GDE SU DANAS SLOBODNA DECA SAMERHILA?

tamoiovde-logo

Šezdesetih godina prošlog veka britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil napisao je knjigu “Slobodna deca Samerhila” u kojoj je opisao jedan od najznačajnijih obrazovno-pedagoških eksperimenata novijeg doba. On je 1921. godine osnovao školu nazvanu Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od tradicionalnih evropskih škola.

Foto: Summerhill/Philipp Klaus

O svom iskustvu, školi i deci koja su prošla kroz nju 1960. godine pisao je u knjizi koja je narednih decenija bila značajno štivo ne samo za stručnjake u obrazovanju već je maltene bila “knjiga za svaku kuću”.

„Slobodnu decu Samerhila“ čitali su i roditelji u našoj zemlji, tragajući za odgovorima na pitanja o ispravnom vaspitanju i školovanju dece.

Dok su Nila mnogi slavili kao čoveka koji je školu prilagodio pravoj prirodi deteta, a ne obratno, mnogi su ga kritikovali ponajviše zbog lošeg kvaliteta predavanja i časova koji su se održavali u Samerhilu, a zatim i zbog “raspuštenosti” učenika i njihovih preterano anarhističkih ideja.

A kakav je bio Samerhil u Nilovo vreme? Škola je najpre osnovana u Drezdenu, ali je ubrzo preseljena u atar sela Leiston u istočnom Safoku, oko 150 kilometara od Londona. “Samerhil је роčeо kao eksperimentalna škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi “Slobodna deca Samerhila”.

U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.

Deca u Samerhilu zaista jesu bila slobodna u smislu da mogu da rade apsolutno sve što im padne na pamet, sve dok to ne ugrožava druge stanovnike Samerhila, učenike, nastavnike i ostalo osoblje škole.

Nisu morali da pohađaju časove. Nisu morali da imaju hobi niti da rade bilo šta što im se nudilo – na primer da majstorišu u radionicama, izrađuju umetnička dela, šiju, čitaju i slično. Mogli su, ako bi želeli, po ceo dan da se izležavaju i to je jedan broj njih, po dolasku u Samerhil, i radio. Trebalo im je po nekoliko nedelja ili nekoliko meseci da se zainteresuju za dešavanja u školi i uđu u uobičajene tokove ove demokratske zajednice.

Sve odluke u školi donosile su se na sastancima zajednice. Na njoj su prisustvovali i učestvovali svi, od direktora škole do petogodišnjaka i svi su imali jednako pravo glasa. Često bi, prisećao se Nil, odrasli bili preglasani i donošene su odluke koje baš i nisu bile za ponos, kao na primer to da se dozvoli pušenje učenicima, jer nije fer da odrasli smeju da puše, a deca ne. Zar nisu svi jednaki?

Мislim da је dete ро prirodi mudro i realno. Ako mu se omogući da bude samostalno, ako mu odrasli ne sede па glavi sa svojim savetima, ono ćе se razviti najviše što može da se razvije. Razumljivo, Samerhil је mesto u kome ćе oni koji poseduju urođenu sposobnost i želju da budu školci – postati školci, dok ćе drugi, čija је jedina sposobnost da čiste ulice – čistiti ulice. No, do sada iz naše škole niti је izašao neko ko је postao čistač ulica, niti ја ovo pričam sa neke snobovske tačke gledišta, budući da bi mi bilo draže da škola oformljuje srećne čistače nego neurotične učene ljude„, objasnio je Nil.

U knjizi navodi primere sudbine bivših učenika od kojih su neki postali ugledni lekari i profesori, a neki srećni majstori koji vole svoj posao najviše na svetu. Na Vikipedijinoj stranici o školi Samerhil postoji spisak važnih ličnosti koje su pohađale ovu školu.

U našoj zemlji verovatno nisu poznati, jedan je predavač na Univerzitetu u Brajtonu, drugi je muzički producent, treći dizajnira korice rok albuma, četvrti je autor knjiga za decu, peti je profesor arhitekture, a tu je i jedna žena, glumica. Definitivno nema nobelovaca niti uglednih naučnika, ali to i nije cilj Samerhila.

Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga. Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto “Osnovana 1921. godine, a još ispred svog vremena”.

(M.Đ.)


Izvor: facebook.com/NaukaKrozPrice

_______________________________________________________________

Knjiga „SLOBODNA DECA SAMERHILA“  (Ovde)

_______________________________________________________________

Advertisements

OVDE RUKA NE DRHTI…

tamoiovde-logo

Umetnik Diego Fazo iz Italije, jedan je od najtalentovanijih u sferi crtanja grafitnom olovkom. Ima 22 godine i umetnik je koji se bavi fotorealističnim crtanjem.

Na Devian Art-u je pokazao svoje radove, ali mu niko nije verovao da se radi o rukom crtanim portretima. Zato je Diego okačio i nekoliko fotografija u kojima je prikazano kako nastaju njegova remek dela.

Kaže da je počeo kao crtač tetovaža, ali se nije ograničavao samo njima, nego je godinama usavršavao svoju veštinu. Rezultat dugogodišnjeg truda je više od fascinantnog.

 


Izvor: otkacenaplaneta/Jul 17, 2013 

______________________________________________________________

POGREB DVA RABA…

tamoiovde-logo

Branislav Nušić (Alkibijad Nuša), slavni srpski književnik, komediograf, diplomata i akademik  rođen je na današnji dan, 8. oktobra 1864. godine.

___________________________________________________________

Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Inspiracija za ovu pesmu bila su dva pogreba. Sahrana majke pukovnika Dragutina Franasovića i pokop majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od dva dana, ustalasala su beogradsku čaršiju

 Ni godina nije bila zaokružena otkad je, ukazom ministra unutrašnjih dela Nikole Hristića, odlučeno da se prestane sa sahranjivanjem na Tašmajdanskom groblju i da se pokojnici odsad imaju smeštati ispod Zvezdare, na Novom groblju, a u tek iskopanu grobnicu položeni su, 29. aprila 1887. godine, zemni ostaci četrdesetsedmogodišnjeg pešadijskog majora Mijaila Katanića.

 Bez obzira što su na prigodnom jastučetu, tik ispred kovčega, sijala visoka odlikovanja – Takovski krst s mačevima Petog i Četvrog reda, Medalja za hrabrost i ruski Orden svetog Stanislava Trećeg reda – u pogrebnoj povorci nije bilo mnogo ljudi. Uz to, valjda zbog udaljenosti grobnog mesta, najveći deo vratio se još s pola puta, a nad rakom čoveka o kome je doskora pripovedala i Evropa nije izrečeno ni slovo.

 Čak ga je i Stevan Sremac u svojim delima pominjao kao simbol herojstva. Na pogrebu nije bilo ni muzike uobičajene pri sahranjivanju vojnika.

 Slučaj bi, verovatno, vreme zaturilo pod svoj teški šinjel zaborava da se nije dogodilo da je, nekoliko dana ranije, na istom groblju, sahranjena osamdesettrogodišnja gospođa Franasović, majka generala (tada pukovnika i ministra „na raspoloženju“) Dragutina Franasovića. Dotični je bio javni ljubimac kralja Milana Obrenovića jer ga je, 1882. godine, spasao moguće pogibije u beogradskoj Sabornoj crkvi kada je Ilki, ženi kraljevog političkog protivnika Jevrema Markovića, oteo revolver kojim je ona, posle prvog promašaja, po drugi put pokušala da puca na srpskog vladara. Franasoviću je put u svetlu budućnost bio zagarantovan.

 Ne čudi zato što je na opelu njegove majke, gospođe Franasović, „blagoizvoleo prisustvovati NJ. V. Kralj i pratiti je do samog Novog groblja“. Sahrani su prisustvovali i „valjda svi đenerali, mnogo oficira i mora biti svi ministri“, kako je to video naprednjački (vladin) list „Videlo“.

Sve bi to, verovatno, prohujalo bez vihora da se nije oglasio dvadesettrogodišnji Branislav Nušić ogorčen postupkom vlasti i vladara. U „Novom beogradskom dnevniku“ objavio je političko-satiričnu pesmu pod naslovom Dva raba i podelio je na dva dela, s jetkim naravoučenijem na kraju.

U prvom delu pesnik je izneo detalje sa sahrane „jedne babe“ koja je najsvečanije obavljena… „uz tutnjavu sva četiri zvona“ a kojoj su prisustvovali „kite i mundiri“ i „bezbrojni šeširi“. „I još neko, ali to je tajna“ koja, naravno, to nikako nije bila jer se ticala samog kralja Milana. U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani srpskog junaka koji „na žalost mnogih naših baba nije bio baba“ i koga do večnog počivališta nisu pratile „kite i mundiri“, a ko je došao „od pola se puta kući vrati“. Na kraju je pesnik mladim naraštajima poručio ovo:

 Srpska deco, što misliti znate,
Iz ovoga poruku imate:
U Srbiji prilike su takve:
Babe slave, preziru junake.
Zato i vi ne muč’te se džabe
Srpska deco, postanite babe!  

 Pesma je odjeknula poput najrazornije bombe. Čitala se i s osmehom došaptavala svuda, ne samo po prestonici, pa čak i „strogo pov.“ među oficirima. Pobesneli kralj Milan hitno je naložio da se drznik izvede pred sud gde je u prvi mah osuđen na dva meseca zatvora, ali mu je viši sud, brže-bolje, kaznu povećao na dve godine. Nušić je izdržao nešto duže od tri meseca na robiji u Požarevcu a zatim, na molbu svog oca, pomilovan.

 U pismu je molio pukovnika da oprosti njegovom sinu i izbavi ga zatvora. Pukovnik Franasović procitavši njegovo pismo sa puno razumevanja odgovorio je:

 Gospodine Nušo, vi ste mi se obratili sa molbom da oprostim vašem sinu uvredu koju mi je naneo vređajuci spomen seni počivše materi prilikom njenog pogreba jednom skarednom pesmom štampanom u jednom dnevnom listu. Vaš sin nije zbog meni nanesene uvrede osuđen, već zbog toga što je njegova pesma vređala uzvišenu osobu Kralja zbog toga što je on iz pijeteta ukazao poslednju poštu pokojnici prateći je do večne kuće. Neću sada da ovde uzimam u ocenu to delo vašeg sina, ali mislim, da ako ima u sebi i najmanji osećaj časti, da će ga docnije oblivati rumen stida kada god se bude sećao kakvu je priliku izabrao da vređa uzvišenu osobu Vladara i sen jedne pokojnice. Dakle, kao što rekoh vaš sin nije zbog mene osuđen. Ali ako je uslov njegovog pomilovanja moj lični oproštaj, onda mu potpuno opraštam. Vaš Dragutin Franasovic, pukovnik.

Sledeće pismo trgovac Đorđe Nuša je uputio lično kralju Milanu prilažući i pismo pukovnika Franasovića.

Njegovom veličanstvu Kralju Milanu

Vaše veličanstvo, plemeniti gospodaru, usta su mi nema a reči nemoćne da izraze ono što oseća srce jednog nesrećnog oca, koji leži pred nogama Vašeg veličanstva i moli za milost svog osuđenog sina. Iz mojih grudi u ovom trenutku otima se samo jedna reč: Milost plemeniti Kralju.
 

Ovo je ukratko priča o sudbini pesnika Nušića, manje više poznata mnogima. Međutim, malo je poznata priča, odnosno sudbina junaka povodom čije se više nego skromne sahrane oglasio i mlađani Nušić. Reč je o Mijailu Kataniću, pešadijskom majoru.

Šturi zapisi dotekli do naših dana kažu da je Mijailo Katanić rođen 8. aprila 1840. godine u selu Bečanj kod Gornjeg Milanovca, a da mu je otac Joca nekoliko godina bio narodni poslanik. Zna se i da je nakon završetka niže gimnazije, 1857. godine, stupio u vojsku, da bi oficir postao 1864, iste godine kad je rođen Branislav Nušić. Ostao je trag da je od tada obavljao dužnost bataljonskog ađutanta, vodnog i četnog oficira sve do Srpsko-turskih ratova 1876-78. godine.

 Ratovi su pokazali ne samo da je Katanić dobro izučio vojničke veštine nego da ga je odlikovala i besprimerna hrabrost. U prvom ratu za oslobođenje i nezavisnost (1876) komandovao je odredom i skoro sve vreme bio komandant mostobrana na Moravi kod Aleksinca. U drugom odmeravanju snage oružja između Srba i Turaka, 1878. godine, bio je na čelu Jaseničkog kombinovanog bataljona Smederevske brigade i iskazao se u bojevima na Gorici, Grdelici i pri napadu na Vranje. Zbog herojstva, ali i uspešnog komandovanja, unapređen je u čin kapetana I klase i zaslužio Zlatnu medalju za hrabrost i ruski Orden Stanislava IV stepena.

 Na iskraj 19. veka ratovi su Srbiji bezmalo bili svakodnevica, pa se tako vojevalo i protiv Bugara, od 14. novembra 1885. do 2. marta 1886. godine, a neposredan povod bilo je pripajanje Istočne Rumelije Bugarskoj čime se, po kralju Milanu, remetila ravnoteža snaga na Balkanu. U tom i takvom ratu, koji nije opravdao slavu srpskog oružja, slavom se ovenčao kapetan Mijailo Katanić. I to na samom njegovom početku. Naime, nakon pobede kod Slivnice, Bugari su nezadrživo krenuli ka Srbiji, prema Pirotu.

 Kod sela Vrapče blizu Caribroda (danas Dimitrovgrad) Bugari su na Neškovom visu opkolili bataljon Mijaila Katanića. Brojčano kudikamo nadmoćniji, uspeli su da posle žestoke borbe savladaju opkoljene, među kojima je bilo mnogo ranjenih i poginulih. Preostalo im je još samo da sa krvavog razbojišta uzmu bataljonsku zastavu i kao trofej je pošalju u Sofiju. Prerano su se poradovali.

Na izmaku snaga, kapetan Katanić uporno je odbijao nasrtaje neprijatelja telom štiteći bataljonski steg. Onda je, jedan za drugim, dobio dva puščana zrna. Ni tada nije ispustio zastavu. Tek posle pet uboda bajonetom, nakon borbe prsa u prsa, shvatio je da će barjak ipak pasti Bugarima u ruke. Nije bilo druge, zderao je zastavu s koplja i sakrio sebi pod bluzu, verujući da će tako možda da je sačuva.

 Natčovečansku borbu neprijateljskog oficira da sačuva zastavu svog bataljona s obližnje uzvisine posmatrao je nemački princ a bugarski knez Aleksandar Batenberg. Kako je pisao list Nova ustavnost u broju od 5. maja 1887. godine.

 Kada je Batenberg video da je Mijailo(vić) pao, on pošalje jednog svog ordonansa (koji je ovo pričao) i jednog oficira da ga spasu. Kad su ovi oficiri došli na mesto gde je Mijailo pao, našli su četiri bugarska vojnika u krvi ogrezla, koje je Mijailo iz revolvera poubijao, ali su ga ostali vojnici savladali, svukli mu haljine (čak i čizme) i kundački ga grozno udarali.

Bugarski vojnici uzmu ga onako bosa i polumrtva i obeznanjena i odvuku ga po snegu u Caribrod. Čim su ga tamo doveli, pošao je Batenberg sa Karavelovim da ga vidi. Batenberg odredi naročita lekara koji će ranjenoga junaka lečiti. Nameravalo se da ga odmah prenesu u Sofiju, ali zbog teških rana to beše nemoguće odmah posle dva dana. Treći dan pošto su odneli Mijaila u Sofiju (dakle, pet dana posle borbe) došao je Mijailo nešto malo k sebi i počeo je govoriti…

 List Nova ustavnost, koji je ovo objavio nepunu nedelju nakon Katanićeve smrti, ovako je opisao njegovu daljnu sudbinu:

 Glas o Mijailovom junaštvu dospeo je i do Sofije, i kada su ranjenoga oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide. U Sofiji predat je Mijailo doktoru Vankovu na lečenje, koji se svojski zauzimaše da spase život odličnome vojniku.  

 Po povratku Batenbergovu u Sofiju, priča Vankov, kad je docnije došao u Beograd, da mu je Batenberg jednom prilikom rekao:

 Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer je to redak junak.

 Za vreme svoga bavljenja u Sofiji, Mijailo je primao posete i ponude iz prvih sofijskih porodica, a naročitu brigu o njemu vodili su Nikola Sunkarov i njegova žena. NJ. V. Kralj (Milan), još dok je bio u ropstvu, unapredio ga je za majora…

 Pešadijski major se kako-tako oporavio i, nakon zaključenja primirja, vratio u Srbiju. Do kraja 1886. godine službovao je u Kragujevcu, odakle je premešten u Valjevo na mesto komandanta okružne komande. Na iskraj zime 1877. dobio je prekomandu za Beograd. Tu ga je sustigla smrt. U aprilu je počeo da pljuje krv kao posledicu teško oštećenih pluća stradalih od tanadi i bajoneta. Iscrpljeni organizam nije uspeo da pobedi i u ovoj bici.

Mijailo Katanić umro je 28. aprila 1887, u četrdeset sedmoj godini. Ubrzo je postao junak Nušićeve pesme, a grad mu je devet leta docnije, 1896, darovao jednu ulicu na Vračaru koja i danas nosi njegovo ime.

 Pesma Pogreb dva raba je izazvala senzaciju i smeh u beogradskoj čaršiji. Izdanje „Dnevnika“ je bilo razgrabljeno. Čitali su ga grupno za kafanskim stolovima, po troje-četvoro na uglovima ulica, u redakcijama opozicionih i vladinih novina. Sve što je bilo pismeno u tadašnjem Beogradu smejalo se Nušićevim stihovima. Samo njihovom autoru, mladom piscu početniku nije bilo do smeha. Kralj Milan je bio uvređen i Nušić je optužen za „uvredu njegovog veličanstva“.

 Prvostepeni sud, pod predsedništvom sudije Hristića, osudio je mladog pisca na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sudstvo je svoju nezavisnost dokazalo povisivši kaznu na dve godine robije. Mladog pisca su uhapsili i poslali u požarevački zatvor.

 Tu počinje njegova dvogodišnja avantura, koja se završila kako piscu i priliči, književnim delom. Naime, Nušić je u zatvoru napisao svoju poznatu komediju Protekcija. Uslovi u kojima je živeo u zatvoru bili su veoma teški, ali njegov vedar duh u svemu je pronalazio smešnu stranu. Smestili su ga u samicu i stavili pod strogi nadzor.

 Upravnik zatvora bio je po zlu čuveni Ilija Vlah. Pročitavši Nušićevu presudu, rešio je da mladog buntovnika dovede u red – zabranio mu je da piše, da loži peć u samici, da čita knjige i novine.

 Nušić je pričao da je po ceo dan mleo kafu, kuvao je, pravio cigarete i krpio svoj stari kaput. I tako su mu izolovanom od sveta tekli beskrajni, prazni tamnički dani. Želeo je da ih ispuni pisanjem, ali je strogi brkati Ilija Vlah bio neumoljiv. Ipak, posle abdikcije kralja Milana, Nušić je pokušao da dobije bolje uslove. Otišao je kod upravnika zatvora i zamolio ga za dozvolu da povremeno piše.

 Bolje je za tebe mladiću da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama, savetovao ga je Ilija Vlah.

 Posle ovakvog „mudrog saveta“, Nušić je rešio da nasamari upravnika. Njegova rođaka Marina, nekada udata za njegovog ujaka, bila je u braku sa ministrom pravde Gigom Geršićem. Znajući da upravnik čita poštu, pisac je rešio da napiše pismo ministru Geriću, oslovivši ga sa „dragi rođače“. Pismo je izgledalo ovako:

Dragi ujače, imali ste pravo da se ljutite na mene što vam se nisam javio do sada, ali vas nisam hteo uznemiravati. Znam da vas interesuje kako se osećam ovde. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod moje kuće. Ali ne mogu da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugog vremena. Kada bi mi dozvolili da pišem, verujte da bih strpljivo sačekao da prođu dve godine robije. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari. Molim vas kada dođe moja majka kod vas, pozdravite je i recite joj da ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu. Vaš sestrić!

Sledećeg dana upravnik zatvora je došao u samicu u kojoj je čamio budući veliki komediograf. Uz smešak je srdačno rekao: – Kažu Nušić kuva dobru kafu. Je l’ umeš da skuvaš? Čovek treba sve da nauči zlu ne trebalo. Eto, da ti nije apse ti nikada ne bi naučio da skuvaš kafu. Naravno, Nušić je dobio dozvolu da piše i mnogo bolje uslove u zatvoru.

Branislav Nušić šetao se u zatvorskom dvorištu zajedno sa ubicama, lopovima i kockarima. To je bilo zanimljivo iskustvo za jednog pisca. Posle ovih šetnji, dobijao je kao jedinu lektiru Bibliju, čije je stranice tako dobro proučio, kako je kasnije pričao, da je mogao da drži crkvene propovedi.

 Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Ta tu skoro, biće ovih dana,
sa’ranismo jednog božjeg raba.
Čitali ste, vid’li ste paradu,
taj rab božji beše jedna baba…
Zatutnjaše sva četiri zvona,
povrveše kite i mundiri,
povrveše perjanice bojne,
povrveše bezbrojni šeširi.

Svi majori debeli i suvi,
oficiri cela kita sjajna,
pukovnici, s orlom i bez orla,
i još neko, ali to je tajna.
I pravo je, ne tumač’te drukče,
i našta bi tu brbljiva zloba,
i pravo je ta poslednja počast,
ispratiti pokojnu do groba.

Još skorije, biće ovih dana,
sa’ranismo još jedog božjeg raba.
Al’ na žalost sviju baba naših,
taj rab božji nije bio baba…
Ne povrve kita i mundiri,
a i kog bi da do groba prati,
i što pođe i što htede poći,
od pola se puta kući vrati.

Potmulo su udarala zvona,
udarala zvona iz budžaka,
a i što bi da se čini dževa,
kad je pratnja srpskoga junaka.
Srpska deco što misliti znate
iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.


Gerasim Nuša, dobrotvor i poočim Nušićevog oca Đorđa koji je u znak zahvalnosti i uzeo prezime Nušić, imao je dvojicu sinova. Jedan od njih se zvao Petar i bio je nešto stariji od Branislava. Bio je jahač na trkama konjičkog kluba „Knez Mihailo“, odnosno komandir voda Petog eskadrona Konjice stalnog kadra. Iako sportista, to je i u ono vreme bilo opštevažeće, bio je omiljeniji od književnika Nušića.

Kad je Branislav zbog pesme Pogreb dva raba zaglavio robiju, oficir Petar našao se na mukama. Jer, imati isto (retko) prezime sa tim „izdajnikom“ i još mu biti u bliskom srodstvu nije bilo nimalo ohrabrujuće za oficira pred kojim je bila karijera. Mogao je lako da padne u nemilost svojeglavog kralja Milana i možda ostane i bez službe, te je savio tabak i pretpostavljenima napisao sledeću molbu:

Komandi V-og Eskadrona Stalnog Kadra,
Zbog raznih neprilika i neprijatnosti koje sam imao zbog istog prezimena sa mojom braćom od strica i rođenog pretrpio, rešio sam da moje sadašnje prezime Nušić zamenim i uzmem za buduće prezime moga oca, a to je Đorđević, s toga najučtivije molim komandira da izvoli kod nadležnog mesta podejstvovati da mogu moje sadanje prezime zameniti prezimenom Đorđević.

  1. avgusta 1887. u Beogradu
    Konjički poručnik
    Petar Nušić
    Vodni oficir V-og Eskadrona  

Vreme je brzo prolazilo i kralj Milan je nakon dve godine morao da abdicira, a posle desetak leta (1903) Obrenovići više nisu bili na vlasti. Petar je, međutim, nastavio da služi kralja Milana, odnosno Austrijance kao njegove zaštitnike. Ali je hteo da i od već nesumnjive slave svog „polubrata“ Branislava nešto ušićari i zato je počeo da se potpisuje kao Đorđević-Nušić. Običnom i praktičnom svetu smetala su dva prezimena, pa su Petra najčešće oslovljavali sa g-din Nušić.

 I sve je to tako išlo do 1909. godine, kada su novine objavile da je Petar Nušić, kapetan u penziji, uhapšen zbog špijunaže. Samo je jedan beogradski list doneo vest da je uhapšen Petar Đorđević. Svet je odmah počeo da dosađuje Branislavu Nušiću pitanjima kakav je pa sad on rod Petru Nušiću. Dramski pisac, već slavan i van granica naše zemlje, morao je da da izjavu novinama da „Petar, uhapšeni konjički kapetan, nema prava da nosi prezime Nušić jer je njemu prezime Đorđević“. Uz to je, kroz šalu, dodao: – Znate, to je tante za kukuriku!


 

Branislav Nušić naš najpoznatiji komediograf je rođen 1864. godine u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše.

Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine.

Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu. Nušić se borio u Srpsko – bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu Dva raba u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana. Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.

Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom Ben Akiba. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.

Drame – Tako je moralo bitiJesenja kišaIza božjih leđaPučina

Komedije – ProtekcijaSvetPut oko svetaGospođa ministarkaNarodni poslanikMister Dolar,Ožalošćena porodicaPokojnikSumnjivo liceDrVlast (nedovršena), Đole Kermit (nedovršena)

Romani – Opštinsko dete (u Sarajevu izdato kao Općinsko dijete), HajduciDevetstopetnaesta

Pripovetke – Politički protivnikPosmrtno slovoKlasaPripovetke jednog kaplara,

Tragedije – Knez Ivo od SemberijeHadži – LojaNahod

Branislav Nušić – Analfabeta

Branislav Nušić – Autobiografija

Branislav Nušić – Beogradske kafane

Branislav Nušić – Gospođa ministarka

Branislav Nušić – Hajduci

Branislav Nušić – Kafana Dardaneli

Branislav Nušić – Kolarac

Branislav Nušić – Narodni poslanik

Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Branislav Nušić – Pokojnik

Branislav Nušić – Savamala

Branislav Nušić – Varoš kapija

Branislav Nušić – Vlast

loading…

Izvor: lektire.me

_______________________________________________________________

 

JUNAK NAŠEG DOBA…

tamoiovde-logo

Junak našeg doba najvažnije je Ljermontovo delo koje je ujedno i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti pa je ujedno i najava ruske realističke proze.

Foto: knjizara.com

Glavni junak romana, Pečorin, jedan je od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti koji je zasićen životnim užicima, ne može da se smiri niti da voli. Misli kako sreća za njega ne postoji. On je “suvišan čovek”.

Vreme i mesto radnje je 18. vek za vreme Carske Rusije i borbe između Čečena i Tatara, u malom ribarskom naselju, a kasnije u sanatorijumu Tamanj.

Kratak sadržaj

Pisac je putovao preko Kavkaza i tamo je susreo štabnog oficira Maksima Maksimiča. Međusobno su se sprijateljili i ispričali razne doživljaje iz života, a tako je spomenuo svog prijatelja, neobičnog čoveka Grigorij Aleksandrovič Perčorina. “Zvao se… Grigorij Aleksandrovič Pečorin. Bio je dečko i po, mogu vam reći, samo malko čudan. Tako na primer, po kiši, hladnoći, povazdan u lovu, svi nazebli, umorni, a njemu ništa.”

Pečorin i Maksimovič zajedno su kao vojni oficiri živeli u vojnoj tvrđavi oko godinu dana. Nadalje, Maksimovič mu je pričao kako je Pečorin bio pozvan na jednu zabavu gde mu se jako svidela kćerka omraženog kneza čije je ime bilo Bela. No, osim njega u Belu se zagledao i Kazbič, vođa lokalnih hajduka koji se borio protiv Rusa.

Razbojnik Kazbič imao je divnog konja kog je knežev sin Azamat žarko želeo, ali Kazbič nije hteo da mu ga proda. Nekoliko dana posle, Azamat i Pečorin se dogovaraju ako Pečorin pribavi Azamatu tog konja da će Bela biti njegova. Tako je i bilo.

Azamat je oteo svoju sestru i doveo je Pečorinu, a zauzvrat odlazi sa konjem. Bela je, premda u početku tužna i bleda, nakon nekog vremena uzvratila ljubav Pečorinu. Bela se potpuno predala Pečorinu, no on više ne mari. Bela biva oteta i ranjena nožem u leđa i umire nakon dva dana. Pečorin je nakon toga otputovao.

Pisac i Maksimovič i dalje razgovaraju te on napominje kako više ne zna gde se Pečorin nalazi. “Od tog časa se više ne sastadosmo… Da, sećam se, nedavno mi je neko govorio da se vratio u Rusiju…”

Nakon nekog vremena pisac i Maksimovič se ponovo sastaju u nekoj krčmi u kojoj je slučajno boravio i Pečorin. Vidno nezainteresovan, Pečorin ne obraća pažnju na Maksima i odmah nastavlja svoj put prema Persiji. “Bome, nemam vam šta pričati, dragi Maksime Maksimoviču… Ali sada zbogom, žurim se… Hvala vam što me niste zaboravili… – dometnu uhvativši ga za ruku.”

Maksimovič predaje piscu Pečorinove dnevnike koje je pisao tokom svog boravka na Kavkazu. Pečorin gine godinu dana kasnije te pisac odlučuje da objavi njegove zapise, a svesku u kojoj on opisuje ceo svoj život nije stavio u knjigu.

Prvi deo Pečorinovog dnevnika opisuje kako su ga slepi mladić, lepa devojka i starica oprali u gradu Tamanju. Drugi deo spisa opisuje Pečorinov susret u banji sa starim prijateljima, Grušnjickim i doktorom Vernerom. Tada dolazi i kneginja Meri sa svojom majkom, pa se Grušnjicki u nju zaljubljuje. Pečorinu se kneginja takođe sviđala pa je odlučio da joj prkosi i na razne načine razdvajao je nju i Grušnjickog, a Meri ga je zbog toga sve više mrzila.

Ipak, kneginja počinje da sumnja u svoj stav prema Pečorinu, a tada se pojavljuje i Pečorinova bivša devojka Vera. Pečorin je zavodio i Veru i Meri, i poigravao se sa njihovim osećanjima, ipak na kraju shvata kako je ipak iskreno zaljubljen u kneginju Meri.

Pečorin odlazi u Kislovodsk, a za njim stiže i Meri. Puno su vremena proveli zajedno, a kada je Meri spomenula venčanje, Pečorin se potpuno ohladio. “Ljubio ja ženu ma kako strašno – ako mi ona samo natukne da je moram uzeti za ženu – ode ljubav!”

Grušnjicki optužuje Pečorina jer mu je oteo kneginju Meri i javno ga ogovara. Obojica se zato odluče na dvoboj pištoljima te Pečorin, iako ranjen, pobeđuje. Grušnjicki je mrtav.

“Ja opalim… Kad se dim razišao, Grušnickog nije bilo na vidiku. Samo na kraju ponora video je još lak stub praha.” Nakon dvoboja Pečorin odlazi i to je kraj Pečorinovog dnevnika.

Nadalje, radnja se odvija u tvrđavi gde je Pečorin razgovarao sa Maksimovičem o još jednoj Pečorinovoj anegdoti kada se opkladio u postojanje sudbine sa jednim vojnikom. Rekao mu je da će umreti do kraja večeri. To se kasnije i dogodilo kada ga je pijani ruski konjanik posekao sabljom od ramena do srca.

Mesto radnje: Rusija

Glavni likovi: Pečorin, Maksi Maksimovič, Bela, Kneginja Meri i Vera

Autor: Mihail Jurjevič Ljermontov

Beleška o autoru

Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je 2. oktobra 1814. u Moskvi. Otac mu je bio iz osiromašene plemićke porodice koju je u 17. veku osnovao Škotski došljak. Kada je imao tri godine umrla mu je majka, a brigu o njemu preuzima baka. Često bolesnog, baka ga je vodila u banju na Kavkazu, a ti boravci su ga nadahnuli za mnoga kasnija književna dela.

Foto: 6yka.com

Potresen vešću o Puškinovoj smrti, napisao je pesmu “Pesnikova smrt” i time privukao pažnju šireg čitateljstva pa i dvora. Puškinova smrt bila je prekretnica u njegovom opusu.

Od 1837. do 1841. napisao je svoje najbolje delo i jedini roman “Junak našeg doba”. U te četiri godine stvorio je mnoštvo zrelih umetničkih dela, od kojih su neka ugrađena u temelje ruske književnosti 19. veka.

Dana 15. jula 1841. Ljermontov umire u dvoboju u podnožju planine Mašuk. Ljermontov je stajao nasmešen, sa pištoljem podignutim uvis, kad ga je protivnik pogodio ravno u srce. Iza svog kratkog, ali burnog i života ostavio je opus od preko 400 pesama, 26 poema i pesničkih pripovedaka, 5 drama i 2 nedovršena romana.

Izvor teksta: lektire.rs

Foto ilustracija: Bora*S 

______________________________________________________________

 

 

„BELAZ 4“ U RUKAMA DAME…

tamoiovde-logo

Mira Adamović Njagojević,  prva žena vozač teških vozila u RBM-u

U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom

Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.

Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.

– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.

Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.

– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.

– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.

Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.

Autor: Silvija Vukašinović   

Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017 

_______________________________________________________________

 

 

PLEMENITOST JAČA OD HENDIKEPA…

tamoiovde-logo

Priča zbog koje ćemo se svi malo postideti: Plemenitost jača od hendikepa

Ovo je priča koja će vas podsetiti da su ljudska plemenitost i snaga volje jači od fizičkih nedostataka, ma koliko veliki ili teški oni bili. Možda ćemo se nakon čitanja malo postideti samih sebe zbog izgovora koje ponekad iznalazimo kada treba da se pokrenemo i učnimo nešto korisno za druge.

Jia Hajksia od rođenja nije video na jedno oko, a drugo je nesrećnim slučajem izgubio na radnom mestu. Njegovom najboljem prijatelju Jia Venkiju obe ruke su amputirane nakon tragedije koju je preživeo sa samo tri godine.

Ova dva čoveka vezala je tužna životna priča, ali i nesalomiva želja da uprkos svojim fizičkim nedostacima učine nešto lepo i plemenito za svet u kom žive. 

Oni su poslednjih deset godina proveli u pošumljavanju nekada neplodnog tla u okolini sela Jeli u severoistočnoj Kini. Od vlade su na korišćenje dobili oko osam ari zemljišta čijim pošumljavanjem žele da sačuvaju selo od poplava. Tokom protekle decenije zasadili su više od 10.000 stabala.

Zajedno su odličan tim i pronašli su način da jedan drugom pomognu da prevaziđu svoj hendikep. Svako jutro se bude u 7 sati i kreću u izvršavanje svog zadatka. Nemaju dovoljno novca za sadnice, pa koriste izdanke sa drveta. Hajksia se penje na drvo kako bi ubrao izdanke, a zatim kopa rupe i sadi ih. Venkui ih zatim zaliva.

Nakon što je ova priču na internetu podelilo dosta ljudi, Hajksia će najverovatnije uspeti da ode na operaciju koja mu može povratiti vid na jedno oko.

Ovo je neosporno tužna, ali divna priča koja treba sve nas da motiviše da učinimo nešto plemenito, lepo i korisno za zajednicu u kojoj živimo.

Izvor: ekokutak.zivotinje.rs

______________________________________________________________

OSLIKANO SELO…

tamoiovde-logo

ZALIPJE: CVETNO SELO NA JUGU POLJSKE

Kuće, mostovi, ambari, kokošinjci, kućice za pse, bunari, sve što se nalazi u malom selu na jugu Poljske, u blizini Krakova, oslikano je cvetovima.

Poznato još i kao Oslikano selo, Zalipje najviše podseća na neko selo iz bajke. Gotovo je nemoguće pronaći površinu u Zalipju koja nije ukrašena cvetnim motivima, a tradicija oslikavanja cveća u ovom mestu stara je skoro sto godina.

Iako postoji malo dokaza koji potkrepljuju tu priču, veruje se da je tradicija nastala u danima kad su čađ i dim počeli da izbijaju iz pećnica koje je svaka kuća imala. Kako su se crne, čađave fleke našle na zidovima kuća, domaćice iz Zalipja su jednostavno preko njih naslikale cvet, a u početku su čak pravile i sopstvene četkice za slikanje od kravlje dlake.

Vremenom su stare pećnice, koje su stvarale probleme, zamenjene modernijim i čistijim šporetima, a praksa oslikavanja umesto da izumre, postala je još razvijenija.

Oslikavanje cvetnih motiva postalo je deo identiteta ovog sela, a razvoj boja i tehnika omogućio je meštanima da Zalipje učine još šarenijim.

Od 1948. održava se i takmičenje u oslikavanju, gde meštani svake godine iznova crtaju cvetiće na svaku praznu površinu na koju naiđu.

S obzirom na sve veću popularnost među turistima, jedna kuća je pretvorena u muzej kako bi znatiželjni posetioci mogli što bolje da se upoznaju sa istorijom Zalipja i tradicijom po kojoj je specifično.

Čini se da je u Zalipju svaka nepokretna stvar potencijalna podloga za oslikavanje cvetnih motiva.

Izvor: kafenisanje.rs/2014/11/27/

______________________________________________________________

DIVLJI KONJI – POSLEDNJI ČUVARI SUVE PLANINE…

tamoiovde-logo

Nestvarni prizori borbe pastuva i konja koji kasaju planinskim bespućem privlače sve više ljudi na planinu i upravo ta netaknuta priroda daje nadu da će sela u ovom kraju ponovo oživeti. Do pre tridesetak godina na obroncima Suve planine, planinskog venca na juogistoku Srbije, vrvelo je kao u košnici – na njenim obroncima seljaci su napasalli brojna stada ovaca i krda krava i konja, kosili pašnjake, vadili kamen za gradnju kuća, sekli ogrevno drvo.

U suvoplaninskim šumama postojale su brojne bačije u kojima su čitave porodice živele tokom leta. Muškarci su čuvali stoku, a žene proizvodile sir. Na vrhu Suve planine koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine,  radio je i mali pogon Niške mlekare u kome su se proizvodili sir i kajmak.

Suva planina. 18.9.2016. Krdo od vise desetina divljih konja pase na vrhu Suve planine (20 km od Nisa), koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine. Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

U selima sa obe strane Suve planine sada žive uglavnom starci, a na  pašnjacima je tek po koje stado ovaca,  i tek po koje krdo krava i konja.

Tokom letnjih meseci na planini još i ima života, tu su planinari koji pohode njene vrhove, tu su i radnici „Srbijašuma“ koji  brinu o stoletnim bukovim šumama, ima lovaca, kao i ljubitelja prirode i avanturizma. Na jesen, kada krenu  kiše i snegovi, na Suvoj planini ostaju samo konji, njih stotinak.

divlji_konji_11

Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

Planinari i avanturisti nazivaju ih divljim jer žive sami na planini tokom čitave godine, medjutim meštani ističu da konji imaju vlasnike i da se tačno zna koja životinja kome pripada.

 Zoran Jovanović iz sela Kosmovca kaže da je kobilu, pastuva i ždrebe pustio u „sampas“ na Suvu planinu pre desetak godina, a njegovo krdo sada ima desetak grla.

„Obilazim ih preko leta češće, a zimi retko. Nosim im so, a za pašu se snalaze sami. Sami se znalaze i za skloništa od kiše i snega, i kobile se ždrebe same“, istakao je Jovanović.

Prema njegovim rečima na Suvoj planini ima trave u izobilju, čak i preko zime.

„Konji nisu nikada gladni. Preko zime ima pašnjaka koji nisu pod snegom jer vetar stalno duva i odnosi ga na drugu stranu“, objasnio je Jovanović. Prema njegovim rečima ljudi koji čuvaju konje u „sampasu“ na Suvoj planini čine poslednjih godina to pre svega zbog ljubavi prema ovim životinjama, a manje zbog koristi.

„Ranije su ljudi tražili da kupe konje kako bi im vukli teret, sada toga više nema. Ipak ne želim da ih napustim. Volim da odlazim na planinu i da gledam kako kasaju i kako se pastuvi bore za prevlast u krdu“, kazao je Jovanović.

Konji sa Suve planine, dodao je Jovanović, ne beže od ljudi, ali i ne dozvoljavaju da im pridju bliže.

„Takvog konja nije lako uhvatiti, naročito ne one koji su se oždrebili na planini. Oni su zaista divlji, vole slobodu i da se sami snalaze u prirodi“, naglasio je Jovanović.

Nestvarni prizori konja koji se iznenada pojavljuju iz stoletnih bukovih šuma na Suvoj planini i isto tako nestaju u njima, bude interesovanje sve većeg ljubitelja prirode. Uz malo sreće konje mogu videti na visovima koje meštani nazivaju „Tri lokve“ i „Ždrebište“, a najčešće na vrhu „Rakoš“, pored jedinog izvora vode na suvoplaninskom vencu.

Wild horses coming to graze on Suva mountain, some 50km. east of Nis in Serbia on 16. September 2016. For centuries ago, in villages on this Suva mountain, there were extremely many tamed horses and the whole area was famous for a great number of these horses. Later, people started moving to other places, so they let the horses into the wilderness. Spending much time there, the horses became wild and that is how you can see a herd of wild horses on Suva mountain which is almost uninhabited nowadays. Horses have been reproduced for years in the wilderness so this herd now consists of a few dozens of horses. Nobody takes care of them and it is very difficult to reach this herd, very rare in Serbia.

Do pre tri godine do „Rakoša“ moglo se stići jedino pešačkim stazama i zemljanim putem koji od Bele Palanke vodi preko sela Bežita do Rakoša, a onda je probijen  i zemljani put iz sela Mali Krčimir koji pripada opštini Gadžin Han.

Direktor Turističke organizacije Gadžin  Han Zoran Dimitrijević rekao je da je je ovaj put vratio je nadu stanovnicima čitave opštine da bi Suva planina ponovo mogla da oživi.

„Sada putem uz planinu mogu samo terenska vozila, ali ukoliko uspemo da obezbedimo sredstva da ga naspemo tucanikom, netaknuta priroda na Suvoj planini biće dostupna svim ljudima“, kazao je Dimitrijević.

Prema njegovim rečima želja lokalnog rukovodstva je da prizemnu zgradu na visu „Tri lokve“ u kojoj se nekada proizvodio sir dobije na korišćenje od „Srbijašuma“, kako bi od nje postao planinarski dom. Sa mestom gde bi ljudi mogli da prenoće, podvukao je Dimitrijević, Suva planina ne bi opustela sa prvim snegovima već bi  imala bi posetioce tokom čitave godine.

Izvor

Izvor: Živeti sa prirodom / 7 meseci pre

_______________________________________________________________

NAJAVA SOLARNE I GEOMAGNETSKE BURE…

tamoiovde-logo

Intenzivna solarno geomagnetska bura najavljena je za period 06 – 07. septembar 2017. godine. Kada se uspostave takvi poremećeni uslovi u Geoprostoru, može doći do neregularnosti u radu satelitskih i komunikacionih sistema, elektro mreže i distributivnih sistema, mobilne telefonije, GPS tehnologija, radarskih sistema, sistema za navigaciju.


To su sve geoefektivni uticaji solarnih i geomagnetskih bura na rad složenih tehničkih i tehnoloških sistema u radnoj i životnoj sredini, kao i različiti uticaji na ljudsku delatnost.

Zbog toga je potrebno ovu najavu solarne i geomagnetske bure (oluje) koristiti kao meru upozorenja.

Mere upozorenja obuhvataju sledeće aktivnosti:

  • Geomagnetska opservatorijska merenja je potrebno izvoditi po posebnom režimu rada,
  • Moguće su neregularnosti ili smetnje u radu uređaja i instrumenata za praćenje geoprostornih podataka,
  • Geoefektivnost solarne i geomagnetske bure može imati uticaja na promene meteoroloških parametara i na formiranje vremenskih prilika,
  • Bioritmička, radna i fizička aktivnost meteoropata i hipersenzitivnih ljudi mora biti prilagođena situaciji, moraju se pratiti uputstva i preporuke medicinskih ustanova i drugo.

Savet: Kada znamo kakvi se geomagnetski dani najavljuju, onda je lakše pripremiti telo i dušu, da tu uzburkanu magnetizaciju unesu i prenesu u naše živote.

U okviru Republičkog geodetskog zavoda postoji organizovana Geomagnetska opservatorija Grocka (GCK), na kojoj se izvode ispitivanja solarno-geomagnetskih poremećaja. Na osnovu međunarodne saradnje i razmene opservatorijskih geomagnetskih podataka u okviru INTERMAGNET-a (Svetske mreže geomagnetskih opservatorija), naša Opservatorija može dati najavu tj. prognozu solarne bure i sa njom povezane jonosferske i geomagnetske bure.


Na Geomagnetskoj opservatoriji Grocka se obavljaju kontinualna merenja i registracije kojima se prate promene indeksa solarno-geomagnetske aktivnosti, a ta istraživanja su deo istraživanja kosmičkog, solarnog i magnetskog vremena (Space, Solar & Magnetic Weather).

Na sledećem linkovima možete pratiti aktivnosti gemagnetskog polja svim delovima sveta:

http://spaceweather.com
http://www.sidc.be/index.php
http://www.sidc.be/products/cactus/
http://www.sidc.be/products/flaremail/

Izvor: rgz.gov.rs/6.9.2017.

______________________________________________________________

Na Suncu se dogodila jedna od pet najmoćnijih erupcija za koje nauka zna

DANAS se na Suncu dogodila najmoćnija erupcija za poslednjih 12 godina.

Zato što je došlo do spajanja dve velike Sunčeve „pege“.

Naučnici su već ocenili da je to možda najmoćnija erupcija (eksplozija) za koju je sposobna.

Ukazuju da je sama erupcija zagonetka zbog nečeg sasvim drugog: dogodila se u periodu kada je aktivnost Sunca na minimumu.

Nova erupcija je svrstana u klasu H i dobila je oznaku H9.3, što znači da spada među pet najmoćnijih na površini Sunca za koje se zna otkad se prate aktivnosti naše zvezde.

Erupcija se, inače, dogodila na strani Sunca koja „gleda“ na Zemlju, što znači da će njen uticaj na našu planetu biti – maksimalan.

Posledice će biti jasne kroz koji dan.

Izvor: srbijadanas.net/6. septembra 2017. 

_______________________________________________________________

FAZE RAZVOJA DEČJEG MIŠLJENJA…

tamoiovde-logo

Žan Pijaže 

Tokom 1940-ih i 1950-ih godina XX veka švajcarski psiholog Žan Pijaže je razvio teoriju o razvoju dečjeg mišljenja. Već svojom prvom knjigom Govor i mišljenje deteta, koju je objavio 1923. godine predstavlja novu metodologiju istraživanja ove oblasti, kao i svoju koncepciju kognitivnog razvoja. Danas je Pijaže najpoznatiji po svom istraživanju kognitivnog razvoja dece, a proučavanjem intelektualnog razvoja svoje troje dece stvorio je teoriju koja opisuje faze koje deca prolaze kroz razvoj inteligencije i formalnih misaonih procesa.

Dizajn korica knjige Govor i mišljenje deteta

Žan Pijaže smatra da se beba rađa bez ikakvih znanja, a zatim posmatrajući svet oko sebe postepeno uobličava koherentno razumevanje sveta, koje se neprestano uvećava.

Razvoj dečjeg mišljenja se odvija kroz faze koje su određene uzrasno i imaju nepromenljiv raspored. Iako kod dece mogu da se jave individualne razlike u pogledu ulaska u određenu fazu, generalno postoje uzrasne granice koje su ponekad i indikatori zaostajanja ili posebnog napredovanja.

Faze razvoja dečjeg mišljenja su:

1. Senzomotorna faza traje od rođenja do oko dve godine starosti. U ovoj fazi deca poznaju svet, pre svega kroz čula i motoričke pokrete. Učeći da su predmeti odvojeni i jasni entiteti i da imaju postojanje sopstvenog izvan individualne percepcije, deca su tada u stanju da prilažu imena i reči uz predmete.

2. Preoperacionalna faza traje od dve do sedam godina starosti i karakteriše je razvoj jezika i pojava simboličkih predstava. U ovoj fazi, deca uče kroz igru, ali se još uvek bore sa logikom i uzimaju tačku gledišta drugih ljudi.

3. Faza konkretnih operacija traje od dobi od sedam do oko jedanaest godina. U ovoj fazi pojavljuje se logična misao, ali deca se još uvek bore sa apstraktnim i teorijskim mišljenjem. Deca takođe postaju manje egocentrična i počinju da razmišljaju o tome kako drugi ljudi misle i osećaju.

4. Faza formalnih operacija traje od dvanaeste do šestnaeste godine, a deca postaju mnogo veštija i razvija se apstraktna misao i dedukcija. U ovoj fazi, ona postaju sposobna da vide više potencijalnih rešenja za probleme i da više naučno razmišljaju o svetu koji ih okružuje.       

 Izvor: artnit.net

_______________________________________________________________

„DAMA S LAMPOM“…

tamoiovde-logo

Florens Najtingejl

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima.

Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju. Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859. godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor:  srednjeskole.edukacija.rs

_______________________________________________________________

AKO NE POSADIM DRVO, NE MOGU ZASPATI OD MUKE…

tamoiovde-logo

Čuvar prirode: Od 12. godine svaki dan posadi po jedno drvo

I dok mnogi misle da svojim zalaganjem ne mogu napraviti nikakvu razliku u svetu u kojem žive, Abdul Samad Šeik, vozač rikše iz Bangladeša, živi je dokaz da mali doprinos može imati i te kakav značaj. Naime, od svoje 12. godine on svaki dan sadi po jedno drvo, što znači da je u proteklih 48  godina posadio više od 17.500 stabala.

Zamislite samo kako bi svet bio bolje mesto za život kada bi svaki čovek sledio njegov primer. Abdul Samad, u Bangladešu poznat i kao Drvo Samad, radi kao vozač rikše i dnevno zarađuje oko 1,25 dolara, što je jedva dovoljno da prehrani svoju porodicu.

Međutim, i uz taj skroman prihod, on sve ove godine uspeva da svaki dan kupi bar po jednu mladicu i posadi je negde u svom gradu Fardiupuru.

On smatra da je to njegova dužnost na ovom svetu i tvrdi da noću ne može zaspati ako taj dan nije posadio bar jedno drvo.

“Ako ne posadim drvo, ne mogu zaspati od muke. Ovo radim od svoje 12. godine i većinu stabala sam posadio na državnoj zemlji, gde sam siguran da ih niko ne sme dirati. Redovno ih obilazim, zalivam. Volim sva živa bića, volim i životinje, ali za drveće sam nekako posebno vezan“, kaže on.

Samad sa suprugom Jornom i četvoro dece živi u skromnoj drvenoj kolibi. Iako nekada nemaju novca da sastave do kraja meseca, on ne odustaje od sadnje drveća. Supruga mu često drži pridike zbog toga što i to malo novca troši na mlada stabla, ali on je jednostavno ne sluša.

“Njegovi prihodi su zaista minimalni, često nemamo da izdržimo celi mesec. Nekada mu zabranim da troši novac na sadnice, ali on me jednostavno ne sluša”, kaže Jorna. Ipak, deca imaju drugačije mišljenje. “Još nijednom mom ocu nisam rekao da ne sadi drveće, jer znam da čini dobru stvar i drago mi je što je istrajan i svaki dan posadi bar jedno”, kaže Kutub Udin (30), Abdulov sin.

I Abdulove komšije znaju za njegovu svakodnevnu naviku i kažu da to čini bukvalno celi život. Neka stabla koja je posadio u najranijem detinjstvu danas su već ogromna.

“Samad je primer za sve nas, on je izuzetan čovek. Njegov rad me zaista inspiriše. Nije samo stvar u drveću. Samad je izuzetan komšija, pomaže nam u svemu. Samo ga zamolite za nešto, on će dati sve od sebe da vam pomogne. On je tip ličnosti koji je neophodan u svakom društvu”, kaže komšija Sakandar.

Samad kaže da je drveće počeo da sadi jer mu je bog tako rekao. Za ovih 48 godina posadio je tačno 17.532 stabala.  Za svoje zasluge nedavno je i odlikovan. Naime, bangladeški mediji su mu dodelili nagradu od 100.000 taka (1.253 dolara) kako bi sebi i svojoj porodici izgradio bolji dom. U govoru povodom primanja nagrade Abdul je rekao da se on trudi da bude čuvar prirode te pozvao sve da slede njegov primer i štite okolinu. “Ja ne mogu sam, potrebna mi je pomoć i ostalih“, rekao je Abdul.

odditycentral.com

       Izvor: Živeti sa prirodom

________________________________________________________________  

„ALAL VERA“ I SVAKA VAM ČAST…

tamoiovde-logo

„Alal vera“ stanovnicima Glavinaca za spomenik seljaku

Stanovnici Glavinaca, sela podno Juhora, oko sedam kilometara od Jagodine, kojih je 524 po poslednjem popisu, podiglo je u selu spomenik srpskom seljaku, jedinstven u Srbiji.

„Alal vera“ stanovnicima Glavinca za spomenik seljaku

Spomenik je rad akademskog vajara Ivana Marković, od betona u boji bronze. Prikazuje seljaka, u prirodnoj veličini, u narodnoj srpskoj nošnji sa motikom na desnom ramenu i testijom (zemljanom posudom za vodu) u levoj, iza koga, na oko metar, ide žena, zabrađena maramom, sa korpom hrane u desnoj i malim budakom u levoj ruci, kako idu na njivu.

Spomenik seljaku u jagodinskom selu Glavnica

Reč je o najverovatnije jedinom spomeniku seljaku u Srbiji, imamo spomenike naučnicima, pesnicima, junacima, spomenik pčeli, kravi, kukuruzu i ko zna kome i čemu još, ali nemamo spomenik seljaku, koji hrani sve“, rekli su danas meštani Glavinaca Tanjugu.

Predsednik Mesne zajednice Glavinci i odbornik u Skupštini grada Zoran Gligorijević, kaže da su ga podigli meštani u zahvalnost „selu i tradiciji“.

Spomenik je 3. avgusta otkrio najstariji stanovnik Glavinaca Živko Vasiljević koji ima 93 godine i celog života se bavio poljoprivredom.

Spomenik je podignut na regionalnom putu Jagodina-Rekovac, na raskrsnici puteva koji vode ka Jagodini, Kragujevcu, Rekovcu i planini Juhor.

Mnogi koji ovuda prolaze, kada vide spomenik, a nemoguće ga je ne videti, zastanu, neki naprave i fotografiju, pričitaju šta piše na ploči i nastave put. Ako nekoga od meštana sretnu, obično kažu: „Alal vam vera i svaka vam čast“, navode meštani.

Izvor: rts.rs 

_______________________________________________________________

 

NAJMANJA ŠVAJCARSKA OPŠTINA POSTAJE HOTEL…

tamoiovde-logo

Živopisno selo Corippo, u Ticino Verzasca dolini, zvanično je najmanja opština u Švajcarskoj, koja ima samo 14 stalnih stanovnika i istorijsku arhitekturu. Da bi osigurala budućnost ovog mesta, Fondacija Corippo 1975 želi da seoce pretvori u „difuzni hotel“. Prva gostinjska soba trebalo bi da bude spremna na proleće 2018. godine.

Foto: Wikiwand

– Tradicionalne kuće sa svojim kamenim krovovima ostale su prilično nepromenjene od početka 20. veka i okružene su prirodom koja je u velikoj meri netaknuta – objašnjava Fabio Giacomazzi, arhitekta i predsednik Fondacije Corippo 1975.

Planinsko selo Corippo, smešteno u blizini Lokarna u južnom delu Švajcarske gde se govori italijanski jezik, nekada je imalo 300 stanovnika. Ali, u poslednja dva veka mlađe generacije su ga polako napuštale. Do 1975. godine, lokalna poljoprivreda je gotovo nestala, a danas u selu živi samo 14 ljudi.

Lokalne vlasti su pokušavale da zaustave pad broja stanovnika i da selo vrate u život. Godine 1975. Corippo je osvojio nagradu za očuvanje spomenika i kulturne baštine, i to je dovelo do stvaranja Fondacije.

Upravo je Fondacija došla na ideju za spasavanje sela kroz koncept „difuznog hotela“, koji ima za cilj da na održiv način, kroz turizam, sačuva ovaj istorijski lokalitet. Princip hotela je takav da su sobe, uređene u autentičnom lokalnom stilu, „razbacane“ u različitim građevinama unutar sela. 

Seoski restoran služiće kao recepcija za prijem gostiju, za sastanke i kao trpezarija, dok će trgovi ispred gradske većnice i seoske crkve postati prostori za sastanke na otvorenom. 

Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, biće renoviran i stari mlin, javna pekara i prostorija za sušenje kestena, a gajenje raži, konoplje, kestena i uzgoj koza, doprineće revitalizaciji lokalne privrede.

U junu ove godine, Corippo je osvojio nagradu Švajcarske hotelske i restoranske asocijacije „Gastrosuisse“ za hotelsku inovaciju.

Međutim, realizacija celog projekta iznosila bi 6,16 miliona dolara, i taj novac još uvek nije u potpunosti sakupljen. Uprkos tome, ljudi iz Fondacije se nadaju da će nedavna nagrada „Gastrosuisse“ imati određeni uticaj da se pročuje za ovaj projekat.

– Od dobijanja nagrade, ljudi nas zovu da rezervišu sobu u hotelu. Ali, on još uvek ne postoji – rekao je Giacomazzi.

No, ukoliko se Corippo uspešno pretvori u hotel, biće to prvi difuzni hotel u Švajcarskoj, dok u susednoj Italiji postoji oko 100 sličnih projekata.

 Swissinfo

Izvor: turistickisvet.com/8. Avgust 2017

______________________________________________________________