MI SMO KOLO…

tamoiovde-logo

KOLO JE IGRA U KRUG, LANAC MEĐUSOBNO POVEZANIH IGRAČA.

KOLO JE KRUG KOJI IDE UOKOLO-NAOKOLO.

KOLO JE MAGIJSKA RADNJA, ZATVARANJE KRUGA KAO SREDSTVO ZAŠTITE OD SVEGA ŠTO BI ZAJEDNICI MOGLO NANETI ZLO.

KOLO JE NAJČEŠĆI  I NAJRASPROSTRANJENIJI OBLIK IGRE KOD NAŠEG NARODA.

KOLO JE IME NAŠEG NACIONALNOG ANSAMBLA.


ANSAMBL NARODNIH  IGARA I PESAMA SRBIJE „KOLO“

Ansambl KOLO osnovala je vlada NR Srbije 15. maja 1948. godine. Već sedamdeset godina, KOLO na visokom umetničkom  nivou čuva, neguje i prezentuje našu tradicionalnu umetnost, kroz igru, pesmu, muziku i običaje.

U stvaranju umetničkog repertoara, učestvovali su naši najeminentniji koreografi, kompozitori, kao i mnogobrojni stručni saradnici / etnomuzikolozi, etnolozi, baletski umetnici… / koji su izgradili prepoznatljiv umetnički stil, izražen pre svega u raznolikosti scenskih i muzičkih oblika.

Ansambl KOLO je jedinstven ambasador kulture koji je gostovao na svim kontinentima, u najprestižnijim koncertnim salama, kao što su Metropoliten i Karnegi Hol  u Njujorku, Palata Šajo u Parizu, Rojal Festival Hol u Londonu, Baljšoj Teatar u Moskvi, Opera u Kelnu, Teatar Feniče u Veneciji, Opera u Sidneju, Nacionalni umetnički centar u Pekingu….

Više od šezdeset vrhunskih umetnika, igrača koji su istovremeno i pevači, kao i petnaest muzičara, prezentuju raznovrsnu i bogatu srpsku tradicionalnu umetnost.

Ansambl je stekao izvanrednu reputaciju u zemlji i inostranstvu i  nosilac je prestižnih  domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja za visoki doprinos u kulturi. Direktor  Ansambla KOLO je Vladimir Dekić.

KOLO 70 GODINA

Slavimo sedamdeset godina. Sedamdeset godina u kojima se sve oko nas menjalo. Menjao se način na koji ljudi žive svoje živote, tehnologija je napredovala neverovatnom brzinom, ceo svet se transformisao. Više puta.

Ali tokom svega toga, mi smo očuvali ono što je najvrednije. Očuvali smo naše nasleđe, našu tradiciju, našu kulturu. I ne samo to. Mi je ponovo otkrivamo. To je suština našeg postojanja. Ne da budemo samo muzej naše kulturne baštine u kome će ljudi moći da se podsete istorije. Ne, naša misija i naša vizija su mnogo veće i šire od toga.

Mi smo tu da bismo spojili sve to što se menja i sve to što treba da ostane isto. Mi smo veza između prošlosti i budućnosti. Mi smo tu da budemo i čuvar našeg nasleđa i ledolomac naše kulture.

Zbog svega ovoga smo pred vama ovde. Predstavljamo vam sve što smo postigli, sa namerom da to bude samo prolog svega što ćemo postići.

70 godina postojanja je veliki uspeh. Ali to je tek početak. Mi smo okrenuti onome što dolazi, i idemo mu u susret, uvek svesni da ono što smo očuvali ima smisla samo ako od njega možemo da stvorimo nešto novo, nešto što će komunicirati sa ljudima na nivou koji prevazilazi razlike u godinama, poreklu ili nacionalnoj pripadnosti.

Izvor:centarzakulturubor

_________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TETOVIRANJE…

tamoiovde-logo

Zbog čega se tetoviramo

Tetoviranje je kao epidemija zahvatilo poznate sportiste, glumce, estradne zvezde, a posle toga sledili su ih njihovi fanovi – danas je teško naći tinejdžera koji na sebi nema bar jedan crtež

Saren-ko-Zabavnik-Dejvid-Bekam-245x300Telo mumije stare 5000 godina, takozvanog Ledenog Čoveka – Ocija otkrivenog u italijanskim Alpima 1991, bilo je prekriveno sa preko 50 tetovaža. Početkom ove godine, 1300 godina stara mumija iz Sudana poslata je na skener. Na gornjem delu unutrašnje strane bedra skener je otkrio tetovažu anđela.

Lista sličnih kurioziteta se samo nastavlja. Zapravo, procenjuje se da je u vreme Kolumbovih otkrića više od hiljadu autohtonih društvenih zajednica širom sveta praktikovalo tetoviranje.

Reč tetovaža, odnosono tattoo na engleskom jeziku, potiče od polinezijske reči tatau koja označava trajne oznake na ljudskoj koži nanete ponekad tokom rituala skarifikacije (urezivanje veštačkih ožiljka na koži) a mnogo češće tokom procesa ubrizgavanja mastila u potkožni deo tela.

U današnjem svetu, tetoviranje je poslednjih decenija steklo veliku popularnost. Razlozi su brojni – od jednostavne želje da se telo ukrasi do iskazivanja večne i duboke ljubavi.

Ono što je manje poznato jeste činjenica da se u mnogim plemenskim zajednicama savremenog sveta tetoviranje obavlja u magijske svrhe.

Tatoo-Trece-oko-300x169

Tetovaža može biti izazovna, ali problem nastaje kad “crtež” dosadi…

Dr Lars Krutak je antropolog koga fasciniraju tetovaže. Toliko, da je poslednjih deset godina proveo putujući svetom i istražujući kako ljudi koriste tetovaže, skarifikaciju i telesne modifikacije da bi kanalisali natprirodnu moć u sopstveno telo.

Svoja otkrića objavio je u knjizi Duhovna koža: magijske tetovaže i sakrifikacija. Krutakova zapažanja prate čudesne fotografije pripadnika animističkih i šamanističkih društava Azije, Afrike, Amerike i Melanezije.

Prvi deo knjige opisuje drevnu veštinu tajlandske tetovaže sak jant svetih monaha koji svoje moći i energiju povlače od samog Bude. Protkano brojnim fotografijama dramatično tetoviranih tela, ovo poglavlje nudi entuzijastima savršen primer ezoterijskog sveta sak jant simbola i njihovog značenja.

Takođe detaljno obrađuje i praksu tetoviranja svernoameričkih i južnoameričkih Indijanaca. Od prerijskih ratnika do amazonskih šamana, tetovaže se nose na telu kao začarani simboli zaštite i sveprožimajuće duhovne moći.

Deo o talismanskoj tetovaži se završava detaljnim opisom pojedinaca koji su stvarali magijske tetovaže i njihovim tehnikama.

Svi domorodački narodi koji su hiljadama godina unazad svoja tela ukrašavali tetovažama praktikovali su šamanizam. Šamanizam se smatra najstarijom duhovnom religijom ljudskih bića. Smrt je prva učiteljica, granica iza koje se završava život i počinje čudo.

Šamanistička religija prožeta je misterijom i magijom, ali je takođe nastala kao deo čovekove potrebe da racionalizuje činjenicu da mora da ubije kako bi opstao: biljku, životinju pa i drugo ljudsko biće koje ugrožava teritoriju i smanjuje mogućnost nabavke hrane. Duše tih ubijenih neprijatelja su imale magijske moći.

Šamanizam je animizam: verovanje da je sveukupni život – ljudski, životinjski ili biljni – prožet duhovnom životnom silom. Žrtveni obredi, posebno žrtve u krvi, bile su poput finansijskih transakcija koje su zadovoljavale duhove. Duhovi su na taj način bili „plaćeni“ zbog svojih usluga čoveku. Krvne žrtve su ponekad prinošene i kao način da se neutrališe kršenje moralnih kodeksa kojih se većina domorodačkih naroda striktno pridržavala.

Na primer, izuzetno tetovirani Iban sa Bornea će poštovati adat – prihvaćeni kodeks ponašanja, komunikacije i života koji upravlja čitavim društvenim bićem njegovog naroda. Adat je čuvar ljudskog i duhovnog života u kome su svi delovi univerzuma zdravi, u miru i izbalansirani.

Kršenje adata dovodi do poremećaja tog kosmičkog blaženstva, pa je potrebno da se pomoću određenih postupaka i rituala ponovo uspostavi balans i da se umiri bes pojedinaca, zajednice i bogova. Po tradiciji, takvi rituali obuhvataju žrtvovanje kokoške, svinje, a u posebnim slučajevima čak drugog ljudskog bića – posebno kada dođe trenutak da se podigne nova duga kuća (u kojoj žive svi pripadnici zajednice).

Cna-ruza-Trece-oko-300x165

Diskretno i – umereno…

Osim uloge čuvara plemenske religije, neki šamani su aktivno praktikovali tradiciju tetoviranja na sebi.

Kod Paivana na Tajvanu, Čukčija iz Sibira i Jupigeta sa ostrva Sent Lorens na Aljasci, žene su umetnice tetovaže i šamani koji kanališu natprirodne moći kako bi izlečile pacijente od „gubitka duše“ – stanja koje se pripisuje duhovima što donose bolest, bilo da su oni ljudskog ili životinjskog porekla.

Pravilan tretman obolelog ponekad podrazumeva da se na tačno određenim delovima njegovg tela ucrtaju lekovite tetovaže ili stave „tetovirane trake“ kako bi se identitet obolelog sakrio od zlonamernih entiteta.

Majstori tetovaža naroda Kajan sa Bornea, a to su uvek žene, tetoviraju simbol koji se zove lukut ili drevna perla na zglobove ljudi kako bi se sperčio gubitak duše. Kada je čovek bolestan to znači da je njegova duša pobegla iz tela, a ozdravljenje znači povratak duše.

Da bi se sprečio odlazak duše, čovek će je „zavezati“ oko zgloba pomoću uzice u koju je utkan lukut ispunjen magijom. Naravno, uzica se može pokidati a perla ispasti, pa će je Kajan zameniti tetovažom perle koja će imati iste moći kao i original i braniće ga od bolesti i zlih duhova.

Mentavai sa Siberitskog ostrva takođe nose komlikovane tetovaže perli na spoljašnjem delu šaka. Ne samo da te tetovaže vezuju dušu za vlasnika, već mu pomažu da daleko spretnije i uspešnije koristi svoje ruke u raznim manuelnim poslovima koji zahtevaju preciznost.

Pripadnici naroda Mentavai važe za najtetoviranije ljude savremenog sveta. Oni kažu da njihova prelepo ukrašena tela veoma uspešno drže njihove duše blizu, jer duše vole lepe stvari poput perli, cveća, naoštrenih zuba, obojenih lica, a iznad svega vole tetovaže!
R. Savić

Izvor: treceoko.rs

__________________________________________________________________________________

ZLATAR – PLANINA MITSKE PTICE…

tamoiovde-logo

Za one koji žele da pobegnu od grada i da se istinski odmore, Zlatar je pravi izbor! Sa velikim brojem sunčanih dana u godini, novom žičarom, prijatnom klimom, čarobnim Uvcem i ljubaznim domaćinima ova planina je pravi raj za ljubitelje prirode u bilo koje doba godine!
78945_uvac-kanjon-molitva--d.bosnic_af

Mesta za provod i izlaske ne postoje, te je Zlatar sušta suprotnost svom komšiji Zlatiboru!

81426_zlatar--d.bosnic_afUšuškane u borovini vikendice u planinskom stilu stidljivo čekaju na svoje posetioce, želje mira i tišine.

Najviši vrh Zlatara je Golo brdo (1627 metara) sa kog se pruža pogled na tamno zelene četinarske šume iz kojih ponegde izviru krovovi zaseoka, jedro zelene livade i zemljane puteve koji se negde u daljini gube vodeći ka manastiru Mileševa.

86701_manastir-mileseva--pedja86_afOvaj manastir je srednjovekovna zadužbina kralja Vladislava Nemanjića, sazidan u XIII veku. Njegove freske ubrajaju se među najbolja evropska ostvarenja, dok je među njima najpoznatija Beli Anđeo.

Zimi kada pahulje prekriju guste četinarske šume i obronke, na Zlataru nastaje prava magija, koja uveseljava sve posetioce ove planine od najmlađeg od najstarijeg doba! Dovoljan broj dana sa snegom, blage padine i nova žičara idealne su za skijaše koji ne traže zahtevne staze.

68103_some-rights-reserved-by-nicholast_afU zimskom periodu gostima su na raspolaganju tri ski staze; ski staza kod hotela Panorama sa ski liftom dužine 420 metara, staza Briježđa od 1000m sa žičarom četvorosedešnicom i dečija staza kod hotela Centar, uz mogućnost iznajmljivanja ski opreme i časova skijanja za najmlađe.

Mešavina planinske i mediteranske klime, velika količina ozona, smola koja se luči iz četinarskih šuma, razređen vazduh, kao savršeno sklopljen mozaik doprinose smanjenu visokog krvnog pritiska, oporavku krvnih sudova kao i opštem poboljšanju stanja organizma, te je na predlog svetske kardiološke organizacije i Medicinskog fakulteta iz Beograda, ova planina je idealno mesto za lečenje kardiovaskularnih bolesnika.

88009_UvacPanorama002CW-1317804887_srbija_afU tu svrhu, na divnom uzvišenju oivčenom gustom šumom podignut je Rehabilitacioni centar Zlatar.

Biser Zlatara svakako je i Uvačko jezero koje se lenjo svesno svoje veličine ugnezdilo između obronaka okolnih planina. Ovde možete platiti vožnju katamaranom i upoznati se sa ovim ekološkim biserom Srbije!

Jezero prate proplanci sa niskim rastinjem koje postepeno postaje sve gušće i pretvara se u šumu, dok je sama obala nepristupačna.

Najlepši deo Uvca a ujedno i najslikaniji, je onaj gde jezero počinje da se sužava i krivuda, usecajući se u kopno kao dugačka zmija!

79214_beloglavi-sup_hlProstorom neprikosnoveno gospodari beloglavi sup, čija se brojnost sa svega nekoliko jedinki povećala na par stotina!

Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica.

Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu, živi oko 50 godina a raspon krila joj je oko tri metara!

Zbog svoje lepote, moćnog izgleda, ali i načina života nosi epitet „mitske ptice.“

105810_IMG0688-1317306498_afUvac krije još jedan dragulj Ušačku pećinu kojoj se može pristupiti samo iz vode. Pećina je kanalima spojena sa Ledenom pećinom koje zajedno čine jedan od najvećih pećinskih sistema Srbije.

Obiđite i zaseok Štitkovo sa autentičnim kućama sagrađenim još u XIX veku koje su još uvek naseljene. Tu je i mala crkvica nastala na temeljima manastira iz XVII veka, a zbog istorijske vrednosti kuće i crkva nalaze se pod zaštitom države.

82124_zlatar-radijevici--d.bosnic_afPosetite manastirski konak sa crkvom brvnarom u Vodenim poljanama, popijte vodu sa nekog od mnogobrojnih izvora, probajte nadeleko poznati zlatarski sir, pitu od heljde i pršutu!

Zlatar ima mnogo toga da ponudi turistima a njegova čar je u tome što je ovo još uvek prostor gde priroda nadmoćno dominira nad pukim profitom.

J. Мirković

Izvor: superodmor.rs


SRPSKO NARODNO VEROVANJE O PŠENICI…

tamoiovde-logo
Početak setve oduvek je bio praznik u našem narodu. Jedan od najvažnijih događaja. Običaj je, recimo, u Bosni da „težak-baša“ zakazuje početak setve. Tu čast ima najbolji domaćin u selu. Sve vere biraju jednog „težak-bašu“. I – setva može da počne.

ccd8446da0236cddce1b46e8f07f6309_L

foto: Zoran Petrović

Prvo se okadi seme. Onda se stavi u neku lepu torbu, a za nju zaveže komad olova – „da pšenica bude ko olovo teška“. Stavi se i pokoji novčić – „da pšenica dobru cenu ima“. Onda si zasednu za ručak. Greota je gladan raditi oko hrane.

A kad pšenica počne da se seje, ne sme se toga dana ništa iz kuće ni davati ni prodavati „jer neće biti berićeta“. A teško onom ko gazi po mrvama koje padnu sa sofre. Jer onda pšenica neće da rodi.

Žetva je važna koliko i setva. Kad se pšenica vrši, ne sme se hleb pržiti kraj vatre „jer će biti gada u pšenici“. Kad je vršidba gotova, običaj je u niškom kraju da se uz stožer zakolje dobar petao. Krv pevčeva pusti se na pšenicu. Petla poslenici u slast pojedu, a on okrvavljena pšenica ostavi za sledeću setvu.

Pšenica, jasno, ima neke čudotvorne moći. Tako će čovek koji kani da gradi kuću uraditi sve ovim redom. Odabere plac. E, sada svakog muči da li je to i srećno mesto kao što je lepo. A to može lako da se sazna. Uveče se uzme nekoliko zrna pšenice belice i čaša vina, pa na tom mestu sve ostavi. Čim zora zarudi, žuri domaćin tamo. „Pa ako se ujutro sve nađe netaknuto, mesto je srećno, može se zidati“. I bolje siguracije nema.

Devojka pita pšenicu kad će se udati. Ovako: na Ivanjdan uzme lonac zemlje i poseje nekoliko zrna. Baš na Petrovdan ode ona pogleda, pa ako se klice ukrug zavijaju sve je jasno. Dragi će je prstenovati. A ako ne… Onda valja gatati dalje.

Može ovako. O Đurđevdanu se uzme svilen konac i ode u polje. Jedan struk pšenice se za sreću nameni, a drugi za nesreću i onda se končićem zavežu. Sutradan, koji bude više izrastao… dalje znate i sami.

Ni tada nije kraj. Baš na sv. Andriju zaveže devojka u krpicu tri zrna pšenice i to stavi pod jastuk. Onda govori basmu sve dok ne zaspi, i – obično u snu vidi suđenika.

U Orebćima se pšenicom dočekuje mlada. Pšenicom i kukuruzom. Svi to bacaju na nju, pevaju i iz sveg glasa viču: „Evo nama neviste. Pospimo je ‘šenicom, da nam bude plodna“ i, da ne bude zabune, ako je pospu samo pšenicom, sve će ženskadiju da izrodi. Samo kukuruzom – sve muškarci. Zato se, lepo, oboje pomeša. I blago posle roditeljima.

Možda niste znali, ali ako se u puštu stave tri zrna pšenice i malo uskršnje sveće, onda se iz nje može i veštica ubiti. Ili kad kakav nečist demon noću navali na nekog čoveka, ako ovaj zna, lako se može spasiti. Samo u pšenicu da se skloni „i demon mu neće moći ni da priđe“.

Kad nekog obrlati veliki kašalj, srdobolja ili male boginje, boljeg leka od „teja od pšenice“ znajte, sigurno nema. Padavica je teško izlečiva, ali – pšenica samlevena u gluvo doba noći, zamešana sa vodom u kojoj su uhvaćeni sunce i mesec kada se jedu i ispečena na suncu“ – lek je. I kad ujede besan pas pšenica spasava. Samo mora biti samlevena u vodenici koja melje nalevo. A ni jedna zaraza, ni čoveku ni detetu, ništa neće moći ako stalno nosi tri zrna pšenice, malo soli, „zmajotresinu“ i zrno kukuruza.

I kraste mogu lako da se spreče. Uzme se pšenica iz voljka crnog petla i crne kokoške „bez belege“ pa se ušije u tkanicu.

A ako će neko u rat, mora za vreme liturgije ispod jevanđelja sakriti zrno, a da ga niko ne vidi. Onda ga ušije na sigurno mesto. I – džaba će mnoge puške opaliti. Ni nož na tog junaka jednostavno neće. Pa i veštice i vukodlaci zaobilaziće ga izdaleka.

„Pšenica je od svih semena za najveće poštovanje“. To zna svaki razborit čovek.
Kad jednom nastupi smak sveta, svako će to nepogrešivo moći da zaključi jer – „ne zemlji će nestati pšenice“. I tu nema nikakve sumnje.

Zato, kad kakav grad zapreti, stare žene u leskovačkom kraju počnu odmah basmarske pesme. I sve kažu o pšeničnim mukama. Teško joj je pod crnom zemljom. Posle joj crvi navale na korenje. Ptica na klasje. Srp je seče. Vodenica muči između dva teška kamena. U peći je peku, zubima žvaću. „I Bog kad čuje za pšenične muke sažali se i neće da pusti grad“. Mladež možda ine veruje, ali stari znaju da je oduvek tako bilo.

Neki o pšenici znaju više, neki manje. Ali ništa ne znate ako ne ostavljate pri svršetku setve, od poslednjeg klasja – „Božju bradu“. I sve se fino poveže crvenim koncem. Pa okiti najlepšim cvećem. Pa pod strehu ostavi. Iduće setve od nje se poseje nešto zrnevlja.
I odmah možete biti sigurni da smak sveta nije blizu.

Izvor: srbijuvolimo.rs


Foto Plus TAMOiOVDE


Priredio:Bora*S

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

tamoiovde-logo

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Poreklo praznika

220px-Orthodox_Bulgarian_icon_of_St._George_fighting_the_dragon

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

Đurđevdanski uranak

220px-Ražanj

Jagnje na ražnju

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE – FotoPlus

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

 

 

 

 

________________________________________________________________________________________

NE PO ZEMLJI VEĆ PO OBLACIMA…

tamoiovde-logo

Neverovatna planina Rainier: Ne baca senku po zemlji već po oblacima!

 Svi objekti, bili mali ili veliki, bacaju senku, a isto je i sa planinama. Ipak, jedan poseban planinski vrh ispoljava vrlo neobično ponašanje – ne baca senku po zemlji već po – oblacima.

planina-rainierPlanina Rainier je masivna vulkanska planina čiji se vrh nalazi 87 kilometara jugoistočno od Sijetla, u američkoj državi Vašington, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Vrh ove planine dostiže čak 4.392 metra.

U blizini nema nijedne druge planine ni približno te visine, tako da se planina Rainier ističe kao usamljeni džin.

Tokom vedrih dana vrh planine dominira horizontom jugoistoka zemlje i može se videti čak i iz Portlanda, Oregona, Viktorije i Britanske Kolumbije.

Planina-Rainier4Ali, prava „magija“ se dešava tokom oblačnih dana.

Tokom jutra, kada su oblaci odgovarajući za ovaj fenomen, izlazeće sunce hvata vrh planine „sa donje strane“ i baca zadivljujuću senku sa donje strane oblaka.

Ovaj fenomen se dešava jedino tokom jeseni i zime kada sunce izlazi tako da planina Rainier blokira njegove prve zrake.

Izvor:srbijapress.org/amusingplanet.com

__________________________________________________________________________________

DUGINE BOJE PRIRODE…

tamoiovde-logoUmetnička snaga duginih boja prirode

Za najkoloritnije drvo na svetu se na prvi pogled može pomisliti da je delo maštovitog apstraktnog slikara koje ostavlja posmatrača bez daha.

1395Neverovatan spektar boja na umetničkom stablu eukaliptusa, iznova dokazuje magijsku moć prirode.

Za razliku od umetnika koji u jednom trenutku svoje delo završi i izloži u nekoj galeriji, priroda svoju šarenu fantaziju neguje i menja u zavisnosti od godišnjeg doba, a nas ostavlja da se iznova divimo njenoj neverovatnoj umetničkoj kreaciji.

Drvo koje svakako očarava svojom lepotom je “Eucalyptus deglupta” poznatije kao “eukaliptus boje duge” (Rainbow Eucalyptus), koje raste na teritoriji Filipina, Papua i Nove Gvineje.

Predivne boje nastaju kada jednom godišnje u različitim vremenskim intervalima sa ovog drveta otpadnu delovi spoljašnje kore, pa se na tim mestima na unutrašnjoj kori pojavljuju prvo svetlo zelene nijanse koje vremenom tamne i pod uticajem vremenskih prilika prerastaju u pravi spektar od narandžastih, plavih, ljubičastih do crvenih i bordo tonova.

Ono što posebno ističe lepotu ovog eukaliptusa je to što njegova krošnja počinje da se grana tek na 15 metara visine, usled čega se još više ističe lepota šarenolikog stabla koje može da dostigne visinu i do 75 metara i širinu prečnika 2.5 metara.

3Tajna različitih boja je u postepenom ljuštenju kore koje dovodi do toga da se nijanse i raspored reljefa razlikuje ne samo kod svakog stabla, već i na istom stablu u različitim vremenskim intervalima.

Ovo čarobno drvo koje sa pravom nosi i naziv „najkoloritnije na svetu“ se najčešće koristi kao ukrasna biljka, ali je svoju primenu našlo i u izradi ukrasnog papira.
Autor: Tea

Izvor:medias.rs

_____________________________________________________________________________

Talasi duginih boja

Nemojte se prevariti, ono što vidite pred očima nisu slike, več su zapravo fotografije!

1Ove predivne fotografije snimio je fotograf David Orias iz Kalifornije. Njegova serija, pod naslovom Talasi, ostavlja nas bez daha.

51Umetnik koristi duge ekspozicije i telefoto objektiv za snimanje širokog spektra pokreta koji spajaju lepo u ovim mirnim scenama.

Zahvaljujući zori ili sumraku, sunčevoj svetlosti, kao i Kalifornijskoj atmosferi, on beleži impresivnu paletu boja.

Fotografije nisu naknadno obrađivane, već su čisti proizvod svetlosnih uslova svakog od tih trenutaka.

Priroda daje uvek ljudima neke lepe i misteriozne teritorije, koje koliko god se trudili ne mogu dovoljno da ih istraže.

Jednostavno, to je priroda u svoj svojoj lepoti!

Izvor: zanimacija.com

________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S 

ČUVARKA „BELE“ VLAŠKE MAGIJE…

tamoiovde-logo1
U pitomom homoljskom selu Neresnica, u skromnom domaćinstvu koje odiše toplinom, sa suprugom i 17-godišnjim sinom živi Slobodanka Makuljević (61).

slobodanka-makuljevicOna je poslednji „beli mag“ na ovim prostorima, čuvar homoljske tradicije, kulturnog nasleđa i paganskog folklora, poznatog kao „vlaška magija“.

Od ovog „zanata“, tvrdi, ne postoji ništa jače, čak ni čuveni „vudu“; jer, dobro je, kaže, uvek jače od svakog zla, dobro uvek mora da pobedi!

A Slobodanka radi upravo to: „skida zle čini“ kroz bajalice, koristeći znanje koje je nasledila od majke koja je pomagala ljudima da vrate zdravlje, ljubav, spokoj…

Monasi joj spasili život

Kao dete, doživela je kliničku smrt. Spasili su je monasi iz obližnjeg manastira, zahvaljujući baki koja ju je na rukama odnela, moleći za pomoć.
Po struci je daktilograf; sedamdesetih godina radila je u Beogradu, u jednom ministarstvu. Onda je doživela tešku saobraćajnu nesreću i to shvatila kao poruku da bi trebalo da se vrati u Homolje Na istoku Srbije,, da nastavi „zanat“ koji joj je „od Boga dat“ i „Božjom rukom vođen“.

Da bi čovek mogao da pomogne drugima, mora da bude dobar, da bude verujući, da poštuje svece, pripoveda Slobodanka. – Svako od nas ima svog „anđela čuvara“ koji mu sedi na ramenu. Postoji i onaj drugi, čije se ime ne izgovara, a koji donosi sve suprotno od dobrog. Kad nas ophrvaju problemi, kad nas zle sile „uzmu pod svoje“, trebalo bi da se pomolimo i da pozovemo u pomoć sve svece i našeg anđela čuvara da bismo se vratili na pravi put. Ja to radim za svakog ko od mene potraži pomoć.

Misterija „crne magije“

Vlaški kraj od vajkada je poznat po magijskim ritualima i drevnim i „onim novijim“.

Blizu pećine Duboka do koje se stiže kozjom stazom, nalazi se čitav „arsenal dokaza“ o onima koji su pokušali da naude drugima. Omanji krstovi napravljeni od drveta, na njima lutke polomljenih ruku ili nogu, oko očiju i usana obeleženih crvenom bojom, raspukle tikve uvezane crvenim koncima, katanci…

Zastrašujući prizori za običnog turistu, koji je prvi put kročio na tlo Homolja. Za meštane, to je uobičajena slika manifestacije dejstva „crne magije“.
Slobodanka objašnjava da ljudi koji žele da naude drugima odlaze kod „crnih magova“. U Homolju, upozorava, preostala je samo jedna baka koja priziva „sile zla“: „zaključava“ muškarce da postanu impotentni, „rastura“ ljubavi i brakove, priziva bolesti i nesreće…
Ne borim se protiv nje, borim se protiv onoga što je napravljeno. Svaki čovek ima pravo na sreću, na zdravlje, na ljubav, na porodicu, decu… Ja nikoga ne varam, nikome ne nanosim zlo. I ovo što radim, ne naplaćujem!

Ko god vam za ovu vrstu pomoći zatraži određenu količinu novca, znajte da je prevarant, otkriva poslednja čuvarka „bele magije“.

Ritual skidanja „crne magije“

vmSlobodanka pristaje da pred novinarskom ekipom koja je, zahvaljujući agenciji „Pozitiv“ i programu „Mistika vlaške magije“ došla do nje, izvede ritual „skidanja čini“ za gospodina koji je oslepeo i kome je porodica pred raspadom.

Najpre odnekuda iznosi posrebrenu tacnu, na kojoj se nalaze teglica sa vodom („sa tri izvora, obavezno“), nož, so, tamjan, maslačak, ljuta paprika, beli luk, bosiljak i med. Tu je i bela majica „klijenta“, koju izvrće kao šator nad tacnom na kojoj su poređana „pomagala“ za „skidanje čini“.

vm-ritual2 Mi smo slika prirode.

Pogledajte; ovu našu planetu čini 70 odsto vode, 30 odsto tla. Ljudski organizam je isti: 70 odsto voda, 30 odsto mišići i kosti. Voda je najveći provodnik energije, zato smo skloni da „upijamo“ i sve dobro i sve loše što nam drugi ljudi šalju, stručno objašnjava Slobodanka i ističe: – Ovaj ritual radim kraj vatre. A šta je jače, voda ili vatra? Voda, naravno! Ona gasi vatru, zato je neophodno da tokom „skidanja čini“ vatra i voda budu jedno uz drugo.

Dok secka beli luk, ljutu papriku, tajman (sve po deset puta), i u teglicu sa vodom dodaje pomalo soli, meda, maslačka i bosiljka, poslednji „beli mag“ Homolja izgovara molitve na vlaškom…

„Tretman“ traje duže od pola sata. Pominje svece, reku Jordan, Bogorodicu, Isusa Hrista… Moli da „ako je zlo došlo od Boga, ode u crnu goru, tamo gde nema ni drveta ni čoveka ni životinje, tamo gde niko ne živi“. Ako je „zlo došlo od čoveka“, Slobodanka ga svojim bajalicama šalje da ode „niz svilen konac, a ako su vrata zaključana da razbije bravu i vrati se tamo odakle je pristiglo“.

Zagrlite procvetalu jabuku

Pitamo je ume li čovek da se zaštiti od „crne magije“?
Kletve su najgora stvar, mada mi toga često nismo svesni. Nikada ne kunite nikoga, ta energija se kao bumerang vraća! Šaljite samo pozitivne i lepe misli, molite se Bogu za zdravlje vaših prijatelja i vaših neprijatelja. Tako ćete oplemeniti njihovu dušu, pa i ako vam žele zlo, dobra energija će ih sprečiti u toj nečasnoj raboti, tvrdi Slobodanka.

Zaštitu od „zlih sila“ svako od nas, otkriva poslednji vlaški „beli mag“, može da potraži u prirodi.
Izađite u baštu, hodajte bosi po travi, zagrlite drvo. Procvetalo drvo jabuke ima veliku moć da „skloni“ loše raspoloženje, mračne misli, tugu…Volite i čuvajte i prirodu i ljude, jer je to Božji dar!

Napisala Snežana Moldovan/Foto: Ivan Derikonjić
Izvor: Kuća dobrih vesti /april 2014/


VUK – TOTEMSKA ŽIVOTINJA SRBA…

tamoiovde-logoVuk je bio totemska životinja starih Slovena. U srpskom folkloru vuk zauzima veoma važnu ulogu, a isto je i sa mitologijom. Magijska praksa Srba takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbog čega je važno da ispitamo kakva je uloga ove životinje u staroslovenskom – srpskom verovanju.

pointedly-white-wolf
Mitologija
Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog (Dajbog), bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već i rasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave.

Šta zapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi na geogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjem Severu, u legendarnoj Hiperboreji.

Veoma je čudno da beli vuk u mitologiji Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnost samog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome borave mrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika, dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu.

Bele životinje u evropskom folkoru inače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo što životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovog vuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut ima svoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca.

Kao što znamo, vuk je životinja koja se u shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskim rodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je na nivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svim fazama, sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinja imati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođe karatkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno sa fazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći.

Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru.
Još jedno božanstvo vezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz – Bog Meseca i jutarnjeg Sunca. Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovog izlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kao životinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe, ovo je i doba u kome se pojedini ljudi – vukodlaci pretvaraju u svog životinjskog pretka).

Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva do Krima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom». Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego što izađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičan vukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik.

Jer šta je «vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kao vukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranije verovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom». Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskoj mitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je ime Managarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo pomračenje.

Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemni svet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana i Dažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u koga više nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost i odnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca na lomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk. Vanova sestra Poljelja saznaje da može spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo steći svoje ljudsko obličje.

Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave na lomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara u čoveka spašavaljući sestru od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kao takav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod. O kultu vuka kod Srba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemo osvrtom na netradicionalan sistem slovenskog paganizma, takozvani slovenski vedizam Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu.

Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominje vuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu bogova – Navu. Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utiču na zbivanja u svetu bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje sunca – Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi.

Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj. božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopagana slovenizovano, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođe vuk – Volh Zmajevič , odnosno srpski – Zmaj Ognjeni Vuk. Aleksandar Asov spominje venetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovog sina, tj. poštovalo je bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji je njihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog  Veles.

Kult vuka kod starih Srba
72309_WHITE WOLFVuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi odavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinjski oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima.

Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila.

Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kandže i dlake a ova poslednja amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.
Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosi ime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao što su Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević, Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk» odnosno bugarski «vьlk”. Neka od njih su: Vьlk, Vьlkan, Vьlkovci, Vьlkoviя, Vьlčigradь, Vьlčovci, Vьlčinя itd.

Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si i dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik Svetog Save takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje koje bi omogućile zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku.

Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće, najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući.

U Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana.Vuk se ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjati ni noću, dakle , u periodu njegove vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.

Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog koji mu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od kuge štitio ritualom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».

Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da se njihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje u slovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa vampirima. Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstom magijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojoj duša čoveka napušta njegovo telo i ulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji se noću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana iz svih krajeva sveta.

Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junake koji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima – alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače. Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove – zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje.

Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove vlъkolakъ, kod Rusa volkodlak, kod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak, a Srba i Hrvata vukodlak. Ova imenica se sastoji od dve reči vuk i dlaka označavajući tako čoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimolofgija postoji i u nordijskoj reči ulfsark, gde imenica ulf označava vuka a sark kožu ili košulju.

Ove imenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika – čoveka koji je svojom voljom za života ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom, što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sa svojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudi koji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski zduhači ili aloviti ljudi koje smo već spomenuli kao i nordijski berserci, ljudi koji se delimično pretvaraju u medvede.

Vukodlak je u srpskom folkloru poveznan sa kultom predaka, odnosno verovanjem da će se njihov mrtvi srodnik posle smrti pretvoriti u krvožedno vukoliko stvorenje. Ovakvo biće nazive se i vampir a njegova osnovna karakteristika je neutoljiva žeđ za krvlju.

Zašto su Srbi verovali da će mrtvac preuzeti baš oblik vuka a ne neke druge životinje? Zato što je srpsko vrhovno božanstvo nekada davno bilo Dažbog, bog sunca i sveta mrtvih čiji je životinjski oblik bio upravo vuk. Sasvim je logično onda da će Dažbog koji vlada mrtvima pod svoju vlast uzeti čoveka koji je pripadao njegovom, vučjem rodu tj. da će srpski životinjski predak uzeti pod svoje svog preminulog potomka. Važno je i napomenuti da vampir još nije sasvim zašao u svet mrtvih budući da je on na određeni način još uvek živ i da ima svoju telesnu manifestaciju. Upravo ta telesna manifestacija ima odlike oba sveta; ljudskog – jer vukodlak je još uvek polučovek, i podzemnog, jer je čovek poprimio odlike jedne htonične životinje.

Vukodlak je, dakle, onaj koji boravi na granici između dva sveta. Srbi veruju da će čovek postati vukodlak ako preko njegovog groba preleti neka ptica ili preko groba pretrči neko živinče. Posle 40 dana čovek se “povampiri” i počinje da davi ljude po kućama pijući im krv. Od te krvi se vampir ili vukodlak toliko naduje i pocrveni da se čak kaže “crven kao vampir”. Osim toga, vampir odlazi i svojoj, sada već bivšoj ženi i vodi ljubav sa njom iz čega se po verovanju, rađa dete bez kostiju. Da bi se otkrilo ko je od netom sahranjenih mrtvaca postao vukodlak seljaci dovode ždrebe bez belega i vode ga og groba do groba. Kada se ždrebe zaustavi kod groba vukodlaka seljaci uzmu glogov kolac i izbodu leš.

Ovde ponovo vidimo neka opšta mesta iz slovenske mitologije i folklora. Ždrebe se odvajkada koristilo za gatanje i predskazivanje jer se u staroj Evropi verovalo da konji, posebno oni beli ili u bilo kavom smislu čisti (bez belega) predstavljaju vezu između ljudskog sveta i sveta duhova.

Glog je biljka za koju se odvajkada smatralo da ima zaštitničke moći, a u cilju zaštite koristili su se takođe beli luk, breza i oskoruša. Osim vučjih karakteristika vampir je predstavljen i kao čovek koji na leđima nosi svoj pokrov a osim oko groblja i kuće svojih srodnika koje je pohodio, vapmir se pojavljivao i oko vodenica, ambara i sličnih “senovotih” mesta. Vukodlak može postati i nekršteno dete koje je sahranjeno u majčinoj utrobi. Ono posle sedam godina poraste kao vuk, međutim, ono postoje kudikamo okrutnije i krvožednije.

Kult vuka kod današnjih Srba
Howling_White_WolfSimboliku vuka u tradicionalnoj kulturi svih slovenskih naroda, uveliko određuju njegova ambivalentnost i „graničnost“. Kao karakteristične semantičke opozicije u vezi sa vukom u simboličkom pogledu na svet koji motiviše srpska narodna verovanja, obrede i običaje (a što ga oni i odražavaju), obično se navode svoje – tuđe, blisko – daleko, pitomo ili domaće – divlje, socijalno ili ljudsko – demonsko, pri čemu se simbolika vuka često opisuje u terminima drugog člana opozicije.

Fundamentalnije obeležje, međutim, koje stoji iza većine tradicionalnih simboličkih predstava o vuku, naročito južnoslovenskih, čine njegova posrednička (medijatorska) funkcija i status granične životinje u simbolici sveta. Ovde će biti reč o vučjim ustima (i njihovim sastavnim delovima – čeljusti, zubima, „zevu“, ždrelu, a i o grkljanu) kao nosiocu velikog dela posredničkih značenja i funkcija vuka u simboličkom modelu sveta što se odražava u srpskim narodnim običajima i verovanjima koja se odnose na vuka.

Videće se da narodne predstave o vučjim ustima dalje upućuju na nekoliko drugih domena i kodova tradicionalne kulture, te na elemente čija se značenja i funkcije kodiraju na sličan način. Homologije koje se stvaraju između tih kodova motivisane su opštim shvatanjima o kretanjima kroz telesne otvore kao lokuse – i operatore – za transformisanje simboličkih kvaliteta. Pri razmatranju simbolike vučjih usta govoriće se o semantičkim dimenzijama ili kontinuumima radije nego opozicijama, radi boljeg razumevanja dinamičnog aspekta u medijalnoj poziciji vučjih usta.

Već po najtipičnijim glagolskim predikatima vuka (u narodnom pričanju o vuku, u usmenoj književnosti, u narodnim motivacijama obreda koji se izvode protiv dejstvovanja vuka itd.) vidi se da se glavna konkretna destruktivna delatnost vuka dešava putem njegovih usta i njihovih sastavnih delova: vuk kolje, davi (zubima), ujede, pojede, izjede, ždere, i zeva/zine (da bi ujeo).

Ovaj zadnji predikat ima posebno značenje u simbolici vuka; na njega ćemo se više puta vratiti. Koljući i jedući stoku (najviše ovce), vuk stoku povlači iz kulturne sfere i uništava njenu korist za čoveka. Preko vučjih usta, stoka se kreće i pomiče po semantičkim kontinuumima kulturno ili kontrolisano – prirodno ili nekontrolisano, pitomo ili domaće – divlje, svoje – tuđe, blisko – daleko prema prirodnome i nekontrolisanome, divljemu, tuđemu, dalekome; i „što vuk sobom ulovi i u čeljusti uhvati, a hajduk u kuću unese, to se ne povrće“.

Prema tome, obredno-simboličko delovanje na vuka da bi se sprečilo takvo dejstvovanje, prvenstveno i poglavito se dešava preko njegovih usta kao objekta, koji onda metonimijski predstavlja celog vuka.

Celi niz okazionalnih (kad se stoka izgubi, kad vuk napada na stoku) i kalendarskih (uglavnom u vezi sa „vučjim svecima“ i graničnim periodima kao što su početak zimske sezone, Božić – nekršteni dani, „Međudnevica“ i dr.) običaja, obreda, zabrana i magijsko-simboličkih postupaka ima za cilj da se spreči delovanje vučjih usta tako da se ona zatvore (ili ostave zatvorena), zavežu, zakamene i slično. Zbog ograničenog opsega teksta ovde ne možemo da ponudimo potpuni opis svih tih raznovrsnih zabrana i postupaka, nego ćemo se osvrnuti na nekoliko tipičnih elemenata iz njihovih verbalnih, akcionih i predmetnih kodova, uz pokušaj da malo podrobnije karakterišemo i interpretiramo njihovu simboliku.

Iz etnografske literature dobro su poznate raznorazne zabrane na domaću radinost (osobito na preradu vune) i na rad oko stoke u različitim – poglavito stočarskim – krajevima u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, a od kojih je većina vezana za početak zimske sezone, odnosno na tzv. vučje svece (Mratu, Đorđa, Arhanđela Mihaila, Savu, Andreju, Ignjatija, Nikolu, Dimitrija, Danila i dr. – za koje se veruje da upravljaju vukovima i da mogu da im otvore i zatvore usta, i za božićni period (tzv. nekršteni dani Badnji dan, Božić, Bogojavljenje), tj. za „granične“ i opasne periode u kojima ima i najviše napada vukova.

Ovim se periodima ponegde dodaju i „granični“ i „nesrećni“ dani nedelje preko cele godine, kao npr. sreda i petak. Posebno se zabranjuje rukovanje oštrim predmetima, naročito onima koji se upotrebljavaju u preradi vune i tekstilnoj radinosti, radovi tkalačkog ciklusa, i uopšte rad oko stoke i njenih proizvoda. Motivacije tih zabrana u nekim su slučajevima jasnije iskazane nego u drugima.

Upotreba oštrih i zupčastih predmeta (noževa za rezanje mesa, grebena za grebenanje vune, češljeva i dr.) smatra se opasnom zbog njihovog asociranja sa vučjim zubima; objekat zabrane čine i predmeti koji podsećaju na vučja usta i koji mogu i poput njih da se otvore, kao što su noževi na rasklapanje, makaze (posebno one za striženje ovaca), grebeni, britve, a i kovčezi, slanice itd. Razume se da se na zabranu u vezi njihovog spoljašnjeg izgleda nadovezuje i zabrana na njihovo uobičajeno upotrebljavanje (zabrana u akcionom kodu).

Grebeni i makaze kao predmeti zabrane ovde nisu uzeti iz predmetnog koda jedino po spoljašnjim sličnostima sa vučjim zubima i ustima, no i na temelju njihovih funkcija i delovanja u kulturi, koji su homologni ali suprotni dejstvovanju vučjih usta: njihovo je delovanje u tehničkim radovima oko vune „kontrolisano kulturno-produktivno“ (njima se producira čisto i dobro vuneno vlakno za tekstilnu radinost), dok je delovanje vučjih usta (na stoku) „nekontrolisano prirodno-destruktivno“. Drugim rečima, ovi se predmeti ritualizuju zbog njihovog potencijalnog destruktivnog dejstvovanja u periodima opasnim zbog vukova, zato što se metaforično mogu shvatiti kao vučja usta i zato što objekat njihovog uobičajenog delovanja – vuna – metonimijski može da predstavlja ovcu (i dalje stoku.)

Od njih se, čini se, zabrana može širiti na druge oštre i zupčaste predmete i predmete na rasklapanje (čije funkcije ne moraju obavezno da stoje u vezi sa vunom), kao i uopšte na radove sa vunom (a što se odatle ponekad proširuje i na radove sa konopljom.) Ukoliko se po oznakama „domaće“ i „pitomo“ na semantičkom kontinuumu domaće ili pitomo – divlje mogu poistovetiti ljudi i stoka (a po narodnim shvatanjima vuk zna pojesti i ljude), zabrana u vezi sa vučjim ustima primenjuje se i na češljanje, šišanje i brijanje.

Po zabrani na uprezanje volova vidi se da i jaram, u okolnostima opasnim zbog vukova, može promeniti svoju semantiku i shvatiti se kao neprijateljska usta koja mogu da „obzinu“ stoku. Slično je shvatanje o sedlu verovatno motivisalo zabranu na sedlanje konja od Sv. Danila do Sv. Jovana kod Srba u Bukovici u Dalmaciji. Manje su prozirne motivacije zabrane na rad na opancima i na razopućivanje ili skidanje opanaka kod čobana.

Ovo se može svesti na zabranu na to da se reže ili rastavlja materijal iz kojeg se prave opanci (pogotovu ako se za njih upotrebljava ovčja ili goveđa koža), ali ima i indicija da se opanak može shvatiti kao usta, koja u ovim slučajevima ne smeju da se otvore: u jednoj zagoneci se oputa i đon od opanka kodiraju kao ovčji tor i goveđi gnoj; a u drugoj – u kojoj se pojavljuje i vuk – (ljudska) usta kodiraju se kao „tor“: Uđe kurjak u tor, ovcu uvati, pa kost izjede, a mesa se ne dotače (crv u zubu). Shvatanje tora kao „usta“ može igrati ulogu u motivaciji zabrana na premeštanje, rastavljanje, čišćenje i uopšte diranje torova kao usta koja u ovim periodima moraju da stoje nepomičnim i zatvorenim. Uz to je očita motivacija da se tor sa ovcama nipošto ne sme izložiti (otvaranjem) opasnosti vukova; u istočnoj Hercegovini i

kod Srba Graničara zabeleženo je verovanje da se vilice božićne pečenice ne smeju razglaviti, da ne bi vuk došao u tor. Ponegde se upotrebljava i naziv „usta“ za ulaz u tor. I vrata od staje mogu da simbolizuju vučja usta; tako su u Homolju na Badnji dan staje morale da ostanu zatvorene, „da bi vukovima usta ostala zatvorena“.

Simboličkim poistovećivanjem vučjih i ljudskih usta motivisane su zabrane na upotrebu mesnih i drugih stočarskih proizvoda u prehrani (pri čemu prehrambeno delovanje ljudskih usta s obzirom na vuka pridobija destruktivnu konotaciju), kao i post i ćutanje], što se sve može interpretirati kao „držati usta zatvorena“. Tako se u Imljanima u Bosni na Badnji dan nije smelo ništa jesti do naveče, a čobani čak nisu otvarali usta, da bi zverima (vukovima i medvedima) usta bila vezana preko cele godine; isto se nije ništa jelo na Đurđevdan, da vuk tokom naredne godine ne bi klao ovce.

Tome se dodaje i široko rasprostranjeni opšti tabu na izgovaranje imena vuka; postupci u slučaju narušenja tog tabua, kao i neka eufemistička imena za vuka, već spadaju u aktivne zaštitne mere protiv delovanja vučjih usta (vidi o tome niže). Ovde su od posebnog značaja specifične zabrane na izgovaranje imena vuka za vreme jela, a koje mogu vredeti i van „opasnih“ kalendarskih perioda.

Tako kod Srba u Janju u Bosni „ne valja“ spominjati vuka „preko zalogaja“ u ustima, jer će inače vuk čoveka na putu „napasti“ ili „prepasti„; ako se već na taj način spomenuo, treba taj zalogaj odmah da se izbaci iz usta.
Ovde bismo mogli da spomenemo i veoma rašireno verovanje da vuk može čoveku da oduzme glas (tj. može mu zatvoriti usta da ne može vikati na njega) ako ga kao prvi ugleda ili obzine (otvori usta na njega); obrnuto se veruje da čovek vuku može da zatvori usta ako ga kao prvi ugleda (i počne vikati na njega.

Prema opoziciji čovek – vuk, motivacija ovog verovanja mogla bi se interpretirati po principu „ne mogu dvoja suprotna usta istovremeno biti otvorena“, ili pak po principu da ne idu zajedno govoriti (produktivna aktivnost ljudskih usta koja se ovde može primeniti protiv vuka) i jesti (destruktivna aktivnost vučjih usta), što može vredeti i kao motivacija zabrane na to da se govori o vuku za vreme jela. Sem toga veruje se još da vuk, ako ne zine pre izlaska sunca, toga dana neće moći da otvara usta da ujede stoku.

Zbog svoje medijalne pozicije na horizontalnom planu u simbolici sveta, i simboličkog statusa čuvara granice između tuđeg (neljudskog) i svog (ljudskog) prostora (sličan status uživa pas, ali iz perspektive domaćeg prostora), vuk po narodnim shvatanjima može biti najljući neprijatelj nečistoj sili, često otelotvorenim bolestima, koja narušava granicu dva prostora.

O ulozi vuka u narodnim bajanjima i magiji protiv nečiste sile i bolesti iz takve perspektive pisao je Ljubinko Radenković. Uz opštu upotrebu delova vučjeg tela u narodnoj magiji i medicini (čime se metonimijski ukazuje na njegovu prisutnost, npr. u hamajlijama, u kađenju vučjim dlakama itd.) i često pojavljivanje vuka u sižeima basmi kao aktivnog progonitelja bolesti, u mnogim se slučajevima protiv nečiste sile i bolesti potencira baš destruktivno delovanje vučjih usta ili njihovih sastavnih delova.

Tome bi odgovarala kulturno-simbolička strategija da se destruktivni aspekt vučjih usta (koja su inače otvorena prema domaćem i kulturnom) na horizontalnoj osi okrene u zaštitu protiv demona i bolesti, i u korist čoveku; time ona iz perspektive kulture dobijaju apotropejsku funkciju i značaj. Rezultat je da se nečistoj sili sprečava prelaz od tuđega prema svojemu, ili da se u procesu prelaza unište njene moći.
Asocijacija vuka sa zaštitom protiv bolesti i zlih uticaja ima posebno značenje u vezi sa porođajem i brigom za malu – osobito mušku – decu te u prilikama visoke smrtnosti dece. Ovde, međutim, važnu ulogu igra i opšta asocijacija vuka sa zdravljem i snagom, što za dete koje se na razne načine poistovećuje sa vukom pored zaštitnog značenja nosi i produktivnu konotaciju.

Tako su u širokoj upotrebi u hamajlijama za decu, i među predmetima koji se nakon porođaja stavljaju oko porodilje i deteta, vučji zubi, sem zaštitne funkcije (da veštice ne bi pojele dete – motivacija tome može biti i da dete bude jako kao vuk). Poznata je i praksa da se detetovi prvi zubi zovu vučići (ili vučine) da bi imalo jake i zdrave zube, ili da se detetu oko vrata obesi vučji zub protiv zubobolje.

Zanimljivo je da se među uobičajenim zaštitnim predmetima (protiv veštica, porođajnih demona i uroka) oko novorođenog deteta i porodilje pojavljuju i predmeti koji u periodima opasnim zbog vukova mogu da simbolizuju vučje zube i usta: tako se kod deteta – pored belog luka i dr. – redovno nalaze otvoreni noževi, češljevi, britve, kao i otvorene makaze i grebeni (među koje se stavlja detetova glava.

Oni izazivaju asocijaciju na oštre zube i usta koja su otvorena prema nečistoj sili, te se tako suprotstavljaju negativnom dejstvovanju neprijateljskih usta, njihova moguća veza sa vučjim zubima i ustima još pojačavaju tu simboliku. Dovoljno je poznata i praksa da se deci kao jamstvo za zdravlje, daju imena tipa Vuk, Vuko, Vukašin i druga. U kontekstu simbolike vučjih usta u tom pogledu svakako je zanimljivo prezime Zjajvuk, zabeleženo u Lici, koje ima izrazito akcionu konotaciju i pored elementa vuk sadrži i vučji glagolski predikat zjati (zevati/zinuti).

Provlačenje slabe, bolesne ili plašljive dece kroz kožu odranu sa vučjih čeljusti, najčešće zvanu „vučji zev“ (a zove se još i „vučje vilice“ ili „vučja čeljust“ već pretežno predstavlja drugi, produktivni aspekt vučjih usta. Konkretne motivacije ovog postupka mogu da budu različite; dete se provlači kroz vučji zev: da bi ostalo živo (u slučaju kad se „deca ne drže“); protiv svakog zla i protiv svake bolesti; da bi bilo „zdravo kao vuk“; da bi se lako othranio „kako se kurjak lako othranio“; ili da bi imalo dobar apetit (tj. da bi jelo kao vuk).

Glavni je njegov cilj, čini se, ipak da se dete poistoveti sa vukom te da tako bude zaštićeno od bolesti i zlih uticaja. Sem toga, kao lek protiv raznih bolesti ponegde se pije voda koja je prelivena kroz vučju čeljust. Na Kosovu su kupali decu u vodi prelivenoj kroz vučji grkljan ako je postojala opasnost da će se udaviti od plača, tj. ako im se grlo toliko stiskalo da nisu mogla da dišu; ovaj postupak očito motiviše narodno shvatanje o „otvorenosti“ vučjeg ždrela i grkljana i o „lakoći prolaza“ kroz njih (a što inače u okolnostima opasnim zbog vukova vodi do simboličkog zatvaranja vučjih usta).

Ideja da neki narod vodi preklo od vukova zajednička je mnogim evropskim narodima, naročito severnim. To je jedna od stvari koja nas povezuje sa nordijskim narodima. Kao što je dokazao Veselin Čajkanović, jedan od najvećih autoriteta za slovensku religiju, naši stari slovenski bogovi imaju mnogo više zajedničkih osobina sa starogermanskim i nordijskim bogovima, nego sa ruskim. Sve drevne evropske religije vode poreklo iz jedne zajedničke, slovenske.

1243425_10201845670441005_1186737654_o

Izvor: vizionarski.wordpress.co




tamoiovde.wordpress.com/vuce-jesam-li-dovoljno-slobodan-u-ovoj-zabiti-svemira/



NAJVEĆA PRAŠUMA U EVROPI…

tamoiovde-logoPovodom 26. septembra, Svetskog dana čistih planina

Planinske zajednice zauzimaju petinu kopnenog područja na planeti nam Zemlji, dok njihovi nemerljivi resursi predstavljaju osnovni životni oslonac čak desetini ljudske populacije.

dsc03861

Svetski dan čistih planina je povod za našu ličnu, makar neku aktivnost, koja će doprineti da se ovo nemerljivo blago zaštiti i očuva u svom izvornom, veličanstvenom sjaju.

Bora*S

________________________________________________________________________________________________

Perućica – biser prirodnog blaga Republike Srpske, najveća prašuma u Evropi

dfd4b90a4a0d4b699e28ddc27224a498_L
Sigurno najvredniji biser u nizu prirodnog blaga nacionalnog parka Sutjeska je strogo zaštićeni rezervat Perućica, jedna od retkih sačuvanih prašuma Evrope.

Još davne 1938. godine, šumari taksatori prilikom izrade uređajnog elaborata na planini Maglić, pronalaze u slivu rečice Perićice, u uvali između Maglića, Volujaka i Sniježnice, prekrasne vrste bukve, jele i smrče čija je drvna masa prelazila 1000 m3 po hektaru, a visina pojedinih stabala dostizala preko 50 m.

Šumske vrste Perućice nisu imale premca u Dinaridima, ne samo po drvnoj masi i visini, već i po sastavu, izgledu i lepoti. Sve je to bio razlog da Vlada SR BiH 1952. godine izdvoji područje Perućice sa površinom od 1234 ha „iz redovnog šumarskog gazdovanja , kao šumarski objekat potreban naučnim istraživanjima i nastavi“, a 1954. godine, to područje, uvećano za još 200 ha, stavlja se pod zaštitu države kao prirodni rezervat.

Pogled sa Vidikovca (Dragoš Sedlo) na Perućicu i vodopad Skakavac, koji se u srcu prašume stropoštava sa visine od preko 70 m, ispunjava čoveka zadovoljstvom što je taj mali deo iskonske prirode, sa bogatim multifunkcionalnim biodiverzitetom, sačuvan za sadašnje i buduće generacije.

Perucica_vodopadOčuvanje i zaštita Perućice u izvornom stanju je jedan od glavnih zadataka Nacionalnog parka Sutjeska. U rezervatu je sve prepušteno prirodi. Rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje, taj večiti životni ciklus, odvija se bez intervencije čoveka. Na ostacima prirodno umrlih stabala buja novi život.

Perućica predstavlja, danas tako retku, prirodnu laboratoriju sa velikim značenjem za mnoge naučne discipline, za edukaciju, kao i za jednostavno uživanje u čistoj i nedirnutoj prirodi.
Živi svet Perućice izražen kroz vegetaciju (fitocenoze i biljne zajednice, ekosisteme, floru, faunu i drugo) je veoma raznovrstan i bogat.

Perućica je zbog svog južnog položaja u Evropi (submediteransko-mediteransko područje), bila za vreme ledenog doba veoma značajan refugijalni prostor koji je omogućio da se mnoge termofilne vrste evropskog severa i njenog središta sačuvaju na ovom području. Ledeno doba je zahvatilo područje Perućice pa su njeni vršni delovi bili prekriveni lednicima, o čemu svedoče ostaci glacijalnih perioda (lednički cirkovi i korita, morene raznovrsnog karaktera, glacijalni obluci, i dr.). Niži delovi Perućice ostali su bar delimično, bez ledničkog pokrivača, što je omogućilo razvijanje refugijalne flore i vegetacije (Ostrya carpinifolia i njene zajednice i druge).
(Iz prezentacije „Perućica-zemlja magije“).

Perucica_2U okviru ovog strogog prirodnog rezervata, zaštićena su, pored šumskih vrsta bukve, jele i smrče, još i vrste subalpske bukve, čiste ili sa planinskim javorom; subalpske smrče, te vegetacija bora krivulja, ili tzv. klekovina bora i planinska travnjačka vegetacija.

U Perućici, kao i u drugi delovima parka, nalazi se zaista, pravo bogatstvo i raznovrsnost biljnog sveta, te niz endemskih i rijetkih vrsta. O bogatstvu biljnog sveta Perućice može da posvedoči i to da je registrovano preko 170 vrsta drveća i grmlja i preko 1000 vrsta zeljastog bilja. Istraživanja zastupljenosti vrsta mahovina i lišajeva tek su započela.
Stoga su ovi predeli već dugo pravi magnet za naučnike i istraživače iz raznih naučno-istraživačkih disciplina.
Prolazak kroz Perućicu je dozvoljen samo uz prethodnu najavu i pratnju vodiča iz Nacionalnog parka Sutjeska.
Izvor:srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________________

MAGIJA PRIRODE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Ovi ljudi silaze da vide magiju prirode…
U SAD-u se nalazi najfotografisaniji i najmagučniji kanjon na svetu…

Foto Wikipedia, Matthias Kabel

Foto Wikipedia, Matthias Kabel

 „Kanjon Antilopa“ nalazi se u sred rezervata Navaho indijanaca, u američkoj saveznoj državi Arizoni. Erozijom Navaho peščare i uticajem reka i potoka ovaj kanjon je dobio potpuno nestvaran izgled.
Kanjon je star skoro 190 miliona godina. 

Ulaz na njega moguć je samo uz prisustvo vodiča iz plemena Navaho jer poseta kanjonu može biti veoma opasna. Kiše u ovom delu Amerike jesu retke ali kada počnu da padaju, padaju naglo i traju veoma kratko, ali ipak znaju da potope ceo kanjon. Zbog jednog ovakvog pljuska 1997. godine život je u poplavi izgubilo 11 evropskih turista.

Kanjon je podeljen na gornji i donji deo. Gornji deo kanjona na navaho jeziku zove se “Tsé bighánílíní“ i u prevodu znači „Mesto gde voda teče kroz stene“, veoma je posećen zbog pristupačnosti i igre svetlosti koja je u ovom delu potpuno magična.
Drugi, donji deo na navaho jeziku se zove “Hazdistazí’ i znači „Spiralni kameni lukovi“, udaljen je nekoliko kilometara od gornjeg, prilično je nepristupačan i veoma je atraktivan za turiste željne avanture i adrenalina.

Lepotu samog kanjona nemoguće je opisati rečima, ali zato slike oduzimaju dah.

Izvor: prva.rs


MAGIČNA MESTA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________

Iako svi želimo da jednom u životu posetimo znamenitosti poput Ajfelove kule ili Koloseuma, nešto magično nalazi se i u istraživanju onih mesta kroz koje nije prošlo tako mnogo ljudi. Predstavljamo vam 15 upravo takvih destinacija.

1. Les Jardins suspendus de Marqueyssac (Francuska)

Ova neponovljiva bašta je svakog četvrtka tokom letnjih meseci otvorena noću i osvetljena hiljadama sveća.

Les-Jardins-suspendus-de-Marqueyssac-660x329

2. Imanje Quinta da Regaleira (Portugal)

Imanje koje se nalazi u blizini istorijskog centra Sintre zaštićeno je od strane UNESCO-a, i između ostalog sadrži ogroman lavirint, kao i čak 27 metara dubok bunar.

Quinta-da-Regaleira-660x440

Quinta-da-Regaleira1-660x438

3. Most Bastei (Nemačka)

Na Lužičkoj gori, planinskom vencu koji se nalazi između Nemačke i Češke, podignut je ovaj predivan kameni most.

Bastei-660x495

4. Kapadokija (Turska)

Istorijska regija u centralnoj Anadoliji najpoznatija je po pejzažu koji zaista podseća na površinu meseca.

Kapadokija-660x425

5. Popeye naselje (Malta)

Naselje koje je prvobitno izgrađeno kao set za mjuzikl Popeye iz 1980. godine, sada je otvoreno kao muzej i zabavni park za celu porodicu.

Popeye--660x440

6. Planina Ai-Petry (Ukrajina)

Spektakularan pogled koji se proteže preko grada sve do mora nalazi se u blizini Tvrđave Čembalo.

Ai-Petry-660x439

7. Le Mont Saint-Michel (Francuska)

Mesto koje je mnogim piscima služilo kao inspiracija, Mont Saint-Michel je takođe zaštićen od strane UNESCO-a.

Le-Mont-Saint-Michel-660x438

8. Kamene grobnice u Miri (Turska)

Iako mnogi veruju da Deda Mraz ne postoji, istina je da postoji ličnost prema kojoj je mit o njemu nastao. Naime, u pitanju je Sveti Nikola koji nije došao sa Severnog pola, već je živeo pod vrelim Likijskim suncem kao Biskup iz Mire, a tamo se danas nalazi crkva koja mu je posvećena.

Kamene-grobnice-u-Miri-660x439

9. Plava laguna (Island)

Gotovo magična plava laguna mora biti jedno od najsavršenijih mesta za kupanje na svetu.

Plava-laguna-660x412

10. Oaza Huakačina (Peru)

Oaza koja izgleda kao iz bajke ima čak i mogućnost iznajmljivanja opreme za vožnju borda po pesku.

Oaza-Huakačina-660x493

11. Pamukale (Turska)

Kompleks jedinstvenih mineralnih izvora ima neobičan oblik bazena koji se nastavljaju u obliku terasica, a najlepša stvar u vezi sa njim je što je otvoreno za kupanje.

Pamukale-660x437

12. Fes (Maroko)

Grad u severnom Maroku kao zaštitni znak ima plavu keramiku koja se ovde proizvodi, a u njemu se nalazi i najstarije mesto za proizvodnju kože na svetu.

Fes-660x440

13. Taormina (Italija)

Prelep grad pun rimskih ruševina nalazi se na ostvru Sicilija u Italiji, i to na samom vrhu najvišeg vulkana u Evropi.

Taormina-660x495

14. Dolina Kadiša (Liban)

Jedna od najznačajnijih ranih hrišćanskih naseobina na svetu, ovo mesto je pod zaštitom UNESCO-a zbog svojih manastira, a nalazi se u severnom Libanu.

Dolina-Kadiša-660x381

15. Kraljevska Aleksandrijska biblioteka (Egipat)

Tragično nastradala najveća biblioteka antičnog sveta sada ima velelepni muzej u svoju čast.

Aleksandrijska-biblioteka-660x451

Izvor: citymagazine.rs


LJUBAV BEZ NAMETNUTIH UKRASA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Šta plemena mogu da nas nauče o ljubavi

U Muzeju primenjene umetnosti je u toku izložba “Yilpinji: ljubav, magija i obredi”, umetnice Kristine Nikols, koja govori o ljubavnoj magiji aboridžanske zajednice.

“Aboridžini su bili spremni da pređu pola sveta zbog žene koja im se dopadne, a žene su pak to cenile i takve muškarce birale za sebe”, otkrila nam je Milica Cukić, savetnica u muzeju.

1184008-15

Ljubav | Foto: Profimedia

TAJNA – Pripadnici raznih plemena koja i dalje postoje, verovali ili ne, ponekad ljubav znaju da cene više nego mi koji živimo u modernom svetu.

– Često savetujem ljudima da odgovor na pitanje što je ljubav potraže gledajući dokumentarne filmove o primitivnim plemenima u kojima se ljubav pojavljuje u svojoj najčistijoj formi, bez ukrasa i kulturnih slojeva koje smo joj pripisali – napisao je prihoterapeut Zoran Milivojević u knjizi „Formule ljubavi”. 

Zulu (Afrika)
Ukoliko mladić želi da oženi devojku, mora da traži dozvolu njenog oca. Ukoliko on pristane da se njegova ćerka uda, prosac mora da pokloni ocu određen broj stoke. Devojka, nakon što se uda, u kosi mora da nosi perlice određene boje, kako bi se znalo da je sada udata žena.
Lekcija: Uvažavajte njene – njegove roditelje. 

Masai (Kenija)
Muškarci imaju pravo da imaju nekoliko žena. Zbog velike količine posla koji žena obavlja pa biranjem druge žene, žele da joj pronađu pomoć. Muškarci u ovom plemenu ne vole mnogo da pričaju o ljubavi, kažu da je ona komplikovana i da radije sa svojom devojkom “samo vode ljubav”.
Lekcija: Manje priče, više seksa.

Himba (Indija)
Datum rođenja deteta se ne računa od dana kada je ono došlo na svet, već od dana kada je dete postalo misao u majčinom umu. Kada žena odluči da želi da ima dete, ona odlazi i sedi sama pod drvetom, sve dok ne čuje “pesmu deteta” koje želi da dođe. Onda se vraća svom muškarcu, vode ljubav pevajući.
Lekcija: Pravite decu iz ljubavi.

Aboridžini (Australija)
Aboridžini su poznati po tome što su bili očarani ljubavlju. Muškarac je tajno pevao pesme ženi koja mu se dopada, kako bi je osvojio, ali i žena je mogla da radi isto. Partnera su zavodili i oslikavanjem svog tela posebnim slikama ili pravljenjem talismana.
Lekcija: Zavodite suptilno.

Autor: M. Kosanović/24sata.rs/

___________________________________________________________________________________________

ŽIVOT OBOJEN U CRNO-BELO…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Bobi Fišer, šahovski velemajstor, bivši prvak sveta u šahu i jedan od najboljih šahista u istoriji, rođen je 9. marta 1943.u Čikagu (SAD).

 250px-Bobby_Fischer_1960_in_LeipzigTitulu svetskog prvaka osvojio je 1972. u Rejkjaviku pobedom nad Spaskim, a kruna mu je oduzeta tri godine docnije, pošto je odbio meč protiv izazivača Karpova. Kada je 1956. kao trinaestogodišnak, postao juniorski prvak SAD, proglasen je za „čudo od deteta“, a već naredne godine trijumfovao je na Otvorenom prvenstvu SAD. Titulu velemajstora osvojio je sa 15 godina.

Šahu se vratio 1992. kada je na Svetom Stefanu i u Beogradu odigrao revanš protiv Spaskog. Vlada SAD optužila ga je tada zbog kršenja sankcija protiv Srbije (SRJ) što je Fišer javno ismejao doslovno pljunuvši na tekst optužbe. Nakon osmomesečnog pritvora u Japanu, zbog zahteva SAD za deportaciju, 2005. dobio je islandsko državljanstvo, pa je ostatak života proveo u Rejkjaviku. Umro je 17. januara 2008. u Rejkjaviku (Island).


Najveća tajna Bobija Fišera

U izdanju ‘’Everly books publishing co ’’ iz Njujorka se prvih dana januara 2013, pojavila i celom svetu preko Amazon.com –a u elektronskom i štampanom varijetetu postala dostupna knjiga ‘’Najveća tajna Bobija Fišera’’ ( The greatest secret of Bobby Fischer ) autora Nenada Nesh-a Stankovića.

Ovo dugoočekivano delo predstavlja do sada jedinu mogućnost da se široka čitalačka publika diljem planete upozna sa, po preovladjujućem mišljenju, najvećim šahistom svih vremena.

Autor je tu privilegovanu mogućnost svedočenja ‘’zaslužio’’ činjenicom da je u svojstvu ličnog asistenta i sekretara misterioznog američkog velemajstora proveo gotovo dve godine u vreme ‘’Revanš meča XX veka’’ 1992.godine Sveti Stefan ( Crna Gora) – Beograd ( Srbija), kao i u mesecima koji su usledili nakon ovog spektakla. Izazvavši veliko interesovanje u čitalačkim krugovima na svim meridijanima , delo je u svoj život krenulo preko već pomenutog američkog izdanja, ali i već učinjenih prevoda na ruski, kineski, srpski, crnogorski i albanski jezik.
Zbog čega su lik i delo Roberta Jamesa Fischer-a toliko značajni za prošlost, sadašnjost i budućnost ? Zašto ova posebna ličnost toliko intrigira ne ‘’samo 600 miliona’’ ljudi koji su svojom strašču i interesovanjem vezani za šah već i sve one ljubitelje izuzetnosti i svekolike posebnosti.

Kada se na stranicama knjige večnosti bude pisala sveobuhvatna i konačna istorija XX veka u svakom pojedinačnom segmentu ljudske aktivnosti i delatnosti biće mnogo pojedinaca i podataka. Ipak je neminovno da se iz svakog od tih sazvežđa važnosti izdvoji jedno ime koje će kroz sva vremena i buduća pokoljenja blistati jače od drugih i čije će se značenje poistovetiti sa naslovom poglavlja kome pripada. Van svake sumnje je da će u toj enciklopediji posebnosti, poglavlje* šah *biti označeno likom i delom ”dečaka iz Bruklina, junaka iz Rejkjavika, siromaha iz Pasadene, srpsko-crnogorskog buntovnika, japanskog zatočenika te islandskog stanovnika Valhale” Roberta Džejms-a – Bobija Fišera. Ovaj američki velemajstor je, hteo to neko da prizna ili ne, razdelio šahovske epohe.

Svoje doba je obeležio snažnim kreativnim idejama na 64 crno-bela polja ali i grandioznom željom za poštovanjem šahovskih dostignuća kroz svekoliko poboljšanje položaja ove igre i statusa ljudi koji se njome bave. Ogroman publicitet koji je svojom voljom zadobio i koji mu je sa zaslugom pripao nemerljivo je doprineo da šah postane planetarna medijska atrakcija regrutujući tako milione novih igrača i zaljubljenika. Pravedniku sa osudom i krivcu bez kazne, legendarnom Bobiju Fišeru. Istoriju je lako sagledati.

Hronologija govori sama. Mesto, godina rođjenja, prve titule, Rejkjavik, Island, 1972 godine. Svetski tron. Povlačenje sa javne scene. Dvadeset godina izolacije, samoizolacije, povučenosti i mraka. A onda nova ljubav koja ga vraća igri koju je živeo. 1992. Beograd, Sveti Stefan, Srbija i Crna Gora. Rimejk islandskog dvoboja, ponovo Fišer- Spaski, ali ovog puta za najveći nagradni fond u istoriji šaha, 5 miliona dolara. Nakon toga ponovo povučenost, Madjarska, Filipini. Velika mržnja i ogorčenost.
Utamničenje u Japanu. Na kraju puta ponovo Island, kao druga kuća.
Poslednji i večni dom.
Jednostavni fakti koji se mogu naći. I kao što je rečeno, to je lako sagledati.
Ali, ko je zapravo bio Bobi Fišer? Samo mali krug povlašćenih, onih koji su nekim slučajem ili proviđenjem imali priliku da svedoče o njegovom hermetičnom svetu mogu o tome nešto reći. Istina, pre svega, zahteva objašnjenje koje dolazi kroz odgovor šta je svetu dao i šta je od njega dobio glavni junak naše priče.

Priča o Bobiju Fišeru je priča o nadarenosti i briljantnosti. Namerno ćemo izbeći reč genijalnost jer bi i Bobi u svakodnevnom razgovoru, kada bi se taj termin vezao za njegove uspehe, to sa ogorčenjem odbio. Govorio je: “Postoji samo talenat i sve se na njemu zasniva”. Nepobeđeni prvak sveta je sve bazirao na ovoj prirođenoj ili odnegovanoj osobini za koju on sam nije imao objašnjenje odakle dolazi.
Ne verujem da je ona nasledna jer da je to tačno neko od mojih predaka zasigurno bi bio svetski prvak”- reći će mi uz osmeh. Sećao se priče koja je negovana u porodici Fišer da je brat njegovog dede po majci, koga Bobi nije nikada upoznao, bio solidan šahista. Bobi nije bio ni vernik. I ako je njegova višegodišnja epizoda sa pripadnošću *World Wide Church of God*mogla ličiti na to, on je čitavog života zapravo bio agnostik.

Verovao je ”da tamo gore nešto postoji” ali da to nije bog po konceptu tradicionalnih religija. On je dakle razumeo da njegov talenat nije došao ni iz tog pravca.
Najveći šahista svih vremena je svoj dar prihvatao kao silovitu snagu koja ga je od najranijeg detinjstva motivisala i usmeravala da svoj život oboji u crno – belo. Teško mi je verovati da je u bilo kom segmentu ljudskog postojanja bilo još mnogo personaliteta koji su se sa takvom strašću vezali za izvor svog nadahnuća. Bobi Fišer je od svojih najranijih dana živeo šah.

U svojim najboljim godinama, pedesetim, i u vremenu koje smo proveli zajedno u svakom trenutku sam video i osetio tu posvećenost. U hodu, šetnji, u bioskopu, za večerom. Hitro bi iz levog džepa svoga sakoa ili jakne vadio malu magnetnu šahovsku garnituru ploveći neizmerljivom brzinom misli u šahovsku zemlju Oz. Kada bi se posle nekog vremena vratio, budivši se kao iz sna, ponovo bi bio tu, u razgovoru, u hodu, u filmu ili u zalogaju. Fascinantna mera poistovećivanja čoveka i njegovog stvaralaštva.
Bobi i šah su bili jedno.
S druge strane realni život je nosio i tražio svoje. Tu, van svog jedinog, realnog sveta drvenih figura u kome je bio ultimativni vladar i gospodar čekala ga konekcija dana i noći je java svakodnevnice koju u velikoj meri nije razumeo i koju takvu neobjašnjivu nije mogao da prihvati.

Njegovi sukobi, njegovi konflikti, spoljnji i unutrašnji, rušili su svaku mogućnost da konekcija dana i noći, levog i desnog, onoga što je gore i onoga što je dole, bude uspostavljena. Često povređivan, ranjavan, bez za njega prihvatljivog razloga kao večiti usamljeni putnik, kao *AHASVER* bez smiraja, kao brod u boci ili stranac u noći, lutao je svetom od Čikaga punog nade do islandskog hladnog zadnjeg vapaja: ništa ne prija kao ljudski dodir.

U priči o Bobiju Fišeru nema nevinih. Strasno je volio svoju zemlju, svoju Ameriku. Smatrao je da u stalnom ratu sa Rusima nad šahovskom tablom snažno zastupa interese svoje zemlje. Trijumf nad Borisom Spaskim u Rejkjaviku bio je finalna potvrda da je zastavu Amerike trijumfalno uzdigao iznad Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog pakta. Ali sva priznanja koja su mu po njegovom mišljenju i objektivnoj oceni pripadala su izostala i nisu nikada dodirnula njegove junačke grudi.
Govorio je: “Pobedio sam Ruse u najintelektualnijoj igri na svetu. Pokazao sam moć duha i snagu talenta…”
Širom otvorenih očiju zagledan u daljinu tražio je odgovore koje nikada nije našao.
Iz Fišerovih biografija je na neki misteriozan način poglavlje njegovog povratka u javni život, sada već davne i daleke 1992 godine gotovo izbrisan.

Da li će to nekome biti lakše što nije veličina prepoznata na mestu na kome je to trebalo biti? Da li najveći nagradni fond u istoriji šaha od 5 miliona dolara i još stotine miliona koje su bile u blizini, nekome i sada smeta? Treba znati da je po prvi put u istoriji igre miliona zahvaljujući njenom naistaknutijem protagonisti Bobiju Fišeru svet šaha dobio sve što mu je u istinu pripadalo. Novac, neverovatne uslove i pogodnosti za igru, opipljivu moć i posle Rejkjavika ponovo globalnu medijsku senzacionalnost. U jeku balkanskih ratova, kao da su sve druge vesti utihnule pred onom najvećom da se prvog septembra 1992. godine kralj vratio na životnu i šahovsku scenu. U intimnom Bobijevom svetu to je bila nova nada, novi početak i sa stanovišta retrospektive njegovog celokupnog životnog puta jedini trenutak potpunosti i sreće.

Živimo u svetu koji se usprkos mnogim plemenitim nastojanjima polako pretvara u svet ravnodušnosti i neznanja.Usprkos savremenim tekovinama informatike i komunikacije sve smo dalje od izvora znanja i suštine.

Stoga je poziv da se vratimo i obratimo još jednom Bobiju Fišeru oslušnuvši njegovu intimnu ispovest kroz pero neposrednog svedoka zapravo poziv da u istom trenutku učinimo dve dobre stvari. Prvu za njega, drugu za nas.
U verovanjima mnogih naroda diljem planete postoji priča o tome kako se neutešna duša preminulog grešnika ne može smiriti dok se sa svetom ne izmiri i tako za večnost bude spremna. Tu vrstu spokoja dugujemo Bobiju zbog talenta, kreacije, iskrenosti i poštenja koju je večnosti dao svojim stvaralaštvom. S druge strane, za ovozemaljskog bitisanja izgovorene reči mržnje koje su se pretvarale u surovi obračun sa samim sobom i sa svojim poreklom, te u otrovne strele autodestrukcije, traže priliku za objašnjenje bez opravdanja.
Zato ovaj momenat treba iskoristiti.

Vreme je da za večnost i generacije koje dolaze Robert Džejms Bobi Fišer dobije puno i pravo mesto u sveobuhvatnoj riznici posebnosti veka koji je iza nas.
Knjiga ”Najveća tajna Bobija Fišera” predstavlja snažni, definitivni rezultat takvih želja i stremljenja koje se na poštovanju i ljubavi temelje.

Izvor:radmilamilosevic.wordpress.com



Bobi Fišer, crno-bela magija

Bobi Fišer, genije šaha, kontroverznim postupcima zbunjivao je i šokirao javnost. Može li novi film pojasniti misteriju koja je obavijala njegov život?

11748098884e1466d11158b545689619_v4_bigBobi Fišer bio je blagoslov i kletva šaha XX veka.

Uzbudio je svet šaha kada se pojavio 60-ih i 50-ih godina prošlog veka. Postao je svetski prvak nakon čuvenog meča protiv sovjetskog šampiona Borisa Spaskog 1972. godine. Potom je izazvao iznenađenje odbivši da brani titulu 1975. godine, počeo da „luta“ svetom narednih 30 godina, 2008. umire na Islandu, jedinoj zemlji koja mu je pružila utočište.

Njegovo odsustvo iz sveta šaha bilo je interesantnije od bilo čijeg prisustva, njegova senka još uvek obavija ovu igru.
Liz Garbus je napravila zanimljiv dokumentarac o Fišeru pod nazivom „Bobi Fišer protiv sveta“. Film prikazuje kako je oduzeo titulu SSSR prvaku, zatim kako je odbio da je odbrani, potom kako je okrenuo leđa Americi odbivši da plaća porez, i na kraju kako je prekršio UN sankcije odigravši meč sa Spaskim u Jugoslaviji u vreme besnila građanskog rata 1992. godine. Šokirao je svet izjavom koju je dao u radio intervjuu na Filipinima povodom napada na Ameriku 11. septembra. Informaciju o ovoj masovnoj tragediji Fišer je okarakterisao kao „divnu vest“. Svoj stav on je objasnio rečima: „Vreme je da se završi sa US jednom za uvek. Bio sam srećan i nisam mogao da verujem šta se događa. Svi zločini koje je US počinila u svetu. Aplaudirao sam tom činu. US i Izraelci su mučili Palestince godinama. Sada im se to vraća.“

Bobi Fišer, iako Jevrejin, postao je zagriženo anti-američki i anti-jevrejski nastrojen. Garbusova naglašava da je zbog toga Fišer u Americi etiketiran kao ludak koji se radovao 11. septembru i koji je izgovarao zastrašujuće stvari o Jevrejima.Ona zaključuje: „želela sam da istražim njegovu životnu priču i da nađem sve u čemu je podbacio kao individua, a ne samo ono u čemu je izneverio nas.“

Fišerova majka Regina je bila veoma inteligentna žena, koja je zapostavljala svog sina. Tokom puberteta bio je prepušten sam sebi, dok je ona studirala medicinu. On se potpuno udaljio od nje, mada film dirljivo svedoči o tome da je umro sa majčinom fotografijom pored kreveta. Zvanično on je bio sin Hans Gerharda Fišera, naučnika nemačkog porekla, ali je njegov pravi otac, gotovo zasigurno, mađarski fizičar Paul Nemenji sa kojim je Regina bila u tajnoj vezi.

Zbog usamljenosti u kući, Fišer je spas potražio u šahu, našavši u njemu rigorozna pravila suprotna nesređenoj realnosti u kojoj je živeo. Ubrzo postaje jak igrač i američki šampion 1958. u 14. godini, postigavši rekord koji do danas nije oboren. Igrao je kao mašina i do kasnih 60-ih potukao sve velemajstore u svojoj zemlji.

Garbusova u dokumentarcu o Fišeru ne koristi naratora. Služi se arhivskim snimcima i intervjuima, puštajući publiku da se na osnovu neobrađenog materijala odluči šta će misliti o ovom kontroverznom majstoru. Ona smatra da su Spaski i Fišer odigrali sraman meč u Jugoslaviji samo zbog para. Takođe, zaključuje i da je Bobi, izjavom da je kompjuter uništio šah, zapravo želeo da ubedi sebe da je poslednji pravi šampion.

Liz Garbus se priseća konferencije za štampu koju je Fišer održao 2005. godine na Islandu. Tad joj je postalo jasno da Bobi većinu vremena provodi „online“, skupljajući dokaze da postoji jevrejska zavera koja vlada svetom. „Sve to postoji na Internetu“, govorio je on: „Zbog čega ne proverite?“

Na pitanje kakva je njena slika o Fišeru, Garbusova odgovara: „Moj je utisak da je on bio čovek koji se nikada nije razvio van sveta šaha. Bio je arogantan ali briljantan, imao je momente lucidnosti koji su često bili zatrovani paranoidnim mislima. Na kraju, tužno je što nije postojao niko ko bi mu se dovoljno približio, ili ko bi bio trajno prisutan u njegovom živortu kako bi mu pružio istinsku sigurnost. Bio je izopšten iz sveta ljudi.“

Fišer je umro u 64. godini, to odgovara broju polja na šahovskoj tabli. Njegov život je tužna priča o zapuštenom detetu koji je postao izvanredan šahista. Čelična volja je koren njegove igre ali i odbijanja da popusti bilo kome, što ga je učinilo veličanstvenim igračem ali i nedodirljivim ljudskim bićem.

b92.rs/


 Priredio: Bora*S

SVETIONIK I OSMATRAČNICA SVETA…

tamoiovde-logo

MILIĆ OD MAČVE

Milić Stanković, poznatiji kao Milić od Mačve, rođen je u Mačvanskom Belotiću 26. oktobra 1934. godine.

BIG15_milic.jpg-150x150Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu 1959. Istovremeno je tri godine studirao i na Arhitektonskom fakultetu što posebno dolazi do izražaja na njegovim crtežima sa putovanja. Zajedno sa Vladanom Radovanovićem, Vladom Veličkovićem, Ljubom Popovićem, Oljom Ivanjicki, Kostom Bradićem, Sinišom Vukovićem i Milovanom Vidakom bio je član grupe Mediala koja je 50-ih godina XX veka težila obnovi slikarstva na principima renesansne umetnosti.

 

Od 1958. bio je redovan član svetskog udruženja fantastične i magijske umetnosti FANTASMAŽI sa sedištem u Brislu. Od tada je sa njima redovno izlagao u Brislu, Parizu, Amsterdamu i drugim umetničkim centrima. Samostalno je izlagao u Beogradu, Ženevi, Rimu, Londonu . Minsku, Kijevu, , Bonu, Njujorku, Milanu, Prinstonu, Beču, Cirihu, Parizu, kao i u mnogim gradovima širom bivše Jugoslavije. Studijski je boravio u Parizu 1964. i Rimu 1965. godine.

Slike mu se nalaze u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.


Milić Stanković je, kao i Dragoš Kalajić ili Vojo Stanić u Crnoj Gori, bio protagonista narativne figuracije koja je polovinom 60-ih godina imala brojne pristalice i kod nas i u svetu. Ključne osobine takve umetnosti bile su u naglašavanju literarne potke naslikanog prizora i korišćenje klasične, akademske tehnike u izvođenju. Ali, dok se u Kaljićevom slikarstvu naracija odnosila na urbane mitove a kod Voja Stanića na anegdote primorskih spadala i osobenjaka, naracija Milića Stankovića bila je ovaploćenje mašte i snoviđenja vezanih prevashodno za bajkoviti svet njegove rodne Mačve.

 

TamoiOVdeBIG06_milic.jpg-150x150Pored imaginarnih prizora u kojima se sažimaju i prepliću refleksije tajanstvenih priča, legendi i predskazanja, postoji, međutim, i cela serija radova u kojima se umetnik bavio potencijalnom atomskom kataklizmom, mašinerijom uništavanja, razobličenim zlom i pustoši koju zlo za sobom ostavlja. I jednom i drugom naracijom težilo se kritičkom promišljanju aktuelnog vremena koje su, tada mladi ljudi, doživljavali kao vreme moralne i socijalne krize, kao i zaoštravanju sukoba s dominantnim modernističkim slikarstvom kojim se insistiralo na pikturalnosti i plastičkim vrednostima.

 

Traganje za simboličkom vertikalom u moralnom i istorijskom smislu reči vidi se i u organizaciji prostora slika Milića Stankovića. Već povodom izložbe u Rimu 1975. godine, kritičar Camilucci je zapazio originalnost u visinu rastuće perspektive kojom umetnik povezuje i usklađuje naslikane objekte i detalje uspostavljajući hijerarhiju u prostoru slike koja se bitno razlikuje od renesansne centralne perspektive. U takvoj strukturi slike rimski kritičar je video jedinstven karakter njegovog nadrealizma koji ga čuva od intelektualističkih trikova i čini njegove prizore sažetim i peciznim.

 

Organizacijom slike zasnovanom na u visinu rastućem prostoru, tj. korišćenjem dva različita perspektivna sistema postavljena po vertikali platna ili dva očišta jednog iznad drugog, koja se razlikuje i od reverzibilne perspektive vizantijske umetnosti, reprezentovani su materijalni i sudbinski aspekt egzistencije i naglašavan magijski i profetski karakter njegovog slikarstva koje se može označiti kao slikarstvo s didaktičkim aspiracijama.

BIG05_milic.jpg-150x150Pored toga, u prizorima Milića Stankovića, minuciozno islikanim i ispunjenim brojnim detaljima, često se mogu naći reminiscencije na slikarstvo prošlosti, na muzejsku umetnost, posebno na renesansu severno od Alpa. Prepoznaje se u njima inspiracija Piterom Brojgelom i Jeronimusom Bošom, ali i neposredni citati Đorđa de Kirika (Ludi Milić – ko je to?) koji, inkorporirani u novu celinu, predstavljaju rane primere postmoderne citatnosti.

 

Slobodnim preuzimanjem i menjanjem istorijskih primera najavljuje se u njegovom slikarstvu učena umetnost postmoderne u kojoj se postupcima reciklaže aktelizuju stariji modeli i istovremeno usložnjava sopstvena naracija. Takva slika zato traži obrazovanog i pažljivog posmatrača koji je spreman da zastane i odvoji potrebno vreme za odgonetanje njenih različitih slojeva i nivoa značenja.

 

Tekst: Mr Olivera Janković, istoričarka umetnosti

Izvor:belart.rs

________________________________________________________________________________

TamoiOVdeMilic_Stankovic_Milic_od_Macve_-_Argonauti_sa_Istera_ili_na_vest_o_smtri_Milosa_CrnjanskogTamoiOVdeMilic_Stankovic_Milic_od_Macve_slika_1TamoiOVdeMilic_Stankovic_Milic_od_Macve_Moja_mati_Belotic_1983

_________________________________________________________________________________

RADOVANOVA KULA, ČARDAKLIJA SA METKOVIČKIH DVORA

Na ataru našeg Nakućišta, na samoj granici sa prvim metkovačkim njivama, postoji kraj koji se i danas naziva „Dvor“. To ime je urezano u svest svakog seljaka. Često se kaže: „Or’o sam danas na Dvoru“; ili: „Sreo sam ga na Dvoru“.

Do pre dvadesetak godina tamo se mogao videti još ostatak staroga groblja na kojem se nalazila u Karađorđevo vreme crkva brvnara. To je ona crkvica u kojoj je služio prota Nikola Smiljanić, Kitoški vojvoda, onaj isti koji je prepisao „Tronoški rodoslov“, danas čuvan u rumunskoj Akademiji nauka u Bukureštu. (Rodoslovi su oblici literarnog pisanja po manastirima, na stari način srpske srednjevekovne književnosti a Tronoški je bio poslednji napisan u toj formi). Ovu crkvicu su dva puta Bogatinjci krali zimi na velikim sankama posle Miloševe naredbe o ušoravanju sela 1828. g. (Danas se 12 ikona i originalna vrata te brvnare nalaze u bogatinjskoj novoj crkvi). U senci tih „Dvora“ i crkve brvnare ja srećno zenuh zrele jeseni 1934. leta po Hristu (ili 11.603 godine po propasti Atlantide i u sedamnaesti dan po pogibiji kralja Aleksandra).

U gustom šipražju i trnju Dvora, nalazili su se do skora mnogobrojni nahereni nagrobni spomenici, poneki i tipa stećka, i mi smo se kao deca provlačili između njih, a stariji su nam u to vreme pričali o minulim vremenima, kako se sve živelo u Nakućištu. (Postojala je čak i kovačnica na uvratinama Velike njive, upravo na mestu gde sam se rodio. Posle naredbe o ušoravanju, Kućište je napušteno i postalo oblast koliba, samo je alhemičarski meh kovačnice promorio iz mene).

Jedne zime rešim da pokupim poslednje nadgrobne spomenike, mnoge svučene u jarak; dovučem ih u selo sa Radojicom i Ljubom Miloradovim. Među njima se nalazio i spomenik prote Nikole Smiljanića, kojeg sam docnije postavio pred samu Radovan-kulu, uz isti takav kamen podignut na sećanje i mome ocu Radovanu. (Jednom je otac, posmatrajući protin spomenik, izrazio želju da mu pored njega „dignem isti taki“, što sam i učinio posle njegove smrti).

Ideja o kuli je stara, rekoh. Potiče još od vremena dečjih sanjarenja o Bertikali, a da je podignem baš na Gumnu, kod Radivojevog Bresta, potekla je 1962. g. kada sam sa Dragišom Penjinom šetao jedno zimsko popodne mačvanskim poljima. Kad smo stigli na dnu placa u Gumnu na jedno ocedno i bregasto mesto, zabodoh svoj mitski štap i rekoh Dragiši: „Evo, ovde mi se čini da Kula treba da stoji“. Dragiša na to odgovori: „Osećam da će tu nići Velika Loga Umetnosti, u kojoj će se okupljati svi majstori“.

Docnije sam od oca saznao da je na tom mestu bila u prošlom veku stara kuća jednog od njegovih stričeva, Ignjata, koji se bavio alhemijom, poput starih bretonskih Kelta, koje sam redovno sa Arsićem obilazio po Normandiji i Bretanji. Veoma stare kruške, kajsije i jabuke, govorile su o nekadašnjem dobrom domaćinu i kalemaru, koji je imao na jednome stablu i po nekoliko sorti voćije (voćaka). Tu je odvajkada svraćalo celo selo i osvežavalo se ovim čudno ukrštenim plodovima. Danas se ispred Kule u Belotiću gordo uzdižu još samo dve stare Ignjatove kruške, žitnjača i ceđak*. Podsećaju na ta sjajna vremena, kada se na Gumnu vrla pšenica i držala „gradnica“ (mali povrtnjak), a oko nje zapinjali konci alhemije. Jer, svi pre Ignjata bili su alhemičari i održavali vezu sa lancem keltskih vračeva, rasutih od Podunavlja sve do Atlantika.

Sada sam tu, u oktobru 1967. g. podigao plavi šator, istakavši na njegovom vrhu zastavu Heliocentričnog sistema sa zlatnim poljem i tri utisnuta slova „M“ (Milić, Mačva, Mediala). Uskoro je pored šatora počela da pristiže građa i materijal, posebno drveni trupci, ti simboli letenja, kao skinuti sa mojih slika. Piramidalni vrh šatora uzdizao se iznad svega ovoga i potsećao na kakvu atlantidsku Vedantu, obeležavajući sebe kao novi prisutan Centar Znanja. Sedajući za tek rasklopljeni sto u šatoru, sa raširenim planovima i šestarom u ruci, obratih se Dragiši: „U snu sam noćas sagledao plamene jezičke kako iz zemlje lančano izbijaju oko već dovršene Kule. To je znak da mi kao glavni Graditelji treba da istrajemo u svemu do kraja, do konca sveta, do pepela.“ Na to će Dragiša: „Kula će se zvati pravom građevinom samo ako postane istinski izvor Svetlosti, Svetionik i Osmatračnica sveta! Potrudi se, Vidovnjače, jer svet još uvek tavori bez dovoljno svetila“.

Milic_Stankovic_Milic_od_Macve_Povjesnica_Milica_od_Macve_II_deo_Prvi_vitez_od_Macve  Prvi vitez od Mačve sa Dragišom Penjinom otpozdravlja narodima

Ali, postojao je još jedan bitan razlog koji me je nagnao da Kulu baš tu postavim u očevom voćnjaku. Jedne godine pre gradnje, zatekao sam oca ispod kruške Ceđka kako se udara u prsa. Žalio se da ga u kući više ne poštuju, od kada je onemoćao za veliki rad u polju. Zar stara alhemičarska škola tu da se prekine, pomislih? Od onog velikog ratnika i ratara, šta sada gledam? Počeo sam ga tešiti pričom da ćemo ovde u polju, baš na ovome mestu, sagraditi jednu kulu u kojoj će on biti „gosa“, tj. domaćin. Radovan me je kao dete gledao u neverici, ali sam ja bio i dalje uporan i dovoljno ubedljiv, da sam mu mogao promeniti raspoloženje. Na kraju je pristao da sa mnom radi na tom projektu.

Radi razumevanja svega ovoga što sam izneo u vezi sa ovakvim stanjem moga oca pod kruškom, potsećam na običaje vezane za ostarelog domaćina u pojedinim krajevima Srbije, a koji su do početka ovoga veka bili među Srbima važeći.

Naime, ostarelog domaćina su izvodili na trlišta izvan sela, ili u planinu i tamo mu stavljali pogaču na glavu, po kojoj bi sin udarao maljem ili sekirom po njoj, izgovarajući: „Ubi ga leb!“ To je bio prastari primitivni oblik otklanjanja iznemoglih i starih iz porodice. U pirotskom kraju je ta „granica starosti“ išla čak i do 50 godina života. Najčešće su ekonomski razlozi diktirali ovakvu vrstu zločina u kući, koji se legalizovao krilaticom: ko nije bio u stanju da privređuje, treba ga što pre ukloniti. Instiktom rasnog umetnika, čija se građa sastoji iz imaginativnih polja, shvatio sam mitski položaj oca Radovana, kada sam ga zatekao kako se ubija pesnicama u prsa. Zato sam glasno izgovorio pred ocem, da će se zdanje zvati „Radovan-kulom“, ne bi li odagnale zle čini, na već potvrđenim kontinuitetom o senzibilnim precima alhemičarima. Nek to mesto postane RADOVANJE, prostor večnih radosti, jer je i ime očevo — Radovan proisteklo iz korena RAD, RADO, RADOST, što sve skupa uvodi definitivno u prave Prostore Sreće. Zato sam Dragiši i prvom prilikom pružio šestar, da kao kum obeleži prvi krug. Taj se tajanstveni krug danas nalazi ugrađen pod stopom otvorenog ognjišta Radovan-kule, zabetoniran u centru krug, i to prečišćenim krušcem odvaljenim od grumena minerala, starih Stankovića alhemičara, čuvanog pod strevom (strehom) Radovanovog ambara. …
_____________

* Plod kruške ceđka jako skuplja usta kad se jede u sirovom stanju, ali kao pečena kruška jako je ukusna. Pekla se u poljskoj furuni, a Mati me je gurala unutra da kruške vadim, jer sam jedino ja bio vitak i mogao proći kroz otvor furune (mene su zvali Suljko, pošto sam bio suv i mršav, pa Mati kaže: dela, suva šljiva, suv Suljko!)

Deo teksta i fotografije preuzeti iz autobiografske knjige Milića Stankovića „Povjesnica Milića od Mačve“ II deo

Izvor:riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________________

RADOVAN-KULA U BELOTIĆU

Radovan-kula_Milica_od_Macve_Belotic_Srbija_1Gradnja Radovan-kule započeta je krajem oktobra 1967. godine u rodnom Belotiću.

Radovan-kula_Milica_od_Macve_Belotic_Srbija_2„Stankovićev živopisni atelje, omanja, ali prelepa građevina, podignutu u duhu drevnog neimarstva nalazi se u prostranom voćnjaku“, „između naslana i stogova slame, pored pašnjaka i zelenih žita“.

__________________________________________________________________________________

Radovan-kula_Milica_od_Macve_Belotic_Srbija_6
„Radovan kulu, kao ni ostale dve, Milić nije gradio sam. U pomoć su mu dolazili prijatelji poput Milovana Vitezovića, koji je u Belotiću provodio mesece i pomagao mu u zidanju. Veoma prisni bili su mu poznati pesnici Dragiša Penjin, Vasko Popa, ali i Jeremija Grušanović iz Klenja, seljak sa samo četiri razreda osnovne škole, koji je proputovao sve kontinente.

Radovan-kula_Milica_od_Macve_Belotic_Srbija_7Istovremeno, u Milićevo vreme u Belotić su navraćali Sofija Loren, Kirk Daglas, Bekim Fehmiu…“ [A. Delić]

„Na Zlatiboru je podigao ‘Čardak ni na nebu ni na zemlji’, na Zvezdari je ‘Kula na sedam vetrova’. Sve imaju isti nacionalni element, podsećaju na srpskomoravski građanski stil, i vrlo su slične njegovom slikarstvu, koje je izniklo iz mitologije, magije, istorije i tradicije.“ [Branislav Stanković, direktor Narodnog muzeja u Šapcu]

Izvor:riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________________

RAVNICA UMIVENA BOJAMA

Milić je govorio kako njegov život dobija jarke boje
kad se nađe u društvu, bilo gde među Mačvanima.
Ponosio se što je rođen na selu i isticao
kako ga je selo formiralo, probudilo i oplemenilo mu dušu.

(Dr. B. Berić)

Na slici dominiraju dve najumnije srpske glave, Mihailo Pupin i Nikola Tesla. Kada je počelo bombardovanje Srbije, njih dvojica su svojom bežičnom energijom privukli u nebesa predajnik Čot, koji jedno vreme nije radio, ali je odmah posle rata proradio. Jarko crveni horizont prilamaju leteći balvani i metalne ptičurine koje seju bombe. Na levoj strani slike vidi se Majevica, na desnoj Fruška gora. Iz Semberije dolazi duga kolona izbeglica. Naslikan je njihov prilazak kroz Mačvu, gostoprimstvo mačvanskih domaćina, vide se pošta i crkva u Bogatiću, a u donjem delu su detalji iz muzejske poštanske knjige, od početka osnivanja srpskih pošta i ukaza Miloša Obrenovića do današnjih dana.

U čitavom metežu ljudi, predmeta, tehnologije, puteva, našle su se i mačvanske kolebe, simboli jednog vremena u kojim su se rađala deca i legende. Iz jedne takve, u Nakućištu (seoski atar u Mačvanskom Belotiću), Milić Stanković se šezdesetih godina vinuo u svet slikarstva i dostigao nebeske visine.

„Ideja za sliku rođena je iz Milićeve želje da ostavi nešto vredno zavičaju sa mnogobrojnih druženja sa zemljacima u Kuli na sedam vetrova, umetnikovoj zadužbini na Zvezdari u Beogradu. Milić je često govorio kako ambijent opredeljuje ponašanje ljudi i zato se u svetu u bankama, poštama i hotelima nalaze vredna umetnička dela. Taj delić sveta želeo je da približi Mačvanima, a ova njegova slika je posebna dragocenost za našu poštu — kaže upravnik pošte u Bogatiću, Zoran Ostojić, jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela neprolazne vrendosti.

Izrada slike je trajala gotovo mesec dana. Prethodno dletovan zid umetnik je više puta premazivao sa petnaest litara mleka, radi povezivanja boja. Ostalo je bio dar njegove nebeske kičice. Tih dana u poštu je dolazilo mnogo ljudi prijatelja i zaljubljenika u slikarstvo.

„Milić je govorio kako njegov život dobija jarke boje kad se nađe u društvu, bilo gde među Mačvanima. Ponosio se što je rođen na selu i isticao kako ga je selo formiralo, probudilo i oplemenilo mu dušu. Sve što je zapamtio iz detinjstva zavoleo je na selu i u očevoj kolebi, gde je nastao njegov prvi izuzetno uspešan ciklus slika“, priseća se doktor Slobodan-Boban Berić, slikar iz Bogatića i svedok nastanka ovog nesvakidašnjeg dela u bogatićkoj pošti.

Milić je uvek žurio da dovrši svoje delo, jer se bojao tesnog prostora i kratkog vremena, za sve svoje neostvarene snove. Sam je govorio da za to ustaje sat ranije, a naslikao je 7.500 slika više od 13.000 grafika i na stotine ikona i fresaka.

Prva fresko-slika koju je darivao svojim zemljacima „Metamorfoza Mačve na Bitvi“, nastala je 1968. na centralnom zidu tadašnjeg hotela „Cer“ u Bogatiću. Trideset jednu godinu kasnije zid pošte u ovoj varoši krasi freska „Srpske pošte na kraju drugog milenijuma“, novi i poslednji poklon znamenitog umetnika rodnom kraju. Na prvoj je prikazao ceo jedan život Mačvana, od rođenja iz ljuske jajeta, preko lagodnog i težačkog života, brojeva i vojevanja iz slavne prošlosti, sve do smrti i spomenika. I na drugoj slici je trag o životu Mačvana, ali za razliku od motiva sa prve, iz bezbrižnog i mirnog vremena, drugi se odnose na strah, brigu i nespokojstva, koja su proizvod novije istorije.

Svojevrstan spoj realizma i fantazije, spoj jednog lirskog osećanja sveta i onog što čini brutalnu realnost života, koji nije štedeo Mačvane, odrazio se na umetnikovom delu. Pažljivom posmatraču neće izmaći ni onaj gotovo nevidljivi deo prostora sa slike, što pripada svetu mašte, imaginacije i fantazije, koja je čudesno živa kod ljudi ovog kraja.

Ove Milićeve slike video je veliki broj ljudi, različitih zanimanja, znanja i obrazovanja. Mnogi su se za uspomenu kraj njih i fotografisali. Prilikom obnove hotela „Cer“, srušeni su svi zidovi osim onog na kome je bila slika „Metamorfoza Mačve na Bitvi“. Milić je tada „osvežio“ svoje delo, koje danas zrači novom energijom. Snagu mu daju i stihovi seljaka pesnika Bore Simića iz Glušaca, ispisani u uglu slike:

Vatra budi košulju dana
Razapeta je radost u senci jorgovana
Jablani mladosti broje vetrove
U sokaku opijenosti naše Bitve„.

Prilikom otvaranja obnovljenog hotela (sada nosi ime „Bogatić“), neki gosti su izjavili da hotel vredi bar milion maraka više, zbog slike.

„Istina je da posebno gosti sa strane odmah uoče ovu sliku. Oduševljeni su i mnogi žele da im baš pored nje serviramo ručak ili večeru, kako bi ugrabili više vremena za gledanje. Interesuju se kako je nastalo to veliko Milićevo delo koje je simbol našeg hotela“, kaže Predrag Ristić, šef sale u „Bogatiću“.

Koliko danas vredi bogatićka pošta s Milićevim poslednjim poklonom svim Mačvanima i srpskoj umetnosti, možemo samo naslućivati.

Ljubiša Đukić
(„Ilustrovana Politika“, jul 2001)

Mačvani iz mog pera / Ljubiša Đukić
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca „Zavičaj“, 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).

Izvor:riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________

DEJA VU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Podsvest: TAJANSTVENI OSEĆAJ VEĆ VIĐENOG 

Šta se to dešava u našoj podsvesti kada nam se nepoznate osobe, okolnosti i situacije čine odnekud poznatim.

Čest doživljaj da smo nešto već videli znak je da nešto treba menjati.

devojka-zena-priroda-trava-1360573025-266253Već sam bio ovde, ovo mi se već dogodilo, ovu osobu sam već upoznao…

Svako je bar jednom u životu doživeo to neobično osećanje da je nešto već video ili doživeo. Da li se to sa nama poigravaju naša skrivena osećanja, pamćenje ili podsvest? Kako objasniti to prolazno osećanje već viđenog?

Ponekad je reč tek o malom detalju koji u našoj svakodnevici iskače iz uobičajenog. Zamislite da ste na ručku sa prijateljicama. I dok se šalite i veselo čavrljate iznenada imate utisak da ste celu ovu scenu, do najsitnijeg detalja, već proživeli. Utisak je na tren toliko snažan da vam se čini da možete sa sigurnošću predvideti dalji tok događaja. Šta reći kada se taj osećaj javi tokom susreta sa potpuno nepoznatom osobom ili u gradu u koji ste tek stigli a nikada ranije ga niste posetili?

Iako u takvim situacijama nema ničega što bi vas moglo podsetiti na prošlost, vi imate taj snažan osećaj da vam je sve poznato. U vama se tada bude pomešana osećanja neverice, iznenađenja, zabrinutosti, ali i znatiželje. Kao da ste na kratko zakoračili u magičan svet „s one strane ogledala“ i na trenutak stekli sposobnost da se vratite u prošlost i vidite budućnost. Tokom tih nekoliko sekundi, koliko osećaj „već viđenog“ uglavnom traje, čini vam se da ponovo proživljavate prošlost, sadašnjost vam deluje sasvim neizvesno, a budućnost još tajanstvenije nego inače. A, s obzirom da ima onih koji imaju želju za povratkom u prošlost ili putovanjem u budućnost, to doživljaj „već viđenog“ čini još zanimljivijim.

Ovo osećanje ne zaboravlja se tako lako, jer za sobom povlači mnogo pitanja o tome kakvu, u stvari, predstavu imamo o vremenu ili sopstvenoj podsvesti. Šta se to događa u našoj podsvesti kada nam se učini da prepoznajemo mesta i situacije u kojima nikada nismo bili ili da smo nekoga već upoznali a zapravo je pred nama stranac, šta su uzroci fenomena „već viđenog“ i zbog čega se javlja, za „Život Plus“ govori neuropsihijatar, prim. dr Zoran Đurić.

„Psihoanalitičari, analizom snova, simptoma i omaški, mogu da utvrde šta je značenje nesvesnih sadržaja. Naše nesvesno predstavlja haotični skup životne energije, strahova, želja i osećanja koji uređujemo ponašajući se po principu želje, ili koristeći energiju nesvesnog kao pogon za naše životne planove i poduhvate. Ako stvar gledamo subjektivno, mi onda prepoznajemo neko mesto kao poznato iako nikada na tom mestu nismo bili, zato što to predstavlja ostvarenje naše želje da se nađemo na tom mestu. Čim se čudimo otkud mi na mestu na kome smo oduvek želeli da budemo, to nam govori da je reč o potiskivanoj želji. Potiskujemo uvek ono što je manje ili više neprihvatljivo, nama samima ili sredini u kojoj živimo. Čini nam se da nekog stranca poznajemo zato što otkrivamo da nam on odgovara. Kao kada jedan muškarac sanja da osvoji neku lepoticu i utvrdi da je to upravo ta, jer je lepa i zgodna, kao što je oduvek želeo, a zna da je nikada do tada nije video, osim u snovima. Ili, kada uspavana lepotica, što narod kaže, nepoljubljena devojka, dočeka svog princa koji poljupcem probudi ljubav u njoj, reč je o već viđenom, ali ne na javi nego u snu ili mašti.

* Već doživljeno, već posećeno, već osećano, ono što smo već čuli – da li su to samo pojavni oblici fenomena koji se jednom rečju naziva „već viđeno“?

„Prepoznavanje prostora, atmosfera i raspoloženja pre govori o našim potrebama i željama da se negde nalazimo i nešto doživljavamo, nego o već viđenom. Kod nas se kaže da je nešto već viđeno kada nam se ponudi nešto neinteresantno, nešto što znamo da nismo želeli. “Opet isti ručak”, “svaki dan isto”, kaže neko ko bi želeo više uzbuđenja u svom dosadnom životu.“

* Postoje brojne teorije koje pokušavaju da objasne ovaj fenomen, na primer da se radi o davno potisnutom sećanju, genetskoj memoriji, reinkarnaciji, a ima tumačenja i da je reč o nekom poremećaju…?

„U medicini, doživljaj „već viđenog“, na francuskom deja vu, što se kod nas odomaćilo kao „deža vi“, najčešće se vezuje za epilepsiju. Opisuje se kao poremećaj percepcije u psihosenzornim epileptičnim napadima – iluzija u kojoj se određeni prostor i objekti opažaju kao da su poznati, već viđeni i da pripadaju nekom drugom ambijentu i vremenu. Srodne su iluzije već doživljenog, deja vecu, zatim deja entendu, doživljaj onog što si već čuo, kao i doživljaj nikad viđenog, jamais vu. Kada su jače izraženi, ovi poremećaji dovode do stanja depersonalizacije, izmenjenog doživljavanja sopstvene ličnosti – i derealizacije, izmenjenog doživljavanja okoline i dešavanja u njoj. Čovek se u stanjima derealizacije zbunjuje što mu poznati prostor, njegova soba ili dvorište u kome je svaki dan izgledaju kao da su strani i drugačiji, a da to sebi ne može da objasni. Ovakvi fenomeni opisuju se i kod oštećenja slepoočnog režnja mozga, a viđaju se i u duševnim bolestima i stanjima intoksikacije psihoaktivnim supstancama.
Pretpostavka da su ove pojave izraz „genetske memorije“ ne mogu se prihvatiti. To su posledice disfunkcije mozga, naročito temporalnog, slepoočnog režnja mozga. Ne stoji ni tvrdnja da je reč o davno potisnutom sećanju jer se takva sećanja ne doživljavaju kao neobična, tuđa ili izmenjena stanja, nego ih čovek prihvata kao nesumnjivi deo sopstvenog iskustva. O reinkarnaciji nemamo naučne dokaze. To nas ne sprečava da maštamo i zamišljamo šta bi bilo kada bi se ona ostvarila. Uzbudljiva je ideja da se možemo pojavljivati u različitim oblicima, vremenima i prostorima, a da pritom zadržavamo svoj identitet, da znamo da smo to mi. U religioznim opisima reinkarnacije ne postoji ta zadržana svesnost sebe, odnosno očuvanost identiteta. Kada sa svojim hrišćanskim iskustvom čitam o reinkarnaciji u indijskoj religiji, ona mi izgleda kao kazna što neko nije bio dobro pripremljen za čas smrti pa je onda „osuđen“ da se reinkarnira kao kamen, trava ili prase. Da se duhovno usavršio ne bi se reinkarnirao, odnosno vratio u krug egzistencije, nego bi dospeo u stanje nirvane, svesvesti i stalnog prisustva u vremenu i prostoru kao deo protoka kosmičke energije neometenog egzistencijom. Valja reći da reinkarnacija nije retka kao psihotično iskustvo transformacije sopstvenog bića. Reč je o zastrašujućim doživljajima koji često dovode do samoubistva.

* Da li „deža vi“ epizode treba da nas zabrinu ili iz njih nešto možemo i da naučimo? Ili možda treba da se zabrinemo ako nikada u životu nismo iskusili tako nešto?
„Svi smo iskusili taj doživljaj, ako ga tumačimo u širem smislu. Treba da se zabrinemo za svoje živote ako nam je čest doživljaj da smo nešto već videli, odnosno da nam se ponavljaju neželjene situacije i odnosi. Treba menjati svoj život.“

* Da li je tačno da je „deža vi“ češći kod tinejdžera? Ili je možda logičnije da je učestaliji kod starijih ljudi koji imaju više uspomena i iskustva i koji su više proputovali?

„Mladi su “smoreni”, ne vole kad im se jedno isto ponavlja. Više žele nego što mogu da ostvare. To je odlika mladosti. Stari nemaju energije za nove poduhvate i doživljaje, puni su uspomena i svakojakih iskustava. Nekih se i rado sećaju. A opet, menjali bi se sa mladima, makar opet bili smoreni. Mladost oličava stanje spremnosti za upuštanje u nove poduhvate.“

* Kolika učestalost ove pojave može da bude zabrinjavajuća?
„Deja vu je stvar poznata, ali relativno retka u životima ljudi. Izuzimamo epileptičare. Većina ljudi prošla je kroz iskustvo depersonalizacije u mladosti, a to je srodno doživljaju deja vu. Ljudi često sanjaju nešto što je već viđeno. Ako se ne držimo strogo medicinskog tumačenja, a ono kaže da je to epileptički fenomen, možemo zaključiti da ljudi kao već viđeno označavaju ono čime su nezadovoljni i što ne žele. Nešto se ponavlja i izaziva dosadu – to je signal da sa našim načinom života nešto nije u redu. To treba razumeti kao poziv za akciju i promenu.“

* Može li ovaj fenomen da ima veze sa našom željom da se pozitivno iskustvo ili događaj iz prošlosti ponovi? Može li ova vrsta intuicije, ako se deja vu tako može nazvati, da se nauči?

„Deja vu se ne vezuje za pozitivna iskustva. U našoj je prirodi želja za novim. Zato ponavljanje starih iskustava ili sličnih doživljavanja ne volimo. To nas ne pokreće, dosadno nam je. Intuiciju ne možemo naučiti. Sposobnost da se brže proniče u stvari uvećava se sa znanjem i životnim iskustvom. Kažemo da je neko intuitivan kada vidimo da lako shvata ljude i situacije i dobro se snalazi. Nema, međutim, škole za intuiciju. Mačke i žene su intuitivne. Imaju „šesto čulo“, osete ono što muškarci sa svojim jednosmernim mozgovima ne mogu. Kad je neko intuitivan, to se ne može nazvati već viđenim. To je nešto neviđeno, za neintuitivne.

 VEČNI POVRATAK ISTOG

Pojam „već viđeno“ prvi put je upotrebio francuski filozof Emil Boarak 1876, godine, u svom delu „Budućnost nauke o psihologiji„.

 Italijanski filozof Remo Bodel tvrdi da fenomen već viđenog zaokuplja ljudsku pažnju još od antičkog doba. Grčki filozofi Pitagora i Platon i njihovi sledbenici videli su u njemu sećanja iz nekog prethodnog života, stoici su ga tumačili kao „večni povratak istog“, a kasniji pokušaji mudrog Aristotela, čuvenog po svojoj praktičnosti, da doživljaj „već viđenog“ svede na običan psihički problem, nisu uspeli da sa ovog fenomena uklone veo tajanstvenosti i magije. Ali, takav stav prema fenomenu „već viđenog“ zabrinuo je u 4. veku Svetog Avgustina, a kasnije i katoličku Crkvu jer su u fascinaciji tim čudnim osećanjem videli uticaj „demona koji čoveka iskušava idejama o prethodnim životima ili reinkarnaciji“. Uprkos takvom stavu Crkve, poznati slikari, pisci i pesnici u doživljaju „deža vi“ nalaze neiscrpan izvor inspiracije.

I dok Vilijam Šekspir krajem 16. veka uzbuđeno uzvikuje „sve je već viđen spektakl“, ovo osećanje se u 19. veku često pominje u delima poznatih pisaca, od Dikensa ili Šatobrijana koji su njime bili opsednuti, do Bodlera i Prusta koji je u svom romanu „U potrazi za izgubljenim vremenom“ napisao: „Taj osećaj kao da mi poručuje: uhvati me u prolazu ako imaš smelosti i pokušaj da razrešiš zagonetku sreće koju ti nudim“.

Tvorac moderne psihoanalize, Sigmund Frojd, rekao je da se u onim retkim i kratkim trenucima kada je doživeo osećanje već viđenog, uvek radilo o buđenju imaginarnih, nepoznatih i nesvesnih pojmova i projekata koji su odgovarali njegovoj želji da poboljša svoju situaciju. „To je samo nekompletan delić davno zaboravljene uspomene prizvane nekim traumatičnim događajem ili izraz skrivene želje koju sami sebi ne želimo da priznamo“, govorio je on.
I drugi psiholozi su se pitali da li je, kao i san, i ovaj doživljaj izraz naših najskrivenijih želja. Po mišljenju francuskog psihoanalitičara Neli Žolive, sva neobičnost ovog fenomena krije se u pomešanim osećanjima velike bliskosti i iznenađenja koje on u nama budi. I Karl Jung je opisao jedan takav doživljaj koji mu se dogodio tokom putovanja po Keniji. U trenutku kada je prolazio pored jednog starca učinilo mu se da tog čoveka poznaje, da ga je već negde sreo. Jung je taj utisak nazvao „buđenjem određenog arhetipa“, jer nepoznati starac, po njemu, predstavlja simbol mudraca.

 

Izvor:kurir-info.rs


 

ČEMPRESI, KAPIJE I KAMENE KUĆE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________

SLIKANJE JE BEG OD REALNOSTI

Dvema izložbama Kemal Ramujkić obeležio je četiri decenije za štafelajem.

„Moji čempresi, kapije, kamene kuće nisu pejzaži – već emocije“ – kaže Ramujkić

kult-Kemal-Ramujkic_620x0ČETIRI decenije stvaralaštva Kemal Ramujkić obeležava dvema izložbama – jednom u centru Zemuna, drugom u centru Beograda. Ona u zemunskoj Galeriji „107“ je, kako sam slikar kaže, svedena, „mala retrospektiva“ kojom su obuhvaćene slike od 1973. do danas i tiče se kuća koje za Ramujkića imaju posve simbolično značenje. Izložba u galeriji Biblioteke grada Beograda, međutim, predstavlja najnovija dela nastala prošle i ove godine.

 * Da li su pejzaži koje slikate beg od stvarnosti?

– To su kuće, to nisu pejzaži! A ni čempresi nisu pejzaži. Ja nikad ne izlazim u prirodu da slikam pejzaže kako god publika to možda doživljavala. I, zaista, tačno je – to jeste beg od realnosti – ogromni beg.

A kuće koje slikam, osim one „Tri sorele“ i nisu realističke kuće već zdanja iz moje mašte. Ali naslonio sam se na predele koje odlično poznajem, to je tip paštrovačke kuće, bokeljske. I sam imam jednu takvu kuću u Podgorici, kamen odlično poznajem, njegov miris, boju…

kemal-ramujkic-714-780017kemal-ramujkic-1544-825920                           LIKOVNO CARSTVO

RAMUJKIĆEVE slike su njegova lična ispovest, u kojoj je sve obojeno emocijom. One su uvek obasjane svetlošću, dok fluidna magija obavija prizor. Kao da je vreme stalo, posmatrač se prepušta atmosferi slike i pušta da ga vihori platna nose u svoje dubine. Nika od Samotrake, čempresi, kapije, kamene kuće, ribe koje lete… neki su od elemenata ovog likovnog carstva…“, beleži Olivera Vukotić.

 

* One imaju svoje simbolično značenje?

– Kuće sam radio kao portrete. Doživljavam ih kao majčino krilo, kao nedra. Ona je pribežište kojem se uvek vraćamo. Tu se rađamo i umiremo, radujemo, venčavamo i tugujemo. Kuća je veliki simboličan znak, neka vrsta hrama!

* Dakle metafora?

– I kad slikam čemprese, ne slikam pejzaže – već emocije. Mene pejzaž ne zanima, ja to nisam slikao u prirodi.

* Ali gde je tu veza između vaših slika i stvarnog života?

– One su u dijalogu sa stvarnošću. Govore o vrednostima koje su prognane iz našeg života. Dakle ja „govorim“ o empatiji koje nema u našem okruženju. Ni dom nije ono što je bio. Ne postoji bliskost sa domom – kućom koju pamtim i koja predstavlja pravu vrednost. Govorim o onoj bliskosti koju danas marginalizujemo.

* Vaše slikarstvo je reakcija na ono što danas živimo?

– Danas se robuje novcu, život je tako ubrzan da su ljudi prestali da komuniciraju. Čovek je sve usamljeniji, izgubljena su osećanja za dom, porodicu, prijatelje, bližnjeg. Moje slikarstvo je borba protiv otuđenja, skretanje pažnje na prave, na zanemarene i marginalizovane vrednosti u životu.

Možda moje slike hoće da nadomeste ono što nedostaje u stvarnom životu – osećanja i emocije. 

S. Popović/novosti.rs


KEMAL RAMUJKIĆ

kemal-ramujkic-1756-533312kemal-ramujkic-1749-652398kemal-ramujkic-1547-563389


Kemal Ramujkić je rođen 1947. godine u Podgorici.

kemal-ramujkic-1545-748004Završio je Srednju umetničku školu u Herceg Novom. 1971. godine je završio Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu i tu i završio postdiplomske studije 1973. godine.

Radi kao profesor slikanja i crtanja na Drzavnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde, kaže, uči od studenata i oni od njega.

Živi na Novom Beogradu u Bloku 45, a stvara u ateljeu na Adi Ciganliji već 30 godina. U pejzažu je prepoznatljiv po mediteranskoj atmosferi i čempresima.

Osim ostataka antičkih figura u bronzi ili mermeru, nikada u svoje slike ne unosi ljudske figure, jer mu to, kako kaže, njegova kultura ne dozvoljava.  

  Izvor:galerijaslika.rs


kemal-ramujkic-1543-932473

kemal-ramujkic-1540-764837

Enter a caption

kemal-ramujkic-1542-27724_____________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SVETLOSNO SLIKARSTVO ALEKSANDRA MARANOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

Da li je moguće sa konvencionalnim uljanim bojama naslikati svetlost?

MIRANOV-300x300Kako na platnu predstaviti nevidljive zrake kosmičke energije, misli i osećanja?

Umetnik Aleksandar Maranov pronalazi magiju našeg sveta i njenu lepotu poklanja okruženju. 

Aleksandar Miranov je rođen u Taškentu. Crtanje, hobi iz detinjstva, preraslo je u profesiju – klasično obrazovanje je dobio u Taškentskoj umetničkoj školi i na Taškentskom pozorišno-umetničkom institutu, gde je savladao tradiciju akademskog realizma. 
Umetnik kaže:

-Sve ove godine radio sam mnogo. Pored obaveznih studija, skica, pronikavao sam u tančine umetničke tehnike majstora moderne i prošlih vekova, pokušavajući otkriti tajne boja, eksperimentišući. 

Radovi Aleksandra Maranova su zadivljavali učitelje i kolege, koji se nisu prestajali diviti slikarskom majstorstvu umetnika i prefinjenoj realističnosti njegovih radova. Početkom 90-ih, umetnik se seli u Moskvu. Tamo, posle mnogo razmišljanja o smislu života i istinskom pozivu umetnika, došao je do zaključka kako bi trebalo da izgleda njegova nova slika. Aleksandar Maranov se priseća: 

-Znao sam da raditi po starom više nije moguće. U okviru akademskog slikarstva, moj razvoj je bio završen. Jednom sam ležao i gledao običnu 60-vatnu sijalica. I u jednom trenutku, u svetlu te sijalice, video sam neverovatan sjaj i shvatio da je to ono što treba da slikam. 

Zajedno sa otkrićem toga šta slikati, postavilo se pitanje, a kako naslikati to šta je video, kako predstaviti svetlost? Jer se, pre svega, radi o čistoj apstrakciji. Na redu je došlo treganje za formom, koja bi pomogla da lepotu svetlosti približi publici.  Rd1-300x300

„Shvatio sam da se sve što nas okružuje – drveće, voda, oblaci – sastoji iz tih sjajnih linija. Mi često vidimo stvari koje nisu onakve kakve su u stvarnosti. Oblaci, na prvi pogled, beli i paperjasti, sastoje se upravo od sjajnih linija i crtica. I ako ih prihvatimo na ovaj način, oni postaju ne samo lepši, već i mnogo bliži ljudskoj duši.“

 
Na takav način se pojavio prvi „novi“ rad Aleksandra Maranova, koji je nazvao „Sijanje“ – neverovatan ples, u čijem ritmu se ljudske figure pretvaraju u sjajne linije. Ili se to radi o samim svetlosnim zracima koji se prepliću u nekom ritmu i pretvaraju u pulsirajuće ornamente, fascinirajuće za posmatrača. 
Trenutno, Aleksandar Maranov radi na novom ciklusu slika, pod nazivom „Postanak“. 

RD4-150x150-Spremajući se za započinjanje nove slike, ja meditiram, vraćajući se opet u trenutak iz 1992, kada sam prvi put ugledao lepotu sjajne linije. Ulazeći u meditativno stanje, ja u punom mraku vidim svetlosne objekte. Svaki od njih je lep, ali neki – ne nalaze odjeka u duši, dok drugi, evociraju prijatna osećanja. Tako, na primer, pojavio se rad „Formula okeana.“

To je moja percepcija vode. 

RD2-150x150Posetioci izložbe Aleksandra Maranova podležu pod neizrecivi šarm njegovih radova.

Knjiga komentara umetnika je puna oduševljenih poruka.

Većina posetilaca se slaže da je njegove slike nemoguće opisati ili nekako objasniti, jer je umetnik uspeo da proviri iza granice svakodnevnog života i na slikama materijalizuje energetsku misao.


RD1-150x150RD3-150x150Rd5-150x150RD7-150x150


Izvor: ruskidom.rs/sr/svetlosno-slikarstvo/


ESTETIKA I SIMBOLIKA NAKITA SRPSKIH NEVESTA…

TAMOiOVDE____________________________________________________

NAKIT SRPSKIH NEVESTA

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu.

Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost.

nakit-nevesta_0  Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu.

Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.

Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

  Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

nakit-nevesta1_0Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka.

Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.

Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.

Izvor: glassrbije.org   


NA JAVI I U SNU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________