MIT I BRAK…

tamoiovde-logo

Kembel: Mi smo toliko zaokupljeni ostvarivanjem materijalnih i socijalnih ciljeva da zaboravljamo da se jedina istinska vrednost nalazi u nama: čista radost postojanja. (…)Kako doći do toga? Čitanjem mitova. Mitovi nas uče da se okrenemo svom unutarnjem biću i pokušamo da shvatimo poruku koju nam prenose simboli. (…) Mit nam pomaže da svoj um dovedemo u vezu s doživljajem postojanja. On nam odaje prirodu tog doživljaja. Na primer, brak. Šta je brak? Mit nam daje odgovor na to pitanje. Brak je ponovno sjedinjavanje dvoje koji su bili rastavljeni.

U početku smo bili jedno biće. Sada nas je dvoje. Brak je spoznaja istovetnosti u duhu. On nije isto što i ljubavna veza; s njom nema ništa zajedničko. To su iskustva na različitim mitološkim ravnima. Ako ljudi stupaju u brak zato što veruju da je to dugotrajna ljubavna veza, tada će se oni vrlo brzo razvesti. Jer sve se ljubavne veze završavaju razočaranjem. 

Ali, brak je i prepoznavanje duhovnog identiteta. Ukoliko živimo život na pravi način, ako su naše misli usmerene prema pravim vrednostima osobe suprotnog pola, tada ćemo pronaći sebi odgovarajuću mušku ili žensku polovinu. Međutim, ako nam uplitanja čula skreću pažnju, ući ćemo u brak sa pogrešnom osobom. Ulaskom u brak s pravom osobom mi obnavljamo predstavu otelovljenog Boga. Brak to i jeste.

Mojers: Kako se nalazi prava osoba?
Kembel: To nam govori naše srce, moralo bi da nam kaže.
Mojers: Naše unutarnje biće.
Kembel: To je zagonetka.
Mojers: Mi uvek prepoznajemo svoje drugo „ja“.
Kembel: Pa tako nekako. Blesne neka iskra i nešto u nama zna da je to On ili Ona.

Mojers: Ako brak predstavlja sjedinjavanje jednog „ja“ sa drugim, spajanje s muškim ili ženskim temeljem nas samih, zbog čega je onda u našem savremenom društvu brak toliko nesiguran?

Kembel: Zato što na njega ne gledamo kao na brak. Rekao bih: ako brak nije najpreča stvar u našem životu, tada i nismo u braku. Brak označava dvoje koji su jedno biće; dvoje postaju jedno telo. Ako brak potraje dovoljno dugo i ako se – umesto ličnim hirovima – nepokolebljivo pokoravamo njegovim zahtevima, shvatićemo da je istina: dvoje postaju jedno.Prvenstveno u duhovnom pogledu. Biološko je izvor pometenosti koja nas može odvesti do poistovećenja sa pogrešnom osobom.

Mojers: Da li to znači da ona nužna funkcija braka – produženje nas samih u deci – nije najvažnija?

Kembel: Ne, to je zapravo samo osnovni apsekt braka. Brak se razvija tokom dva potpuno različita stupnja. Prvi je mladalački brak koji se pokorava onoj čudesnoj pokretačkoj sili koju nam je podarila priroda u okviru uzajamnog delovanja polova i čija je biloška funkcija rađanje dece.Posle toga nailazi doba kada deca odlaze iz porodice, a par ostaje sam. Ja sam bio zaprepašćen brojem mojih prijatelja koji su se razdvojili u svojim četrdesetim i pedesetim godinama. Oni su imali savršeno uzoran zajednički život s detetom ali su svoj brak posmatrali kroz prizmu svog odnosa prema detetu.Nisu sagledali brak kroz prizmu sopstvenog uzajamnog odnosa.

Brak je odnos. Kada su u braku odričemo, mi žrtve ne prinosimo drugoj osobi nego jedinstvu našeg odnosa. Kineska slika Taoa kao uzajamnog delovanja tamnog i svetlog dela predstavlja odnos jana i jinga, muškog i ženskog, a to je, u stvari, brak: ono što smo stupanjem u brak postali. Nismo više izdvojena jedinka; naš identitet sadržan je u odnosu. Brak nije obična ljubavna veza. To je teško iskušenje koje se sastoji u odricanju od ega u ime odnosa u kojem dvoje postaju jedno.

Mojers: Brak je, dakle potpuno nespojiv s namerom da radimo po svome?

Kembel: Vidite, brak nije samo Vaša lična stvar. U izvesnom smislu, to znači raditi po svome, s tim što taj neko niste samo Vi nego dvoje koji su u isto vreme jedno. To je posve mitološka predstava koja označava žrtvovanje vidljive jedinke transcendentnom dobru. Ona se na prekrasan način ostvaruje tokom drugog stupanja braka koji ja nazivam alhemijskim i u kojem dva bića doživljavaju sebe kao jedno. Ako ova bića, pak, nastave da žive kao u prvom stadijumu braka, tada će se razići čim im deca napuste porodicu. Tata će se zaljubiti u neku zgodnu curu i odbeći s njom, a majka će ostati napuštena, puste kuće i praznog srca, primorana da se snalazi sama, kao zna i ume.

Mojers: Sve zato što ne shatamo ova dva nivoa braka?
Kembel: Što se nismo predali braku.
Mojers: Mi pretpostavljamo da jesmo – da se predajemo u dobru i zlu.
Kembel: To je trag rituala.
Mojers: A ritual je izgubio snagu. Od ceremonije koja je nekada bila izraz unutrašnje stvarnosti ostala je samo forma. To se odnosi i na društvene i na lične obrede braka i religije.
Kembel: Koliko ljudi pre braka primi duhovnu pouku u vezi s onim što brak predstavlja? Stanete pred matičara i za deset minuta ste venčani. Bračna ceremonija u Indiji traje tri dana. Takav par postaje „slepljen“ jedno za drugo.

Mojers: Vi tvrdite da brak nije samo društveni sporazum nego i duhovna vežba.

Kembel: Brak je pre svega duhovna vežba. Od društva se očekuje da nam pomogne da ovo shvatimo. Čovek ne bi smeo da bude u službi društva; društvo treba da bude u službi čoveka. Država u kojoj čovek služi društvu jeste nakazna država, a to je ono što u ovom času ugrožava svet.

Džozef Kembel, Moć mita, As-Sovex, Beograd, 2004 /str. 30-32/

Izvor:srodstvopoizboru


Džozef Kembel (26. mart 1904.- 30. oktobar 1987.) , jedan od najvećih poznavalaca mitologije u 20. veku.

Američki pisac, naučnik i profesor književnosti. Najpoznatiji je po svojim radovima na području mitologije i komparativne religije.

Bil Mojers čuveni američki novinar i pisac.


 

ŠTA MOŽEMO DA URADIMO…

tamoiovde-logo

U najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
Ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
Ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
Kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

Šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?

Ništa.

Izbegavajte ga koliko god je moguće.
Ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
Ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
Može da vas ubije bez ikakvog razloga.
A da biste pobegli morate biti lukavi.
Malo ih je pobeglo.

Morate sami da smislite plan.

Nisam upoznao nikoga ko je pobegao.

Upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovečanstvu.

Ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.

Nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život.

Čarls Bukovski


 

TUNEL…

tamoiovde-logo

Moje čekanje beskonačno se odužilo. Ne znam koliko je vremena prošlo na  časovnicima, koliko tog bezličnog i univerzalnog vremena koje mere časovnici, a koje je strano našim osećanjima, našim sudbinama, nastajanju i nestajanju jedne ljubavi, iščekivanju jedne smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Ali je protekla ogromna i komplikovana količina mog ličnog vremena, nabijenog događajima iz prošlosti i sadašnjosti, nalik rečnom toku koji pokatkad biva mračan i uzburkan, a pokatkad opet čudnovato miran i gotovo nepomičan i večan poput mora, u kojem smo Marija i ja stajali jedno naspram drugog i nepomično se posmatrali, a onda bi to opet postajala reka koja bi nas odnosila, kao u nekakvom snu..

Izgledalo je kao da nas dvoje živimo u nekakvim paralelnim hodnicima ili tunelima, ne znajući da idemo jedno pored drugog, kao dve srodne duše koje žive u sličnom vremenu, da bi smo se susreli na kraju tih hodnika, pred jednom scenom koju sam ja naslikao, kao nekakvu šifru namenjenu samo njoj, kao nekakvu tajnu objavu da sam ja već stigao tamo, da su se hodnici konačno spojili i da je kucnuo čas susreta. Da li su se stvarno hodnici spojili i da li su se stvarno naše duše spojile?

Kako je sve to bilo samo moja glupava iluzija! Ne, hodnici su i dalje tekli paralelno, mada je zid koji ih je delio sada bio kao od stakla, i ja sam mogao da vidim Marijinu tihu i nedodirljivu figuru… Ne, čak i taj zid nije uvek bio takav: ponekad bi opet bivao od crnog kamena i tada ne bi znao šta se iza njega zbiva, šta se događa sa njom u tim bezimenim intervalima, kakvi čudni događaji se dešavaju; tada bih pomišljao da se u tim trenucima čak i njeno lice menja i da ga nekakva podrugljiva grimasa izobličuje i da možda ima osmeha podeljenih sa drugima i da je sva ta priča o hodnicima moja puka izmišljotina ili smešno verovanje, a da u svakom slučaju postoji jedan jedini tunel, mračan i usamljen; moj tunel, tunel u kom sam proveo detinjstvo, mladost, ceo život.

A kroz jedan od onih prozirnih delova kamenog zida ugledao sam tu devojku i naivno sam poverovao da ona korača drugim tunelom paralelnim sa mojim; dok je ona zapravo pripadala širokom svetu, svetu bez granica, svetu ljudi koji ne žive u tunelima; i možda je iz znatiželje prišla jednom od mojih čudnovatih prozora i nazrela prizor moje beznadežne usamljenosti ili je bila zaintrigirana nemim govorom, mojoj šifrovanom slikom. I onda je ona, dok sam ja i dalje išao svojim hodnikom, napolju živela normalnim životom, burnim životom kojim žive ljudi napolju, onim neobičnim i besmislenim životom u kome se organizuju igranke i proslave i u kome su ljudi veseli i bezbrižni.

Izvor fotografije: kultivisise.rs

Tako se dešavalo da kad prođem kraj nekog od mojih prozora ponekad vidim nju kako me nemo i čežnjivo čeka (zašto me čeka? i zašto nemo i čežnjivo); ali se dešavalo da i ona zakasni ili da zaboravi na ovo ubogo začaureno stvorenje i tada bih ja, lica priljubljenog uz stakleni zid, nju viđao kako se u daljini osmehuje ili bezbrižno pleše ili je, što je još gore, ne bih uopšte video te bih je zamišljao na nepristupačnim ili neprikladnim mestima.

A tada bih se osećao da mi je sudbina namenila još beskrajniju usamljenost od one kakvu sam mogao i da zamislim.

Ernesto Sabato/odlomak iz knjige Tunel


 

RASPRAVA O BLAŽENOM ŽIVOTU…

tamoiovde-logo

Seneka – Otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju 

Dizajn korica knjige Rasprava o blaženom životu

“Ja ću približavanje smrti dočekati istim licem kakvim je posmatram i kod drugih. Ja ću se pokoravati naporima, ma koliki oni bili, i telo podupirati duhom. Ja ću bogatstvo, imao ga ili ne imao, jednako prezirati, ni žalosniji ako ono negde drugde bude nagomilano, ni srčaniji ako ono oko mene bude sjalo. Ja neću da se uzbuđujem ni kad sreća dolazi ni kad odlazi. Ja ću sve zemlje posmatrati kao da pripadaju meni, a moje kao da pripadaju svima.

Ja ću živeti u uverenju da sam rođen za druge, i zato ću majci prirodi biti zahvalan, jer kako bi se ona mogla bolje za me starati? Mene, jedinoga, poklonila je svima, a meni, jedinom, sve. Što god budem imao neću na prljav način čuvati ni rasipnički rasturivati. Verovaću da ništa ne posedujem više nego ono što mi je ljubazno poklonjeno.

Svoja dobročinstva neću odmeravati ni prema broju ni prema težini ni prema ikakvoj drugoj vrednosti, nego samo prema onoj koju im pridaje primalac; nikad mi neće biti mnogo ono što će primiti dostojan čovek. Ništa neću činiti radi mnenja, a sve ću po svome uverenju, i što god budem svesno delao, delaću kao da me posmatra ceo narod.

Cilj mome jedenju i pijenju biće zadovoljavanje prirodne potrebe, a ne punjenje i ispražnjavanje želuca. Biću predusretljiv prema prijateljima, blag i popustljiv prema neprijateljima. Odazivaću se molbama pre nego budem umoljen i pristojnim molbama izlaziću u susret; biću svestan da je moja otadžbina svet i da su njene starešine bogovi, i da ovi iznad mene i oko mene stoje kao sudije mojih dela i reči. I čim ili priroda zatraži moj život natrag ili ga moja odluka preda, otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju.“

Lucije Anej Seneka

Iz dela Rasprava o blaženom životu

Izvor teksta i dizajna korice: artnit.net


 

PROSTOR ŠTO PRIPADA NAMA…

LJUBAVNO PROSTRANSTVO

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Ilustracija: Ulje na keramici by Bora*S

Što god si ti dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom

Ako si ti kraj mora
do mora sve je naše

Ako si navrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama

To  prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.

Duško Trifunović


 

ČOVEK I NJEGOV IDENTITET…

Šta zapravo čoveka čini zrelom i celovitom ličnošću?

Moramo, najpre, poći od priznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti ili, kako se to stručno kaže, ličnosti koja bi bila potpuno integrisana. Postoje samo stupnjevi zrelosti koji se, više ili manje, približavaju ovoj zamišljenoj, idealnoj celini ličnosti. Dobro je ovom prilikom pomenuti stav da praktično nema granica čovekovog sazrevanja u toku čitavog njegovog života.

Efim Volkov

 Iako je nesumnjivo da su najvažniji uslovi u kojima ličnost sazreva, oni koje stvara roditeljska kuća u ranoj mladosti deteta, ipak i kasnije životne okolnosti, kao i endogena, verovatno konstitucijom i nasleđem primljena sposobnost ličnosti za doživljaje i transformaciju -imaju značajan udeo i svoj doprinos kako u naknadnom sazrevanju ličnosti tako i u mogućnosti plodnog menjanja i sve samostalnijeg razvoja ove ličnosti. Biografije velikih ljudi (ali ne samo njih) dovoljno ubedljivo dokazuju ovu pretpostavku.

Ukratko ćemo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja, odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava i njihov značaj. Čini nam se, čak, da svaki od njih ima približno podjednaku vrednost i podjednak značaj.

  1. Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog

Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna porodica već ni skladno društvo.

  1. Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa

Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum“ naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.

  1. Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje

Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom svesnom kontrolom kako ne bismo. dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog (otud preterana upotreba medikamenata i zloupotrebljavanje komfora), karakteristika je našeg doba, koje i ovde pokazuje sve odlike infantilnog regrediranja.

  1. Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti

Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i budnosti prema zahtevima svoga moralnog bića. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama strahu i osećanju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički. Onakvo čovekovo Nad-ja, koje je u detinjstvu izgrađeno pod uticajem preterano strogih roditelja, ili nije uopšte dovoljno izgrađeno zbog roditeljske zanemarenosti, ili što ovi i sami nisu u sebi izgradili svoju savest – stvara od ljudi mučitelje drugih ili neurotične mučenike koji zbog preteranog osećanja straha krivice traže svoje tlačitelje.

Nasuprot tzv. razvojnoj identifikaciji, koja je jedino normalna i kod koje ličnost unosi u sebe kao uzor osobe koje voli i ceni, u patološkim slučajevima tzv. odbrambene identifikacije ne postoji u osnovi ličnosti emocionalna privrženost, već potreba za osećanjem sigurnosti. U takvim slučajevima ličnost se oseća ugrožena, pa ne mogavši da se oslobodi straha na drugi način, počinje da se poistovećuje sa osobom koja je izvor strepnje. Iz takve identifikacije razvijaju se preterane maskuline ili feminine osobine ličnosti, koje onda delaju u pravcu sadističke ili mazohističke orijentacije u životu.

  1. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti

Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bićima, ostaje neiskorišćena, divlja snaga koja se kad-tad mora da isprazni, i to najčešće u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.

  1. Sposobnost da budemo nezavisni

Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je već uspešno u sebi razvila sve druge, ranije pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga ali i uslov slobode. Nema stvarne slobodne ličnosti nezavisne i samostalne, a koja time nije ne samo izolovana i usamljena već i na preteran, neurotičan način angažovana u društvu. Samo nezavisna, dakle slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje „Bogu Božije, a caru carevo“.

U najkraćim crtama izneli smo neke od najvažnijih kriterijuma po kojima savremena psihologija i psihijatrija procenjuju zrelost neke ličnosti.

Svako od nas treba da proceni koliko one vrede i koliko odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Svaki od nas mora najpre da odgovori na pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim talentima.

Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke za rad.

Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo već i samovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od samoodgovornosti.

 Iz knjige ČOVEK I NJEGOV IDENTITET, Zadužbina Vladete Jerotića, 2011.

Izvor orginalnog sadržaja: stokinblog