POREKLO I ZNAČAJ SRPSKE KAPE
Svaka kulturna tekovina je na svojevrstan način svedočanstvo ne samo sopstvenog razvoja i sudbine, već i celog istorijskog i civilizacijskog toka koji ju je izneo, pa tako i odevanje.
Tako i šajkača, koja u našoj narodnoj nošnji zauzima po svemu osobeno mesto, jer važi za srpsku nacionalnu kapu, ima svoju dugu i lomnu istoriju koja je istovremeno i podsetnik na istorijsku sudbinu naroda čije je znamenje postala, jer je danas nesporno da je šajkača tako izrazit deo srpske narodne nošnje da se može uzeti kao sinonim za Srbina.
Dve su zabune koje kod neupućenih izaziva šajkača. Prvo, pogrešno se misli da je šajkača, s obzirom na materijal od koga se pravi, tako nazvana jer je od šajka, to jest, kako se ovaj pojam rečnički definiše, mekane čoje domaće izrade, slične suknu, a drugo, što je takođe pogrešno, misli se da je sama šajkača, kao odevni deo, novijeg postanja, jer se reč „šajkača“ ne nalazi ni u izvorima predvukovskog perioda, niti kod samog Vuka, u čijem je Srpskom rječniku nema.
Budući, pak, da je tačno da je reč šajkača za naziv prevashodno vojničke kape, uvedene u Srbiji kao deo vojne i činovničke uniforme, nastala sedamdesetih godina prošloga veka, kao i to da je šajkača, kakvu je od tada sretamo, poglavito pravljena od šajka, onda su shvatljivi uzroci ovakvim zabunama i nedoumicama.
No, pri tome se zaboravlja da je ovakva kapa ranije pravljena od druge vrste materijala i da su u našem narodu prethodno postojale vrste kapa kakva je današnja šajkača, samo pod drugim nazivima, te zato treba pogledati značenje same reči šajak i kakve su kape nosili Srbi u davnini.
U narodu se šajak naziva mekana čoja (ili čoha) domaće izrade, a za odevni deo načinjen od njega kaže se da je šajčani ili šajkani (npr. šajkano odelo). Po Skoku, šajak je „balkanski turcizam“, prihvaćen u bugarskom i cincarskom jeziku. Šajak znači u prvom redu sukno, a potom vrstu grube čoje.
Sama, pak, reč čoha je persijska (izvorno: čuha, u značenju: sukno bolje vrste, mekše i lepše), a ušla je u naš jezik posredstvom Turaka. Dakle, u oba slučaja, kao vrste valjane tkanine, šajak i čoja se identifikuju kao sukno.
Reč sukno za naziv vunene tkanine od valjane, najčešće ovčje, dlake — praslovenska je i sveslovenska reč, a vuče koren od glagola sukati. Sukati (u smislu: uvrtati, vrteti, izvijati) znači: presti žicu, izvijati pređu, uvrtati dlake ka vrhu. Stara naša reč sukno (neutrum koji označuje materiju) osnova je iz koje je izvedena reč suknja, i ona je, kako navodi Skok, „jedina sveslavenska riječ, koja je iz poljskog i južnoslavenskog prodrla (za vrijeme križarskih ratova) na zapad preko sjeverne Italije i Njemačke“, odakle se vraća u naše susedstvo, gde je primaju Grci i Rumuni.
Tkalačko umeće i veština pravljenja sukna bili su veoma razvijeni u drevnih Slovena, pa su ih i Srbi preneli i usavršili po doseljenju na Balkan. Na ovu zanatsku radinost su posebno bili upućeni u vekovima robovanja pod Turcima, čemu je pogodovala i činjenica da je u vremenima nesigurnim stočarstvo, a to u prvom redu znači ovčarstvo, bilo najpretežnija delatnost.
Kako je zapazio Joakim Vujić u svom putešestviju po Srbiji tridesetih godina prošlog veka, „svaka Srpkinja svog muža od ušiju do pete odene“, jer ona, između ostalog vunu operja, uredi, oprede, otka, pak od sukna šije odelo, a „gdi koja od crnog sukna napravi svome mužu i kapu“. U prošlom veku, kako svedoči istoričar Živan Živanović, sećajući se živo svog šumadijskog detinjstva, „sve što su ondašnji seljak i njegova domaća čeljad na sebi nosili, bilo je proizvod domaće radinosti: sukno od domaće vune i platno od težine tkano je u svakoj kući“.
Grublje i deblje domaće sukno je ponekad nazivano i aba (arapska reč, koju su Turci preuzeli), pa su po njoj i suknari nazvani abadžije, tj. zanatlije koje prave odela od abe (sukna). Kape koje su oni pravili nazivane su abenjače (po materijalu), ili, u narodu, suknjenjače, kakve su pravljene u Starom Vlahu do sredine prošlog veka (s ravnim dnom, od belog ili crvenog sukna, a okolo od vranog).
Sudeći po glavnoj odlici, da je šajkača plitka kapa, sačinjena od sukna, onda ova vrsta kape u nas ima više inačica. Plitku valjanu kapu sa ravnim dnom (odozgo ravna), Mitar S. Vlahović s pravom smatra „našom narodnom kapom, jer je postala u našoj sredini, u seljačkoj kući, od domaćeg materijala“, nabrajajući u tu vrstu valjanu kapu ili bijelu kapu od pustine (kakva se nosila u Kuča), bjelaicu ili pustenjaču (Rovca, Bratonožići), valjalicu (Rovca, Morača, Drobnjak), bijelu kapu (Vasojevići), ćulav (Šumadija), ćulav od belog sukna (Stari Vlah) i ćulaj (Hercegovina).
Sa ovima imaju velike sličnosti kape koje su nošene u starim srpskim predelima, kakvi su potkraj srednjeg veka bili predeli Prizrena, Debra i Prilepa (u Marijovu se nazivaju starski kapi).
Posebnu vrstu plitkih kapa, okruglog ravnog dna i užeg oboda, čini kapa koje se u Staroj Crnoj Gori, Crnogorskim Brdima i severnoj Hercegovini naziva šišak, a u ostaloj Hercegovini (okolina Mostara, Stoca, Ljubinja, Bileće i u Popovom polju) zavratka ili zavrata. Ove su kape izrađivane od crvene čoje, a o njihovom nazivu Mitar S. Vlahović iznosi dva tumačenja: „Zavratka (kao i šišak) dok se šije oblika je dužeg valjka, a kada je gotova, zavrne se — previje napola, pa otud i naziv, po narodnom mišljenju, zavrata — zavratka. Drugo je mišljenje da se tako zove što se nosi ozadi — za vratom.“
Znajući da se crnogorska i hercegovačka kapa naziva šišak, Vuk zapisuje da se takva kapa u Srbiji zove kariklija, koju ovako opisuje: „Kariklija je od crvene abe ili čohe, odozgo je zatubasta kao fes, a sa strane ima crnu postavu, na koju se odozgo može što zadjesti (gdjekoji u bojevima pozadijevaju fišeke da su im priručniji nego u kesama).“ Očito, ne treba truda da bi se u šišku, zavratki ili karikliji prepoznala šajkača.
Pridodajući ovome način pravljenja zavratke ili kariklije (zavrtanjem donje polovine preko gornje), imamo jasan način dobijanja šajkače.
Zakleti protivnici islama Srbi su kao dobrovoljačka vojska rado pristajali da stupaju u hrišćansku austrijsku vojsku, naraštajima sanjajući da će tako osloboditi i vlastitu zemlju od Turaka, što je bečki dvor vrlo vešto koristio.
Opisi nošnje u austrijski frajkor zavrbovanih Srbijanaca, čije je vojničko odelo bilo narodno, ističu da je ovim vojnicima glava „červenom šepicom pokrivena“. U izveštajima toga vremena, objavljenim u Novakovićevom listu Slaveno-serbskija vjedomosti (Beč, 1792—1793) ističe se nošnja srpskih frajkoraca, koja ih je u tirolskom gradu Insbruku učinila posebno zanimljivim.
Njihovu neobičnu nošnju su poredili sa nošnjom Trenkovih pandura, a čuđenje je izazivalo i to što „glava im je do polak ošišata, i šepicom červenom pokrivena“. Srpski frajkorci su se razlikovali od ostalih, regularnih austrijskih trupa, po odeći, u kojoj je šepica bila posebno uočljiva. Tokom XVIII veka Srbi graničari su nosili kao „uniformu“ svoja narodna odela, koja su pravili ili dobavljali o vlastitom trošku.
Pripadnici srpske graničarske i dobrovolzačke vojske (frajkorci) bili su odeveni u narodno odelo i među vrstama njihovih kapa se isticala crvena šepica. Pomeni ove plitke kape su utoliko dragoceniji ne samo zato što su razaznatljivo pokrivalo za glavu srpskih ratnika tokom dužeg vremena i na širokom prostoru od Pomoravlja do Budima i od Banata do Gorskog kotara, već naročito stoga što ova kapa u svom nazivu odaje slovensku davninu.
Za ustanovljenje šajkače, kao i sam njen naziv, od presudnog je značaja kapa koju su nosili Srbi graničari u Šajkaškoj. Naziv Šajkaška (u značenju: zemlja šajkaša) sačuvao je spomen na srpske ratnike-lađare koji u Podunavlju imaju dugu i blistavu istoriju.
Strah i trepet na vodi, srpski šajkaši su bili odlučujuća sila pri odbrani, kao i pri turskom osvajanju. Pobeda je bila tamo pod čijom su zastavom oni nastupali.
Početkom XVIII veka srpski šajkaši, koji su se posle Svištovskog mira (sklopljenog 1606. godine) nalazili pod upravom svoga plemstva, stacionirani su u Komarnu (šest četa), Đeru i Estergomu (po dve), odakle ih Austrija preseljava, na osnovu odluke od 19. februara 1763. godine u jugoistočni deo Bačke, u ugao što zaklapaju Dunav i Tisa, obrazujući od njih graničarski šajkaški bataljon u okviru Vojne krajine. Šajkaški bataljon će tu gospodariti na ovim rekama, dok šajkaši budu Beču potrebni, sve do ukidanja šajkaškog bataljona 1852. godine, kada će se preinačiti u pešadijski bataljon, koji će se takođe ukinuti kada se razvojači Vojna krajina (1873. godine). Kao istorijski spomen na hrabre srpske rečne ratnike šajkaše ostao je naziv tla između Tise i Dunava Šajkaška, koja je tako nazvana po njima.
Kako su šajkaši nazivali svoju kapu nema pouzdanih potvrda, ali je kapa koju su oni nosili zvanično uvedena kao deo uniforme u vojsku Kneževine Srbije.
Šajkača, to jest kapa za vojnike koja „ima formu graničarske kape“, uvedena je propisom u Srbiji 1870. godine. Određenijim nazivom, kao šajkaška kapa, dakle kao deo nošnje konkretnih graničara, nazvana je u propisu 1876. godine, kojim je naloženo da narodne starešine nose „šajkašku kapu“, kakva je određena i za narodnu vojsku.
Tako je kao kapa vojnika i nižih činovnika šajkača ubrzo prihvaćena — ona je bila na glavi srpskih ratnika u bojevima 1876—1878. godine, otkad je počelo njeno naglo pronošenje i prihvatanje u novooslobođenim krajevima, da bi 1912. osvojila Kosovo, Skopsku Crnu goru, Drimkol. Rečju, kako je duhovno i slobodom Srpstvo objedinjavano tako je teklo širenje i prihvatanje ovog odevnog znaka srpske narodnosti, što svedoči i činjenica da je u ratu, povedenom za opstanak i radi sprečavanja u ovom veku trećeg genocida nad srpskim narodom koji obitava u našim zapadnim stranama, izbila podno Velebita.
Da je šajkača ušla u srpsku vojsku kao odevni deo preuzet od graničara šajkaša (a ne kao kapa od šajka, tj. čoje) najrazgovetnije potvrđuju izvorni vojni propisi o njoj u samoj Srbiji. Tako u pravilima o ratnoj spremi narodne vojske, koje je 6. oktobra 1877. godine potpisao ministar vojni Sava Grujić, stoji da narodni vojnici od države dobijaju, između ostale spreme, za glavu — šajkašku kapu. Takođe, u ratnu spremu vojnika i komore, spadala je između ostalog što država daje šajkaška kapa.
Vremenom je šajkaška kapa dobila skraćeni naziv šajkača, i ona je postala vidljivo vojničko obeležje, a za trećepozivce, koji su pozivani samo u vremenu kada je državni i nacionalni opstanak bio dovođen u pitanje — jedino vojničko obeležje.
Šajkača je, dakle, nazvana po šajkašima, a oni po šajci, brodiću na kojem su ovekovečeni. Ali, šta znači šajka?
Šajkom se, osim vrste čamca sa dva ili četiri vesla, naziva rečni ratni brod, koji je bio u upotrebi od XV do XIX veka. Vrlo je važno istaći da je šajka naročiti ratni brodić koji je u ovom vremenu bio u upotrebi na rekama crnomorskog sliva, jer se u XVI veku na rekama u Ukrajini javljaju tzv. kozačke šajke (kazackaja čajka) radi borbe s turskim galijama.
Srpski naziv plovila na rekama crnomorskog sliva šajka znači isto što i čajka u ukrajinskom jeziku: čamac, čun, a reč će potom ući u poljski jezik, gde glasi czajka, i nemački, gde glasi Tscheike (čita se: čajke) i označava ratni brodić. Šajka je lađica za prevoz po reci, poznata pod tim ili sličnim imenom, osim u slovenskim, i mnogim jezicima (mađarski, rumunski, novogrčki, turski, italijanski).
Međutim ne sme se prenebregnuti jedno značenje reči šajka sačuvano u ruskom jeziku. Kako stoji u Dalja, šajka (ruski: šajka) znači skupinu rđavih ljudi, najamničku rulju, pljačkašku bandu, lopovsku družinu, društvo varalica. Reč je uvek o više udruženih ljudi, koje predvodi ataman šajke. Šajkom se, dalje, naziva i vučji čopor, jer vuci lutaju šajkom, tj. kao šajka, ili u šajci, što će reći u skupini.
Šajka je u ruskom, dakle, razbojnička skupina. Iz ruskog reč šajka prelazi u druge jezike, ali je, kako Fasmer primećuje, vrlo bitno da je u nastanku ove reči Preobraženski pretpostavio prvobitno značenje „razbojniče sudno“, što znači: razbojnička lađa.
Na šta su, uostalom, naši hrabri graničari šajkaši i mogli da liče dvoličnom Beču, kad su išli, za razliku od regularnih trupa, u svom narodnom odelu, kao dobrovoljci, kojima je ratovanje na vodi protiv Turaka bilo zanimanje, a često ekonomska dobit tzv. „herojsko privređivanje“ ili pljačkanje neprijatelja?
Devetnaesti vek u Evropi je bio vek velikih promena u nošnji, kada je i većina evropskih naroda napustila svoju tradicionalnu narodnu nošnju, prenoseći je do danas samo u izuzetnim, svečanim prilikama. I kod Srba se ta smena nošnje uglavnom tada odigrala. Među delovima odeće koji su se tvrdokornije očuvali je šajkača, koja pripada vrsti plitkih kapa ravnog dna, kakve su, pod raznim imenima bile uvek rasprostranjene u nas. Štaviše, taj oblik je uticao i na pokrivala za glavu koja su od drugog materijala.
Plitke kape su bile i odlika nošnje Srba u srednjem veku. Kako je uočio Jireček, među raznim pokrivalima glave (kapuč, klobuk, valjanica), čije značenje nije uvek pouzdano, po podatku iz 1299. godine, ističe se, „po srpskom načinu“, u muškoj nošnji „sasvim mala i plitka kapa“. Ova kapa, „koja ni malo nije pokrivala stražnji deo glave“, kako Jireček pretpostavlja, bila je „nalik na današnju crnogorsku i hercegovačku kapu.“
Kape iz kojih se razvila crnogorska (hercegovačka) kapa, koju je tek vladika Rade (Petar II Petrović Njegoš) počeo da uvodi, bile su tipa šišak, zavrata i kariklija, čiji je prototip vrlo velike starine. Mitar S. Vlahović je, uočavajući mape plitke kape kod Dačana i starih Grka, prepoznao ovakvu kapu još i na zemljanoj statueti, na tzv. kličevačkom idolu iz gvozdenog doba, na kojem je „predstavljena manja ravna kapa slična šišaku“.
Dolazeći na Balkan Srbi su, između ostalih zanatskih veština, iz prapostojbine preneli i suknarska i kožuvarska znanja. Kako je među Slovenima bilo kapa ravnog dna (cilindričnog oblika, kao u Rusa, ili nalik presečenoj kupi, poput grčkog fesa, kao u Ukrajinaca), to je prirodno da je takva kapa opstala, tim pre što je kapu ravnog dna imalo i stanovništvo ovde zatečeno.
U ovoj vrsti kapa izdvaja se kapa šajkaša, koja će se staviti na glavu srpskog vojnika u ratovima 1876—1878, a njenu slavu će proneti u dva balkanska rata osvetnici Kosova i u Prvom svetskom ratu solunci.
S obzirom na sve rečeno, pogrešno je reći da je šajkača, kao izrazita i imenovana vrsta plitke kape ravnog dna, postala svenarodna kapa i nacionalno znamenje. Naime, ona je to bila, jer njeno postojanje je neprekinuto, vekovno.
Mile Nedeljković
OGLEDALO SRPSKO
Mesečnik za
istoriju, tradiciju,
duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996.
Izdaje LARS
Fotografija: IP Mladost — Milan Simić, Ilija Dimitrijević
SERBIA National Tourism Organization of Serbia
Izvor: riznicasrpska
__________________________________________________________________________________________
„Umeš li ti, Milutine, da skineš kapu kad ulaziš u državno nadleštvo? — upita načelnik… vidiš li ti ovo? — pokazuje mu kraljevu sliku što visi na zidu.
Video sa se ja sa njim tri puta — reče Milutan. A što se moje kape tiče, nije baš za skidanje podesna — i pokaza mu šajkaču. Ova kapa je vojnička, kažem, pod njom sam ja sve ratove ratovao ko’ i moji stari. Nama je, gospon’ načelniče, ‘vaka kapa na glavi da je ne bi morali skidati i kad treba i kad ne treba. Zna kralj da ova kapa nije za skidanje…“
Knjiga o Milutinu, autora, Slobodana Popovića Danka
TAMOiOVDE 