MALA CRNA HALJINA…

tamoiovde-logo

Kako se menjao ovaj stilski klasik kroz istoriju

Kad se započne razgovor o modi, retko koji će izostaviti pominjanje možda i najvećeg modnog i stilskog klasika ‒ male crne haljine.

Koko Šanel i ilustracija koja se pojavila u Vogu

Popularna LBD (little black dress) smatra se ključnim komadom koji svaka dama koja drži do stila mora da poseduje. Čuveni Karl Lagerfeld je rekao da niko ne može biti preterano ili nedovoljno sređen kada nosi malu crnu haljinu. Brojni modni dizajneri uključuju ovaj komad odeće kao standardan deo gotovo svake nove kolekcije.

Ništa ne prolazi bez male crne haljine, a evo kako je ona prolazila kroz istoriju.

Prvo pojavljivanje male crne haljine

Poreklo male crne haljine vezuje se za dvadesete godine prošlog veka i dizajnere Koko Šanel i Žana Patua. Priča kaže da su oni pokušavali da osmisle komad odeće koji će ujedno biti i priuštiv i šik. Jednostavno, svetu mode je trebalo nešto što će svaka žena poželeti, ali će, za promenu, moći i da kupi.

Danas mala crna haljina je igranje na sigurno, ali je tada ona bila svojevrsni rizik.

No, bio je to rizik koji se dobrano isplatio. Vreme je pokazalo da je mala crna haljina više od trenda, jer trend umire sa svakom sezonom, dok ona preživljava iz godine u godinu.
Prvobitna mala crna haljina bila je dugačka do listova i ravno sečena. Koko Šanel ju je 1926. godine predstavila ni manje ni više nego u Vogu, modnoj bibliji.

Uredništvo ovog kultnog časopisa nazvalo je malu crnu haljinu Šanelovim fordom. I istina je, ono što je za Fordovu kompaniju bio T model, za kuću Šanel bila je mala crna haljina. Njena jednostavnost i mogućnost da bude prikladna za sve prilike učinili su je normom u svetu mode i stila.

Štaviše, može se reći da je upravo mala crna haljina i doprinela tome da crna bojapostane toliko značajna u svetu mode i siguran način da neko ostavi utisak kao osoba od stila. Ono što je pre male crne haljine bila boja žaljenja, od tada postaje boja elegancije.

Istina, crnina se i danas vezuje za žalost, međutim, to nije nužno i prva asocijacija kada se spomene ova boja, naročito ne u svetu mode.

Mala crna haljina i njena transformacija

U početku, mala crna haljina nije nužno bila tako mala, bar ne za današnje standarde.

Crtež Koko Šanel koji se pojavio u Vogu predstavljao je haljinu srednje dužine koja je čak imala i rukave. Međutim, već sledeće godine rukavi se gube, a haljina dobija elegantniju i izazovniju notu iako je i dalje dugačka. Već nakon dve-tri godine, mala crna haljina počinje da uvodi kombinaciju materijala, pa tako ramena i dekolte prekriva čipka.

Početak tridesetih označiće vrhunac dekadencije za ono vreme, jer haljina biva nikad kraća (seže do kolena), a kroj je osmišljen tako da otkriva ramena i leđa. Međutim, kako to sa trendovima biva, ovakav trend brzo se pretvara u svoju suprotnost. Do 1935. mala crna haljina ne samo da se vraća na staru dužinu nego je i premašuje, pa tako seže do polovine listova ili čak članaka.

Postepeno se u modu vraćaju i rukavi, najpre kratki, da bi potom ravni, dugi rukavi obeležili kraj tridesetih.

Nova decenija donosi i nove promene, pa do tad relativno ravno sečena suknja počinje da dobija volumen. Mala crna haljina sada postaje haljina A kroja, a elegancija počinje da ustupa mesto komforu. Otprilike u drugoj polovini četrdesetih, Šanelu se pridružuje druga vodeća modna kuća koja je dosta uticala na status koji danas ima mala crna haljina.

Radi se, naravno, o modnoj kući Dior.

S istorijske tačke gledišta, mala crna haljina nekako je uvek oslikavala duh civilizacije. Nakon Drugog svetskog rata, društvo počinje da se opušta, zabave i društveni događaji dobijaju na važnosti, a takvo raspoloženje u društvu je plodno za modne dizajnere. Tako mala crna haljina počinje da se pretvara u komad koji se graniči sa umetničkim, za razliku od ranijih godina kada su je više smatrali uniformom.

„Novi izgled‟ male crne haljine

Ovu kompletnu struju pokrenula je modna kuća Dior koja je predstavila tada popularni „novi izgled.‟ Ukratko, malu crnu haljinu odlikovao je uzak struk i široka suknja sa puno volumena, dok je najpopularniji gornji deo ličio na košulju kratkih rukava sa jednim redom dugmadi.

Dizajneri od tog trenutka počinju da se igraju krojem, i tokom pedesetih gotovo da je nemoguće definisati neki generalni stil male crne haljine. U čitavoj istoriji mode, ovo je možda i najuzbudljiviji period kada je mala crna haljina u pitanju, jer su neki od kultnih krojeva nastali upravo u ovoj dekadi. Redom svi poznatiji krojevi pripadaju Dioru, i sve ih odlikuje uzak struk i suknja do listova, ili polovine listova.

Tokom godina koje su usledile, mala crna haljina će doživeti brojne transformacije, a dužina i kroj menjaće se gotovo iz sezone u sezonu. Još kada se šezdesetiih pojavila mini-suknja, mala crna haljina dobila je potpuno novu, zabavniju dimenziju. Od tada, pa do danas, mala crna haljina nije abdicirala sa trona koji čvrsto drži kao kraljica stila i elegancije.

Štaviše, ova tekovina mode uspela je da se uklopi u različite modne i muzičke pokrete, pa su je jednako kombinovali sa pank frizurama, martinkama, različitim čizmama, ili je dekonstruisali za potrebe grandž pokreta.

Kako bilo, mala crna haljina uspela je da se prevede na svačiji stilski jezik.

Mala crna haljina u popularnoj kulturi

Kada se pojavila dvadesetih godina prošlog veka, mala crna haljina postala je gotovo neodvojivi deo popularne kulture. Neko bi rekao da to tako biva kada vas svetu predstavi jedna veličina kakva je Vog.

Možda se prvi upliv male crne haljine u vode popularne kulture desio u crtaću o Beti Bup. Iako ovu animiranu junakinju danas prepoznajemo po njenoj crvenoj haljinici, u originalnom crtaću, haljina je bila crna. Izvesno je da je haljina bila crna jer tada nije bilo televizije u boji, ali je, tehnički, ovo bilo jedno od prvih pojavljivanja male crne haljine na televiziji.

Merilin Monro naročito je volela da nosi malu crnu haljinu (film Džungla na asfaltu)

Nakon Drugog svetskog rata, a naročito tokom pedesetih, mala crna haljina bila je prvi izbor poznatih glumica i fatalnih žena Holivuda, kakva je, na primer bila Merilin Monro.

No, iako ju je popularizovao Holivud, mala crna haljina je remek-delo francuske mode, pa su je tako nosile i velikanke francuske kulture kakva je, na primer, Edit Pjaf koja je tokom svoje duge karijere gotovo uvek nastupala u elegantnoj maloj crnoj haljini. Kasnijih godina, malu crnu haljinu nosile su i Brižit Bardo i mnogo druge dive francuskog glumišta.

Odri Hepbern u „Doručku kod Tifanija“, Izvor: Trailer screenshot – Breakfast at Tiffany’s trailer, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16292840

No, da se vratimo Holivudu ‒ 1961. godine stupa na scenu još jedna kultna inkarnacija male crne haljine. Te godine izlazi Doručak kod Tifanija u kome Odri Hepbern paradira u haljini koju je dizajnirao Hubert de Živanši. Pored nje, ikone koje su inspirisale dizajnere da stvaraju nove verzije male crne haljine 60-ih bile su i Džeki Kenedi i Sofija Loren.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, mala crna haljina proslavlja se i u svetu rokenrola, a popularizuju je dive poput Debi Hari.

Ukoliko vam se čini da je Šanelovo čedo tokom godina odlutalo u ruke drugih dizajnera, ne varate se. Jednostavno, čitava modna kuća Šanel počela je da gubi svoj sjaj koji je imala u vreme Koko Šanel, pa ni ne čudi da se onda nisu znatno isticali u kreiranju male crne haljine. To naravno ne znači da ona nije bila deo njihovoh kolekcija, ali, naprosto, Šanel više nije izbacivao ništa toliko dobro da bi parirao drugim modnim kućama.

No, to se kolo okreće osamdesetih kada na čelo ove kuće stupa perspektivni Karl Lagerfeld, koji je preporodio modnu kuću Šanel, a u tome mu je pomogla i mala crna haljina koju on predstavlja kao stub elegancije. U njegovim kolekcijama mala crna haljina prelazi u sferu visoke mode i pojavljuje se u brojnim varijacijama.

No, i pored toga, popularnost ove haljine će blago uminuti, jer je crna boja za osamdesete bila previše mirna i ukroćena, što ne čudi za jednu epohu koja se odlikovala ekscesom u svakom pogledu. Opet, tako karakteristično za svet mode, ovaj trend smenjuje njegova potpuna suprotnost, a sa minimalizmom devedesetih i mala crna haljina ponovo stupa na scenu.

I ovoga puta zaista mislimo mala. Simbol ove dekade je haljina koju je često nosila Poš Spajs, tj. Viktorija Bekam u danima kada je nastupala sa Spajsicama. Njena haljina bila je ekstremno kratka i imala je tanke bretele.

Gotovo da nema popularne dame koja nije ponela malu crnu haljinu makar jednom, a često su je koristile kako bi prenele svetu neku poruku.

Tako je, Lejdi Di, nakon što se razvela od princa Čarlsa, za svoju „osvetničku haljinu‟ (kako su je mediji prozvali) odabrala upravo riskantnu malu crnu haljinu. Zanimljivo je da se radi o istoj maloj crnoj haljini koju je nosila na prvom pojavljivanju nakon što se verila sa princom Čarlsom; upravo onoj haljini koja je do te mere uzburkala britansku javnost, da se čitava ujdurma graničila sa skandalom u britanskoj štampi.

Mala crna haljina pokazala se i kao toliko moćno oružje da je mogla i da promeni nečiji život. Naime, brojni modni kritičari (pola u šali, a pola u zbilji) kažu da je mala crna haljina koju potpisuje Versaće, a u kojoj se Elizabet Herli pojavila na premijeri filma Četiri venčanja i sahrana ono što je ovu glumicu lansiralo u svet filma i popularnih ličnosti.

No, kada je konkretno o modi reč, koliko je mala crna haljina stilski klasik i od kolikog je značaja za istoriju mode govori i činjenica da je čuveni Andre Leon Tali 2012. posvetio izložbu ovom modnom komadu u Američkom muzeju umetnosti u Savani, na osnovu koje je objavio i knjigu Mala crna haljina u kojoj se predstavljen dug istorijski put do klasika kakav je danas.

 Slađa Stamenković

Izvor: kultivisise.rs

_____________________________________________________________

 

MESTO OMNISENZUALNOG UŽITKA…

tamoiovde-logo

Šta je locus amoenus?

Locus amoenus, odnosno idealni pejzažmesto uživanjaprijatno mesto, vremenom je postao fiksiran i književni kliše, a kod Homera se tek pojavljuje. Kao topos opisa prirode podrazumeva prikaz lepote prirode kroz sva čula, te dočaravanje omnisenzualnog užitka. Karakteristično je i to što je ovakav prostor nužno irealan.

Locus amoenus predstavlja fiktivni pejzaž u kome postoji šuma, drvo ili drveće sa razgranatom krošnjom, izvor vode, dolina ili livada sa životinjama poput ovaca ili jagnjadi koje čuva pastir uz pevanje ptica ili u rajskoj tišini, a nekad je to i sasvim usamljeno, divlje mesto.

Kako locus amoenus predstavlja uživanje za sva čula često sadrži i element erotičnosti, što se možda najbolje može videti u Odiseji gde je topološki aspekt često vezan za erotski.

Koji su elementi locus amoenusa?

Iz homerskog pejzaža kasniji autori su preuzeli neke motive koji su postali stalni deo dugog lanca tradicije. Na primer: željno mesto večnog proleća kao pozornica za blaženi život posle smrti, ljupki isečak iz prirode sa drvetom, izvorom i livadom, šuma, cveće. U tom dugom lancu tradicije idealnog pejzaža mesto takođe zauzima Vergilije.

Locus amoenus se razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača, čak mnogo detaljnije nego kod Homera. Od pesništva Homera, Teokrita i Vergilija dobio selocus amoenus (sa cvetnom livadom ad libitum).

Prvi locus amoenus u umetnosti

Odisej sa Kalipsom

Praoblik locus amoenusa je Kalipsino ostrvo u Odiseji. Ovo Homerovo delo poseduje topološku širinu. Naime, Odisej u svojim lutanjima posećuje brojna mesta. Svet je proširen do granica pojavnog. Kada u svojim putovanjima dođe na krajnji istok ili krajnji zapad, Odisej zalazi u irealne prostore na kojima se nalaze mitska bića i božanstva. Pored Kalipsinog ostrva Odisej dolazi i do ostrva Feačana, zemlje Kiklopa, Kirkinog ostrva, zemlje Lotofaga.

Ovi toposi Odiseje predstavljaju protoidile, a upravo je Ogigija protoidila osujećenog uživanja, prvo idilično mesto.

Međutim, Odisej darove koji mu se nude na idealnom mestu od strane prelepe nimfe odbija da bi se vratio svojoj ženi i rodnom mestu. Itaka je nesavršena, slično Penelopi, koja kao svaka obična žena stari i približava se smrti. Kalipsino ostrvo je mesto transcendencije i kao takvo njemu Odisej ne pripada. Svi oblici idile su za čoveka opasni jer je on u njima ontološki stranac.

Kalipsino ostrvo kao locus amoenus

Opis Kalipsinog ostrva zasniva se na prikazivanju lepote prirode kroz čula, što kasnije postaje opšte mesto locus amoenusa:

„…a ona unutra pevajuć’ lepo
uza stan tkaše, a zlatan u ruci beše joj čunak.
Oko njezine spilje ulistala bujna je šuma,
mirisna selvija, jablan i joha onde su rasli;
Na tom su drveću ptice dugokrile gradile gnezda:
sove, sokoli i one prolivene pomorske čavke,
što se staraju samo za morske poslove svoje.
Oko prostrane pećine bila se ovila onde
raskošna loza, na kojoj su rudeli grozdovi krupni.
Četiri vrela po redu izlivahu bistricu vodu,
Jedno kraj drugog blizu, al’ svako tamo i amo.
Ostalo behu polja mekotravna ljubica puna
i petrusina.“
(Iz Odiseje)

Ogigija kao mesto uživanja jeste „bajkoliko željeno mesto“ , ali baš ta njena bajkolikost i nestvarnost onemogućavaju egzistenciju kakva je svojstvena čoveku, što se i vidi u Odisejevom odlasku sa ostrva. Ostrvo sa sobom nosi i simboliku zaštite, izdvajanja iz ugroženosti, život-kao-fantazam nasuprot života-kao-iskustva.

Problematičnost idealnosti samog mesta je u tome što čovek, da bi bio idilično srećan na idealnom mestu, ne može više da bude čovek.

Pastoralna poezija nastavlja tradiciju

Već u helenizmu se stvaranje pesničkih dela pod drvećem uzdiže do poetskog motiva, a središnji strukturalni element pastoralne poezije je krajolik, okruženje. Pastiri žive i rade na otvorenom prostoru ili na selu. Čuvanje stada im ostavlja vremena za pisanje poezije. Takođe poseduju muzički instrument, pastirsku frulu koju je izmislio bog-zaštitnik pastira, Pan.

Pastirsko zanimanje je vezano za prirodu i ljubav, pa zbog toga povezanost locus amoenusa i pastirskog pesništva ne treba da čudi. Kada se dva pastira takmiče u pevanju, onda predlažu neko ljupko mesto gde bi mogli da se natpevavaju, pa selocus amoenus razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača. Idila daje idealizovanu sliku prirode.

Drveće, šuma, prijatan hlad, ugodna pesma sa svirale – tu je sve potrebno za stvaranje mesta uživanja. Locus amoenus se i danas javlja u književnosti, ali i u umetnosti uopšte.

Sonja Todorović

Izvor: kultivisise.rs

________________________________________________________________

 

POVIŠENA TEMPERATURA KOD DECE…

tamoiovde-logo

Potrebno je da naznačimo da se kod lekara ide odmah, bez čekanja, kada se kod deteta pojave febrilne konvulzije, odnosno fras. Dete je bez svesti, obično ukočenog (fiksiranog) pogleda, zgrčeno je, ili se naizmenično trese i opušta (konvulzije), a neretko se može videti i pena na ustima.

temperatura-sajtTada treba što pre odvesti dete lekaru, ili pozvati hitnu pomoć. Dete transportovati na strani, NE TREBA izvlačiti jezik, a potrebno je znati da fras kod ogromne većine dece NE OSTAVLJA posledice, ako ne traje duže od 20 minuta. Medjutim, fras je stanje koje u najvećem broju slučajeva ne uzrokuje oštećenje mozga i ne ostavlja negativne posledice na intelektualni razvoj deteta. Pored toga, najčešće nema potrebe za dodatnim lečenjem.

Šta roditelji treba i mogu sami da urade kada postoji povišena temperatura kod deteta?

Prvo i osnovno pravilo je da dete treba da se rashladi. Odnosno, potrebno je da se otkrije dete i nije ispravno uvreženo mišljenje da će se dete prehladiti, ili dodatno razboleti, ukoliko dete nije pokriveno. Kada postoji povišena temperatura kod deteta, prvo i osnovno je da se dete otkrije, da se raskomoti, odnosno da se obuče laganija odeća, ili kod visokih temperatura, preko 39C, da se skine odeća.

Kod temperatura preko 39.5, dok tražite lek koji ćete da date detetu, dete treba tuširati mlakom vodom. Voda nikako ne treba da bude hladna, jer je to izuzetno nekomforno za dete. Probajte da zamislite kako bi Vama bilo da se tuširate hladnom vodom, dok imate visoku temperaturu. Tuširanje mlakom vodom će prijati detetu, a ukoliko dete ne želi da se tušira, možete da napunite kadicu mlakom vodom, da ubacite igračke unutra i svako dete će rado prihvatiti da se ohladi na taj način.

Drugi način obaranja visoke temperatura je orošavanje deteta, odnosno možete da uzmete pelenu, krpu, ili peškir, da ga pokvasite vodom i da brišete čelo, vrat, telo i ruke i noge deteta. Ovakvo dete nemojte sušiti nakon toga, već možete da ga ostavite da se samo osuši, čime će setempraratura dodatno sniziti.

Masaža (frikcije), odnosno masiranje kože alkoholom je napuštena metoda iz više razloga. Prvi je iritacija kože, gde može da dodje do pojave urtikarije, odnosno koprivnjače. Drugi je da isparenja od alkohola mogu da deluju toksično na dete.

Pravilno rashlađivanje deteta je neophodno, efikasno, ali kratkotrajno. Zato je neophodno primeniti lekove za snižavanje temperature!

Lekovi koji se primenjuju za smanjivanje povišene temperature.

Aspirin se NIKADA ne daje deci. Dakle, nemojte koristiti aspirin za smanjivanje temperature kod deteta. Salicilati kod dece mogu dovesti do teških komplikacija, naročito kada dete ima infekcije uzrokovane određenim tipovima virusa, tako da se decenijama ne koriste za snižavanje povišene telesne temperature. Ove komplikacije su veoma retke, ali izuzetno opasne.

Najčešće se daju lekovi tipa paracetamol, ili ibuprofen. Odnosno, u narodu su poznatiji fabrički nazivi ovih lekova, za paracetamol (Febricet, Paracet), odnosno za ibuprofen (Brufen). Paracetamol i ibuprofen su veoma efikasni za snižavanje temperature, ali svako dete različito reaguje na pojedine lekove. Odnosno, ako dete reaguje slabije na jedan lek, na drugi lek može da reaguje bolje, što je individualno.

Takođe, ova dva leka se ne daju istovremeno, već se daje, ili jedan, ilidrugi lek, a kombinacija ovih lekova se daje po shemi koju Vaš lekar treba da Vam prepiše.

Antipiretici se najčešće daju kao sirupi – oralno, ili kao čepići u guzu – rektalno. Prirodnije je da se lek da kašičicom, ali ako dete povraća ili odbija lek na usta, mogu se primeniti čepići (supozitorije). Čepiće ne treba davati kada dete ima proliv, jer tada se lek ne može resporbovati sa
sluznice rektuma, ali se može pogoršati proliv izazivanjem nepoželjnih pokreta debeleog creva.

Takodje, veoma je bitno da se napomene da dete treba adekvatno pojiti, odnosno najbolje je deci davati da pije rastvore za oralnu rehidraciju, kao na primer Orosal.

Tečnost ne treba da bude ledena, ali treba da bude blago rashladjena.

Takodje, treba izbegavati vruće napitke i čajeve koji dodatno mogu da podignu temperaturu kod deteta, odnosno da naprave iritaciju želuca, pa postoji rizik da dete ispovraća lek koji je popilo.

I naravno, ako ne uspete sami da spustite temperaturu, ili ona traje duže od 72 sata, potrebno je da se javite svom lekaru, koji će proceniti da li je potrebna neka dodatna terapija.

prof. dr Dejan Škorić
dr Dragan Stojićević

Izvor: tirsova.rs

_________________________________________________________________________________

A KO JE VAS PITAO ZA SAVET…

tamoiovde-logo

Učimo se pravilno davati savete

A ko Vas je pitao za savet?

Svi mi volimo davati savete. Zaista je teško suzdržati se od takvog iskušenja: sa strane se problem uvek čini jasnijim, a pravilno rešenje  – očiglednije. No setimo se situacija kada su savete davali Vama? Posebno kada ih niste pitali za savet.

savetiTakvi saveti kod Vas najčešće izazivaju razdraženje, a ponekad čak i uvredu i gubljenje želje na dalje opštenje sa savetnikom. Kako se i ne neljutiti, kada Vam na sve načine pokazuju svoje prevashodstvo, stručnost, jedini pravilan pogled na stvar itd. Naravno da se sa strane sve vidi mnogo istinitije, no postavite sami sebe na mesto čoveka kome savetuju.

Šta obično govorite kao odgovor na savete? „Ne razumeš ti ništa! Ti ne možeš ni da zamisliš, šta ja osećam! Ti ne znaš suštinu problema, iznutra!“ I neminovno će Vas razdražiti, kada Vas smatraju za ne baš pametnog, kratkovidnog, glupog čoveka, koji ne može sam da izađe na kraj sa svojim problemima.

No samo što su se Vaš prijatelj/prijateljica, rođak, kolega, muž/žena našli u teškoj situaciji, Vi sami već nemate snage da u sebi suzbijete probuđenog stručnjaka – savetnika. Potom ćete se obavezno još i uvrediti, zato što Vaše savete ne primaju ozbiljno. Uostalom, ako zaista želite da pomognete, pri tom ne izazivajući gomilu razdraženja i neprijatnosti, trebali bi se pridržavati nekih pravila koja će Vas zaista učiniti stručnjakom broj 1 u svom okruženju, učinivši Važe mišljenje značajnim, željenim i uticajnim.

Pravilo №1. To je viša veština  – učinite tako, da čovek Vaše mišljenje počne da vidi kao svoje sopstveno. Samo tada ono neće da izaziva protest i razdraženje. A to znači da je čoveka potrebno dovesti do takvog stanja, da sam uzvikne: „Elena! Kako se samo ranije nisam toga setio?!“

To se može učiniti pomoću navodećih pitanja tipa: „A da li si (Ti) ranije razmišljala o tome, da se situacija može rešiti na taj način?“ ili „A da li si (Ti) nekad razmatrala takvu mogućnost?“ Važna reč u obraćanju ka sabesedniku jeste upravo reč „Ti“[1], ona omogućava da čovek shvati, da mu se ništa ne nameće, niti mišljenje samog sabesednika.

Pravilo №2. Naučite se slušati. Kada ste već upravili misli slušaoca u potrebnom smeru pomoću navodoćih pitanja, dajte mu mogućnost da iskaže svoje mišljenje. Povremeno se može stupati u dijalog, odobravati, saglašavati se, no dajte prednost slušanju. Veoma je važno dati čoveku da se dobro izgovori, da izlije svoja osećanja. Saveti dati na kraju dijaloga će se prihvatati daleko lojalnije.

Pravilo №3. Starajte se da se podelite sa onim kako Vi vidite situaciju, no ne namećite svoje mišljenje. Izbegavajte fraze „Ja mislim“ ili „Ja znam“, radije koristite „Osećam …“, „Čini mi se …“. To će uticati da sabesednik oseti, da Vi zaista niste ravnodušni prema njegovom problemu, trudite se da ga shvatite, no ne stremite tome da ga poučavate ili kritikujete.

downloadPravilo №4. Ne pokušavajte dokazati da ste umniji od sabesednika. Nemojte da uzimate na sebe ulogu roditelja  ili starijeg nastavnika, ili prosto mudraca s bogatim životnim iskustvom. U situaciji kada je čoveku loše, on će vašu „stručnost“ primiti kao “so na ranu“. Ako još počnete da “dolivate ulje na vatru“ uzvikujući nešto u duhu: „Predupredio/la sam Vas više puta!“ Znao/la sam da će tako biti! Za tobom treba otvoriti četvoro očiju!“ – to ničemu dobrom neće dovesti. Važno je shvatiti da pred Vama nije maleno dete, nego odrastao čovek koji ima pravo na grešku. Nema potrebe štititi ga od svake nezgode, a tim više ga ne treba ukorevati za kratkovidost, naivnost, neopreznost itd. S tim, da zapravo ne znate pouzdano ni kako biste Vi sami postupili u toj situaciji!

Pravilo №5. Kada se opšti o nekoj situaciji koja sabesednika plaši, nemojte stremiti da pokažete kako ste smeliji od sabesednika. Bolje je da se postarate, da u njemu samom probudite smelost. Na primer, Vaš bliski čovek hoće da govori sa načelnikom o povišici plate, no boji se da to ne izazove suprotno dejstvo. U datom slučaju, ne biste se trebali praviti hrabrim i govoriti: „Ma daj, to su sve gluposti! Ja bi pošao i popričao bez ikakvog kolebanja!“ Umesto toga recite: „To je odlična ideja, no i meni bi na Tvom mestu takođe bilo strašno. Uostalom, bolje je rizikovati i čekati šta će se desiti, nego se nervirati zbog sopstvene neodlučnosti. Pa i načelnik je čovek kao i mi, neće Te pojesti“. „Tada ćete verovatno čuti kao odgovor: „Zaista, nije sve tako strašno! Sutra ću skupiti hrabrosti i popričati sa njim“!

Pravilo №6. Ne namećite svoje mišljenje i nemojte pokazivati svoju nepopustljivost. Ako budete “davili“ čoveka, primoravali ga da prihvati Vaše mišljenje, to će dovesti samo do sporova i sukoba. Uvek imajte na umu da – slobodu izbora niko nije ukinuo! Vi imate pravo reći svoje mišljenje, no ne priliči nametati ga kao jedino ispravno. Ponekad je čoveku korisnije da uradi sve po svome, i da se uči na sopstvenim greškama. Neka to bude njegov lični opit na putu njegovog razvoja, učenja i sazrevanja.

Pre nego što počnete davati savet, zaustavite se na nekoliko sekundi i pomislite: da li je sabesedniku, uopšte nužan Vaš savet? Ne govori se džaba, da je nametnuto dobro – zlo. Tako i neisprošeni savet može postati izvor svađa i negativnih osećanja! U krajnjem slučaju može sasvim da razruši prijateljstvo i odnose!

d0bad183d0bfd180d0b5d0b9d0bad0b8d0bdd0b0-d18ed0bbd0b8d18f

psiholog Julija Kuprejkina

Izvor: https://www.b17.ru/article/59669/

[1] U srpskom jeziku zamenica „Ti“ se u razgovoru obično izostavlja, pošto imamo pomoćni glagol „si“ (od glagola – biti), uz koji je jasno na koga se odnosi. U ruskom jeziku to nije slučaj.

Izvor: poznajsebe

_______________________________________________________________________________

TRI NAJSTARIJA KNJIŽEVNA DELA…

tamoiovde-logo

Kao i u slučaju mnogih drugih pronalazaka, oblast drevne Mesopotamije kolevka je i najstarijih književnih dela. Koja od ovih ostvarenja, pisanih na glinenim pločama predstavljaju preteče svetske književnosti?

Najstarija_poznata_knji__evna_dela_847161320

Foto: Profimedia

Sumerska civilizacija razvila je prvi poznati sistem pisanja 3,400 godina pre nove ere. Na klinastom pismu pisani su iz početka prevashodno administrativni i trgovački dokumenti da bi u trećem milenijumu pre Hrista postepeno nastajali i prvi eseji, himne, poezija i mitovi.

Himna hrama Keš i Instrukcije Šurupaka

Dva najstarija poznata literarna spisa bili su, kako piše History, Himna hrama Keš i Instrukcije Šurupaka. Oba dela u pisanoj formi datiraju negde od 2,500. godine pre nove ere. Prvi od ova dva teksta predstavlja odu hramu Keš i božanstvima koja u njemu obitavaju.

Drugi tekst pak pripada tzv. mudračkoj literaturi i pisan je u formi razboritih saveta koje sumerski kralj Šurupak daje svom sinu Ziusudri. Jedna od Šurupakovih poslovica upozorava dečaka da ne donosi odluke i ne sudi kada pije pivo. Drugi savet kaže da srce koje voli zadržava porodicu, a ono koje mrzi uništava porodicu.

Ep o Gilgamešu

Ipak, među pionirskim delima sumerske i svetske književnosti, posebno mesto zauzima Ep o Gilgamešu, prvo fikciono pisano ostvarenje. Mitski ep pojavio se prvi put najverovatnije u trećem milenijumu pre nove ere. Njegova radnja fokusira se mitskog kralja Uruka, Gilgameša koji je opisan kao jednom trećinom čovek, a drugim dvema bog. Na dvanaest glinenih tablica opisane su njegove avanture, borbe sa čudovištima, susreti sa bogovima i najvažnije, potraga za ključem besmrtnosti.

Sam spev je najverovatnije nastao sabiranjem različitih sumerskih priča i predanja,a njegovo prepisivanje i dopunjavanje nastavljeno je i kasnije da bi konačnu i nadaleko poznatu verziju dobio tek u 12. veku pre Hrista, u Vavilonu. Priča o sudbini najstarijeg epa ovde se ne završava. Pisani spev nestaje nakon 600. godine pre Hrista da bi bio pronađen tek u 19. veku naše ere od strane arheologa koji su vršili iskopavanja u blizini iračkog grada Mosula.

Upravo nakon ovog epohalnog otkrića, naučnici su proglasili ovaj 4,000 godina star tekst za utemeljivačko delo svetske književnosti.

Izvor:nationalgeographic.rs/3. 05. 2016.

Saznajte i: Pronađen jedan od izgubljenih delova „Epa o Gilgamešu“

_________________________________________________________________________________

ŠTA ČOVEK NAJČEŠĆE SKRIVA…

tamoiovde-logo

Vladeta Jerotić: Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima

Čovek je društveno biće koje se saopštava D(d)rugome, sa opravdanim pitanjem: Kako?

Beograd, 22. februara 2014. - FOTO TANJUG/MILOS JELESIJEVIC

Vladeta Jerotić: Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima (Foto: Tanjug)

Prenatalna psihologija tvrdi da u toku devetomesečne trudnoće majke ne deluje samo majka na fetus, već i da fetus deluje na majku.

Kako, nije do kraja jasno; da li deluje genetski potencijal koji dete donosi na svet pri začeću, ali ono odgovara i na kvalitet majčine (mada i očeve) brige i nege u toku trudnoće. Novorođenče, a onda i malo (i veliko) dete, nastavlja da saopštava majci i ocu (ako su oni jedini negovatelji), šta oseća, pa onda i šta misli, naravno uvek šta želi.

Ova detetova saopštenja, i kada odraste, mogu biti verbalna i neverbalna. Na početku života, pa i duže vreme dok dete odrasta, njegova saopštenja češće su neverbalna, i zbog toga iskrenija i ona prava, nego kada kasnije počne da se služi rečima. Mali je broj ljudi koji nauče (ili im je od prirode dat taj dar) da se izražavaju jasno i razgovetno.

Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima, jer su reči vezane za pojmove, a ovi su kod većeg dela ljudi neodređeni i nejasni. Čime su oni najčešće zamagljeni? Emocijama, čovekovim iracionalnim delom njegove složene psihe. Nažalost često, verbalno izražavanje ljudi pretvara se u verbalizam – „prazno razmetanje rečima i rečenicama”.

Na ponovljeno pitanje šta saopštavamo jedni drugima, odgovor je obično žalostan, ali je realan. Već prema stepenu dostignute individuacije, ljudi se razlikuju međusobno, kako u vezi s potrebom za saopštenjem, tako i kvalitetom i obimom saopštenog. Introvertovani ljudi (prema Jungovoj podeli) izgleda da imaju manje potrebe za saopštenjem, jer je težište njihovog života usmereno na unutarnje doživljaje i na misleni svet, za razliku od ekstravertovanih, kojima je u prirodi jača potreba za pokazivanjem sebe, samim tim i za češćom komunikacijom s drugim ljudima.

Bitno je pitanje šta zapravo ljudi kažu jedni drugima, pri čemu nije svejedno kome se saopštavaju; možemo sada da proširimo pojam saopštavanja na pojam ispovedanja. Ovaj pojam ima više značenja, između ostalih i ovaj: „Ispovedanje je priznati nešto dotle skriveno”. Psihološka nauka odavno je znala da razlikuje „skriveno kao potisnuto u nesvesno”, od svesnog ili delimično svesnog skrivanja koje onda nije daleko od laži.

Šta čovek najčešće skriva (svesno i/ili nesvesno)? Onaj je to sadržaj, najčešće emotivan, ali i misleni (prema nekim hrišćanskim svetiteljima, mogu to da budu pomisli koje prolete kroz svest) i to sadržaj koji je neprijatan, stidan, sablažnjiv. Ovakvi sadržaji i agresivne prirode. Čovekov unutarnji (a i spoljašnji) centar – strog sudija, kritičar koji može da bude strog (ili prestrog), umeren ili nedovoljno razvijen – prikazuje sebe drugima kao Personu (među mnogim značenjima ove reči, u Jungovoj psihologiji ona označava masku kao „simulaciju individualnosti”), skrivajući od samog sebe svoju Senku (inferiornog i zlog brata u nama, prema Jungu).

Veći deo čovekovog života prođe u lažnom saopštavanju sebe drugima, u uzaludnom pokušaju da se prikaže onim što nije, a što bi želeo da bude. Čovek se retko u životu pokazuje pravim i iskrenim, čak i kada to želi, i to – zbog S(s)traha. Strah je arhetipskog porekla, nerazdvojno srastao sa samom suštinom ljudskog bića, koje je u svojim najdubljim osnovama – i prirodno i duhovno biće. Prirodan strah kod ljudi je i razumljiv i opravdan (nekad i zaštitnički) jer je čovek, ipak, slabo biće, a njegovo novorođenče najslabije u čitavoj prirodi. A šta je sa duhovnim strahom?

Da li se to prirodan strah smrtnog čovekovog bića neminovno prenosi i na njegove predstave duhovnog života, kvareći ih? Nije li strah od Boga nastavak, a i kraj svih čovekovih strahova! Zar Bog – ako je, a jeste, apsolutna ljubav – traži od čoveka da Ga se boji! „Suština iskušenja je videti Boga koji izdaje Zakone i traži slepu poslušnost pod pretnjom kazne”, kaže ruski religiozni filozof Viktor Nesmjelov (1863–1920).

Da li su Isusu Hristu, kao spasitelju sveta (po verovanju hrišćana), potrebni ljudi-robovi pa i ljudi-najamnici (koji se boje, ali ne poštuju gospodara), ili su Hristu potrebni dragi ljudi-prijatelji i saradnici (homo religiosus tako postaje homo creator)!

Videli smo šta čovek najčešće saopštava drugom čoveku: iz naslućenog straha prikazuje drugima svoga čovečuljka, agresivno lice mržnje i osvete – opet najčešće iz straha.

Čovek nije dovoljno ili nije uopšte svestan koliko je tragično biće jer ne prepoznaje Boga u sebi. Zašto bar ne ostane celog života čovek-putnik (homo viator), jer kao takav ima nade da zakuca jednog dana na prava vrata, da otkrije svoju entelehiju („neprikladna delatnost duha, stvarnost”) koju su najpotpunije shvatili i ispunjavali tokom života i Gete i Dostojevski, donekle i Niče.

Upravo sam na ovakvu božansku stvarnost mislio kada sam u prvoj rečenici članka stavio najpre veliko slovo za drugog. Saopštavajući sebe celog života drugome – mužu i ženi, prijatelju, ispovedniku, psihoterapeutu, u stepenu koliko smo dostigli iskrenost; do toga stepena dolazimo samo preko delfijskog, ali i hrišćanskog zahteva čoveku „Upoznaj sebe!

Tada smo tek na dobrom putu da saopštimo sebe Drugom. Bog „čeka” da na svoju ljubav prema čoveku, čovek odgovori svojom ljubavlju. Samo tako se i zemaljski i kosmički krug ne zatvara, već uvek na nov način otvara.

Autor: Vladeta Jerotić

Izvor: politika.rs/20.12.2015.

_____________________________________________________________________________________