona nije specifično ljudska osobina. Suradnja i jedinstvo grupe imaju osnovu u instinktu koji nalazimo kod svih društvenih životinja (najpotpunije kod mrava i pčela). Ali socijalni život mravi i pčela je mehanički i statičan, dok ljudi, premda nalaze korisnim živjeti u zajednici, imaju uglavnom individualne želje. Otuda teškoće socijalnog života i potreba za stanovitom vlasti u zajednicama. Čovjek, naime, nije potpuno društven, kao što su to pčele i mravi, nego je poludruštvena životinja. Neki su mu impulsi društveni, a neki individualni. Pri tome, prema Russellu, ne može se reći da je samački dio ljudske prirode manje vrijedan od socijalnog. Mistici, pjesnici, umjetnici, znanstvenici – u svom najunutrašnjijem biću su osamljeni.

Od svih socijalnih grupa nesumnjivo je instinktivno najjača obitelj. Za potpunu harmoniju u obitelji bio je dovoljan incest-tabu, ali je on za pleme morao biti proširen raznim složenim pravilima egzogamije i dopunom u vidu običaja i moralnih normi. Tu su običaji održali pobjedu nad instinktima. Pri tome jedna plemenska pravila vrijede za članove plemena, a druga za strance izvan konkretne plemenske zajednice, na jednoj strani stoji solidarnost, a na drugoj sumnjičenje, rivalstvo i rat.

Sve što je pogrešno u ljudskim odnosima, misli Russell, dolazi otuda što individualistički impulsi pretežu nad grupnim ili obratno. Socijalna kohezija ne može biti efikasna ako nema psihološku dopunu u osjećajima pojedinaca. Socijalna kohezija je djelomično instinktivna, a djelomično razumna. Socijalna kohezija je započela lojalnošću prema krvnoj grupi, ona je bila pojačana strahom od neprijatelja, te je rasla djelomično prirodno, a djelomično namjerno, dok nije dostigla velike sinteze kakve danas poznajemo u vidu nacija.

Russell drži da najvišu vrijednost treba tražiti u pojedincu, a ne u kolektivu. Dobro društvo je samo sredstvo za dobar život pojedinaca koji ga čine, a ne nešto što ima vrijednost samo po sebi. Russell smatra slobodu pojedinca glavnim uvjetom ostvarenja dobrog života.

U prirodi je čovjeka da stalno bude u konfliktu s nečim. Borba u kojoj je čovjek angažiran je trostruka: 1. čovjek i priroda, 2. čovjek i čovjek, 3. čovjek sam sa sobom. Konflikt s prirodom čovjek vodi pomoću znanosti i tehnike. Konflikt s drugim čovjekom vodi se politikom i ratom. Unutrašnji konflikt do sada se vodio putem religije. Konflikt s prirodom Russell smatra u izvjesnom smislu temeljnim, jer je pobjeda u ovom području bitna za održanje i povećanje broja ljudskih bića. Ali, drži Russell, dolazi vrijeme kada čovjek može postati bogatiji putem sporazuma s prijašnjim protivnikom, nego putem konflikta s njim. Zahtjev je modernoga doba da se konflikti umanje i ublaže, kako konflikti čovjeka s čovjekom tako i konflikti čovjeka sa samim sobom (konflikti u čovjeku). U unutrašnjoj borbi jedna je strana nazvala drugu grijehom i odlučila je pobijediti je. istina, ta pobjeda nije nikada bila tako potpuna, kao pobjede u vanjskim konfliktima, i poslije svake pobjede sebe samog, grijeh bi uvijek iznova pokazao svoju ružnu glavu.

Russell zagovara rješavanje spomenutih konflikata uspostavljanjem harmonije, sklada. To je tim lakše postići što čovjek bolje poznaje pozadinu konflikata. Nakon što je postalo moguće osigurati dovoljno hrane za sve, nakon što je tehnika omogućila suradnju na širokoj osnovi, konflikti čovjeka s drugim čovjekom postaju anakronizam, treba ih prevladati političkim i ekonomskim ujedinjenjem, takvim kakvo predlažu zagovornici svjetske vlade. Ali, harmonija među ljudima ne može biti dovoljno stabilna, sve dok svaki čovjek ne postigne iskrenu harmoniju sa samim sobom, dok sebe ne prestane promatrati kao neprijatelja koga treba savladati.

Konflikti između čovjeka i čovjeka, odnosno između raznih ljudskih grupa, izazvani su ekonomskim interesima, rasnim ili vjerskim razlikama. Cilj rata je – obično – postizanje veće moći i bogatstva. Ali na djelu je i zadovoljstvo primjenjivanja vlasti nad drugima i življenja na račun tuđeg rada. Međutim, prema Russellu, odlučujući podstrek ratu daje impuls koji predstavlja ispunjenje jedne strane ljudske prirode. Ratove je teško suzbiti upravo zato što izviru iz impulsa više nego iz kalkulacije o isplativosti rata.

Ona ista vitalna energija koja proizvodi sve što je najbolje, proizvodi i rat te ljubav prema ratu. Taj impuls prema konfliktu s drugim čovjekom, odnosno prema ratu, na djelu je kod velikog broja ljudi. Stoga je rat permanentna društvena institucija svih slobodnih zajednica, i pored činjenice da je najveći broj nacija najviše vremena u stanju mira. Premda ratove proglašavaju vlade, ratovi su rezultati akumuliranih strasti u ljudima. Zato, da bi se rat odbacio kao sredstvo rješavanja konflikata, potrebno je prije svega očistiti ljudska srca od otrova koji vode ratovima: od pretjeranog ponosa i straha, od zavisti, pohlepe, prezira i mržnje. Oni čine rat razložnim. Rat je okružen opsesijom tradicije, svetih knjiga, obrazovanja, mitova o junaštvu itd.

Pri tumačenju rata Russel posebno ističe moment straha, duboko usađenog u čovjekovu mentalnu strukturu. Strah je, po Russellovom shvaćanju, praiskonski teror koji čovjek nosi sa sobom iz džungle. On razlikuje strah kao emociju i strah kao racionalno predviđanje opasnosti. Dok je ovaj posljednji realan i kao mjera opreza do izvjesne mjere nužan, strah kao emocija, animalna reakcija i predrasuda je velika prepreka čovjekovom slobodnom razvoju. Iz straha nastaju mržnja i zavist, ali i podređivanje vođama u vrijeme opasnosti. Strah je, pak, duboko prirodna psihološka karakteristika čovjeka. On se manifestira u atmosferi ratne groznice iz koje rat neposredno nastaje, a koja, kao izraz straha, ima duboke korijene u povijesti, sve od divljaštva i barbarstva.

Na istoj liniji Russell tumači i rasni antagonizam, kao iracionalno nasljeđe koje potiče od naših animalnih predaka, jer je i njemu korijen u instinktivnom strahu od stranog i nepoznatog, koje se ne može procijeniti, pa stoga izgleda opasno. Upravo taj iracionalni strah, a ne hrabrost, u osnovi su svih progonitelja i tlačitelja (npr. Hitler).

Dosadašnja suradnja u društvu bila je gotovo potpuno temeljena na sili; sila je vladala čak i u seksualnim odnosima, jer su zarobljene žene uzimane u konkubinat. (Uopće, za podređenost žene muškarcu Russell nalazi razlog u jačim muškarčevim mišicama.) Tek od 1918. godine počinje postupna suradnja između žena i muškaraca. Ali, to je više posljedica tendencije da se sva moć koncentrira u rukama države: žene su se emancipirale od muškaraca u onoj mjeri u kojoj su i žene i muškarci postali robovi države. Otakako je nastala država, smatra Russell, čovjek je počeo činiti mnoge grozote, kao što su: rat, ropstvo, podjarmljenost žena, masovno uništavanje protivnika… Svemu tome Russell vidi kao primarne ne društvene uzroke, nego psihološku građu čovjeka, njegovu impulsivnu prirodu.

Običan čovjek ne može živjeti sretno bez natjecanja, jer je od njegovog nastanka to bio oblik njegovog života. Ali ta sklonost natjecanju može poprimiti manje štetne oblike u sportu, u znanosti, u umjetnosti… Zanimljivo je da niti odsutnost svih opasnosti ne znači automatski punu sreću za čovjeka, kojemu su, pored elementarne sigurnosti potrebne i – avanture. Stvaraoci utopija i socijalni reformatori, prema Russellu, redovito zaboravljaju da veliki dio ljudske sreće ovisi o aktivnosti, a samo mali ostatak da je sadržan u pasivnom zadovoljstvu.

Od nebrojenih čovjekovih želja (impulsa) glavne su želja za moći i za slavom, smatra Russell. Te dvije želje nisu identične, ali su vrlo srodne. Čak i kad ljudi dostignu priličan stupanj udobnosti, i pojedinci i zajednice teže daljem uvećanju svoje moći, odnosno bogatstva. To, međutim, nipošto nije ekonomski motiv. Moć, baš kao i energija, ima različite oblike: bogatstvo, naoružanje, vlast, utjecaj na javnost… Ipak, ljubav prema moći, premda je jedan od najjačih ljudskih motiva, vrlo je nejednako raspoređena te je ograničena raznim drugim motivima, na primjer: ljubavlju prema zadovoljstvu i lagodnosti, čak i ljubavlju prema suglasnosti.

U smislu Adlerove podjele na podređujuće i podređene tipove ljudi, Russell smatra oba tipa nepoželjnima, naročito u njihovim ekstremnim oblicima, te prednost daje trećem tipu, koji odbija i vodstvo i podređenost, ali se takvi ljudi teško uklapaju u društvo, te nalaze slobodu u samoći. Samo, nerijetko oni koji se povlače u samoću nisu iskreno indiferentni prema moći, nego su često nesposobni osvojiti je uobičajenim načinima.

Dosadašnji čovjekov konfliktni stav prema prirodi, prema drugom čovjeku i prema samome sebi, mora, prema Russellu, upravo s razloga čovjekova opstanka, iz kojeg se taj stav i razvio, biti zamijenjen sklonošću za suradnjom (s prirodom, s drugim čovjekom i sa samim sobom).

Russellova koncepcija moći naglašava ulogu impulsa, strasti, emocija, ličnosti, slučaja, forme, stihije i drugoga što je izvan bilo kakve povijesne zakonitosti. Russell je načelno odbacivao postojanje općih zakonitosti u povijesti, uključujući i teorije rasta i propadanja (u smislu pretjerane analogije s individualnim životom). Ipak, on primjećuje stanovito cikličko kretanje: rođenje, rast, opadanje i smrt – u imperijama i civilizacijama kao i u slučaju životinja u polju. Stare imperije Egipta i Babilona zbrisala je Perzijska imperija, Perzijanci su bili zbrisani od Makedonaca, Makedonci od Rimljana, Rimljani od Arapa i Teutonaca… Pri tome, nedvojben je stanoviti stalni napredak, posebno u dvije stvari: u unapređenju znanja i u rastu i širenju organizacija, naročito država.

Ipak, i znanost i države izvori su kako dobra tako i zla: znanost je učinila ratove destruktivnijima, a velike države – proširenijima. Jedini lijek za sprečavanje rata je stvaranje svjetske države ili superdržave, kadre da rješava međunacionalne sporove bez rata. No za to je, prema Russellu potrebna što veća povezanost ljudi na svim kontinentima te više ljudske solidarnosti. Russel, inače, nalazi da je demokratsko društveno uređenje, premda ne i savršeno i kompletno, ipak najbolje. Analizirajući propagandne, psihološke i edukativne uvjete kroćenja moći on se zalaže za princip objektivnosti informacija te za znanstveni pogled na svijet.

O suvremenoj civilizaciji, jednako kao i o dosadašnjoj povijesti, Russell nema visoko mišljenje, a budućnost je neizvjesna. Ipak, Russel misli da bi ljudi poučeni prošlošću, te svjesni suvremenih tendencija mogli izabrati sretniju budućnost. Da li će ljudi izabrati život ili smrt, sreću ili nesreću, ovisi o samim ljudima, drži Russell, a ne ni o kakvoj vanjskoj sili. Tendencije suvremene civilizacije vode kako dobru tako i zlu, strasti nas vode destrukciji, a inteligencija nas upozorava da bismo morali izabrati drugačiji način života, ukoliko želimo opstati. Sasvim je, međutim, neizvjesno, da li će uspjeti pobijediti razum ili će ovaj naš svijet završiti u katastrofi (kako je pretpostavljao Albert Einstein).

Ukazujući na granice i teškoće znanosti, Russell ipak ne vidi drugi način za zasnivanje istine i drugu osnovu za ljudska vjerovanja. On se svom snagom suprotstavlja pokušajima obezvređivanja znanosti, samo zato što na svom putu nije uspjela naći odgovore na još uvijek mnoga ljudska pitanja. Zalažući se za znanstveni stav u vjerovanju i djelovanju Russell se odlučno suprotstavlja svakom misticizmu. U znanstvenom mišljenju želje nemaju nikakvog udjela, te to olakšava sagledavanje objektivne istine, realnu orijentaciju u djelovanju i ostvarivanju sretnog života. Na žalost, uvođenje toga načina mišljenja napreduje vrlo sporo, jer je ljudima teže temeljiti svoje poglede na objektivnim dokazima nego na subjektivnim željama, odnosno nadama.

Znanost kao zadovoljenje intelektualne radoznalosti je vrijednost po sebi, ali ona je i izraz impulsa za moći, kada je primjenjujemo u proizvodnji. Međutim, upravo ta praktična strana i zabrinjava Russella, jer ljudi mogu s znanošću postupiti na različite načine. Ipak, on ne uzdiše za tzv. prirodnim životom (kao Lao Tse ili Rousseau). Russell zagovara znanstveni napredak, ali i ističe da znanstveni napredak sam po sebi nije dovoljan, te da je za stvarni napredak najbitnije napredovanje u mudrosti (pri čemu se misli i na intelekt i na emocije). Kako čovjek u svojoj biti nije racionalno biće, vrlo je važno da se odgojem, tj. obrazovanjem pobuđuju kod ljudi plemeniti ciljevi, plemenite emocije, konstruktivni (a ne destruktivni) impulsi.

Moderna tehnika dala je čovjeku nevjerojatno velik osjećaj moći, koji bitno utječe na njegov mentalitet. Moderni je čovjek toliko obuzet moću da se ne pita, kao antički čovjek, što je što, nego što se može od čega napraviti. Tako oslobođena ljubav prema moći potisnula je sve druge impulse, uključujući uživanje u ljepoti ali čak i roditeljsku ljubav. Dok je tradicionalna religija razvijala vjerovanje u čovjekovu ovisnost o Bogu, moderne ideje uzdižu čovjekovu beskrajnu moć. Ako se ljudi u međuvremenu ne promijene nabolje, te ne postanu plemenitiji, ljudski život može postati najgori od mogućih oblika života. Svjetska država u tom slučaju ne bi nimalo pomogla, nego upravo obratno. Vjerovanje da znanost sama po sebi donosi napredak, po Russellu je samo komotna iluzija XIX. stoljeća.

Stvarni napredak, u smislu stvarnog poboljšanja života, ovisi u prvom redu od samih ljudi, uvjeren je Russell. Treba, kaže on, mijenjati društvene institucije, odgojem, tj. obrazovanjem, poticati dobre strane čovjekove ličnosti, poticati kreativnost, ljubav, mudrost, i to uvjeravanjem i reformama, a ne revolucijama.

Russell je energično odbacivao silu (nasilje) kao sredstvo rješavanja društvenih pitanja, uključujući i ona međunarodna. On vidi izlaz iz začaranog kruga jedino u strpljivom aktivnom prosvjećivanju svih, od običnih ljudi na ulici do najodgovornijih državnika. On se u tom smislu ne oslanja ni na koju posebnu društvenu snagu, jer ona ne bi bila dovoljna garancija da će biti ostvareni principi humanizma i sretnog života na ovoj planeti punoj povijesnih naslaga mržnje, osvete i težnje za dominacijom nad drugima.

Moderna znanost i tehnika, odnosno tehnička civilizacija, smatra Russell, nosi sa sobom industrijalizam u ekonomici i povećanu organizaciju u cjelokupnom društvenom životu. Organizacijom društvo postaje jače, ali se umanjuje sloboda pojedinca, širi se sveopća uniformiranost. Nedvojbeno je da se industrijski svijet može održati samo uz još veću organiziranost nego što je danas imamo, ali ona treba biti samo sredstvo za bolji život, nipošto cilj po sebi. Postupci modernoga čovjeka determinirani su ne samo spontanim impulsima, nego i svjesnim ili nesvjesnim ujtecajem grupa kojima pojedinac pripada: kolektiva u kojem radi, sindikata, političke stranke, tiska, radija i televizije, škole, crkve i države – kao najdominantnije organizacije. Moderni je čovjek daleko manje individualan nego srednjovjekovni seljak ili zanatlija. Moderni čovjek sve više postaje rob države i njenog univerzalnog monopola. Država nadzire školu, sredstva masovnog komuniciranja, mladi dobivaju svoje ideale od holivudskih producenata nove religije obožavanja tehnike, bogatstva, moći, uspjeha, natjecanja, rivalstva…

Russell odbacuje princip individualne koristi ili zadovoljstva, koristi ili zadovoljstva pojedinca, kao ključni etički princip, inzistirajući na maksimalnoj sreći maksimalnog broja ljudi. On drži da nije moguća sreća pojedinca bez opće sreće. Ali, on je i protivnik neke apstraktne opće sreće, koja ne bi bila ujedno i sreća za pojedince koji čine konkretnu zajednicu.

Russellu je jasno da su moderne organizacije sa svojim izvršnim funkcionarima neminovne, ali je nevolja u tome što na njihovo čelo redovito dolaze ljudi vođeni ljubavlju prema moći. Protiv njihove moći pojedinac ne može ništa učiniti. Organizaciji se može suprotstaviti samo druga organizacija. Ali konflikti među organizacijama su vrlo opasni, to više što je veća njihova unutrašnja moć nad članovima. Država koja je iznutra despotska, biće i prema van ratoborna. Zato je važno maksimalno ograničiti kompetencije države u odnosu na pojedinca. Funkcije države su opravdane samo u mjeri pružanja potrebne zaštite prema unutra zakonom i policijom, a prema van – vojskom.

U suvremenim prilikama sloboda kao da je u opasnosti da nestane, ali Russell to ne smatra neizbježnim. Treba, po njemu, naći sredinu između željene pune slobode i realno ograničene slobode. U organizaciji u kojoj pojedinci sudjeluju sa živim interesom i u kojoj izvršni organi uživaju povjerenje, stanovito žrtvovanje slobode može biti podnošljivo. Premalo slobode u društvu dovodi društvo u stagnaciju, a previše u kaos. Važno je reći da je zadovoljenje fundamentalnih ljudskih potreba za hranom, pićem, zdravljem, odjećom, domom, seksom i roditeljstvom minimumom slobode, i onaj koji je lišen ma koje od ovih potreba nije slobodan, ma što se drugo uključivalo u pojam slobode.

Sloboda se ne može proširivati ukidanjem institucije vlasti, nego njenim ograničavanjem. Želje jednog čovjeka mogu biti potpuno suprotne željama drugog čovjeka, te bi anarhija, u stvari, značila slobodu za jače, a ropstvo za slabije. Sloboda ne znači pravo na vršenje presije nad drugim čovjekom, nego pravo da mislimo i da živimo kako izaberemo, s tim da to ne sprečava druge da čine isto. Princip slobode se svodi na jednostavnu mudrost i izreku: živi i pusti druge da žive!

Sve što je više od minimalnih potreba predstavlja komfor, te Russell smatra da je opravdano da se nekoga liši komfora kako bi se osigurale potrebe drugoga. Russell vidi jedino rješenje u demokraciji koja bi se oslanjala na znanost i u kojoj bi se sloboda pojedinca shvaćala kao „mogućnost za inicijativu“. Dakako, pored znanosti nužni su i moral, umjetnost, mudrost, plemenite emocije, pravične i efikasne društvene institucije – sve u službi dobre svrhe i ljudski opravdanog cilja.

Jednu od glavnih opasnosti u suvremenom svijetu Russell vidi u povećanju fanatizma. Suprotstavljeni fanatizmi izazivaju mržnju, sprečavaju slobodno istraživanje. Oni su u opoziciji prema znanstvenom napretku, oni progone suprotne poglede i sputavaju intelektualnu slobodu kao jednu od najvećih društvenih vrijednosti. Istina često nije prijatna nositeljima moći, i ako oni budu mogli sprečavati njeno otkrivanje i priopćavanje, uslijedit će novo mračno doba, poput onoga iza briljantnog razdoblja antike. Russell se najozbiljnije boji da bi bijela rasa mogla ponovno poći putem fanatizma kakav su kršćani preuzeli od Židova, vjerujući da je samo jedna religija istinita. Sada se tvrdi da je samo jedna ideologija istinita, ili samo jedan način života dobar, a da su svi drugi loši. U tome leži izvor netolerantnosti i velike opasnosti izbijanja rata.

Ljudi su skloni prihvaćati fanatizme, jer im oni daju osjećaje sigurnosti i suradnje u grupi, čiji su članovi udruženi temeljem oduševljenja za jednu stvar. Nasuprot fanatizmu Russel preporuča toleranciju, prije svega toleranciju u pogledima.

Ono što stoji na putu ozdravljenja nisu fizičke ili tehničke prepreke, nego zle strasti u ljudima, ljudskim duhovima: sumnja, strah, žudnja za moći, mržnja, netolerantnost…. Lijek je u ljubavi i suosjećanju. Svirepost, zavist, rivalstvo i traganje za iracionalnom sigurnošću dovele su čovječanstvo na rub katastrofe. Novi način života ne može biti uspješan tako dugo dok je to čisto intelektualno uvjerenje. On se mora duboko osjećati, duboko vjerovati, čak i u snu. Nedvojbeno ima stvari koje nije dobro činiti, ali najgori način da ih se izbjegava činiti je dati im etiketu grijeha, te ih tako učiniti neizdrživo atraktivnim.

Je li Russell bio socijalist? Premda nije prihvaćao ni jednu etabliranu socijalističku doktrinu, nego je nudio svoj koncept najboljeg uređenja društva, njega se bez sumnje može smatrati socijalistom. Bit njegova socijalizma čine sljedeći stavovi.

Profit kao ekonomska kategorija na određenom je stupnju razvoja bio društveno koristan, ali je danas štetan. Budući da kapitalist ne vodi računa o potrebama zajednice, nego o svom profitu, on je neminovno u sukobu s interesima zajednice. Osim toga jagma za profitom vodi iscrpljivajućem natjecanju, nemilosrdnoj konkurenciji i ekonomskom imperijalizmu, što se više jednostavno ne isplati.
Zahvaljujući modernoj tehnologiji danas je moguće s malo rada postići pristojan komfor. Russell drži da su četiri sata rada i potrebna i dovoljna za svakog zdravog čovjeka, i kad bi svi radili toliko, za sve bi bilo dovoljno dokolice. Na žalost u kapitalizmu i radnik i kapitalist žele duži radni dan, prvi da bi imao veću nadnicu, a drugi da bi imao veći profit, pri čemu nezaposleni ostaju praznih ruku. Je li to mudro? Što se tiče etike prema kojoj je radišnost vrlina, Russell je vidi kao etiku vladajućih za siromašne, robove, kmetove itd. Za civilizaciju je esencijalna dokolica, a ne rad. Bez stanovite dokolice čovjek je lišen najljepših stvari u životu.

Stalni strah od nezaposlenosti i neuspjeha u poslu, karakterističan za kapitalistički poredak, jedan je od uzročnika duševnih bolesti, a želja za bogatstvom je često samo izraz želje za nedostajućom sigurnošću. Stalna nesigurnost uzrokuje mnogo nesreće u svijetu. Raditi bi trebali svi koji su za rad sposobni, a nagrada bi trebala biti prema voljnosti za rad. 

Sustav odgoja i obrazovanja u kapitalističkom društvu je nepravedan i štetan. Kvalitetno obrazovanje imaju samo djeca bogatih, a talenti djece siromašnih propadaju. Russel drži da bi država trebala preuzeti na sebe troškove izdržavanja djece, te omogućiti udanim ženama rad izvan obitelji. Žene trebaju biti potpuno oslobođene ovisnosti o muževima. Umjetnici su u kapitalističkom svijetu poniženi jer rade za imućne pokrovitelje, koji su vrlo često neobrazovani. U modernom društvu širi se broj javnih ustanova i javnih službi, te je nad njima neophodna javna kontrola. Russell smatra da internacionalističko socijalističko društveno uređenje smanjuje vjerojatnost ratova, koji vrlo često imaju ekonomske motive. U kapitalističkom se društvu sve stvari mjere prema njihovoj uporabi, a trebalo bi ih mjeriti prema njihovoj pravoj vrijednosti.

Russell, dakle, doista preporučuje socijalizam kao najadekvatnije rješenje. Pri tome on ga ne povezuje s ovom ili onom društvenom snagom, nego ga preporuča svim klasama i svim pojedincima, odgovornim državnicima i običnim ljudima na ulici. Socijalizam koji Russell predlaže svojevrsni je kozmopolitski humanizam. Russell je pristalica socijalizma u razvijenim zemljama, koji bi se ostvario mirnim putem, uvjeravanjem i postupno. On osjeća simpatije za anarhizam, ali vidi ga samo kao ideal kojemu treba aproksimativno težiti, jer – kad bi se i ostvario – on bi se raspao za nekoliko godina.

Russell ne prihvaća marksistički socijalizam jer u njemu ima preveliku ulogu moć države. On je pristalica tzv. gildskog socijalizma, koji usvaja sve što je vrijedno u socijalizmu i sindikalizmu. Taj socijalizam nije za ukidanje države, ali je za njeno konzekventno smanjivanje. Tvornice bi, prema tom modelu, bile slobodne odlučivati o vlastitoj produkciji. Vlasnik je država, ali upravljaju gilde plaćajući državi rentu. Svaka gilda samostalno odlučuje o raspodjeli zarade, prema samostalno utvrđenim principima nagrađivanja. Gilda je proizvođač, a država je potrošač. Parlament predstavlja potrošače na geografskom principu, a gildski kongres proizvođače na industrijskom principu. Iznad njih je zajednički tribunal i proizvođača i potrošača, koji odlučuje o spornim pitanjima, utvrđuje cijene i poreze, on ima autoritet i vlast.

Russell smatra da bi jedan minimalni dio prihoda morao biti osiguran za sve, bilo da rade ili ne, a prihod preko tog minimuma išao bi onima koji su voljni angažirati se na poslu koji zajednica smatra korisnim. Kvalificiraniji ne bi trebali biti bolje plaćeni, jer je njihov posao zanimljiviji i privlačniji. Pravednije je bolje nagraditi one koji su voljni raditi manje prijatne poslove. Russell zagovara omogućavanje samouprave svagdje gdje je to moguće. Socijalizam koji je bio na djelu u XX. stoljeću

Russell je držao previše nestrpljivim, nadahnutim nestrpljivim idealistima, prorocima i reformatorima te je nalazio u njemu mnoge slabosti. Russell drži da su boljševici htjeli posao od nekoliko desetljeća i djelo generacija sažeti u nekoliko godina. Russell ne prihvaća Marksovu filozofiju i ekonomsku teoriju, odbacuje diktaturu proletarijata kao nedemokratsku, umjesto klasnog rata preporuča socijalističku promidžbu, a komunizam vidi kao svojevrsni fašizam, koji ograničava slobodu, paralizira napredak, njeguje mržnju itd. Ipak, Russell nalazi da i kod Marksa ima važnih istina.

Osnovni preduvjeti za stvaranje boljeg svijeta i života po Russellu su: 1. sprečavanje rata kao izvora nesigurnosti, straha od opće destrukcije, 2. uspostavljanje svjetske vlade koja bi jamčila mir i sigurnost te sprečavala podsticanje nacionalističkih strasti, nepovjerenja i mrženje među narodima 3. veliki posao educiranja ljudi u smislu tolerancije, kreativnosti i opće simpatije. Russell je duboko uvjeren da sve to treba i da je sve to moguće ostvariti u praksi borbe za bolji svijet, a jednom stvoreni bolji društveni uvjeti stvorili bi i nove karaktere ljudi, drugačije od današnjih.

Čovjek, prema Russellu, ne može ograničiti svoj pogled na vlastiti život, pa ni na samo svoju vlastitu zemlju, ili svoje vlastito doba, a da ne postane sterilan. Mi nismo samo pojedinci, mi smo i članovi vrste. Zato on procjenjuje narode i razdoblja ne samo po svakodnevnoj sreći njihovih pojedinačnih pripadnika, nego i po njihovom ukupnom doprinosu civilizaciji kao ukupnosti svih onih mentalnih vrijednosti koje dijele čovjeka od majmuna, a civiliziranog čovjeka od divljaka.

Russell je veliki protivnik religija uopće, a posebno religijskih moralnih dogmi. Za Russella je religija bolest rođena iz straha, a njen je izvor u ljudskoj bijedi. Ona je oličenje straha, mržnje i uobrazilje. Russell odbacuje religiju i sa znanstvenog i sa moralnog stajališta. Treba njegovati istinoljubljivost i dobrotu, ali prepreka prvome je u (religijskim) dogmama, a drugome – u vjerovanju u grijeh. Moralisti su, ističe Russell, dvije tisuće godina osuđivali čovjekovu težnju za srećom kao nešto degradirajuće i bezvrijedno, čime su samo svjedočili svoju mržnju na ljudski rod. Sreća je najviše dobro i smisao života, i ljudi moraju biti sretni da bi bili dobri. Da bi bili sretni ljudi se moraju osloboditi svega što čini život nesretnim: loših društvenih odnosa, loših navika, loših vjerovanja itd., te trebaju živjeti u skladu sa svojom prirodom, baziranom na kreativnim impulsima.

Russell stalno naglašava spontanu, prirodnu, instinktivnu radost, kao elementarnu, osnovnu (iako ne najvišu) vrijednost i sastavnicu sreće, zatim bezinteresno istraživanje istine, uživanje u umjetnosti, međuljudsku naklonost itd.

Russell se ne oslanja ni na koju političku organizaciju, društvenu klasu ili sloj, on apelira na sve ljude dobre volje – jednako na lordove i proletere, na anarhiste i boljševike, na svećenike i slobodne mislioce, na bijele i obojene.

Da bi pojedinac živio dobar život, on treba imati prije svega dobro zdravlje, dovoljan prihod (sredstva za život), sretne osobne odnose (prijateljstva, ljubav, djecu – ako ih želi, posao koji nije nezanimljiv, a za sve to je uvjet – dobar odgoj i obrazovanje.

Russell ističe da sreća ne dolazi niti sama od sebe, niti od prirode, niti od nekog nadljuskog bića: ona ovisi potpuno i isključivo od samih ljudi, od svakog pojedinca ali i od ljudske zajednice u cjelini. Sreću, stoga, ne treba čekati, nego je treba osvajati, i to na ovom svijetu i u ovom životu, ne sutra nego danas, ne negdje tamo – nego tu gdje jesmo.

IZ RIZNICE RUSSELLOVIH MISLI

Da je čovjek produkt uzroka koji nisu sadržavali predviđanje o rezultatima koji će se postići, da čovjekov postanak, njegov rast, njegove nade i strahovi, njegove ljubavi i vjerovanja nisu ništa drugo nego proizvod slučajnog grupiranja atoma, da nikakva vatrenost i heroizam, nikakva intenzivnost misli i osjećanja ne može sačuvati indiviudalni život s onu stranu groba, da su sav rad vjekova, sva posvećenost, sva inspiracija, sva podnevna svjetlost ljudskog genija osuđene na nestanak u ogromnoj smrti sunčevog sustava i da cijeli hram čovjekovog dostignuća mora biti neizbježno sahranjen na ruševinama razorenog univerzuma – sve ove stvari, iako ne sasvim nesumnjive, već su gotovo toliko sigurne da nikakva filozofija koja ih odbacuje nema nade održati se.

Postoje stvari koje znanost ne može tretirati, na primjer – sva pitanja vrijednosti: što je dobro a što loše (kao cilj). 

Ispravne želje su one želje koje mogu biti u skladu sa što je moguće više drugih želja, a pogrešne one želje koje mogu biti zadovoljene sputavanjem drugih želja.

Mudar čovjek misli o svojim nevoljama samo onda kad ima smisla o njima misliti, inače misli o drugim stvarima.

Mnoge se (čovjekove) nevolje mogu umanjiti shvaćanjem njihove beznačajnosti. 

Vrhovno moralno pravilo treba biti: Postupaj tako da proizvedeš radije harmonične nego disharmonične želje.

Dobar je onaj život koji je inspiriran ljubavlju, a vođen znanjem.

Ljubav je ne samo izvor slasti, nego je njeno odsustvo izvor boli.

Ljubav je prvi i najobičniji oblik emocije koji vodi prema suradnji.
Osjećajno i srdačno ponašanje prema drugim ljudima nije ugodno samo tim drugim ljudima, nego je i velik izvor sreće za čovjeka s takvim osobinama: on postaje predmetom opće ljubavi.

Jedan od glavnih uzroka odsustva (životnog) poleta je osjećaj da nas nitko ne voli, dok osjećaj da nas ljudi vole ohrabruje životni polet.

Ne možemo od drugih ljudi očekivati da misle o nama bolje, nego što mi mislimo o njima.

Što mi zovemo mišlju izgleda da ovisi o organizaciji veza u mozgu jednako kao što putovnja ovise o putovima.

Maksima da ljudska priroda ne može biti promijenjena, jedna je od onih dosadnih plitkosti, koje kod neznalica prikrivaju dubine njihovog vlastitog neznanja.

Cijeli naš život sagrađen je oko izvjesnog – ne tako malog – broja primarnih instikata i impulsa.

Samo ono što je na ovaj ili onaj način povezano s našim instinktima i impulsima izgleda nam poželjno ili važno.

Svako zadovoljstvo koje ne nanosi štetu drugima, dostojno je uvažavanja.

Naši motivi u dobročinstvima rijetko su tako čisti kao što mi zamišljamo da jesu.

Najveći dio aktivnosti čak i najplemenitijih ljudi ima u sebi nešto sebično, ali da nije tako – ljudski rod ne bi mogao opstati.

Nesumnjivo je da trebamo željeti sreću onih koje volimo, ali ne kao alternativu vlastitoj sreći.

Idealističke teorije nikada nisu toliko jake da bi mogle dovesti do velikih promjena, kada do velikih promjena dođe teorije koje ih pravdaju samo su prikrivene strasti.

Ne postoji moć bilo „razuma“ ili „vrline“, ili ma kako da se ona nazove, koja može izuzeti naš aktivni život i naše nade i strahove izvan područja koje je kontrolirano prvim pokretačima svih želja. 

Ono što uzdiže čovjeka iznad životinja je njegova mentalna sposobnost, koja je sa sobom donijela želje koje nisu čisto materijalne.

Uvijek kada prijeđemo granicu obitelji, vanjski neprijatelj je taj koji nam daje koheziju. 

Život bez avanture može lako postati nezadovoljavajući, ali život u kojem avantura uzme nekontrolirane forme, sigurno će biti kratak.

Od nebrojenih čovjekovih želja glavne su želje za moći i za slavom.

Ono što ljudi stvarno podrazumijevaju kada govore o borbi za opstanak, to je zapravo – borba za uspjeh.

Ono što suvremeni čovjek traži od novca, to je da mu donese još više novaca kako bi mogao da se razmeće, bliješti i pretekne one koji su bili s njim na ravnoj nozi.

Usvojeno je pravilo da je pametan onaj čovjek koji stekne mnogo novaca, a nitko ne voli da ga smatraju budalom.

Novac može povećati čovjekovu sreću, ali samo do izvjesne granice.

(Materijalni) uspjeh može biti samo dio sreće, i vrlo je skupo plaćen ako su mu za postizanje žrtvovani svi ostali (njeni) dijelovi.

„Zlatna sredina“ je često osporavana, ali u vrlo mnogim stvarima ona je točna.

Suvremeni muškarci i žene izgleda da su postali nesposobni za veća intelektualna uživanja.

Jedan od izvora nesreće, zamora i nervne napetosti sastoji se u nesposobnosti (suvremenih ljudi) da se zainteresiraju za bilo što što nije od praktične vrijednosti za njihov život.

Jedna od mana suvremenog visokog obrazovanja je u tome što je ono postalo previše upućivanje na stjecanje određenih znanja, a premalo na proširenje misli i osjećaja nepristranim pogledom na svijet.

Pripadnici inteligentne manjine trebaju nastojati međusobno se upoznati te uzajamno uživati u međusobnom druženju.

Sreća se uvećava druženjem s ljudima sličnih ukusa i sličnih mišljenja.

Naklonost u smislu iskrenog uzajamnog zanimanja dvaju osoba jedne za drugu, ne samo na korist konkretnih dviju osoba, nego sa zajedničkom težnjom k općemu dobru, jedan je od najvažnijih elemenata stvarne sreće. 

Glupa, puna predrasuda ili svirepa sredina zaslužuje da se (inteligentan) čovjek s njom raziđe.

Za sretan život neophodno je umjeti podnositi izvjesnu mjeru dosade, i to je činjenica o kojoj valja poučavati mladež.

Pod pretpostavkom da nije pretjeran, i nadosadniji rad je većini ljudi manje neprijatan od nerada.

Dosada koju čovjek osjeća u nužnom i nezanimljivom poslu nije ništa u usporedbi s dosadom koju čovjek osjeća kada ne zna što učiniti s vremenom. 

Razum i znanstvena narav duha potrebniji su svijetu no što su to ikada ranije bili, jer su srušena sva vjerovanja i navike koje su se oslanjale na iracionalne autoritete.

Znanost je uvećala čovjekovu kontrolu nad prirodom, te bi se zato moglo pretpostaviti kao vjerojatno povećanje čovjekove sreće i blagostanja, i to bi bio slučaj – kada bi ljudi bili racionalni, no oni su ustvari bezgranični u svojim strastima i instinktima.

Ljudi će postići moć da mijenjaju sebe, i oni će je neizbježno upotrijebiti, ali što će oni učiniti od ljudske vrste – ne usuđujem se proricati. 

Tako dugo dok ljudski život traje, sloboda će biti bitna za mnoge od najvećih dobara što nam ih naša zemaljska egzistencija može ponuditi.

Sloboda ima izvor u jednom od najelementarnijih čovjekovih instikata.

Za racionalni duh nije pitanje: da li hoćemo organizaciju ili ne, nego – koliko mnogo organizacije hoćemo, i gdje i kada i koje vrste?

Civilizirano društvo je nemoguće zamisliti bez visokog stupnja sputavanja spontanih impulsa, jer je spontani impuls u stanju postići samo najjednostavnije oblike društvene suradnje, a ne i one vrlo složene kakve zahtjeva moderna ekonomija.

Prednosti koje proizlaze iz organizacije tako su velike i tako očevidne da bi bilo apsurdno željeti povratak na ranije uvjete, ali oni koji su svjesni samo prednosti, skloni su previdjeti opasnosti koje su vrlo realne i vrlo prijeteće. 

Ako ljudski rod odluči sebi produljiti život, morat će učiniti vrlo drastične promjene u svom načinu mišljenja, osjećanja i ponašanja.

Najinteligentniji zapadni narodi izumiru.

Opasnost za intelektualnu slobodu veća je u naše dane, nego je bila i u jedno vrijeme od 1660. godine, ali ona više ne dolazi od kršćanske crkve, nego od vlada, koje su zahvaljujući modernim opasnostima od anarhizma i kaosa, naslijedile svetost koje je ranije pripadala svećeničkom staležu. 

Dio je znastvenog stava da tvrdnje znanosti ne pretendiraju na to da su sigurne, nego samo da su najviše vjerojatne na temelju prisutne evidentnosti. 

Važna činjenica sadašnjega vremena nije borba između kapitalizma i socijalizma, nego borba između industrijske civilizacije i humanosti.

Moralni napredak je ono što je potrebno: ljudi moraju naučiti toleranciju i izbjegavanje nasilja, ili će civilizacija iščeznuti u univerzalnoj degradaciji i bijedi.

Nije država, nego zajednica, široka svjetska zajednica svih ljudskih bića, sadašnjih i budućih, ono čemu trebamo služiti.

Nema konačnog zadovoljstva u njegovanju samo jednog elementa čovječje prirode na račun (svih) drugih, niti u tome da se svijet svede na sirovinu za veličanstvenost vlastitog ja.

Ljudi u modernom svijetu nisu sretni, ili bar to nisu u velikoj većini slučajeva.

Stvari koje su za čovjekovu sreću neophodne jesu: hrana, stan, zdravlje, ljubav, uspješan posao i poštovanje zajednice (bez tih stvari mogu biti sretni samo izuzetni ljudi), ali ljudi koji imaju spomenute osnovne stvari ili ih mogu postići a nesretni su – pate od neke psihološke smetnje.

Ozbiljnije psihološke smetnje možda spadaju u djelokrug psihijatra, ali u običnijim slučajevima može ih izliječiti kod sebe i sam pacijent, pod pretpostavkom da je u stanju zauzeti pravilan stav prema stvarima. 

Naklonost roditelja prema djeci i djece prema roditeljima može biti jedan od najvećih izvora sreće, ali su u našoj današnjoj zbilji odnosi između roditelja i djece u devet od deset slučajeva izvor nesreće za obje strane, a u devedeset devet o stotine slučajeva – izvor nesreće za bar jednu od dviju strana.

Količina zadovoljstava u životu modernog čovjeka nesumnjivo je veća nego u primitivnim zajednicama, ali se povećala i svijest da bi ta količina mogla biti daleko veća.

Kako bi izašao iz očajanja, civilizirani čovjek morao bi proširiti i svoje srce, kao što je proširio svoj mozak.

Pored (stalne) zabrinutosti jedan od najznatnijih uzroka nesreće (suvremenih ljudi) je – zavist.

Zavidan čovjek ne samo da želi i izaziva nesreću drugoga, on je i sam nesretan.

Zavidan čovjek umjesto da osjeća radost zbog onoga što ima, pati zbog onoga što imaju drugi.

Jedini lijek protiv zavisti je sreća, ali je nevolja u tome što je zavist sama po sebi strašan neprijatelj sreće.

Zavist je prisutna i u temeljima demokracije.

Namjerno ili iz nužde, ali većina suvremenika vodi život koji uništava čovjekove živce.

Kad prijeđe izvjesnu granicu, želja za uzbuđenjem je znak nastranog raspoloženja ili nekog nagonskog nezadovoljstva.

Kakvog smisla ima praviti sve ljude bogatašima, kad su i sami bogataši jadni?

Ma što mi mislili, mi smo stvorenja Zemlje, naš je život dio života Zemlje.

Tajna čovjekove sreće je u sljedećem: treba koliko je to god moguće proširiti područja svoga zanimanja te se na stvari i osobe koje čovjeka zanimaju reagirati što više prijateljski, a što manje neprijateljski.

Život je prekratak da bismo se mogli zainteresirati za sve, ali je dobro biti zainteresiran za toliko stvari koliko može ispuniti naše dane.

U dobrom životu treba biti ravnoteže među aktivnostima, te nijedna ne treba uzeti toliko maha da smeta drugima.

Ako želimo da naši ukusi i želje budu izvorom sreće, oni trebaju biti u skladu sa zahtjevima zdravlja, s naklonostima onih koje volimo i s poštovanjem društva u kojem živimo.

Čovjekova sreća ovisi dijelom o vanjskom svijetu, a dijelom o samom čovjeku.

Da bi čovjek bio sretan, naročito kada mu prođe mladost, važno je da sebe vidi ne kao izdvojenu jedinku čiji će dani ubrzo doći kraju, nego kao dio životne rijeke koja teče od prvog sjemena do daleke i nepoznate budućnosti. 

Svijet koji moramo tražiti je svijet u kojem će biti živ kreativni duh, u kojem će život biti avantura puna radosti i nade, koji će se više temeljiti na gašenju nego na neograničenom oslobađanju želje da zadržimo ono što posjedujemo ili da uzmemo ono što posjeduju drugi, to mora biti svijet u kome će naklonost imati slobodu igre, u kojem će ljubav biti očišćena od instikata za dominacijom, u kome će svirepost i zavist biti odstranjeni srećom i nesputanim razvojem svih instikata koji čine život i ispunjavaju ga duhovnim užicima; takav svijet je moguć, on samo čeka ljude da ga stvore.

Oni koji nalaze zadovoljstvo u građenju postižu veće zadovoljstvo, nego što ga ljubitelji rušenja mogu naći u rušenju.

Bolje je ne činiti ništa, nego činiti štetu.

Sretan život je u velikoj mjeri isto što i – dobar život.

IZVORI:
B. Rasel NAUKA I RELIGIJA, “Svjetlost” , Sarajevo 1976 .
B. Rasl OSVAJANJE SREĆE, “Minerva”, Subotica – Beograd 1982.

Izvor:web.archive.org

---

---

Priredio: Bora*S

---

ŽENA TREBA DA OHRABRI MUŠKARCA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________

Ako pokažete osobi da vam se sviđa, nećete izgubiti na vrednosti, već ćete samo pokazati da imate dobar ukus, istice uvaženi psihoterapeut dr Zoran Milivojević

Zbog čega je tako teško postalo naći pravog partnera, koje su najčešće greške žena u emotivnim odnosima i zašto savremeni muškarci izbegavaju emotivno vezivanje, otkriva dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, autor „Formula ljubavi”, kao i niza drugih knjiga o najvažnijim odnosima na svetu – muško-ženskim.

Zbog čega najčešce dolazi do ljubavnih nesporazuma?

Žene su 80 odsto naših klijenata. One se ne ustežu da traže pomoć, za razliku od muškaraca, koji gaje različita uverenja, kao što su: „Onaj ko je pametan, sam ce rešiti problem” ili „Psihologe traže samo slabići”.

Generalno gledano, postoje dve vrste problema zbog kojih se najčešce dolazi kod psihoterapeuta: prvi – namera da se reše česti konflikti parova koji vec žive zajedno i drugi – nemogućnost da se pronađu odgovarajući partneri. Ponekad osoba ima takva očekivanja koja teško ko može da ispuni. Zato se i javlja nezadovoljstvo.

Da li je onda osnovano poređenje da su muškarci sa Marsa a žene sa Venere?

Sve je manje razlika koje potiču iz nekadašnjih polnih uloga. Već od šezdesetih godina 20. veka takva podela nema funkciju, jer ima muškaraca koji su, uslovno rečeno, „ženstveniji” od žena i obratno. Kultura sve više ide ka androginiji, odnosno ka stvaranju muško-ženskog karaktera, tako da se razlike brišu. Naučno je potvrđeno da muškarcima u zapadnoj kulturi opada testosteron, što se povezuje sa masovnom upotrebom pesticida. Sa druge strane, devojčice ranije ulaze u pubertet. Zbog toga se može zaključiti da neki ljudi nisu ni sa Marsa, ni sa Venere, već da dolaze sa Saturna.

Zbog čega se savremeni muškarci sve manje udvaraju i preuzimaju doskora ženske uloge, postaju pasivni, neodlučni i čekaju da im se udvaraju žene?

Žene u poslovnom domenu sve više pokazuju odlučnost, energičnost, odgovornost, a privatno žele da im se muškarci udvaraju. To može pomalo da zbuni muškarce jer ne prepoznaju jasne signale da li da krenu u akciju ili da budu pasivni. Sa druge strane, uvreženo je shvatanje da ako žena pokaže muškarcu da joj se dopada da će on misliti da je „laka”. Mi ih učimo da će osoba, ako joj pokažete svoju naklonost, misliti da imate dobar ukus.

Ljudi vole kada se drugima sviđaju, čak i ako im oni nisu dragi. Zato žena treba da ohrabri muškarca pogledom. Onda kada je pogled uzvraćen, trebalo bi da se nasmeje, što muškarcu daje jasan znak da postoji interesovanje sa njene strane. Jer žene koje se stide, koje u sebi imaju ranjivu devojčicu, upućuju signale koje muškarci ne prepoznaju kao takve. Na primer, žena se žali da joj nije uzvraćena naklonost muškarca koji joj se dopada. Mi je pitamo da li mu je pokazala da joj se sviđa, a ona odgovara: „Naravno, pozvala sam ga da mi pomogne da popravim kompjuter!” Muškarac je dešifrovao njene signale na drugi način i zato nije došlo do uzvraćene emocije.

foto: Politika

 Zašto veliki broj muškaraca ne želi da se emotivno veže?

 Postoje tri razloga. Prvi je iskustvo iz primarne porodice, u kojoj su gledali kako se mama i tata stalno svađaju. Zato su zaključili da je zajednicki život pun nesporazuma i obmana.

 Drugi razlog je usmerenost kulture ka uživanju. Ne žele da odrastu, jer misle da će im život biti preozbiljan i naporan i zato žele da budu večiti mladići. A vezati se za nekoga i imati decu definitivno je znak odrastanja.

I, treci razlog je precenjivanje seksa. Na žene se gleda kao na seksualne objekte, koji stalno moraju da izazivaju želju za strašcu i seksom, a priroda ljudskog odnosa je da to može da bude samo u prvih nekoliko meseci. Ako seksualnost nije praćena emotivnim vezivanjem, onda se vrlo brzo seli na drugu osobu. I tako u beskraj.

 Zbog toga takvi muškarci dočekaju 50–55 godina vrlo usamljeni, kada više nisu seksualno poželjni. Takođe, zbog visokih kriterijuma, nije mali broj žena koje nisu uspele da pronađu partnera, a u godinama su kada im otkucavaju poslednji minuti biološkog časovnika. Nisu srećne ni one žene koje imitiraju muškarce, menjajući često partnere.

Seks bez emocionalnog vezivanja nema taj kvalitet koji ostvare osobe koje u seksualnom odnosu izražavaju duboku emotivnu pripadnost.

Da li postoji univerzalna formula ljubavne sreće?

Mi smo, kao civilizacija, ljubavne odnose prilično zakomplikovali. Ono šta je ljubav (emocionalno vezivanje, osećanje da vam je neko važan i da imate osećaj pripadnosti), generalno gledano, nije ništa posebno. Svako ima pravo da voli i da bude voljen.

Dokumentarni filmovi o primitivnim plemenima najbolje pokazuju kakva je ljubav bez kulturnih konstrukcija. Mi smo od ljubavi napravili centar uživanja – romantičnog i seksualnog – i to prvo u literaturi a onda i na filmu. Upili smo predstave o ljubavi, koja treba da nas usreći, izazove ekstazu i koja će da traje do kraja života.

Ako se tome još doda predstava o podeli polnih uloga, postaje teško verovatno da nađemo partnera koji će se uklopiti u takve predstave. Posledica svega toga jeste sve više razočaranih ljudi.

Grad je pun izuzetnih mladih žena koje su same jer ne mogu da nađu muškarca koji bi želeo da se veže, jer on ne veruje u ljubav. Konačan ishod je sve manje dece i stvaranje zatvorenog civilizacijskog kruga. To je dovoljno alarmantan razlog da počnemo da se menjamo.

Intervju POLITIKA: Žena treba da ohrabri muškarca [objavljeno: 06/03/2009]

Intervju: dr Zoran Milivojević/Intervju vodila: Zorica Karanović
Izvor:milivojevic.info

____________________________________________________________________________________

FORMA I KOMPOZICIJA REALNOG ŽIVOTA …

TAMOiOVDE_____________________________________________

  Anri Kartije Breson, francuski fotograf, kojeg smatraju ocem moderne fotografije i foto žurnalizma.

Bio je među prvima koji su počeli da fotografišu fotoaparatima koji su koristili 35 milimetarki film.

Pomogao je i direktno uticao na formiranje i razvijanje tzv.,,ulične fotografije,,, odnosno fotografije koja odslikava realni život.

Ovaj stil uticao je i idalje utiče na mnoge fotografe širom sveta.

  Kartije Breson rodjen je 22.avgusta 1908.godine u mestu Seine-et-Marne u Francuskoj. Njegov otac je bio bogati tekstilni magnat i preduzetnik, a porodica njegove majke bila je takodje vrlo imućna, jer su se bavili uzagajanjem, proizvodnjom i preradom pamuka, a posedovali su i ogromne količine zemlje u Normandiji. Upravo zbog ovoga Kartije nije morao da se brine za svoju budućnost i egzistenciju. Porodica mu je pružala punu podršku u bavljenju fotografijom i sa moralne i sa materijane strane. Ovo mu je omogućilo da se slobodnije i nezavisnije bavi fotografijom od većine fotografa tada.

  Nakon besuspešnih pokušaja da se bavi i studira muziku, Kartije je počeo da se bavi slikarstvom, tj. da uči slikarstvo, prvenstveno ulje na platnu, kod talentovanog pariskog slikara Luisa. U toku 1927.godine, Kartije upisuje prestižnu privatnu slikarsku školu Lot, koju drži kubista i vajar Andre Lot. Ovde se Kartije Breson zainteresovao i za remek dela Renesanse uz dotadašnje intersovanje za modernu umetnost.

  Učenje i rad u Lot akademiji, pomoglo mu je da shvati i reši probleme koji su ga mučili po pitanju forme i kompozicije u umetnosti, naročito u pogledu fotografije. Tih godina počinje fotografska revolucija pod parolom: ,, Srušite tradiciju! Fotografišite stvari onakvim kakvim jesu! ,,.

Ideje pokreta Surealizam su bitno uticale na Kartijea, posebno na početku njegove karijere.

  Krajem 30-tih godina , dvadesetog veka, Kartije Breson je diplomirao engleski jezik i književnost na Univerzitetu Kembridž. U potrazi za avanturom, odlazi u Obalu Slonovače gde se bavi lovom. Loveći sa lokalnim stanovništvom, znatno je unapredio svoje lovne tehnike što će mu kasnije, kako je rekao, znatno pomoći u bavljenju fotografijom. Nakon povratka u Francusku, produbljuje svoju saradnju sa pokretom Surealizam.Fotografija koja će mu umnogome tada prometniti život je fotografija madjarskog fotografa Martina Munkaša, na kojoj au siluete tri afrička dečaka koji trčeći ulaze u jezero Tanganjika.Ta fotografija inspirisala ga je da prekine da se bavi slikarstvom i da se potpuno posveti fotografiji. Kako je jednom prilikom naveo, tada je shvatio da fotografija može da namesti ili popravi večnost u samo jednom trenutku.

  Tada je nabavio fotoaparat Lajka sa 50 milimetraskim objektivom kojom će fotografisati najveći deo svoje karijere. Za ovaj aparat izjavio je da mu je kao nastavak oka i da mu pruža mogućnost da ,,zaustavi,, svet i fotografiše ga u aktuelnoj brzini i transformaciji. Baveći se fotografijom Kartije je obišao svet i fotografisao Berlin, Brisel, Varšavu, Prag, Budimpeštu i Madrid. Prvu izložbu imao je 1932. godine u galeriji ,,Džulijen Levi,, u Njujorku, a potom i u Ateneo klubu u Madridu.

Kartije Breson 1934 .godine upoznaje poljskog fotografa Dejvida Sejmora, poznatijeg  kao Chim, a potom i čuvenog Roberta Kapu. Njih trojica su početkom 30-tih godina delili studio i blisko saradjivali. Robert Kapa je tokom tih godina bio mentor Kartije Bresonu i promenio mu poglede na fotografiju i fotografisanje. Učio ga je i savetovao da prestane sa striktnim bavljenjem umetniškom fotografijom nego da postane fotoreporter koji će tražiti dogadjaje i fotografisati ih. ,, Nemoj da ostaneš samo u okviru umetničke fotografije i surealizma. Budi fotoreporter! Pokreni se! ,, , bio je presudan savet koji je Kartije Breson dobio od Roberta Kape. 

Prvi zadatak koji je Kartije Breson imao kao fotoreporter bila je sahrana kralja Džordža VI za francuski nedeljnik Regards.

  Kada je počeo Drugi Svetski rat, Kartije Breson se priključio francuskoj vojsci kao kaplar u filmskoj i foto jedinici. Tokom bitke za Francusku 1940. godine, Kartije je bio zarobljen i proveo je 35 meseci u logoru za ratne zarobljenike gde je obavljao najteže poslove. Njegov treći pokušaj bekstva iz logora bio je uspešan. Neko vreme nakon toga se krio na jednoj farmi sve dok nije nabavio lažna dokumenta koja su mu omogućavala da se vrati u Francusku. Nakon povratka Kartije Breson je bio ilegalac i pomagao je ostalim zarobljenicima koji su uspeli da pobegnu.

Takodje je sa ostalim fotografima tajno dokumentovao okupaciju Francuske,ali i borbe za oslobodjenje i samo oslobodjenje. Godine 1943., Kartije je iskopao svoju čuvenu Lajku, koju je zakopao nedaleko od mesta gde je bio zarobljen tokom bitke za Francusku.

  U proleće 1947. godine  Kartije Breson zajedno sa Dejvidom Sejmorom, Robertom Kapom, Džordž Rodžerom i Vilijamom Vandivertom, osnovao je Magnum Photos. Osnivači su podelili zadatake  i delove sveta na kojima će raditi,medju sobom. Kartije Breson je otišao u Indiju i Kinu. Medjunarodno prizanje i slavu stekao je za fotografije Gandijeve sahrane i za fotografije završne faze Kineskog gradjanskog rata. U to vreme fotografisao je poslednje preživele carske evnuhe u Pekingu, neposredno pre nego što su grad osvojili komunisti.

  Kartije Breson je 1952.godine objavio knjigu pod nazivom ,,The Decisive Moment,, u kojoj je bilo 126 fotografija sa Istoka i Zapada. Naslovnu stranu knjige uradio je čuveni Anri Matis. U predgovoru knjige Kartije je citirao jednu filozofsku misao iz 17.veka :  ,, There is nothing in this world that does not have a decisive moment,,.

  Upravo je ova knjiga bila lajtmotiv mnogim fotografima širom sveta i odredila jedan potpuno nov pravac u fotografiji, tzv. ,,fotografije trenutka,,. Kartije Breson je tokom svoje karijere najviše i najduđe koristio 35 milimetarski fototaparat Leica sa objektivom od 50 milimetara. Često je oko aparat vezivao crnu traku da bi aparat bio što manje uočljiv i da bi on što mirnije i neopaženije radio.  Tokom godina razvio je svoj jedinstven i prepoznatljiv stil fotogafisanja. Nikada nije koristio blic, jer je smatra da je to, kako je jednom izjavio ,, u najmanju ruku nepristojno… ,,. Verovao je da se fotografija planira i stvara u tražilu fotoaparata, a ne u laboratoriji i mračnoj komori. Svoje fotografije je izradjivao isključivo u punom formatu bez korekcija i tzv. ,,kropovanja,,.

Sve fotografije je radio u crno beloj tehnici.

U svojoj karijeri napravio je svega nekoliko fotografija u koloru kojima je bio vrlo nezadovoljan i večinu svojih kolor fotografija je uništio. 

  U intervju za Washington Post 1957.godine, o svojoj tehnici i stilu rada, izjavio je: ,, Fotografija nije kao slikarstvo. U fotografiji postoji kreativno deljenje te sekunde kada napravite fotografiju. Morate svojim očima videti kompoziciju i detalje ispred vas koji vam se nude i morate imati intuiciju,da osetite kada da stisnete okidač fotoaparata. To je trenutak kada je fotograf  kreativan. Trenutak! Kada ga jednom propustite, nestao je zauvek! ,,.

Kartije Breson je verovao da u fotografiji i najmanja stvar može biti ogromna. Mali detalj može biti lajtmotiv.

  Bavljenje fotografijom Bresona je odvelo širom sveta. Boravio je u Kini, Meksiki, Indiji, Americi, Japanu, Sovjetskom savezu. Bio je prvi zapadni fotograf koji je mogao slobodno da fotografiše u posleratnoj Rusiji.

   Kartije Breson je prestao da se bavi fotografijom početkom 70-ih godina. Svoj čuveni fotoaparat  Lajka držao je zaključanu u sefu svoje kuće.

Nakon povlačenja iz sveta fotografije, Breson se vratio crtanju i slikanju. Prvu izložbu svojih crteža imao je u galeriji Karlton u Njujorku 1975.godine.

  Čuveni fotograf,koji je imao neponovljiv stil i koji je stvorio novi pravac u fotografiji, Anri Kartije Breson, umro je 3.avgusta 2004.godine u svojoj kući u mestu Monthustin u Francuskoj. Više od tri decenije ovaj fotograf pratio je dokumentovao, za magazin Life ali i druge prestižne novine, neke od najznačajnijih događaja i ljudi u istoriji, kao što su Španski gradjanski rat, Drugi svetski rat, oslobodjenje Pariza, Kinesku revoluciju,ubistvo Mahatme Gandija, studentske nemire u Parizu 1968.godine, ali i neke od najznačajnijih ljudi  iz sveta umetnosti, kulture i politike, među kojima su Albert Kami, Pablo Pikaso, Anri Matis…

  Njegova najpoznatija fotografija oko koje je i nastao čitav pravac u fotogarfiji i umetnosti generalno, bila je ,, Behind the Gare St. Lazare,, koja je umnogome promenila njegov život,ali i fotogarfiju generalno.

Od svih kadrova u životu i karijirei, ovaj je verovatno bio najvažniji za Anri Kartije Bresona.

  Zajedno sa ženom i ćerkom, Kartije Breson je 2003,godine osnovao fondaciju koja nosi njegovo ime i bavi se očuvanjem njegovog nasleđa i širenjem ideje.

bauk-online.net

---

 

Henri Cartier-Bresson

---

Izvor fotografija: pleasurephotoroom.wordpress.com

---

---

Priredio: Bora*S

FRANCUSKO I SRPSKO NEBO…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

NAJVEĆI CRTEŽI SVIH VREMENA

Slikar, akademik i nosilac francuskog Ordena viteza Legije časti VLADIMIR VELIČKOVIĆ, rođen je na današnji dan 1935. godine.

Veličković je završio arhitekturu u Beogradu. Bio je učenik Krste Hegedušića u Zagrebu. Od 1966. godine živi i radi u Francuskoj. Redovni je profesor Likovne akademije u Parizu.

Imao je oko 250 samostalnih izložbi u galerijama i muzejima širom sveta. Pariski Bobur mu je otkupio šest crteža za svoju stalnu zbirku. Izlagao je u Galeriji SANU u Beogradu 1986, povodom prijema za člana Akademije i 2002. godine.

Ušao je u svetsku antologiju „Najveći crteži svih vremena“. Monografija o slikaru kod nas je objavljena 1987. godine. Dobitnik je nagrada“Oktobarskog salona“, „Velikog pečata“ Grafičkog kolektiva, „Politikine“ i „Herderove“ nagrade, kao i  najvećeg francuskog priznanja za kulturu „Ars et Letres“.

Član je Francuske akademije lepih umetnosti. Njegovo slikarstvo odlikuje veliki format, preciznost crteža, preokupacija ljudskom figurom u pokretu, anatomija i kolorit koji ide od crne i bele do crvene boje. Predmet njegovog interesovanja je dramatičnost življenja, stradanje i uništavanje kao likovna filozofija i pogled na svet. Slika nasilje, surovo prikazuje obezglavljene, proganjane ljude u očajničkom, bezuspešnom bekstvu od neprijatelja.

Izvor: www.rts.rs

---

Srpski i francuski akademik i slikar Vladimir Veličković priča za Telegraf o odrastanju na Dorćolu, ljubavi prema Crvenoj zvezdi, ulasku Srbije u EU i razlici između francuskog i srpskog neba

SLIKAR VLADIMIR VELIČKOVIĆ: Srbiji ne treba ulazak u EU, ako mora da se ponizi!

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic

  Pre susreta sa akademikom Vladimirom Veličkovićem, slavnim beogradskim “medialistom” koji ceo život savršeno balansira između poetske fantastike i nadrealizma razmišljam o tome kako je stvarao remek-dela s kojima ćemo se uskoro “sresti”.

Vidim ga pod staklenim krovom pariskog ateljea na rubu Pariza. Zarobljen je ispod parčeta, kako sam voli da kaže “teškog” francuskog neba. Ateljeom od 500 kvadrata, na čijem je mestu svojevremeno bila fabrika, odjekuju zvuci sa radija. Dinamično se smenjuju najnovije vesti iz politike i kulture sa standardima Ele Ficdžerald dok Veličković strpljivim potezima završava krila centralnog simbola na svojim slikama – grabljivog crnog gavrana.

 Baš tako. Nakon 60-ih godina gavran se ponovo vratio na Veličkovićeva impozantna platna – na njih 38, koliko je posle pauze od deset godina izloženo u galeriji SANU, baš kao i na 31 crtež izložen u galeriji “Cepter”.

Sudeći po onome što vidimo na izložbi sasvim prikladno nazvanoj “Let i krik”, zaključujemo da je srpski (i francuski) akademik ostao veran apokaliptičnom vizionarstvu. Zajedno sa njim komentarišemo za njega tako karakteristične morbidne prizore destrukcije u kojima je ljudska figura predmet zastrašujuće torture.

Iako svesna toga da ne voli da se na njegovim slikama traži religijski kontekst, ipak ne mogu da ostanem imuna na prvi utisak. Činjenicu da me raspeća neodoljivo asociraju na Hrista.

Foto: Milena Đorđević

– Ovaj izbor teme je nešto što je permanentno prisutno u istoriji ove civilizacije. Raspeće je pre svega ilustracija violentnog, agresivnog i bolnog čina, koji je suština onoga što čovek radi čoveku – objašnjava u hodu Veličković dodajući da ga ne čudi što nam je to bila prva socijacija.

U više navrata ste objasnili da je gavran, koji se nakon 60-ih, ponovo pojavljuje kao dominantan motiv na vašim slikama zapravo personifikacija grabljivog vremena u kojem živimo. No, ima li taj vaš gavran bar jednu osobinu sa kojom biste mogli da se identifikujete?

– Jedino što bih od tog mog gavrana voleo da preuzmem je da mogu da poletim. Mislim da je suvišno dodavati da bih za razliku od njega leteo sa sasvim drugačijom funkcijom (smeh). Ovaj gavran je klasična personifikacija vremena u kojem živimo, a koje ima sve moguće nekrofilske karakteristike.

Rodili ste se u Beogradu uoči Drugog svetskog rata. Kako je tada izgledao Beograd. Ko su bili apostoli ulice u kojoj ste odrasli?

– Rođen sam na Dorćolu. Tamo sam proveo čitavo detinjstvo, koje je podsećalo na ono Molnarovih junaka iz knjige “Dečaci Pavlove ulice”. Od malih nogu sam bio zatrpan knjigama i papirima. Otkad znam za sebe nešto sam crtao, pomno posmatrajući sve detalje oko sebe. Inače važio sam za ambicioznog dečaka. Bio sam uvek odličan đak. Čak sam i Arhitektonski fakultet, koji sam upisao na savet oca završio na vreme. Interesantno je da sam samouk slikar. Nikada nisam pohađao ni kurs slikanja. Kada bacim pogled unazad, čini mi se da sam ličnost izgradio sa sopstvenom željom i ambicijom.

Važili ste za dobrog momka. No, moram da vas pitam da li vas je ikada privlačila “dorćolska boemija”? To je morate priznati prilično izazovna tema za slikare?

– U jednom trenutku sam shvatio da mi je boemija, koja je u to vreme bila dosta prisutna u Beogradu, bila totalno strana! Istina, boemija sama po sebi može da bude veoma atraktivna i zabavna… No, nikada nisam imao želju da se pod uticajem, a po pravilima generacije priključim tom ponašanju. Od vajkada sam voleo da radim konstruktivnije stvari. Svaki slobodan trenutak koristio sam da se nagnem nad parčetom papira i do detalja proučavam kako su svoj posao radili majstori renesanse – Leonardo, Mikelanđelo, Goja, Rembrant. Oduvek sam ih zvao svojim učiteljima. 

Foto: Tanjug/AP

To znači da ste preskočili i čuvene gradske žureve 50-ih, brze vožnje automobilima, ludovanje za amerčkom kinematografijom?

– Ja se sećam velikog slavlja kada nam je stigao telefon u kuću (smeh)! Na žureve nisam išao, jer ih i nije bilo toliko u moje vreme. Oni su tek stigli sa generacijom iza mene. A, prvog filma, koji sam gledao u bioskopu sećam se kao da sam ga juče gledao. Bilo je to za vreme okupacije. Davao se, razume se, crno-beli film “Baron Minhauzen” u donjoj sali hotela “Palas”. Sećam se scene kada junak izleće sa đuletom iz topa (smeh)… Bili su to najsavremeniji specijalni efekti u to vreme. Sa kakvim sam samo ushićenjem gledao taj film!

Bilo vam je svega 16 godina kada ste se prijavili na konkurs afirmisanih slikara u “Cvjeti Zuzorić” ne pominjući svoje godine. Šta ste naslikali na toj slici?

– Bio je to neki pejsaž. Nisam naznačio koliko imam godina, i tako sam prošao taj konkurs na koji su se mahom prijavili etablirani slikari. Upravo sa te izložbe mladih slikara Srbije vodi se moja prva javna aktivnost i prva bibliografska jedinica. Interesantno je da sam nakon nje bio primećen kao kolorista, što je apsurdno!

Foto: Tanjug

Kako je izgledalo vaše snalaženje kada ste 14 godina kasnije takoreći “na neviđeno” otišli u Pariz? Da li vam se dešavalo da ostanete na ulici bez dinara u džepu?

– Nikada. Zaista, nikada nisam imao nikakvih problema. Neke stvari koje pritom nisu zavisile samo od mene dešavale su se jedna za drugom, i to u najpozitivnijem mogućem smislu. Da li su neke zvezde intervenisale u svemu tome, ili je to bila moja zasluga, to već ne bih znao da vam kažem. Samo mogu da dodam: Hvala bogu na tome, jer nisam ni milimetar morao da skrenem sa svog puta. Rekao bih da je taj put začuđujuće glatko išao. Skoro po matematičkom redu!

Svojevremeno ste izjavili da vam je žao što niste naučili da svirate klavir i govorite engleski. Da li ste listi neispunjenih snova u međuvremenu dodali još nešto?

– Ostao sam veran tim dvema neostvarenim aktivnostima. Recimo da je sada već kasno da počnem da ih upražnjavam.

Izjavili ste i da biste se zaprepastili ako biste u svom kupatilu naišli na Botičelijevu Veneru? Zar vam nije palo na pamet nešto drugo, a ne da biste se samo zaprepastili?

-Pa da mi miš izleti iza nekog ormara zaprepastio bih se, a kamoli da u svom kupatilu ugledam Botičelijevu Veneru (smeh). Doduše, moram da dodam da bih bio prijatno zaprepašćen!

Vlada-Velickovic-slika-Foto: Telegraf

Koja knjiga vam stoji pored kreveta?

– U krevetu ne čitam, već isključivo spavam! Pritom moram da dodam da se svojski trudim da spavanje svedem na najmanju moguću meru. Poslednja knjiga, koju sam pročitao i stoji mi i dalje na natkasni je “Autobiografija o drugima” Borislava Mihajlovića Mihiza. Nije reč samo o uspomenama jednog od najvećih srpskih kritičara. Mihiz piše precizno i duhovito sa izvesnom dozom cinizma o svojoj mladosti u Sremu, ratnim vremenima, drugovanju sa Dobricom Ćosićem, Veljkom Petrovićem, Mićom Popovićem, Dejanom Medakovićem. Ova knjiga me vraća u neko vreme, koje mi je poznato. Vreme kada sam kao dečak iz prikrajka posmatrao generaciju stariju od mene, kojoj sam se divio. Vinovnike promena ne samo na likovnom već i drugim društvenim planovima.

Da li možete u tom smislu da kažete, recimo “da smo u tom trenutku skrenuli desno umesto levo, sve bi bilo drugačije”?

– Slušajte, mislim da se nešto što se prelomilo ’48 godine, pozitivno odrazilo na funkcionisanje jednog društva, koje je doživelo velike promene. Bio je to jedan hrabar gest, da se na neki način eliminiše nešto što je bio mogući diktat, kako politički tako i kulturološki. Tako da smo izbegli priklanjanje nečemu što se zvalo socijalni realizam. Za dlaku smo izbegli vrstu moguće stagnacije i nerazvijanja onoga što je posle rata u normalnim uslovima trebalo da se razvija. Ti normalni uslovi su na neki način, ne potpuno, ali bar delimično bili omogućeni.

Foto: AP

Opišite mi do detalja vaš atelje u Parizu.

– Moj atelje ima površinu od 500 kvadrata. Rekao bih, sasvim odgovarajuću formatu mojih slika. Nalazi se na rubu Pariza na mestu gde je svojevremeno bila fabrika. Ulaz je sa ulice, a krov je izrađen od staklenog crepa, te je ceo osvetljen prirodnom svetlošću. U njemu sam po ceo dan. Radim stojeći. Često ne sedam ni kada jedem. U dnu dvorišta posadio sam jedno drvo…

Koje drvo?

– Pa, greškom sam posadio japansku trešnju… I kajem se zbog toga…

Zašto greškom, pa to je predivno drvo?

– Problem je što je japanska trešnja lepa samo kada procveta. To traje svega desetak dana. Nakon toga latice popadaju svugde unaokolo i samo predstavljaju smetnju.

Vodite li računa o tome ko su kupci vaših slika i kako se odnose prema njima?

– Imam kompletnu arhivu svojih slika. Uglavnom znam gde su. To pre svega važi za one, koje se nalaze na važnim mestima. Inače, dešava se i da neke jednostavno “odu svojim putem”… Što se kaže, ne zna se koji su putevi Gospodnji koji ih vode na ovu ili onu stranu.

 Na pitanje čiji ste slikar imali ste običaj da kažete – jugoslovenski. Da li se i dalje tako izjašnjavate, i da li je neko nekada zloupotrebio vaše izjave ovoga tipa, ili vaše ime?

– I dalje sam, i uvek ću biti jugoslovenski slikar sa boravkom u Parizu. Iz Beograda sam otišao onoga trenutka kada je jugoslovenska teritorija postala pretesna za mene. Jednostavno sam tražio nova bojišta. Što se zloupotreba mog imena tiče, ne znam da li je bilo nekih… No, uvek ima ljudi, koji su spremni da vas kritikuju ponekad čak i zbog apsurdnih stvari. Uglavnom, trudim se da radim svoj posao najbolje što umem i da se ne obazirem na komentare.

Volite džez. Da li uz njega i slikate?

– Čim uđem u atelje, odvrnem radio. Obavezno slušam političke, i vesti iz kulture. Volim da čujem šta se novo dešava. Od muzike, to su svakako džez standardi, ali i klasična muzika.

Možda i neka pesma, koja vas podseća na majku ili oca?

– Mi smo bili frankofilska porodica. Svi, od dedova do mojih roditelja i mene. Tata je često putovao, te nam je donosio razne ploče. Otkad pamtim za sebe, u kući su se slušali Edit Pjaf, Šarl Aznavur, Šarl Trene. Sa istom pažnjom ih i danas slušam. Nisu mi uopšte dosadili.

S obzirom na to da ste bili atletičar Crvene zvezde i da ste deklarisani Zvezdaš, moram da vas pitam da li ste gledali poslednji derbi? I, naravno, ko je najbolji fudbaler svih vremena?

– Bio sam i ostao Zvezdaš. Bez pogovora najbolji fudbaler svih vremena je Dragoslav Šekularac, a poslednji derbi nisam gledao. Međutim, video sam ono što se desilo posle njega, i uopšte mi se nije svidelo. Inače, kao atletičar sam trčao kratke staze. Čak smo u jednom trenutku držali jugoslovenski juniorski rekord u štafeti 4 puta 100 metara.

Živite na relaciji Pariz-Beograd. Mislite li da Srbiji treba ulazak u Evropsku uniju?

– Mislim da treba sačuvati dostojanstvo. Ne treba da se priklanjamo i poklanjamo svim mogućim ucenama koje Evropska unija postavlja, a koje zapravo dolaze od Amerike. Ne mislim da će Evropska unija učiniti nešto epohalno da se ovdašnja situacija popravi. Mi zamišljamo da će to biti jedna otvorena kasa iz koje ćemo zagrabiti i spasiti ono što se spasiti može. Treba biti obazriv i sagledati šta se dešava u zemljama koje su ušle u Evropsku uniju. Čak i Slovenija za koju se govorilo da je najbolji đak EU, ispostavilo se da nije u baš sjajnoj situaciji. Kroz istoriju smo se borili za svoje dostojanstvo i ne treba olako i po svaku cenu da ga se odreknemo.

Foto: Milena Đorđević

Koliko vam je značilo to što je uprava Muzeja savremene umetnosti u Tuluzu, povodom vaše izložbe iznela zavesu, koju je Pikaso pravio za pozorišni komad Romena Rolana “14 juli” 1936. godine?

– Nisam to prihvatio kao moguću agresiju na ono što sam izložio pored njega. To je bila jedna efektna ogromna “sličurina”, dimenzija 9 puta 12 metara… Muzej mi je svakako učinio čast time što je izneo tu Pikasovu zavesu na kojoj je bio predstavljen arlekin u zagrljaju jedne ptičurine. Sve se sjajno poklopilo sa mojim stvaralaštvom.

Zamolila bih vas još samo da mi uporedite francusko i srpsko nebo.

– Francusko nebo je teško! Pre svega zato što ga proizvodi atlantska klima, koja je veoma promenljiva. Otud u toku jednog dana možete i po tri, četiri puta da vidite neverovatne promene, pre svega boje! Od plavog, preko polu-sivog do sivog i natrag. Mom bioritmu to premeštanje svetlosti strašno smeta… Često na njega reagujem zevanjem (smeh). U Srbiji je nebo između dve krajnosti: leda i vreline. Daleko je postojanije. No, moram da kažem da u poslednje vreme i ovde primećujem promene.

 Katarina Vuković/telegraf.rs/26/05/2013

Priredio: Bora*S

---