RADOST ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli.


Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju.

Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati.

Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost.

On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

izvor:artnit.net


 

VI STE UNIKAT I NEMA VAM PREMCA…

tamoiovde-logo

Sam svoj psiholog

Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

gears-818461_1280Do sada smo govorili o faktorima koji uzrokuju manjak samopouzdanja, kao i o mehanizmiama kojima se naš mozak služi kako bi održao stabilnu sliku našeg unutrašnjeg sveta – kao ratnik koji se bori sa neprijateljima koji su sa obe strane fronta.

Ova situacija je svakako iscrpljujuća, kako psihički (mentalno i emocionalno), tako i fizički. Pitanje je kako se rešiti ove muke, tj. kako osloboditi svoj um iz ovih lanaca, kako osloboditi sebe i biti ono što stvarno jesmo.

Odgovor na ovo pitanje leži u iznalaženju načina i puteva da čovek zavoli i prihvati sebe onakvog kakav stvarno jeste i kakvog on sam sebe vidi, a ne kako ga vide drugi; da se nađe staza, kojom će se ići bez straha i gde će putovanje, kao i njegov ishod, zavisiti isključivo od naše volje, napora i sposobnosti.

Veštine, znanje i tehnika se mogu razviti – ali šta ćemo sa voljom i hrabrošću? Da li može neko da vam priđe na ulici i kaže „budi hrabar danas, ne prezaj od pretnji i tamnih ulica“?

Da li bi vas to trglo iz letargije koju pruža bleda svakodnevnica, koja dolazi jutrom i traje do kasno u noć? Da li je ono što čekamo tamo negde iza sledećeg ugla, baš tamo kod onoga drveta, tamo u senci, kada pređemo raskrsnicu, samo kada bismo sreli pravu osobu u životu koja bi nam rekla šta to treba da radimo; da nam kaže šta je ispravno a šta ne, da nas uputi i da nam priručnik kako da budemo srećni.

Ne, toga, nažalost, nema. Niko neće da nam priđe i kaže kako ste mi unikatni i kako nam nema premca. Neće nam reći kako smo jedinstveni i kako zaslužujemo sva blaga ovoga sveta.

Neće, neće nas svi, bezuslovno i uvek, voleti, ceniti i poštovati. Čak nam neće biti ni zahvalni za ono što činimo za njih. Istina je jedna, a to je da je naša jedina realnost ono što mi opažamo, tj. ono što ulazi, prolazi i izlazi iz nas. Nema ničega drugog.

Ostajemo sami sa sobom, ostajemo „prepušteni“ sami sebi. To je gorka istina. Međutim, verovali ili ne – upravo tu je ključ rešenja čitave ove psihološke smicalice. Ovakav zaključak ne samo što nije nimalo loš, već je i poželjan. A sada da vidimo zašto.

Osnovna stvar koju trebamo imati na umu kada je reč o nama samima, našim mislima, osećanjima i opažanjima – to smo upravo mi. Zvuči kao potpuno očigledna stvar, zar ne? I jeste očigledna i zdravorazumska, osim što najčešće imamo situaciju da ljudi jednostavno zaborave na to.

Naime, nisko samopouzdanje, kao što smo pominjali (prisetite se jednog od početnih tekstova na ovu temu, kada smo govorili o korenima samopouzdanja), dolazi iz onoga što mi mislimo da drugi misle o nama. To jest, naša slika o sebi je slika za koju mislimo da drugi imaju o nama. Nećemo sada ponavljati ono što je već rečeno, samo ćemo naglasiti kako je ta slika uglavnom nerealna i potiče iz projekcija naših sopstvenih nesigurnosti, strahova i kompleksa na sredinu.

Ovi strahovi i kompleksi, sa druge strane, dolaze iz naših bazičnih uverenja o sebi koje smo stekli još u detinjstvu (prilikom interakcije sa autoritetima kao što su roditelji, nastavnici, kao i sa vršnjacima). Dakle, ono što mislimo o sebi, pogotovo kada je reč o niskom samopouzdanju, nije proizvod racionalnosti i logike, već je produkt i zaostavština emocija.

Naše ophođenje prema sebi samima, a i prema spoljnjem svetu je u ovom slučaju određeno našom emocionalnom strukturom, iako mi možemo imati iluziju da je sve to logično, razumno i racionalno. Setimo se, naš um ima potrebu da stvari drži pod barem nekakvim redom, te će za razna ponašanja i stavove tražiti objašnjenja i opravdanja.

Međutim, naš je zadatak, da kao inteligentne i zrele osobe, osvetlimo te automatske procese i pokažemo sami sebi kako nikakve logike i racionalnosti nema u velikom broju naših stavova i misli. Shvatanje iracionalnosti ove vrste će uveliko pomoći shvatanju i da smo nešto drugo od onoga što mislimo da jesmo.

Ključna stvar u ovom domenu je rad na zadovoljstvu samim sobom u pogledu onoga ko smo, kako izgledamo, šta nosimo, gde radimo, koliko smo pametni, koliko novca imamo, gde izlazimo, itd. Mnogi ljudi su zapravo nezadovoljni u ovim domenima i to ih dovodi do toga da generalno budu nezadovoljni svojim životom.

Koliko puta ste čuli da je neko nesiguran u svoj izgled ili da misli da je glup i da “nema dovoljno novca da bi imao devojku“ i slično? Možda se i vama desilo da pomislite ovako što, ili da se osećate nezadovoljni sobom kada je reč o stvarima ove vrste. Međutim, pokušajte da razmislite logički o svemu ovome (pošto su ovakve izjave uglavnom nelogične i neosnovane, čiste predrasude i stereotipi, mogli bismo reći).

Na primer, ako mislite da ne izgledate dovoljno dobro za nekog – prvo odgovorite sebi na pitanje da li postoji neka „univerzalna skala lepote“ ili tako neka slična izmišljotina, pa ste vi bili ocenjeni (u nekom momentu kojeg niste bili svesni) od strane neke fantazmatske komisije u pogledu svoje lepote i ružnoće?

Drugo, da li je ta osoba neki sudija i kritičar, ovlašćeni autoritet i predstavnik te fiktivne komisije za ocenu lepote, pa vas sada po tim univerzalnim i opšteprihvaćenim zakonskim regulativama lepote – ne priznaje za dovoljno fizički lepu osobu?

Sada, razmislite o tome koliko ima osoba na ovom svetu, kao i o tome koliko smo svi mi različiti. Imamo različite kriterijume, različite poglede, različita osećanja, misli i stavove o istoj stvari. Da nemamo, ne bi se svađali ovoliko, ne bi bilo konflikata, nesporazuma, ratova i potrebe za diplomatijom.

Znači, pogodili ste, po sredi je to da ste nekom dobri a nekom niste. Ne možete svima biti lepi, ma koliko da ste lepi. Bred Pit, kao muškarac koji je u jednom momentu „ocenjen“ od strane svetskih časopisa kao najlepši i najseksipilniji muškarac na svetu, najverovatnije nije lepši nekoj zaljubljenoj devojci od njenog „suđenog“ momka iz srednje škole, koji joj se sviđa od petog osnovne. Da li je sad taj momak možda lepši od Breda Pita?

Shvatate da je svaki odgovor na ovakvo pitanje nemoguć, jer jednostavno ne postoji objektivno merilo lepote – sve zavisi od oka posmatrača (i od još mnogo drugih stvari, u koje nećemo sada zalaziti). Njoj možda nije, nekom drugom jeste, a nekom trećem su možda svi kolektivno ružni.

E sad, isto važi i za pamet, iliti to koliko ste „realno“ pametni ili glupi (za druge). Iako postoji test inteligencije, za kojeg možemo reći da je neko objektivnije merilo inteligencije (mada svetlosnim godinama daleko od savršenog), to opet nije adekvatna osnova za razmišljanje i predrasude o sebi. Čak i da je ovo sredstvo stvarno toliko objektivno, onda bi svi kolektivno, na svetskom nivou, trebalo da radimo test inteligencije u isto vreme, pa da imamo otprilike neki pokazatelj ko je pametniji a ko gluplji na planeti.

Naravno, opet naglašavamo da ovako nešto, pored toga što nije moguće i što niko to nikad nije uradio, opet ne bi bio dobar pokazatelj, niti bi išta značio kada je reč o kvalitetu naših života. Mnogo je, prvo, tehničkih razloga za to, a mi nemamo mesta da ulazimo u detaljisanje o njima ovde. Drugo, merenje „gluposti“ i „pameti“ je veoma komplikovana stvar i za visoko stručne psihologe, a kamoli za laike i obične građane. Naime, ljudska „pamet“ i sposobnosti se sastoje od tolikog mnoštva komponenti da je skoro nemoguće objedinjeno ih meriti i dobiti neku opštu meru.

Možda vi znate nešto bolje od nekog, možda on zna nešto što vi ne znate… beskonačno je mnogo mogućnosti. Ono što je za nas bitno sada, to je da ne možete realno biti sigurni u to da li ste gluplji od nekog ili niste, jer niko to stvarno ne zna. Možete samo umišljati da jeste – a ako tako mislite, to nije racionalno i objektivno, stručno i naučno zasnovano mišljenje. To su isključivo vaše sopstvene predrasude prema sebi samima i vaše negativne emocije koje ste nepravedno usmerili ka sebi.

Kao rezime ove priče o shvatanju nebuloznosti negativne slike o sebi i niskog samopouzdanja koje iz toga proističe, možemo reći ono što smo već naglašavali tokom svih ovih tekstova, a što se često može čuti i na raznim drugim mestima. Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

Zato, nemojte se truditi da budete iko drugi ili da budete išta drugo, od onoga što stvarno jeste. Nemojte se osećati nezadovoljno sobom jer je iskustvo koje imate posmatrajući svet svojim očima jedinstveno i neponovljivo.

Nemojte se menjati se da bi ispunili tuđe projekcije – jer niko nije vi i vi niste kao iko drugi.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja  (6)

Prethodni članak: BESKORISNE MISLI I PRAVILA

______________________________________________________________________________________________

DECA SA AUTIZMOM…

tamoiovde-logo

Doživljavaju sliku i zvuk posebno

Deci sa autizmom svet može izgledati kao gledanje filma u kome zvuk ne prati sliku. Studije pokazuju da je ovoj deci teško da povežu ono što čuju sa onim što vide, i da taj poremećaj može biti u osnovi njihovih problema sa govorom i komunikacijom.

autizam-zvuk-i-slikaKod većine ljudi se signali koji stižu u mozak spajaju u razmaku od 100 do 200 milisekundi i time stvaraju jedinstvenu percepciju.

Na primer, kada čujemo zvuk i vidimo usne kako se pomeraju, dobijamo percepciju izgovorene reči.

Kod dece sa autizmom je taj vremenski razmak veći, što znači da mozak povezuje stvari koje su se desile u razmaku od 500 milisekundi i koje bi trebalo da se doživljavaju kao zasebni događaji.

Stiven Kamarata, profesor na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvilu, kaže da deca sa autizmom teško integrišu istovremene informacije koje dobijaju putem vida i sluha. Njima je to kao gledaju loše sinhronizovan film na stranom jeziku.

Studije takođe pokazuju da što je duži vremenski period između integrisanja informacija, to je deci teže da povezuju zvuk sa pokretima usana, što je veoma važno u ranim fazama učenja jezika. On takođe navodi da se vizuelni i auditivni signali ne povezuju na adekvatan način prilikom učenja novih reči.

Na primer, pokažete detetu prstom šolju na stolu i kažete „šolja“, i na taj način detetu se stvara slika šolje uz reč koja ide uz nju. Međutim, deca sa autizmom će možda gledati u nešto drugo i onda će im se reč „šolja“ vezati uz šešir koji su posmatrala u tom trenutku.

Ova zapažanja mogu doprineti tretmanima za decu sa autizmom koja imaju i poremećaje komunikacije. Mark Volas, direktor Vanderbilt Instituta za neurologiju, smatra da je moguće videti poboljšanje u govoru, komunikaciji i socijalnim veštinama ukoliko se uklone ovi problemi u ranoj senzornoj funkciji.
                                                                                                                           Hvala sajtu: drselakovic.rs

Izvor: roditeljsrbija.com

____________________________________________________________________________________

DEO DUŠE NA DELU KOŽE…

tamoiovde-logo

Tetovaža prepuna iznenađenja

Kod Džeja Fristajla, samoukog alternativnog umetnika iz Amsterdama, dolazi se po tetovažu za koju ni klijent ni Džej, čak ni kada je polovina slike gotova, ne znaju kako će izgledati na kraju!

Tetovaža-f1Najveći broj onih koji odluče da se tetoviraju u salon dolaze sa precizno osmišljenim crtežom ili tekstom. Kod Džeja Fristajla, alternativnog umetnika koji se bavi tetoviranjem dolazi se po tetovažu za koju ni klijent ni Džej ne znaju kako će izgledati na kraju!

Novinarka onlajn izdanja britanskog Dejli mejla, Deni, napisala je članak o Džeju koji je izazvao veliko interesovanje.

Ubrzo je Džej pozvao Deni u studio da bi „odnela deo njegove umetnosti“, na šta je ona pristala, piše portal tattoodo.com.

Jedinstven stil tetoviranja po kojem je ovaj mladić poznat podrazumeva da novinarka ima veoma malo uticaja na ishod.

Tetovaža-f4„Pregovori“ o izgledu tetovaže trajali su nekoliko sati, tokom kojih je Džej od Deni tražio da mu objasni šta sve ne bi moglo da dođe u obzir. Potom je usledila šestočasovna sesija tetoviranja.

Jedna od Deninih želja bila je da se na njenom telu nađu pink orhideje i to što prirodnijeg izgleda, ništa tačkasto.

Tokom sesije, u bilo kom trenutku, svaki klijent Džeja Fristajla može da reaguje ukoliko mu se ne dopada motiv.

Tako je i u ovom slučaju za Deni bilo neprihvatljivo da se tetovaža prostire od ramena do kuka.

Tetovaža-f2Iskustvo nanošenja trajne slike na telo, a da je pritom krajnji dizajn nepoznat, mlada novinarka opisuje kao „emocionalni rolekoster“ i priznaje da je bilo traumatično, ali da se ne kaje.

„Ponosna sam što imam njegovu umetnost na svojoj koži, jer je osećaj upravo takav – kao umetnost na koži i to namerno. Ne osećam se kao komad papira, imam utisak da me je Džej proučio pažljivo i savesno i posle toga stvorio nešto neverovatno“, objasnila je Deni.

Tetovaža-f3Džonatan Džej Fristajl je tatu umetnik iz Amsterdama. Rođen je u Južnoj Africi, kineskog je porekla i specijalista je za tetovaže „fjužn stila“, koji karakteriše spoj geometrijskih oblika, tačkaste tehnike (poentilizam), realizma, apstraktnog i nalik na akvarel.

Ovaj umetnik sve je sam naučio, a rezultat je nekonvencionalni stil i tehnika koji karakterišu njegov rad.

Moto koji prema rečima poznavalaca savršeno opisuje njegov stil je „Dajte mi deo kože i daću vam deo svoje duše“.
Izvor: rts.rs

_________________________________________________________________________________________

SVE SE RAZLIVA ; SREDIŠTE POPUŠTA…

tamoiovde-logo1Drugi dolazak

Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.

Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine.

Besumnje, na pomolu je neko otkrovenje;
Besumnje, na pomolu je Drugi Dolazak.

Drugi Dolazak! Tek što reč izustih,
A grdna slika iz Spiritus Mundi
Već vid mi muti: u pesku pustinje
Lavlje obličje sa glavom čoveka,
I okom praznim, ko sunce okrutnim,
Kreće lene sapi, dok svuda okolo
Teturaju se senke gnevnih ptica.

Opet pade tama; ali ja sad znam:
Dvadeset vekova tvrdog sna
Pretvori u mòru škripa kolevke;
No kakva se to zver, svoj čas dočekav,
Vuče k Vitlejemu, da se u njemu rodi?
V. B. Jejts
(preveo Milovan Danojlić)
______________________________________________________________________________________________

PSIHOLOGIJA BOJE…

TAMOiOVDE-logoKako se crvena boja igra ljudskim umom?

Ljudi nikada neće saznati šta se dešavalo u glavama naših predaka pre nekoliko hiljada godina kada su prvi put uzeli boje i počeli sa farbanjem svog tela, ali je značajno to što su izabrali crvenu, boju krvi – kao podsetnika života, ali i smrti, piše BBC.
red-1.pngDanas, crvena je povezana sa snagom, agresijom i seksom, pa je ta boja odlika britanske kraljevske porodice, ali i kitnjastog reona u Amsterdamu poznatog kao „red-light district“, a te asocijacije ne mogu biti puka slučajnost.

Nova grana nauke pod nazivom „psihologija boje“ je utvrdila da crvena može imati veliki uticaj na naše raspoloženje, percepciju i delanje.

Nošenje crvene odeće može promeniti čoveka psihološki, ali mu može promeniti i ravnotežu hormona, pa se postavlja pitanje šta je toliko moćno u vermilionu, karmin ili skarletno crvenoj?

Nema sumnje da se percepcija crvene poklapa sa jednim od najvažnijih događaja u istoriji evolucije. Mnogi sisari, kao na primer psi, ne prave razliku izmedu crvene i zelene.

Tokom prilagođavanja primata životu u džungli oni su evoluirali novu vrstu ćelije u svojoj mrežnjači koja im je omogućavala da izaberu svetlo, crveno voće između lišća.

Ta poboljšana percepcija se prilagodila i drugim oblicima društvene komunikacije, pa je crvena koža, izazvana pumpanjem krvi blizu površine koža, važan znak dominacije za mnoge vrste primata.

Mandrili majmuni su možda najpoznatiji primer. Oni živopisnim oznakama na licu određuju svoj položaj u strogoj hijerarhiji grupe, što je dominantniji on je i crveniji.

Dva psihologa sa Univeziteta u Durhamu Rasel Hil i Robert Barton su 2004. godine počela da se pitaju da li bi i ljudi reagovali na sličan način i shvatili su da ljudi, iako ne pocrvene kao majmuni, veoma se zarumene u napadu besa.
Stoga crvena odeća možda nosi znak agresije i dominacije. Hil i Barton su pokušali to da istraže, a Olimpijada koja se održavala iste godine dala im je savršenu priliku.

Oni su pratili borbene sportove kao što su boks i tekvondo kada su sportisti nasumično nosili ili crvenu ili plavu opremu i time su omogućavali naučnicima da uporede performanse istih sportista.

Prateći njihov napredak Hil je primetio da su oni u crvenim kompletima imali oko pet odsto više šansi da pobede.

„Crvena ne pretvori takmičara u odlicnog sportistu“, kaže Hil i dodaje da ona samo pomaže kada su ljudi u sličnom rangu.

Ova prva „skarletna studija“ je obuhvatila i niz drugih eksperimenata, pronalazeći slične rezultate sa, na primer, fudbalskih utakmica u kojima je bilo manje verovatno da će igrači postići gol ukoliko golman nosi crveni dres.

Ubrzo, psihologija boja je postala naučna oblast koja se razvila u sopstvenom pravcu.

I van sportskih hala slični misaoni procesi se dešavaju kada je reč o crvenoj boji, pa na primer ljudi će se više kladiti sa crvenim čipovima, nego oni koji ih imaju u drugim bojama.

Takođe, nošenje crvene odeće može da pomogne u intervjuu za posao, dok neki modni stručnjaci sugerišu da se crvena povezuje sa vlašću i dominacijom na radnom mestu.

Verovatno je najviše studija o bojama bilo sa temama želje, zavođenja i greha. Niz eksperimenata je potvrdio da su muškarci i žene pođednako ocenili da su ljudi u crvenoj odeći atraktivniji.

Malo crvenija koža je posledica dobre cirkulacije pa signalizira dobro zdravlje i kondiciju, pa verovatno po navici ljudi crvenu odeću „čitaju“ na isti način.

Kao i sa sportskim rezultatima, tajna možda leži samo u umu čoveka, kao i oku posmatrača.

Percepcija crvene je evoluirala, to je boja zrelog voća, ljutitog lica čoveka ili pak čoveka koji pokazuje seksualno uzbuđenje.

Na taj način, ona će uvek biti povezana sa opstankom i time se možda samo potvrđuje ono što su naši preci shvatili kada su prvi put počeli da slikaju svoje telo: ne postoji ni jedna druga boja kao što je crvena„, zaključuje Endru Eliot sa Univeziteta u Ročesteru.
 Izvor: pressonline.rs/Tanjug