NAČIN VAJANJA OVOG SVETA…

tamoiovde-logo

     „ II  Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.   

Foto ilustracija: Bora*S   

      III  I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV  Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.  

      Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

     VII  Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

    VIII  U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

    IX  Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

    XI  Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

     XVI  Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”

Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)


 

GORKI TALOG ISKUSTVA…

tamoiovde-logo

15. oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu.

 Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)


PODMUKLO DEJSTVO BIOGRAFIJE

„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima.“ (Gorki talog iskustva, str. 182)

1935, 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke – kao njihovo drugo dete (prvo je kći Danica rođena 1932).

Venčana fotografija Kišovih roditelja

„U tom su se gradu [Subotici], dakle, zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme.“ (Skladište, 325)

„Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.“ (Gorki talog iskustva, 243)

Danilo Kiš, Subotica, Vrbica 1937.

1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad. „Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi na nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera.“ (Gorki talog iskustva, 184)

„… reci, da li sam sve to izmislio? (Cveće i mirise.)“ (Rani jadi, 32)

1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj. „…sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama…“ (Gorki talog iskustva, 185)

Poseta ocu u kovinskoj bolnici. „Imao je povremene napade neuroze straha – dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene […] kada je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor na lastišu.“ (Gorki talog iskustva, 196)

1941. Počinje rat. „… ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom ‘Bolje rat nego pakt’ (tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.“ (Gorki talog iskustva, 188)

1942. Januar: novosadski „hladni dani“; ubijene su stotine vojvođanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21. „Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo: iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mora sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.“ (Gorki talog iskustva, 185)

Sa sestrom Danicom

Mađarski vojnici odvode i Eduarda Kiša. „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama ‘tako da naslov bude jasno vidljiv’. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje.

U jednom montažnom postupku – kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea – mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs.“ (Gorki talog iskustva, 194). Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ (Gorki talog iskustva, 202)

U Vojvodini traju progoni Jevreja. „… kako je zakon predviđao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na ‘generalnoj probi’, nisam je više nikada stavio.“ (Gorki talog iskustva, 186)

„S proleća četrdeset i druge moj je otac rešio da nas nauči mađarski… Sumorno dvorište, otvoreni prozori sa jarkocrvenim geranijumima u bobičastim emajliranim loncima. Moja sestra i ja sedimo na niskoj drvenoj klupi, otac naspram nas u škripavoj pletenoj fotelji od trske. Odjednom podiže glavu uvis, jer mu je, valjda, pala pahulja snega na stranicu knjige: Hull a ho, kaže. Ponovite: Hull a ho. To vam znači, kaže on: Pada sneg. Ta će meteorološka rečenica, koju sam prvu naučio na mađarskom, stajati nad mojim panonskim detinjstvom kao moto nad kakvom baladom.“ (Skladište, 388)

Danilo Kiš, Mađarska 1943.

Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku, u rodni kraj Eduarda Kiša. „Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2×2, i manji 2×1. Prvi se naziva ‘spavaćom sobom’ a drugi ‘kuhinjom’. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj boji rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)“ (A i B; Skladište, 301)

Eduard M. Kiš

1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka) u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se neće vratiti. „Ja ga do dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fijakere, vozove, tramvaje. […] Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle će otići, nestati zauvek“ (Gorki talog iskustva, 188)

Eduard Kiš bio je viši inspektor državnih železnica, pisac „Konduktera“ – jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja i patio je od neuroze straha. „Koračao je poljima, zamišljen, zamahujući visoko štapom, gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom, koja bi se u suncokretima sasvim izgubila, i on bi je pronašao tek na kraju njive – na svom crnom zamašćenom geroku.“ (Bašta, pepeo, 126)

Danilo Kiš piše svoje prve pesme. „Prva pesma koju sam napisao – imao sam tada devet godina – imala je kao temu glad…, dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela.“ (Gorki talog iskustva, 245)

Danilo Kiš, Cetinje 1947.

1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom, posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata, Rista Dragićevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša. „Njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskih sanjarija; La Petit Larousse illustre, izdanje iz 1923, sa svojim estampama i planches u boji, ‘je seme a tout vent’, posejaće u meni seme opasne radoznalosti.“ (Gorki talog iskustva, 192)

„U svakom slučaju bolest moje ‘uznemirujuće različitosti’ nije me napuštala. Trebalo je prvo ponovo da naučim maternji jezik, srpskohrvatski, jezik na kome pišem. I da me moji školski drugovi prihvate, u čemu sam uspeo zahvaljujući herojskim delima sasvim u duhu crnogorske tradicije: tukao sam se pesnicima s najjačim iz razreda. To je bilo oslobađanje besa koji sam dugo gomilao i potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli su i najslabiji.“ (Gorki talog iskustva, 204)

Milica Kiš

1951. Umrla Milica Kiš. „… posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“ (Gorki talog iskustva, 275)

1953. U časopisu Omladinski pokret objavljena prva Kišova pesma Oproštaj s majkom. „U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe; spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat.“ („Izvod iz knjige rođenih“, Mansarda, 112)

1954. Završava srednju školu na Cetinju.

Danilo Kiš, Cetinje 1953.

„Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“ (Gorki talog iskustva, 9)

Danilo Kiš, Beograd 1956.

Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. „Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u ‘Tri šešira’, u ‘Prešernovu klet’, i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivrečne. ‘Kako ste uspeli, gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli?’ Pisac je odgovorio: ‘Ja sam noću pio, a danju radio.’

Eto, u toj se anegdoti krije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe i koje sam se držao. Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!“ (Gorki talog iskustva, 11)

1957. Postaje član redakcije „Vidika“ u čijem uredništvu ostaje do aprila 1960.

1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. „Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao – mlad provincijalni pesnik… – Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. […] Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski…“ (Varia, 496).

1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve ‘prirodne granice’, nikakve barijere između planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. ‘Nebo nema otadžbine.’ Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535).

Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut’) već nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku ‘Zetu’ na plamenu sveće. […] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušava da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Baudelairea, Prousta, Mallarmea, Verlainea.“ (Varia, 223-224). Piše romane Mansarda i Psalam 44.

1960 Završava poslediplomske studije odbranom rada „O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma“.

1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bileći i Delnicama.

1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44.

Neobjavljeno rešenje za korice  prvog izdanja knjige Mansarda/Psalam 44 (Leonid Šejka)

„Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga Mansarda koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice i taj gorki ukus što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokusaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.“ (Gorki talog iskustva , 12)

„O, Mansarda je ‘poema’, i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali… Putovanje u Mansardi je ‘putovanje oko moje sobe’.“ (Skladište, 328)

Beograd, 1955.

„Taj sam svoj kratki roman [Psalam 44] napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. […] Roman sam pisao na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobičnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance – element koji će kasnije postati sastavnim delom mog književnog prosedea.“ (Gorki talog iskustva, 198)

„[…] u okviru mog ‘opusa’ ta knjiga [Psalam 44] ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44, štampana svojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različita, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige: metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, ‘dokumentarne’ rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti.“ (Gorki talog iskustva, 199)

Ženi se Mirjanom Miočinović

Danilo Kiš, Strazbur 1964.

1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi daleki preci po ocu, piše roman Bašta, pepeo. „Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane.“ (Gorki talog iskustva, 193).

Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija. „Adi me je kastrirao. Kao pesnika. Kada mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen kao svaki drugi blesavi mladić i počeo sam pisati pesme. […] U Adijevoj lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje. Pomislio sam čemu onda da pišem? Zato sam ga radije prevodio. Preko njega sam doživeo patnju, ljubav, razne faze života i smrti. Zahvalan sam samo Bogu što sam mogao da ga sretnem i što od mene nije postao jedan loš pesnik. Mnogi prozni pisci se oprobavaju i u lirici, ali od takvih pokušaja uglavnom nastaju samo nedozreli izdanci. Adi me je sačuvao od toga.“ (Gorki talog iskustva, 251-252).

1963. Tokom selidbe izgubljeno pismo Eduarda Kiša, pismo koje će u Peščaniku postati „Veliko zaveštanje“. „U vreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1964. Objavljen roman Bašta, pepeo. „U toj knjizi imao sam problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo spasiti dajući im malo ironije. Morao sam pronaći kako da izrazim neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na ovu porodicu, da ne budu puni patosa. Ukratko, u toj mešavini morao sam da merim so, biber i šećer. Pokušao sam razoriti lirsku čaroliju time sto sam u baštu smestio velike komade metalnih otpadaka, kakva je i ta šivaća mašina. Ili taj dugačak spisak imenica iz leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“ (Gorki talog iskustva, 213)

Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije će izlaženje čekati četiri godine. Dve godine radi honorarno kao dramaturg Ateljea 212. „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane rampe, tj. s ove glumačke, intendantske, šaptačke, tehničke, u tom dvorištu, između sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranom registracijom, neki od onih što su dovukli odnekud iz sveta kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maske od pepier-machea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od lažnog nakita i lažnog zlata, kamion nalik na čergarska kola, s kojeg skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno, nezainteresovano, kao što se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne shvata, kao što se rukuje svakim predmetom koji ima značenje apsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za onoga koji njime rukuje, nego mu naprotiv, sve to izgleda ne samo apsurdnim, sva ta starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju, koja nije zavredela ni pet para, jer binski radnik ne može da shvati, kao što ne može da shvati ni malograđanin, stvari umetničke izvan utilitarnog konteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto se sva ta starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike, sve te daščurine, taj papier-mache, ti kartonski oblaci, ti tridenti od pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano posuđe iz kojeg ni njegov pas ne bi jeo, te plastične kante koje se na uglu mogu kupiti za pet-šest hiljada (starih) dinara, taj rasklimatani nameštaj od najobičnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe, ta okrzana štukatura, rasklimane fotelje koje se bacaju u pristojnom svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od lima sa dogorelim svećama, ludačke košulje, lanci, konopci, šnurovi, raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venci luka od plastike, plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona, halebarde, sablje, arkebuzi, drvene puške kakvim se danas više ne igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpe nevešto skrojene, jedva nalik na ljudska bića…

Danilo Kiš ispred Ateljea 212, Bitef 1969.

Jer taj binski radnik će odstajati negde u bifeu, (negde u bifeu za binske radnike i ‘tehniku’) i neće videti da sve to, sva ta starudija, sva ta besmislica što je doplovila brodom iz Južne Amerike, ili džambo-džetom, ili na kamionima iz Španije i Rumunije, da svi ti naizgled besmisleni rekviziti postaju u jednom času (mogu postati) nekom vrstom čarolije, umetničkim i moralnim čudom, da će te drvene puške zapucati, da će te halebarde odsecati glave kraljeva ili pravednika, da će taj čergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na oči, ili izazvati smeh, provalu smeha, radost ili sažaljenje, jednom rečju ono što se od Aristotela do danas zove katarza (katharsis) i zbog čega se sva ova drvenarija dovlači preko Okeana, jer to, ipak, ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hoću da kažem.“ (Skladište, 161)

1967. Pronađeno „Veliko zaveštanje“. „Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1968. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku uvrstio i priču „Eolska harfa“.

„Veliko zaveštanje“ i poslednje poglavlje Peščanika – „Pismo ili Sadržaj“

1972. Objavljen roman Peščanik, treća knjiga iz „porodičnog ciklusa“. „Peščanik je, čini mi se, savršen kao ‘techne’, u njemu nema pukotine; Peščanik je ceo jedna pukotina, a ta pukotina jesu ‘tesna vrata’ kroz koja se ulazi u tu knjigu, ta pukotina je njena ‘savršenost’, njena zatvorenost, njena neaktuelnost, njena hibridnost. I sama reč Peščanik u svim svojim značenjima jeste zapravo metafora za pukotinu, peščanik kao stena od peska jeste proizvod geoloških potresa i napuklina, peščanik kao klepsidra jeste pukotina kroz koju protiče pesak-vreme; Peščanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca. Peščanik je savršena ‘pukotina’!“ (Gorki talog iskustva, 39)

„Tačno je samo to da se ove tri pomenute knjige , – Rani jadi – Bašta, pepeo – Peščanik, u ovom i ovakvom redosledu, s jedne strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poređane kao neki svojevrstan bildungsroman u dvostrukoj funkciji, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju:

Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“ (Gorki talog iskustva, 52)

„…To su tri komponente autobiografskog ciklusa koje zovem ‘Porodičnim cirkusom’. Jednog dana bih voleo da pod ovim opštim naslovom objavim ove knjige jer one manje ili vise sadrže iste događaje i imaju isti središnji lik, oca, posmatranog sa tri tačke gledišta.“ (Gorki talog iskustva, 215). Avgusta 1989. godine Galimar je prvi ispunio ovu piščevu zelju: La cirque de famille objavljen je u ediciji L’Imaginaire.

Objavljena knjiga eseja Po-etika.

  1. Danilo Kiš, Beograd 1973.

    1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju će nekoliko godina kasnije vratiti. „Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija.“ (Gorki talog iskustva, 30)

1973-1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča. „Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te ‘uzorne priče’.“ (Gorki talog iskustva, 207).

1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.

1975. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča (sedam poglavlja jedne zajedničke povesti). „…ono što je za mene važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po novinama. Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ (Gorki talog iskustva, 207)

„Čitalac voli da mu se kaže sve, ali u toj knjizi ja sam se malo poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, a istovremeno sam ga i obmanjivao. Iako čovek mora biti oprezan, jer ja verovatno najviše obmanjujem čitaoca kada izgleda da priznajem nešto i kada nudim mogućnost za razrešenje problema. Ima pravih i lažnih dokumenata, i čovek nikada ne zna koji je pravi, a koji je lažan. Cilj svakog pisca je da ubedi svog čitaoca kako se dogodilo sve o čemu on govori, da je to istina, ali u književnosti nema istine. Sve je to moja lična istina, onako kako ja vidim događaje u knjigama i dokumentima, kako sam ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo.“ (Gorki talog iskustva, 216)

Dodela nagrade „Ivan Goran Kovačić“

U jesen počinje „neviđena hajka“ oko Danila Kiša i knjige Grobnica za Borisa Davidoviča. „Nemojmo se zavaravati! Polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča bila je u prvom redu politička. Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja, naravno, od samog početka znao odakle duva Košava.“ (Gorki talog iskustva, 270)

1977. Nagrada „Ivan Goran Kovačić“ za knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča.

1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš je izložio književnoteorijske postavke na kojima počiva Grobnica za Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih), superiorno (kako je tvrdila većina kritičara) odbacio napade na sebe i svoju knjigu.

1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Čas anatomije.

Danilo Kiš, Pariz, 1980.

Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“ (Gorki talog iskustva, 178) kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju te reči“ (Gorki talog iskustva, 161). Do 1983. predaje srpskohrvatski jezik i književnost u Lilu. „U petak sam otputovao u Lil, na časove. Imao sam desetak studenata; predavao sam im ‘jedan od idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji su ruski i poljski…’ Pokušao sam da iskoristim bučan ulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih uputim u srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenar cenila, o čemu svedoče njene Istočnjačke priče. Nisu čitali Margaret Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica.) Prešao sam na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da učim palatalizaciju i jotovanje.“ (Skladište, 238).

„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu ‘angažovanost’, njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami…; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu ‘veru u progres’, njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe […].“ (Homo poeticus, 177-178).

1980. Nagrada Grand aigle d’or de la ville de Nice za celokupan književni rad. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja života sa Pascale Delpech.

1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. „To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“ (Gorki talog iskustva, 132)

Danilo Kiš, Pariz, 1981.

„Način na koji opisujem namere onih koji su napisali tu ‘enciklopediju mrtvih’ isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, večna knjiga, otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenu realnost… Ta alegorična dimenzija ponekad mi se čini tako vidljivom… Međutim, skoro niko je nije zapazio…“ (Gorki talog iskustva, 238)

„Hteo sam da pokažem kako, u vrlo različitim epohama, postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.“ (Gorki talog iskustva, 209)

1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. „Ta nagrada me, najblaže rečeno raduje, jer je doživljavam kao priznanje koje posredno daje sam Andrić. Činjenica što nosi ime Ive Andrića jeste za mene ugodna i prijatna. To je sve što bih o tome mogao reći. Bojim se da bi svaki drugi razgovor na temu nagrada mogao biti neugodan, meni zapravo već i jeste neugodan.“ (Život, literatura, 176)

Žak Lang uručuje Kišu orden Viteza umetnosti i književnosti

1986. Dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“. „Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan princip koji sam formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam čistu savest.“ (Gorki talog iskustva, 154)

Započinje rad na knjizi Život, literatura (A Central European Encounter, Confidential Talk with Gabi Gleichmann). „Sa švedskim kritičarem i novinarom Gabijem Glajšmanom pišem knjigu koja se zove Život, literatura […] iskoristio bih tu priliku da napravim jednu, da nazovemo tako, knjigu proza, proznih fragmenata, u koju bi ušle one teme koje iz raznoraznih razloga nisu obuhvaćene mojim autobiografskim triptihom. Jer, ne znam iz kojih razloga, najčešće valjda iz estetskih, a katkad iz psiholoških, mnogi sižei, mnogi doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. I s obzirom na to da verujem, ili sam čak sasvim siguran, da memoare neću nikada napisati. To valjda ne spada u posao pisca da piše memoare, to mi nešto više liči na političare i javne ličnosti druge vrste. Dakle, iskoristiću ovu priliku pisanja te knjige intervjua, kao priliku da odgovorima dopunim, da doista kažem one stvari koje nikada nisu doživele milost uobličenja i koje verovatno ne bi nigde mogle da se pojave ako ih ovde i ovom prilikom ne iskoristim. To su one teme koje neće postati i ne mogu postati više nikad ni priča, ni roman, ali nadam se da imaju konzistentnost autentičnog proznog rada. “ (Gorki talog iskustva, 158-159).

U oktobru učestvuje na 48. međunarodnom kongresu PEN-a u Njujorku. Prvi vidljivi znaci bolesti koju američki lekari dijagnosticiraju kao rak pluća. Operisan krajem godine u Parizu. „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. […] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ (Gorki talog iskustva, 228).

Danilo Kiš, Beograd, 1956.

„[…] s druge strane ima nečeg neshvatljivog u tom osećanju krivice. Kad se veoma dobro osećam, pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad tako misliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka moja jasno uobličena teorija, pre je to osećanje koje je duboko usađeno u meni. Skoro sam hteo reći: usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluća, isečeno mi je odatle. I svom lekaru rekao sam da se osećam kastriranim. Duhovno kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tu prazno.“ (Gorki talog iskustva, 229)

1987. Sedmojulska nagrada. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1988. Izabran za dopisnog člana SANU. Dobija Avnojevu nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, u Italiji (Premio di Tevere) i u Nemačkoj (Preis des Literaturmagazins).

Danilo Kiš, Pariz, februar 1989.

1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka (Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život.

Američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika.

15.oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu. Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)

„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio od tih profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu, od večnosti itd… Delo iščezava u duhu sa smrću. […] U isto vreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela… pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.“ (Gorki talog iskustva, 180)

Aleksandar Lazić, Predrag Janičić

Izvor: kis.org.rs


 

DRVO IZ KOJEG TEČE VODA…

tamoiovde-logo

Neobičan fenomen u Crnoj Gori: U selu Dinoša postoji drvo iz kojeg teče voda 

Redak fenomen u Crnoj Gori privukao pažnju medija. Evo o čemu je reč…

Foto: Video printcreen

U mestu Dinoša, na oko pet kilometara od Podgorice, nalazi se neobično drvo iz kojeg izvire voda.

Ovaj fenomen najčešće uzrokuju obilne padavine, koje preplave podvodne izvore, pa dodatni pritisak potisne vodu na površinu, uz korenje drveća.

Naime, drvo koje mnogima zaokuplja pažnju je zapravo dud čiji se korenski sistem u ovom slučaju nalazi na sezonskom frontu vodoizvorišta.

Lokalni stanovnik Emir Hakramaj kaže da ovaj fenomen postoji već 20-25 godina, možda i duže, i da je drvo staro oko 100 do 150 godina.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

 

 

USKORO SE OTVARA NAJVEĆI PODVODNI RESTORAN NA SVETU…

tamoiovde-logo

Izgradnja najvećeg podvodnog restorana na svetu, koji će se nalaziti u Norveškoj, završava se sledeće godine.

Ovaj neobični betonski objekat nazvan „Under“, veličine 600 kvadratnih metara, uronjen je u julu u Severno more na najjužnijoj tački norveškog priobalja, u blizini malog mesta Båly.

Sledeća faza razvoja restorana uključuje oblikovanje unutrašnjih prostorija i osmišljavanje rešenja za napajanje elektičnom energijom, ventilaciju, dovod vode i kanalizaciju. 

Kada izgradnja bude gotova, „Under“ će biti nalik podvodnoj tvrđavi, a dizajnerima je kao inspiracija poslužila podmornica „Nautilus“ iz popularnog  romana Žila Verna.

Poput „Nautilus“-a, i „Under“ će imati dvostruku funkciju – biće i restoran, i naučni centar, odnosno laboratorija, u kojoj će naučnici sprovoditi istraživanja podvodnog sveta.

Restoran „Under“ je počeo da prima rezervacije za period od aprila 2019, a glavni kuvar Nicolai Ellitsgaard još uvek nije otkrio meni, ali kaže da će svakako biti u ponudi tradicionalni norveški specijaliteti od lokalnih ptica, divljih ovaca i začinjene heljde.

Izvor: turistickisvet.com

_________________________________________________________________________________________

USRED PUSTINJE…

tamoiovde-logo

KAGA KAMA

Kaga Kama je jedinstven prirodni objekat od stena, koji se nalazi u srcu pustinje, blizu planine Tsederberg u Južnoj Africi.

To je privatni rezervat u netaknutoj divljini, daleko od  smoga, saobraćaja, telefona i drugih urbanih pogodnosti.

U stenama su luksuzne sobe za goste. Vrhunska udobnost smeštaja u Kaga Kama ne remeti poseban osećaj jedinstva s prirodom.

Izvor: agroekonomija

________________________________________________________________

TAJNA RUSKE KIKE…

tamoiovde-logo

U našoj kosi se čuva tanana energija. To se može lako osetiti. Svaki čovek se posle šišanja oseća nekako nov, ne samo spolja, već i iznutra.

U svim narodima i kulturama sveta je postojalo mnoštvo običaja i obreda vezanih za kosu. U Rusiji i Indiji su žene oduvek plele kosu u kike. Smatralo se da tako žene skupljaju energiju. Ponekad se kika rasplitala, da bi se ispunio prostor nakupljenom blagodatnom energijom.

Za žene je duga kosa izvor opčinjavajuće snage, a takođe, zalog zaštite. Kod Slovena je postojalo verovanje, da je snaga veštice smeštena u njenoj kosi. Reč „ведьма“ (veštica, figurativno rospija, oštrokonđa) potiče od reči „ведать“ , odnosno „znati“. Negativnu konotaciju je ta reč dobila skoro. I danas se veštice, čarobnjaci, magovi predstavljaju sa dugom kosom.

Devojke su ukrašavale kike trakama, a žene su vezivale marame. Do udaje su devojke nosile jednu kiku. Uoči svadbe, na devojačko veče drugarice su mladoj, plačući, valjda zbog zavisti, plele dve kike. Upravo su udate žene u Rusiji nosile dve kike. Skupljale su ih i vezivale trakom, da bi lakše stavljale ukras za glavu. Od momenta stupanja u brak, niko, osim muža, više nije mogao videti kike.

Devojčicama su pleli kike strogo u pravcu kičme, jer po mišljenju predaka, kika je služila da preko kičmenog stuba ispuni čoveka životnom snagom. Nije slučajno, što su pri udaji ženama pleli dve kike: jedna je napajala životom nju, a druga buduće potomstvo.

Češljanje kose je bilo kao ritual, jer se u toku procedure mogla dodirnuti životna energija čoveka. Da bi se obnovila izgubljena u toku dana životna snaga, trebalo je proći češljem po kosi najmanje 40 puta.

Za žene je kosa bila simbol časti, kao što je za muškarce brada. Povući devojku za kiku je značilo uvredu, da ne govorimo o odsecanju.

Kika debljine ruke je bila mera ženske lepote u Rusiji.

Zdrava i sjajna kosa je bolje govorila o budućoj ženi nego laskave reči provodadžije. Na žalost, nisu se sve lepotice mogle pohvaliti debelim dugim kikama. Zato su pribegavale maloj obmani, uplitale su u svoje kike dlake iz konjskog repa. Šta da se radi, trebalo se udati!

Na ruskom se kosa kaže волосы, a kika se kaže коса.

Izvor:ruskikutak

_______________________________________________________________________________________

 

 

MAJKA OTADŽBINA ZOVE…

tamoiovde-logo

Spomenik “Majka otadžbina zove” – Volgograd, Rusija

Na Mamajev Kurgan brdu iznad ruskog grada Volgograda (nekadašnji Staljingrad), uzdiže se jedna od najvećih statua na svetu – čuvena Majka otadžbina zove, podignuta u znak sećanja na legendarnu Staljingradsku bitku. Smatrala se najvećom građevinom na svetu, a danas je zvanično “sedmo čudo Rusije”.

Davne 1967. godine, kada je završena nakon osam godina izgradnje, proglašena je čak za najvišu građevinu na svetu, koja je tada bila poslednja tzv. nereligijska statua koja je smatrana najvišom. Od tada njena okolina postala je cilj brojnih turista i poštovaoca sećanja na bolne uspomene iz Drugog svetskog rata, ali i na slavu nekadašnjeg SSSR.

Statua je visoka 52 metra, a recimo sam mač “kog u ruci drži žena” dugačak je čak 33 metra. Kompleks je projektovao ruski arhitekta Nikolaj Nikitin, ali je autor skulpture čuveni vajar Jevgenij Vučetič, umetnik srpskog porekla (Jevgenijev otac Viktor bio je rodom Srbin iz Crne Gore). 

Zbog svog karakterističnog izgleda, tj. neobičnog stava sa mačem u desnoj ruci podignutim u vis, skulpturu smatraju inžinjerski jednom od najsloženijih. Statua je nešto malo niža od poznatijeg Kipa slobode u Njujorku, ali je zato duplo viša od statue Isusa iznad Rio de Žaneira. Majka otadžbina zove je sa postoljem visoka impozantnih 87 metara. Od vrha brda Mamajev Kurgana, pa sve do podnožja sahranjeni su poginuli borci u Staljingradskoj bici. Memorijalnim kompleksom dominira statua koja je uspomena na 34.505 vojnika stradalih za oslobođenje pomenutog sovjetskog grada.

Do statue vodi 200 granitnih stepenika koji su simbol 200 dana krvave borbe, a pored je smešteno i 35 spomen granitnih ploča na heroje Sovjetskog Saveza. Pamti se da je izgradnja statue bila vrlo složena, da je utrošeno oko 5500 tona betona i oko 24000 tona gvožđa. Temelji su ojačani nanošenjem oko 150.000 tona zemlje. Takozvani kostur od armiranog gvožđa koji je “srž skulpture”, pridržava se zategnutim sajlama koje su smeštene unutar statue, a svaka od tih sajli težila je oko 60 tona. 

Iako se motiv “žene koja pokretom mačem poziva u boj” nalazi na daleko čuvenijoj Trijumfalnoj kapiji u Parizu, i to u okviru skulpturalne alegorije pod nazivom Marseljeza, pretpostavke su da je statua kod Volgograda kao inspiraciju imala legendarnu antičku skulpturu Nike sa Samotrake – boginje pobede.

Izvor: Dnevna doza geografije

____________________________________________________________________________________________

 

GLAVNA ŽELEZNIČKA STANICA OTIŠLA U ISTORIJU…

 tamoiovde-logo

Glavna železnička stanica otišla u istoriju, vozovi sa Prokopa

Od 1. jula za sve vozove u međunarodnom i unutrašnjem putničkom železničkom saobraćaju polazna i dolazna stanica je Beograd Centar u Prokopu. Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd – Budimpešta bio je 30. juna u 21.45 časova.

Foto: Wikimedia

Izuzetak su samo dva para međunarodnih vozova koji saobraćaju između Beograda i Bara, koji su još od 16. juna preusmereni u Železničku stanicu Topčider.

Od 1. jula u stanici Beograd Centar u Prokopu dnevno će saobraćati 195 vozova, i to 16 međunarodnih, 56 lokalnih i daljinskih, 90 vozova na liniji „BG Voza“ između Batajnice i Ovče i 33 voza na liniji „BG Voza“ između Beograd Centra i Resnika.

Po prvi put vozovi će saobraćati između Vršca i centra Beograda, a biće po pet polazaka dnevno.

U saopštenju „Infrastruktura železnice Srbije“ navodi se da je, nakon realizacije velikog broja aktivnosti, i železnička stanica „Vukov spomenik“ u potpunosti pripremljena da od 1. jula kroz nju dnevno prolazi 100 vozova – 90 vozova na liniji „BG Voza“ Batajnica – Ovča i 10 vozova na relaciji Beograd Centar–Vršac.

Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd-Budimpešta bio je 30. juna u 21.45.

Zgrada Železničke stanice u Beogradu, izgrađena 1884. godine, treba da postane Istorijski muzej Srbije.

Tanjug

Izvor:.turistickisvet.com



Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

STUDENICA, SVETA CARSKA LAVRA…

tamoiovde-logo

SVETA CARSKA LAVRA STUDENICA

O manastiru

  Studenica je srednjevekovni manastir u dolini Studenice, leve pritoke Ibra, nedaleko od mesta Ušća, pod planinom Radočelom. Osnovao ga je Stefan Nemanja. Imao je više crkava u dvorištu ovalnog oblika, koje je bilo opkoljeno odbrambenim zidom. Očuvane su tri crkve, a od ostalih građevina ostali su samo temelji ili su potpuno iščezle. Najznačajnija je Nemanjina crkva, sagrađena posle 1183. i posvećena Bogorodici. Kralj Radoslav dozidao je ispred nje veliku spoljnu pripratu.

1.Nemanjina crkva
2. Kraljeva crkva
3. Nikoljača
4. Temelji crkve Sv. Jovana Krstitelja
5. Trpezarija
6. Riznica
7. Konaci
8. Zapadni ulaz – pirg
9. Istočni ulaz


  1. Nemanjina crkva je jednobrodna građevina s jednim kubetom i pripratom. Spolja je u belom mermeru, s bogatim plastičnim ukrasom na pojedinim delovima. Ukras je romanskog stila i najvišeg je umetničkog kvaliteta među našim srednjevekovnim crkvama. Mada je u duhu italijanskih spomenika XII veka, ima i neke analogije sa francuskom umetnošću toga doba. Naročito je usredsređena na četiri portala: zapadni, unutarnji i dva bočna, kao i na trodelnom oltarskom prozoru. Živopis u crkvi potiče iz vremena velikog župana Vukana, 1205. g., što se vidi iz natpisa u kubetu. Naročito se ističu veliko Raspeće i Pričešće u oltaru. Manastir je uživao najveći ugled, a njegov iguman je imao prvo mesto u srpskom Saboru.
  1. Iz doba kralja Milutina je Kraljeva crkva posvećena sv. Joakimu i Ani. Kraljeva crkva je mala, gotovo kvadratne osnove, ima jedno kube. Na oltarskoj apsidi je u kamenu uklesan natpis arhimandrita Jovana iz 1314. g. U unutrašnjosti je sačuvan vanredan živopis u stilu tzv. dvorske škole kralja Milutina.

    3. S kraja XII ili početkom XIII veka je crkva Svetog Nikole. To je skromna jednobrodna građevina bez kubeta, sa ostacima dobrog živopisa iz početka XIII veka.                                                                                                    Od prvobitnih konaka koji su bili oko manastirskog dvorišta očuvani su samo ostaci stare trpezarije koja je imala uzan trem od mermera. Ostali konaci su relativno nove građevine.

Manastir Studenica upisan je u listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESKO-a.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

Značaj manastira Studenice za srpsku prosvetu

izvod iz članka episkopa banatskog Amfilohija Radovića –

Carska lavra Studenička je nazvana, i to s pravom, „majkom, korenom i glavom svetih crkava u Srbiji“. Ona je zaista to i bila i ostala blagodareći svojim svetim ktitorima Simeonu i Savi i svojoj izuzetnoj ulozi u prosveti i kulturi srpskog naroda. Ovo su neki od važnijih aspekata osnova i doprinosa Studenice obrazovanju i kulturnom napredovanju u celini:

1. Studenička prosveta je nezamisliva bez prave vere, blagočešća. Sveti Sava, u svojoj drugoj Studeničkoj besedi, kao i u svim svojim spisima, priziva na veru u Hrista, na držanje njegovih zapovesti, predanja njegovih Apostola i na neodvajanje od crkvenog sabora (= sabranja) preko koga se stremi i dostiže u sjedinjenje mnoštva ljudi bogoizabranih u sjedinjenje Svete Trojice … Očevidno, to je i krajnji cilj zidanja Studenice: da se u njoj kao obitelji i kroz nju – ljudi preobražavaju u „obitelj“ Duha Svetoga. Za studeničke prosvetitelje Simeona i Savu obrazovanje ne znači (kao danas) sticanje znanja nego obnavljanje u nama obraza Trisvetloga Božanstva silom Duha Svetoga. Nastavnik ili „nastavitelj“ je pre svega onaj koji pokazuje pravi put koji vodi u večni život.

Takvog puta je „putevoditeljica“ i „nastavnica“ Presveta Bogorodica, ali i Sveti Sava i ostali svetitelji. Kada Stefan Prvovenčani govori o „vospitaniju“ koje je primio od oca, pod njim podrazumeva celokupno svoje telesno i duhovno uzdizanje i uzrastanje. U istom smislu Teodosije govori za Nemanju da je sinove i kćeri obučio „svetim knjigama“ i blagim običajima. I Domentijan kaže za Svetog Savu da su ga roditelji vaspitavali „u velikoj ljubavi, blagoverju i čistoti“.

Simeon i Sava pre svega uče pravoverju i pokajanju i revnosnom življenju po Bogu. Njihova prosveta je organski vezana za pokajanje, za duhovno-moralno uzdizanje pa tek onda za znanje. U njojličnost prosvetitelja, nastavnika, igra prvorazrednu ulogu, što se pokazalo i na njihovom primeru i njihovom značaju za oblikovanje i obrazovanje srpskog naroda.

Svetitelji uče svojim životom i svojim primerom, ali i svojom smrću i svojim posmrtnim čudotvornim dejstvom. Takvi su bili Simeon i Sava, ali i Simeonov drugi sin Stefan Prvovenčani, monah Simon, u narodu poznati kao „Sveti Kralj“. Naročiti značaj za prosvetu srpskog naroda imale su njihove svete mošti. Preko njih kao ktitora i preko njihovih moštiju Studenica zadržava prvenstvo među srpskim manastirima i među svim srpskim duhovnim centrima.

U neposrednoj vezi sa ličnostima svetih ktitora Studenice i njihovim svetim moštima i njihovom značaju za prosvetu srpskog naroda jeste i studeničko monaško opštežiće, ustojeno po „obrazniku Svetog Save“, kao i studenički sabori i praznici na koje se narod vekovima sakupljao.

Monaško opštežiće kao vekovni studenički način življenja, liturgijska molitvena sabranja unutar manastira, vernost srpskog naroda zavetu Svetog Save da se ne odvaja „od crkvenog sabora“, tj. od liturgijskih sabranja i svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sve to u stvari predstavlja istinsku „dušu“ manastira Studenice. Prvorazredan je značaj manastirskog opštežića i manastirskih sabora i praznika za razvijanje društvene i socijalne svesti srpskog naroda kroz vekove, za razvijanje duha zajedništva, mobarstva, jednakosti u njemu.

Sa tim u vezi je i buđenje, oblikovanje i čuvanje nacionalne svesti srpskog naroda koja je prosto neobjašnjiva bez manastira Studenice. S pravom je još u prošlom veku pisao M. B. Milićević : „Ne videvši Studenice, Srbin ne može imati pojma o prošlosti roda svoga“. Taj značaj manastira Studenice ne proteže se samo na nemanjićki i postnemanjićki period istorije srpskog naroda, nego i na period turskog ropstva, kao i na zbivanja u novijoj srpskoj istoriji, naročito posle velikih Seoba preko Save i Dunava. Grob Svetog Simeona i ćivot Svetog Kralja imali su značenje nacionalnog simvola na svim prostorima do kojih su Srbi dopirali i na kojima su boravili. Radi se o obnovi kultova srpskih vladara i nacionalnih svetitelja. Karađorđe, vožd Prvog srpskog ustanka, itekako je svestan značaja Studenice za buđenje srpskog naroda, kao i Miloš Obrenović posle njega.

5. Poseban značaj za srpsku prosvetu vidi se u pisanoj i prevedenoj književnosti i književnim delima, koja upravo u Studenici ima svoje začetke. Ovde je 1208. godine nastala prva biografija Svetog Simeona, kao i njegova Služba. Napisao ih je sam Sveti Sava. Taj njegov spis postao je nadahnuće studeničkog ktitorskog živopisa. Studenički i Hilandarski tipik, Hilandarska povelja i drugi „obraznici“ ovog simeono-savinskog perioda postaće uzor kasnijim delima slične vrste. U Studenici su tokom vekova pisane i prepisivane mnoge knjige, što naročito važi za Isposnicu Svetog Save. Može se slobodno reći da je srpska pisana reč i književnost potonjih vremena započela sa prvim biografijama Save i Stefana Prvovenčanog i sa Studeničkim tipikom.

Značajan je Studenički zbornik zvani „Otečnik“, prepisan u XV veku. U njemu se pored podvižničko-moralnih pouka nalaze i pravni spisi: Vlastareva sintagma i Dušanov zakonik.

Studenička biblioteka je bila verovatno veoma bogata, ali zbog čestih rušenja i paljenja samog manastira od nje nam je veoma malo sačuvano.

Za srpsku kulturu i prosvetu, naročito na polju neimarstva, od naročitog je značaja studenička arhitektura. Ona u sebi sjedinjuje vizantijsku gradnju sa mramornom odećom i ukrasom romanskih crkava. No, njena plastika nije isključivo romanskog stila, kao što se obično misli, nego ima i vizantijskih elemenata (na primer, lik Bogorodičin u timpanu na reljefu). Studenica tako vezuje organski Rašku i Srpsko primorje sa vizantijskim neimarstvom, postajući nadahnuće ostalim građevinama raške škole, ali i kasnije. U Studenici je građeno i dograđivano ne samo u vreme prvih ktitora, nego i kasnije u vreme Radoslava (priprata), kralja Milutina (divna arhitektura spojena sa živopisom u Kraljevoj crkvi Svetog Joakima i Ane), ali i u XV i XVI veku (sačuvane freske iz 1569. godine). Kao centralna građevina raške stilske grupe crkava, Studenica utiče i na Žiču, Gradac, Dečane, Svete Arhangele u Prizrenu i dr. Sa svojim kulama, sabornim hramom Bogorodice Dobrotvorke i drugim hramovima i paraklisima ona je upečatljivo delovala na svest naroda.

U manastiru je bila zastupljena i primenjena umetnost, čuvana u hramu i bogatoj manastirskoj riznici: sasudi, odežde, relikvijari sa moštima, petohlebnice, plaštanice, stavroteke i dr. sa poreklom od Palestine do Moskve, Carigrada i Primorja.

Što se tiče studeničkog živopisa, o njemu je mnogo i podrobno pisano. Ovde ćemo samo istaći činjenicu da je za njegov prvi i najznačajniji sloj najzaslužniji Sveti Sava. On ne samo što je odabrao najbolje živopisce toga vremena nego je i sam aktivno učestvovao u živopisanju, što se vidi iz otkrivenog zapisa u kubetu Bogorodičine crkve: „I mene rabotavšago pomenite Savu grešnago“. Studenički živopisac, kako onaj iz Bogorodične crkve, tako i onaj iz Kraljeve crkve daju ton ostalim zadužbinama i zadužbinarima kasnijih vremena (Sopoćani, Mileševa i dr.). Obnovljeni živopis iz vremena Patrijarha Makarija (XVI vek) takođe oponaša onaj iz XIII veka.

Ono što treba još podvući jeste unutarnje sledovanje iuzajamno prožimanje u Studenici liturgijskog poretka, zasnovanog na tipiku Svetog Save, i arhitekture, žitijskih tektova i ktitorskih slikarskih kompozicija. Sve to opet izrasta organski iz istog doživljaja vere istog duhovnog opita. Živopis je u sliku pretočena biblijska istina, ali i bojama oprisutnjena nebeska zajednica Svetih u liturgijsku zajednicu u hramu sabranih vernika. Sve je tu celosno i celovito, sve zajedno sabrano i na istom mestu objedinjeno: Bog i čovek, nebo i zemlja, živi i mrtvi, preobražena tvorevina i dela ruku ljudskih u ikone i ikonostase pretvorena. Tome se u Studenici vekovima pristupa i u to se urasta, i tako biće postaje celovito i duboko, napitano i vaspitano i obrazovano i prosvećeno, pravom hranom i svetlošću i istinskim „obraznicima“.

Upravo je ta celovitost osnovno svojstvo studeničke simeonovsko-savinske prosvete.

Kao takva Studenica kroz vekove uči i vaspitava, svetli i prosvećuje. U njoj se uči i stiče znanje ali i sama postaje „učilište“. Značajno je istaći i to da se Studeničkim tipikom osniva u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijaskim manastirskim uzorima. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, tj. bolnica za lečenje, ne samo azil za neizlečive i siromahe. Preko nje se u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo. U tome je njen doprinos našoj medicinskoj nauci. No, ona ne samo što je posedovala bolnicu, nego je i sama po svojoj prirodi bila i ostala duhovna bolnica. U njoj se vekovima prosvećuje i leči verom, i duša i telo. Pripovedanja o čudesima Simeona i Save i Svetog Kralja, o isceliteljskoj moći svetog mira i svetih moštiju prenosila su se usmenim predanjima kaluđera, putnika i poklonika. Sve je to privlačilo narod, preobražavalo i vaskrsavalo njegovu dušu, vraćalo joj i davalo mir i spokojstvo.

Narodna vera u moć Svetih i njihovih moštiju, u moć molitve, u čudotvornu moć same bogomolje, preobražavajuća snaga same svetinje mesta, sve je to ono što iznutra učvršćuje i preporađa narodnu dušu, otkriva joj smisao svega, pa i stradanja.

Studenica je bila kroz vekove i škola u izvornom smislu te reči. Po svojoj prirodi i po svojoj nameni, celokupnim svojim ustrojstvom i načinom života i rada u njoj, ona je obrazovala i vaspitavala čitava pokoljenja monaha, poklonika i đaka. Tip njenog vaspitanja i obrazovanja nije bio jednostran, tj. nije se odnosio samo na pojedinačne čovekove sposobnosti, kao što je to slučaj sa obrazovanjem zapadnog tipa, naročito onog školskog isključivo racionalistički usmerenog novijih vremena koji je praktično preovladao u savremenom svetu. Studeničko vaspitanje je bilo dinamičko-saborno i sveobuhvatno. Ono zahteva aktivno učestvovanje u tajni duhovnog preobražaja i uzrastanja čovekove duše i tela, obujimajući sve psihofizičke sile čovekove, na temeljima vekovnog iskustva Crkve, u okvirima sabornog liturgijskog življenja.

Na kraju da se kratko dotaknemo i kulturnih veza manastira Studenice koje pokazuju još širi plan njenog prosvetnog značaja i zračenja. Istaknuta je njena organska i mnogostrana veza i povezanost sa pravoslavnim Istokom, Carigradom i Svetom Gorom, kao i Primorjem. Treba pomenuti njene veze sa krajevima preko Save i Dunava, naročito posle Seoba i prenošenja moštiju Svetog Kralja (u Fenek, manastir Vojlovicu), a poznate su njene veze i sa drugim srpskim krajevima: Bosnom i Hercegovinom, Dalmacijom, kao i sa Vlaškom i Rusijom.

Ovaj kratki presek kroz istoriju i duhovno kulturno-prosvetno zračenje manastira Studenice zaista pokazuje da je ona „majka, koren i glava svetih crkava u Srbiji“. Ali pokazuje još nešto: da su osam vekova Studenice – naših osam vekova, punih duhovnih plodova kao čelinje saće meda. Osam vekova našeg zrenja i sazrevanja u Hristu. Naših stravičnih raspeća ali i vaskrsenja, naših studeničkih sabora i sabranja i studeničke prosvete i prosvećenja, izraslih iz svetlonosnog i blagog simeonovsko-savinskog korena.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

NEŠTO NEVEROVATNO…

tamoiovde-logo

Neobični veliki koncentrični krugovi snimljeni nedaleko od Vatina

Nedaleko od Vatina u opštini Vršac nalazi se nešto neverovatno!

Prizor ogromne strukture u obliku koncentričnih krugova nasred njive teško da bilo koga može da ostavi ravnodušnim.

Ovaj prizor zabeležen je dronom na jednoj livadi nedaleko od Vatina u opštini Vršac, a krugovi su tu već milenijumima!

I pored toga, ovo mesto je nepoznato najvećem broju Srba, pa čak i samih Vrščana.

Zato su nedavno objavljeni snimci krugova, a koje su na svom Fejsbuku i Jutjubu objavili članovi udruženja ljubitelja Vršca i njegovih starina „Feliks Mileker“ izazvali pravu malu senzaciju!

Za sada se sa sigurnošću zna samo to da je reč o bogatom arheološkom nalazištu.

U blizini je jedan od krakova nekadašnjeg puta koji je još od praistorije, pa sve do nedavno prolazio tuda obilazeći veliku – Alibunarsku močvaru, pronađeni su ostaci kastruma – utvrđenja karakterističnog za Rimsko carstvo, a ima indicija i da se ovde nekada nalazilo veoma razvijeno i bogato naselje.

Ipak, već kod toga kad je to „nekad“ tačno bilo, stručnjaci ne mogu da se slože.

Neki nastanak mističnih krugova vezuju za Bronzano doba (2200 – 750/700. pre nove ere) ali ima i onih koji ovu strukturu datuju u period neolita (na prostoru Balkana od 5500. pre nove ere).

Ni namena krugova nije baš najjasnija. Slične građevine služile su u Bronzanom dobu kao svetilišta posvećena Suncu, ali i groblja, utvrđenja, domovi starešina…

Bila su to i mesta na kojima su malobrojni upućeni u tajnu bronze topili ovu leguru ili jednostavno mesta okupljanja i trgovine.

Neobična vršačka struktura vidljiva je i iz satelita, a gradski muzej je do sada vršio manja sondažna iskopavanja, ali pravi posao arheologe zapravo tek čeka.

(freshpress.info)

Izvor: arheo-amateri.rs  (

_______________________________________________________________________________________________

 

 

 

OTKRIVENA NOVA VRSTA BILJKE ZA SRBIJU…

tamoiovde-logo

Ekskluzivno: Otkrivena nova vrsta biljke za Srbiju – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.) na obroncima Stare planine

Tokom florističkih istraživanja na području istočne Srbije od strane botaničara Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, otkrivena je nova vrsta biljke za floru Srbije – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.).

Foto: M. Niketić

Efedru je sasvim slučajno, tokom prošlogodišnje florističke ekskurzije, pronašao dr Marjan Niketić, muzejski savetnik i ugledni srpski botaničar, u podnožju Stare planine u okolini Knjaževca, na zaštićenom području Parka prirode. Svoje otkriće nedavno je publikovao u naučnom časopisu Botanica Serbica.

Patuljasta efedra slučajno je otkrivena na svom prirodnom staništu, u maloj populaciji, na obroncima Stare planine u blizini Knjaževca. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki. Pripadnici grupe ovih biljaka su relikti i procenjuje se da su starosti od oko 250 miliona godina, što znači da su preci ovih biljaka nastali pre dinosaurusa, četinara i biljaka cvetnica.

U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L. Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem.
Iako je odavno poznato da su efedre rasprostranjene u toplijim i suvljim delovima Balkanskog poluostrva, pa i u susednim zemljama, za postojanje predstavnika ovog roda u flori Srbije nije bilo ni nagoveštaja.

Patuljasta efedra ima status retke i ugrožene vrste. Na osnovu IUCN kriterijuma (IUCN – The International Union for Conservation of Nature) populacija efedre u Srbiji procenjena je kao krajnje ugrožena. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje staništa, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.
________________________________________

Patuljasta efedra (Ephedra distachya L.)

Tokom juna 2017. godine stručnjaci Prirodnjačkog muzeja konstatovali su po prvi put prisustvo reliktne biljke efedre (Ephedra distachya L.) u Srbiji, ujedno i posebnog razreda (Gnetophyta) kojem pripada. Poređenja radi, u životinjskom carstvu posebnim razredima pripadaju kičmenjaci i insekti. Ove neobične zimzelene bezlisne žbunove sa crvenim bobicama, čije grane često vise preko stena, verovatno ste primetili u primorju gde raste nekoliko vrsta.
U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L.

Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem. Efedrin se koristi kao stimulans, supresant apetita, sredstvo za poboljšanje koncentracije, za tretiranje niskog pritiska uzrokovanog anestezijom, kao i za lečenje nosnog zagušenja (dekongestiv). Koncentracija efedrina je veoma mala kod evropskih vrsta, zbog čega se u narodnoj medicini koriste samo još u Kini gde rastu vrste sa bogatijim sadržajem ovog jedinjenja.

Pomenuta grupa biljaka kojoj ove vrste pripadaju drevnog je porekla i nastala je pre oko 250 miliona godina, što znači da je starija od dinosaurusa, četinara, cvetajućih biljaka, a prema nekim nagoveštajima od te grupe su se čak kasnije odvojili i ginkgo i cikas palme.

U jednom periodu, zbog ekspanzije biljaka cvetnica, čitavoj grupi je pretilo istrebljenje, ali su se ipak neke vrste kasnije promenile i prilagodile, delom zahvaljujući i efedrinu koji ih štiti od insekata, tako da je većina današnjih vrsta nastala nešto pre Ledenog doba.
Interesantno je da su ovi žbunovi često adaptirani na ekstremno sušne uslove sredine, gde druge biljke ne mogu da opstanu. Za potrebe razmnožavanja u pazuhu grana razvijaju se posebne strukture koje se nazivaju lažnim cvetovima, zbog čega je i u naučnim krugovima do nedavno postojala pogrešna teorija da i biljke cvetnice vode poreklo od iste linije. U pitanju su zapravo posebni organi koji su tokom evolucije nastali redukcijom čitavog skupa šišarki (tačnije strobilusa) i koji po građi donekle podsećaju na prave cvetove.

Vrste se često oprašuju vetrom, ali za neke od njih postoje posebni moljci koji su aktivni tokom noći kada se hrane slatkim nektarom, a zauzvrat prenose polen na druge jedinke efedre. Kod jedne primorske vrste nedavno je otkriveno da je lučenje slatkog nektara biljke u potpunom skladu sa mesečevim menama, što znači da je za vreme punog meseca, kada je vidljivost najbolja, najintenzivnije i izlučivanje. Ovakva pojava do sada nije bila zabeležena u biljnom carstvu.

U pitanju je polužbun visine do 10 (20) cm koji se oprašuje vetrom, kod kojeg postoje muške i ženske jedinke (kao npr. kod ginkga, tise i zelenike), od kojih ženske daju (lažne) crvene bobice (zapravo semena sa mesnatim omotačem).
Za razliku od poznatih mediteranskih efedri naša biljka vodi poreklo iz pustinjskih i polupustinjskih krajeva centralne Azije i pretpostavlja se da je naselila ove krajeve tokom Ledenog doba. U Aziji je česta na peščanim dinama, na slanom zemljištu i kao na kamenitom tlu, dok se na području Evrope (Mediteran do Atlantika) uglavnom sreće na peščanim plažama pored obala mora i okeana.

Po ekološkoj prilagodljivosti i tipu rasprostranjenju ova biljka je svakako jedinstvena u našoj i evropskoj flori. Ponekad zađe i dublje u kontinentalni deo kao npr. u Bugarskoj, gde se nalazi i najbliža populacija, udaljena svega dvadesetak kilometara od granice sa Srbijom. Biljka je u Srbiji nađena na stenovitom grebenu na kome dominiraju i žbunovi jorgovana, dok patuljasta efedra raste na veoma eksponiranim i golim partijama gde druge biljke teško opstaju. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki koje zbog prošlogodišnje suše nisu ’cvetale’ niti su razvile veoma dekorativne ’bobice’.

Zbog dugotrajne izloženosti sunčevim zracima uobičajeno je da su grane prošarane crvenkastim do narandžastim nijansama, ali su zbog ekstremne suše neke jedinke skoro dehidrirale što je dovelo do žute obojenosti. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove izuzetno retke i ugrožene vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.

Izvor: nhmbeo.rs

_____________________________________________________________________________________________

MUZEJ ŠIBICA – SREMSKI KARLOVCI…

tamoiovde-logo

U Muzeju šibica u Sremskim Karlovcima izložena je kolekcija koju je oformila Jasna Novak (Zagreb, 1. jun 1925 – Beograd, 10. maj 2002.), koju poslednjih 15 godina Jovana Popović Benišek nastavlja da nadograđuje.

Od 2013. godine deo kolekcije stalno je izložen u prvom privatnom Muzeju šibica u Srbiji. Muzejske prostorije nalaze se u okviru adaptirane porodične kuće Jovane Popović Benišek.

Kolekcija danas sadrži preko 25 000 eksponata, koji potiču iz raznih zemalja i kontinenata. Izložene su kutijice različite po formi, veličini, dizajnu pa čak i materijalima – tu su cilindrična, zlatasta italijanska pakovanja ukrašena reprodukcijama slika umetnika svetskog renomea, remek dela japanske strpljivosti izrađena na peliru i svili, francuske šibice sa pikantnim motivima i predstavama.

Na temeljima brižljivo čuvanog materijala i dugotrajne studiozne analize, oblikovan je koncept postavke. Ova bogata kolekcija šibica, uz informacije o istorijatu šibica, kolekcionaru i samoj kolekciji omogućava uvid u promene koje su se desile u istoriji dizajna proteklih 170 godina, ali ona predstavlja i svojevrsnu hroniku društvenih promena.

Ova filumenistička kolekcija poseduje veliki broj nalepnica za kutije šibica.Neke od njih su došle pravo sa fabričke trake i još su u tabacima.

 

Adresa: Mitropolita Stratimirovića 72 Sremski Karlovci

Telefon: +381 (0)21 884 147

E-mail: info@muzejsibica.com

Web: www.muzejsibica.com

Facebook: www.facebook.com/pages/Muzej-%C5%A1ibica/175431802664680?fref=ts

 

Izvor: vojvodinaonline.com


Zahvaljujem na preporuci gospodinu Blagoju Stojanoviću iz Negotina.

Bora*S

_____________________________________________________________________________________________

PEĆINSKI BISERI…

tamoiovde-logo

Speleologija – pećinski biseri

Pećinski biseri su kuglaste forme kalcitnih agregata koje nalazimo u plitkim bazenima u koje sa pećinskih tavanica kaplje voda. Površina im je obično glatka, ali može biti i hrapava. Najčešće su prečnika oko 1 cm, a nađeni su i primerci prečnika većeg od 20 cm. 

Građeni su od koncentričnih slojeva kristala kalcita koji se talože oko početnog jezgra. Jezgro može biti zrno peska, ulomak sige, kosti, ljušture i sl. Biseri mogu sadržati čestice kvarca, gvožđa, aluminijuma, magnezijuma…

Voda kapajući pada na čestice, stalno ih okrećući, tako da pećinski biseri rastu podjednako sa svih strana. Zaobljujući se ujedno se bruse i poliraju tarući se jedni o druge. Oblik pećinskih bisera zavisi pre svega od oblika čestice u jezgru, zatim o jačini kapanja vode koja ih okreće, o zasićenosti otopine kao i nivou vode u bazenu. 

Manji pećinski biseri su zaobljeniji, jer se lakše okreću nego veći, koji su stoga često asimetrični. Pojedinačni biseri obično su slobodni, ali vremenom mogu prirasti na podlogu i mogu se međusobno povezati mineralnim cementom.

Na slici su prikazani pećinski biseri u pećinskom sistemu Karlsbad u Novom Meksiku u SAD.

Izvor: Dnevna doza geografije

______________________________________________________________________________________________

 

HIDROCENTRALA NA ĐETINJI…

tamoiovde-logo

Hidrocentrala na reci Đetinji nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900.godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

A kako je sve počelo? Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?

Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.

Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.

Godine 1891. u Užicu je otvorena, ili, kako zapisi kažu, ustanovljena je Državna tkačka škola. Tada se rodila i ideja o gradnji tkačke fabrike. Na narodnom zboru, 14. novembra 1897. osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Usvojena su pravila Akcionarskog društva, od  Ministarstva narodne privrede, shodno Zakonu o potpomaganju domaće radinosti, dobijene su povlastice, upisano prvo kolo akcija i gradnja Tkačke radionice je mogla da počne.

Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili  da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.

Kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji postavio je kralj Aleksandar Obrenović, 15. maja 1899. godine. Po ondašnjim običajima kamen temeljac za podizanje kuće je polagao kum. Polažući kamen temeljac za elektranu, kralj Aleksandar je postao njen kum. Projekat za izgranju hidroelektrane na Đetinji izradio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore (u to vreme radio je u Železničkoj radionici u Nišu). Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.

Radovi na montaži opreme u elektrani i najvećem delu električne mreže u gradu bili su završeni krajem jula 1900. godine. Elektrana je svečano puštena u rad 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dan rođenja Njegovog Veličanstva. Građani su te večeri uživali “u moru svetlosti u kojoj se grad kupao”.

Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine. opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike.

Radno vreme: 09-17h radnim danom i subotom (potrebna najava)
Lokacija: Gradska plaža
Info telefon: 031 521 360
Staralac: Narodni muzej Užice
www.nmuzice.com
info@nmuzice.com

Izvor:turizamuzica.org.rs

_____________________________________________________________

FOTOPLUS-TAMOiOVDE

_____________________________________________________________________________________________