MOLBA ILI UVREDA…

tamoiovde-logo

ČEKAJ

Čekaj me, i ja ću sigurno doći

samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,

i kada mećava briše,

čekaj i kada druge niko

ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu

stizati izdaleka,

čekaj i kada čekanje dojadi

svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

 

Ne slušaj kad ti kažu

kako je vreme da zaboraviši da te nade lažu.

Nek poveruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji,

i gorko vino za moju dušu

nek piju kod ognjišta.

Čekaj. I nemoj sesti s njima,

i nemoj piti ništa.

 

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek kaže ko me čekao nije:

Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako

preživeh vatru kletu, —naprosto, ti si čekati znala

kao niko na svetu.

Konstantin Simonov

_________________________________________________________________

tamoiovde.wordpress.com/2015/07/06/cekaj/

DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

 

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

 

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

__________________________________________________________________

KO JE ZAPRAVO BIO ČIKA LJUBA…

tamoiovde-logo

Mala ulica velikog rodoljuba: Beograđani, svakodnevno prolazite ovuda, a ni ne znate KO JE ZAPRAVO BIO ČIKA LJUBA

U najstrožem centru grada, ušuškana i u „debelom“ hladu, mirna i tiha, a opet užurbana i urbana, „čuči“ uličica, koju uvek biramo kada hoćemo da izbegnemo metež i vrevu… Koliko ste samo puta prošli Čika Ljubinom, „galopom“ ili sitnim koracima, zaokupljeni različitim mislima, a nikada se niste zapitali po kome zapravo nosi ime? Ko je uopšte bio čika Ljuba?

Beograd se dostojno odužio Ljubomiru Ljubi Nenadoviću, profesoru, diplomati, novinaru, akademiku, poeti, dodeliviši ulici u samom centru gradu njegovo ime. Zapravo, nadimak… Jer Nenadovića, tog intelektualca blage narave i junačkih porodičnih korena, svi su iz milošte zvali Čika Ljuba. 

Ljubomir Nenadović rođen je u Brankovini kod Valjeva u jednoj od najuglednijih i najznamenitijih porodica u Srbiji, koja je zadužila domovinu kroz generacije i pokolenja… Sin je čuvenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, prvog Karađorđevog diplomate i pisca „Memoara“, Prote Mateje Nenadovića, a unuk kneza Alekse, kojeg su dahije pogubile u seči srpskih knezova početkom 1804. godine.

Ljubu Nenadovića krasilo je evropsko obrazovanje i kosmopolitski duh, pripadao je prvom naraštaju mladih Srba koji su se školovali u inostranstvu, govorio je nekoliko svetskih jezika i bio intelektualni div svog vremena. Njegovo pero bilo je britko, ali nadasve puno vedrine, dosetljivosti i humora, sa glavnim ciljem da zabavi i pouči dušu čitaoca… Stvaralaštvo čika Ljube obojeno je jednostavnošću, pitkošću i srdačnošću.

Znameniti Srbin sebe je prevashodno smatrao pesnikom, ali se lako kretao kroz različite žanrove – pisao je poučne priče za narod, basne, satirične i humorističke poeme, stihovane pripovetke, besede, putopise, a neretko je radio i kao prevodilac. Danas ga znamo kao jednog od najčitanijih pisaca srpskog romantizma i čoveka koji je umnogome uticao na razvoj masovne čitalačke publike. Nenadović je najviše uživao u ulozi pesnika – on je izjednačavao život sa stvaranjem poezije; stihovi su bili njegova duhovna i životna biografija – sve što je mislio, želeo i video on je prenosio na papir. 

Profesor, diplomata, pa ministar 

Za života Ljubomir Nenadović zadužio je srpski narod ne samo bogatim književnim stvaralaštvom, već i društvenim uticajem i boravkom na visokim funkcijama. On je predavao na Liceju u Beogradu, potom je službovao u ministrastvu prosvete i unutrašnjih dela, a na kraju oprobao se i kao diplomata – postavljen je za sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu.

Deset godina je bio i načelnik Minisatrstva prosvete, nakon čega je zatražio penziju i povukao se u rodnu Brankovinu. Takođe, vredi napomenuti da ga je knez Milan Obrenović, koji će kasnije postati i kralj, imenovao za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

 Zanimljivo je, međutim, da je najveći trag u istoriji srpske književnosti ostavio kroz svoje putopise, pet knjiga pisanih u obliku pisama. To su: „Pisma iz Švajcarske“, „Prva pisma iz Nemačke“, „Pisma iz Iitalije“, „Druga pisma iz Nemačke“ i „Pisma o Crnogorcima“. Ona nemaju toliko umetnički, koliko kulturološki i istorijski značaj, a kako je i sam Nenadović istakao stvorena su tako da „svaki čitatelj ima utisak kao da su baš njemu pisana“.

Za nas su svakako najinteresantija „Pisma o Crnogorcima“, koja su nastala kao rezultat prepiske sa knezom Danilom. Ljuba Nenadović bio je donekle opčinjen Crnom Gorom i tamošnjim narodom, divio se njihovom čojstvu i junaštvu. Dragocena su i „Pisma iz Italije“, koja svedoče o prijateljstvu i zajedničkom putovanju kroz Italiju sa Njegošem. 

Nenadović je pokrenuo i časopis „Šumadinka“, koji je sa povremenim prekidima izlazio sedam godina. Međutim, kako se stalno podsmevao cenzuri, neretko i kritikujući vlast, list je zabranjen s obrazloženjem da „prkosi praviteljstvu našem“.

Ono što je za srpsku književnost, prosvetu i kulturu Ljubomir Nenadović učinio nemerljivo je – on je „naslednik“ Dositeja Obradovića čiju je tradiciju nastavio i osigurao joj mesto u budućnosti.

Danas, Čika Ljubina ulica se ugnezdila između trga na kome je spomenik Knezu Mihailu i Ulice Kneza Mihaila, što je pomalo simbolično – na ovaj način dva velika prijatelja ostala su povezana i nakon smrti. Naime, knez Mihailo i Ljuba Nenadović gajili su blizak odnos, i važili su za dobre prijatelje. Nakon ubistva kneza, književnik je dugo, dugo bolovao i patio u tišini, posebno jer je u atentatu učestvovao jedan od njegove braće. 

Platonska ljubav čuvene Milice Stojadinović  Srpkinje

Čuvena pesnikinja Milica Stojadinović bila je očarana Ljubomirom Nenadovićem, koji je do kraja života, ostao njena jedina ljubav, nažalost neostvarena… Ipak, naklonost je bila obostrana – i Ljuba je cenio i iskreno se divio Milici, veličao ju je u svojim stihovima, slavio njene „lepe pesme“ i „čustva prava“.

Upoznali su se u Beogradu 1851. godine, što je svakako bio trenutak koji je odredio dalji Miličin ljubavni život. Od tog trenutka ona je lebdela između romantičnih emocija i prijateljstva, ipak, nikada se nije usudila da dozvoli da njene čežnje isplivaju na svetlost dana…  Ljuba je bio najprisutniji čovek u njenom životu, i kako je smatrala najbolji srpski pesnik. Pesme koje je želela da objavi uvek bi prvo slala njemu na čitanje. Na njenom stolu uvek su mogle da se vide Nenadovićeva „Šumadinka“ ili „Putnička pisma“ kao i njegova fotografija u crnom plaštu. 

Čak je i Vuk Karadžić provodadžisao da se Milica uda za Nenadovića, a nju je, kako je zapisala, posle toga bilo stid da se prema pesniku „ponaša sestrinski“.

Na koncu svega njena ljubav je zanavek ostala platonska. Milica se nikada nije udala, a isti slučaj bio je i sa Čika Ljubom – ostao je neženja.

Autor: S. Pavlović                                 Foto: Dnevno.rs/Kolaž

Izvor: dnevno.rs/Vreme: 06. mart. 2017.

_____________________________________________________________________

NAJVEĆI GREH JE NAŠE ODBIJANJE DA SPOZNAMO ZLO U SEBI…

tamoiovde-logo

Dejvid Herbert Lorens, engleski pisac, umro je  2. marta 1930. godine

 “Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens) 

________________________________________________________________________

240px-dh_lawrence_1906

Lawrence u dobi od 21 god. (1906) Foto: wikipedia.org

1930 – Umro je engleski pisac Dejvid Herbert Lorens, koji je opisivanjem seksualnosti skandalizovao puritansko britansko društvo. Bio je preokupiran problemom seksualnih odnosa, zainteresovan za primitivne religije i misticizam i neprijateljski raspoložen prema industrijskom 20. veku, puritanizmu i anglosaksonskim društvenim konvencijama.

Dela: romani „Beli paun„, „Sinovi i ljubavnici„, „Ljubavnik ledi Četerli„, „Zaljubljene žene„, „Duga„, priče „Pruski oficir„, „Engleska, moja Engleska„, „Žena koja je ođahala„, eseji „Psihoanaliza i nesvesno„, „Pokreti u evropskoj istoriji„, „Studije o klasičnoj američkoj književnosti„, „Pornografija i opscenost„, „Apokalipsa„, pesme „Ljubavne i druge pesme„, „Amores„, „Kornjače„, „Ptice, zveri i cveće„.

Izvor: tvmost

_________________________________________________________________________________

  Dejvid Lorens 

(11. septembar 1885 – 2. mart 1930)

„Ono što krv oseća, veruje i govori, uvek je istina.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dejvid Herbert Lorens pisac, pesnik, kritičar, esejista i slikar, rodio se 11. septembra 1885. godine u Istvudu, u Engleskoj. Sin siromašnog i nepismenog rudara i obrazovane majke, nekadašnje učiteljice, Dejvid je rastao u atmosferi stalnih roditeljskih svađa i borbe za golu egzistenciju. Ove svađe i otuđenost izvršile su presudan uticaj na njegov odabir budućih književnih tema. 

Njihov brak bio je putena, krvava borba. Rodio sam se mrzeći oca:
od kada znam za sebe, tresao sam se sa užasom kada bi me dotakao.“
(Dejvid Lorens)
 

Autor današnjih remek-dela, a nekada osporavanih i zabranjivanih knjiga (za života i nakon smrti u javnosti su ga često nazivali pornografom koji je protraćio svoj veliki talenat): “Duga“, “Zaljubljene žene“, “Sinovi i ljubavnici“ i “Ljubavnik lejdi Četerli“, od 1891. do 1898. godine pohađao je lokalnu osnovnu školu u Istvudu (koja se danas zove po njemu). Prvi je učenik koji je osvojio stipendiju grofovije za srednju školu u Notingemu, koju je, ipak, morao da napusti 1901. godine, jer se porodica nalazila u veoma teškoj materijalnoj situaciji, pa su ga zaposlili u frabrici hirurške opreme. Već nakon tri meseca dobio je zapaljenje pluća, pa je zauvek napustio fabriku i nakon oporavka se, na svoju sreću, vratio školovanju. 

“ Bio je veoma inteligentan čovek; i usamljen, kako to obično biva sa takvim ljudima; strastan čovek, na svoj način…“
(Dejvid Lorens) 

Od 1902. do 1906. godine radio je kao učitelj-pitomac u Britanskoj školi u Istvudu. U ovom periodu počeo je sa pisanjem prvih pesama, kratkih priča, a započeo je i rad na romanu koji će u javnosti postati poznat pod naslovom “ Beli paun“. Krajem 1907. godine njegova kratka priča pobedila je na konkursu lista “Nottingham Guardin“. 

“ Nikako me mogu da razlučim da li su moji snovi proizvod mojih misli, ili su moje misli proizvod mojih snova.“ 
(Dejvid Lorens) 

Diplomirao je 1908. godine i započeo učiteljsku karijeru u Davidson Road School, u Krojdonu. Zahvaljujući Džesi, prijateljici iz detinjstva sa kojom je živeo u ovom periodu, koja je njegove radove poslala uredniku veoma uticajnog časopisa “The Ehglish Review“, Ford Medoks Fordu, štampane su mu prve pesme i kratke priče. 

1910. godine objavio je svoj prvi roman, “Beli paun“ i doživeo relativan uspeh, ali je sve palo u vodu kada je dobio vest da mu je umrla majka. Oduvek veoma emotivno vezan za nju, Lorens je njenu smrt teško podneo i ostatak godine proveo je u očajanju. 

1911. godine počeo je sa radom na, verovatno svom jedinom romanu koji će, za njegovog života, kritika dočekti sa pohvalama, “Sinovi i ljubavnici“ (1913). Roman je odmah prihvaćen kao fantastična ilustracija teorije Sigmunda Frojda o Edipovom kompleksu, jer je Lorens veoma snažno i slikovito sopstveni život pretočio u uverljivu psihoanalitičku studiju. Iste godine je započeo rad na svom romanu “Prestupnik“, koji će izaći pre malo čas pomenutog, a za koji mu je koleginica sa posla pozajmila intimne ljubavne dnevnike, koji su mu poslužili kao odlična osnova za delo. Ubrzo je ponovo oboleo od zapaljenja pluća, pa je definitivno morao da napusti posao predavača i u potpunosti se posveti samo pisanju. Verio se sa Louie Burrows, ali je ubrzo i raskinuo veridbu. 

“Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens) 

A onda se marta 1912. godine upoznao sa Fridom Vikli. Bila je to obostrana ljubav na prvi pogled ali, da li će Frida poći sa njim u neizvesnost? Hoće li se odreći relativno udobrnog života i krenuti u nepoznato? Hoće li njena ljubav biti snažnija od razuma, jača od okolnosti? Odluka je bila samo njena, jer je ona najviše stavljala na kocku. Frida je bila udata za Lorensovog bivšeg profesora na univerzitetu, Ernesta Viklija. 

“ Bili su tako prisni, a ipak bez ikakvog dodira.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dejvid se divio njenoj inteligenciji i lepoti, ali i strahovao od sutrašnjice, od jutra, od realnosti. Jer, ma koliko da je voleo, on se istovremeno plašio pozitivnog odgovora. Plašio se, jer kao i svaki zaljubljen čovek, želeo je za svoju ženu samo najbolje, a znao je da to nije u stanju da joj pruži. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, on više nije mogao da radi teške fizičke poslove i bio je upućen na pisanje kao na jedino sredstvo za izdržavanje. A svi dobro znamo da se od pisanja nikada nije lagodno živelo i da su prihodi, kada ih ima, uvek skromni. 

“Ispod njegovog bledog, nepomičnog, razočaranog lica, njegova detinja duša je upućivala jecaje zahvalnosti ženi i nadala se da će joj ponovo prići; dok je istovremeno njegova izgnanička duša znala da će je u stvarnosti izbegavati.“ 
(Dejvid Lorens) 

Da bi sebi olakšao ovaj period, zamišljao je kako bi izgledao njihov budući život, ali zamišljao je najgoru opciju, najcrnju, onu po kojoj ljubav gasne, po kojoj je sve postajalo rutina, navika, a čarolija se gubila u sivilu stvarnosti, stvarnosti prozaičnih života. On je imao tipičnu umetničku dušu, delikatnu, osetljivu, ćudljivu, koja zahteva mnogo pažnje i strpljenja. Ispod hladne fasade često je besnela oluja.

A da li bi ona mogla da se izbori sa tim? I tada bi mu bilo lakše, tada, kada bi budućnost sebi naslikao samo tamnim bojama, tada, kada bi mu se činilo da je više ne voli, da je sve prošlo… Ali, nije čak morao ni da je vidi, dovoljno je bilo samo da se seti njenih blistavih očiju, očiju koje je toliko voleo da ih se potajno i plašio, pa da sve padne u vodu, da strast ponovo bukne u njegovim grudima, tim grudima izmučenim čestim zapaljenima pluća, ali tako željnim ljubavi i razumevanja. 

“ S beskrajnom nežnošću mislio je o ovoj ženi. Jadno, izgubljeno biće; divnija je nego što je sama toga svesna i ah, i previše divna za onaj okoreli svet sa kojim dolazi u dodir.“ 
(Dejvid Lorens) 

Bila je to prava i sudbinska ljubav, koja će u mnogome odrediti dalji tok njegovog života i karijere. 

“Zaljubljen sam – i moj Bože, to je najvažnija stvar koja se čoveku može desiti. Kažem vam, pronađite devojku u koju možete da se zaljubite. Učinite to. Prepustite se ljubavi. Ako to ne učinite, propustićete život.“ 
(Dejvid Lorens) 

A šta je odgovorila Frida? Frida ne samo da je napustila svog muža, već i troje male dece i pobegla sa Lorensom u inostranstvo. On joj nikada nije tražio da ostavi decu, ali takve su bile društvene okolnosti, da bi samo u ovom slučaju mogla da se nada da će suprug pristati na razvod, što se i pored toga, desilo tek nakon dve godine. 

“ Čekao je dugo… ali je ona ipak došla.“ 
(Dejvid Lorens) 

Sada su bili zajedno, zaljubljeni i bez novca. Započeo je period lutanja, koji se nije završio sve do njegove smrti. Često su živeli u takvoj bedi da nisu imali ni za novine, pa je promena mesta boravka na svakih par meseci postala uobičajena praksa. Njihova veza bila je daleko od idilične, imali su burne svađe, ali se nikada nisu rastajali i uvek su ostajali jedno uz drugo. 

“ A ona je moja drugarica. I mi vodimo borbu protiv novca, mašina i bezosećajnog majmunskog ideala koji vlada u svetu. I tu će mi ona pružiti podršku. Hvala Bogu što sam našao pravu reč! Hvala Bogu što sam našao ženu koja je uz mene, koja je nežna i svesna mene. Hvala Bogu što nije ni rospija ni budala. Hvala Bogu što je nežna i svesna žena!“ (Dejvid Lorens) 

Kada su pobegli iz Engleske, prvo su otišli kod njenih roditelja u Nemačku, ali se tamo nisu dugo zadržali. Prvi svetski rat je već bio na vidiku, a lokalne vlasti su neprestano progonile Lorensa smatrajući ga britanskim špijunom, što je veoma zanimljivo, jer kada se nakon dve godine bude vratio u Englesku, tamošnje vlasti će ga proglasiti nemačkim špijunom i optužiti da šalje tajne signale neprijateljskim podmornicama! Oduzeti pasoš vraćen mu je tek 1919. godine. Mnogi danas ugledni i priznati ljudi u vreme dok su živeli bili su proganjani na različite načine, pa je to neke navelo da pomisle da se veliki ljudi rađaju samo iz velikih patnji. Ovo nije tačno, oni su patnjom bili samo sputani da pruže mnogo više. 

“ Bilo je deo samog njegovog bića, to što mora da prekine svaku vezu i postane slobodan, usamljen, pravi pas-samotnjak. Kod njega je to bila velika potreba, mada je uvek govorio: „Ona me je napustila!“
(Dejvid Lorens) 

Od Nemačke su krenuli u pravcu juga, preko Alpa do Italije, a ovo putovanje opisao je u jednom od svojih, inače veoma cenjenih, putopisa. Ovo je možda prilika da napomenemo da Lorens spada u retku grupu pisaca kojima danas priznaju podjednaku umešnost na različitim kreativnim poljima. Njemu ne priznaju samo da je izvrsno pisao romane, već i kratke priče, pesme, eseje, kritičke studije, putopise, ali i da je bio izvrstan ekspresionistički slikar. 

13. jula 1914. godine, Dejvid i Frida su se venčali, nakon što je njen bivši suprug konačno pristao na razvod. Nakon dve godine lutanja, ponovo je živeo u rodnoj zemlji, ali daleko od toga da je život krenuo nekim uobičajenim i mirnijim tokom. Fridino nemačko poreklo i Lorensov pacifizam učinili su ih sumnjivim kako vlastima, tako i meštanima sela u kojem su živeli. Vlasti su ih neprestano pratile i pritiskale. 

“Surovo je bio svestan svoje nedovršenosti, usamljenosti. Želeo ju je, da je dotakne, da je čvrsto drži u naručju, u jednom trenutku savršenstva i sna.“ 
(Dejvid Lorens) 

1915. godine izlazi prvi “problematičan“ roman, “Duga“, u kojem Lorens prati razvoj jedne porodice iz Istvuda kroz tri generacije, tako da sa društvenim promenama koje prikazuje on predstavlja i svojevrsnu hroniku. U njemu je pokušao da prikaže kako se ljudi postepeno razvijaju i uzdižu; od prve generacije, zasnivača porodice, koja je okrenuta zemlji i nezainteresoavana za duhovne teme, ka novim generacijama, koje teže proširivanju sopstvene svesti i duhovnosti.

Priča se vrti oko sestara, Gadrin i Ursule, od kojih ovoj poslednjoj ne uspeva brak sa vojnikom za kojeg se udala i čije dete pobacuje. Brak nije uspeo, jer je ona bila intelektualno superiornija od svog supruga. Gotovo čim je izašao, roman je uzburkao duhove zbog upotrebe prostih reči i navodne skarednosti, pa ga je sud zabranio, naređujući plenidbu tiraža i javno spaljujući hiljadu primeraka. 

Ali Lorens se ne osvrće mnogo na ovo, već piše nastavak ovog romana, pod nazivom “Zaljubljene žene“, ne odustajući od svog stila i tema koje su ga zanimale. U ovom nastavku, Lorens istražuje destruktivne osobine savremenog društva, pomoću likova koji vode debate o umetnosti, politici, ekonomiji, seksualnim iskustvima, prijateljstvu i braku. Knjiga je mračna, čovečanstvo je prikazano jetkim i ciničnim, pa je nije bilo moguće objaviti tokom rata.

Danas u ovom delu vide veliku dramsku silu i visoku intelektualnu veštinu. Glavnu reč ponovo imaju sestre Gadrin i Ursula, moderne žene, obrazovane, oslobođene stereotipa i seksualno autonomne. Iako nisu sigurne šta će sa svojim životima, nisu spremne da brak doživljavaju kao rešenje svih problema. Lorens ponovo sukobljava dva ugla posmatranja sveta, dve perspektive koje se ogledaju u gotovo svim njegovim romanima, a to ovde manifestuje izabranicima sestara. Gadrin će se zaljubiti u nemilosrdnog, prividno dominantnog industrijalaca, koji upravlja porodičnim rudnikom, a Ursula u školskog inspektora, umetniče duše.

Na ovaj način Dejvid Lorens ponovo sukobljava tešku industriju, koja melje sve pred sobom ne bi li povećala još koji procenat profita, pri tom se ne obazirući ni na šta što joj stoji na putu i utopističku viziju čovečanstva koje se vraća svojim korenima i prirodi. Ova tema će mnogo izraženije doći do izražaja u njegovim kasnijim delima. 

“Želela je neku pomoć sa strane. Ali, u celom svetu nije bilo pomoći. Društvo je bilo užasno, zato što je poludelo. Novac i takozvana ljubav su njegove dve velike magije; novac daleko na prvom mestu. Pojedinac se potvrđuje kao ličnost, u svojoj iščašenoj ludosti, na ta dva načina: kroz novac i ljubav.“ 
(Dejvid Lorens) 

Ursula i njen izabranik su puni nade i produktivni, mada je teško pronaći savršeni balans među partnerima gotovo podjednakih intelektualnih sposobnosti. Drugi par upada u odnos dominacije i zavisnosti, nasilja i na kraju, smrti. Pri tom, Lorens prikazuje i kako se borba prve generacije iz prethodnog romana sa fizičkog prenela na verbalni nivo. Birkinova (Ursulin izabranik) intelektualna sila kod Ursule proizvodi pomešana osećanja i topline i skepticizma, ali donosi i emotivnu stabilnost. Drugi par prikazuje mušku dominaciju kojom se samo prikriva unutrašnja praznina i nedostatak samosvesti, što će na kraju kod Gadrin proizvesti osećanje odvratnosti.

Dejvid Lorens neprekidno, u svim svojim delima, traga za prikladnim oblikom braka, koji će doneti i sačuvati ljubavnu i seksualnu ispunjenost, a ipak biti u skladu sa društvenim okolnostima i potrebama. Ni jedan njegov roman nema srećan kraj, a u najboljem slučaju, kraj ostaje otvoren. 

“Bolje umreti nego mehanički živeti, ponavljajući ono što je već hiljadu puta ponovljeno.“ (Dejvid Lorens) 

Nakon traumatskih ratnih godina, Lorens je započeo sa onim što je nazvao “hodočašćem u divljinu“, dobrovoljni egzil. Čim se ukalazala prilika pobegao je iz Engleske i ostatak života proveo putujući sa svojom ženom. Ovo lutanje obuhvatalo je Australiju, Italiju, Cejlon (današnja Šri Lanka), Severnu Ameriku, Meksiko i Francusku. 

“Izbegavao je da donosi odluke u životu. Mislio je da će u šumi biti bezbedan, bar izvesno vreme… Biće sam i izdvojen od života, to je bilo sve što je želeo. Morao je da ima neku vrstu zaleđa. A ovo je bilo njegovo rodno mesto… Tu je mogao da prolazi kroz život, bitišući od danas do sutra, bez ikakvog odnosa i bez ikakve nade. 
Jer, on nije znao šta će sa sobom.“ 
(Dejvid Lorens) 

Novembra 1919. godine, Lorens je napustio Englesku i krenuo ka jugu; prvo ka centralnoj Italiji a onda ka Siciliji. 

Februara 1922. godine, napustio je Evropu nameravajući da ode u SAD, ali se prvo obreo na Cejlonu, a potom i u Australiji. Tokom boravka u Australiji napisao je roman “Kengur“, u kojem opisuje ličnu golgotu preživljenu tokom rata. 

“Najveći greh je naše odbijanje da spoznamo zlo u sebi.“ 
(Dejvid Lorens) 

Lorens je konačno došao u SAD septembra 1922. godine, gde se upoznao sa istaknutom Njujorčankom, Mabel Dodge Luha, spisateljicom i umetnicom, poznatom po svojim socijalističkim uverenjima, čiji dom su često posećivali mnogi ugledni i poznati autori.

Zajedno sa njom došao je na ideju da zasnuje utopijsku zajednicu u okrugu Taos (Novi Meksiko), koji su naseljavali Pueblo indijanci, a koji su im postali uzor zbog svog jednostavnog životnog stila. 1924. godine trampio je rukopis romana „Sinovi i ljubavnici“ za imanje. Iako je bio ubeđen da će ostatak života provesti na tlu Amerike, ubrzo je dobio malariju, a potom i tuberkulozu, te bio prinuđen da se vrati u Evropu, kako bi se lečio. 

U periodu od 1923. do 1924. godine često je obilazio mesta u Meksiku, a iz ovih iskustava nastaje roman “ Pernata zmija“ (1926). U ovom delu on iznosi stav da se ratom uništena Evropa može uzdići samo na religioznim osnovama, a ako je hrišćanstvo mrtvo, svaki region treba da se vrati svojoj prvobitnoj religioznoj tradiciji. Protagonista je prorok-heroj, meksički general, koji oživljava rituale Asteka na bazi nove teokratske države. Lorens mašta o smeni hrišćanstva i zapadne demokratije sa misticizmom i nekim oblikom političke diktature. 

“Lepo je pronaći sopstvenu religiju u srcu, a ne zavisiti od tradicije i istrošenih ideala.“ 
(Dejvid Lorens) 


tamoiovde-ledi-c48deterliLorens i Frida preselili su se u selo u blizini Firence, gde je napisao prvu verziju romana “Ljubavnik lejdi Četerli (1928 )“. Ovim romanom, koji je objavljen u privatnoj režiji i prodavao se ispod tezge, obnoviće svoju ozloglašenost, koja je privremeno utihnula.

Zbog neprestane potrebe da izjednači seksualnost sa osećanjima, rigorozno je cenzurisan. Napisao je različite članke, između ostalog i traktat “Pornografija i nepristojnost“, pokušavajući da objasni da njegovo delo nije nemoralno već iskreno, te da može da povredi osećanja samo lažnih puritanaca. Kritikovali su ga i napadali, jer nisu razumevali simboliku kojom se koristi, nisu razumevali neprestanu transformaciju njegovih likova, koja se uvek odvija na potsvesnom ili čak nesvesnom nivou, a ne na svesnom i očiglednom. Lorens je zalagao za otvorenost prema onome što je nazivao “mračnim bogovima“ prirode, osećanjima, instiktu i seksualnosti. Smatrao je da samo ponovnim uspostavljenjem veze sa ovim silama, čovek može da se uputi na put mudrosti. 

“ Ponekad je inteligentno biti budala ako hoćeš da postigneš svoj cilj.“ 
(Dejvid Lorens) 

Ni njegove izložbe nisu bolje prolazile. One su često zabranjivane, a slike konfiskovane. 

“Suštinska funkcija umetnosti je moral. Ali strastveni, bezuslovni moral, a ne poučni.“ 
(Dejvid Lorens) 

Nastavio je da piše uprkos lošem zdravlju. Zadnjih meseci napisao je brojne pesme, recenzije i eseje. Preselili su se u Francusku, gde je i umro 2. marta 1930. godine. 

Tek na suđenjima tokom 1960-tih godina u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim američkim državama, roman “Ljubavnik lejdi Četerli“ dobio je dozvolu da se objavi u potpunosti, bez cenzure. Tih godina Dejvid konačno dobija priznanja koja je zasluživao još za života, ali za koja nije bilo spremno društvo u kojem je živeo. Pojedinac koji se nalazi ispred svog vremena, nikada ne dobija za života priznanje koje zaslužuje, ali će na njegovim delima buduće generacije graditi tradiciju, kojom će gušiti nove stvaraoce, koji žele da prošire vidike i pređu nove granice. Zato je čovečanstvo, kao masa, gotovo neprekidno na istom nivou; samo se pojedinci s vremena na vreme uzdižu, skupo plaćajući svoja uverenja. 

“Vidiš, ja nisam mogao da se zavaravam. To većini ljudi polazi za rukom. Oni zauzmu neki stav i prihvate laž. Ja nikada nisam mogao da se zavaravam.“
(Dejvid Lorens) 

Dejvid Lorens će ostati upamćen kao pisac koji se prvi, potpuno otvoreno pozabavio temom muško-ženskih odnosa, istraživao seksualnost, ali i odnos ljudi prema novom, industrijskom dobu, koje melje sve pred sobom u potrazi za profitom. 

“ Nikada ne verujte umetniku. Verujte priči.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dragan Matić

Izvor: vojvodina.cafe

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KRST…

tamoiovde-logo

 (…)A krst ima mnogo značenja.

Prvo, to je savršen simbol koji predstavlja prostorne i vremenske pojmove vasione: četiri strane sveta i vreme nasuprot večnosti!

screenshot001Drugo, krst je simbol nade da će se sve četiri strane sveta okupti oko jednog sedišta u opštem bratstvu i ljubavi. On nagoveštava da će se u ime života sabrati oni koji nisu opterećeni ideološkim dogmama, koji nisu iskvareni u političkim borbama, koji nisu robovi materijalnih stvari, i koji nisu zagađeni rasnim, klasnim, nacionalnim, verskim i svim drugim predrasudama!

Treće, krst simbolizuje raskrsnicu svih odluka od životnog značaja i značenja: svaka naša odluka podseća na raspetog boga, a Hrist na krstu predstavlja posledice slobodnog izbora!

Đuro Šušnjić – ŽETVA ZNAČENJA (Čigoja, Beograd, 2005)

Izvor: srodstvopoizboru

________________________________________________________________________________

DVE REVOLUCIJE NA SRETENJE…

tamoiovde-logo

Jedan mali narod sa Balkana pojavio se niotkuda i vrlo brzo stvorio modernu državu. Hajduci postali vojna sila. Moderan ustav 1835. iznenadio celu Evropu. Stalno u „vanrednom stanju“

rep-sretenje-600-aSRETENJE je od 2001. državni praznik U Srbiji, ali još vlada dilema šta se tog dana obeležava: da li početak Prvog srpskog ustanka iz 1804. ili donošenje Sretenjskog ustava 1835. Istoričari objašnjavaju da praznovanje Sretenja treba da podseti na ceo period od februara 1804. do 1835, koji svetska nauka priznaje kao „srpsku revoluciju“.

Tokom tih burnih godina, jedan mali narod pojavio se niotkuda na svetskoj pozornici i munjevito, bukvalno ni iz čega, stvorio državu.

Srpska revolucija počela je na Sretenje 1804, kad su se, posle masovne seče knezova, Srbi okupili u Orašcu i zapalili han turskih janičara. Proglašen je ustanak i za vožda je izvikan Karađorđe. On nameće surovu strategiju „ko nije s nama, on je protiv nas“ i u sukob uključuje ceo narod.

U prvi mah, ustanak je imao karakter socijalne revolucije, pobune naroda protiv janičara koji su uzurpirali carsku vlast u Beogradskom pašaluku i ukinuli knežinske i seoske samouprave koje je Srbima garantovala Porta.

– Međutim, s prvim vojničkim pobedama rasla je i svest o obnovi nezavisne srpske države, na temelju dostignuća iz vremena slavnih Nemanjića. Sve to je izvanredno i veoma objektivno objasnio nemački istoričar Leopold Ranke u svojoj „Istoriji srpske revolucije“ – kaže dr Miroslav Svirčević iz Balkanološkog instituta SANU.

VOŽD I OPOZICIJA

VOŽD Karađorđe vrlo brzo uočava i ulogu guslara kao „medijskih radnika“ i pomoću njih stvara kulta ličnosti – kaže dr Ljubinković. S druge strane, tvrdoglava opozicija usred rata često odbija da sluša komandanta, a neprestano je razdiru unutrašnji sukobi. Tipičan primer za to je junačka pogibija Stevana Sinđelića. U pesmama se ne pominje da su ga na cedilu ostavile vojvode iz susednih šančeva na Čegru. Nisu hteli da narede svojim vojnicima da mu priteknu u pomoć, jer su bili u zavadi.

Istoričari naglašavaju da 1804. Karađorđe nije bio ni jedini ni najvažniji vođa.

– Osnovna odlika Prvog srpskog ustanka su više pobunjeničkih centara – ističe dr Svirčević. – Jedan je bio u Šumadiji, na čijem je čelu bio Karađorđe sa Mladenom Milovanovićem i Milojem Petrovićem Trnavcem. Drugi je bio u Valjevskoj nahiji, gde je ustanike predvodio Jakov Nenadović sa sinovcem protom Matejom. Treći centar nalazio se istočno od Morave, gde su rukovodili Milenko Stojković i Petar Teodorović Dobrnjac.

Ustaničke vođe nisu bili isključivo knezovi koji „nisu bili radi kavzi“, jer su ratni događaji zahtevali vođe drugačijeg kova.

– U centar ustaničkih zbivanja izbili su odvažni ljudi – kaže dr Svirčević. – U sastavu novog starešinskog sloja, pored knezova, bili su i trgovci, popovi i arhimandriti, hajduci, buljubaše i pripadnici raspuštenog Mihaljevićevog frajkora iz austrijsko-turskog rata, kao i razni avanturisti, pretežno Srbi iz Austrije, ali je i iz drugih sandžaka osmanske države.

Na iznenađenje cele Evrope srpska odmazda koja je ličila na hajdučiju brzo je prerasla u pravi rat, u kome hajduci prerastaju u vojnu silu koja devet godina nanosi poraze regularnim trupama Osmanskog carstva.

– Narod koji je do 1804. živeo u potpunom feudalnom mraku, bez ijedne institucije, munjevito formira vojsku čije su pobede omogućile stvaranje vlade – Sovjeta, ministarstava i sudova – kaže Branko Bogdanović, stručnjak za vojnu istoriju. – Srbija već 1809. dobija zakon koji reguliše pitanje vojne obaveze, a u pogledu naoružanja i obuke svrstava se u red srednje razvijenih evropskih zemalja.

Srpska sila nije uterivala strah u kosti samo Turcima već i Srbima, čije su vojvode svaki čas bile u sukobu, a pravdu su često delile sabljom i kuburom.

– Ustanička država, po svedočenju savremnika, odmah je pokazala mane koje nas „krase“ i danas – kaže prof. dr Nenad Ljubinković. – Samovolja knezova izazivala je unutrašnju nestabilnost i stvarala velike probleme u međunarodnim odnosima. Srbi se vrlo brzo dele na „nemačkare“ i „rusoljube“. Nudili smo se različitim carstvima istovremeno i nasedali svakom lepom obećanju. Ustanak je u suštini propao zbog nesposobnosti ustaničkih vođa da procene međunarodnu situaciju i prihvate više povoljnih ponuda za mir.

Najvažniji srpski saveznik Rusija je 1812. u Bukureštu zaključila mirovni ugovor s Osmanskim carstvom da bi se spremila za odbrambeni rat protiv Napoleona, a Srbija je nastavila rat.

rep-sretenje-mala– Ruska vojska povukla se iz Srbije i privremeno odložila rešavanje istočnog pitanja – podseća dr Svirčević. – Srbija se tada nije mogla osloniti na Austriju, kojoj je bilo do dobrosusedskih odnosa sa Portom. Pogotovo nije mogla računati na Francusku, koja je nameravala da uništi srpskog pokrovitelja – Rusiju. Karađorđe je tada shvatio da je tokom ustanka načinjeno niz grešaka u diplomatiji, ali je tada bilo kasno za ispravke.

Sagovornici „Novosti“ se slažu u konstataciji da je knjaz Miloš bio neuporedivo veštiji političar, koji je uz minimalne žrtve i razaranja u Drugom srpskom ustanku, dobio ustupke koji su doveli do obnove državnosti Srbije. Međutim, zbog njegove autokratske vladavine, na Sretenje 1835. Srbi su po drugi put iznenadili Evropu donošenjem ustava koji za to doba bio više nego demokratski.

On u Srbiji, još uvek autonomnoj kneževini u okviru Osmanske imperije, promoviše srpski kao službeni jezik, deklariše neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, slobodu kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, zabranjuje kuluk i proglašava slobodu raspolaganja zemljom. Sretenjski ustav je slobodoumnošću šokirao tursku, austrijsku i rusku imperiju, koje su jednoglasno zahtevale da ovaj akt bude hitno ukinut.

Iako kratkog veka, ovaj ustav je ostao simbol srpskog prkosa i slobodarstva, osobina zahvaljujući kojima smo dobili državu.

 – Suočeni sa brojnim teškoćama, Srbi u Osmanskoj imperiji su bili prinuđeni da stalno žive u nekoj vrsti „vanrednog stanja“ – smatra dr Miroslav Svirčević. – Samo takvo ljudstvo – osetljivo na svoj položaj, nenaviknuto na sistematsku državnu upravu, prilično nedisciplinovano, sa surovom gorštačkom naravi, s avanturističkim nagonom, s mnogo vrele hajdučke krvi u žilama, moglo je podariti u osvit 19. veka ustaničkim vođima Karađorđu i Milošu vojsku koja im je bila potrebna za oslobađanje Srbije. 

* * * * * * * *

HRONOLOGIJA (prema prof. dr Momčilu Pavloviću)

  1. GODINA
  • 4-10. februar – Seča knezova, ubijeno oko 150 srpskih prvaka
    1. februar – Skupština u Orašcu izvikala Karađorđa za vođu ustanika
    1. avgust – pregovori sa Bećir-pašom. Pogubljena četvorica dahija
  1. GODINA
  • 18-20. avgust – Prvi sukob ustanika i turske regularne vojske na Ivankovcu. Težak poraz Turaka
    1. avgust – U Borku održana skupština na kojoj je osnovan Sinod, prva ustanička vlada
  1. GODINA
    1. mart – sultan Selim III objavio ustanicima rat i pozvao vojsku u džihad (sveti rat)
    1. avgust – U bici na Mišaru ustanici porazili dvostruko brojnije turske trupe
  • novembar – Skupština ustanika u Smederevu prihvatila Portin mirovni predlog
  1. GODINA
    1. januar – zauzeta beogradska tvrđava i oslobođen Beograd
    1. januar – komandant ruske vojske pozvao Srbe da odbace Portin mirovni predlog
  1. GODINA
    1. maj – Austrija od ustanika zahteva upravu nad gradovima koji leže uz Savu i Dunav
    1. septembar – U Beogradu otvorena Velika škola
  • 18/19. decembar – Skupština u Beogradu donela ustavni akt kojim su ograničena prava vožda
  1. GODINA
  • Kraj januara – Huršid-paša predložio Krađorđu separatni mir. Karađorđe odbio
    1. april – Nastavak rata Rusija-Turska. Posle 18 meseci zpočeli sukobi Srba i Turaka
  • 27/28. avgust – Ruski izaslanik Rodofinikin pobegao u Pančevo. Karađorđe se nudi Austriji i Francuskoj
  1. GODINA
  • januar – srpska delegacija u Parizu traži priznanje Srbije
    1. februar – Grof Meternih predložio caru da se u Srbiji uspostavi mir
  1. GODINA
  • 19-25. januar – Uspostavljena vlada (popečiteljstvo) od šest popečitelja (ministara) i Veliki zemaljski sud
  1. GODINA
    1. maj – Rusija i Turska u Bukureštu zaključile mir. Mirovnim ugovorom Srbija vraćena pod suverenitet Porte
  1. GODINA
    1. jul – Karađorđu uručeno pismo Huršid-paše, koji od Srba traži bezuslovnu predaju
    1. jul – Karađorđe uz saglasnost Sovjeta poziva narod na odsudnu bitku
    1. oktobar Karađorđe napušta Srbiju. U Austriju pobeglo više od 100.000 srpskih izbeglica
    1. oktobar – Turci ponovo zauzeli Beogra

B. SUBAŠIĆ

Izvor: novosti.rs  /14. februar 2013.

______________________________________________________________________________

Srodne teme: DANAS JE DAN DRŽAVNOSTI REPUBLIKE SRBIJE…

______________________________________________________________________________