KAKO JE RUŽA DOBILA TRN…

Svako želi lepotu da ima. Svako želi deo nečeg lepog za sebe. Po tome se ljudi i životinje, a ponajmanje biljke, ne razlikuju mnogo.

Ukraj puta rasla je neobično lepa i razbokorena ruža. Pružala je tanke grane svakom putniku namerniku, bio on čovek ili životinja, i nudila mirisne, opojne cvetove. Svaki bi se namernik, svaka bi se životinja zaustavila i otkinula ili obrstila nežni cvet ili zeleni list ne tražeći dozvolu.

Ruža je tako svakog dana bivala sve siromašnija, sve manje lepa.

Nađe se jednog dana očerupana do poslednje grančice i kad se vide u tako jadnom stanju, briznu u plač da se sva tresla. Prolazila tuda boginja Vesna, začula jecaje i zaustavila se da vidi ko to tako silno plače.

Kad je ugledala gole grane ružinog drveta, zapanji se kud joj se dede tolika lepota, pa je stade ispitivati šta se dogodilo. Kad je sve po redu ispričala, ruža klonu tužno glavom. Boginja Vesna je posmatraše neko vreme u tišini i premišljaše kako da joj pomogne, kad ugleda kako joj niz jednu od grana teče kristalno bela suza.

Boginja je dodirnu vrelim dahom i istog trena suza se pretvori u trn. Ruža se zagrcnu od iznenađenja, a kad vide gde će sad imati čime da se brani, briznu u još veći plač, ovog puta od sreće.

Jurile su suze niz tanko ružino telašce, dok ih je Vesna jednu po jednu pretvarala u bodlje. Tako do dana današnjeg, ruža ima čime da brani svoju lepotu, zbog čega je svi poštuju, baš kao što i čovek poštuje upravo onu lepotu koju osvoji mukotrpnim radom.

Tamara Lujak
Izvor: beleg

---

Link OVDE

„I čime od svijeta da se braniš
Kao ruža sa dva smiješna trna ili snom…“

---

 

SVETLA, SVETLOSTI…

Može li slabašna svetlost da nadvlada tamu?

Ulje na platnu (340×420) Autor: Bora*S

 

 

 

 

 

 

 

 

 

---

 

KO SI TI…

NEAUTENTIČAN ŽIVOT II

KO SI TI?

Da li ste nekada čuli za termin „socijalne uloge“? Postavite čoveku pitanje „ko si ti?“ i pratite šta se dešava. Dobićete svakako različite odgovore: ja sam radnik, student, domaćica, sportista, umetnik, roker, profesor, itd. Iako različiti, svi ovi odgovori imaju jednu sličnost u sebi: odnose se na nešto u spoljašnjosti, a to “nešto” su upravo socijalne uloge. Uloga se u ovom slučaju definiše kao skup povezanih ponašanja, stavova, uverenja i normi koje su utvrđene u jedinstven obrazac socijalnog funkcionisanja.

Socijalne uloge su prvenstveno proizvod podele rada u društvu, gde se od osoba koje čine jednu zajednicu očekuje da preuzmu deo kolektivnog „posla“ na sebe. Kada preuzmu određeni deo posla, ljudi preuzimaju skup obrazaca ponašanja i normi vezanih za taj posao. U suprotnom, došlo bi do haosa, jer ljudi ne bi znali šta tačno da rade i kako treba da funkcionišu u društvu, gde je njihovo mesto u istom i šta se od njih očekuje. Uloga se ne odnosi samo na zanimanje osobe – neko može da kaže kako je „sin toga i toga“ ili „intelektualac“ ili bilo šta drugo.

Dakle, uloge služe kako bi osoba definisala sebe u očima ostalih pripadnika zajednice, gde će oni, znajući koju socijalnu ulogu osoba ima, imati određena očekivanja od nje. Čitalac sada može pitati „ali, zašto termin „uloga“, zar to nije termin vezan za dramsku umetnost ili te stvari?“ Jednostavno rečeno: zato što je socijalna uloga vrlo slična sa pozorišnom ulogom – postoji scenario koji je vezan za tu ulogu, postoji kontekst gde se ta uloga odigrava (npr. fakultet je „pozorište“ gde ljudi igraju ulogu „student“) i postoji publika kojoj se ta celokupna predstava prikazuje. I naravno, ljudi moraju naučiti kako da se ponašaju u toj ulozi (niko ne zna kako je to biti „profesor“ od kad se rodi) kako bi je uspešno odigrali. Da, upravo smo rekli da ljudi u stvari glume i u stvarnim životima, iako toga možda nisu svesni.

Uloge su često nužne, jer je ljudima potrebno da imaju neku fiksnu predstavu o osobi sa kojom komuniciraju, moraju je nekako definisati i staviti u neku kategoriju. U isto vreme, često postoji potreba i da čovek sam sebi “objasni” ko je i da ubedi sebe u to šta je i zašto treba nešto da radi (“Ja sam moderna osoba, znači treba da izlazim na moderna mesta i pijem moderna pića”).

Najlakši načina da se to uradi je da se jednostavno preuzme neka uloga i kroz nju se definiše. Socijalne uloge tako pružaju osećaj sigurnosti i omogućavaju čoveku da kategoriše svet oko sebe kako bi bio što manje zbunjujući, što su jedne od najjačih potreba čoveka.

Vratimo se sada na pitanje sa početka. Kada dobijete odgovor “ja sam socijalna uloga koju igram (npr. student)”, postavite sledeće pitanje: da li si to stvarno ti? Da li je to ono što opisuje tvoje celokupno biće, sa svim željama, potrebama, mislima, uverenjima i ponašanjem? Naravno da nije.

Ko si onda ti izvan te uloge i da li ti postojiš izvan nje? Što se nas tiče, problem je očigledan: definicija sebe kroz socijalnu ulogu je nepotpuna i neadekvatna. Čovek je mnogo šire biće, sa mnogo više dimenzija, dok su uloge preuske kategorije da bi se čitava veličanstvenost bića njima opisala, i kao što smo rekli, služe da bi se neka „predstava“ uspešno odigrala.

Možemo ovde napraviti analogiju sa stopalom i cipelom. Da li ste ikada pokušavali da obujete cipelu za par broja manju od vašeg stopala? Ako jeste, prvo što primećujete je to da nećete uspeti da ugurate nogu u cipelu koliko god da pokušavate. Drugo, noga će vas boleti, a što više pokušavate, sve će vas više boleti.

Jedini način da ugurate nogu u cipelu bio bi da hirurški odstranite neke delove noge. To je upravo ono što se svakodnevno dešava sa psihom čoveka – konstantno i nasilno uguravanje čitavog bića u jednodimenzionalne kategorije kao što su socijalne uloge.

Socijalne uloge su proizvod kolektivnog konsenzusa, proizvod društva, što znači da uvek važe za grupu ljudi i ti ljudi su po nečemu slični. Ne postoji jedan konobar, niti jedan pravnik. Kategorija (uloga) “konobar” ili “student” ne može postojati kao kategorija osim ako više ljudi ne ulazi u istu. Pozorišna uloga nije napravljena za jednog glumca, već nju može igrati više ljudi – Džejms Bond je uloga, a ljudi koji ga glume u filmovima je mnogo.

Znači, to što ste konobar vas ne čini posebnim – bitna je osoba iza te uloge. Ako sam ja konobar, a i ti si konobar, po čemu se razlikujemo? Razlikujemo se upravo po onome što je izvan kategorije “konobar” i to je poenta cele priče – tako jedino možemo da se istinski upoznajemo. Naše pravo biće je uvek izvan socijalne uloge, a ne unutar nje.

Međutim, imamo problem da se ljudi uglavnom definišu po onome po čemu su slični ostalima (a to su uloge), a ne ono po čemu su jedinstveni. To je, priznaćete, besmisleno, jer ta informacija ne govori ništa drugo o osobi osim da pripada određenoj grupi ljudi, koji prate sličan šablon funkcionisanja. Isto tako je besmisleno da tvrdimo kako smo mi uloga koju igramo i ne shvatamo da postoji i „glumac“ iza nje. Zamislite da Al Paćino ide okolo i priča kako je on stvarno Toni Montana, vođa kriminalne bande, uloga koju je igrao u filmu „Skarfejs“.

Uloge su kao kaputi – mi ih oblačimo i oni nam služe za nešto. To je ono što vidimo spolja, ali složićete se da čovek nije svoj kaput. Ispod kaputa svi smo mi posebni i jedinstveni ljudi. Ono što se često dešava je to, da se nažalost, ljudi identifikuju sa svojim kaputima-ulogama, pokrivajući i potiskujući svoju jedinstvenost i suštinu duboko ispod.

Sada počinjemo da uviđamo zašto se dosta ljudi oseća prazno i oseća da ne poznaje sebe. Ljudi ne samo što sebe prikazuju kroz uloge koje igraju, već često ubeđuju sebe da je to sve što oni jesu. Problem je što čovek, identifikujući se sa površinskom ulogom toliko dugo, na kraju zaboravi ko je on stvarno. Setite se, ne možete obuvati cipelu za par broja manju bez posledica.

Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

---

 

DRŽI ME ČVRSTO…

Ovo je pesma jedne košulje,
zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu štipaljku, i glasi:

Foto ilustracija: Bora*S

Držiš me na ovoj ljuljašci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu.
Zahvaljujući tebi moći ću malo da se našalim sa stokom i živinom u ovom dvorištu.
Nadimaću se.

Raskopčaću svu dugmad na svom platnenom telu.
Celo prepodne biću zastava koja rukavima šamara vetar i miriše na sapunicu i nebo.

Drži me čvrsto, ali nemoj da mi zavidiš. Mene popodne peglaju.

Novi Sad, 1954.

Miroslav Antić

---

 

KAKO JE BITI ČOVEK…

Čarli Braun – kako je Čarli Šulc od osećanja napravio umetnost

„Čarli Braun je podsetio ljude, kao nijedan crtać do tad, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u svemiru, kako je biti čovek — i velik i mali u isto vreme.“

Tolkin je tvrdio da ne postoji nešto kao što je „pisanje za decu“ a Nil Gajman je često podsećao da deca ne bi trebalo da se štite od negativnih emocija. Ali ipak, takva mišljenja su retka u kulturi koja nastavlja da tretira dečiji unutrašnji svet kao nešto izuzetno lomljivo, a detinjstvo kao jednodimenzionalnu idilu.

Ono zbog čega je serijal Čarli Braun, Čarlsa Šulca, toliko voljen je njegov višedimenzionalni i kompleksni pogled na detinjstvo — nekada je Šulc to postizao tako što je svoje karaktere prikazivao u nepopularnim ali ključnim stanjima duše, kao što su dosada i neizvesnost. U knjizi „Šulc i Čarli Braun – Biografija“, pisac Dejvid Mikaelis objašnjava kako je ovaj jedinstveni kreativni genije nastao usled kompleksnih iskustava u Šulcovom ranom detinjstvu.

Za razliku od klasičnih majstora crtanih filmova koji su od svojih dela napravili zabavu, Šulc je svoje stripove ispunio napetom radnjom i namernim prazninama, u kojima se likovi — kao i čitalac — suočavaju sa nesigurnošću i očajanjima života. Mikaelis piše:

„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

„Čarli Braun je o ljudima koji se bave unutrašnjim problemima svojih svakodnevnih života bez rešavanja. Odsustvo rešenja je sam centar priče.

Američka pretpostavka je da su deca srećna i da je detinjstvo zlatno doba — a odrasli su ti koji imaju probleme sa kojima se bore i bol koji žele da ublaže. Šulc je preokrenuo ovaj niz pretpostavki tako što je prikazao da deca osećaju bol mnogo intenzivnije nego odrasli, da su dečiji porazi ozbiljniji i da se pamte. Čarli Braun trpi uvrede od strane Violete i Peti u vezi svoje glave, koju porede sa loptom za plažu, sa globusom, sa mesecom, balonom; i iako se Čarli Braun oseća loše u vezi sebe, brzo preboleva to. Ali se na njemu ne vidi da je ljut.“

Takva emotivna elastičnost je verovatno ono što bi Šulc poželeo da ima kada bi dobio šansu da ponovo ispiše svoju priču — priču koja je išla potpuno suprotnim putem. Sparki, kako su ga zvali, je tek bio na početku srednje škole kada se njegova majka razbolela od raka koji će na kraju biti uzrok njene smrti. Ponedeljka, 1. marta 1943. Dina Šulc je pozvala sina u spavaću sobu, pozdravila se i preminula. U subotu je mladi Čarls bio pozvan u vojsku.

Sve do kraja svog života, kad god bi bio zamoljen da ispriča svoju biografiju, počinjao bi ne sa svojim rođenjem, već sa danom kada je njegova majka umrla, za koji je smatrao da je „njegova najveća tragedija“ — tragedija sačinjena od dubokog nezadovoljstva, da iako je prevazišao čak svoje najluđe snove o uspehu i postao najplaćeniji karikaturista na svetu, njegova majka nije doživela da vidi da je objavio bilo šta.

Ova tiha tuga prožima Čarlija Brauna. Ugrađeno u hroničnu mešavinu očaja i optimizma Čarlija Brauna pretstavlja veoma odraslu istinu „nekada je biti ono što jesi veoma teško“ — nešto što je prikazano u odeljku koji Mikaelis citira:
„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

Nije lako bilo ni biti Šulc. Prijatelji, saznao je Mikaelis, su osećali da „nije želeo da bude blizak ni sa kim“ i opisali su ga kao „teškog za razumeti, i teškog za upoznati.“ Ali za Šulca — kao i za sve stvaraoce koji unesu ceo svoj život u svoja dela — najbolji način za upoznati ga je bio upoznati njegove likove. Mikaelis citira samog karikaturistu:
„Crtać je zaista slika koja prikazuje jednu misao prikrivenu kao drugu. Kada bi neko čitao moj strip svakog dana, upoznao bi me — znao bi tačno šta sam ja.“

Jedan od Šulcovih prijatelja je rekao Mikaelisu: „Voleo je da o sebi misli kao o jednostavnom čoveku, ali nije bio jednostavan — bio je zagonetan i složen.” Posvećenim čitaocima je upravo to bilo zanimljivo kod stripa Čarli Braun — da se iz jednostavnosti običnih situacija i svakodnevnih događaja prikazuje ogromna složenost života i da iz osmoze ova dva dolazi saznanje da možda, ali možda postoji nada za zadovoljstvom u našim zemaljskim i maničnim životima.

Šulc je bio svestan da je njegova unutrašnja sumornost izvor njegove spoljašnje svetlosti. Mikaelis piše:
„Društvenija, uravnoteženija osoba ne bi mogla da stvori punog patnje, ali večnog borca Čarlija Brauna; razdražljivu i često nezgodnu Lusi; Linusa filozofa; muškobanjastu Peti; usmerenog ka cilju Šredera; i grandioznog, egocentričnog Snupija.“
„Normalna osoba ne bi mogla to da uradi“, često je govorio i sam Šulc.

Ali dodaću i važnu napomenu — od najveće je važnosti da Šulcov sentiment ne bude pogrešno protumačen i izopačen mitom kreativnosti „izmučenog genija“ našeg doba. Isuviše često pravimo vezu između kreativnosti i unutrašnjih demona u kulturi — Šulc je stvorio svoj crtani univerzum ne zbog svoje unutrašnje tuge, već uprkos. Nesumnjivo, mnogo ljudi pati svakoga dana usled traumatične smrti roditelja, ali nema drugog Čarlija Brauna, ali ima bezbroj ljudi kod kojih se takva trauma pretvori u doživotan samodestruktivan bes umesto u neumorno stvaranje. To je verovatno pravi dar genija — stvoriti nešto značajno koliko god beznačajno nam se život činio, dati dobrotu svetu, koliko god da je svet uzeo od nas.

Mikaelis se vraća na Šulcov genij dodeljivanju dostojanstva detinjstvu i, usled toga, davanja određene utehe odrastanju:
„Deca ne bi trebalo da budu radikalno nezadovoljna. Kada nisu srećna, deca protestvuju — ona jadikuju, ona kukaju, ona vrište, ona plaču — i onda, nastave. Šulc je ovoj deci dao celoživotna nezadovoljstva, ono od čega je zrelost sačinjena.

Čitaoci se prepoznaju u „mesecoglavom, nevoljenom, pogrešno shvaćenom“ Čarliju Braunu — u njegovom dostojanstvu u suočavanju sa celom sezonom izubljenih bejzbol utakmica, u njegovoj izdžljivosti i stoicizmu nasuprot uvredama… On je podsetio ljude, kao nijedan drugi crtani junak, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u univerzumu, biti čovek — i mali i veliki u isto vreme.”

Izvor:alternativa.rs

---

Čarli Braun, crtani film

---

 

MAESTRALNA DELA SAMOUKIH SLIKARA…

Opštinu Kovačica, likovni kritičari i zaljubljenici u umetnost, dugi niz godina nazivaju mekom naivnog stvaralaštva. Razlozi su opravdani, jer se upravo u Kovačici nikla maestralna dela samoukih slikara.

Martin Paluška-Zima, ulje na platnu

Godina 1939. smatra se godinom rođenja slikarstva naive u Kovačici. Prvi su svoj talenat ispoljili na platnu Martin Paluška i Jan Sokol. Narednih decenija pridružuju im se Mihal Bireš, Vladimir Boboš, Jan Garaj, Jan Knjazovic, braća Venjarski, Martin Jonaš, Zuzana Halupova, kao i mnogi drugi.

Vladimir Boboš-Slovačka mlada, ulje na platnu

Galerija seljaka slikara osnovana je u Kovačici,15.maja 1955. godine, u okviru Doma kuzlture „3. oktobar“. Upravo tada su se doajeni slikarstva međusobno dogovorili da će godišnje, po jednu svoju sliku, donirati Galeriji, i na taj način osnovati galerijski fond slika. Uprava Doma kulture obavezala se da će Galeriji ustupiti prostor na prvom spratu svog zdanja. Vremenom je stvoren pozamašan broj dela.

Prvih godina svog postojanja, Galerija je bila bez osoblja i funkcionisala je na amaterskom nivou, da bi nakon saradnje sa Narodnim muzejem u Pančevu, počela sa svojim profesionalnim radom.

Galerija naivne umetnosti od januara 2009. godine posluje kao samostalna ustanova.

Pavel Hajko-I ribar nekad uhvati zlatnu ribicu, ulje na platnu

Danas ima sopstvenu zgradu, okruženu ateljeima i raspolaže sa bogatim fondom slika. Godišnje organizuje različite kulturne događaje, među kojima se ističe tradicionalna izložba najnovijih reprezentativnih dela savremenih samoukih slikara pod  nazivom “Kovačički oktobar“.

Motivi na slikama su raznovrsni, karakterišu ih nostalgične i idilične teme prošlosti, života na ulicama,ribara, seoskih dvorišta, radova na njivi, banatskih plodova, folklornih i crkvenih običaja, pa i ambijentalni prikaz seoskih soba sa starim ćilimima i predmetima karakterističnim za prošla vremena.

Pavel Hajko-Borba lisice i petla, ulje na platnu

Prvenstveni cilj Galerije naivne umetnosti ogleda se u očuvanju i prezentovanju nadaleko poznate kovačičke naive.

Marija Varga, Predah, ulje na platnu

Jan Baćur, Na putu sa bundevama, ulje na platnu

Nataša Knjazovic, Slatki snovi, ulje na platnu

Pavel Lacko, Povratak iz škole, ulje na platnu

Ana Knjazovic, Žetva, ulje na platnu

Marina Petrik-Seoska idila, kombinovana tehnika

Pavel Hrk-Poljski put, ulje na platnu

Juraj Lavroš-Odlazak kući, ulje na platnu

Pavel Ljavroš-Zamišljena, ulje na platnu

Marina Petrik-Suncokreti, kombinovana tehnika

Jan Knjazovic-Igra uz kontrabas, ulje na platnu

Ana Lenhart-Odmor kraj đerma, intzarzija od furnira

Ana Kotvaš-Tikvice, ulje na platnu

Jozef Hajvar- Prevoz ogreva, ulje na platnu

Mihal Povolni-Deda, ulje na platnu

Jan Strakušek-Pastirska plata, ulje na platnu

Izvor: Katalog 2020, samouki slikari Kovačice 1955-2020. Izdavač Galerija naivne umetnosti Kovačica

---

Za TAMOiOVDE priredio Bora*S

---

 

UMETNOST OD KONCA…

Umetnica Kumi Yamashita pravi divne portrete od konca, koji mota oko špenadli koje su prikačene za drvenu ploču.

Rođena je u Japanu, a sad radi i živi u New York-u. 

Dobitnica je mnogih svetskih nagrada i priznanja u sferi umetnosti.

Njena strpljivost u radu se očitava sa svakim končićem koji je strpljivo postavljala na odgovarajuće mesto.

 

Izvor: otkacenaplaneta

---

 

OSVAJANJE SREĆE…

Dragi i poštovani, koji redovno ili povremeno, namerno ili slučajno dolazite Ovde, želim  da u ovoj kalendarskoj godini osvojite ili još bolje, sami stvorite i oblikujete svoju sreću!

TAMOiOVDE

Bora*S

---

NOVOGODIŠNJA PORUKA

Na kraju ove i na početku Nove godine, mogli bismo se kao deca zakleti i reći makar sebi:
– Neću više nikad, ili ću manje nego do sada,
ili ću samo onoliko koliko moram, jer sam takav kakav sam.
Nemojte se danas boriti za ono protiv čega ste se nekad borili.
Nemojte nikad više tuđim greškama objašnjavati i pravdati svoje.

Foto ilustracija: Bora*S

Nemojte raditi ono čega bi se vaši roditelji stideli
i čega će se vaša deca sutra stideti,
nemojte sebe proglašavati jedinim i najboljim.
Najbolji više nisu živi, a mi smo tu samo zato što njih više nema.

Oslobađajte se slugu. Pomozite im da ne budu sluge,
čak i onda kada bi oni to hteli da budu.

Poštujte druge ljude, nemojte ih proglašavati prijateljima
samo onda kada su vam potrebni.
Nemojte se dokazivati pred gorima od sebe, pred ravnodušnima,
pred onima kojima bi trebalo platiti piće da bi vas slušali
i da bi vam verovali.

Nemojte stalno vikati i tražiti još.
Ponekad recite dosta i neću više, hvala, ni ovo nisam zaslužio.
Nemojte tražiti da vam se unapred plati ono što sto ćete tek uraditi.
Mogli biste pre toga vratiti ili uraditi ono što ste već uzeli.
Budite skromni zato što vi tako hoćete,
a ne samo zato što vam drugi ne daju.

Dušan Radović

---

OSVAJANJE SREĆE

Neće biti srećan mnogo
ko na sreću gleda strogo,
ko je meri sa svih strana
i nalazi sreći mana.
Ovu hoće, onu neće
– tu ne može biti sreće.

Neko traži mnogo sreće,
i najlepše i najveće.
Sve što nije mera puna
on u sreću ne računa.
Mnogo hoće, malo neće
– tu ne može biti sreće.

Nekom zavist mira ne da
svoju sreću i ne gleda.
Svoju sreću ne uzima
jer je drugi više ima.
Tuđu hoće, svoju neće
– tu ne može biti sreće.

Ima jedna mudrost stara:
i za sreću treba dara,
srećan čovek – sreću stvara!

Dušan Radović

---

LICIDERSKO SRCE…

Licideri vas zovu na novogodišnje vašare: Liciderski zanat je jedan od najstarijih, a evo i kad je stigao u Srbiju

Licideri su se i ove godine potrudili da novogodišnju čaroliju na ulicama naših gradova upotpune šarenilom svojih liciderskih tezgi!

Neki njihovi slatkiši lepi su i namenjeni samo za gledanje, a neki bogami vrlo ukusni. Ljudi liciderska srca i lizalice najčešće kupuju kao suvenir, da okače kao ukras oko vrata ili na zid.

Licidarski zanat ranije je bio veoma rasprostranjen u našim krajevima. Vašari su bili glavni dani za licidare, ali su imali i svoje radnje. Evo odakle potiče jedan od mnogima najdražih zanata.

Najpoznatiji liciderski kolač je svakako onaj u obliku srca tj. licidersko srce.

Ono nije namenjeno za jelo jer sadrži pored brašna i gips (da bi bilo lepše i čvršće). To srce pored raznih ukrasa ima i malo ogledalo.

Njega su momci poklanjaju devojkama na vašarima kao znak simpatije.

Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začini čine osnovni sastav mednog testa, od kojeg se prave licitarski (liciderski) kolači, a zanatlije koji ih prave su licitari. Još u starom Egiptu su postojale velike radionice u kojima su se pravili obredni medeni kolači.

Prilikom arheoloških iskopavanja piramida, uz sarkofage su se često mogli naći i medenjaci, kao i kalupi za njihovu izradu. Kalupi su bili različitih oblika – životinja, čovek, oružje…

Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.

Šta znači reč licider odn. licidar ili licitar?

Reč licitar dolazi od austro-nemačke reči Lebzelter, ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač. Najveći vrhunac licitarskog zanata je bio u doba Austrougarske monarhije.

Veliki broj zanatlija, medokolačara, bavio se ovim poslom koji iziskuje mnogo umešnosti, vremena i truda. Svaki primerak licitarskog kolača, bilo da je on u obliku životinje, čoveka ili srca, unikatan je, jer se svaki kolač ukrašava ručno i nikada nema dva ista primerka.

Kada je ovaj zanat stigao u Srbiju?

U Srbiji se, osim u Beogradu, ovaj zanat javlja tek u drugoj polovini 19. veka. I to kao voskarsko-liciderski. Praktično je prenet iz Vojvodine gde je bio razvijen u 18. veku.

Ova dva veoma različita zanata i po materijalima i po alatima su spojeni potrebama tržišta – tražnje tj. tražnja je bila mala pa su zanatlije bile primorane da se bave sa oba zanata. Interesantno je da su se licidarskim zanatom bavili Nemci, a Srbi voskarskim.

Danas se u Beogradu nalazi jedina stara bombondžijska radnja koja se bavi proizvodnjom licidarskih slatkiša.

Od Katarina – December 22, 20190600

Izvor: Zanati u Požarevcu krajem 19. i početkom 20. veka, Danica Đorđević

Izvor: opanak.rs/

 

---

TAMOiOVDE FotoPlus

Foto by Bora*S – krajem novembra u Kragujevcu

---

 

BUDI PAMETAN DA NE BI BIO LOŠ…

Budi pametan da ne bi bio loš – tako je govorio Zuko Džumhur

Budi pametan da ne bi bio loš. Pametan čovjek povazdan bišće po sebi, odstranjuje svoje lošosti, i u jednom trenutku shvati da nikada nije dosta tog biskanja, da je loš karakter naš duševni korov, ti ga pleviš a on se otima, raste li raste. Ne date se ni ti ni on u toj plevidbi bez kraja. Nikada ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikada ne smeš ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se posle decenija savesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmejanog i smirenog sebe.

Zuko

U zaostavštini jednog hercegovačkog pesnika i novinara pronađen je, sasvim slučajno, odlomak iz nekog davnog intervjua sa slikarem i putopiscem Zukom Džumhurom. Po određenim pokazateljima može se zaključiti da je razgovor vođen krajem sedamdesetih godina prošlog veka i ovo je očigledno samo njegov deo, ispisan naliv-perom na dva komada sad već raspadajućeg računskog papira. Izuzimajući pokoju slovnu grešku i pokoju nečitko ispisanu reč, odlomak prenosimo bez izmena:

Za vas svi kažu da ste dobar čovjek.

– Nije tačno. Apsolutno nije tačno. U meni ima zla makar koliko i u drugim ljudima. Ono gdje bih sam sebi odao izvjesno priznanje, to je rigorozna odluka, odnosno sposobnost da kontrolišem sebe i sopstveno zlo. U meni kuljaju ljubomora, zavist, podlost, poriv za osvetom, proplamsaji ljute mržnje. Da ih ne kontrolišem, imali biste posla s jednim od najlošijih ljudi koje ste ikada upoznali. Kontrola, to je ključna riječ.

Pa zar to nije glavna odlika dobrog čovjeka, da nadzire i kontroliše svoje zlo?

– Možda i jeste, ali ako već pričamo o meni, to ne mogu reći ja, samo neko drugi. Ja u sebi nosim neke druge ideje. Dobar čovjek ne postoji, to je zabluda loših ljudi. Dobar čovjek je vještačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom. Kada bi ta sumnjiva pojava, koju nazivate dobrim čovjekom, bar odškrinula pendžere svog unutrašnjeg svijeta, vidjeli biste da je unutar svih nas manje ili više isti kal, sazdan od sličnih nekvaliteta. Zato bih radije, umjesto o dobrom, govorio o pametnom čovjeku.

Budi pametan da ne bi bio loš. Pametan čovjek povazdan bišće po sebi, odstranjuje svoje lošosti, i u jednom trenutku shvati da nikada nije dosta tog biskanja, da je loš karakter naš duševni korov, ti ga pljeviš a on se otima, raste li raste. Ne date se ni ti ni on u toj pljevidbi bez kraja. Nikada ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikada ne smiješ ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se poslije decenija savjesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmijanog i smirenog sebe. I tu ti je možda ključ. Ako potamaniš dovoljno svojih zala, ako ih nekako turiš pod kontrolu, onda ispod njih izbije vedrina. Pojavi se osmijeh. Najljepši prizor na nekom čovjeku je njegov osmijeh. Razvučeš ove svoje žvalje od uha do uha i kažeš sebi: “Pa, jebem mu miša, možda baš i nisam ispao tako loše…”

A rad, da li on pomaže da čovjek postane bolji?

– Ja bih prvo odvojio dvije stvari: rad i težak rad. Ja sam veliki protivnik teškog rada. Niko ne bi trebao da radi teško. Pravedno društvo ljudima treba olakšati rad, pa će im automatski olakšati i život. Ko god kaže da nas težak rad obogaćuje i oplemenjuje, laže. Težak rad samo iscrpljuje. Možda nam puni bisage, zbog toga i radimo, ali nam prazni vijuge, i cijelo tijelo, ispija i krv i vedrinu i živost i sve ono dobro čega ima u nama.

Težak rad zapravo je kazna, a ne nagrada. Rad bi trebao da je lagan, lijep, pun zadovoljstva i bez briga. A to čovjek može lakše obezbijediti sam nego s drugima. Zato su nekako najbezbrižniji umjetnici, oni ne zavise od šefova i preduzeća. Poslije teškog rada možeš se samo napiti, a alkohol je za većinu ljudi isto što i teški rad – tegoba koja ih uništava. Drugo smo mi meraklije. Uništava i nas, ali to smo izabrali. Samo jedan lijek postoji i pali protiv teškog rada. Lijek je bijeg. Ja cijeli život bježim, u putovanja, u putopise, u slikarstvo i čitanje. A bježim i u alkohol, ne krijem to. Ja sam ti čuveni bježač. Bježim i slavim bijeg i bježanje. Zato smo i izmislili umjetost, da se imamo gdje skloniti od teška života i još težeg rada.

Znači, ipak postoji izlaz?

– A kad prođe to dirinčenje bez smisla i cilja, sačeka nas lijep život. Zašto da ovaj hudi čovjek malo i ne uživa? I to – evo odmah ispravke prethodne rečenice – ne malo i škrto, nego obilno i trajno.

I kako to izgleda?

– Možda se iza svega krije ovo: imati vremena za čitanje. Eto ključne karakteristike lijepog i dobrog života. Jer imati vremena za čitanje istovremeno znači imati vremena za sve, za sve drugo što čovjeka interesuje. Ta blagodet, da imaš vremena, to je najljepša stvar u priči o lijepom i ugodnom životu. Zato sam ja u početku bio malo raspet. Volim knjige, ali volim i rakiju. Pa da se ne bi sudarali, da mi rakija ne bi udarila i na život i na knjige, davno sam shvatio da je njoj vrijeme u akšam. Preko dana radiš, a kad sunce počne padati, onda se opustiš. Kad prođe dnevnik (U ta vremena TV dnevnik počinjao je u 20 sati – op. O. K.), tek onda uzmeš komad sira, malo dobrog hljeba i rakiju. Ako ne očekuješ puno od života, dobićeš sve što ti treba, pa i preko toga…

6yka.com

Izvor: odknjigedoduse

---

Putopisac, slikar i karikaturista Zuko Džumhur, rođen je u Konjicu 24. septembra 1920. godine u uglednoj porodici verskih službenika.

Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Beogradu. Višu gimnaziju završava u Sarajevu 1939. godine a potom započinje studije prava, ali ubrzo prelazi na likovnu akademiju koju je završio u klasi Petra Dobrovića.

Umro je 27. novembra 1989. u Herceg Novom, gradu u kome je Zuko proveo dobar deo svog života. Sahranjen je u rodnom Konjicu.

---

 

NAČIN VAJANJA OVOG SVETA…

     „ II  Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.   

Foto ilustracija: Bora*S   

      III  I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV  Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.  

      V Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

…

     VII  Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

    VIII  U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

    IX  Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

…

    XI  Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

…

     XVI  Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”

…

Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)

---

 

GORKI TALOG ISKUSTVA…

15. oktobra u Parizu je umro  Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu.

 Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)

---

PODMUKLO DEJSTVO BIOGRAFIJE

„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima.“ (Gorki talog iskustva, str. 182)

1935, 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke – kao njihovo drugo dete (prvo je kći Danica rođena 1932).

Venčana fotografija Kišovih roditelja

„U tom su se gradu [Subotici], dakle, zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme.“ (Skladište, 325)

„Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.“ (Gorki talog iskustva, 243)

Danilo Kiš, Subotica, Vrbica 1937.

1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad. „Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi na nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera.“ (Gorki talog iskustva, 184)

„… reci, da li sam sve to izmislio? (Cveće i mirise.)“ (Rani jadi, 32)

1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj. „…sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama…“ (Gorki talog iskustva, 185)

Poseta ocu u kovinskoj bolnici. „Imao je povremene napade neuroze straha – dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene […] kada je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor na lastišu.“ (Gorki talog iskustva, 196)

1941. Počinje rat. „… ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom ‘Bolje rat nego pakt’ (tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.“ (Gorki talog iskustva, 188)

1942. Januar: novosadski „hladni dani“; ubijene su stotine vojvođanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21. „Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo: iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mora sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.“ (Gorki talog iskustva, 185)

Sa sestrom Danicom

Mađarski vojnici odvode i Eduarda Kiša. „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama ‘tako da naslov bude jasno vidljiv’. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje.

U jednom montažnom postupku – kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea – mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs.“ (Gorki talog iskustva, 194). Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ (Gorki talog iskustva, 202)

U Vojvodini traju progoni Jevreja. „… kako je zakon predviđao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na ‘generalnoj probi’, nisam je više nikada stavio.“ (Gorki talog iskustva, 186)

„S proleća četrdeset i druge moj je otac rešio da nas nauči mađarski… Sumorno dvorište, otvoreni prozori sa jarkocrvenim geranijumima u bobičastim emajliranim loncima. Moja sestra i ja sedimo na niskoj drvenoj klupi, otac naspram nas u škripavoj pletenoj fotelji od trske. Odjednom podiže glavu uvis, jer mu je, valjda, pala pahulja snega na stranicu knjige: Hull a ho, kaže. Ponovite: Hull a ho. To vam znači, kaže on: Pada sneg. Ta će meteorološka rečenica, koju sam prvu naučio na mađarskom, stajati nad mojim panonskim detinjstvom kao moto nad kakvom baladom.“ (Skladište, 388)

Danilo Kiš, Mađarska 1943.

Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku, u rodni kraj Eduarda Kiša. „Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2×2, i manji 2×1. Prvi se naziva ‘spavaćom sobom’ a drugi ‘kuhinjom’. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj boji rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)“ (A i B; Skladište, 301)

Eduard M. Kiš

1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka) u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se neće vratiti. „Ja ga do dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fijakere, vozove, tramvaje. […] Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle će otići, nestati zauvek“ (Gorki talog iskustva, 188)

Eduard Kiš bio je viši inspektor državnih železnica, pisac „Konduktera“ – jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja i patio je od neuroze straha. „Koračao je poljima, zamišljen, zamahujući visoko štapom, gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom, koja bi se u suncokretima sasvim izgubila, i on bi je pronašao tek na kraju njive – na svom crnom zamašćenom geroku.“ (Bašta, pepeo, 126)

Danilo Kiš piše svoje prve pesme. „Prva pesma koju sam napisao – imao sam tada devet godina – imala je kao temu glad…, dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela.“ (Gorki talog iskustva, 245)

Danilo Kiš, Cetinje 1947.

1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom, posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata, Rista Dragićevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša. „Njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskih sanjarija; La Petit Larousse illustre, izdanje iz 1923, sa svojim estampama i planches u boji, ‘je seme a tout vent’, posejaće u meni seme opasne radoznalosti.“ (Gorki talog iskustva, 192)

„U svakom slučaju bolest moje ‘uznemirujuće različitosti’ nije me napuštala. Trebalo je prvo ponovo da naučim maternji jezik, srpskohrvatski, jezik na kome pišem. I da me moji školski drugovi prihvate, u čemu sam uspeo zahvaljujući herojskim delima sasvim u duhu crnogorske tradicije: tukao sam se pesnicima s najjačim iz razreda. To je bilo oslobađanje besa koji sam dugo gomilao i potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli su i najslabiji.“ (Gorki talog iskustva, 204)

Milica Kiš

1951. Umrla Milica Kiš. „… posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“ (Gorki talog iskustva, 275)

1953. U časopisu Omladinski pokret objavljena prva Kišova pesma Oproštaj s majkom. „U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe; spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat.“ („Izvod iz knjige rođenih“, Mansarda, 112)

1954. Završava srednju školu na Cetinju.

Danilo Kiš, Cetinje 1953.

„Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“ (Gorki talog iskustva, 9)

Danilo Kiš, Beograd 1956.

Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. „Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u ‘Tri šešira’, u ‘Prešernovu klet’, i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivrečne. ‘Kako ste uspeli, gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli?’ Pisac je odgovorio: ‘Ja sam noću pio, a danju radio.’

Eto, u toj se anegdoti krije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe i koje sam se držao. Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!“ (Gorki talog iskustva, 11)

1957. Postaje član redakcije „Vidika“ u čijem uredništvu ostaje do aprila 1960.

1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. „Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao – mlad provincijalni pesnik… – Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. […] Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski…“ (Varia, 496).

1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve ‘prirodne granice’, nikakve barijere između planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. ‘Nebo nema otadžbine.’ Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535).

Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut’) već nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku ‘Zetu’ na plamenu sveće. […] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušava da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Baudelairea, Prousta, Mallarmea, Verlainea.“ (Varia, 223-224). Piše romane Mansarda i Psalam 44.

1960 Završava poslediplomske studije odbranom rada „O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma“.

1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bileći i Delnicama.

1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44.

Neobjavljeno rešenje za korice  prvog izdanja knjige Mansarda/Psalam 44 (Leonid Šejka)

„Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga Mansarda koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice i taj gorki ukus što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokusaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.“ (Gorki talog iskustva , 12)

„O, Mansarda je ‘poema’, i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali… Putovanje u Mansardi je ‘putovanje oko moje sobe’.“ (Skladište, 328)

Beograd, 1955.

„Taj sam svoj kratki roman [Psalam 44] napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. […] Roman sam pisao na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobičnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance – element koji će kasnije postati sastavnim delom mog književnog prosedea.“ (Gorki talog iskustva, 198)

„[…] u okviru mog ‘opusa’ ta knjiga [Psalam 44] ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44, štampana svojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različita, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige: metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, ‘dokumentarne’ rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti.“ (Gorki talog iskustva, 199)

Ženi se Mirjanom Miočinović

Danilo Kiš, Strazbur 1964.

1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi daleki preci po ocu, piše roman Bašta, pepeo. „Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane.“ (Gorki talog iskustva, 193).

Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija. „Adi me je kastrirao. Kao pesnika. Kada mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen kao svaki drugi blesavi mladić i počeo sam pisati pesme. […] U Adijevoj lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje. Pomislio sam čemu onda da pišem? Zato sam ga radije prevodio. Preko njega sam doživeo patnju, ljubav, razne faze života i smrti. Zahvalan sam samo Bogu što sam mogao da ga sretnem i što od mene nije postao jedan loš pesnik. Mnogi prozni pisci se oprobavaju i u lirici, ali od takvih pokušaja uglavnom nastaju samo nedozreli izdanci. Adi me je sačuvao od toga.“ (Gorki talog iskustva, 251-252).

1963. Tokom selidbe izgubljeno pismo Eduarda Kiša, pismo koje će u Peščaniku postati „Veliko zaveštanje“. „U vreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1964. Objavljen roman Bašta, pepeo. „U toj knjizi imao sam problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo spasiti dajući im malo ironije. Morao sam pronaći kako da izrazim neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na ovu porodicu, da ne budu puni patosa. Ukratko, u toj mešavini morao sam da merim so, biber i šećer. Pokušao sam razoriti lirsku čaroliju time sto sam u baštu smestio velike komade metalnih otpadaka, kakva je i ta šivaća mašina. Ili taj dugačak spisak imenica iz leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“ (Gorki talog iskustva, 213)

Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije će izlaženje čekati četiri godine. Dve godine radi honorarno kao dramaturg Ateljea 212. „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane rampe, tj. s ove glumačke, intendantske, šaptačke, tehničke, u tom dvorištu, između sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranom registracijom, neki od onih što su dovukli odnekud iz sveta kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maske od pepier-machea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od lažnog nakita i lažnog zlata, kamion nalik na čergarska kola, s kojeg skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno, nezainteresovano, kao što se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne shvata, kao što se rukuje svakim predmetom koji ima značenje apsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za onoga koji njime rukuje, nego mu naprotiv, sve to izgleda ne samo apsurdnim, sva ta starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju, koja nije zavredela ni pet para, jer binski radnik ne može da shvati, kao što ne može da shvati ni malograđanin, stvari umetničke izvan utilitarnog konteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto se sva ta starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike, sve te daščurine, taj papier-mache, ti kartonski oblaci, ti tridenti od pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano posuđe iz kojeg ni njegov pas ne bi jeo, te plastične kante koje se na uglu mogu kupiti za pet-šest hiljada (starih) dinara, taj rasklimatani nameštaj od najobičnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe, ta okrzana štukatura, rasklimane fotelje koje se bacaju u pristojnom svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od lima sa dogorelim svećama, ludačke košulje, lanci, konopci, šnurovi, raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venci luka od plastike, plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona, halebarde, sablje, arkebuzi, drvene puške kakvim se danas više ne igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpe nevešto skrojene, jedva nalik na ljudska bića…

Danilo Kiš ispred Ateljea 212, Bitef 1969.

Jer taj binski radnik će odstajati negde u bifeu, (negde u bifeu za binske radnike i ‘tehniku’) i neće videti da sve to, sva ta starudija, sva ta besmislica što je doplovila brodom iz Južne Amerike, ili džambo-džetom, ili na kamionima iz Španije i Rumunije, da svi ti naizgled besmisleni rekviziti postaju u jednom času (mogu postati) nekom vrstom čarolije, umetničkim i moralnim čudom, da će te drvene puške zapucati, da će te halebarde odsecati glave kraljeva ili pravednika, da će taj čergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na oči, ili izazvati smeh, provalu smeha, radost ili sažaljenje, jednom rečju ono što se od Aristotela do danas zove katarza (katharsis) i zbog čega se sva ova drvenarija dovlači preko Okeana, jer to, ipak, ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hoću da kažem.“ (Skladište, 161)

1967. Pronađeno „Veliko zaveštanje“. „Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1968. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku uvrstio i priču „Eolska harfa“.

„Veliko zaveštanje“ i poslednje poglavlje Peščanika – „Pismo ili Sadržaj“

1972. Objavljen roman Peščanik, treća knjiga iz „porodičnog ciklusa“. „Peščanik je, čini mi se, savršen kao ‘techne’, u njemu nema pukotine; Peščanik je ceo jedna pukotina, a ta pukotina jesu ‘tesna vrata’ kroz koja se ulazi u tu knjigu, ta pukotina je njena ‘savršenost’, njena zatvorenost, njena neaktuelnost, njena hibridnost. I sama reč Peščanik u svim svojim značenjima jeste zapravo metafora za pukotinu, peščanik kao stena od peska jeste proizvod geoloških potresa i napuklina, peščanik kao klepsidra jeste pukotina kroz koju protiče pesak-vreme; Peščanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca. Peščanik je savršena ‘pukotina’!“ (Gorki talog iskustva, 39)

„Tačno je samo to da se ove tri pomenute knjige , – Rani jadi – Bašta, pepeo – Peščanik, u ovom i ovakvom redosledu, s jedne strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poređane kao neki svojevrstan bildungsroman u dvostrukoj funkciji, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju:

Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“ (Gorki talog iskustva, 52)

„…To su tri komponente autobiografskog ciklusa koje zovem ‘Porodičnim cirkusom’. Jednog dana bih voleo da pod ovim opštim naslovom objavim ove knjige jer one manje ili vise sadrže iste događaje i imaju isti središnji lik, oca, posmatranog sa tri tačke gledišta.“ (Gorki talog iskustva, 215). Avgusta 1989. godine Galimar je prvi ispunio ovu piščevu zelju: La cirque de famille objavljen je u ediciji L’Imaginaire.

Objavljena knjiga eseja Po-etika.

1973. 

      Danilo Kiš, Beograd 1973.

      1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju će nekoliko godina kasnije vratiti. „Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija.“ (Gorki talog iskustva, 30)

1973-1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča. „Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te ‘uzorne priče’.“ (Gorki talog iskustva, 207).

1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.

1975. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča (sedam poglavlja jedne zajedničke povesti). „…ono što je za mene važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po novinama. Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ (Gorki talog iskustva, 207)

„Čitalac voli da mu se kaže sve, ali u toj knjizi ja sam se malo poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, a istovremeno sam ga i obmanjivao. Iako čovek mora biti oprezan, jer ja verovatno najviše obmanjujem čitaoca kada izgleda da priznajem nešto i kada nudim mogućnost za razrešenje problema. Ima pravih i lažnih dokumenata, i čovek nikada ne zna koji je pravi, a koji je lažan. Cilj svakog pisca je da ubedi svog čitaoca kako se dogodilo sve o čemu on govori, da je to istina, ali u književnosti nema istine. Sve je to moja lična istina, onako kako ja vidim događaje u knjigama i dokumentima, kako sam ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo.“ (Gorki talog iskustva, 216)

Dodela nagrade „Ivan Goran Kovačić“

U jesen počinje „neviđena hajka“ oko Danila Kiša i knjige Grobnica za Borisa Davidoviča. „Nemojmo se zavaravati! Polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča bila je u prvom redu politička. Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja, naravno, od samog početka znao odakle duva Košava.“ (Gorki talog iskustva, 270)

1977. Nagrada „Ivan Goran Kovačić“ za knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča.

1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš je izložio književnoteorijske postavke na kojima počiva Grobnica za Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih), superiorno (kako je tvrdila većina kritičara) odbacio napade na sebe i svoju knjigu.

1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Čas anatomije.

Danilo Kiš, Pariz, 1980.

Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“ (Gorki talog iskustva, 178) kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju te reči“ (Gorki talog iskustva, 161). Do 1983. predaje srpskohrvatski jezik i književnost u Lilu. „U petak sam otputovao u Lil, na časove. Imao sam desetak studenata; predavao sam im ‘jedan od idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji su ruski i poljski…’ Pokušao sam da iskoristim bučan ulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih uputim u srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenar cenila, o čemu svedoče njene Istočnjačke priče. Nisu čitali Margaret Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica.) Prešao sam na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da učim palatalizaciju i jotovanje.“ (Skladište, 238).

„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu ‘angažovanost’, njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami…; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu ‘veru u progres’, njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe […].“ (Homo poeticus, 177-178).

1980. Nagrada Grand aigle d’or de la ville de Nice za celokupan književni rad. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja života sa Pascale Delpech.

1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. „To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“ (Gorki talog iskustva, 132)

Danilo Kiš, Pariz, 1981.

„Način na koji opisujem namere onih koji su napisali tu ‘enciklopediju mrtvih’ isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, večna knjiga, otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenu realnost… Ta alegorična dimenzija ponekad mi se čini tako vidljivom… Međutim, skoro niko je nije zapazio…“ (Gorki talog iskustva, 238)

„Hteo sam da pokažem kako, u vrlo različitim epohama, postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.“ (Gorki talog iskustva, 209)

1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. „Ta nagrada me, najblaže rečeno raduje, jer je doživljavam kao priznanje koje posredno daje sam Andrić. Činjenica što nosi ime Ive Andrića jeste za mene ugodna i prijatna. To je sve što bih o tome mogao reći. Bojim se da bi svaki drugi razgovor na temu nagrada mogao biti neugodan, meni zapravo već i jeste neugodan.“ (Život, literatura, 176)

Žak Lang uručuje Kišu orden Viteza umetnosti i književnosti

1986. Dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“. „Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan princip koji sam formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam čistu savest.“ (Gorki talog iskustva, 154)

Započinje rad na knjizi Život, literatura (A Central European Encounter, Confidential Talk with Gabi Gleichmann). „Sa švedskim kritičarem i novinarom Gabijem Glajšmanom pišem knjigu koja se zove Život, literatura […] iskoristio bih tu priliku da napravim jednu, da nazovemo tako, knjigu proza, proznih fragmenata, u koju bi ušle one teme koje iz raznoraznih razloga nisu obuhvaćene mojim autobiografskim triptihom. Jer, ne znam iz kojih razloga, najčešće valjda iz estetskih, a katkad iz psiholoških, mnogi sižei, mnogi doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. I s obzirom na to da verujem, ili sam čak sasvim siguran, da memoare neću nikada napisati. To valjda ne spada u posao pisca da piše memoare, to mi nešto više liči na političare i javne ličnosti druge vrste. Dakle, iskoristiću ovu priliku pisanja te knjige intervjua, kao priliku da odgovorima dopunim, da doista kažem one stvari koje nikada nisu doživele milost uobličenja i koje verovatno ne bi nigde mogle da se pojave ako ih ovde i ovom prilikom ne iskoristim. To su one teme koje neće postati i ne mogu postati više nikad ni priča, ni roman, ali nadam se da imaju konzistentnost autentičnog proznog rada. “ (Gorki talog iskustva, 158-159).

U oktobru učestvuje na 48. međunarodnom kongresu PEN-a u Njujorku. Prvi vidljivi znaci bolesti koju američki lekari dijagnosticiraju kao rak pluća. Operisan krajem godine u Parizu. „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. […] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ (Gorki talog iskustva, 228).

Danilo Kiš, Beograd, 1956.

„[…] s druge strane ima nečeg neshvatljivog u tom osećanju krivice. Kad se veoma dobro osećam, pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad tako misliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka moja jasno uobličena teorija, pre je to osećanje koje je duboko usađeno u meni. Skoro sam hteo reći: usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluća, isečeno mi je odatle. I svom lekaru rekao sam da se osećam kastriranim. Duhovno kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tu prazno.“ (Gorki talog iskustva, 229)

1987. Sedmojulska nagrada. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1988. Izabran za dopisnog člana SANU. Dobija Avnojevu nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, u Italiji (Premio di Tevere) i u Nemačkoj (Preis des Literaturmagazins).

Danilo Kiš, Pariz, februar 1989.

1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka (Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život.

Američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika.

15.oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu. Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)

„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio od tih profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu, od večnosti itd… Delo iščezava u duhu sa smrću. […] U isto vreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela… pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.“ (Gorki talog iskustva, 180)

Aleksandar Lazić, Predrag Janičić

Izvor: kis.org.rs

---

VRTOGLAVA – PRIČA O BIBLIOTEKARKAMA…

Zašto većina bibliotekarki nosi ravne cipele? Široke džempere, pantalone s faltama i suknje od tvida? Ozbiljan, strog, gotovo mrgodan izraz, nezaobilazan je na koži oko nosa, između brade i čela, na onom izražajnom delu tela koji se zove lice ili face; i koji, sa tim nedostatkom osmeha, nudi sve, osim izražajnosti.

Obilazim razne Biblioteke. Najčešća slika na koju nailazim je – ravna pojava, sa uredno začešljanom kosom, podignutom u rep ili punđu; u klasičnoj košulji i pantalonama muškog kroja. I, naravno, u tim, već pomenutim, ravnim cipelama. Jednolično, dosadno, izvesno, sa svih strana, pljosnato!

Potenciraju se akcije, kako vratiti knjige u ruke čitalaca. Šta uraditi da štampani listovi među koricama opet postanu čovekov najbolji prijatelj. Dobro, ne, bezuslovno najbolji, ali, da se bar vrati na tu prijateljsku listu, sa koje je neslavno i nesrećno sišla. I, sve te akcije, sa zvučnim krilaticama: „Ko čita, više i bolje vidi i razume“; „Čitajte, razumećete i između redova“; „Sa knjigom u ruci, u lepše sutra“; „Sa knjigom, među zvezdama…“ Odlične su! Lepe, zanimljive, zvučne i poetične! Ipak, ja bih ubacila i ovu:
„BIBLIOTEKARKE, PRESVUCITE SE I NASMEŠITE!!!“

Navucite tamne svilene čarape, preko čipkastog veša, koji i nije neophodan, ako je vrućina. Oko struka, obavezno širok kaiš, bezobrazno zategnut. Kosa uvijen na krupne viklere, ili razbarušena; očešljana snažnim, spretnim, muškim rukama, ukrašena pramenovima ili neobičnim perom. Za alergične na perad, tu je čipka, šnalica od cirkona, ili, neka moderna nijansa color šampona. Od dekoltea (to je onaj deo tela iznad grudi, koji ne mora uvek da bude zabarakadiran do brade) ništa neće da zaboli, a i knjigama u policama, prijaće promena. Osmeh na licu izaziva sjaj u očima (ako to ne uspe, postoje i odgovarajuća sočiva koja izvanredno deluju po pitanju sjaja i lošeg vida. U svakom slučaju, mnogo su bolja varijanta od plastičnih „socijalnih“ naočara). Nožice stavite u vrtoglave potpetice, neke efektne boje, i potrudite se da bude potpuno različita od boje lakovane tašne koju držite u rukama.

Na kraju, obavezno, parfem! Neki dobar, žestok i skup!

Mogla bih da se kladim – a opklade obožavam – da će na ulici da se okreću, kolege sapliću, koleginice zavide i imitiraju, a povećanje broja čitalaca biće za briljantan Izveštaj o radu i pravi statistički podatak.

P.S. (pre i posle svega)
Osmeh, šminka, krpice, doza erotike i samodopadljivosti ne umanjuju inteligenciju i ne atakuju na ličnost Žena.
Baš, naprotiv.

---

Iz knjige „Sočno i oporo… P.S. poverljivo“ književnice i bibliotekarke Danijele Milanove Božičković Radulović (Požarevac, 2012)

Posted by Od knjige do duše

____________________________________________________________________________________________

MAJKA OTADŽBINA ZOVE…

Spomenik “Majka otadžbina zove” – Volgograd, Rusija

Na Mamajev Kurgan brdu iznad ruskog grada Volgograda (nekadašnji Staljingrad), uzdiže se jedna od najvećih statua na svetu – čuvena Majka otadžbina zove, podignuta u znak sećanja na legendarnu Staljingradsku bitku. Smatrala se najvećom građevinom na svetu, a danas je zvanično “sedmo čudo Rusije”.

Davne 1967. godine, kada je završena nakon osam godina izgradnje, proglašena je čak za najvišu građevinu na svetu, koja je tada bila poslednja tzv. nereligijska statua koja je smatrana najvišom. Od tada njena okolina postala je cilj brojnih turista i poštovaoca sećanja na bolne uspomene iz Drugog svetskog rata, ali i na slavu nekadašnjeg SSSR.

Statua je visoka 52 metra, a recimo sam mač “kog u ruci drži žena” dugačak je čak 33 metra. Kompleks je projektovao ruski arhitekta Nikolaj Nikitin, ali je autor skulpture čuveni vajar Jevgenij Vučetič, umetnik srpskog porekla (Jevgenijev otac Viktor bio je rodom Srbin iz Crne Gore). 

Zbog svog karakterističnog izgleda, tj. neobičnog stava sa mačem u desnoj ruci podignutim u vis, skulpturu smatraju inžinjerski jednom od najsloženijih. Statua je nešto malo niža od poznatijeg Kipa slobode u Njujorku, ali je zato duplo viša od statue Isusa iznad Rio de Žaneira. Majka otadžbina zove je sa postoljem visoka impozantnih 87 metara. Od vrha brda Mamajev Kurgana, pa sve do podnožja sahranjeni su poginuli borci u Staljingradskoj bici. Memorijalnim kompleksom dominira statua koja je uspomena na 34.505 vojnika stradalih za oslobođenje pomenutog sovjetskog grada.

Do statue vodi 200 granitnih stepenika koji su simbol 200 dana krvave borbe, a pored je smešteno i 35 spomen granitnih ploča na heroje Sovjetskog Saveza. Pamti se da je izgradnja statue bila vrlo složena, da je utrošeno oko 5500 tona betona i oko 24000 tona gvožđa. Temelji su ojačani nanošenjem oko 150.000 tona zemlje. Takozvani kostur od armiranog gvožđa koji je “srž skulpture”, pridržava se zategnutim sajlama koje su smeštene unutar statue, a svaka od tih sajli težila je oko 60 tona. 

Iako se motiv “žene koja pokretom mačem poziva u boj” nalazi na daleko čuvenijoj Trijumfalnoj kapiji u Parizu, i to u okviru skulpturalne alegorije pod nazivom Marseljeza, pretpostavke su da je statua kod Volgograda kao inspiraciju imala legendarnu antičku skulpturu Nike sa Samotrake – boginje pobede.

Izvor: Dnevna doza geografije

---

STUDENICA, SVETA CARSKA LAVRA…

SVETA CARSKA LAVRA STUDENICA

O manastiru

  Studenica je srednjevekovni manastir u dolini Studenice, leve pritoke Ibra, nedaleko od mesta Ušća, pod planinom Radočelom. Osnovao ga je Stefan Nemanja. Imao je više crkava u dvorištu ovalnog oblika, koje je bilo opkoljeno odbrambenim zidom. Očuvane su tri crkve, a od ostalih građevina ostali su samo temelji ili su potpuno iščezle. Najznačajnija je Nemanjina crkva, sagrađena posle 1183. i posvećena Bogorodici. Kralj Radoslav dozidao je ispred nje veliku spoljnu pripratu.

1.Nemanjina crkva
2. Kraljeva crkva
3. Nikoljača
4. Temelji crkve Sv. Jovana Krstitelja
5. Trpezarija
6. Riznica
7. Konaci
8. Zapadni ulaz – pirg
9. Istočni ulaz

---

1. Nemanjina crkva je jednobrodna građevina s jednim kubetom i pripratom. Spolja je u belom mermeru, s bogatim plastičnim ukrasom na pojedinim delovima. Ukras je romanskog stila i najvišeg je umetničkog kvaliteta među našim srednjevekovnim crkvama. Mada je u duhu italijanskih spomenika XII veka, ima i neke analogije sa francuskom umetnošću toga doba. Naročito je usredsređena na četiri portala: zapadni, unutarnji i dva bočna, kao i na trodelnom oltarskom prozoru. Živopis u crkvi potiče iz vremena velikog župana Vukana, 1205. g., što se vidi iz natpisa u kubetu. Naročito se ističu veliko Raspeće i Pričešće u oltaru. Manastir je uživao najveći ugled, a njegov iguman je imao prvo mesto u srpskom Saboru.

2. Iz doba kralja Milutina je Kraljeva crkva posvećena sv. Joakimu i Ani. Kraljeva crkva je mala, gotovo kvadratne osnove, ima jedno kube. Na oltarskoj apsidi je u kamenu uklesan natpis arhimandrita Jovana iz 1314. g. U unutrašnjosti je sačuvan vanredan živopis u stilu tzv. dvorske škole kralja Milutina.
   

   ---

   3. S kraja XII ili početkom XIII veka je crkva Svetog Nikole. To je skromna jednobrodna građevina bez kubeta, sa ostacima dobrog živopisa iz početka XIII veka.                                                                                                    Od prvobitnih konaka koji su bili oko manastirskog dvorišta očuvani su samo ostaci stare trpezarije koja je imala uzan trem od mermera. Ostali konaci su relativno nove građevine.

Manastir Studenica upisan je u listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESKO-a.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

Značaj manastira Studenice za srpsku prosvetu

izvod iz članka episkopa banatskog Amfilohija Radovića –

Carska lavra Studenička je nazvana, i to s pravom, „majkom, korenom i glavom svetih crkava u Srbiji“. Ona je zaista to i bila i ostala blagodareći svojim svetim ktitorima Simeonu i Savi i svojoj izuzetnoj ulozi u prosveti i kulturi srpskog naroda. Ovo su neki od važnijih aspekata osnova i doprinosa Studenice obrazovanju i kulturnom napredovanju u celini:

1. Studenička prosveta je nezamisliva bez prave vere, blagočešća. Sveti Sava, u svojoj drugoj Studeničkoj besedi, kao i u svim svojim spisima, priziva na veru u Hrista, na držanje njegovih zapovesti, predanja njegovih Apostola i na neodvajanje od crkvenog sabora (= sabranja) preko koga se stremi i dostiže u sjedinjenje mnoštva ljudi bogoizabranih u sjedinjenje Svete Trojice … Očevidno, to je i krajnji cilj zidanja Studenice: da se u njoj kao obitelji i kroz nju – ljudi preobražavaju u „obitelj“ Duha Svetoga. Za studeničke prosvetitelje Simeona i Savu obrazovanje ne znači (kao danas) sticanje znanja nego obnavljanje u nama obraza Trisvetloga Božanstva silom Duha Svetoga. Nastavnik ili „nastavitelj“ je pre svega onaj koji pokazuje pravi put koji vodi u večni život.

Takvog puta je „putevoditeljica“ i „nastavnica“ Presveta Bogorodica, ali i Sveti Sava i ostali svetitelji. Kada Stefan Prvovenčani govori o „vospitaniju“ koje je primio od oca, pod njim podrazumeva celokupno svoje telesno i duhovno uzdizanje i uzrastanje. U istom smislu Teodosije govori za Nemanju da je sinove i kćeri obučio „svetim knjigama“ i blagim običajima. I Domentijan kaže za Svetog Savu da su ga roditelji vaspitavali „u velikoj ljubavi, blagoverju i čistoti“.

Simeon i Sava pre svega uče pravoverju i pokajanju i revnosnom življenju po Bogu. Njihova prosveta je organski vezana za pokajanje, za duhovno-moralno uzdizanje pa tek onda za znanje. U njojličnost prosvetitelja, nastavnika, igra prvorazrednu ulogu, što se pokazalo i na njihovom primeru i njihovom značaju za oblikovanje i obrazovanje srpskog naroda.

Svetitelji uče svojim životom i svojim primerom, ali i svojom smrću i svojim posmrtnim čudotvornim dejstvom. Takvi su bili Simeon i Sava, ali i Simeonov drugi sin Stefan Prvovenčani, monah Simon, u narodu poznati kao „Sveti Kralj“. Naročiti značaj za prosvetu srpskog naroda imale su njihove svete mošti. Preko njih kao ktitora i preko njihovih moštiju Studenica zadržava prvenstvo među srpskim manastirima i među svim srpskim duhovnim centrima.

U neposrednoj vezi sa ličnostima svetih ktitora Studenice i njihovim svetim moštima i njihovom značaju za prosvetu srpskog naroda jeste i studeničko monaško opštežiće, ustojeno po „obrazniku Svetog Save“, kao i studenički sabori i praznici na koje se narod vekovima sakupljao.

Monaško opštežiće kao vekovni studenički način življenja, liturgijska molitvena sabranja unutar manastira, vernost srpskog naroda zavetu Svetog Save da se ne odvaja „od crkvenog sabora“, tj. od liturgijskih sabranja i svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sve to u stvari predstavlja istinsku „dušu“ manastira Studenice. Prvorazredan je značaj manastirskog opštežića i manastirskih sabora i praznika za razvijanje društvene i socijalne svesti srpskog naroda kroz vekove, za razvijanje duha zajedništva, mobarstva, jednakosti u njemu.

Sa tim u vezi je i buđenje, oblikovanje i čuvanje nacionalne svesti srpskog naroda koja je prosto neobjašnjiva bez manastira Studenice. S pravom je još u prošlom veku pisao M. B. Milićević : „Ne videvši Studenice, Srbin ne može imati pojma o prošlosti roda svoga“. Taj značaj manastira Studenice ne proteže se samo na nemanjićki i postnemanjićki period istorije srpskog naroda, nego i na period turskog ropstva, kao i na zbivanja u novijoj srpskoj istoriji, naročito posle velikih Seoba preko Save i Dunava. Grob Svetog Simeona i ćivot Svetog Kralja imali su značenje nacionalnog simvola na svim prostorima do kojih su Srbi dopirali i na kojima su boravili. Radi se o obnovi kultova srpskih vladara i nacionalnih svetitelja. Karađorđe, vožd Prvog srpskog ustanka, itekako je svestan značaja Studenice za buđenje srpskog naroda, kao i Miloš Obrenović posle njega.

5. Poseban značaj za srpsku prosvetu vidi se u pisanoj i prevedenoj književnosti i književnim delima, koja upravo u Studenici ima svoje začetke. Ovde je 1208. godine nastala prva biografija Svetog Simeona, kao i njegova Služba. Napisao ih je sam Sveti Sava. Taj njegov spis postao je nadahnuće studeničkog ktitorskog živopisa. Studenički i Hilandarski tipik, Hilandarska povelja i drugi „obraznici“ ovog simeono-savinskog perioda postaće uzor kasnijim delima slične vrste. U Studenici su tokom vekova pisane i prepisivane mnoge knjige, što naročito važi za Isposnicu Svetog Save. Može se slobodno reći da je srpska pisana reč i književnost potonjih vremena započela sa prvim biografijama Save i Stefana Prvovenčanog i sa Studeničkim tipikom.

Značajan je Studenički zbornik zvani „Otečnik“, prepisan u XV veku. U njemu se pored podvižničko-moralnih pouka nalaze i pravni spisi: Vlastareva sintagma i Dušanov zakonik.

Studenička biblioteka je bila verovatno veoma bogata, ali zbog čestih rušenja i paljenja samog manastira od nje nam je veoma malo sačuvano.

Za srpsku kulturu i prosvetu, naročito na polju neimarstva, od naročitog je značaja studenička arhitektura. Ona u sebi sjedinjuje vizantijsku gradnju sa mramornom odećom i ukrasom romanskih crkava. No, njena plastika nije isključivo romanskog stila, kao što se obično misli, nego ima i vizantijskih elemenata (na primer, lik Bogorodičin u timpanu na reljefu). Studenica tako vezuje organski Rašku i Srpsko primorje sa vizantijskim neimarstvom, postajući nadahnuće ostalim građevinama raške škole, ali i kasnije. U Studenici je građeno i dograđivano ne samo u vreme prvih ktitora, nego i kasnije u vreme Radoslava (priprata), kralja Milutina (divna arhitektura spojena sa živopisom u Kraljevoj crkvi Svetog Joakima i Ane), ali i u XV i XVI veku (sačuvane freske iz 1569. godine). Kao centralna građevina raške stilske grupe crkava, Studenica utiče i na Žiču, Gradac, Dečane, Svete Arhangele u Prizrenu i dr. Sa svojim kulama, sabornim hramom Bogorodice Dobrotvorke i drugim hramovima i paraklisima ona je upečatljivo delovala na svest naroda.

U manastiru je bila zastupljena i primenjena umetnost, čuvana u hramu i bogatoj manastirskoj riznici: sasudi, odežde, relikvijari sa moštima, petohlebnice, plaštanice, stavroteke i dr. sa poreklom od Palestine do Moskve, Carigrada i Primorja.

Što se tiče studeničkog živopisa, o njemu je mnogo i podrobno pisano. Ovde ćemo samo istaći činjenicu da je za njegov prvi i najznačajniji sloj najzaslužniji Sveti Sava. On ne samo što je odabrao najbolje živopisce toga vremena nego je i sam aktivno učestvovao u živopisanju, što se vidi iz otkrivenog zapisa u kubetu Bogorodičine crkve: „I mene rabotavšago pomenite Savu grešnago“. Studenički živopisac, kako onaj iz Bogorodične crkve, tako i onaj iz Kraljeve crkve daju ton ostalim zadužbinama i zadužbinarima kasnijih vremena (Sopoćani, Mileševa i dr.). Obnovljeni živopis iz vremena Patrijarha Makarija (XVI vek) takođe oponaša onaj iz XIII veka.

Ono što treba još podvući jeste unutarnje sledovanje iuzajamno prožimanje u Studenici liturgijskog poretka, zasnovanog na tipiku Svetog Save, i arhitekture, žitijskih tektova i ktitorskih slikarskih kompozicija. Sve to opet izrasta organski iz istog doživljaja vere istog duhovnog opita. Živopis je u sliku pretočena biblijska istina, ali i bojama oprisutnjena nebeska zajednica Svetih u liturgijsku zajednicu u hramu sabranih vernika. Sve je tu celosno i celovito, sve zajedno sabrano i na istom mestu objedinjeno: Bog i čovek, nebo i zemlja, živi i mrtvi, preobražena tvorevina i dela ruku ljudskih u ikone i ikonostase pretvorena. Tome se u Studenici vekovima pristupa i u to se urasta, i tako biće postaje celovito i duboko, napitano i vaspitano i obrazovano i prosvećeno, pravom hranom i svetlošću i istinskim „obraznicima“.

Upravo je ta celovitost osnovno svojstvo studeničke simeonovsko-savinske prosvete.

Kao takva Studenica kroz vekove uči i vaspitava, svetli i prosvećuje. U njoj se uči i stiče znanje ali i sama postaje „učilište“. Značajno je istaći i to da se Studeničkim tipikom osniva u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijaskim manastirskim uzorima. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, tj. bolnica za lečenje, ne samo azil za neizlečive i siromahe. Preko nje se u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo. U tome je njen doprinos našoj medicinskoj nauci. No, ona ne samo što je posedovala bolnicu, nego je i sama po svojoj prirodi bila i ostala duhovna bolnica. U njoj se vekovima prosvećuje i leči verom, i duša i telo. Pripovedanja o čudesima Simeona i Save i Svetog Kralja, o isceliteljskoj moći svetog mira i svetih moštiju prenosila su se usmenim predanjima kaluđera, putnika i poklonika. Sve je to privlačilo narod, preobražavalo i vaskrsavalo njegovu dušu, vraćalo joj i davalo mir i spokojstvo.

Narodna vera u moć Svetih i njihovih moštiju, u moć molitve, u čudotvornu moć same bogomolje, preobražavajuća snaga same svetinje mesta, sve je to ono što iznutra učvršćuje i preporađa narodnu dušu, otkriva joj smisao svega, pa i stradanja.

Studenica je bila kroz vekove i škola u izvornom smislu te reči. Po svojoj prirodi i po svojoj nameni, celokupnim svojim ustrojstvom i načinom života i rada u njoj, ona je obrazovala i vaspitavala čitava pokoljenja monaha, poklonika i đaka. Tip njenog vaspitanja i obrazovanja nije bio jednostran, tj. nije se odnosio samo na pojedinačne čovekove sposobnosti, kao što je to slučaj sa obrazovanjem zapadnog tipa, naročito onog školskog isključivo racionalistički usmerenog novijih vremena koji je praktično preovladao u savremenom svetu. Studeničko vaspitanje je bilo dinamičko-saborno i sveobuhvatno. Ono zahteva aktivno učestvovanje u tajni duhovnog preobražaja i uzrastanja čovekove duše i tela, obujimajući sve psihofizičke sile čovekove, na temeljima vekovnog iskustva Crkve, u okvirima sabornog liturgijskog življenja.

Na kraju da se kratko dotaknemo i kulturnih veza manastira Studenice koje pokazuju još širi plan njenog prosvetnog značaja i zračenja. Istaknuta je njena organska i mnogostrana veza i povezanost sa pravoslavnim Istokom, Carigradom i Svetom Gorom, kao i Primorjem. Treba pomenuti njene veze sa krajevima preko Save i Dunava, naročito posle Seoba i prenošenja moštiju Svetog Kralja (u Fenek, manastir Vojlovicu), a poznate su njene veze i sa drugim srpskim krajevima: Bosnom i Hercegovinom, Dalmacijom, kao i sa Vlaškom i Rusijom.

Ovaj kratki presek kroz istoriju i duhovno kulturno-prosvetno zračenje manastira Studenice zaista pokazuje da je ona „majka, koren i glava svetih crkava u Srbiji“. Ali pokazuje još nešto: da su osam vekova Studenice – naših osam vekova, punih duhovnih plodova kao čelinje saće meda. Osam vekova našeg zrenja i sazrevanja u Hristu. Naših stravičnih raspeća ali i vaskrsenja, naših studeničkih sabora i sabranja i studeničke prosvete i prosvećenja, izraslih iz svetlonosnog i blagog simeonovsko-savinskog korena.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

MUZEJ ŠIBICA – SREMSKI KARLOVCI…

U Muzeju šibica u Sremskim Karlovcima izložena je kolekcija koju je oformila Jasna Novak (Zagreb, 1. jun 1925 – Beograd, 10. maj 2002.), koju poslednjih 15 godina Jovana Popović Benišek nastavlja da nadograđuje.

Od 2013. godine deo kolekcije stalno je izložen u prvom privatnom Muzeju šibica u Srbiji. Muzejske prostorije nalaze se u okviru adaptirane porodične kuće Jovane Popović Benišek.

Kolekcija danas sadrži preko 25 000 eksponata, koji potiču iz raznih zemalja i kontinenata. Izložene su kutijice različite po formi, veličini, dizajnu pa čak i materijalima – tu su cilindrična, zlatasta italijanska pakovanja ukrašena reprodukcijama slika umetnika svetskog renomea, remek dela japanske strpljivosti izrađena na peliru i svili, francuske šibice sa pikantnim motivima i predstavama.

Na temeljima brižljivo čuvanog materijala i dugotrajne studiozne analize, oblikovan je koncept postavke. Ova bogata kolekcija šibica, uz informacije o istorijatu šibica, kolekcionaru i samoj kolekciji omogućava uvid u promene koje su se desile u istoriji dizajna proteklih 170 godina, ali ona predstavlja i svojevrsnu hroniku društvenih promena.

Ova filumenistička kolekcija poseduje veliki broj nalepnica za kutije šibica.Neke od njih su došle pravo sa fabričke trake i još su u tabacima.

Adresa: Mitropolita Stratimirovića 72 Sremski Karlovci

Telefon: +381 (0)21 884 147

E-mail: info@muzejsibica.com

Web: www.muzejsibica.com

Facebook: www.facebook.com/pages/Muzej-%C5%A1ibica/175431802664680?fref=ts

Izvor: vojvodinaonline.com

---

Zahvaljujem na preporuci gospodinu Blagoju Stojanoviću iz Negotina.

Bora*S

---

HIDROCENTRALA NA ĐETINJI…

Hidrocentrala na reci Đetinji nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900.godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

A kako je sve počelo? Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?

Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.

Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.

Godine 1891. u Užicu je otvorena, ili, kako zapisi kažu, ustanovljena je Državna tkačka škola. Tada se rodila i ideja o gradnji tkačke fabrike. Na narodnom zboru, 14. novembra 1897. osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Usvojena su pravila Akcionarskog društva, od  Ministarstva narodne privrede, shodno Zakonu o potpomaganju domaće radinosti, dobijene su povlastice, upisano prvo kolo akcija i gradnja Tkačke radionice je mogla da počne.

Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili  da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.

Kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji postavio je kralj Aleksandar Obrenović, 15. maja 1899. godine. Po ondašnjim običajima kamen temeljac za podizanje kuće je polagao kum. Polažući kamen temeljac za elektranu, kralj Aleksandar je postao njen kum. Projekat za izgranju hidroelektrane na Đetinji izradio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore (u to vreme radio je u Železničkoj radionici u Nišu). Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.

Radovi na montaži opreme u elektrani i najvećem delu električne mreže u gradu bili su završeni krajem jula 1900. godine. Elektrana je svečano puštena u rad 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dan rođenja Njegovog Veličanstva. Građani su te večeri uživali “u moru svetlosti u kojoj se grad kupao”.

Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine. opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike.

Radno vreme: 09-17h radnim danom i subotom (potrebna najava)
Lokacija: Gradska plaža
Info telefon: 031 521 360
Staralac: Narodni muzej Užice
www.nmuzice.com
info@nmuzice.com

Izvor:turizamuzica.org.rs

_____________________________________________________________

FOTOPLUS-TAMOiOVDE

_____________________________________________________________________________________________

 

NEZAINTERESOVANOST MLADIH…

Šta je hikikomori?

U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih

Foto: Pixabay

Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.

Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.

Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.

Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.

Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.

Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.

Foto: PxHere

Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.

Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.

Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.

Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.

Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.

Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.

Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.

Tekst: Ivana Branović

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________

 

MANASTIR RAVANICA…

Manastir Ravanicu sa crkvom Vaznesenja podigao je knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina XIV veka. Ktitorska povelja sačuvana je samo u dva kasnija prepisa, koja nisu istovetna. Po bolonjskom prepisu, ravanička povelja bila je izdata 1376/7, po vrdničkom 1381. godine. Međutim, na osnovu žitija isposnika svetog Romila koji je živeo u neposrednoj blizini Ravanice i koji je, posle smrti 1375. godine, i sahranjen u Ravanici, zaključuje se da je ravaničko vlastelinstvo već postojalo, ali svakako ne kao završena manastirska celina. Takav manastirski kompleks – sa crkvom, pirgom, moćnim utvrđenjem sa sedam kula, trpezarijom, ćelijama, neophodnim ekonomskim i gospodarskim zgradama – morao se stvarati godinama. Kao, uostalom, i svi naši ugledni manastiri.

Situacija manastirskog kompleksa

U skladu sa svojom faktičkim položajem, knez Lazar naglašava svoju samostalnost – samodržavnost, on je „gospodin zemlji srpskoj“ i to „po milosti Božjoj“, i on postaje Stefan: „Stefan knez Lazar“. On nastupa kao krunisani vladar, neposredni naslednik Nemanjića – deo savremenika ga tako i prihvata, a potomstvo ga tako i vidi u istorijskoj perspektivi.

Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidov dan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca.

Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Veliki, ako ne i najveći broj u svetu poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala.

Upravo zbog ovakve delatnosti – upornog negovanja i čuvanja narodne svesti, održavanja duha otpora – ravaničko bratstvo je neprestano dolazilo u sukob s turskim vlastima. Ravanica je bila rušena i paljena nekoliko puta, pri čemu nije stradala sama crkva, već utvrđenje i manastirske zgrade. Crkva je teško stradala tek 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha. Preživeli monasi su morali 1689-1690. godine da beže iz manastira i iz Srbije, pridružujući se velikoj seobi Čarnojevića. Pešice, kako je izrikom zabeleženo, oni su se povlačili sve do Sentandreje, u neposrednoj blizini Budimpešte. Ali su, spasavajući se, nosili ne samo Lazareve mošti, već i neophodne bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru.

Posle kraćeg boravka u Sentandreji, gde su izgradili i privremenu drvenu crkvu, ravanički monasi prelaze sa svim sačuvanim stvarima u potpuno zapušten manastir Vrdnik, u Fruškoj Gori. Obnavljaju ga temeljno, ali mu menjaju crkvenu slavu: obnovljenu crkvu, umesto svetom Jovanu, posvećuju Vaznesenju, slavi njihove Ravanice. Crkva menja i svoje ime i postaje Sremska Ravanica. Ali, oni ne zaboravljaju svoj manastir. Dovijaju se i traže priloge uz darovne povelje i od ruskih careva i od ugrovlaškog vojvode – za svoju pravu Ravanicu „niže Beograda“. Toliko su čuvali stare tradicije da je Vuk Karadžić, čak početkom XIX veka, zabeležio najlepše kosovske pesme u neposrednoj okolini Sremske Ravanice.

Pogled na manastirski katolikon

Razvaline manastirskog utvrđenja

Kada je u novom austrijsko-turskom ratu Severna Srbija bila oslobođena, u Ravanicu se 1717. godine, dok još mir nije bio zaključen, vraća jedini preživeli ravanički monah – daskal Stefan. On zatiče potpuno pustu crkvu, toliko zaraslu u šiprag da se ni vrata nisu poznavala. Priprata je bila do temelja srušena, a po crkvi se razraslo drveće. I Stefan kreće u obnovu.

Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice. Kasniji radovi u Ravanici nisu bitno menjali stanje. Tek najnoviji konzervatorski radovi spasli su sve što se još moglo.

U istaknutom istorijskom značaju manastira Ravanice, posebno mesto pripada njenoj crkvi Vaznesenja.

U svim elementima ona donosi nešto novo: i u arhitekturi, i u primeni dekorativne plastike i u živopisu. Ona je prvi spomenik novog razdoblja u razvoju srpske srednjevekovne umetnosti: moravske škole, njenog najsamostalnijeg stvaranja u okvirima vizantijskog stila.

Crkva Vaznesenja

Manastirski katolikon

Crkva Vaznesenja

Trikonhalna osnova ravaničke crkve nije nova tvorevina, u Moravskoj Srbiji prihvaćena je pod uticajem Svete Gore, naročito preko njenih monaha isihasta i isposnika koje je knez Lazar prihvatao i štedro pomagao.

Tvorac Ravanice dobro je poznavao i crkve iz vremena kralja Milutina. Od njih je preuzeo i pet kupola nad naosom, ali ove elemente rešava na nov način: sva kubeta dobijaju naglašena kockasta postolja, a s njima i nove arhitektonske vrednosti celine. Zadržavajući poznato zidanje u naizmeničnim redovima kamena i opeke, pa i uokviravanje kamenih ploča opekom, tvorac Ravanice, više od svojih prethodnika, nastoji na pravilnom ritmu: uvek red kamena pa tri reda opeke. Bojenjem uzidanih opeka pojačava doživljaj ritmičkog ponavljanja materijala.

Za Ravanicu je karakteristična i razrada mnogobrojnih prozora na svim stranama crkve. Arh. Vulović je nabrojao 62 prozorska otvora, zastakljena raznobojnim staklom. Ravanica je bila izuzetno dobro osvetljena u svako doba dana. Kad takva svetlost obasja i stubove sa freskama sa bogatim zlatnim ornamentima, postaje jasno zašto jedan ravanički monah beleži: „Lazar je crkvu ozario“.

Posebna novost je bogato korišćenje dvodimenzionalne dekorativne plastike na Ravanici: oko prozora, raščlanjenih otvora narteksa, u njihovim arhivoltama, timpanonima, pri obradi zapadne fasade sa središnom bogatom rozetom iznad trifore.

Bifora

Rozeta

Kupola

Živopis u Ravanici je veoma oštećen. Čitavi delovi zidova danas su bez fresaka. Mnoge preostale kompozicije su izbledele, otrvene sa zidova, ali je još uvek jasna misao-vodilja tvorca njene celine. Kada je u pitanju izbor ikonografskih tema ni u jednoj našoj crkvi, ni pre ni posle Ravanice, on nije tako tesno povezan sa bogosluženjem. Liturgijska koncepcija počinje već dekoracijom kupola i potkupolnih prostora, a ne završava se ni u oltarskom prostoru i delovima crkve koji se koriste pri bogosluženju – prisutna je u celoj dekoraciji.

Karakterističan je i izbor svetitelja. U celom zapadnom delu crkve i na svim stubovima prisutni su samo pustinjaci koji se odriču svega Hrista radi, sveti mučenici za veru i aktivni borci za Hrista. Sveti ratnici predstavljeni su u najnižoj zoni. Ovako zamišljeno i dosledno sprovedeno ukrašavanje Ravanice mora se vezati za crkvene krugove sa kojima je knez Lazar bio tesno povezan, posebno sa monasima i isposnicima.

Veoma brižljivo obrađeni stubovi koji nose kupolu, ukrašeni su bogato motivom vezanih lančanih medaljona. Ti krugovi, u bogatim okvirima, na plavoj pozadini, ukrašenoj raskošnim ornamentima izvedenim zlatom, penju se ka nebu, i ritmom linija, kolorističkim odnosima i raskošnom, novom primenom ornamenata daju specifičan pečat živopisu Ravanice.

Živopis u Ravanici

Živopis u Ravanici

Mnogi umetnici – neimari, klesari, slikari, zlatari, vezilje – unosili su u Ravanicu svoja umeća, svoje talente, prenoseći nam istovremeno duh i atmosferu svoga doba, kada su znali da žive, stvaraju i dostojanstveno umiru oni naši preci za koje savremenik lakonski kaže: „ljudi su to bili dobri, ljudi hrabri, ljudi pravi i u reči i na delu“.

 

---

1. „Manastir Ravanica“ – Mirjana Ljubinković, Repub. zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd, 2002. god.

Izvor:www.zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________

RASAD SLOBODE U TAMNOJ ŠUMI ROPSTVA…

Dva su velika, za srpsku državu bitna događaja, „zaslužna“  da  15. februar bude  ustanovljen kao nacionalni praznik Srbije.

Sretenje – Dan državnosti Srbije

Na ovaj dan 1804. godine, u Orašcu je na velikom narodnom zboru doneta  odluka o početku Prvog srpskog ustanka –ustanka za konačno oslobođenje od viševekovnog turskog ropstva.

Neposredan povod za ovu, ispostavilo se istorijsku odluku, bila je „seča knezova“, odnosno ubistvo četvorice srpskih prvaka u januaru te godine.

„Seča knezova“ imala je za cilj da zastraši srpski narod, ali ispostavilo se da je izazvala sasvim suprotan efekat- silno ogorčenje nekoliko vekova porobljenog i tlačenog naroda, ali i odlučnost da se konačno stane na put, pre svega janičarskom teroru i zulumima.

Ustanak je u početku i imao karakter borbe protiv janičarskih zulumćara, ali već podignuta na oružje „raja“ nije htela da isto položi, ni nakon što je portin izaslanik iz Bosne, Bećir-paša u avgustu naredio ubistvo četvorice glavnih dahija u nastojanju da smiri bunu.

Pod Karađorđevim vođstvom  u narednih nekoliko godina, ustanička vojska je postigla značajne pobede u čuvenim bitkama kod Ivankovca, Deligrada, Mišara, na Suvodolu i drugim mestima. Gotovo da je oslobodila celu teritoriju tadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Na nesreću, 1813. godine Prvi srpski ustanak je ugušen.

---

Na isti dan, ali 1835. godine u Kragujevcu, ondašnjoj srpskoj prestonici , na zasedanju Narodne skupštine usvojen je prvi Ustav  kneževine Srbije, poznatiji kao „Sretenjski Ustav“.

Naslovna strana Sretenjskog ustava

Velika narodna skupština je zasedala u porti pravoslavne crkve, na crkveni praznik Sretenja gospodnjeg, kojim se proslavlja uvođenje Isusa Hrista u Jerusalimski hram, 40 dana po njegovom rođenju.    Hroničari beleže da je njeno zasedanje „živo očekivano i od naroda i od starešina, da je stiglo blizu 2.500 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 znatiželjnika iz varoši i okoline, a u čast donošenja Ustava, grad je uveče obasjao vatromet.”

Uzroci donošenja Ustava od 1835. godine  leže u nezadovoljstvu karakterom vladavine Miloša Obrenovića, koji je nakon 2. srpskog ustanka uz tursku podršku uspeo da se uzdigne na rang „baš kneza“ iliti prvog kneza. Apsolutizam Milošev doveo je, ne samo do nezadovoljstva, nego i dizanja mnogobrojnih buna, koje su imale za cilj da Milošu ograniče vlast. Neposredan povod za donošenje Ustava bila je jedna od takvih buna, „Miletina buna“ s kraja 1834. i samog početka 1835. godine.

Nacrt Ustava sačinio je čuveni i učeni Dimitrije Davidović, po uzoru na francuske ustavne povelje iz 1814. i 1830. i belgijski ustav iz 1831. godine.

Sretenjski ustav imao je 14 glava i 142 člana koji Srbiju definišu kao nezavisnu kneževinu podeljenu u okruge, srezove i opštine. Ustav je regulisao položaj kneza, državnog Sovjeta i Skupštine, a celo jedno poglavlje bilo je posvećeno građanskim pravima.

Sretenjski ustav je prvi moderni srpski i jedan od prvih evropskih demokratskih ustava. U njemu su izražene potrebe tadašnjeg srpskog društva: razbijanje feudalnih ustanova, nacionalna emancipacija i ograničenje autokratske vladavine.

Bio je to najviši pravni akt, koji je prvi ukinuo feudalizam u Evropi.
Smatrajući ga isuviše liberalnim, velike sile, poput Rusije, Austrije i Turske, svaka iz svojih razloga odnosno interesa,  silno su protestvovale sa namerom (a u tome su i uspele), da izdejstviju opoziv Sretenjskog ustava. Taj istorijski, pravni kamen temeljac moderne srpske države konačno je ukinut 11. aprila te iste godine, što znači da je bio na snazi svega 55 dana.

Da, ukinut je zato što je bio prvi „rasad slobode u tamnoj šumi ropstva“, ili kako je Rusija tada rekla ,,francuski rasad u turskoj šumi“.

Ukinut je ali ne i zaboravljen.

Ovde možete pročitati  Сретењски устав Књажества Сербије

_______________________________________________________________