GMIZANJE ČOVEČANSTVA…

tamoiovde-logo

BLAGOJE IZVORNIK

Osećao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,
Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg, 
Znao je kad iza planine 
Nadođe nova veća strmnina,
Kada u gužvi vrhova, klanaca, venaca
Zemlja se umiruje
I val se spušta blag i mek.

Stanislav Vinaver

U tome usponu, uzletu, komešanju
Vedri su proplanci, slavni pašnjaci
I kao da zastaju, i usred bunila,
Nečeg se sećaju,
I kao pre svih vremena da je uklet tu
Izvor, iznenadan i čist
Skriven i tiho
Žuborno raspevan.
Pa kao da izvor doziva
Hiljadama tuđih glasova
Tim besomučnim kršem,
Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.
I što više groznice u pustom rojenju
Što više sklopa i rasklopa
I nekog prkosa, i nekog ponosa
I nekog očajnog nesporazuma
― Kao da se radi o bezbroju puteva
Koji su svi spleteni u klupče ―
U toliko je većma očekivan
Radostan i nasmejan
I blagosloven
Taj izvor.
On zove onog koji ume da čuje
Da sluti
Da zna.

Blagoje Izvornik nalazio je uvek vodu
I iznalazio put
I određivao pravac
I nije se varao gde je šta.

Valjda je isto tako znao i ljude
I njihov poredak i način
Samo nije hteo nikom da kaže
A ko bi ga i razumeo?

On je znao otkuda vrvi neprijatelj,
I da li će da uhvati baš ovu liticu
I kao da je slutio
I tajno gmizanje čovečanstva
U sreći i očajanju,
U patnji i grabežu
U pljački, radosti, molitvi
Kroz neprohodne vekove
Kroz gluhu goru prošlosti 
― Koja je odjekivala u njemu ―
Kroz budućnost punu tutnja i topota.

Blagoje Izvornik se ograničio
Samo na zemlju i vodu
Na brdo i dolinu
Na planinu i kamen
Na to nešto sitne tajne
A ćutao je o ljudima
O tajnama velikima
Ma da je kroz san i javu
Čujao narode.

Ležeći na ledini
U noći beskrajne i ledene,
― Kada su umorni vojnici ćućorili
Po stoti put istu nejasnu vest
Ili neko staro jezivo proročanstvo
I pokrivali se čim stignu ―

Blagoje Izvornik, otvorenih očiju
Pokrivao se nebesnim pokrivačem.
Razmršavao je zvezde
U njihovom neutešnom hodu,
Zaplete velikih i malih kola,
U treperenju mlečnoga puta
Padove i rušenja svetlih gnezda.

Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanje
I mislio je: ah, koliko, koliko
Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod Bog
Da to drži ― održi, odmrsi ― ne pomrsi,
I hoće li ikada stići
Da posveti malo svoga dragoga vremena
I nama, i nama

Zaboravljenima,
― I našoj Srbiji.

Stanislav Vinaver


Od leta 1914. do jeseni 1918. godine, trajao je Veliki ili Prvi svetski rat.

Pesnik Stanislav Vinaver je jedan od pripadnika Jedinice „1300 kaplara“, plejade mladih ratnika, koji su skoro kao deca gurnuti u oganj rata. Preživeo je Vinaver golgote ovog   ali i zarobljeništvo  u logoru Osnabrik u Drugom svetskom ratu. 

Prilog za sećanje povodom stogodišnjice od proboja Solunskog fronta, koji je označio početak kraja najvećeg vojnog globalnog sukoba dva saveza država u dotadašnjoj istoriji čovečanstva i sloma Centralnih sila. 

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

Advertisements

NEDOSTATAK SNA I USAMLJENOST…

tamoiovde-logo

Psiholog Metju Volker smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti, a da je jedan od glavnih uzroka nesanica

Pored gojaznosti, dijabetesa, pada imunološkog sistema, povećanja rizika od saobraćajnih nesreća, neproduktivnosti na poslu, ali i većeg broja žrtava medicinskih grešaka, naučnici su otkrili još jednu negativnu posledicu nedostatka sna – osećanje usamljenosti.

U maloj studiji grupa istraživača pustila je ispitanicima snimke osoba koje im se približavaju i zatražila da traku zaustave u trenutku kada im ljudi sa videa postanu prema njihovoj proceni, preblizu. Rezultati istraživanja su pokazali da su u neispavanom stanju ispitanici pritiskali stop na čak 60 odsto većoj udaljenosti u odnosu na period kada su bili odmorni. Dodatno, snimci koji su pratili aktivnost mozga tokom eksperimenta otkrili su da je kod umornih ljudi aktivnost područja mozga zaduženog za percepciju opasnosti bila znatno veća nego kada su bili odmorni.

I pored činjenice da san čini čak jednu trećinu ljudskog života koja jasno ukazuje na njegov vitalan značaj za zdravlje, sve više ljudi spavanje doživljava kao gubljenje vremena i zastarelu naviku. Tako na primer Amerikanci već uveliko spavaju manje od sedam sati dnevno što je za otprilike dva sata kraće u odnosu na period od pre sto godina. Japanci su u tom smislu još ”napredniji” s obzirom da čak 40 odsto tamošnjeg stanovništva spava kraće od šest sati. Popodnevne dremke za stolovima restorana brze hrane postale su u ovoj zemlji skoro svakodnevna, društveno prihvatljiva pojava.

Prema rečima Roberta Stikgolda, direktora Centra za spavanje i saznanje pri Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, izgleda kao da živimo usred svetskog ogleda proučavanja negativnih posledica nedostatka sna. On će se, prema mišljenju Stikgolda, neminovno ispoljiti u vidu brojnih negativnih ekonomskih, zdravstvenih i socijalnih posledica i postaće jasno da nespavanje nema nijednu dobru stranu.

Sa druge strane, jedan od glavnih autora pomenutog istraživanja, profesor psihologije, Metju Volker, smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti čiji je jedan od glavnih uzroka nesanica. Dobar primer predstavlja Velika Britanija gde preko 9 miliona ljudi sebe smatra društveno izolovanim i hronično usamljenim.

Zajedničku pretpostavku o negativnim efektima na društveni život i osećanje izolovanosti do sada je potvrdilo više ispitivanja.

U jednom od njih od hiljadu ljudi zatraženo je da ocene fotografije različitih lica – nekih naspavanih, a nekih nenaspavanih, prema tome koliko druželjubivo deluju. Svakako da su slike umornih ljudi izazvale negativnije reakcije, no pored toga, naučnici su uočili da su prethodno veseli i odmorni ljudi gledajući slike nenaspavanih i sami postajali lošije raspoloženi. Tako je uočeno da je usamljenost, pored toga što otuđuje, dodatno i prenosiva. U tom smislu opravdano je govoriti o epidemiji.

Nakon brojnih istraživanja ostaje još otvoreno pitanje da li je usamljenost ta koja utiče na poremećaj sna ili pak nedostatak sna izaziva ovo osećanje. Kako navodi profesor Metju, najverovatnije je u pitanju dvosmeran proces. Zbog osećanja nesigurnosti i uznemirenosti koja uglavnom prati društvenu izolovanost, kvalitet sna opada. Sa druge strane, umor onemogućava zdravu socijalnu interakciju i održavanje dobrih društvenih odnosa što čini da se osećaju još odbačenijim i usamljenijim. Na taj način, stvara se začarani krug.

Ipak, naučnici upozoravaju da nespavanje nije jedini uzrok usamljenosti i da je neophodno imati u vidu i brojne druge faktore.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________

TAJNA RUSKE KIKE…

tamoiovde-logo

U našoj kosi se čuva tanana energija. To se može lako osetiti. Svaki čovek se posle šišanja oseća nekako nov, ne samo spolja, već i iznutra.

U svim narodima i kulturama sveta je postojalo mnoštvo običaja i obreda vezanih za kosu. U Rusiji i Indiji su žene oduvek plele kosu u kike. Smatralo se da tako žene skupljaju energiju. Ponekad se kika rasplitala, da bi se ispunio prostor nakupljenom blagodatnom energijom.

Za žene je duga kosa izvor opčinjavajuće snage, a takođe, zalog zaštite. Kod Slovena je postojalo verovanje, da je snaga veštice smeštena u njenoj kosi. Reč „ведьма“ (veštica, figurativno rospija, oštrokonđa) potiče od reči „ведать“ , odnosno „znati“. Negativnu konotaciju je ta reč dobila skoro. I danas se veštice, čarobnjaci, magovi predstavljaju sa dugom kosom.

Devojke su ukrašavale kike trakama, a žene su vezivale marame. Do udaje su devojke nosile jednu kiku. Uoči svadbe, na devojačko veče drugarice su mladoj, plačući, valjda zbog zavisti, plele dve kike. Upravo su udate žene u Rusiji nosile dve kike. Skupljale su ih i vezivale trakom, da bi lakše stavljale ukras za glavu. Od momenta stupanja u brak, niko, osim muža, više nije mogao videti kike.

Devojčicama su pleli kike strogo u pravcu kičme, jer po mišljenju predaka, kika je služila da preko kičmenog stuba ispuni čoveka životnom snagom. Nije slučajno, što su pri udaji ženama pleli dve kike: jedna je napajala životom nju, a druga buduće potomstvo.

Češljanje kose je bilo kao ritual, jer se u toku procedure mogla dodirnuti životna energija čoveka. Da bi se obnovila izgubljena u toku dana životna snaga, trebalo je proći češljem po kosi najmanje 40 puta.

Za žene je kosa bila simbol časti, kao što je za muškarce brada. Povući devojku za kiku je značilo uvredu, da ne govorimo o odsecanju.

Kika debljine ruke je bila mera ženske lepote u Rusiji.

Zdrava i sjajna kosa je bolje govorila o budućoj ženi nego laskave reči provodadžije. Na žalost, nisu se sve lepotice mogle pohvaliti debelim dugim kikama. Zato su pribegavale maloj obmani, uplitale su u svoje kike dlake iz konjskog repa. Šta da se radi, trebalo se udati!

Na ruskom se kosa kaže волосы, a kika se kaže коса.

Izvor:ruskikutak

_______________________________________________________________________________________

 

 

ČAROBNI GLAS MELANIJE BUGARINOVIĆ…

tamoiovde-logo

Melanija Bugarinović, prva Srpkinja u Bečkoj operi

Melanija Bugarinović (1903-1986) je 40 godina suvereno vladala operskim scenama širom Evrope. Bila je prva je Srpkinja sa stalnim angažmanom u Bečkoj operi i prva koja je nastupala na Bajrojtskim svečanostima, gde pravo učešća imaju najeminentniji solisti i dirigenti. Priča o njoj otkrivena je [ove godine] u Noći muzeja u okviru interaktivne postavke „Čarobni glas Melanije Bugarinović“ u Banatskoj sobi u Beloj Crkvi.

Melanija je rođena 29. juna 1903. u Beloj Crkvi i već sa šest godina je pevala u tadašnjoj crkvi i školskom horu. Hteli smo da vratimo sećanje na nju, slušanjem njenih kompozicija i muzike i razgovorom sa posetiocima o tome koliko znaju o njoj. Želja nam je da pokažemo da posedujemo umetnike od neprocenjivog bogatstva i da treba da inspirišemo mlade generacije u duhu tog umetničkog stvaranja – kaže za „Blic“ Jasmina Turturea, autorka izložbe i predsednica Škole plus „Dositej Obradović“.

Operski repertoar Melanije Bugarinović bio je izuzetno bogat, i po broju operskih uloga i po broju zastupljenih kompozitora. Bila je Karmen u istoimenoj operi, Kabanjiha u „Kaći Kabanovoj“, Končakovna u „Knezu Igoru“, Koštanu, Acučenu u „Trubaduru“, Urlika u „Balu pod maskama“, Groficu u „Pikovoj dami“, Friku u „Prstenu Nibelunga“, Ortrud u „Loengrinu“, Amneris u „Aidi“… Gostovala je u Nemačkoj, Španiji, Čehoslovačkoj, Italiji, Francuskoj, SSSR-u, Švajcarskoj, Austriji, Grčkoj, Izraelu, Egiptu…

Isticala je da voli svaku svoju ulogu: „Zavolim je u radu, inače je ne bih ni pevala, jer moja fraza, moja muzika, ono što moram da donesem leži u mom srcu. Volim svaku ulogu, jer i ona najmanja nosi u sebi lepotu“, citirala je Melaniju Bugarčić teatrolog dr Vesna Krčmar u monografiji o ovoj operskoj divi.

Prilikom svakog od svojih brojnih gostovanja Melanija je kupovala detalje kojima je opremala svoju vilu u Beogradu. Naročito je volela austrijsko i rusko srebro, staklo iz Venecije, porcelan iz Beča, studijske kopije značajnih evropskih slikara.

U Beograd se vratila posle Drugog svetskog rata i to kao zvezda po koju su naročito slali auto u Beč. Iz javnosti se povukla 1968. govoreći da je „bolje otići dok je još snage i glasa i tako ostati u lepoj uspomeni“.

Imala je ćerku jedinicu, Mirjanu Kalinović-Kalin, takođe prvakinju Bečke opere koja je zbog bolesti morala da prekine karijeru 1957. Umrla je 1975. Melanija je zato govorila da joj je najteža uloga bio život.

Nakon ćerkine smrti Melanija je 1978. u Novom Sadu osnovala Fond za unapređenje vokalne umetnosti mladih u svoje i ćerkino ime. Fondom je predviđeno da se sva pokretna i nepokretna imovina Melanije i Mirjane daruje novosadskoj opštini u cilju školovanja mladih talenata vokalnog i klavirskog odseka iz SMŠ „Isidor Bajić“ i Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Melanija je umrla 1986. a iza nje su ostale dve vile u Beogradu, vredna numizmatička i filatelistička tbirka, raskošan nakit. Jedna kuća je u međuvremenu prodata, a najvredniji deo zbirki i zlatnog nakita je nestao.

Život primadona u zelenilu mirnog Senjaka danas je moguće videti samo na nekoliko filmskih traka i fotografija koje se čuvaju u Muzeju grada Novog Sada.

– Lokalna sredina veoma malo zna o Melaniji i zato smo iz njenog Fonda u Novom Sadu pozajmili fotografije i druge predmete. Shvatamo da naši sugrađani malo znaju o njoj a osećamo se dužnim da ih podsetimo, ponajviše mlade, da ih podsetimo da je u njihovom gradu rođena ova čarobna diva sa karijerom koja se može porediti sa najvećim svetskim zvezdama i verovatno je bez premca i do danas u Srbiji – istakla je Jasmina Turturea.

U Beloj Crkvi ništa od Melanijine imovine nije ostalo, kuća u kojoj je rođena sada je privatna kuća, ali je važno napomenuti, podeća Turturea, da je Bugarinovićeva prema statutu svog Fonda naglasila da prioritet za stipendije imaju deca iz Bele Crkve.

Izvor: odknjigedoduse

_____________________________________________________________________________________

U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA PROMOVISANA KNJIGA O MELANIJI BUGARINOVIĆ

Promocija knjige prof. dr Vesne Krčmar „Melanija Bugarinović – primadona čarobnog glasa“, održana je u sredu 12. decembra u Muzeju Narodnog pozorišta.

O knjizi, kao i o karijeri i životu Melanije Bugarinović pored autorke, govorili su muzikolog Marija Adamov, primadona i profesor emeritus Radmila Bakočević, profesor Zvonimir Krnetić i primadona Breda Kalef. 

Na promociji je trebalo da učestvuje i profesor dr Svetlana Stefanović član upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalnih umetnosti mladih „Melanije Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović – Kalin“ iz Novog Sada, ali je ona bila sprečena da dođe u Beograd zbog vremenskih nepogoda. U pismu, koje je pročitao kustos Muzeja Narodnog pozorišta Dragan Stevović, ona je, između ostalog, ocenila da je Melanija Bugarinović „srpska Karmen, bila žena neverovatne snage, vanserijskog talenta, jakog duha i plemenite prirode“.

– Ostavila je za sobom neporeciv trag u umetnosti i napretku srpske kulture. Bila je pevačica sa imperesivnom biografijom, umetnica evropskog renomea, anđeoskog glasa i neumorna u želji da svaku ulogu proživi i osmisli do perfekcionizma – napisala je gospođa Stefanović.

Adamov je kazala da je Vesna Krčmar u ovoj knjizi obelodanila brojne činjenice, od kojih i neke sasvim neobične i potpuno nepoznate podatke o stvaralačkom i životnom opusu, kao i kreativnom razvoju te osobene, po mnogo čemu, a naročito po sasvim specifičnom raritetnom glasu ogromne izražajnosti, čudesne i fascinantne operske i koncertne pevačice. 

Ovu prvu monografiju o našoj velikoj operskoj pevačici, inicirao je 2006. godine kompozitor Stevan Divjaković, predsednk Upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalne umetnosti „Melanije Bugarinović i kćerke Mirjane Kalinović- Kalin“, a ideju su do konačne realizacije podržale aktuelna predsednica Fonda Marina Jaško i članica Odbora, Gabrijela Teglaši-Velimirović. 

Od smrti Melanije Bugarinović (1903-1986), solistkinje Beogradske opere i Bečke državne opere prošlo je 26, a od njenih početaka na domaćoj sceni, 81 godina. 
S pozornicom i našom publikom oprostila se 1968. ulogom Marfe u Hovaščini izvedenom povodom njenog ličnog četrdesetogodišnjeg jubileja i stogodišnjice postojanja Narodnog pozorišta u Beogradu. 

Tokom karijere koja ju je s „prtljagom“ od stotinak uloga vodila širom sveta, nastupala je najviše u Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Španiji, Italiji, Francuskoj, a 1952. i 1953. godine i u Bajrojtu, kao treća Jugoslovenka i prva Srpkinja, pozvana da učestvuje na čuvenim Svečanim igrama u počast Vagneru. 

Pevala je s najvećim operskim zvezdama i pod vođstvom najznačajnijih dirigenata, snimala za domaće i strane radio i televizijske stanice, a s ansamblom Beogradske opere, za kuće „Decca“ i „His Master’s Voice“, zabeležila dela ruskih kompozitora. U Operi Srpskog narodnog pozorišta gostovala je 1959. i 1960, a posle smrti ćerke Mirjane, mecosoprana slične tamne, altovske boje, i bolešću prekinute, obećavajuće sjajne karijere, rešila je da Novom Sadu, gradu kojem je zaveštala svu imovinu, ponudi i osnivanje Fonda za razvoj mladih vokalnih talenata, koji u svojoj osnovnoj funciji uspešno deluje već dvadesetak godina, a zvanično je ustanovljen 1978. godine.

M.B.

Izvor: narodnopozoriste.rs/objavljeno:10.12.2012.

______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

TRAŽIM POMILOVANJE…

tamoiovde-logo

Tražim pomilovanje za zgužvane misli

Za one koji su se izgubili

i svoje srce stisli.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

Za one koji klecaju pod teretom svog bremena

I koji ne znaju da za sve treba vremena

Za one koji hoće da na prečac postignu mnogo.

 

Tražim pomilovanje za one koji beže od života

I koji su zaslepljeni idejom

Da postoji divota

Jedino izvan naše planete

Za one koji beže kao dete

Kad se pred njima ukaže problem

Kojem u oči treba pogledati.

 

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju

Nije zato što ne umeju

Već zato što su se udaljili od sebe

I što njihovo srce težak teret grebe

Što su ga sami sebi natovarili.

 

Iz zbirke pesama „Tražim pomilovanje  Desanke Maksimović

Foto ilustracija: Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru


____________________________________________________________________________________________

ŠTA OSTAJE OD OCA…

tamoiovde-logo

„Današnja deca su hedonisti bez pokrića.“ Predrag Opačić

Knjigu Šta ostaje od oca“ napisao je italijanski psihoanalitičar, esejista i pisac Massimo Recalcati (1959- ) u cilju novog promišljanja očeve figure.  Kod nas je izašla 2014. godine u izdanju Akademske knjige.

Foto: akademskaknjiga.com

Ovde su neki meni interesantni delovi u svetlu nemogućnosti vaspitanja, pa time obrazovanja u školi.

Metamorfoza porodice

Savremena porodica nam izgleda bez gravitacionog centra, kao raslojena, bez reda, bez jezgra i sklona različitim organizovanjima: usvajanje dece, porast bračnih razvoda i s tim povezana višestruka raslojavanja u vezama među različitim porodičnim grupama, surogat majke, porodice sa jednim roditeljem, usvajanje kod homoseksualnih parova, veštačka oplodnja – sve su to hipermoderne pojave koje su raščlanile model zapadne porodične ćelije.

Porodica sačinjena od hetereoseksualnog para, sa jednim detetemo, uspostavljena bračnom vezom i namerna da traje ceo život više nije dovoljann model da bi se objasnila aktuelna konfiguracija porodične veze. Ako je porodica kao kulturalna institucija podvrgnuta istoriji i njenim preobražajima, vaspitna funckija porodice, naime, ne nestaje jer je porodićnoj vezi dodeljeno prihvatanje života i njegove humanizacije. Čisti nagon očistva i materinstva ne postoji. Telo fabrikuju simbolički zakoni kulture.

Kako pretvoriti čisto biološki događaj – rođenje života – u ljudski događaj? Kako se humanizuje život? Porodična veza pre svega odgovara na ovo veliko pitanje. Porodična veza postoji tamo gde se javlja čin simboličkog preuzimanja.

Pripadnost i lutalaštvo

Porodična veza je kuća, savez, koren. Ona odgovara potrebi za pripadanjem koja odlikuje ljudsko biće. Ali ova potreba je uvek praćena i drugom, isto tako snažnom potrebnom za lutanjem, porivom ka onome joše neviđenom, nesaznanom i neisprobanom.

Pripadanje i lutalaštvo su dve duše koje oživljuju porodičnu vezu.

Sukob i nasilje

Nije moguće obrazovanje koje ne prolazi kroz tesnac sukoba.  Ako nema prepreke, zapreke, drugosti, ne postoji obrazovanje, prenos, želja.

Kakva je razlika između sukoba i nasilja? Sukob je zapravo način da se simbolizuje nasilje, da se nasilje upiše u govor, dok je nasilje slom svake diskurzivne barijere i uvek je, doslovce, „van govora“. Drugim rečima sukob je simboličko uređenje realnog nasilja i kao takav prestavlja sprovođenje sile da bi se postigla nova i naprednija forma veze (između roditelja i dece ili institucija i kolektivnih pokreta).

Generacijska razlika

Dovoljno dobra porodična veza je veza koja zna da obezbedi dovoljnu izvesnu oscilaciju između pripadništva i lutalaštva, između porekla i budućnosti. Dakle veza koja zna da ponudi smisao zajednice (identifikacije) te istovremeno zna da podnese dimenziju borbe, opreke i sukoba koju potreba za odvajanjem fatalno uključuje. Ali sukob nije izraz čiste agresivne reakcije, nego kulturalno kanalizovanje nasilja, njegov simbolički izraz. Tamo gde ima sukoba, ima i priznanja drugosti, ima suočavanja s nemogućnošću da se drugi redukuju na sličnoga.

Deci su potrebni roditelji koji su u stanju da podnesu sukob, prema tom, u stanju su da i dalje predstavljaju generacijsku razliku. Homogenost hipermoderne porodice uvodi nas u situaciju u kojoj dominira sličnost-homogenost, samo naizgled lišena sukoba. Deca jednaka roditeljima, mejke ćerkama, očevi sinovima. Čini se da je sam odnos dece prema roditeljima (filijacija) u korenu preokrenut: ako je nekad dete pripadalo porodici podređujući se njenoj hijerarhijskog organizaciji i zakonima njenog funkcionisanja, u naše vreme porodica, kada još postoji, teži da se organizuje i zakone svog funkcionisanja podredi potrebama svog boga-deteta i njegove apsolutizacije volje.

Sa ove tačke gledišta, takozvana „dečija hiperaktivnost“ je zaista paradigmatični simptom hipermodernog doba, jer ističe teškoću vaspitnog diskursa (ne samo porodičnog) da donese Zakon za želje.

Nestankom generacijskog sukoba, ponestaju i razlike u pozicijama i odgovornosti unutar porodice. Sve se poravnava u lažnoj retorici dijaloga, u praznoj priči koja zbori o svemu, a da se, naime, ne podrazumeva ničija odgovornost prema onome što govori. To nosi sa sobom jednu vrstu prikrivanja generacijskih razlika i odgovornosti koje ove razlike podrazumevaju. Na primer, odraslome pripada to da uspešno podnese teret simboličke zabrane. Potreban je, naime, singularni čin koji ume da podnese sukob koji uvođenje jednog „Ne!“ povlači za sobom.

Ljudska egzistencija nije samodovoljnost, ne zavisi jedino od sebe same.

Biti roditelj danas: nemoguća misija?

Problem koji obeležava naše vreme sastoji se u pitanju kako uspeti sačuvati vaspitnu funkciju svojstvenu porodičnoj vezi pred sve radikalnijom i opštijom krizom vaspitnog diskursaKako vaspitanje -te dakle i obrazovanje– može postojati ako se imperativ koji orijentiše društveni diskurs perverzno artikuliše kao jedno „Zašto ne?“ koje čini besmislenim svako iskustvo granice? Kako se može uvesti vrla i plodotvorna funkcija granice – funkcija koja odricanju dodeljuje mogući smisao i koja omogućava jedinstvo Zakona i želje– ako sve teži ka tome da se podstiče cinična apologija potrošnje i zadovoljenja bez odlaganja? Kako da porodična veza ne odustane od svoje vaspitne funkcije ako vladajući društveni diskurs uzdiže zaobilaženje kastracije (zabrane) kao stožera novog hiperhedonističkog modela? Kako je moguće podržati obrazovnu funkciju odricanja i granice kada odsustvo ili propast normativnih referencija na Ideal na kraju sve više obesmišljavaju odricanje od neposrednog nagonskog uživanja.

Teškoća u koju upada svaki vaspitni diskurs je dvostruka: s jedne strane, to je teškoća da se odgovorno prihvati generacijska razlika uz uvođenje simboličke moći zabrane. S druge strane to je teškoća da se prenese želja sa jedne generacije na drugu; teškoća da se da svedočanstvo o tome šta znači želeti.

Nelagodnost mladosti, proizvod diskursa kapitaliste, jeste nelagodnost povezana sa učinkom zagušenja i intoksikacije koju izaziva višak uživanja i opadanje simboličke funkcije kastracije (zabrane). Klinike takozvanih novih simptoma savremenog doba (anoreksija, bulimija, narkomanija, depresija, napad panike, patološka zavisnost) dobro pokazuje kako je problem aktuelne nelagodnosti mladosti ne toliko problem sukoba između programa nagona i programa civilizacije, između imaginacije želje i pritiskajućeg tereta stvarnosti, između razloga dece i razloga očeva – nego problem toga kako pristupiti iskustvu želje.

Ova teškoća da se pristupi žellji sigurno ima veze s neospornom hegemonijom diskursom kapitaliste i sa isparavanjem oca koja iz toga izvire. Ali takođe ima mnogo veze sa odsustvom odraslih, sa brisanjem generacijeske razlike i dogovoronosti koju ona povlači za sobom.

Dve velike strepnje današnjih roditeljaPrva stoji u vezi s potrebom da se osete voljenim od strane svoje dece. Ova potreba je dosad nepoznata i obrće dijalektiku priznanja: nisu više deca ta koja zahtevaju da ih roditelji prizanju, nego roditelji zahtevaju da deca njih priznaju. Biti voljen- za to je nužno uvek izgovarati „Da!“, eliminisati nealgodnost sukoba, delegirati sopstvene vaspitne odgovornosti. Na taj način se proizvodi patogeno šurovanje između stalnog „Da!“ i onog perverznog „Zašto ne?“ koje nadahnjuje dominantni društveni diskurs.

I to je problem prenosa: jedna generacija mora darivati drugoj, zajedno sa smislom za granicu, mogućnost budućnosti, želju kao veru u budućnost.

Druga velika strepnja današnjih roditelja povezana je sa načelom postignuća. Neuspeh, propast, promašaj sopstvene dece sve se manje toleriše. Pred preprekom, hipermoderna porodica se mobilizira kako bi je uklonila bez davanja potrebnog vremena detetu da iskusi prepreku. Narcistička očekivanja roditelja odbijaju da se odmere sa ovom granicom dodeljujući deci planove za obaveznu realizaciju. Ali, kako piše Sartr, ako roditelji prave planove za svoju decu, deca će neizbežno imati sudbinu … i skoro nikad srećnu.

To je novi mit naše civilizacijedati deci sve da bi se bio voljen; negovati njihovo biće kao sposobno da postigne rezultate  kako bi izbeglo iskustvo promašaja.  Iz toga sledi da naši mladi više ne podnose neuspehe, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji.

Pohvala promašaju

Mladost je doba promašaja, ili bolje, doba gde bi promašaj trebalo dopustiti. To je doba kojem treba promašaja, greške, bluđenja, gubitka, poraza, predomišljanja, sumnje, neodlučnosti, pogrešnih odluka, entuzijazama koji se raspršuju i pretvaraju u razočarenja… doba izdajstava i zaljubljivanja. Mladi su izloženi promašaju, zato što je autentični put obrazovanja put promašivanja.

Ko se nikad nije izgubio, ne zna šta znači pronaći se.

Pohvala promašaju drstično podriva iluziju diskursa kapitaliste. Stati na stranu promašaja jeste tek mogućnost da pokušamo da ponovo iznedrimo želju i njen Zakon.

Umeti smenjivati delotvornost Zakona sa njegovom suspenzijom jeste jedna moguća definicija očinske funkcije.

Rečnik manje poznatih reči:

Apologija – Odbrana jedne nauke ili jedne pozicije-stanovišta. Odbrambeni govor ili spis u korist nekog čoveka ili učenja.

Paradigma – skup osnovnih predpostavki koje uzimamo zdravo za gotovo u cilju poimanja određenih stvari. Paradigma znači primer koji, pored sebe, pokazuje i ono što ga konstituiše kao primer. Može se koristiti i u značenju predrasuda.

Diskurs – govor, razgovor, raščlanjivanje, analiza. Diskurs predstavlja u ovom slučaju stil nečijeg govora, odnosno način izlaganja u odnosu na temu. U humanističkim i društvenim naukama, termin diskurs opisuje formalni način razmišljanja koji se može izraziti kroz jezik; diskurs je društvena granica koja definiše šta se može reći o datoj temi.

Kastracija – u ovom kontekstu znači zabrana želje, odsecanje želje.

Izvor::daniloborovnica.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

 

STUDENICA, SVETA CARSKA LAVRA…

tamoiovde-logo

SVETA CARSKA LAVRA STUDENICA

O manastiru

  Studenica je srednjevekovni manastir u dolini Studenice, leve pritoke Ibra, nedaleko od mesta Ušća, pod planinom Radočelom. Osnovao ga je Stefan Nemanja. Imao je više crkava u dvorištu ovalnog oblika, koje je bilo opkoljeno odbrambenim zidom. Očuvane su tri crkve, a od ostalih građevina ostali su samo temelji ili su potpuno iščezle. Najznačajnija je Nemanjina crkva, sagrađena posle 1183. i posvećena Bogorodici. Kralj Radoslav dozidao je ispred nje veliku spoljnu pripratu.

1.Nemanjina crkva
2. Kraljeva crkva
3. Nikoljača
4. Temelji crkve Sv. Jovana Krstitelja
5. Trpezarija
6. Riznica
7. Konaci
8. Zapadni ulaz – pirg
9. Istočni ulaz


  1. Nemanjina crkva je jednobrodna građevina s jednim kubetom i pripratom. Spolja je u belom mermeru, s bogatim plastičnim ukrasom na pojedinim delovima. Ukras je romanskog stila i najvišeg je umetničkog kvaliteta među našim srednjevekovnim crkvama. Mada je u duhu italijanskih spomenika XII veka, ima i neke analogije sa francuskom umetnošću toga doba. Naročito je usredsređena na četiri portala: zapadni, unutarnji i dva bočna, kao i na trodelnom oltarskom prozoru. Živopis u crkvi potiče iz vremena velikog župana Vukana, 1205. g., što se vidi iz natpisa u kubetu. Naročito se ističu veliko Raspeće i Pričešće u oltaru. Manastir je uživao najveći ugled, a njegov iguman je imao prvo mesto u srpskom Saboru.
  1. Iz doba kralja Milutina je Kraljeva crkva posvećena sv. Joakimu i Ani. Kraljeva crkva je mala, gotovo kvadratne osnove, ima jedno kube. Na oltarskoj apsidi je u kamenu uklesan natpis arhimandrita Jovana iz 1314. g. U unutrašnjosti je sačuvan vanredan živopis u stilu tzv. dvorske škole kralja Milutina.

    3. S kraja XII ili početkom XIII veka je crkva Svetog Nikole. To je skromna jednobrodna građevina bez kubeta, sa ostacima dobrog živopisa iz početka XIII veka.                                                                                                    Od prvobitnih konaka koji su bili oko manastirskog dvorišta očuvani su samo ostaci stare trpezarije koja je imala uzan trem od mermera. Ostali konaci su relativno nove građevine.

Manastir Studenica upisan je u listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESKO-a.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

Značaj manastira Studenice za srpsku prosvetu

izvod iz članka episkopa banatskog Amfilohija Radovića –

Carska lavra Studenička je nazvana, i to s pravom, „majkom, korenom i glavom svetih crkava u Srbiji“. Ona je zaista to i bila i ostala blagodareći svojim svetim ktitorima Simeonu i Savi i svojoj izuzetnoj ulozi u prosveti i kulturi srpskog naroda. Ovo su neki od važnijih aspekata osnova i doprinosa Studenice obrazovanju i kulturnom napredovanju u celini:

1. Studenička prosveta je nezamisliva bez prave vere, blagočešća. Sveti Sava, u svojoj drugoj Studeničkoj besedi, kao i u svim svojim spisima, priziva na veru u Hrista, na držanje njegovih zapovesti, predanja njegovih Apostola i na neodvajanje od crkvenog sabora (= sabranja) preko koga se stremi i dostiže u sjedinjenje mnoštva ljudi bogoizabranih u sjedinjenje Svete Trojice … Očevidno, to je i krajnji cilj zidanja Studenice: da se u njoj kao obitelji i kroz nju – ljudi preobražavaju u „obitelj“ Duha Svetoga. Za studeničke prosvetitelje Simeona i Savu obrazovanje ne znači (kao danas) sticanje znanja nego obnavljanje u nama obraza Trisvetloga Božanstva silom Duha Svetoga. Nastavnik ili „nastavitelj“ je pre svega onaj koji pokazuje pravi put koji vodi u večni život.

Takvog puta je „putevoditeljica“ i „nastavnica“ Presveta Bogorodica, ali i Sveti Sava i ostali svetitelji. Kada Stefan Prvovenčani govori o „vospitaniju“ koje je primio od oca, pod njim podrazumeva celokupno svoje telesno i duhovno uzdizanje i uzrastanje. U istom smislu Teodosije govori za Nemanju da je sinove i kćeri obučio „svetim knjigama“ i blagim običajima. I Domentijan kaže za Svetog Savu da su ga roditelji vaspitavali „u velikoj ljubavi, blagoverju i čistoti“.

Simeon i Sava pre svega uče pravoverju i pokajanju i revnosnom življenju po Bogu. Njihova prosveta je organski vezana za pokajanje, za duhovno-moralno uzdizanje pa tek onda za znanje. U njojličnost prosvetitelja, nastavnika, igra prvorazrednu ulogu, što se pokazalo i na njihovom primeru i njihovom značaju za oblikovanje i obrazovanje srpskog naroda.

Svetitelji uče svojim životom i svojim primerom, ali i svojom smrću i svojim posmrtnim čudotvornim dejstvom. Takvi su bili Simeon i Sava, ali i Simeonov drugi sin Stefan Prvovenčani, monah Simon, u narodu poznati kao „Sveti Kralj“. Naročiti značaj za prosvetu srpskog naroda imale su njihove svete mošti. Preko njih kao ktitora i preko njihovih moštiju Studenica zadržava prvenstvo među srpskim manastirima i među svim srpskim duhovnim centrima.

U neposrednoj vezi sa ličnostima svetih ktitora Studenice i njihovim svetim moštima i njihovom značaju za prosvetu srpskog naroda jeste i studeničko monaško opštežiće, ustojeno po „obrazniku Svetog Save“, kao i studenički sabori i praznici na koje se narod vekovima sakupljao.

Monaško opštežiće kao vekovni studenički način življenja, liturgijska molitvena sabranja unutar manastira, vernost srpskog naroda zavetu Svetog Save da se ne odvaja „od crkvenog sabora“, tj. od liturgijskih sabranja i svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sve to u stvari predstavlja istinsku „dušu“ manastira Studenice. Prvorazredan je značaj manastirskog opštežića i manastirskih sabora i praznika za razvijanje društvene i socijalne svesti srpskog naroda kroz vekove, za razvijanje duha zajedništva, mobarstva, jednakosti u njemu.

Sa tim u vezi je i buđenje, oblikovanje i čuvanje nacionalne svesti srpskog naroda koja je prosto neobjašnjiva bez manastira Studenice. S pravom je još u prošlom veku pisao M. B. Milićević : „Ne videvši Studenice, Srbin ne može imati pojma o prošlosti roda svoga“. Taj značaj manastira Studenice ne proteže se samo na nemanjićki i postnemanjićki period istorije srpskog naroda, nego i na period turskog ropstva, kao i na zbivanja u novijoj srpskoj istoriji, naročito posle velikih Seoba preko Save i Dunava. Grob Svetog Simeona i ćivot Svetog Kralja imali su značenje nacionalnog simvola na svim prostorima do kojih su Srbi dopirali i na kojima su boravili. Radi se o obnovi kultova srpskih vladara i nacionalnih svetitelja. Karađorđe, vožd Prvog srpskog ustanka, itekako je svestan značaja Studenice za buđenje srpskog naroda, kao i Miloš Obrenović posle njega.

5. Poseban značaj za srpsku prosvetu vidi se u pisanoj i prevedenoj književnosti i književnim delima, koja upravo u Studenici ima svoje začetke. Ovde je 1208. godine nastala prva biografija Svetog Simeona, kao i njegova Služba. Napisao ih je sam Sveti Sava. Taj njegov spis postao je nadahnuće studeničkog ktitorskog živopisa. Studenički i Hilandarski tipik, Hilandarska povelja i drugi „obraznici“ ovog simeono-savinskog perioda postaće uzor kasnijim delima slične vrste. U Studenici su tokom vekova pisane i prepisivane mnoge knjige, što naročito važi za Isposnicu Svetog Save. Može se slobodno reći da je srpska pisana reč i književnost potonjih vremena započela sa prvim biografijama Save i Stefana Prvovenčanog i sa Studeničkim tipikom.

Značajan je Studenički zbornik zvani „Otečnik“, prepisan u XV veku. U njemu se pored podvižničko-moralnih pouka nalaze i pravni spisi: Vlastareva sintagma i Dušanov zakonik.

Studenička biblioteka je bila verovatno veoma bogata, ali zbog čestih rušenja i paljenja samog manastira od nje nam je veoma malo sačuvano.

Za srpsku kulturu i prosvetu, naročito na polju neimarstva, od naročitog je značaja studenička arhitektura. Ona u sebi sjedinjuje vizantijsku gradnju sa mramornom odećom i ukrasom romanskih crkava. No, njena plastika nije isključivo romanskog stila, kao što se obično misli, nego ima i vizantijskih elemenata (na primer, lik Bogorodičin u timpanu na reljefu). Studenica tako vezuje organski Rašku i Srpsko primorje sa vizantijskim neimarstvom, postajući nadahnuće ostalim građevinama raške škole, ali i kasnije. U Studenici je građeno i dograđivano ne samo u vreme prvih ktitora, nego i kasnije u vreme Radoslava (priprata), kralja Milutina (divna arhitektura spojena sa živopisom u Kraljevoj crkvi Svetog Joakima i Ane), ali i u XV i XVI veku (sačuvane freske iz 1569. godine). Kao centralna građevina raške stilske grupe crkava, Studenica utiče i na Žiču, Gradac, Dečane, Svete Arhangele u Prizrenu i dr. Sa svojim kulama, sabornim hramom Bogorodice Dobrotvorke i drugim hramovima i paraklisima ona je upečatljivo delovala na svest naroda.

U manastiru je bila zastupljena i primenjena umetnost, čuvana u hramu i bogatoj manastirskoj riznici: sasudi, odežde, relikvijari sa moštima, petohlebnice, plaštanice, stavroteke i dr. sa poreklom od Palestine do Moskve, Carigrada i Primorja.

Što se tiče studeničkog živopisa, o njemu je mnogo i podrobno pisano. Ovde ćemo samo istaći činjenicu da je za njegov prvi i najznačajniji sloj najzaslužniji Sveti Sava. On ne samo što je odabrao najbolje živopisce toga vremena nego je i sam aktivno učestvovao u živopisanju, što se vidi iz otkrivenog zapisa u kubetu Bogorodičine crkve: „I mene rabotavšago pomenite Savu grešnago“. Studenički živopisac, kako onaj iz Bogorodične crkve, tako i onaj iz Kraljeve crkve daju ton ostalim zadužbinama i zadužbinarima kasnijih vremena (Sopoćani, Mileševa i dr.). Obnovljeni živopis iz vremena Patrijarha Makarija (XVI vek) takođe oponaša onaj iz XIII veka.

Ono što treba još podvući jeste unutarnje sledovanje iuzajamno prožimanje u Studenici liturgijskog poretka, zasnovanog na tipiku Svetog Save, i arhitekture, žitijskih tektova i ktitorskih slikarskih kompozicija. Sve to opet izrasta organski iz istog doživljaja vere istog duhovnog opita. Živopis je u sliku pretočena biblijska istina, ali i bojama oprisutnjena nebeska zajednica Svetih u liturgijsku zajednicu u hramu sabranih vernika. Sve je tu celosno i celovito, sve zajedno sabrano i na istom mestu objedinjeno: Bog i čovek, nebo i zemlja, živi i mrtvi, preobražena tvorevina i dela ruku ljudskih u ikone i ikonostase pretvorena. Tome se u Studenici vekovima pristupa i u to se urasta, i tako biće postaje celovito i duboko, napitano i vaspitano i obrazovano i prosvećeno, pravom hranom i svetlošću i istinskim „obraznicima“.

Upravo je ta celovitost osnovno svojstvo studeničke simeonovsko-savinske prosvete.

Kao takva Studenica kroz vekove uči i vaspitava, svetli i prosvećuje. U njoj se uči i stiče znanje ali i sama postaje „učilište“. Značajno je istaći i to da se Studeničkim tipikom osniva u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijaskim manastirskim uzorima. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, tj. bolnica za lečenje, ne samo azil za neizlečive i siromahe. Preko nje se u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo. U tome je njen doprinos našoj medicinskoj nauci. No, ona ne samo što je posedovala bolnicu, nego je i sama po svojoj prirodi bila i ostala duhovna bolnica. U njoj se vekovima prosvećuje i leči verom, i duša i telo. Pripovedanja o čudesima Simeona i Save i Svetog Kralja, o isceliteljskoj moći svetog mira i svetih moštiju prenosila su se usmenim predanjima kaluđera, putnika i poklonika. Sve je to privlačilo narod, preobražavalo i vaskrsavalo njegovu dušu, vraćalo joj i davalo mir i spokojstvo.

Narodna vera u moć Svetih i njihovih moštiju, u moć molitve, u čudotvornu moć same bogomolje, preobražavajuća snaga same svetinje mesta, sve je to ono što iznutra učvršćuje i preporađa narodnu dušu, otkriva joj smisao svega, pa i stradanja.

Studenica je bila kroz vekove i škola u izvornom smislu te reči. Po svojoj prirodi i po svojoj nameni, celokupnim svojim ustrojstvom i načinom života i rada u njoj, ona je obrazovala i vaspitavala čitava pokoljenja monaha, poklonika i đaka. Tip njenog vaspitanja i obrazovanja nije bio jednostran, tj. nije se odnosio samo na pojedinačne čovekove sposobnosti, kao što je to slučaj sa obrazovanjem zapadnog tipa, naročito onog školskog isključivo racionalistički usmerenog novijih vremena koji je praktično preovladao u savremenom svetu. Studeničko vaspitanje je bilo dinamičko-saborno i sveobuhvatno. Ono zahteva aktivno učestvovanje u tajni duhovnog preobražaja i uzrastanja čovekove duše i tela, obujimajući sve psihofizičke sile čovekove, na temeljima vekovnog iskustva Crkve, u okvirima sabornog liturgijskog življenja.

Na kraju da se kratko dotaknemo i kulturnih veza manastira Studenice koje pokazuju još širi plan njenog prosvetnog značaja i zračenja. Istaknuta je njena organska i mnogostrana veza i povezanost sa pravoslavnim Istokom, Carigradom i Svetom Gorom, kao i Primorjem. Treba pomenuti njene veze sa krajevima preko Save i Dunava, naročito posle Seoba i prenošenja moštiju Svetog Kralja (u Fenek, manastir Vojlovicu), a poznate su njene veze i sa drugim srpskim krajevima: Bosnom i Hercegovinom, Dalmacijom, kao i sa Vlaškom i Rusijom.

Ovaj kratki presek kroz istoriju i duhovno kulturno-prosvetno zračenje manastira Studenice zaista pokazuje da je ona „majka, koren i glava svetih crkava u Srbiji“. Ali pokazuje još nešto: da su osam vekova Studenice – naših osam vekova, punih duhovnih plodova kao čelinje saće meda. Osam vekova našeg zrenja i sazrevanja u Hristu. Naših stravičnih raspeća ali i vaskrsenja, naših studeničkih sabora i sabranja i studeničke prosvete i prosvećenja, izraslih iz svetlonosnog i blagog simeonovsko-savinskog korena.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

MUZEJ ŠIBICA – SREMSKI KARLOVCI…

tamoiovde-logo

U Muzeju šibica u Sremskim Karlovcima izložena je kolekcija koju je oformila Jasna Novak (Zagreb, 1. jun 1925 – Beograd, 10. maj 2002.), koju poslednjih 15 godina Jovana Popović Benišek nastavlja da nadograđuje.

Od 2013. godine deo kolekcije stalno je izložen u prvom privatnom Muzeju šibica u Srbiji. Muzejske prostorije nalaze se u okviru adaptirane porodične kuće Jovane Popović Benišek.

Kolekcija danas sadrži preko 25 000 eksponata, koji potiču iz raznih zemalja i kontinenata. Izložene su kutijice različite po formi, veličini, dizajnu pa čak i materijalima – tu su cilindrična, zlatasta italijanska pakovanja ukrašena reprodukcijama slika umetnika svetskog renomea, remek dela japanske strpljivosti izrađena na peliru i svili, francuske šibice sa pikantnim motivima i predstavama.

Na temeljima brižljivo čuvanog materijala i dugotrajne studiozne analize, oblikovan je koncept postavke. Ova bogata kolekcija šibica, uz informacije o istorijatu šibica, kolekcionaru i samoj kolekciji omogućava uvid u promene koje su se desile u istoriji dizajna proteklih 170 godina, ali ona predstavlja i svojevrsnu hroniku društvenih promena.

Ova filumenistička kolekcija poseduje veliki broj nalepnica za kutije šibica.Neke od njih su došle pravo sa fabričke trake i još su u tabacima.

 

Adresa: Mitropolita Stratimirovića 72 Sremski Karlovci

Telefon: +381 (0)21 884 147

E-mail: info@muzejsibica.com

Web: www.muzejsibica.com

Facebook: www.facebook.com/pages/Muzej-%C5%A1ibica/175431802664680?fref=ts

 

Izvor: vojvodinaonline.com


Zahvaljujem na preporuci gospodinu Blagoju Stojanoviću iz Negotina.

Bora*S

_____________________________________________________________________________________________

BUDUĆNOST UMA…

tamoiovde-logo

Mičio Kaku: Budućnost uma

U novoj Biblioteci odlomak iz novog hit izdanja Heliska, knjige Budućnost uma,od autora koji je najpoznatiji promoter nauke na svetu danas

Tekst: Mičio Kaku (Odlomak iz knjige Budućnost uma, Heliks 2014)

Da biste stekli predstavu o tome kakva bi mogla biti vanzemaljska svest, osvrnućemo se na strategije koje je priroda usvojila za razmnožavanje živih bića na Zemlji. Postoje dve osnovne reproduktivne strategije u prirodi s dubokim posledicama po evoluciju i svest.

Prvu strategiju primenjuju sisari: napraviti malobrojno potomstvo koje se potom pažljivo i ponaosob odgaja do zrelosti. Ovo je rizično rešenje, jer se u generaciji napravi tek po nekoliko potomaka, ali pretpostavlja se da će odgajanje povećati verovatnoću preživljavanja. To znači da se svako novorođenče neguje i pažljivo gaji tokom određenog perioda.

Ali postoji druga, mnogo starija strategija koju primenjuje najveći deo vrsta u biljnom i životinjskom carstvu, uključujući insekte, gmizavce i većinu drugih životnih oblika na Zemlji. Ideja je da se napravi veliki broj jaja ili semenki i potom se ti produkti prepuštaju sami sebi. Bez negovanja, najveći deo potomstva ne preživi, tako da samo nekoliko izdržljivih jedinki opstane do sledeće generacije. To znači da roditelji ne ulažu nikakvu energiju u svaku narednu generaciju, te se razmnožavanje oslanja na prosek u preživljavanju; tako se produžava vrsta.

Te dve strategije dovode do iznenađujuće različitih stavova prema životu i inteligenciji. Prema prvoj strategiji, svaki pojedinac je važan. Ljubav, negovanje, naklonost i vezivanje se vrednuju visoko u ovoj grupi. Ta strategija razmnožavanja je uspešna samo ako roditelji ulažu znatnu količinu dragocene energije da očuvaju mlade. Nasuprot tome, po drugoj strategiji nimalo se ne ceni pojedinac, već je bitno preživljavanje vrste ili grupe u celini. Za članove grupe individualnost nema nikakav značaj.

Strategija razmnožavanja ima značajne implikacije po evoluciju inteligencije. Na primer, kada se sretnu dva mrava, razmenjuju ograničenu količinu informacija putem mirisa i gestova. Iako su informacije koje dva mrava razmenjuju krajnje šture, pomoću njih uspevaju da naprave tunele i odaje i objedine ih u mravinjak. Premda pčele međusobno komuniciraju izvodeći ples, slične su mravima po tome što kolektivno dejstvuju: prave složeno saće i lociraju udaljene bokore cveća. Dakle, njihova inteligencija nije toliko odlika jedinke, nego proističe iz sveukupne interakcije čitave košnice i iz njihovih gena.

Razmislimo sada o inteligentnoj vanzemaljskoj civilizaciji zasnovanoj na drugoj strategiji, sličnoj kakvoj inteligentnoj vrsti pčela. U takvom društvu pčele radilice koje svakodnevno lete tražeći polen potrošna su roba. One se ne razmnožavaju, već žive s jednim jedinim ciljem, da služe košnici i matici, za koju su spremne da se žrtvuju. Veze koje povezuju sisare njima ništa ne znače. Hipotetički posmatrano, to bi moglo da utiče na njihov svemirski program.

Pošto je nama vredan život svakog astronauta, mnogo resursa se troši da bi se oni vratili živi. Veliki deo troškova svemirskog putovanja odlazi na stvaranje uslova za život za kosmonaute, tako da mogu da izvedu povratno putovanje i uđu u atmosferu. Ali civilizacija inteligentnih pčela možda ne smatra život svakog radnika toliko vrednim, te bi njihov svemirski program mogao da košta mnogo manje. Njihovi radnici ne bi morali da se vraćaju kući. Svako putovanje bi moglo biti jednosmerno i to donosi značajnu uštedu.

Zamislite sada da smo sreli vanzemaljca sličnog pčeli radilici. Kad naiđemo na pčelu u šumi, ona će obratiti pažnju na nas isključivo onda kad ugrozimo nju ili košnicu. Inače mi za nju ne postojimo. Stoga verovatno ni vanzemaljsku radilicu nimalo ne bi zanimalo da uspostavi kontakt ili da podeli svoje znanje s nama. Držala bi se svoje osnovne misije, ignorišući nas. A i vrednosti koji mi negujemo bile bi gotovo beznačajne za nju.

Sedamdesetih godina, na antene sondi Pionir 10 i 11 prikačene su plakete s najvažnijim informacijama o našem svetu i društvu. Na plaketama se veličala raznovrsnost i bogatstvo života na Zemlji. Naučnici su tada pretpostavljali da su vanzemaljske civilizacije kao mi, radoznale i zainteresovane za kontakt. Ali kada bi plaketu našla neka takva vanzemaljska pčela radilica, vrlo je verovatno da joj ništa ne bi značila.

Uz to, pčele radilice ne moraju da budu izrazito inteligentne, nego samo dovoljno inteligentne da služe interesima svoje košnice. Dakle, ako bismo poslali poruku planeti inteligentnih pčela, verovatno bi ih malo zanimalo da pošalju odgovor.

Čak i ako bi mogao da se uspostavi kontakt s takvom civilizacijom, komunikacija bi se verovatno teško izvodila. Na primer, kada komuniciramo jedni s drugima, razlažemo ideje u rečenice zasnovane na strukturi subjekat/predikat kako bismo izgradili narativ koji često predstavlja ličnu priču. Većina naših rečenica ima narednu strukturu: „Uradio sam to“ ili „Oni su uradili ono“.

Zapravo, u književnosti i razgovorima uglavnom koristimo pripovedanje, često protkano sopstvenim ili tuđim iskustvima i dogodovštinama koje smo doživeli mi ili naši uzori. Ovde se pretpostavlja da su naša lična iskustva glavni način otkrivanja informacija.

Međutim, civilizaciju zasnovanu na inteligentnim pčelama možda ne bi zanimali lični narativi. S obzirom na to da su izrazito opredeljene za život u kolektivu, njihove poruke možda nisu lične, već svedene na činjenice, s važnim informacijama nužnim za košnicu, umesto na lične trivijalnosti i tračeve koji bi mogli da poboljšaju položaj pojedinca u društvu. Zapravo, njima bi naše pripovedanje moglo biti pomalo odbojno, jer stavlja ulogu pojedinca ispred potreba kolektiva.

Takođe, pčele radilice bi imale potpuno drugačiji osećaj za vreme. Pošto su radilice potrošne, možda ne bi imale dug životni vek. Moguće je da bi učestvovale u projektima koji su kratkoročni i dobro definisani. No mi živimo mnogo duže, ali takođe smo svesni protoka vremena i biramo projekte i zadatke koje možemo da završimo u okviru svog života. Podsvesno izvodimo projekte, uspostavljamo veze s drugima i ciljeve u skladu s konačnim životnim vekom. Drugim rečima, živimo u jasnim etapama: samci, u braku, podižemo decu, penzionišemo se. Često, iako nesvesni toga, pretpostavljamo da ćemo živeti, na kraju i umreti, u konačnom vremenskom okviru.

Ali zamislite bića koja žive hiljadama godina, ili su čak i besmrtna. Njihovi prioritet, ciljevi i ambicije bili bi potpuno drugačiji. Mogli bi se upuštati u projekte koji bi trajali mnogo ljudskih vekova. Na međuzvezdana putovanja često se gleda kao na čistu naučnu fantastiku, jer, kao što smo videli, konvencionalna raketa putuje do obližnje zvezde približno sedamdeset hiljada godina. Za nas je to neostvarivo dugo. Ali za vanzemaljski oblik života, taj period bi možda bio potpuno nevažan. Na primer, moguće je da su u stanju da ulaze u hibernaciju, da uspore svoj metabolizam ili naprosto žive neodređeno dugo.

KAKO IZGLEDAJU?

Naši prvi prevodi tih vanzemaljskih poruka verovatno će nam dati nekakav uvid u njihovu kulturu i način života. Na primer, sasvim je moguće da su vanzemaljci evoluirali od grabljivica te da zato imaju neke njihove karakteristike. (U načelu, predatori na Zemlji su pametniji od plena. Tigrovi, lavovi, mačke, psi i drugi lovci primenjuju lukavštine da bi se prikradali, presretali i krili; za sve to potrebna je inteligencija. Sve te životinje imaju oči na prednjoj strani lica, što znači da poseduju stereo-vid, da bi se usredsredile na lovinu.

Životinje koje su plen, s očima postrance kako bi opazile predatora, mogu samo pokušati da pobegnu trčeći. Zato i kažemo „lukav kao lisica“ i „glupa guska“.) Vanzemaljski oblici života možda su prerasli mnoge predatorske instinkte svojih dalekih predaka, ali verovatno predator i dalje živi u nekom delu njihove svesti (na primer, u vidu težnje za zauzimanjem teritorije, za širenjem i, po potrebi, nasiljem).

Ako razmotrimo ljudsku rasu, vidimo da postoje najmanje tri komponente koje su u osnovi razvoja naše inteligencije:

Palac naspram ostalih prstiju, što nam omogućava da pomoću alatki manipulišemo okruženjem i preobražavamo ga.

Stereo-vid ili 3D oči lovca.

Jezik, koji omogućava da akumuliramo znanje, kulturu i mudrost kroz generacije.

Kada uporedimo ove tri komponente s karakteristikama životinja, opažamo da tek nekoliko životinja ispunjava te kriterijume za razvitak inteligencije. Na primer, psi i mačke nemaju sposobnost hvatanja niti složeni jezik. Hobotnice imaju napredne pipke, ali ne vide dobro i nemaju razvijen jezik.

Moguće su varijacije ova tri kriterijuma. Umesto naspramnog palca, vanzemaljac bi mogao imati kandže ili pipke. (Jedini preduslov je sposobnost manipulisanja okruženjem pomoću alatki napravljenih tim dodacima.) Možda ne bi imao dva oka, već mnogo više, poput insekata. Ili bi bio opremljen senzorima zvuka ili UV svetlosti namesto vidljive svetlosti. Najverovatnije bi imao stereo-vid lovca, jer su predatori načelno inteligentniji od plena. Takođe, umesto jezikom zasnovanim na zvukovima, moglo bi se desiti da vanzemaljci komuniciraju pomoću različitih oblika vibracija. (Jedini zahtev je da razmenjuju informacije među sobom kako bi uspostavili kulturu koja se proteže kroz mnoge generacije.)

Ali van ta tri kriterijuma, sve je moguće.

Dalje, svest vanzemaljaca bi mogla biti odraz njihovog okruženja. Astronomi sada uviđaju da najrasprostranjenije okruženje za život u univerzumu možda nisu planete kao što je Zemlja, na kojima možete uživati u toploti svetlosti s matične zvezde, već ledeno hladni sateliti u orbiti oko planeta veličine Jupitera, milijardama kilometara udaljeni od zvezde.

Rašireno je mišljenje da Evropa, ledom okovan Jupiterov mesec, krije tečni okean ispod zaleđene površine, zagrevan plimskim silama. Evropa se, kružeći oko Jupitera, sažima u različitim smerovima usled velikog gravitacionog privlačenja Jupitera, što izaziva trenje duboko u unutrašnjosti tog meseca. Tako se stvara toplota i formiraju se vulkani i okeanski ventili usled kojih se led topi pa nastaju tečni okeani. Procenjuje se da su Evropini okeani prilično duboki, zapremine višestruko veće od okeana na Zemlji. Budući da je moguće da oko 50 posto svih zvezda na nebu kruže planete veličine Jupitera (stoput ih je više nego planeta nalik Zemlji), najrasprostranjeniji oblik života mogao bi se nalaziti na ledenim mesecima gasovitih džinova kakav je Jupiter.

Zato će prva vanzemaljska civilizacija s kojom se budemo sreli najverovatnije biti vodenog porekla. (Takođe je verovatno da su ti vanzemaljci izašli iz okeana i naučili da žive na ledenoj površini svog meseca, daleko od vode. Razloga je više. Pre svega, svaka vrsta koja neprestano obitava pod ledom imaće prilično ograničen pogled na kosmos. Nikada neće razviti astronomiju niti svemirski program, jer će misliti da je sav univerzum taj okean pod ledenom kapom. Drugo, pošto voda stvara kratke spojeve elektronskih komponenata, nikada neće konstruisati radio ili televiziju ukoliko ostanu pod vodom. Da bi ta civilizacija napredovala, mora ovladati elektronikom, a elektronika ne može postojati u okeanima. Dakle, ti vanzemaljci su verovatno našli način da napuste okean i da opstanu na kopnu, kao što smo mi uradili.)

Šta se dešava ako ovaj životni oblik evoluira u civilizaciju sposobnu za svemirska putovanja i u stanju da dođe do Zemlje? Hoće li i dalje biti biološki organizmi kao što smo mi ili će biti postbiološka bića?

 

 Mičio Kaku, jedan od najplodotvornijih autora naučnopopularnih knjiga, pisac „Fizike nemogućeg“, „Paralelnih svetova“ i „Hiperprostora“, pod lupu je stavio najsloženiji objekat u poznatom kosmosu – ljudski mozak – i zapitao se kakva je budućnost uma u svetlu savremenih naučnih istraživanja i vrhunskih tehnoloških prodora.

Tajne funkcionisanja mozga živih bića u novije vreme se otkrivaju, pre svega, zahvaljujući računarima i sofisticiranim skenerima. Nekadašnji ekskluzivni domen naučne fantastike poslednjih decenija postao je deo stvarnosti. Tehnologije koje su ranije smatrane nemogućim, kao što je snimanje sećanja, telepatsko komuniciranje, video-zapisi snova i telekineza, demonstrirane su u laboratorijskim istraživanjima.

„Budućnost uma“ je pouzdan i fascinantan uvid u uzbudljive eksperimente koji se danas sprovode širom sveta, a zasnovani su na dostignućima u neuro-naukama i fizici. Možda ćemo jednoga dana razviti „pilulu za pamet“, koja će nam poboljšati pamćenje; biti u mogućnosti da prenesemo memorijske sadržaje naših mozgova na računar, neuron po neuron; odaslati misli i emocije u lokalni „internet“ tuđeg mozga; upravljati računarima i robotima svojim umom; pomeriti granice besmrtnosti; čak i uspeti da pošaljemo svest daleko u kosmos.

Kaku predstavlja i radikalno novu teoriju svesti koju primenjuje da bi na potpuno nove načine objasnio mentalne bolesti, veštačku inteligenciju i vanzemaljsku inteligenciju.

Mičio Kaku je doktorirao na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Bavi se istraživanjima na polju teorije superstruna, supergravitacije, supersimetrije i hadronske fizike. Veliki je popularizator nauke. Napisao je nekoliko najbolje prodavanih naučnopopularnih knjiga o najintrigantnijim tokovima moderne fizike, između ostalog „Fizika nemogućeg“, „Paralelni svetovi“, „Hiperprostor“. U javnosti često istupa protiv nuklearnog naoružanja i zloupotrebe nauke i izražava brigu zbog globalnog zagrevanja i terorizma.

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

PEĆINSKI BISERI…

tamoiovde-logo

Speleologija – pećinski biseri

Pećinski biseri su kuglaste forme kalcitnih agregata koje nalazimo u plitkim bazenima u koje sa pećinskih tavanica kaplje voda. Površina im je obično glatka, ali može biti i hrapava. Najčešće su prečnika oko 1 cm, a nađeni su i primerci prečnika većeg od 20 cm. 

Građeni su od koncentričnih slojeva kristala kalcita koji se talože oko početnog jezgra. Jezgro može biti zrno peska, ulomak sige, kosti, ljušture i sl. Biseri mogu sadržati čestice kvarca, gvožđa, aluminijuma, magnezijuma…

Voda kapajući pada na čestice, stalno ih okrećući, tako da pećinski biseri rastu podjednako sa svih strana. Zaobljujući se ujedno se bruse i poliraju tarući se jedni o druge. Oblik pećinskih bisera zavisi pre svega od oblika čestice u jezgru, zatim o jačini kapanja vode koja ih okreće, o zasićenosti otopine kao i nivou vode u bazenu. 

Manji pećinski biseri su zaobljeniji, jer se lakše okreću nego veći, koji su stoga često asimetrični. Pojedinačni biseri obično su slobodni, ali vremenom mogu prirasti na podlogu i mogu se međusobno povezati mineralnim cementom.

Na slici su prikazani pećinski biseri u pećinskom sistemu Karlsbad u Novom Meksiku u SAD.

Izvor: Dnevna doza geografije

______________________________________________________________________________________________

 

HIDROCENTRALA NA ĐETINJI…

tamoiovde-logo

Hidrocentrala na reci Đetinji nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900.godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

A kako je sve počelo? Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?

Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.

Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.

Godine 1891. u Užicu je otvorena, ili, kako zapisi kažu, ustanovljena je Državna tkačka škola. Tada se rodila i ideja o gradnji tkačke fabrike. Na narodnom zboru, 14. novembra 1897. osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Usvojena su pravila Akcionarskog društva, od  Ministarstva narodne privrede, shodno Zakonu o potpomaganju domaće radinosti, dobijene su povlastice, upisano prvo kolo akcija i gradnja Tkačke radionice je mogla da počne.

Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili  da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.

Kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji postavio je kralj Aleksandar Obrenović, 15. maja 1899. godine. Po ondašnjim običajima kamen temeljac za podizanje kuće je polagao kum. Polažući kamen temeljac za elektranu, kralj Aleksandar je postao njen kum. Projekat za izgranju hidroelektrane na Đetinji izradio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore (u to vreme radio je u Železničkoj radionici u Nišu). Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.

Radovi na montaži opreme u elektrani i najvećem delu električne mreže u gradu bili su završeni krajem jula 1900. godine. Elektrana je svečano puštena u rad 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dan rođenja Njegovog Veličanstva. Građani su te večeri uživali “u moru svetlosti u kojoj se grad kupao”.

Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine. opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike.

Radno vreme: 09-17h radnim danom i subotom (potrebna najava)
Lokacija: Gradska plaža
Info telefon: 031 521 360
Staralac: Narodni muzej Užice
www.nmuzice.com
info@nmuzice.com

Izvor:turizamuzica.org.rs

_____________________________________________________________

FOTOPLUS-TAMOiOVDE

_____________________________________________________________________________________________

 

U VIMINACIJUMU OTKRIVEN MAUZOLEJ IZ TREĆEG VEKA…

tamoiovde-logo

Na arheološkom lokalitetu Viminacijum otkriven je mauzolej, za koji rukovodilac projekta Viminacijum Miomir Korać kaže da datira iz trećeg veka i da je svakako predstavljao poslednje počivalište osobe visokog ranga.

Novootkriveni mauzolej nalazi se 830 metara severno od mauzoleja imperatora Hostiljana na istočnoj nekropoli Viminacijuma i 570 metara severoistočno od kapije Porta praetorije legijskog logora, 700 metara severoistočno od kapije kod amfiteatra, 300 metara od legijskog logora i 160 metara zapadno od uništene dvojne grobnice sa freskama.

Korać je istakao da je kamena plastika nađena u mauzoleju izuzetna. Najznačajni nalaz je glava rimskog imperatora sa uvojcima i lovorovim vencem simbolom rimskog imperatora. Izdvaja se i glava mladića, izuzetno brižljivo obrađena ruka koja drži mač, kao i delovi rimskog mača. Nađen je i fragment krila orla, jednog od najpoznatijih simbola boga Jupitera i Rimskog carstva.

Izdvajaju se i sitniji delovi više skulptura i reljefa od mermera, a od arhitektonske plastike pronađeno je više fragmenata sa floralnim i drugim motivima karakterističnim za vreme Rimskog carstva.

Mauzolej je dimenzija 15 puta 15 metara sa središnjim delom šest puta šest metara, građen je od krupnih komada lomljenog ramskog kristalastog škriljca sa četiri sloja od hidrauličnog maltera debljine između pet i 10 centimetara.

Istraženi deo mauzoleja i u antici se nalazio pod zemljom, ukopan najmanje jedan metar u odnosu na površinu i iskopavanja su u toku, kaže Korać.

Dosadašnja očuvana visina/dubina građevine iznosi između 1.80 i 2,25 metra i sama konstrukcija deluje jednostavno, ali izuzetno masivno i čvrsto.

Arhitektonski elementi su od krečnjaka, kao i stele i sarkofazi koji su u okviru ovog kompleksa pretrpeli sistematsko uništavanje, koje daleko prevazilazi, prema rečima Koraća, ono koje se sreće u okvirima ratnih razaranja ili kasnije eksploatacije građevinskog materijala.

Mauzolej je, kako je utvrđeno, pretrpeo dvostruko uništavanje. Do prvog uništavanja došlo je u antici kada su se sistematski uništavala nadgrobna obeležja, krečnjačke stele, sarkofazi, mermerne skulpture i delovi reljefa.

Korać kaže da postoje indicije da je ovakvo temeljno uništavanje posledica postupka poznatog kao „damnatio memoriae“, odnosno brisanje iz sećanja, kada se u potpunosti uništavaju svi pomeni imena i dela osobe koja je osuđena na zaborav i to se radi samo kada su pitanju imperatori.

Mauzolej je pozicioniran između dve vile rustike iz trećeg veka i do sada je na tom prostoru istraženo preko 80 grobova iz perioda drugog i trećeg veka, od kojih su mnogi imali luksuzne predmete kao deo grobnog inventara. Nađena su tri olovna sarkofaga kao i delovi više sarkofaga i stela koji su u sitnim fragmentima. Na fragmentima od mermera se vidi da su veoma brižljivo obrađeni, a u neposrednoj blizini mauzoleja je pronađeno i 15 zlatnih predmeta.

Autor: Tanjug

Izvor: arheo-amateri.rs

_______________________________________________________________

BRESTOVAČKA BANJA U VREME KNEZA MILOŠA…

tamoiovde-logo

Po nalogu kneza Miloša Obrenovića 1837. godine sagrađen je konak u Brestovačkoj banji. Sedamdesetih godina 20. veka posle izvršene rekonstrukcije, Muzej rudarstva i metalurgije iz Bora je u ovom prostoru izložio postavku pod nazivom „Brestovačka banja u doba kneza Miloša“.

Postavka je studiozno koncipirana, izdvojena u enterijerima: srpska gradska soba, Miloševa soba, etno soba i turska soba. U centralnom delu izloženi su portreti značajnih ličnosti političkog, društvenog i kulturnog života Srbije:

Ljubica Obrenović (rođena u selu Srezojevcima u rudničkom okrugu 1785. godine, a umrla 1843. godine u Novom Sadu) prvi put je došla u Brestovačku banju 1834. godine u pratnji devera Jevrema Obrenovića, a već naredne 1835. godine sa sobom je povela i svoje sinove, begove-Milana i Mihaila.

Jevrem Obrenović (rođen u Dobrinji 1790. godine, a umro 1856. godine u Vlaškoj), najmlađi brat kneza Miloša, jedini od braće pohađao školu, među prvima prihvatio evropski način života i decu vaspitavao u duhu zapadne, evropske kulture. Bio je pristalica starešina koji su tražili da se Miloševa vlast ograniči i zbog toga je morao 1837. godine da napusti otadžbinu.

Petar Jovanović (rođen 1800. godine) a umro 1864, sahranjen u manastiru Krušedolu). 6.decembra 1833. u Carigradu prosvećen za mitropolita srpskog, gde ga je poslao knez Miloš, po preporuci mitropolita Stratimirovića.

Stefan Stefanović- Tenka (rođen 1796. godine u Poreču, a preminuo 1865. godine u Beogradu), postaje ministar pravde i prosvete 1839. godine kada je proglašen Ustav, na čijoj je izradi i on radio. Spadao je među one ljude, iz svog vremena koji umeju lepo da govore i vladaju perom. Pored ovog portreta prikazan je i portret njegove ćerke Julijane Stefanović.

Stefan Stojanović – Ćosa (rođen u selu Trnjanima) prisajedinjenjem ovih krajeva Srbiji, 1833. godine, knez Miloš ga imenije za komandanta cele Timočke krajine, gde je ostao sve do 1839. godine kada je postao član Državnog saveta. Bio je pošten, nekoristoljubiv i savestan. Preminuo je u Beogradu 1855. godine.

Mileta Radojković (rodom iz sela Katuna u Temniću), još u Karađorđevo vreme bio je odličan vojnik i barjaktar. Posle prisajedinjenja oblasti Timočke krajine Srbiji 1833. godine, knez Miloš je za poverenika za istočnu Srbiju postavio Miletu Radojkovića, koji je kneza obaveštavao o svim etapama sređivanja administrativno-finansijskih poslova u ovom delu Srbije. Umro je 1852. godine.

Postavku u centralnom delu upotpunjuje i rodoslov Obrenovića iz 1996, autora prof. Dr. Radoša Ljušića, zatim karta Kneževine Srbije iz 1833. godine, kao i fotografija zapisa na steni o prvoj poseti kneginje Ljubice i Jevrema Obrenovića Brestovačkoj banji. Takođe, zidovi centralne prostorije ukrašeni su visećim stalcima od orahovine koji su tehnikom inkrustracije ulepšani sedefima i srebrnom žicom. Služili su za stavljanje svećnjaka i kandila.

Istorijsko-etnografska postavka u Konaku kneza Miloša, smeštena je u prostorijama u koje se ulazi levo i desno iz centralnog dela pa se tako u prvoj sobi, levo od ulaza, može videti rekonstrukcija srpske gradske sobe iz prve polovine 19. veka. Kultura stanovanja, kao i mnogi drugi segmenti života u Srbiji u pomenutom periodu, bili su pod snažnim turskim (orijentalnim) uticajem.

Tako je i ova soba uređena sa minderlucima, koji su predstavljali vrhunac udobnosti u srpskim gradskim kućama. Preko minderluka su postavljeni dekorativni ćilimi, a uza zid naslonjeni su jastuci. Pod je od uskih čamovih dasaka, tzv.”brodski pod”, dvovisinski je kod ulaza ravan sa pragom, a po celoj sobi je uzdignut za oko 15 cm. Na podu je takođe dekorativni ćilim. Na sredini sobe nalazi se mangal, koji je služio za zagrevanje prostorije i za kuvanje kafe i čaja. Za vreme obeda mangal se sklanjao i postavljala se sinija koja predstavlja jednu vrstu, manjeg, turskog stola.

Knez Miloš i njegovi gosti sedeli su na minderlucima sa puno jastuka, prekrštenih nogu, kao Turci. Iznad prozora je raf od drveta na kojem su poređani sanovi, tepsije, fildžani…Soba se koristila za ručavanje i odmor.

U “Miloševoj sobi”, nalazi se odelo kneza Miloša, kao i uniforme Miloševih gardista i muzičara, a na zidu je Milošev portret, koji ima izuzetnu dokumentarnu vrednost i ukazuje na vazalni odnos Srbije prema Turskoj (medaljon sa likom turskog sultana, obrisi Aja Sofije u pozadini) kao i fotokopije ”Novina srbskih”, koje su redovno izveštavale o posetama kneza Miloša i članova njegove porodice Brestovačkoj banji.

“Etno soba” u funkciji povremenih tematskih ekspozicija, u kojoj je izložena postavka srpske ženske I građanske nošnje. Delove ženskog građanskog kostima čine libade, džube, anterija, mintan, šalvare ,fes a kićankom i papuče raznih boja, dok muški građanski kostim čine anterija, gunjče, čakšire, dolam, jelek, misiraba, fes i papuče.

“Turska soba” upoznaje posetioce sa karakterističnim elementima orijentalnog pokućstva i načina odevanja Turaka u ondašnjoj Srbiji.

Kao reprezentativne eksponate izdvojićemo đugume, sahane, ibrike, porciju “meterizi” i leđen.


Stalna postavka u konaku kneza Miloša Obrenovića predstavlja svedočanstvo i prenosi duh vremena u kome je Brestovačka banja uživala status “dvorske banje” i bila ekskluzivno državno dobro. Pored Sokobanje, jedino je Brestovačka banja, od vremena kneza Miloša, pa kroz čitav 19. vek, bila pod neposrednom upravom srpskog vladara i srpske vlade (praviteljstva).

Autor teksta: Violeta Nešić, viši tehničar vodič

Stručni konsultant: Suzana Mijić, muzejski savetnik, etnolog

Dizajn: Novica Stanković

Izdavač: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

_______________________________________________________________