NEAUTENTIČAN ŽIVOT

NEAUTENTIČAN ŽIVOT I

PSIHOLOŠKI PROBLEM SAVREMENOG ČOVEKA

Danas se često može čuti kako psihički poremećaji postaju dominantni poremećaji XXI veka, da je život savremenog čoveka popločan stresom i depresijom, te da mladi sve manje vide smisao u životu ovakvom kakav se danas živi.

herkulmrav-300x225Broj onih koji imaju ličnog terapeuta i koji su iskusili neku vrstu psihoterapijskog savetovanja munjevito raste, a takođe raste i broj onih koji konzumiraju neke od psihoaktivnih supstanci, bilo da su to alkohol i lake droge, bilo da su to lekovi za smirenje i slični medikamenti. Često možemo čuti primedbe kako su ljudi otuđili jedni od drugih, da se sve svelo „na pare“ i da nema više ljudske dobrote.

Ljudi se sve više žale kako su im životi prazni, kako ne vide smisao u tome što rade, da su im životi dosadni i da se sve vrti u krug. Ljudi se žale, ali u isto vreme preduzimaju vrlo malo toga kako bi nešto izmenili, već se jednostavno mire sa „sudbinom“. Psihologija, naravno, odmah postavlja sebi pitanje – zašto su stvari takve kakve jesu i zašto se ljudi ovako ponašaju?

Naslov ovog serijala tekstova nosi naziv „neautentičan život“. Stav koji mi ovde zastupamo je da je u osnovi čovekove nemogućnosti da nađe sreću i da se adekvatno oseća u svojoj koži je to što ne živi autentičnim životom. Autentičnost nečega predstavlja njegovu pravu vrednost i istinitost. Ako za nešto kažemo da je autentično, želimo reći i da je stvarno, realno, u smislu toga da nije zamena za nešto drugo. Na primer, postoji autentični novac i postoji falsifikovani novac. Postoji autentična slika i njena kopija, koja je neautentična.

U našem slučaju, govorimo da neko živi neautentičnim životom ukoliko obavlja neke aktivnosti samo da bi ih obavljao i često nije svestan zašto ih obavlja („studiram jer tako treba“, „kupujem krzno jer su mi rekli da je to u modi“, „pijem kafu jer to svi piju“), koje mu služe kao zamena za nešto drugo (npr. „srećan sam kada pijem ili kada imam novac“), tj. kada ustvari živi da bi živeo. Život mu se svodi na zadovoljavanje osnovnih fizioloških potreba i glavna briga mu je to koliko će stvari da poseduje i kako će da izgleda ljudima oko sebe.

Naravno, mi ne tvrdimo da je zadovoljavanje fizioloških potreba i pribavljanje novca nešto samo po sebi loše – to su nužne stvari i ne mogu se izbeći. Takođe, strah za egzistenciju je normalan strah. Međutim, ukoliko čovek svoj život definiše uglavnom oko ovih aktivnosti i ukoliko troši najveći deo energije i vremena oko njih, a pri tom mu je malo stvari van toga bitno, i ukoluko je konstantno u grču i strahu po svojz egzistenciju, on naprosto, ne može biti srećan. To što on može nazvati „srećom“, a što je osećaj-proizvod uspešnog obavljanja ovih aktivnosti i prikupljanja sredstava (npr. novca) je ustvari prolazan i kratkotrajan osećaj zadovoljstva koji se pretvara u agoniju onog momenta kada tih stvari više nema. Prave ispunjenosti tu nikad ne može biti, jer se čovek vezuje za stvari koje su prolazne i koje se ponavljaju, i koje često mora raditi iz straha za svoj život.

Ključna stvar je zapažanje da su ljudi ustvari bića koja poseduju ogromne kapacitete za intelektualni i duhovni razvoj i stoga je nužno da imaju potrebu za ličnim razvojem u tom smeru. Ove potrebe se, nažalost, potiskuju, jer je za njihovo zadovoljavanje potrebno mnogo više energije i vremena, što je za mnoge naporno. Tako na njihovo mesto dolaze stvari koje se mogu dobiti brže i „jeftinije“, ali koje su upravo zato mnogo manjeg kvaliteta i mogu čak štetiti sveukupnoj dobrobiti čoveka. Na primer, neko će radije popiti „koju čašicu“ (ili neki lek) kada se loše oseća ili igrati igricu na kompjuteru kada mu je dosadno, nego pokušati da stvarno učini nešto kako bi unapredio svoj život. Duvan, alkohol, seks i novac – sve su to zamene za nešto što se može dostići samo naporom u smeru unapređivanja kvaliteta svog života.

Čoveku je potrebno da spozna sebe i svet oko sebe kako bi živeo ispunjenim životom. Odeća, uloga i status su važni za naše funkcionisanje u društvu, ali oni nisu naša suština i često deluju samo kao zamena za nešto što je suštinski veće i bolje za nas, kao paravan iza kojeg se krijemo. Nekad nas čak i mogu sprečiti da napredujemo kao umovi i ličnosti. Našu suštinu trebamo tražiti duboko u nama i trebamo se baviti onim što nas interesuje i voleti ono šta nam se voli, bez obzira na to koju ulogu igramo – jer jedino radeći ono što volimo i razvijajući se kao bića možemo biti srećni i živeti ispunjene živote.

Ovaj tekst predstavlja uvod u problematiku i kratak pregled i skicu stanja stvari. U narednim tekstovima ćemo detaljnije obrađivati svaki aspekt ponaosob i pokušaćemo da damo deo odgovora na to kompleksno pitanje koje muči mnoge ljude – šta je smisao mog života, zašto sam nesrećan i šta mi je činiti?

(nastavak u sledećem broju)
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

____________________________________________________________________________________

NEAUTENTIČAN ŽIVOT II

KO SI TI?

Da li ste nekada čuli za termin „socijalne uloge“? Postavite čoveku pitanje „ko si ti?“ i pratite šta se dešava. Dobićete svakako različite odgovore: ja sam radnik, student, domaćica, sportista, umetnik, roker, profesor, itd. Iako različiti, svi ovi odgovori imaju jednu sličnost u sebi: odnose se na nešto u spoljašnjosti, a to “nešto” su upravo socijalne uloge. Uloga se u ovom slučaju definiše kao skup povezanih ponašanja, stavova, uverenja i normi koje su utvrđene u jedinstven obrazac socijalnog funkcionisanja.

drama-312318_640-300x2711-300x271Socijalne uloge su prvenstveno proizvod podele rada u društvu, gde se od osoba koje čine jednu zajednicu očekuje da preuzmu deo kolektivnog „posla“ na sebe. Kada preuzmu određeni deo posla, ljudi preuzimaju skup obrazaca ponašanja i normi vezanih za taj posao. U suprotnom, došlo bi do haosa, jer ljudi ne bi znali šta tačno da rade i kako treba da funkcionišu u društvu, gde je njihovo mesto u istom i šta se od njih očekuje. Uloga se ne odnosi samo na zanimanje osobe – neko može da kaže kako je „sin toga i toga“ ili „intelektualac“ ili bilo šta drugo.

Dakle, uloge služe kako bi osoba definisala sebe u očima ostalih pripadnika zajednice, gde će oni, znajući koju socijalnu ulogu osoba ima, imati određena očekivanja od nje. Čitalac sada može pitati „ali, zašto termin „uloga“, zar to nije termin vezan za dramsku umetnost ili te stvari?“ Jednostavno rečeno: zato što je socijalna uloga vrlo slična sa pozorišnom ulogom – postoji scenario koji je vezan za tu ulogu, postoji kontekst gde se ta uloga odigrava (npr. fakultet je „pozorište“ gde ljudi igraju ulogu „student“) i postoji publika kojoj se ta celokupna predstava prikazuje. I naravno, ljudi moraju naučiti kako da se ponašaju u toj ulozi (niko ne zna kako je to biti „profesor“ od kad se rodi) kako bi je uspešno odigrali. Da, upravo smo rekli da ljudi ustvari glume i u stvarnim životima, iako toga možda nisu svesni.

Zanni_mask-300x274Uloge su često nužne, jer je ljudima potrebno da imaju neku fiksnu predstavu o osobi sa kojom komuniciraju, moraju je nekako definisati i staviti u neku kategoriju. U isto vreme, često postoji potreba i da čovek sam sebi “objasni” ko je i da ubedi sebe u to šta je i zašto treba nešto da radi (“Ja sam moderna osoba, znači treba da izlazim na moderna mesta i pijem moderna pića”). Najlakši načina da se to uradi je da se jednostavno preuzme neka uloga i kroz nju se definiše. Socijalne uloge tako pružaju osećaj sigurnosti i omogućavaju čoveku da kategoriše svet oko sebe kako bi bio što manje zbunjujući, što su jedne od najjačih potreba čoveka.

Vratimo se sada na pitanje sa početka. Kada dobijete odgovor “ja sam socijalna uloga koju igram (npr. student)”, postavite sledeće pitanje: da li si to stvarno ti? Da li je to ono što opisuje tvoje celokupno biće, sa svim željama, potrebama, mislima, uverenjima i ponašanjem? Naravno da nije. Ko si onda ti izvan te uloge i da li ti postojiš izvan nje? Što se nas tiče, problem je očigledan: definicija sebe kroz socijalnu ulogu je nepotpuna i neadekvatna. Čovek je mnogo šire biće, sa mnogo više dimenzija, dok su uloge preuske kategorije da bi se čitava veličanstvenost bića njima opisala, i kao što smo rekli, služe da bi se neka „predstava“ uspešno odigrala.

Možemo ovde napraviti analogiju sa stopalom i cipelom. Da li ste ikada pokušavali da obujete cipelu za par broja manju od vašeg stopala? Ako jeste, prvo što primećujete je to da nećete uspeti da ugurate nogu u cipelu koliko god da pokušavate. Drugo, noga će vas boleti, a što više pokušavate, sve će vas više boleti. Jedini način da ugurate nogu u cipelu bio bi da hirurški odstranite neke delove noge. To je upravo ono što se svakodnevno dešava sa psihom čoveka – konstantno i nasilno uguravanje čitavog bića u jednodimenzionalne kategorije kao što su socijalne uloge.

Socijalne uloge su proizvod kolektivnog konsenzusa, proizvod društva, što znači da uvek važe za grupu ljudi i ti ljudi su po nečemu slični. Ne postoji jedan konobar, niti jedan pravnik. Kategorija (uloga) “konobar” ili “student” ne može postojati kao kategorija osim ako više ljudi ne ulazi u istu. Pozorišna uloga nije napravljena za jednog glumca, već nju može igrati više ljudi – Džejms Bond je uloga, a ljudi koji ga glume u filmovima je mnogo.

Znači, to što ste konobar vas ne čini posebnim – bitna je osoba iza te uloge. Ako sam ja konobar, a i ti si konobar, po čemu se razlikujemo? Razlikujemo se upravo po onome što je izvan kategorije “konobar” i to je poenta cele priče – tako jedino možemo da se istinski upoznajemo. Naše pravo biće je uvek izvan socijalne uloge, a ne unutar nje. Međutim, imamo problem da se ljudi uglavnom definišu po onome po čemu su slični ostalima (a to su uloge), a ne ono po čemu su jedinstveni. To je, priznaćete, besmisleno, jer ta informacija ne govori ništa drugo o osobi osim da pripada određenoj grupi ljudi, koji prate sličan šablon funkcionisanja. Isto tako je besmisleno da tvrdimo kako smo mi uloga koju igramo i ne shvatamo da postoji i „glumac“ iza nje. Zamislite da Al Paćino ide okolo i priča kako je on stvarno Toni Montana, vođa kriminalne bande, uloga koju je igrao u filmu „Skarfejs“.

Uloge su kao kaputi – mi ih oblačimo i oni nam služe za nešto. To je ono što vidimo spolja, ali složićete se da čovek nije svoj kaput. Ispod kaputa svi smo mi posebni i jedinstveni ljudi. Ono što se često dešava je to, da se nažalost, ljudi identifikuju sa svojim kaputima-ulogama, pokrivajući i potiskujući svoju jedinstvenost i suštinu duboko ispod. Sada počinjemo da uviđamo zašto se dosta ljudi oseća prazno i oseća da ne poznaje sebe. Ljudi ne samo što sebe prikazuju kroz uloge koje igraju, već često ubeđuju sebe da je to sve što oni jesu. Problem je što čovek, identifikujući se sa površinskom ulogom toliko dugo, na kraju zaboravi ko je on stvarno. Setite se, ne možete obuvati cipelu za par broja manju bez posledica.

(nastavak u sledećem broju)
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

_________________________________________________________________________________________

NEAUTENTIČAN ŽIVOT III

„KO SI TI?“ – (DRUGI DEO) – PSIHOLOGIJA SOCIJALNIH ULOGA

U prethodnom članku pružili smo uvod u problematiku socijalnih uloga, gde smo pokušali da ukažemo na neadekvatnost definisanja sebe isključivo kroz socijalne uloge. Sada ćemo nastaviti sa analizom u tom smeru, pružiti još neke uvide i pokušati da pružimo neke od razloga ovakvog ponašanja čoveka.

Senke2-300x225Kada je reč o ponašanju ljudi u društvenom kontekstu, primetićemo da su ova ponašanja deo ispunjavanja očekivanja od socijalne uloge. Na primer, uloga “student” se “igra” na fakultetu, gde se to od ljudi na toj “pozorinici” očekuje. Međutim, kada dođe kući, “student” može preuzeti ulogu “sin”, što će dovesti do promene u njegovom ponašanju i odnosa drugih ljudi prema njemu. Sada je to neko kome majka sprema ručak, koja ga možda tera da uči, treba da pospremi sobu, itd. Kada se vidi sa devojkom on preuzima ulogu “dečko” koja sa sobom nosi neke druge obrasce stavova i ponašanja koji se očekuju od uloge. Dakle, još jedan ključan momenat: da bi ova osoba uspešno igrala ulogu “dečka” (ili bilo koju drugu, uzećemo ovu kao primer) sa drugom osobom, ona zauzvrat mora igrati ulogu “devojke” (kompatibilnu ulogu). Ako druga osoba ne igra kompatibilnu ulogu, onda ni prva osoba ne može igrati svoju. Džabe vam je da mislite da ste nekom dečko ili devojka ako ta osoba ne misli ili se ne ponaša tako. Neće vam mnogo pomoći to što glumite profesora u štali sa kravama. Ovde vidimo još jednu bitnu odliku socijalnih uloga, a to je relacionalnost.

To znači da je uloge moguće definisati samo kada postoji međusoban odnos i interakcija između dve ili više osoba, tj. samo u odnosu na druge uloge. Zamislite da se neko isključivo definiše ulogom “sin” ili “dete”, bez obzira na to u kakvom se okruženju nalazi i bez obzira na realno stanje stvari. Ta osoba bi onda verovatno tražila od profesora da mu opere pantalone, a sa devojkom bi se raspravljala o tome da li sme da zove druga da se igraju. To su, naravno, ponašanja vezana za ulogu “dete” i neprimerena su kontekstu i odnosu sa drugim ljudima.

Isto to važi i za bilo koju drugu ulogu, i za bilo koji drugi odgovor na pitanje “ko si ti?” (gde odgovor može biti “ja sam konobar, uspešan biznismen, roditelj dvoje dece, itd). Na primer, ukolio se ja bavim biznisom i u jednom trenutku sam okarakterisan kao “biznismen”, primereno je da tu ulogu igram samo u biznis-kontekstu. Na šta bi ličilo kada bih ja sa svima igrao ulogu “biznismen”, recimo sa svojim prijateljima, rodbinom, ženom? Verovatno ih ne bi dugo imao u svom okruženju.

Ključno zapažanje je da uloge ne postoje same za sebe, bez prisustva drugih ljudi i njihovog odobravanja tih uloga. Sada možemo uhvatiti problem za rep i shvatiti da je definicija kroz ulogu, prvo nerealna i nepotpuna, a drugo, samo privremena, mi bismo rekli i iluzorna, jer se odigrava u određenim vremenskim periodima i menja se u zavisnosti od situacije. Tako ponovo vidimo, da je nemoguće opisati sebe u fiksnim terminima koristeći socijalne uloge.

Stoga, socijalne uloge nikad nisu i ne mogu biti nešto što je individualno i fiksno u vremenu i prostoru. One ne mogu biti nešto lično, nešto što je specifično za jednog čoveka. Naprotiv, one su uvek vezane za nešto spolja i to isključivo u društvenom kontekstu, dakle u odnosu na to sa kojim ljudima (i njihovim ulogama) imamo odnos. One nisu naša privatna svojina i ne mogu biti naša suština – osim ako čovek, iz nekog razloga, prisili sam sebe na to, ograniči se i fiksira u jednoj, ili malom broju uloga, ako se svojski ne potrudi i uloži napor da se u potpunosti identifikuje sa ulogom. Ali, zašto bi to neko radio? To je isto kao kada bi Al Paćino, ne samo išao okolo i pričao da je on Toni Montana iz “Skarfejsa” (tj. konstantno glumio tu ulogu) nego još i sebe ubeđivao da je on stvarno Toni Montana. Iako ovavko ponašanje deluje apsurdno, izgleda da većina ljudi, iz nekog razloga, upravo to i radi – umisli da su njihova ličnost i uloge koje igraju jedno te isto.

Odgovor na pitanje zašto ljudi to rade je tema za sebe i stoji u srži mnogih aspekata funkcionisanja. Na ovom mestu ćemo samo reći da se ovo dešava jer, prvo, većina ljudi ustvari i ne poznaje sebe, drugo, postali smo u ogromnoj meri zavisni od mišljenja ljudi oko sebe. Ljudi će ići toliko daleko da sebe ubede da su nešto što drugi očekuju, samo da ne bi došli u konflikt sa sredinom i kako bi zadovoljili očekivanja društva u kojem se nalaze. Ovaj mehanizam se naziva potreba za kolektivnom validacijom, tj. odobravanjem od strane drugih.

Pogledajte u sebe i primetićete koliko stvari u životu mislite, govorite i radite samo da ne biste mnogo “štrčali” od drugih. Niko od nas ne voli taj osećaj da se neko “razočara” u njega. Banalan primer: uradili ste ili rekli nešto u društvu prijatelja što ih je možda šokiralo, a neko od njih izjavi “au, čoveče, to nisam očekivao od tebe…to nisi ti”. Razmislite sada ponovo o psihologiji iza izjava takvog tipa. Opet imamo neko očekivanje drugih od nas, a nećemo ni govoriti o tome koliko je apsurdno da vam neko drugi kaže ko, tj. šta vi jeste ili niste. Valjda vi najbolje znate ko ste… Ili ne znate?

Dakle, prisustvo drugih ljudi i nužnost kolektivnog validiranja u procesu definisanja individue je ključan momenat. Ukoliko je čovekova ličnost definisana skupom socijalnih uloga koje igra, onda se može reći da je ovako definisana ličnost (ego) prosečnog savremenog čoveka nešto što zavisi od spoljašnjosti i od drugih ljudi. Ona je, po svemu sudeći, u velikoj meri jedna socijalna konvencija, jedan skup maski za društvo. Ovo je posebno očigledno ukoliko se neko definiše prema jednoj ulozi (“ja sam pravnik”), ili prema malom broju uloga.

Na kraju, čitalac će se možda zapitati: treba li onda da odbacim socijalne uloge i pokušam da nađem pravog sebe? Da, treba da pronađete sami sebe, ali potpuno odbaciti socijalne uloge, a živeti u ovakvom društvu je skoro nemoguća misija. U tom slučaju, važno je prvenstveno postati svestan da smo svi mi na neki način glumci, da je veliki deo našeg ponašanja i mišljenja uslovljen očekivanjima od drugih ljudi i našeg odnosa sa njima. Važno je da postanemo svesni kako je svako od nas važan zato što je on upravo on, a ne neko drugi ili isti kao i ostali.

Važno je da postanemo svesni, da duboko u nama možda leži skriveni genije, veličanstveno i zanimljivo biće, koje nije puka uloga, a kojem mi sami ne dozvoljamo da izađe na površinu i pokaže se u punom svetlu kako drugi ne bi mislili da “smo ludi” ili “da to nije nešto što smo mi”. Treba da osvestimo kod sebe to, u kojoj meri i koje uloge igramo, da one nisu ono što mi stvarno jesmo – da su uloge samo uloge i ništa više.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Foto: Wikipedia

________________________________________________________________________________________

NEAUTENTIČAN ŽIVOT IV

ZAŠTO ZAVISIMO OD TUĐEG MIŠLJENJA?

Kao što smo naglasili u prethodnom tekstu, ljudi o sebi uglavnom razmišljaju kao o nečemu što je na samoj površini neke kolektivne strukture, nekoj “tačci” upletenoj u mrežu socijalnih odnosa – porodičnih, vršnjačkih, institucionalnih, radnih, itd. Vrlo retko se javlja razmišljanje u dubinskim i suštinskim terminima koji nisu vezani za socijalni kontekst.

puppet-master-300x210Pogledajte malo bolje proces socijalizacije (vaspitanja) čoveka i zaključićete da je ljudski mozak od malena uobličavan na jedan pasivno-zavisan način. Videćete kako se proces izgradnje čoveka u uplašenu, zavisnu strukturu odvija uglavnom kroz socijalizaciju koja je ispunjena selektivnim uslovljavanjima, tj. nagrađivanjem i kažnjavanjem za odabrana ponašanja i mišljenja. Tako, ljudi postepeno postaju u potpunosti zavisni od socijalne sredine, koja zahteva od njih ovo ili ono, koja im brani i dozvoljava da se ponašaju i misle. Najveći zahtev koji društvo stavlja pred čoveka je da se definiše u skladu sa socijalnim konvencijama, a mehanizam izgradnje ličnosti se, pored ostalog, bazira i na strahu od odbacivanja od društva.

Prvo, da vidimo zašto uopšte dolazi do toga da je čovek toliko zavisan od okoline i u tolikom strahu od odbacivanja? Ne možemo potpuno okriviti pojedinca za takvo stanje stvari. Čovek se rađa u jednom socijalnom kontekstu i od rođenja zavisi od drugih ljudi, prvenstveno od roditelja, koji mu pomažu da “stane na noge”. Ljudi oko njega, počevši od najbliže porodice, grade odnose sa njim kao potpuno međuzavisne. Ovakva situacija je donekle nužna s obzirom na čovekovu biologiju i ne bi bila problematična ukoliko se ne bi dešavalo da je osoba često stavljena u potpuno potčinjen (inferioran) položaj. Roditelj se često postavlja kao mali “bog” prema detetu – dete je njegova kreacija, ono ga mora poštovati i slušati njegove zapovesti. Njegova je sudbina u rukama boga-roditelja.

Pored bazičnog usmeravanja i upućivanja u “zakone i pravila življenja”, roditeljski autoritet se proteže duboko u definisanje i davanje detetu “na tanjir” raznih vrsta pravila. Ta pravila su disciplinarna i odnose se uglavnom na to šta je “dobro”, a šta “loše” po dete, koje stavove i misli “sme” i “ne sme” da ima, kako “treba” i “ne treba” da se ponaša. Iako su neke korisne, mnoge definicije nisu objektivna i stručna znanja već “prežvakano” iskustvo i lični stavovi roditelja. Roditelji se vode maksimom “radi kako ti govorim, a ne kako ja radim”, što je zbunjujuća situacija za dete i stavlja ga u bespomoćan položaj. Zamislite u kakvom je dete rebusu kada vidi roditelja kako pije ili puši, dok mu ovaj govori “nemoj da piješ ili pušiš, to je loše”. “Pa što ti to radiš onda, ako je loše?” dete se može zapitati. “Ja sam ti roditelj, ja radim šta hoću, a ti ima da radiš kako ti ja kažem”. Detetu, naravno, ovde ništa nije jasno, osim da treba da sluša mišljenje nekog ko ni sam ne zna šta radi i zašto, jer će u suprotnom biti kažnjeno. Nije ni čudo što su odrasli ljudi automatski zavisni od mišljenja raznih ljudi (čak i anonimnih, kao što je slučaj na internetu), bez jasne svesti o pravom razlogu za tu zavisnost, osim osećaja da će im pretiti neka kazna ako budu suviše na svoju ruku.

Dalje, detetu se definišu i ograničavaju emocionalna i kreativna ispoljavanja kako bi se uklopila u model sveta koji ima roditelj i ljudi oko njega. Ovo je posebno očigledno kada se roditelj i dete nalaze na javnom mestu gde postoje specifični kodeksi ponašanja. Tada često možete čuti roditelje kako prekorevaju svoju decu kada slobodno i spontano ispoljavaju emocije: “ne deri se”, “smiri se”, “tiše malo”, ili “smiri se, ljudi te gledaju”, pa pretnje “dobićeš batine”, “čika će da te bije”, itd. Na detetovu radoznalost često se odgovara odgovorima koji imaju svrhu odbijanja i zaustavljanja deteta u takvom ponašanju, jer je roditelj u trenutku zauzet “bitnijim” stvarima (kao što je utakmica između Radničkog i Metalca), ili ga jednostavno “smara” da daje odgovore na pitanja deteta (a često ih i ne zna). Ovakvim ponašanjem roditelj sistematski uništava kritički um kod deteta, ubija želju za dovođenjem u pitanje sebe i sveta oko sebe, osobinu koja bi trebala biti u fokusu ljudske egzistencije i koja je put do spoznaje i do slobode.

Ukratko, roditelj od početka i automatski preuzima ulogu kreatora i dizajnera detetove slike sveta, koju bi inače ono trebalo samo da stvori, a roditelj tu da bude podrška, pomoć i usmerenje. Međutim, roditelj se stavlja u ulogu svojevrsnog “kanala” prenošenja kolektivne svesti (vrednosti i normi) u detetov um, prenoseći mu tako obrasce funkcionisanja vezane uglavnom za socijalne uloge.

Kako čitalac ne bi pogrešno shvatio poruku koju ovde iznosimo, važno je napomenuti da se nikako ne poriče značaj roditeljskog intelektualnog i fizičko-zaštitničkog autoriteta u mlađim danima deteta. Roditelj već zna šta je opasno, a šta nije, pa može zaštititi dete ili je već stekao neke mudrosti koje bi bile korisne za dete i pomogle mu da kvalitetnije živi. Roditelj je veoma važna figura u njegovom životu i može igrati ključnu ulogu u poboljšanju načina života deteta. Stoga se može reći i da je roditeljstvo jedna “sveta” i plemenita dužnost. Međutim, suviše se često viđa slika odnosa koji je, po našem mišljenju, narcističke i diktatorske prirode, koji se kao takav proteže duboko u kasne periode sazrevanja deteta (adolescencija, pa i kasnije). Za mnoge odnose bismo mogli reći i da su velikim delom posesivni. Ovo se posebno vidi u izjavama tipa “ti si moje dete, ja sam te stvorio/la, tvoja sudbina je u mojim rukama”, ili u implicitnim pretpostavkama kao što je: “ti mene treba bezuslovno da voliš, a ja ću tebe da volim pod uslovom da budeš dovoljno dobro dete”. Ovde, kao i u izjavama tipa “ja te hranim, znači treba da me voliš” takođe primećujemo i odnos koji je materijalističko-trgovačke prirode. Ljubav treba da se kupuje i prodaje, trguje se njome. Kao da smo na pijaci. Iako možda roditelji i ne misle tako, njihova ponašanja dovode do toga da to tako zvuči i izgleda detetu, te da se ljubav roditelja “kupuje” praćenjem odgovorajućih obrazaca ponašanja i ispunjavanjem njihovih očekivana.

Ono što je ovde problem je i to što su mnogi roditelji i sami izgubljeni i uplašeni od sveta, pa nije čudo da često prenose anksioznost i ponašaju se posesivno i suviše protektivno prema detetu. Ne dozvoljavajući mu da spontano iskusi svet, koji je predstavljen kao mesto puno opasnosti, roditelji ga “treniraju” i uslovljavaju na tu psihofizičko-emocionalnu zavisnost od njih, stvaraju obrasce za sve njegove buduće odnose i uslovljavaju ga na zavisnost od očekivanja okoline.

U najvećem broju slučajeva ova međuzavisnost ne prestaje do kasne adolescencije, a u međuvremenu se ulazi u druge vrste međuzavisnosti – sa nastavnicima, vršnjacima, ulazi se i u romantičnu vezu i bračnu zajednicu, itd. Tako čovek formira svoju mentalnu strukturu u odnosima sa drugima i na osnovu njihovih mentalnih modela i mišljenja se dalje razvija, sagledavajući svet kroz socijalnu prizmu. Kasnije će se, kada sazri i osnuje svoju porodicu, na neki način ponovo vratiti u taj začaran krug bliske međuzavisnosti i preneti to što je u njega prenešeno na svoju decu i tako u krug. Ima li tome kraja, možemo li biti slobodni? Možemo – ali je potrebno da prvo shvatimo da problem postoji, a onda da tražimo način da ga rešimo, što mi u ovim tekstovima i pokušavamo.

(nastavak u sledećem broju)
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

______________________________________________________________________________

NEAUTENTIČAN ŽIVOT V

SISTEM OBRAZOVANJA I RAZVOJ LIČNOSTI (prvi deo)

U prošlom tekstu smo govorili o uticaju koji roditelji imaju na dete i koliko je porodična sredina veliki faktor u formiranju čovekove ličnosti. Sada ćemo nastaviti analizu u tom pravcu i sagledati kako se dalje odvija izgradnja čoveka i navikavanja na autoritet i mišljenja, tj. ocenjivanje drugih, što velikim delom ustvari znači učenje življenja neautentičnog života.

stress_by_bleedingbirdČovek, dakle, gradi sebe (ili biva građen) u porodičnoj sredini, a kada malo poraste stavljaju ga u grupu vršnjaka sa kojima ponovo provodi većinu vremena svoga dana. Ni u ovom slučaju čovek ne dobija neku veliku priliku da spontano i autentično iskusi svet oko sebe. Dete se opet trenira na potpunu pokornost, submisivnost i poslušnost autoritetu, kao i da zavisi od njegovog mišljenja i ocene.

Kao što je poznato, u najvećem delu sveta postoje socijalni zakoni i norme po kojima dete, bez svoje volje, mora biti stavljeno u specifičan kontekst (npr. osnovna škola), gde će biti sistematski učeno da bude zavisno od grupe koja ga okružuje. Tako će nastaviti da se trenira na pokornost i poslušnost sada još jednom autoritetu – učitelju. Iako tema ovog dela nije uticaj klasičnog školskog sistema na celokupan psihofizički razvoj deteta, posebno njegovih intelektualnih sposobnosti, možemo se osvrnuti na specifičnost školskog konteksta i reći nešto o svrsi i posledicama ovog fenomena na razvoj ega i pogleda na svet.

Prvo, da napomenemo da samo obrazovanje i edukacija, priprema čoveka za život nikako nije sporna stvar i mi ne govorimo ovde o tome. Neka vrsta edukacije i savetodavnih aktivnosti od strane “mudrijih” su zapravo prastar i nužan običaj. Učenje o svojim “đedovima i slavnim precima” postoji od vajkada i korisno je znanje. Učenje o tome kako se orijentisati u prirodi (predmet “priroda i društvo”) i šta raditi ako sretnete medveda u šumi je takođe neosporno korisno znanje. Međutim, glavni problem je u načinu edukacije i u kontekstu. Naime, sam način komunikacije i interakcije je od početka asimetričan (akteri su u nejednakom položaju). Učitelj je iznad, učenik je ispod. Učitelj je nadređen, učenik je podređen, i tu nema dileme. Učitelj je, opet, u neku ruku sveznajući i zaštitnički “bog”, vođa razvoja deteta i dizajner ličnosti i mišljenja. Isto tako, kao što znamo, cilj školovanja je prenos nekih informacija, koje će biti značajne za detetovu budućnost. Međutim, ovo znanje ne biva prenošeno tako da detetu bude interesantno, tako da ono ima izbor hoće li ga prihvatiti ili neće, a u dosta slučajeva je i konfuzno, komplikovano i apstraktno za dete. Nešto od toga je i u velikoj meri beskorisno za svakodnevno funkcionisanje.

Ne slažete se? Svi znamo koliko nam znanje o tonalnim skalama u starom Rimu koristi kada kupujemo hleb u prodavnici. Poznata je činjenica da nam vozač autobusa svako jutro traži da mu navedemo glavne gradove država u Africi. Svako od roditelja će se setiti situacija kada se ponudio da pomogne detetu oko domaćeg iz matematike da bi bio zbunjen nekim zadatkom koji ni on sam ne zna da reši. Podvlačimo da znanje o ovim, iako često malo praktično korisnim stvarima, nije ono što je problematično samo po sebi. Problem je što je znanje koje se deci prenosi u školama je visokostrukturisano, shematizovano i upakovano na jednosmeran način – prihvati ili ćeš biti kažnjen. Zamislimo se nad da činjenicom da dete biva kažnjeno lošom ocenom zato što “ne zna”. Ono tu nema izbora da zna ili ne zna, tj. da bude svoje i ima svoje mišljenje. Ono mora da zna to što mu ja kažem da mora da zna. Niko ga ne pita sviđa li mu se da uči diferencijalne jednačine i tonalne skale u praistoriji (koje ni autoru ovog teksta nikad posle toga nisu zatrebale, a imao je traume pred kontrolni) ili bilo šta za šta smatra da je beskorisno i suviše apstraktno. Opet napominjemo, samo znanje o nekim stvarima nije loša stvar sama po sebi ali zašto bi me neko kažnjavao zato što ne znam te stvari i stvarao mi traumu oko toga? Isto tako, ocena takođe sama po sebi nosi negativne posledice i na neki način postaje i socijalno sredstvo, tj. način obeležavanja. Ako dobijete “keca” svi će znati da ste dobili “keca” pa će vas možda prozvati “jediničar” i odbaciti iz svoje grupe. Pogodili ste, i tu imamo problem sa socijalnim ulogama.

Sada polako postavljamo pitanje posledica ovakvog sistema obrazovanja. Nekako se čini da prenošenje praktičnog znanja i kreiranje inteligentnih jedinki ovde nije glavni cilj, iako deluje da jeste. Gradivo se uglavnom uči mehanički i napamet, a ovakav način učenja dovodi do oblikovanja razmišljanja u visokostrukturisanim i rigidnim formama, način mišljenja koje će se kasnije reflektovati kroz čitav život. Učenici se, nažalost, minimalno podstiču da koriste “svoj mozak” da logički zaključuju, sami izvode teorije i zaključke, da primenjuju znanje u praksi. Još jedan bitan i ujedno kontradiktoran momenat koji smo već pomenuli je ta (često traumatična) test situacija, ocenjivanje znanja. Učenici se testiraju i meri im se nivo prihvaćenosti gradiva koje im je dato i za to dobijaju ocene. Ovako postavljen, cilj učenja postaje uspešna reprodukcija u jednoj određenoj situaciji ( “kontrolni”, “pismeni” itd), za šta se dobija nagrada. Da li vi to gradivo znate i posle te situacije i koliko vam koristi, nije toliko bitno. Bitno je samo da u toj situaciji zadovoljite kriterijume. Ukoliko je reprodukcija neuspešna, tj. ako dete ne uspe da u prihvatljivoj meri ponovi ono što je učitelj rekao, ono biva kažnjeno, bez objašnjenja zašto uopšte uči to gradivo i najčešće bez ikakve ideje o tome šta je to što reprodukuje. Deca, dakle, uče kako bi zadovoljila zahteve autoriteta. Ona na taj način postaju zavisna od mišljenja i ocene drugih i počinju da vrednuju sebe kroz svoje ocene i mišljenje autoriteta. U velikom broju slučajeva možemo naći primere neadekvatne slike o sebi i nezadovoljstvo deteta samim sobom samo zbog toga što ima “lošu” ocenu (za neke je to “dvojka” ali za neke je i “četvorka”). Dete prihvata ovaj sistem vrednovanja sebe i glavni cilj mu postaje dobijanje “dobre” ocene i uspeh u školi. Vidimo, dakle, da je ovde jedna od posledica ustvari stvaranje jedinke koja će se uklopiti u socijalnu šemu i prihvatiti određeni pogled na svet. Sloboda govora, kažete? Kako ćemo uopšte da govorimo o slobodi govora ako imamo problem slobode mišljenja na prvom mestu? Isto tako se dešava da se neka deca pobune protiv ovog načina vrednovanja pa onda odu u drugu krajnjost, postaju “uličari” i odaju se nekim antisocijalnim aktivnostima. Buntovništvo je, kao što psiholozi znaju, u velikoj meri posledica prevelike opresije u jednom smeru, te predstavlja pokušaj kontrabalansiranja u drugom. Do ovoga možda ne bi dolazilo kada sistem nagrade i kazne, prinude i sile, vrednovanja i obezvređivanja ocenom ne bi postojao u ovakvoj meri.

Kako ne bi ispalo da autor samostalno i subjektivno kritikuje školski sistem, na ovom mestu moramo napomenuti da se u mnogim zemljama (a negde i kod nas) najzad oseća pomak u ovom smeru i da je ovakav sistem obrazovanja kritikovan i od strane mnogih visokih autoriteta u oblasti. Mnogi su shvatili pravo stanje stvari i kakve sve ovo posledice ima na čoveka. U nekim zapadnim zemljama kurikulum se već transformiše i sve je više u formi jednake interakcije između učenika i nastavnika.
U sledećem delu teskta osvrnućemo se malo više na socijalni kontekst u ovom razdoblju deteta i na formiranje obrazaca socijalnih uloga na osnovu kojih će čovek manje-više funkcionisati do kraja svog života.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

__________________________________________________________________________________________

NEAUTENTIČAN ŽIVOT VI

SISTEM OBRAZOVANJA I RAZVOJ LIČNOSTI  (drugi deo)

Vratimo se sada socijalnoj komponenti školskog dela života savremenog čoveka. Kada smo govorili o porodičnom kontekstu, spominjali smo fenomen “deljene” realnosti sa ljudima oko sebe, u tom slučaju, prvenstveno sa roditeljima. Time smo hteli naglasiti da dete opaža svet oko sebe ogromnim delom onako kako ga opažaju ljudi oko njega. U njega su ugrađeni mentalni modeli, koncepti, konstrukti i sheme funkcionisanja sveta roditelja i užeg kruga ljudi.

Sličan efekat sada imamo i kada dete uđe u kontekst škole i druženja sa vršnjacima. Ponovo se realnost “deli” sa ostalim ljudima (tj. sa ostalom decom) i njihovim ličnostima (egoima) isto tako velikim delom isklesanim u porodičnoj sredini. Veliki broj dece oko njega je takođe “proizvod” roditelja-autoriteta koji im prenose socijalne uloge i norme te je nužno da u ovim grupama dođe do međudejstva i oblika međuzavisnosti. Znači, ne samo da se iz kruga uticaja ne izlazi, već se krug sada širi kroz proces međudejstva mladih osoba uveliko kontaminiranih određenim pravilima, normama, vrednostima, stavovima i socijalnim ulogama. Ono što se uglavnom dešava je da čak i deca, budući da su introjektovala (ugradila) roditeljske autoritete u sebe (dakle, autoritet je, na neki način, postao deo njih), postaju jedni drugima autoriteti. Postaju svojevrsni “socijalni policajci”, agenti koji jedni drugima vrše korekciju ponašanja i razmišljanja u pravcu socijalno prihvatljivog, tj. prosečnog. Ovo se vrši mehanizmima nagrade i kazne, kao što ih je naučila porodična sredina. Ukoliko niste prosečno dete i razlikujete se, uglavnom nećete baš dobro proći (osim ako niste drugačiji u obliku siledžije pa ne sme niko da vas pipne). Štaviše, bićete kažnjeni od strane druge dece. Često se čak i u obdaništima (o osnovnim i srednjim školama da ne govorimo) može videti da se grupa dece ujedini u izolovanju jednog člana, za kojeg će, na primer, reći da je “čudak” ili upotrebiti neku drugu reč. U prevodu, član grupe, čije se ponašanje ne uklapa u imaginarnu kolektivnu sliku o socijalno očekivanom ponašanju i socijalnoj ulozi, biva kažnjen. Ovakva deca bivaju odbacivana zato što se ne uklapaju u očekivanja ljudi oko sebe. Ostala deca to vide te im, naravno, ne pada na pamet da oprobaju to na svojoj koži.

Škola je, pored porodice jedan od glavnih “obrađivača” mladih bića u smislu uklapanja u zajednicu. Njena uloga je ogromna i to je nužno shvatiti. Škola, ukoliko je dobro organizovana, može imati vrlo pozitivan uticaj na razvoj deteta. Međutim, ono što se, nažalost, uglavnom tamo dešava je da se deca većinom vremena treniraju na zavisnost od kolektivnog mišljenja i autoriteta, na shvatanje sebe samo kao malog dela većine, te na prihvatanje neke od socijalnih uloga, maski koje će nakon toga manje-više nositi ceo svoj život. Najmanje pažnje se obraća na razvijanje individualnosti, kreativnosti i slobodne interakcije deteta sa nastavnicima i ostalom decom, što ima uticaja na kasniju sliku o sebi i jedan je od faktora nastanka kompleksa niže vrednosti. Socijalna uloga “učenik” je, naravno, dominantna u ovom razdoblju i sa sobom nosi čitav spektar implicitnih normi i obrazaca ponašanja. Iako je postojanje nekih pravila i normi ponašanja u ovakvim okruženjima nužno kako ne bi dolazilo do haosa i neželjenih posledica, često se dešava da je svet deteta u tom kontekstu u potpunosti istkan oko veoma striktnih, disciplinujućih normi, gde nema mnogo mogućnosti za slobodno funkcionisanje. Spontano ispoljavanje emocija i mišljenja se neretko kažnjava (verbalnim ukorom od strane autoriteta, ismejavanjem od strane drugih, itd.). Poznato je da neke škole čak zahtevaju da deca nose uniforme, što veoma podseća na vojni kontekst. U takvim i sličnim sredinama, nije ni čudo što je mnogoj deci mrsko da idu u školu i shvataju je kao teret. Uloga „učenik“ je tako umnogome slična ulozi “radnik”, a okruženje je u mnogim aspektima slično radnom okruženju. Tako se dete navikava na poštovanje pravila i uklapanja u socijalnu ulogu. Ova uloga je samo jedna u nizu uloga u koje će dete, kasnije odrastao čovek, uklapati svoje biće i na osnovu kojih će definisati svoju egzistenciju.

Kada je u školi, mlad čovek biva stavljen u grupu ljudi, u “pleme” u kojem uči da postaje “ogledalo drugim ogledalima”, sa kojima provodi veći deo svoga dana i čije mu je mišljenje od najvećeg značaja. Roditeljima su poznate situacije kada im dete dođe kući snuždeno, vi ga pitate šta je, a ono kaže “Perica mi je rekao da sam glup/a”. Ko je Perica da ocenjuje nivo tvog intelekta i da li je on stručan za to? Ili, “Perica i Mikica idu, hoću i ja”. Ili “Perica i Mikica kažu da to i to treba tako i tako”. Vidite li problem? Tako je, prevelika zavisnost od tuđeg mišljenja od starta. Naglasimo da ne možemo kriviti dete zbog svega toga. Ukoliko se ni tada ne istrenira da deli realnost i iskustvo sa drugima, tj. bude slično njima, dete biva kažnjavano i povređivano, najčešće psihički, a često i fizički. Dete se tako navikava da mu glavna briga budu druga deca, ljudi koji ga okružuju, njihovo mišljenje o njemu i održavanje “pozitivnih” odnosa sa njima. Uslovljava se na potkrepljenja (nagrade) u formi validacije njegovih reči i dela od strane drugih. Ovakva analiza možda sada deluje očigledno i neko može reći da je to tako samo kad si dete, ali zapitajmo se koliko nam je i dan-danas, kada smo stariji, bitno šta kažu i misle Pera i Mika. Dakle, to što nam je bitno “šta će Pera/Mika da misli” ima korene u onome što nam je kao deci bilo bitno “šta će Perica/Mikica da misli”.
U tim uslovima, čovek počinje da se udaljava od svoje suštine, jer jednostavno nema vremena da se bavi sobom. Sve što mladom čoveku postaje u tom trenutku bitno je da ga kolege, vršnjaci, drugovi ocene ovako ili onako i da im se nekako ne zameri. Jedina želja mu postaje da ga gomila stranaca prihvati. Ako pak i ima onih koji shvate da se suviše bave drugim ljudima i da im to smeta, pa počnu izlaziti iz tog konteksta kako bi se mogli baviti sobom, takvi bivaju stigmatizovani, obeleženi kao „povučeni“, „čudaci“ (“ludaci”), bivaju etiketirani terminima koji imaju negativna značenja. Sve to predstavlja deo jednog vrlo moćnog mehanizma socijalne kazne.

Možemo, dakle, zaključiti, da se čovek skoro od rođenja navikava da ne gleda sebe, da se ne bavi svojom suštinom i svojim sopstvenim razvojem i egzistencijom, već da se bavi spoljašnjošću i dela po fiksnim normama. Skoro sve što individua misli i radi biva procenjeno i odobreno od strane drugih. Skoro svaka akcija, svaki potez, svaka reč, treba biti validirana od strane drugih i ljudi se na to navikavaju. Za svaku stvar postoji konzenzus i grupno mišljenje. Ovaj kontekst “filtrira” realnost u čoveku, proizvodi specifičnu verziju sveta u glavi deteta i prihvatljive načine mišljenja i ponašanja. Tako dolazi do usvajanja te „kolektivne svesti“ koja kod osobe polako prelazi u nesvesni domen i postaje automatski cenzor mišljenja i ponašanja. Reakcije drugih ljudi, socijalne norme i stavovi se ugrađuju u sopstvene misli i postaju automatski, nerazdvojivi deo svake naše akcije u spoljnjem svetu. U nama se uvek nalazi imaginarna grupa ljudi kroz koje ocenjujemo sopstveno biće.

Šta smo uvideli nakon svega ovoga? Najkraće rečeno, uvideli smo da smo na neki način većinom vremena „robovi“ tuđih očekivanja od nas, koja su ugrađivana u nas od malena. Suviše vremena strepimo zbog toga kako će nas neko oceniti, da li će nas odbaciti ili neće, „šta će ljudi reći“, itd. Istrenirani smo na socijalne uloge, koje su skrojili ljudi oko nas. Konstantno smo u grču da ne uradimo ili kažemo nešto pogrešno, da ne razočaramo nekog, da ne izađemo izvan uloge koja je definisana za nas. Opterećeni smo time da se dopadnemo ljudima, da „delujemo“ ovako ili onako u njihovim očima. Sada nam je jasnije koliko mnogo živimo za druge, a koliko malo za sebe. I, dokle tako? Počnimo to da menjamo odmah.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

________________________________________________________________________________________

NEAUTENTIČAN ŽIVOT VII

EGO KAO ODBRANA
Pošto smo uveli čitaoca u osnove i upoznali ga sa psihološkim načinom razmišljanja i gledanja na fenomen čoveka kao društvenog bića i razvoja njegove ličnosti, možemo preći na malo detaljnija razmatranja. Sada se možemo okušati i u ozbiljnijem razmatranju i uvesti malo stručnije psiho-analize u priču.

ego2Iz prethodnih izlaganja videli smo da čovek skoro nikad ne živi spontano i ne doživljava svet na autentičan način. Prilikom svake interakcije sa svetom čovek koristi ideje, verovanja, pređašnja iskustva, čitav kompleks prethodnih asocijacija (uglavnom konstruisanih u skladu sa sredinom kojom je okružen). On uvek prilazi svetu sa predubeđenjima, očekivanjima, emocijama, sa projekcijama o budućnosti, sa sećanjima na prošlost. To skoro nikad nije iskustvo ovde i sada, čisto i kristalno, već uvek zaprljano i preko neke „zavese“. Izgleda da čovek konstantno živi u prošlosti. Naime, to kako delate sada je proizvod toga kakva ste ličnost, a to kakva ste ličnost zavisi od skupa svih vaših prošlih iskustava sa socijalnom sredinom. Ako vas neko pita “ko ste vi u ovom trenutku?” daćete mu odgovor u kontekstu onoga što ste do tog trenutka bili, a ne onog što ste u tom trenutku. Na primer, ako se tada nalazite napolju i pada kiša, nećete reći “ja sam čovek koji stoji na kiši”, nego ćete, na primer, reći “ja sam šef odeljenja za računovodstvo” (ako je to vaš posao). Međutim, vi trenutno samo stojite na kiši, niste nikom šef, nema odeljenja za računovodstvo oko vas. Bili ste možda šef (tj. bili ste socijalna uloga “šef”) juče, jutros, ili do pre pet minuta, ali trenutno niste. Ta uloga je vezana isključivo za kontekst u kojem se nalazite (u ovom slučaju to je radno mesto), i u kojem se više ne nalazite. Međutim, kao što smo videli, ljudi konstantno nose svoje socijalne uloge sa sobom jer su se poistovetili sa njima. Većina najčešće nije svesna da je uvek pod kontrolom svoje prošlosti, što je deo njihove ličnosti (ega).

U modernom svetu, postoji manje-više konstantan pritisak od strane sredine da se osoba konformira pravilima, normama, konsenzusu i da ispuni očekivanja. Počevši od pisanih pravila (zakona i kodeksa), do nepisanih pravila kulture, običaja naroda, ponašanja u društvu, u ustanovama, restoranima, u kući i u još bezbroj različitih situacija. Kada je, na primer, reč o izlasku u restoran, postoji čitav scenario kako sve to treba da se odigra – na ulazu vas konobar uljudno pozdravi, odvede vas do mesta, sednete, donese vam meni, naručite, jedete, plaćate (tu je i nepisano pravilo „bakšiš“) i idete. Dakle, vi tada igrate po unapred napisanom scenariju i to niste pravi vi. Sve to podrazumeva delimično (ili potpuno) potiskivanje svoje prave suštine. Logično je da ponašanje po tuđim pravilima znači nemogućnost ponašanja po svojim: svoje potrebe, želje i prirodu čovek treba da ostavi po strani, barem kada je u socijalnom kontekstu.

Videli smo da razni autoriteti postavljaju čoveku granice od kada je dete, teraju ga da suzbija svoju spontanost i konformira se njihovim zahtevima. Dete ih zato često posmatra kao preteće figure i plaši ih se, jer je njegov život u velikoj meri pod njihovom kontrolom. Stoga, dete nužno razvija mehanizme odbrane i počinje da se ponaša na onaj način koji misli da će mu doneti najmanje problema sa sredinom i izbeći neprijatne, preteće situacije. Ono tako stvara obrasce mišljenja i ponašanja koji se u najvećoj meri poklapaju sa očekivanom slikom njega od strane njegove sredine. To što dolazi na mesto spontane suštine čoveka stvara se gravitiranjem svih tih pojedinačnih instanci odbrana, uverenja i asocijacija u jednu megastrukturu i usađuje se u ono što kasnije nazivamo egom i ličnošću. Tako, veliki deo onoga što smo stvarno mi u stvari čine ti odbrambeni mehanizmi, a suština ostaje „negde ispod“, gde biva zaboravljana. Ego (i njegov sistem odbrana), postaju jedina realnost, jer su konstantno aktivni dokle god je čovek deo društva.
Prilikom takvog načina funkcionisanja u ljudskom umu dolazi do pravljenja oštre podele: svet se deli na “oni” spolja i “ja” iznutra, a ego se, u ovom slučaju, postavlja kao “diplomata” između te unutrašnjosti i spoljašnjosti. On postaje odbrambena maska koju čovek navlači na sebe kako bi uspešno funkcionisao u tom specifičnom, za njega pretećem kontekstu. Ovo je momenat koji je u srži velikog broja problema modernog čoveka. Kod većine dolazi do manifestacije te podele na nekom nivou u ponašanju. Na primer, niste potpuno isti u rečima i delima „sami sa sobom“ i u socijalnom kontekstu. Neki ljudi ne psuju u društvu, ali psuju kada su sami u prostoriji. Postoje oni koji pričaju sami sa sobom kada nema nikog oko njih, ali to nikada neće učiniti u javnosti. Kada jedete sami nije vas briga da li ste se izmazali, ali je potpuno drugačija situacija kada jedete u javnosti. Ko ste onda vi kada ste sami, a ko ste kada ste u javnosti? Je li to ista ličnost ili postoji razlika? Neki od nas često osećaju da postoji taj jaz, ta distanca između onoga ko sam ja sam sebi i onoga kakvog me drugi vide (ili kakvog treba da me vide). Mnogi imaju taj osećaj da „ja nisam ja“ i da čovek mora da se ponaša ovako ili onako jer je u društvu. Zato se u nekoj popularno-psihološkoj literaturi kao glavni saveti mogu videti izjave tipa „budi svoj“, “budi spontan”, itd. Međutim, mišljenja smo da su ovo paradoksalni saveti jer čovek nikada nije i ne može biti „svoj“ ako je vaspitavan tako da mu je stalo do tuđeg mišljenja i ako se trudi da impresionira druge. To mora da prepusti svom egu. Iako nam je ego jednim delom potreban kako bismo funkcionisali u ovom svetu, problem nastaje kada se čovek toliko poistoveti sa svojim egom i dopusti tim odbranama od spontanosti da uzmu punog maha. Tako viđamo ljude koji su kruti, ozbiljni i ne prihvataju šalu na svoj račun. To su ljudi za koje morate da „gazite po ljuskama jajeta“ kako se ne bi uvredili. To su oni koji sebe definišu kroz to šta drugi misle o njima i oni koji su zaboravili da su iznutra još uvek deca kojima treba da vole i budu voljeni.

Posmatrajući pojavu na ovaj način, možemo zaključiti da je ego, tj. ličnost, većinom jedna odbrambena maska. Koristeći psihoanalitičku terminologiju, možemo reći da je veliki deo ega jedan globalni mega-mehanizam odbrane, jer stoji kao zaštitnik između preteće spoljašnjosti koja vrši pritisak i prave suštine bića koja je spontana i prirodna, a kojoj suviše stroga sredina ne dozvoljava da se ispolji. Glavni interes postaje procenjivanje, upoznavanje i bavljenje spoljašnjošću kako bi se povećale šanse za „preživljavanje“. Isto tako, dopuštajući svojem egu da nas kontroliše, mi zarobljavamo sebe. Drugi su nam bili sudije, na kraju postajemo i sudije sami sebi. Nije problem što se čoveka na jedan način ponaša u društvu, a na drugi van njega, već to što je celokupno čovekovo biće u stanju podeljenosti. Autentična suština je zakopana negde u dubini, a ego je socijalni konstrukt koji prevladava u skoro svakom momentu, bez obzira da li je čovek u društvu ili ne.

Dalje, usled prevelike psihološke zavisnosti od okoline, javlja se potreba za skeniranjem socijalne sredine u cilju pronalaženja i izbegavanja opasnosti po narušavanje ega. Takođe postoji opterećenost time da se nađu prilike za ojačavanje slike o sebi dobijanjem potkrepljenja i pozitivne validacije od drugih. Glavni zadaci ega postaju drugi ljudi, njihove namere i mišljenja. Simptome toga vidimo u svakodnevnoj komunikaciji, čiji je sadržaj uglavnom usmeren na druge ljude i njihove živote. Ako se nađete u nekom kafiću primetićete da se razgovori uglavnom svode na “ovaj uradio to i to”, “videlo/la sam tog i tog tamo i tamo”, “desilo se to i to tom i tom”, itd. Predmet razgovora su uglavnom drugi ljudi i događaji u socijalnoj sredini – nešto se desilo vama u interakciji sa drugima, ili se nekom drugom desilo u interakciji sa nekim trećim. Na televeziji se konstantno vrte tzv. “rijaliti” i “tok” šouovi, čija su glavna tema drugi ljudi i delovi njihovih života (to su, uzgred, najgledaniji delovi programa). Većina umetničkih delova programa (filmovi, serije, itd) imaju za temu živote nekih fiktivnih likova i ljudi. Neke novine služe samo kako bi se izveštavalo o dešavanjima u socijalnom kontekstu: čija se gola pozadina videla na žurci, ko je koga “prevario” (da ne upotrebimo neku drugu reč koja se čak i u novinama standarno upotrebljava), šta je ova poznata ličnost rekla ovoj drugoj poznatoj ličnosti, itd. Najčitaniji časopisi su oni koji se bave tuđim životima, uglavnom životima poznatih. Sada razumemo i zašto.
Sve su ovo fenomeni koji stoje na samoj površini ljudskog iskustva i takoreći opažajne su prirode (“video sam”, “čuo sam”, itd.). Tako možemo zaključiti da je naš ego, samim tim što se bavi površnim stvarima, velikom delom površinska struktura. Vaše pravo “ja” malo šta pita, ono je ućutkano pod kontrolom vašeg sopstvenog unutrašnjeg generala i u takvom jednom stanju nemoguće je živeti spontano i baviti se sopstvenim razvojem.

Ovim izlaganjem upravo smo dali definiciju ega. Na vama je da sada razmislite da li i koliko je u stvari dobro da ga toliko često branite i toliko ga se držite. Pustite ga nekad da ide, jer to verovatno i niste pravi vi.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

______________________________________________________________________________________________

NEAUTENTIČAN ŽIVOT VIII

PRAVO I LAŽNO „JA“

Sigmund Frojd, tvorac psihoanalitičke teorije, je jednom prilikom definisao ego kao „nukleus sastavljen od serije otuđujućih identifikacija”. U prevodu, ličnost se formira kroz proces socijalizacije koji od početka vode razni autoriteti zahtevajući od bića da se prilagodi njihovim zahtevima – identifikuje se sa njima. Ove identifikacije čine da se dete otuđi od sebe i od svojih potreba u sve većoj meri, dok se ne razvije u ličnost, dakle u jednu uveliko otuđenu strukturu.

U psihoanalitičkoj misli postoji podela na tzv. originalni self i na pseudo-self (“self” se može shvatiti kao sinonim za ego, ličnost, tj. za ono na šta mislimo kada kažemo “ja”). Pseudo-self ima funkciju odbrane od slobodnog iskustva i spontanih doživljaja, kao i cenzurisanje misli, osećanja i potreba. Psiholog D.Vinikot je govorio o pravom i lažnom selfu, gde je pravi self definisao kao spontano, autentično iskustvo, dok je lažni self odbrana koja štiti Pravi self skrivajući ga od okoline. Lažni self je na površini, kao neka vrsta opne, a to je upravo ono što ljudi prikazuju jedan drugom kada su u interakciji.

Zašto, po njemu, dolazi do ove podele? Priča je vrlo slična onome što smo i mi govorili u jednom od prethodnih tekstova. Čovek se od malih nogu uslovljava da ispunjava očekivanja drugih ljudi koji postaju od najveće važnosti u njegovom svetu. Ispunjavajući njihova očekivanja, pravi self se postepeno guši u tom kontekstu. Tako se formira lažni self – kao odbrana od okoline koja se opaža kao nesigurna, zahtevna i nadmoćna, koja kažnjava spontano ispoljavanje detetovih prirodnih reakcija na okolinu (pravi self). Ono što se dešava jeste to da okolina na kraju “ubedi” osobu kako je njena autentičnost nešto što ne sme da se ispolji, nešto što je loše, te da postoji kalup i obrazac egzistencije koji ona mora da prihvati. Taj kalup mora da prihvati i introjektuje jer mora da bude deo kolektivnog, gde treba da se uklopi u fiksnu strukturu čijem održanju treba sada da doprinese.

Ono što je takođe bitno naglasiti, a što je opet u duhu ponavljanja očiglednog, odnosi se na određenu raznolikost načina ispoljavanja ega (ličnosti) u različitim situacijama i u odnosu na različite osobe. Taj „lažni self“ se sastoji od više lažnih selfova. Vi se ne ponašate isto sa različitim osobama. Niste isti u odnosu sa majkom i sa devojkom: pred majkom psujete, pred devojkom ne, ili obrnuto. Sa majkom razgovarate o jednim stvarima, sa devojkom o drugim stvarima. Ne razgovarate na isti način sa prijateljem i sa prodavačicom, ili sa profesorom, vozačem autobusa, majstorom, sestrom, tetkom. Dakle, u vama postoje algoritmi ponašanja za svaku osobu sa kojom ste u interakciji ponaosob. Ovako gledano, izgleda da ste različita osoba kada ste sa različitim ljudima, i da to ko ste vi u trenutku zavisi od toga sa kim delite taj trenutak. Može li se onda govoriti o jednoj jedinstvenoj “ličnosti” po osobi? U našim očima, ovde dolazi do delovanja istog mehanizma odbrane kao i na početku, gde se ego otcepio od suštine biće i postavio se kao odbrambena opna između nje i ostatka sveta. Taj odbrambeni mehanizam se naziva mehanizam „splitinga“ ili deljenja, koji sada, usled sve većih i raznovrsnijih zahteva sredine gubi kontrolu i ponavlja se u nedogled – što je više zahteva, to je više podela. To je još jedna od specifičnosti ega, koji se, pored toga što se otcepio i separatisao od celog bića na početku razvoja, sada sebe cepa i deli na više „maski“, kako bi što efikasnije funkcionisao. Takođe, ovo zapažanje nam pokazuje da je ego jedna, u suštini iluzorna i veoma labilna struktura, specifična forma jedne halucinacije, kao što kaže poznati filozof Alan Vots. Ova struktura je takođe visoko fragmentirana i ne postoji u nekom čvršćem obliku, iako uspeva da ubedi sama sebe u suprotno i konstantno traži čvrsto i sigurno tle. Mi dakle, konstantno ubeđujemo sebe da smo ovo ili ono, da treba da budemo ovakvi ili onakvi, umesto da dopustimo sebi da spontano iskusimo i sebe i svet oko sebe, bez opterećivanja i kategorisanja. Ovo samo-ubeđivanje kroz svoj ego je svojevrsna forma autohipnoze i kao što vidimo, nema čvrstu psihološku osnovu.

Kao što znamo, univerzum nije rigidna struktura i konstantno se menja – organizmi se rađaju i umiru, nastaju planete, nestaju zvezde, lišće opada i raste ponovo, sve je u pokretu. Međutim, mi tj. naš ego, stalno tražimo mir, fiksiranost, strukturu i red, što je, složićete se plivanje nasuprot kosmičke struje i nužno dovodi do toga da budemo nesrećni. Ego mora konstantno ulagati napor i konstantno delovati „protiv“ i nasuprot silama univerzuma. Zato za mnoge ljude život deluje kao konstantna borba protiv nečega i za nešto, uglavnom za uspostavljanje nekog uticaja, autoriteta, sigurnosti. Znate za onu “život je borba”? Pa naravno da jeste, jer ego pokušava od sebe i od sveta napraviti što rigidniju strukturu i suzbiti svu spontanost. To je nemoguće, te je očekivano da život u ovom slučaju, nažalost predstavlja konstantnu borbu. U tom smislu ego možemo okarakterisati kao onog koji koristi silu kako bi držao stvari pod kontrolom. Iako je kontrola nekih stvari dobra stvar sama po sebi, često dolazi do pokušaja uspostavljanja preteranog nivoa kontrole. Ego mora stalno raditi na prisiljavanju čitavog bića u fiksirane strukture (stavovi, uverenja, predrasude, stereotipi, kategorije, itd), smišljajući gomilu pravila i zakona kako bi izmanipulisao nekim varijablama. Međutim, kao što jedna izreka kaže „moraš pustiti vazduh iz pluća kako bi ga ponovo udahnuo“. Ne možeš se držati za vodu ako hoćeš da plivaš. Znači, ne može i ne treba se truditi da kontrolišemo ljude i svet oko sebe, da iskontrolišemo to kako nas oni gledaju i šta misle o nama. Ne treba se držati nekih koncepcija kao pijan za plot i ne treba suviše pokušavati mešati se u tokove kosmosa, jer to može rezultirati u stvaranju konflikta a samim tim doprineti tome da postenete nesrećni.
Primena ovakvih stavova u praksi nije laka stvar. Kao što smo pomenuli, ego opaža sebe kao strukturu različitu od ostatka univerzuma, te tako dolazi do stvaranja veštačkog dualizma, ego protiv prirode. Priroda u ovom slučaju postaje nešto eksterno, otuđeno i strano, nešto izvan razumevanja, često veoma opasno, dok je ego nešto što je „unutra“, u glavi, i nepovezano sa prirodom. Hostilnost i agresivnost ega, koje posledica potisnutog besa zbog kažnjavanja od strane okoline, sada se projektuju na čitavu spoljašnost, koja se opaža kao neprijateljska i kao pretnja. Besmislenost ovakve podele i ovakvog načina opažanja prirode je i više nego očigledna. Šta je ljudsko telo negoli deo prirode? Zašto bi priroda bila nešto što je strano i opasno, ako je upravo ona ta koja je dala život i pružila uslove za njegovo cvetanje i razvoj? U mnogim slučajevima naći ćemo momente gde se čak i sopstveno telo opaža kao nešto strano, kao neko oruđe koje se koristi kako bi se izmanipulisalo nekim delovima spoljašnosti. Samim tim što je ono prirodno i deo prirode, opaža se kao neprijatelj – napadaju ga bolesti, nema dovoljno snage, stari, itd. Ego često ima potrebe koje telo ne može da ispuni, kao da je nezavisan od tela. Ako se malo zamislite nad ovim shvatićete da je i vaš ego napravio podelu između sebe i ostatka vašeg bića, i da verovatno opažate vaše biće kao strukturu um + telo, gde je um neka vrsta kontrolora tela i povezan je sa njim samo kada treba da se dela u spoljašnosti. Kao šofer koji vozi autobus. Ovo je, naravno, apsurd, jer ne bi bilo ega (duha) da nema života, a ne bi bilo života da nema prirode. Ovo su velika filozofska pitanja i nemamo mesta da se njima u ovom tekstu detaljnije bavimo, ali smo ih napomenuli da dočaramo ogromne probleme koji stoje iza “normalnog”, svakodnevnog načina funkcionisanja većine ljudi.

Verovatno se sada pitate čemu sve to, zašto dolazi do svega ovoga i zašto se ego ovako ponaša. Očigledno je da je ovakvo ponašanje neprirodno i simptom nekog problema. U sledećem tekstu ćemo videti da u samoj osnovi stoji jedna naočigled jednostavna i svima poznata stvar: strah.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

_____________________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT IX

STRAH OD ŽIVOTA

Ako bi nam neko tražio da mu opišemo globalno emocionalno stanje ljudi na planeti, dovoljna nam je samo jedna rečenica: ljudi su uplašeni. Današnji prosečan čovek je velikim delom anksiozno i nesigurno biće. On se plaši svega, počevši od prirodnog okruženja, fenomena kao što je vetar, sunčeva svetlost, oluja, grom, voda, vatra, od životinja, insekata, biljaka, pa do apstraktnih stvari kao što je sam protok vremena.

2U prosečnom udžbeniku o psihičkim poremećajima možete naći preko 200 identifikovanih fobija (terminom „fobija“ se označava ekstreman, iracionalan strah od nečega (objekata, situacija, pojava, itd). Takođe, čovek se plaši od emocija, vezivanja, napuštanja, povređivanja, ratova, mašina, virusa, terorizma… Plaši se za svoju budućnost, plaši se za tuđu budućnost, za svoje materijalno stanje, za ekonomsko stanje u zemlji. Kao što i naslov kaže, izgleda kao da se plaši života. Strah je upravo ono što drži čoveka u konstantno podređenom položaju, ono što ga tera da gradi odbrane, što ga zarobljava. Čovek, koji se konstantno plaši ne može biti slobodan i spontan. On će uvek razmišljati i analizirati sve varijable kako bi bio “siguran” da neka njegova akcija neće proizvesti loše posledice po njega, te je logično da neće imati vremena za sebe i ljude oko sebe. Međutim, čovek koji se plaši mraka propustiće zvezdano nebo, tj. propustiće lepotu sveta oko sebe.

Isto tako, čovek koji se plaši, tražiće zaštitu, tj. autoritet koji je jači od njega i pod čijom će zaštitom biti slobodan (tj. imati iluziju slobode). Strah je ono što tera čoveka da izmišlja autoritete koji su mu potrebni kao sigurne baze, stubovi sigurnosti, koji će mu reći šta treba da radi kako bi izbegao opasnost. Međutim, paradoks je u tome, što ako čovek ima autoritet koji ga štiti od strahova i suočava se sa čovekovim strahovima umesto njega, to ga ustvari još više oslabljuje i čak mu čini štetu jer se on nikada neće sam suočiti sa strahovima. Tako, zaštita od straha i izbegavanje suočavanja sa strahom samo prolongira, a često i uvećava strah, što nas dovodi do zaključka da je izmišljanje autoriteta i skrivanje pod njima neadekvatno rešenje.

Današnji čovek ima ekstremnu potrebu za sigurnošću – ona je proizvod straha, ali je i njegova posledica. Ljudi se plaše promenljivosti i neizvesnosti prirode, te se iz toga rađa potreba za statičnošću, stabilnošću i sigurnošću. Međutim, statičnost i stabilnost sa sobom takođe nose seme za nastanak straha u sebi. Strah koji se u ovoj situaciji javlja je sada povezan sa mogućnošću/nemogućnošću održavanja statičnosti i stabilnosti, dakle strepnje vezane za projekcije o gubitku stabilnosti. Kada kupite luksuzan auto koji vam omogućava maksimalan komfor i sigurnost u vožnji, sam auto počinje biti predmet brige i anksioznosti, jer ako ste ga skupo platili, svaka pomisao na njegovo oštećenje će vam doneti nemir. Plašićete se da vam ga neko ne ukrade. Međutim, u životu nema sigurnosti i konstantnosti koju ljudi tako jako žele, te je strah stalno prisutan. To je zatvoren krug. Ovde je očigledna ironija: ego, koji je nastao iz straha i potrebe za smanjenjem straha, ovakvim načinom funkcionisanja upravo održava isti taj strah u životu, „potpaljuje“ njegov plamen, te tako imamo jednu perpetuum mobile mašinu čiji je pokretač strah.

Pošto je koren straha neizvesnost i percipiranje okoline kao pune zamki, pretnji i opasnosti koje su tu da naruše egzistenciju, stvara se potreba da se stvari predvide, kako bi se znalo odakle opasnost preti. Očigledna je potreba civilizovanog čoveka da potpuno kontroliše sredinu, bližu ili dalju, kako bi je lakše predvideo, te se lakše “odbranio” od opasnosti i iluzornog, sveprisutnog straha. Tako je čovek, u saradnji sa svojim čuvarom, egom, pokušao da porobi prirodu – posekao je šume, proterao životinje, izbušio planine, ogradio prostore, izgradio zidove i brane, sve kako bi se odbranio i smanjio tu bazičnu anksioznost. Ovo je, kao što smo rekli, posledica iluzorne podele ego-priroda, gde čovek vidi sebe kao stranog duha koji je ubačen usred neprijateljske teritorije, a cilj neprijatelja (biljaka, životinja, prirodnih fenomena) je da okončaju njegovu egzistenciju. Čovek uništava čitavu planetu zbog preuveličane potrebe osiguravanja vlastite egzistencije i sigurnosti – ironično čineći svet još nesigurnijim i opasnijim u čitavom procesu. Usled potrebe za komfornijim i sigurnijim stambenim prostorima, čovek je posekao šume, “pluća” planete, glavne proizvođača kiseonika na planeti, te mu sada preti totalno zagađenje atmosfere. Kako bi brže stigao na neko mesto, u čijoj je osnovi uglavnom zadovoljavanje neke utilitarističke ego-potrebe, čovek je proizveo automobile koji čine vazduh opasnim za udisanje. Kako bi “osigurao mir” na planeti, čovek cepa atome i ispušta opasnu radijaciju u okolinu, dematerijalizući čitave kvadratne kilometre prirode, ostavljajući iza sebe okolinu u kojoj je nemoguće živeti. Slobodan i spontan život je nemoguć kada je prisutna ovolika anksioznost i kontrola, a time i pravo ispoljavanje ljudske suštine. Spontan život i autentično iskustvo se u tom kontekstu definišu kao opasni – upravo zat jer su nepredvidivi.

Kada je reč o strahovima koji su bliži svakodnevnom funkcionisanju čoveka, jedna od stvari kojih se čovek oduvek veoma plašio, je samoća. Veliki deo ljudi izbegava samoću i čini sve kako bi što manje budnog vremena provodili sami sa sobom. Ovo je posebno očigledno u modernom dobu, gde je gregarni motiv (potreba za društvom, da se bude među ljudima) izuzetno izražen, te se ljudi konstantno grupišu na svakom koraku. U osnovi ovog fenomena imamo prvo specifičan oblik razvoja jedinke u civilizaciji, gde se, kao što smo videli, jedinka socijalizuje u kontekstu gde je skoro potpuno zavisna od drugih ljudi, uslovljavajući se na njihovo prisustvo u skoro svakom momentu svoje svakodnevnice. Dalje, ekstremna potreba za drugim ljudima je delom proizvod potrebe za sigurnošću i izbegavanjem opasnosti. Tako, ako je ovo simptom nesigurnosti, onda možemo reći da su u moderna vremena nesigurnost i strah ekstremno uvećani. Moderan čovek često izbegava da ode sam do prodavnice, u šetnju, u biblioteku, u bioskop, da ne pričamo o nekom većem “podvigu”, na primer izlazak u grad, koncert ili letovanje. Ako pitate nekog “zašto nisi otišao tamo i tamo” u većini slučajeva ćete dobiti odgovor “nisam imao s kim”. Kada ste zadnji put otišli sami u šetnju? Kada ste sami otišli na neki koncert? Ako jeste, dobro za vas. Ako niste, zašto niste? Postavite sebi ovakva ili slična pitanja pa pratite kuda će vas odgovori na njih dovesti. Stavite sebe i svoja ponašanja u fokus svojih razmišljanja. Većina ljudi oseća neku potrebu da bude u društvu, pa tako i vi. To je normalno, nemamo ništa tu da prigovorimo. Sada razmislite, da li je to potreba da se bude u bilo kojem društvu ili u posebno odabranom skupu ljudi? Da li taj skup zavisi od toga koliko poverenja imate u te ljude ili koliko su vam zabavni, i šta je bitnije? Česta je situacija da se u klub izlazi u grupama, te tako imate par grupa ljudi na jednom mestu. Jedna od uloga vaše grupe je da vas na neki način štiti od drugih ljudi, a to posebno znaju pripadnici mlađe populacije. Ne želite da “delujete kao čudak” ili “usamljenik”, zato i ne idete sami na takva mesta gde ima ljudi. Međutim, zamislite da u jednom trenutku svi iz vašeg društva odu kući, te ostanete sami u klubu sa ostalim grupama ljudi. Svi su grupisani i lepo se zabavljaju, vi stojite sami na podijumu. Da li osećate neku neprijatnost zato što ste sami? Da li ćete brže-bolje otići u neki ćošak gde će ostali teže primetiti i vas i to da ste sami? Ovde imamo mali paradoks jer, iako su takva mesta predviđena za socijalizaciju i upoznavanje, ljudi tamo uglavnom idu sa ljudima koje već poznaju. Iako u nekim slučajevima dolazi do upoznavanja drugih ljudi, problemi i anksioznost koji su vezani za taj momenat su i više nego očigledni. Ovo je posebno naglašeno u muško-ženskom upoznavanju, koje je uvek bilo kontroverzna tema i gde čak postoji čitava industrija koja je usmerena na to da „nauči” jedne kako da „prilaze” drugima i ubedi ih u to da „ljudi nisu bauk”. Inače, ovde se radi o podučavanju ljudi konkretnim tehnikama manipulacije drugom osobom i trenutne manipulacije površinskom slikom koju osoba ima o vama, gde naravno nikako ne može doći do iskrenog upoznavanja između dve osobe, već upravo suprotno – od početka imamo neautentičnu interakciju (“foliranje”, “muvanje”, “spika”, “slatkorečivost” ili kako god ga nazvali).

Iz potrebe za socijalizacijom ali i iz potrebe za sigurnošću, ego je u stanju konflikta – on hoće da upozna ostale ličnosti, ali se u isto vreme plaši i traga za sigurnošću i predvidljivošću. To je svojevrsno stanje grča. Stranci su nepredvidivi, a osobe koje poznajete su (u određenoj meri) predvidive. Zato danas imamo čitave knjige i kurseve o tome kako odmah „pročitati“ ljude, na prvu loptu. U sledećem delu ćemo nastaviti sa analizom ovog problem i dati neka objašnjenja i razloge koji stoje iza svega ovoga.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

____________________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT (10)

STRAH OD SEBE

Nastavimo sada priču o čoveku koji se plaši. Videli smo da je jedan od najvećih strahova modernog čoveka strah od samoće. Skoro ničega se čovek toliko ne plaši koliko strepi od toga da bude sam sa sobom i da pogleda u sebe. Postoji samo jedan strah koji je verovatno jači od ovoga: to je strah od smrti. O njemu će biti reči nešto kasnije. Vratimo se sada daljoj analizi fenomena koju smo započeli u prošlom tekstu.

ilustracijaAko ste se nekada pitali zašto većina ljudi definiše sebe kroz društvo i grupu kojoj pripada, evo vam jednog dobrog dela odgovora na to pitanje. Identifikacija sa raznoraznim grupama (studentske, navijačke, političke, virtuelne, itd), učlanjivanje u udruženja, kultove, klubove, pored zadovoljavanja potrebe za autoritetom, validacijom i opravdanjem sopstvenog postojanja, ima za cilj smanjenje straha od samoće. Kako se od malih nogu navikavamo da delimo egzistenciju i realnost sa grupom ljudi i kako je ego kolektivni proizvod, on konstantno teži da pripada negde i bude deo nečega – za drugačiji način egzistencije on ne zna. Potreba da se identifikujemo sa bilo kojom grupom, pokretom, autorom, slavnom ličnošću gotovo je automatska. Koliko nas je imalo (ili i dalje ima) sopstvene idole – muzičare, glumce, naučnike, sportiste, itd? Koliko nas je držalo njihove postere u sobi, wallpaper-e na kompjuteru? Česta pitanja koja ljudi postavljaju jedni drugima kada se upoznaju su “koji ti je omiljeni glumac (ili neka druga slavna ličnost)” ili “koji ti je omiljeni klub, za koga navijaš, za kog si političara, itd”. Ova pitanja se, pored ostalog, postavljaju kako bi se procenila grupna pripadnost osobe – ako pripadamo istoj grupi onda ću lakše da predvidim tvoje ponašanje, tj. biću sigurniji s tobom.

Međutim, sada imamo i još jednu dimenziju. Nije da se samo ljudi na površini identifikuju sa grupama i da je to u suštini samo “sredstvo do cilja”. Ne, pored toga što pripadaju i teže da postanu deo grupa u spoljnom svetu, ljudi u svom “unutrašnjem” svetu stalno nose iluzije, introjekcije grupa (nazovimo ih “imago” grupe, jer su u umu) sa kojima se identifikuju. Tako, kada trenutno nisu u grupi sa kojom će direktno deliti realnost, ni tada ne dolazi do potpuno slobodnog opažanja realnosti i susretnu se sa autentičnošću univerzuma. Izgleda da se čovek plaši da bude sam sa sobom čak i u svojoj glavi. Grupa je tu kao zaštita od ostatka sveta, svojevrstan odbrambeni zid. Kada pitate nekog kome je određeni sportski klub u centru interesovanja (prati dešavanja vezana za klub, tj. navija za klub), ako ga na ulici pitate “ko si ti” on će vam reći da je navijač, tj. da pripada grupi ljudi koji bodre taj i taj klub, tj. isti su po tom interesovanju. Iako trenutno nije u grupi ljudi, trenutno nije navijač jer nije na utakmici, grupa je deo njegovog identiteta, a navijanje važan deo njegove egzistencije. Ne kažemo da je nešto loše to što je neko navijač, već hoćemo da naglasimo činjenicu da on sebe definiše u terminima kolektivnog. Neki se ljudi, kako bi izbegli samoću i dali smisao svom životu, učlanjuju u religijske pokrete, kultove, ponekad potpuno žrtvujući sebe, svoju porodicu i svoju slobodu.

U srži bega od samoće je beg od individualizma, slobode i potpune obuzetosti svojom egzistencijom, tj. preuzimanje odgovornosti za sebe i svoj život. Bavljenje sopstvenom egzistencijom (ko sam, šta sam, odakle sam i zašto radim to što radim) je nešto što je ljudima vrlo često strano i čega se plaše. Zašto? Pa vrlo jednostavno, postoji bojazan da će ih razmišljanje u tom pravcu dovesti do shvatanja da su u stvari možda niko i ništa i da ne žive svoje snove i da im je život lažan. A ako se plašimo da je tako, onda verovatno i jeste, jer da nije, ne bi se plašili. Vrlo jednostavna logika.
Samoća je postala termin koji vuče vrlo negativne konotacije, a “usamljenik” termin kojim se pokušava obeležiti neko kojeg zato treba izbegavati. “Pazi se njega, on je usamljenik. Nije za ljude.” Kao da smo rekli da je pao sa Marsa i da ima bombu u džepu. A odmah iza toga sledi i etiketa, “antisocijalan”, što naravno osuđuje osobu na potpuno izbegavanje od drugih. Izolacija od društva postaje jedna od najtežih kazni za čoveka. To su smislili oni koji odlično poznaju ljudsku psihologiju, jer znaju koliko je čovek zavisan od drugih, a znaju i da će ta situacija za njega biti neprijatna, jer mora sam da se nosi sa sobom i suoči sa svojim strahovima. Mora da upozna i prihvati sebe – sa sve svojim manama i problemima.

Poznato je da je najveća kazna u hrišćanstvu (ako izuzmemo Inkviziciju i slične fenomene) ekskomunikacija, tj. izgnanstvo iz verske grupe. Verska grupa je u prošlosti predstavljala grupu nad svim grupama. Ljudima koji su učinili nešto što je ugrozilo versku instituciju bilo je zabranjeno da dolaze u crkvu, njihova imena i slika su javno obznanjivane (često praćene pogrdnim rečima), a ostalim ljudima je govoreno da ih izbegavaju i da se ne druže sa njima. Zamislite kakva je to situacija, ceo svet vas odjednom mrzi ili vas u najboljem slučaju, ignoriše. Prevedeno u moderan kontekst, zamislite sada situaciju da vam se prijatelji, u jednom trenutku, potpuno prestanu javljati i počnu da vas ignorišu. Osećaj bi bio vrlo neprijatan, toliko da su neki ljudi, koji su doživeli slične situacije, pokušavali samoubistvo. Postoji dosta slučajeva gde ljudi poptuno izgube smisao života kada ih prijatelji napuste ili kada ih socijalna sredina odbaci. U takvim trenucima ovi ljudi bi se trebali zapitati zašto se baš tako osećaju – zašto im se smisao života svodi na druge ljude i zašto im je toliko bitno to što nemaju validaciju od strane drugih? Nažalost, shvatanje da su ceo svoj život živeli za druge, definisali se kroz druge, tražili njihovo odobravanje i podršku i proveli svoje živote baveći se tuđim životima, je vrlo retko čak i u ovakvim momentima, da ne govorimo o “normalnim” situacijama.

Zašto ljudi izbegavaju samoću? Kada su usamljeni, ljudi se često osećaju depresivno i anksiozno, što su „loša“ osećanja koja „treba da se izbegavaju“. Videćemo kasnije koliko je taj princip izbegavanja i potiskivanja bilo kakvih osećanja i emocija u stvari jedna logika koja se i ne može nazvati logikom jer je nelogična. Ovo je primer hedonističkog načina funkcionisanja ega, koji funkcioniše po principu potrage za zadovoljstvom, o čemu ćemo govoriti kasnije.

Dakle, ljudi se grupišu i žive u grupi jer se plaše da budu sami, plaše se samoće i onog što ona donosi: samoća uglavnom donosi sa sobom proces introspekcije, tj. bavljenje sobom. Često možete čuti prijatelja (ili sami sebe) kako izjavljuje “kad sam sam, padaju mi razne gluposti na pamet”. Na koje on “gluposti” misli i kako to da svim ljudima padaju “gluposti” na pamet kada su sami i kada razmišljaju? Te “gluposti” su u stvari “gluposti” čovekovog sopstvenog uma i odnose se na njega i njegovo pravo stanje. To je eho čovekove suštine. Upravo te “gluposti” su realne strepnje i osećaj bazične egzistencijalne anksioznosti. To je alarm kojim se unutrašnje biće očajnički oglašava, i to je ono što ego pokušava da izbegne – da pravo autentično biće ispliva na površinu. Zato sve to i označava “glupostima”.

Samim tim što smatraš da su to gluposti, ti nipodaštavaš suštinu svog bića, za koju misliš da je glupa i bezvredna. Međutim, bavljenje tim “glupostima” znači suočavanje sa svojom suštinom i gledanje istini u oči. A ta istina glasi: moj život je ništa drugo do jedan ogroman proces odbrane od autentične suštine. Stoga, moj život je konstantan strah, a često je i laž. Međutim, to je istina samo onoliko koliko vi želite da bude. To se može promeniti i ne treba da bude tako. Svako od nas je posebno biće i to je ono što nas čini vrednim. Nemojmo zato živeti lažnim životima i graditi laž oko sebe. Oslobodimo svoje unutrašnje biće, to stvorenje prirode koje vapi za pravim životom.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

__________________________________________________________________________________________

Feljton: Neautentičan život (11)

BEG OD SEBE

Do sada je bilo dosta reči o kolektivizmu i međuzavisnosti od drugih. Zašto dolazi do prihvatanja ovakvog načina funkcionisanja? Jedan deo odgovora se može naći i u sledećem: ljudi se često okružuju drugim ljudima kako bi se odbranili od samih sebe, jer se plaše svoje suštine. Drugi ljudi, u ovom slučaju, mogu služiti kao sredstvo kojime odvlačimo pažnju sami sebi od prave introspekcije, a koja bi možda dovela do saznanja o tome da je naš život neautentičan. Kada ste u društvu vi vrlo retko, ako uopšte, razmišljate o tome koja je vaša uloga u unverzumu i zašto postojite, a još manje o tome da li je vaša egzistencija autentična.

ilustracija2Kao što smo videli, usled osećanja bazične nesigurnosti i straha, formira se ego koji introjektuje druge ljude u sebe – oni (njihova ponašanja, stavovi i uverenja) postaju funkcionalni deo našeg ega. Videli smo da se ličnost, onakva kakvu možemo videti kod odraslog, civilizovanog čoveka, formira kroz seriju interakcije sa drugim ličnostima iz bliže socijalne sredine. Tako ličnost postaje zavisna od drugih ljudi kao fizičkih entiteta. Isto tako, oni u tom procesu postaju deo mentalne unutrašnjosti, postaju dakle i psihički entiteti, stubovi oslonca ega.

Proces socijalizacije i konstantno funkcionisanje unutar konteksta zahtevne socijalne sredine dovodi do eksternalizacije unutrašnjeg sveta (gde ono što sam “ja” zavisi od mišljenja drugih) i bavljenjem spoljašnjošću, površnim stvarima i kolektivnim socijalnim konstruktima. Ovo je, kao što smo pokazali, deo mehanizma odbrane. Ovaj fenomen možemo nazvati „građenje eksternog oklopa“, jer drugi ljudi ovde služe kao eksterna sredstva odbrane ega od suštine, za razliku od internih sredstava o kojima smo prethodno govorili. Kada govorimo o potrebama koje stoje u osnovi intenzivnih i stalnih interakcija sa ljudima (ostalim egoima), jedna od njih je i potreba za katarzom, tj. emocionalnim pražnjenjem. Drugi ljudi (npr. prijatelji), pored pružanja pozitivne validacije, opravdavanja sopstvene egzistencije i pružanja osećaja sigurnosti, često služe i za projektovanje sopstvenih tenzija u smislu odbrane od vlastitih “loših” emocija, gde se interakcija sastoji od serije katarktičkih momenata. Kada se nađu sa prijateljima ljudi često pričaju o događajima iz sopstvenog života, o osećanjima i trenutnom psihičkom stanju, žale se na probleme, itd. Ova interakcija je naizmenična, gde prvo jedan prijatelj sluša drugog, onda se uloge okreću i tako dok se oboje ne isprazne u meri prihvatljivoj za obe osobe. Koja je inače svrha “čuti” se sa prijateljem svakoga dana? U čiju korist ide to što ćemo nekoj osobi kroz razgovor predstaviti svoj svakodnevni život i probleme? Šta konkretno imamo od toga? Kako se osećamo posle razgovora i viđanja sa prijateljima? Koliko često se desi da posle viđanja sa prijateljima naučite nešto novo – osim o dešavanjima u njihovim i životima ljudi sa kojima oni imaju kontakt? Razmislite od čega se sastoji vaša interakcija i shvatićete o čemu govorimo. Sve to nije ništa loše samo po sebi i ako se dešava i određenoj meri, ali ako se ponavlja iz dana u dan i ako se slobodno vreme svodi samo na to, to je onda razlog za zabrinutost. Ovoga moramo biti svesni i ne smemo dozvoliti egu da potpuno preuzme kontrolu nad našim odnosima. Ovde ponovo imamo pokušaj odbrane ega od sopstvenih “loših” stanja, od sredine i od suštine. Vapaj autentične suštine se ogleda u formiranju psihičke napetosti, koju ego ili potisne (pa imamo nastanak raznih psihičkih problema i osećaja nezadovoljstva životom), ili konvertuje u nešto drugo, ili prazni kroz razne ventile, kao što je sport, nasilje, alkohol, muzika, i naravno, razgovor sa prijateljima, tj. bliskim ljudima. U tom smislu, druženje sa drugima nužno inkorporira u jedan egoistični momenat, jer ego iskorišćava druge u sopstvene svrhe.

Mišljenje koje ovde želimo izneti je prosto: dokle god se bavite drugim ljudima, ne morate se baviti sobom. Dokle god se bavite spoljašnjim svetom i površnim stvarima, ne morate se baviti unutrašnjim svetom i dubinskim stvarima. Ego je u ovom slučaju modalitet jedne alternativne realnosti, realnosti simbola i veštački konstruisanih predstava o realnosti. Potreba za kreiranjem alternativne realnosti vuče korene iz potrebe za osećajem sigurnosti i straha od nepredvidivosti živog univerzuma. Svet oko nas se konstantno menja i mi ga opažamo kao generalno nesigurnu sredinu, ponekad suviše preteću da bi rizikovali svoje biće istražujući ga, testirajući ga i živeti “punim plućima” u njemu. Opažajući svet kao konstantnu pretnju, sa promenama koje često prete da naruše udobnost i sigurnost, čovek “tera” sam sebe u beg od realnosti i u beg od samoga sebe. Ljudi se namerno teraju i navikavaju na beg od realnosti kako se ne bi suočili sa spontanošću i nesigurnošću sveta. Taj beg u fantaziju, u iluzorni svet i bavljenje nebitnim stvarima predstavlja način bežanja od sebe i od shvatanja sebe, od suočavanja sa pravim egzistencijalnim strahovima koji okupiraju svako ljudsko biće. Iz ovog straha, ego gradi konstrukte i simbole kojima predstavlja svet oko sebe na određen način. Iako nikako ne govorimo o tome da je simboličko mišljenje “pogrešno” ili neadekvatno, tj. “loše” po čoveka, izgleda da je savremeni čovek postao potpuno preokupiran simbolima te da više ne zna šta je direktno iskustvo. Ono ga sve manje zanima. Može se reći da čovek konstantno živi u konstruktima i ima sve manje dodira sa prirodom (uključujući i prirodu sopstvenog bića). Čovek je zamenio mapu za teritoriju, te misli da ako zna šta je mapa, da poznaje i teren, tj. teritoriju, ili ako je “iskusio” mapu da je “iskusio” teritoriju. Vidimo da je ovde u pitanju jedna forma stranputice u načinu funkcionisanja – simbol nikada ne može biti objekat iskustva, već samo iluzorna predstava o objektu.

Međutim, ponovo ne možemo potpuno okriviti samo individuu za ovakav način funkcionisanja. Osoba koja samoinicijativno počne da se bavi suštinskim, tj. počne da preispituje stvari u cilju dolaženja do spoznaje, neretko se suočava sa reakcijom sredine koja je često u formi izjava “budi realan” tj. “bavi se realnim stvarima, ne tim glupostima” ili “bavi se nečim konkretnim”, “trgni se iz tog sna, prestani da sanjariš”. Reakcije u formi ovakvih izjava, “saveta” su, sad shvatamo, zapravo ironične. Izjavom “bavi se realnim stvarima” se ustvari podrazumeva neka od aktivnosti ega, koji kao velikim delom predstavlja beg od realnosti. Kada ljudi „savetuju“ ovako nešto, uglavnom misle na obavljanje nekog eksternog posla, kao što je učenje, bavljenje životima drugih ljudi (ljudi vam nikad neće zameriti kada je razgovor na temu socijalnih odnosa, ali vas počnu sumnjivo gledati kada postavite pitanje “šta radimo na ovoj planeti” ili “šta je svrha života”); ili, savetuju vas da radije smišljate način da zaradite novac (simbol komfora) i osigurate egzistencija (beg od anksioznosti). U prevodu, “bavi se nečim konkretnim” znači “obavi neku simboličku aktivnost kako bi pobegao od autentičnog bavljenja sobom i pravim postojanjem, potvrdio kolektivnu ego-strukturu i odbranio se od egzistencijalne anksioznosti.“

Stvari nisu baš tako jednostavne kako se na prvi pogled čine, zar ne? Srećom, analizom ovakve vrste se može doći do shvatanja skrivenih aspekata našeg funkcionisanja, što je prvi korak ostvarivanja promene u životu. Stoga se može reći da smo, u ovom slučaju, na dobrom putu.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

 ______________________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT (12)
HEDONIZAM I „LAŽNE“ EMOCIJE

Čovek konstantno teži da ima što više prijatnih osećanja, a što manje neprijatnih i oko toga se, nažalost, danas vrti većina njegove egzistencije. Njemu je konstantno potrebna stimulacija “pozitivnih” osećanja i prijatnost. Ovo je još jedan faktor koji dovodi do toga da život postane neautentičan, „original falsifikata“ i to ćemo sada objasniti.

unnamedTokom svog boravka na planeti, čovek je (donekle) upoznao spoljašnji svet. Shvatio je šta treba da izbegava, a čemu da prilazi. Jednom je shvatio da oseća zadovoljstvo i prijatnost kada zadovolji neku fiziološku potrebu te da je to najbrži put do prijatnosti. Od svih potreba, na prvom mestu je seksualna potreba, jer orgazam dovodi do lučenja koktela hormona koji izazivaju intenzivan, veoma prijatan osećaj. Međutim, ako malo bolje pogledamo, prijatnost se tu odnosi na smanjenje tenzije, tenzije koja se gradi, ako se potreba ne ispuni. Dakle, čovek je pod tenzijom da ispuni fiziološku potrebu, i kada je ispuni dolazi do smanjenja tenzije – što mozak interpretira kao prijatnost. Ovo je, naravno, malo cirkularno, jer ispada da je potreba sama sebi i uzrok i cilj. Što se ovog fenomena tiče, on je toliko u fokusu ljudske egzistencije da su neki psiholozi sa pravom tvrdili kako je seks glavni cilj i svrha čovekovog života i da motivacija za sve što čovek radi može svesti na motivaciju za seksualnim zadovoljstvom. Kada govorimo o seksu kao motivatoru, ne treba nam mnogo da bismo uvideli koliko je takvo zapažanje blizu istine. U osnovi skoro sve ego-aktivnosti stoji želja za prijatnošću. Neko može da kaže da ljudi teže i za moći, te da je to posebna priča koja nema veze sa hedonizmom. Ali šta će im moć? Prvenstveno im treba kako bi iskontrolisali svet oko sebe i tako ga lakše predvideli, tj. osigurali svoju egzistenciju. S druge strane, moć im dozvoljava lakši i brži pristup zadovoljavanju potreba tj.izazivanju prijatnosti (seks, alkohol, luksuz, itd.). Na primer, čovek želi da bude na vrhu uspešne kompanije ne zato što je to cilj sam po sebi, već zato što mu to omogućava veći pristup skupim stvarima, može letovati i zimovati, može kupiti bolja kola. A šta će mu bolja kola osim da deluje kao ovakav ili onakav u očima drugih, što će mu doneti neku nagradu. Kao što vidimo, iako ovakvi ljudi deluju kao slobodni, jer “imaju para, rade šta hoće” itd. oni su u stvari još veći robovi ega. Nažalost, ovakvi ljudi predstavljaju ideal većini koja ih drži za uzore.

Ali, ovde ne govorimo o tome da čovek treba da se oseća “loše” i da ne teži “dobrim” osećanjima. Ovde govorimo o tome da čovek danas ima ekstremizovane potrebe za nečim, oko kojih se vrti čitava njegova egzistencija i što ga udaljava od bavljenja sobom i od spoznaje sebe. Potreba za užitkom je normalna, ali ako nam se ceo život vrti oko toga da imamo užitak, onda ćemo teško živeti pravim životom. Stav, da je svrha života imati konstantne užitke, bi onda opravdao i ljude koji koriste drogu, jer im ona pruža užitak kada je koriste. Ali, poznato je kakvi su životi ljudi kojima se život vrti oko droge. Mi se rađamo sa čitavim spektrom emocija i jednosmernost osećanja dovodi do gubljenja osećaja autentičnog postojanja, gubitka intuicije, gubitka sposobnosti pravilnog prepoznavanja sopstvenog stanja (ono kada nismo svesni da smo u stvari besni na prijatelja koji nas iskorišćava, samo zato što se trudimo da „gledamo pozitivno na svet“), iskrivljenog pogleda na realnost, nesposobnost suočavanja sa realnošću onakvom kakva jeste. Određena osećanja vezuju se za određena stanja, koja šalju određene poruke našoj svesti i mi tako znamo šta nam je činiti. To se naziva emocionalna inteligencija i ona je isto tako bitna kao i ostale vrste inteligencije.

Što se “negativnih” osećanja tiče, ona su tu kao glasnici da nešto nije u redu, bilo u unutrašnjosti, bilo u spoljašnjosti. Veliki broj psihologa i filozofa govore o tome kako je određen osećaj anksioznosti u stvari nužan za adekvatan razvoj osobe, kao i za ostvarivanje sopstvene slobode, jer navodi čoveka na preduzimanje akcija kako bi učinio svoj život autentičnim. Ovde se ne misli na površinsku anksioznost koja prati život modernog čoveka, strah vezan za gubitak komfora, objekata, odbacivanja od društva, itd. Anksioznost o kojoj ovi autori govore, naziva se „egzistencijalna anksioznost“ i ona je proizvod svesti i razmišljanja o konačnosti svog života, a uspešna obrada rezultira odbacivanju neautentičnog i statičnog načina života i prihvatanjem života onakvog kakav jeste – spontan, nepredvidiv i konačan. Ona je jedan od glasnika realnosti, alarm da je trenutan način života i trenutna okolina neprihvatljiva i destruktivna po unutrašnje biće. Izbegavajući ovakvu vrstu anksioznosti, kao i svih osećanja vezanih za svest o lažnom životu, čovek odbacuje sopstveno biće, potiskuje svoj pravi duh i ostaje vezan lancima ega. Egzistencijalna anksioznost daje hrabrost i podstrek ljudima da načine nešto važno od svog života, izlazeći iz svoje zone komfora, odrambene ljuske koju rigidni ego gradi oko bića. Ali, kao što smo videli, čovek tera sebe da potiskuje ovakva osećanja jer ne želi da izađe iz zone komfora i oseti pravu odgovornost za sebe, oseti realnost i živost univerzuma.

Jedan uspešan mehanizam ega za izlaženje na kraj sa egzistencijalnom anksioznošću je potiskivanje i negiranje (gde se ljudi okupiraju besmislenim stvarima, o čemu smo govorili ranije) i forsiranje drugih “pozitivnih” osećanja na mesto osećanja neadekvatnosti života, kako bi se biću odvukla pažnja i ponovo došlo do samoobmanjivanja. Sada nam je jasno zašto se čitava ova priča o forsiranju “pozitivnih emocija” (“budi srećan”, “osmehuj se”),u poslednje vreme masovno provlači kroz literaturu, medije i nauku.

Kada govorimo o „negativnim“ osećanjima, ta osećanja su „glasnici“ da je vaš ego u grču. Ona vam govore da ste u konfliktu sa samim sobom i sredinom. Vidimo da negativna osećanja postaju nužan pratilac ega. Nemoguće je nemati ova osećanja dok je god ego glavni nosilac psihofizičke strukture i glavni agens između čoveka i okoline. Stoga, mi identifikujemo ova osećanja kao nužna i kao ona na koja se treba obratiti pažnja, koja se trebaju analizirati, jer su glasnici konflikta i (besmislene) borbe sa svetom. Prihvatanje, obrađivanje i autentična reakcija na ova osećanja su nužni procesi kako bi se identifikovale manipulacije i mahinacije ega i počeo put uklanjanja njegove cenzure i kontrole, tj. oslobađanja od autotiranije.

Slično je i sa tzv “pozitivnim” osećanjima, tj osećaju prijatnosti. Ova osećanja su, naravno, opet reakcija na nešto spolja. Mi ovde, kao što je rečeno, ne govorimo o tome da čovek ne treba da teži da se oseća “u miru” sa sobom i univerzumom, što je u stvari i poenta težnje ka prijatnošću. Zadovoljovanjem potrebe za seksom, “umirili” ste jedan deo sebe. Međutim, rekli smo da je potpuno umirivanje nemoguće dok god je ego aktivan nosilac procesa, jer onda samo služe za samoobmanjivanje („sve je u redu jer sam ja upravo imao/la seks“ ili „popio/la pivo“ ili štagod) i lažno umirivanje, davanje lažne slike da je sve u redu, a nije. Život “u miru” sa univerzumom moguć je samo ukoliko nema ekstremizovanih potreba za bilo čime u spoljašnjosti, i kada nema konflikta sa prirodom. Dakle, pozitivn i negativna osećanja trebaju biti u balansu.

Tako ego tera čitavo biće da funkcioniše na određen način, da mu glavna aktivnost bude samoobmanjivanje. Dolazi do preterivanja i do disbalansa. Tu u pomoć dolazi i sredina, koja nameće i podržava taj hedonistički ideal. Fraze kao što su“budi srećan”, “misli pozitivno” konstantno cirkulišu i predstavljaju neki ideal stanja koje treba dostići, koje treba nametnuti biću. Ego vrši pritisak na sebe i na čitavo biće da se oseća ovako ili onako. Kako smo videli, ovo je odraz konflikta, a disbalans u ovom smeru može voditi u disfunkciju čitavog bića. Nije li ovde stara kineska izreka “previše svetlosti zaslepljuje oči, previše zvuka zagluvljuje uši, previše ukusa šteti jeziku“ potpuno na mestu? Sve što je preterano ne može biti dobro. Univerzum je balans, savršen spoj sila, zato i opstaje. Ukoliko bi neka sila prevagnula, univerzum bi prestao da postoji ovakav kakav jeste.

Dakle, vidimo da živeti život, čija je svrha imati što više, zadovoljiti sve svoje ekstremizovane potrebe nema smisla, a pored toga deluje destruktivno kako na samo biće, tako i na njegovu okolinu.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

__________________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT (13)

ZONA KOMFORA

Ne moramo se posebno truditi da pokažemo kako je današnja civilizacija skoro u potpunosti materijalistička i da se zasniva na principu posedovanja “nečega”. Sama organizacija života nam govori o tome: trijada škola-posao-penzija je glavni šablon života većine ljudi. Ovo je simptom jedne potrebe, jedne autodiktature, čije smo pozadinske mehanizme već identifikovali. Jasno je da je škola, tj. bilo kakvo učenje (npr. učenje zanata) priprema za nešto u budućnosti, a to nešto je rad, tj. posao. Škola, a pogotovo institucionalizovano učenje (osnovna, srednja) nema neku posebnu drugu svrhu pored ove i to znaju svi oni koji su je pohađali. Dakle, prvi deo života, deo kada je čovek mlad i kada se posebno razvija, čovek provede pripremajući se da “radi” “nešto” sutra ili preksutra da bi živeo. Ključna stvar je ovde to da se priprema, ne da živi, već da radi.

1280px-Daniel_Hernández_Morillo_-_Perezosa_(Idle_Woman)_-_Google_Art_ProjectA zašto se čovek priprema za posao? Prvo zato da bi osigurao materijalna sredstva i da bi doživeo starost u sigurnosti i komforu – da bi odložio razmišljanje i bavljenje samim univerzumom i prirodom. Drugo, zato jer mu socijalna konvencija tako nalaže, jer postoje institucije kojima treba radna snaga. Čovek se konstantno priprema da živi i uvek je taj “život” negde nadomak, samo da se pribavi još “ovo” ili “ono”. Samo da se osigura ovaj trenutak i još par sledećih trenutaka i počeće život. Samo da kupim ovaj telefon, ovaj auto, da kupim stan i sreća će doći. Sreća je uvek negde tamo, uvek čuči iza ćoška. Ili još gore, čuči u nekom materijalnom objektu. Uvek se krije iza ove projekcije, ovog objekta, onog cilja. Ako vam nije jasno, ovo su pozadinski procesi, tj.iluzorne projekcije čoveka kojima on umiruje anksioznost i odvlači sam sebi pažnju od autentičnosti. Sreća je koncept, ideja, ona ne postoji kao neki insekt kojeg možemo da uhvatimo u mrežu. Isto tako, nema je u objektima i stvarima – sve to naš um projektuje na te stvari.

Postavite sebi pitanje: da li ima smisla raditi nešto što ne volite danas, kako bi radili ono što volite nekad u tamo nekoj maglovitoj budućnosti? Da li ima smisla protraćiti mladost kako biste uživali u starosti? Da li je starost vreme za življenje pravog života i za ostvarivanjem povezanosti sa sobom i prirodom, vreme kada je celo biće na izmaku snaga? Za nekog ko samo malo razmisli o ovome, ovde je reč o potpunom obrtanju pravog poretka prirode, o potpunoj besmislici. Zašto ne biste danas radili nešto što volite kako bi danas živeli pravim životom? Čemu odlaganje življenja? A šta ako vas sam proces pripreme za budućnost ubije – ako nikad i ne doživite tu “budućnost” za koju se spremate? Ovo poslednje se vrlo često dešava u modernom svetu.

Očigledno je da ceo život, od početka do kraja, predstavlja borbu da se osigura neko materijalno sredstvo, kako bi se ostvario neki cilj. Međutim, šta je ovde stvarno cilj? S druge strane, šta je sredstvo? Mi smo već govorili o tome i identifikovali mehanizam sredstvo-cilj kao alat posesivnog i uplašenog ega. U ovom slučaju, s jedne strane, kao što smo pokazali, cilj je ostajanje što duže u životu i to u “komfornom” životu. Komforan život možemo definisati kao egzistenciju sa što manje “negativnih” osećanja, gde je čovek zaštićen od delovanja slučajnih i nepredvidivih sila spoljašnosti, gde postoji skoro stalna mogućnost zadovoljavanja ego-projektovanih potreba (ulgavnom bazičnih fizioloških potreba) i gde se čovek (tj. njegov ego) oseća sigurno. Komfor, u ovom slučaju, kao što smo videli, predstavlja odbrambenu projekciju i u konfliktu je sa univerzumom – komfor ovde znači sigurnost i zaštita od “opasne” spoljašnosti, od uništiteljske majke prirode. Cela civilizacija je projekcija želje za komforom i begom od suočavanja sa suštinom prirode. Kao što vidimo, komfor je simbolički konstrukt, iluzorna antianksiozna projekcija, mehur koji će “zaštititi” čoveka od delovanja univerzuma – mehur koji ćenapraviti veštačku podelu između suštine biće i prirode. Ukoliko čitaocu do sada nije palo na pamet o čemu se ovde radi, sada je moment da ukažemo na još jedan u nizu paradoksa funkcionisanja ega, koji je u svrsi samoobmanjivanja i autohipnoze.

Vidimo da komfor upravo predstavlja beg od prave realnosti. Vidimo da je ono što nazivamo “materijalno”, ovde samo simbol i to simbol za zaštitu od pravog materijalnog, od univerzuma onakvog kakav stvarno jeste. Novac nije ništa drugo do simbol za „nešto“-sam po sebi on ne vredi ništa. Običan papir sa bojom. On je simbol za nešto, za neki objekat, i to uglavnom za neku veštačku tvorevinu ljudsku. Ova tvorevina, ovaj objekat, je pak ponovo simbol za nešto treće, uglavnom za zaštitu od prirode (stan, kuća) ili umirivanje anksioznosti i odvraćanje od autentičnosti (automobil, televizor, kompjuter, itd.). Dakle, vidimo da “materijalizam” u ovom smislu predstavlja svojevrstan beg od realnosti, a ne samu realnost ili približavanje realnosti. Neverovatno, ali istinito.

Isto tako, komfor u ovom smislu sam po sebi počinje da predstavlja cilj. Komfor, koji služi kako bi omogućio zadovoljavanje nekih potreba ega, sam po sebi postaje potreba i krajnji cilj. Potreba za komforom proizilazi iz straha od smrti i predstavlja odbranu od egzistencijalne anksioznosti, a ostvarivanje nekog nivoa komfora nosi sa sobom pojavu “komfor-anksioznosti”, tj. potrebe sada za održanjem već dostignutog nivoa komfora i straha od gubitka komfora. Tako, sama okruženost objektima i simbolima, u što većem broju, ovih ili onih, postaje opsesija čoveka. Glavni simbol za komfor, novac, postaje krajnji cilj i jedina svrha života. Ovim “simbolom simbola”, da ga tako nazovemo, većina ljudi je, u manjoj ili većoj meri, potpuno opsednuta. Ceo život se svodi na pribavljanje što većih količina novca – sve što se radi mora se raditi “za pare”. Vrlo retko ćete naići na situaciju da neko radi nešto samo zbog toga da bi radio, sve se radi za neku nagradu, za neku korist. Postali smo vrlo koristoljubivi kao vrsta. Ljudi će ići toliko daleko u ovom besmislu i ovoj autohipnozi, da će raditi neke ekstremne radnje (npr. ubijanje), uništavajući svet oko sebe, ili razne po život opasne poslove (npr. na naftnim bušotinama), samo da bi imali “više para” tj. osigurali ovaj simbol komfora. Čest je slučaj i da ljudi koji stalno jure za novcem uopšte i troše taj novac, što je očigledan pokazatelj da to rade samo da se osećali sigurnije, tj. smanjili osećaj bazične anksioznosti.

Vrlo je malo ljudi koji rade poslove i kojima je dovoljno taman onoliko para da zadovolje samo svoje bazične potrebe. Pored ekstremizacije nekih fizioloških potreba kako bi se osetila što veća prijatnost (npr. često konzumiranje slatke ili kompleksno obrađene, rafinisane “ukusne” hrane, koja ima veoma loše posledice po zdravlje čoveka), u igri su uvek i razne druge projekcije, pribavljanje raznih objekata koji imaju jednokratnu upotrebu ili služe učvršćivanju ega. Ljudi danas kupuju stvari koje im uopšte ne trebaju za “normalan” život. Analizirajte objekte koji su oko vas i koje kupujete i shvatićete da vam 95% od njih uopšte ne treba. Oni nisu tu kako bi vam spasili život. Oni vam neće produžiti egzistenciju, neće vam omogućiti kvalitetnu interakciju sa univerzumom. Neće vas približiti istini. Čak štaviše, ogromna većina njih će čak i delovati u smeru ugrožavanja vašeg života i udaljavanja od istine. Da li morate imate laptop ove ili one marke i da li stvarno morate sedeti za kompjuterom onoliko koliko inače sedite? Nećemo ni pominjati koliko je sedenje loše po celo telo i koliko je gledanje u monitor loše po vid, a i čitav mozak. Uzmimo za primer kozmetiku, dezodoranse, parfeme, jedne od najprodavanijih i najviše kupovanih stvari. Da li su nam oni stvarno potrebni? Da li ugrožavamo svoje zdravlje ako ih ne koristimo? Ne, naprotiv – najverovatnije ugrožavamo svoje zdravlje upravo kad ih koristimo. Zašto ih onda koristimo i kupujemo, trošimo “sredstva” na njih? Zato jer postoji prvo: konvencija, gde je neko nekad obeležio prirodne ljudske mirise neprirodnim i neprijatnim, iako su to, ironično, najprirodniji mirisi i bez njih je čak i otežano funkcionisanje. Drugo, postoji socijalni pritisak kroz masovne medije za konstantnu kupovinu specifičnih “marki” ove robe, jer se tako vaš ego prikazuje u boljem svetlu drugim egoima. Nošenje određenih markirane odeće ego šalje poruku okolini o sopstvenoj umišljenoj važnosti, očekujući povratnu informaciju kojom će validirati svoju projekciju i nahraniti svoj narcizam. Ovde je potreba za određenim socijalnim statusom, nastala pod uticajem kolektivizma, glavni uzrok ovakvog ponašanja. Dakle, ja trošim vreme i zdravlje zarađujući novac da bih kupio nešto što mi uništava zdravlje i što mi, naravno, ne treba, a mislim da mi treba, jer svi to rade. Da bi prešli od tačke A do tačke B, ljudima je danas potrebno vozilo. Međutim, nije dovoljno svako vozilo – to mora biti ova ili ona marka. Komšija ima onakav, svi voze ovakav, dakle moram i ja da vozim takav, kako bih ispunio očekivanja i prikazao se na određen način ostalim egoima. Kada biste živeli sami na pustom ostrvu verovatno vam ne bi bilo nimalo bitno koje je marke automobil. Ili bi? U tom slučaju, možete biti sigurni da ste u potpunosti “zaraženi” kolektivizmom i da ste suviše pustili druge ljude u svoj mentalni svet – oni vladaju vašim umom.

Pokazali smo, dakle, da većina ljudi juri za komforom i da juri da pribavi simbol komfora. Ovo nema nikakvu realnu osnovu i utiče na to da živimo stresne, teške i lažne živote. Na sreću, ovo možemo vrlo lako izmeniti – imajmo hrabrost i izađimo iz svoje zone komfora, jer tamo leži naše pravo “ja”.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

__________________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT (14)

KUPOVINA SREĆE

Danas je ovakva situacija. Pitate ljude koji tek što su završili školu i zaposlili se šta im je sledeći “cilj”. Većina njih će reći da (pored planova da osnuje porodicu, što se danas sve ređe čuje) skuplja da kupi automobil, ovakav ili onakav, da kupi veći stan, kuću, da kupi ovo da kupi ono. Možda čak i da podigne kredit za sve to. Dakle, ljudi će svojevoljno pristati da budu pod stresom svo to vreme i trošiti minute, dane i godine u raznim monotonim poslovima, uvaljujući se u dugove i još veće stresove, ne baveći se skoro ničim drugim – samo da bi posedovali neki simboličan objekat, koji bi ih prikazao ovako ili onako u očima drugih, i koji bi im umirio anksioznost usled neautentičnog života. Ovo ima smisla, zar ne?

woman-169286_1920Na ovom mestu moramo spomenuti fenomen globalnog konzumerizma, tj. opšte tendencije ljudi da stalno nešto kupuju i da usredređuju svu svoju energiju kako bi prikupili što više novca, da bi kupili što više stvari. Zato se danas često može videti da mnogi na ljude gledaju, ne kao na jedinke koje su posebne individue, već kao na klijente, kupce, a nekad i kao ispitanike u eksperimentu na kojima se testira novi proizvod. Poznato je da je veliki broj stvari koje čine sastavni deo ljudskog života, (kao što je npr. televizija), stvoreno, pored ostalog, u svrhu efikasnije prodaje proizvoda i širenja tržišta. Ogroman broj trendova, događaja, pa i masovnih pokreta, kao glavni cilj ima širenje tržišta i prodaje nekog novog proizvoda ljudima. Na primer, na televiziji će se puštati razni filmovi kako bi se privuklo što više ljudi koji će biti izloženi uticaju reklama u pauzama filmova. Jedna od glavnih svrha organizovanja događaja kao što su muzički koncerti, festivali, utakmice, itd. je prodaja nekog proizvoda (najčešće hrane i pića, suvenira i ostalih stvari). Ovaj svet često deluje kao jedno veliko tržište, gde se ljudi dele na proizvođače i na potrošače.

Vratimo se užoj analizi vezanoj za ego i razlozima prihvatanja ovakvog načina funkcionisanja. Ljuštura zvana “ego” je u suštini vrlo slaba i krhka. Zato joj treba dodatna potpora, oslonac i to uglavnom nešto što je spoljašnje. Potrebno joj je nešto što će joj pomoći da poveća svoju važnost, nešto za šta će se vezati i što će joj ojačati strukturu, postajući deo nje. Materijalna sredstva, stvari i objekti su dobra “prva pomoć” u ovom procesu ojačavanja slabog ega. Kao što smo pomenuli, ljudi su opsednuti novcem, kupovinom i pribavljanjem nekih dobara. Ova dobra predstavljaju simbol komfora, ulivaju sigurnost i udaljavaju čoveka od suštine. Isto tako, ego izgrađuje i prikazuje sam sebe kroz skup ovih potrošnih objekata. Kupovinom materijalnih dobara ljudi ne samo što smanjuju ankziosnost i ispunjavaju socijalna očekivanja, već i definišu sebe kroz ista ta materijalna dobra. Dolazi do identifikacije sa veštačkim objektima. Ljudi se identifikuju sa kućom, automobilom, odećom, izborom jela, itd.

Međutim, identifikujući se sa objektom, sa simbolom, čovek postaje taj simbol. Ako živimo životom koji je emocionalno i duhovno prazan i gde nema suštinske spoznaje i mi postajemo prazni. Stoga, nama treba nešto u spoljašnjosti kako bi popunili prazninu iznutra. Sada čovek misli da mu je život prazan ako ga ne ispuni stvarima i simbolima – odećom, nameštajem, televizorima, kompjuterima. Ljudima je bitno u kakvom stanu žive, kakav je tepih, kakvi su zidovi, od čega je pod, da li su ovakve ili onakve pločice u kupatilu. Fizička dekoracija prostora u ovom smislu može delovati kao simbolička dekoracija unutrašnjeg (psihičkog) prostora i popunjavanje praznine. Ukoliko nema materijalnih stvari ljudi su nesrećni i osećaju da im život nema smisla.

Ako dalje analiziramo problem i pokušamo da odgovorimo na pitanje zašto se čovek uopšte ovako ponaša, zašto svoj život svodi na jurenje materijalnog, doći ćemo ponovo do straha kao jednog od glavnih mehanizama koji tera na ovakvo funkcionisanje. Poznato je da strah upravo stvara strah. Potreba za zavisnošću od stvari ili ljudi se stvara iz straha, od nepoznavanja sebe, a nakon toga dolazi do straha od napuštanja i odbacivanja od okoline. Strah je nesigurnost, strah tera na beg. Definisanje sebe kroz površne odnose sa stvarima i ljudima je uslovljeno strahom od nesigurnosti, usled ankzioznosti koja se javlja kada se zamisli spontan i autentičan, samostalan život. Čovek ima iluziju da je povezan sa materijalnim objektima koje kupuje, sa površnim ljudima sa kojim se identifikuje. Međutim, posedovanje i identifikacija ne predstavljaju odnos i vezu. Ne možete imati vezu sa objektom koji posedujete. Kada nešto posedujete ta veza je veza tipa gospodar-rob, a ne autentična, slobodna veza zasnovana na ljubavlju. Isto tako, kada se sa nečim identifikujemo, to je opet kvazi-odnos jer je zasnovan na neadekvatnim pobudama i potrebama (identifikacija može biti i iz straha, i u svakom slučaju nije normalno da želite biti neka druga osoba, a da ne želite biti vi). Ego je autoritarna i kontrolišuća struktura, koja, kao što smo pomenuli, stvara kvazimaterijalni, simbolički svet oko sebe, ljušturu gde će se sakriti. Ovaj pseudosvet je površan, bazično prazan i nikada se ne može stvarno popuniti (pogotovo ne onako kako ljudi pokušavaju da ga popune). Ne možete balon napuniti vodom i pustiti ga da leti, ili poslati nekom litar vode kovertom. Ne možete mrežom uhvatiti vetar. Isto tako, ne možete uhvatiti fluidnu strukturu koja je srž vašeg bića i provući je kroz prizmu kategorija i objekata kao što su stan, auto ili odeća. Postoji način kako se rešava ovaj problem praznine i on nikako nije u tome da se ta praznina popuni materijalno.

Zato, kod ljudi koji ovako funkcionišu (a koji čine veliki deo savremenog sveta), uvek postoji bazično osećanje nezadovoljstva, čak i kod onih koji imaju “sve što im treba” u materijalnom smislu. Postoji dosta primera gde su čak ljudi koji su materijalno bogati nesrećniji od onih koji nisu. To je i razumljivo, jer je taj osećaj u stvari poziv njihove suštine, koja pokušava da im iskomunicira da im je život prazan, iako misle da nije. Govori im da su ga živeli za pogrešne stvari. Negde u dubini, ljudi koji su ceo život proveli prikupljajući ove simbole osiguravajući svoj komfor, kada vide da praznina i dalje postoji iako imaju taj i taj objekat, shvataju da to ipak nije sve ono što oni žele. Bez obzira šta urade u ovom smislu, osećaj neautentičnosti ostaje. Ogroman je broj primera ljudi koji naporno rade, koji su pod stresom, imaju velike plate, a nesrećni su i u vrlo lošem psihofizičkom stanju.

Ovde ponovo vidimo težnju ljudi da pobegnu od istine, potrebu za smirivanjem „unutrašnjih glasova“, poziva prirode koja im govori da takav način života predstavlja kraj njih kao autentičnih bića. Ljudi se „drogiraju“ raznim stvarima (hranom, pićem, kupovinom, medijima) i tako privremeno beže od sveta i od osećanja praznine koji je proizvod površnog života bez pravog i dubokog smisla. Međutim setimo se stare izreka koja glasi: “novac ne može kupiti sreću”. Ne može, jer sreća nije na putevima ega – već na putu suštine i samospoznaje.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

_____________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT (15)

 STRES I NOVAC

Živeti život u kojem je glavna svrha imati što više novca stvara još jedan ogroman problem, a on je vezan i za posledice koji ovakav način života nosi i po fizičko zdravlje čoveka. Da bismo čitaocu predstavili problem u celini, moraćemo malo detaljnije objasniti pozadinu fenomena koji se modernim medicinskim i psihološkim jezikom naziva “stres”.

stopwatch-60204_1920Naime, u telu postoji jedan mehanizam koji je uspostavila priroda, a to je mehanizam uzbune i automatskog reagovanja na pretnju. Na prvom mestu, to je mehanizam bola. On je najbazičniji mehanizam u ovom sklopu i on služi da upozori mozak da nešto nije u redu sa nekim delom tela, tj. da postoji opasnost. Na primer, kada dođe do fizičke povrede, bol je alarmni signal da je došlo do povrede i da ta povreda može imati negativne posledice po funkcionalnost organizma. Zamislite da neko puca na vas i pogodi vas, a vi ne osetite bol i nema spoljašnjih tragova povrede (na primer nosite debelu odeću i nema tragova krvi na odeći). Kada u tom slučaju ne biste osetili bol i ne biste videli krv, ne biste bili svesni da ste ranjeni, te da stoga postoji opasnost da izgubite veliku količinu krvi. Stoga, ovaj mehanizam je vitalan za održavanje života i služi kako bi čovek odreagovao u cilju otklanjanja rizika po fizičku egzistenciju.

Na drugom nivou, postoji jedan mehanizam koji je složeniji, i koji deluje pre mehanizma bola i deluje “preventivno”, tj. u svrhu izbegavanja povrede (i bola) na prvom mestu. On predstavlja automatsku reakciju koja ima za cilj da, s jedne strane, natera telo da odreaguje što je je efikasnije moguće kako bi izbeglo povredu, a s druge strane, da pripremi telo da pretrpi što manje posledica ukoliko dođe do eventualne povrede. U to spada i mehanizam straha – kada straha ne bi bilo, čovek ne bi izbegavao opasnosti i bio bi stalno povređivan, što bi naravno smanjilo dužinu njegovog života. Ovaj mehanizam takođe predstavlja i osnovu tzv. “beži-ili-se bori” reakcije, do koje dolazi u situacijama koje se opažaju kao one koje predstavljaju neposrednu opasnost po život. Uzmimo primer: šetate šumom i odjednom ste lice u lice s medvedom (koji je gladan). Ukoliko vas medved napadne, imate samo dva izbora: da ostanete i borite se sa medvedom za goli život ili da se date u beg i trčite koliko vas noge nose. U bilo kojem od ova dva izbora, ukoliko se situacijom treba što efikasnije upravljati, potrebno je da telo radi na nekom drugačijem režimu. Sada je potrebno da se reaguje jače, brže i spretnije nego u normalnim uslovima. Na ovom mestu moramo uvesti i malo biologije. Rad u „posebnom“ režimu je omogućen radom jednog hormonalnog mehanizma koji je prirodno uspostavljen u telu svakog čoveka. On je zadužen za to da telo fizički uvede u stanje u kojem će biti spremnije da se brani od opasnosti i zasniva se na radu hormona adrenalina. Najjednostavnije rečeno, kada čovek dođe u opasnu situaciju, informacija o opasnosti situacije aktivira sekvencu lučenja određenih hormona, od kojih su adrenalin i noradrenalin najzastupljeniji. Ovi hormoni onda utiču na razne organe u telu pa dolazi do menjanja režima njihovog rada i rada celog tela, gde je cilj da se telo pripremi da što efikasnije odreaguje i odbrani od pretnje. Sve ove promene imaju za svrhu da se ostvari što manja potrošnja energije na trenutno nebitne procese, te da se energija fokusira na one procese i organe koji su bitni za uspešno prevazilaženje opasne situacije. Na primer, dolazi do bržeg rada srca (te vam zato „lupa srce“ kada ste uplašeni) i skupljanja krvnih sudova kako bi krv brže proticala. Na taj način, ukoliko odlučite da ostanete i da se borite, mišići će vam raditi brže i biti jači pa ćete zadavati jače udarce, ili ako bežite, brže ćete trčati. Tako će se sva krv sjuriti u periferne mišiće, i fokus će biti samo na onim stvarima bitnim za trenutnu situaciju (na primer, bitno je da se fokusirate odakle će vam udarac naleteti kako biste uspeli da ga blokirate). Čovek koji je u opasnosti neće razmišljati mnogo, dakle kritički um se skoro isključuje a „pale“ se instinkti. Dalje, dolazi do ubrzavanja disanja, kako bi se kiseonik što efikasnije i u što većim količinama dopremio u krv, a samim tim i u mozak i mišiće, opet kako bi mišići radili efikasnije, a reagovanje bilo brže. Takođe, dolazi do maksimalnog usporavanja rada i opuštanja mišića probavnog trakta (sistema za varenje), jer on troši dosta energije, a u ovom trenutku ti procesi nisu od primarne važnosti. Zato imamo situaciju da neki ljudi dobiju proliv kada se veoma uplaše, jer se jednostavno sva energija i krv prebaci u periferne mišiće, koji se zategnu i pripreme za maksimalnu reakciju. Dolazi i do širenja zenica, kako bi što više svetlosti ušlo u oko te se tako sve pretnje u situaciji bolje opazile (otud ona izreka “u strahu su velike oči“). Takođe dolazi i do raznih drugih procesa koje ovde nećemo detaljno navoditi, ali kao što smo napomenuli, svi oni imaju za svrhu to, da telo uvedu u režim maksimalnog iskorišćavanja/potrošnje energije, kako bi se spasio život i izbegla opasnost.

Zašto o svemu ovome govorimo? Zato što je danas, u modernom svetu, čovek stalno izložen nekim pretnjama, vrlo se često nalazi u “opasnim” situacijama i organizam mu je stalno u tom stanju “uzbune”. Kao što smo pominjali, današnji čovek opaža gomilu situacija kao preteće i sve mu one izazivaju strah i brigu – da li će položiti ispit, da li će imati dovoljno novca da kupi to i to, da li će ga prijatelji napustiti, da li će ga partner “prevariti”, da li će uspeti da odradi zadatak na poslu, da li će naći posao, da li će dobiti otkaz, da li će početi rat, koliko će dugo živeti, da li će mu se desiti nešto loše kada šeta nepoznatim krajem, da li će ga neko opljačkati i tako u nedogled. Koliko su ove pretnje realne ili ne, to je na čitaocu da sam analizira. Bitno je samo naglasiti jednu stvar, a to je da je pod ovakvim načinom života čovek stalno u stanju uzbune i organizam se stalno “priprema” da se bori ili da beži iz situacije.

Govoreći o potrebi i jurnjavom za materijalnim stvarima, čovek je stalno opterećen time da pribavi neki objekat ili simbol (novac) i strahom da ga ne izgubi. Bombardovan je reklamama koje ga mame da kupi ovaj ili onaj proizvod, da jede ovakvu ili onakvu hranu, da nosi takvu odeću. Ako izađe u starim pantalonama u grad ljudi će ga osuđivati, neće uspeti da nađe partnera, delovaće kao “klošar” itd. Svi izlaze i sede po kafićima, dok on sedi kod kuće jer nema para. Tako će početi da se iscrpljuje nekim napornim poslovima, gde će upadati u raznorazne neprijatne i preteće situacije. Možda će krenuti da se kocka, pa će se nervirati oko ishoda, “da li će doći iz keca u dvojku” itd. ili će zaći u dugove i kredite, pa će postojati pretnja od uterivača i oduzimanja imovine. Kada napokon kupi ta kola ili stan, onda će strahovati da im se nešto ne desi.

Očigledno je da je takvo stanje jedno neadekvatno i neprirodno stanje gde je čovek konstantno u nekom grču i borbi. Organizam je tako fizički stalno u tom izmenjenom režimu rada jer radi kao da je opasnost stalno prisutna. Ovakva situacija, kada su pretnje konstantne i ustaljene, se u psihologiji, a i u narodu, naziva “stresna situacija”, i za ljude se u tom slučaju kaže da su “pod stresom”. Sada, ključna stvar ovde je upravo taj momenat izmenjenog rada, tj. lučenja hormona koji uslovljavaju čitav organizam da troši energiju na nenormalan način. Pod normalnim uslovima, kada opasnost traje kratak vremenski period, ovaj mehanizam je vrlo koristan i ima visoku funkcionalnu vrednost jer može doprineti spašavanju života. Međutim, ako se situacija produži, logično je da će na kraju doći do iscrpljivanja tela i do narušavanja funkcionalnosti organa. Srce koje stalno mora pumpati povećane količine krvi će se brže izmoriti, te će na kraju oslabiti. Krvni sudovi su konstantno suženi, te će postojati opasnost od začepljenja. To može dovesti do infarkta, jednog od najvećeg uzročnika smrti u savremenom dobu. Većina bolesti savremenog sveta je u stvari posledica ovakvog načina života i stresa, koji je njegov glavni pratilac. Opasnost je mnogostruko uvećana ukoliko čovek nezdravo živi – konzumira duvan, alkohol, rafinisanu hranu, lekove, loše spava, nema fizičku aktivnost, izbegava kontakt s prirodom, što je obrazac života koji je uobičajen za većinu ljudi u današnje doba.

Zato je stres jedan od glavnih uzroka razvoja velikog broja zdravstvenih tegoba kod savremenog čoveka i uzročnik je neadekvatnom psihičkom funkcionisanju ljudi. Jedan od glavnih faktora, zbog kojih je čovek pod stresom, je upravo ta opsednost materijalnim i taj materijalistički način života. Za one kojima i dalje nije jasno šta treba da rade kako bi se bolje osećali u svakom pogledu, reći ćemo konkretno: prestanite da stalno mislite i jurite za novcem i kupovinom proizvoda koji vam ne trebaju; bavite se kreativnim i produktivnim stvarima „za svoju dušu“; razmišljajte o stvarima koje nisu vezane za materijalnu dobit i objekte; informišite se o duhovnom razvoju i bavite se sobom; idite u prirodu i uživajte u bojama, pesmi ptica i vazduhu i na kraju, okružite se ljudima koji će vas neće osuđivati, koji će vas ceniti zbog onoga što jeste i koji će vam tako pomoći da se razvijate u pravom smeru i živite autentičnim životom.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

____________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT (16)

KO JE OVDE LUD?

Na prethodnim stranama pominjali smo „individualni“ ego i kako svaka osoba sama sebe ubeđuje u ovo ili ono. Međutim, da li je za ovakvo stanje stvari kriv jedan ego, tj. da li ego svake osobe funkcioniše nezavisno od drugih? Mi smo već odgovorili na ovo pitanje kada smo pominjali kolektivizam u razvoju ličnosti. Pored ovih strahova koje svaki ego sam sebi nameće, postoji ogroman uticaj socijalne sredine u razvoju ega.

tag-309129_1280Prvo na šta moramo obratiti pažnju je konstrukcija realnosti kroz govor. U užem smislu to je definicija, tj. obeležavanje određenih aspekata ponašanja, razmišljanja i osećanja kao poželjnih ili nepoželjnih. Na ovaj mehanizam smo već ukazali kada smo govorili o kolektivizmu. U društvu postoje definicije, tj. nepisana (a ponekad i pisana) pravila koje određuju kako se treba ponašati. To su tzv. socijalne konvencije, ili socijalno prihvaćena ponašanja. To je skup normi i pravila kako bi ponašanje u socijalnom svetu trebalo izgledati, a oko kojih su se neki ljudi u jednom trenutku složili. U to spada način oblačenja, način govora, obraćanje, način obedovanja, način komunikacije u privatnosti i javnosti, način iznošenja neke tvrdnje, način hodanja, ponašanje u zavisnosti od situacije, demografskih, geografskih i temporalnih varijabli, itd. Bukvalno svaki aspekt ponašanja, koji mogu videti drugi pripadnici socijalne okoline, definisan je skupom pravila od kojih odstupanja nisu poželjna. Ponašanje koje je u skladu sa svim ovim pravilima naziva se socijalno poželjno ponašanje, a ono koje nije u skladu – socijalno nepoželjno.

Ono što je ovde ključno su posledice koje proističu iz pridržavanja ili nepridržavanja ovih pravila. Osobe koje funkcionišu u skladu sa ovim pravilima se nazivaju „normalnim“, „prilagođenim“, „finim“, „zrelim“, itd. Osobe koje ne funkcionišu po obrascima nazivaju se „čudacima“, „povučenima“, „nenormalnima“, itd. Ovo su sve termini koji su veštački konstruisani za određene potrebe i unutar specifičnog konteksta, od strane određenih ljudi, i ne znače ništa osim u ovom specifičnom kontekstu. Ponašanje koje je u skladu sa socijalnim normama je relevantno samo ukoliko postoje ostale osobe koje će opažati to ponašanje i koje isto tako funkcionišu po ovim normama.

Mi smo već pokazali da ova pravila postoje kako bi ego održao spoljašnjost nepromenljivu i lakše predvidivu. Ljudi se plaše onih koji se ponašaju izvan ovih normi, nazivaju ih „čudacima“ i izbegavaju ih, čak se često trude i da ih unište. Ovo su neprijatelji njihovih ega, neprijatelji njihovog sveta. Njihova spontanost doprinosi tome da se uzdrma njihov svet sna i da se podsete na to kako postoji neka suština od koje oni beže. Ovakvi ljudi svojim ponašanjem, stavovima i egzistencijom ugrožavaju bezbednost tuđih ega, percepciju okoline kao predvidive i podsećaju osobu na sopstvenu iluzornost, izazivajući osećaj krivice. Iz ovoga proizilazi prvo, izbegavanje ovakvih osoba, a kasnije i pokušaj uklanjanja. Zamislite sada da ste na ulici i da vam priđe čovek koji je obučen nesvakidašnje – na primer, nosi sako bez jednog rukava, pantalone sa raznobojnim nogavicama, ima dugu kosu i bos je. Približava vam se i vikne “ha!” ili vas gleda u netremice u oči. Ili ispolji bilo kakvo ponašanje koje vi ne očekujete od ljudi da obično ispoljavaju. Šta se tu desilo? Priznajte, osetili ste strah, osetili ste se neprijatno. Želite da pobegnete iz situacije, što ćete najverovatnije učiniti, ili se molite da priđe policajac i ukloni ovo čudno, nepredvidivo biće. Ali, zašto se tako osećate? Već ćete pogoditi na šta ciljamo – da, ovakav čovek je nepredvidiv jer je spontan. Ne uklapa se u socijalnu konvenciju. Nema ulogu, ili je vi ne vidite. Ali voleli biste da je vidite, kako biste predvideli njegovo ponašanje u što boljoj meri. Verovatno nema iste stavove kao vi, ne voli stvari koje vi volite, ne razmišlja kao vi. Stran vam je. Ne znate šta će sledeće da uradi. A šta ako je taj čovek najveći genije koji je ikada hodao zemljom, genije koji bi vam možda dao neki savet ili vas naučio nešto što vas niko drugi ne bi naučio? Želeći da svet oko nas bude potpuno predvidljiv, mi zapravo želimo da bude dosadan. Isto tako, imamo potrebu da kontrolišemo druge ljude i verovatno bi svako od nas rado prihvatio da prevaspita ovog čoveka i kazni ga za ovakvo ponašanje (kada ne bismo imali “pametnija posla”.). Dakle, vidimo da je priča oko normalnosti i nenormalnosti od starta simptom autoritarne i izbegavajuće strukture ega.

Ljudi će težiti da izbegnu interakciju sa ljudima koji se ne uklapaju u njihov svet. Jedan način da se ovakvi ljudi izbegnu je da se obeleže nekim terminom, simbolom koji će označavati nešto što je nepoželjno, neprihvatljivo, i koji će pozivati ostale osobe da utiču na vraćanje „mira“ u socijalnu sredinu. Takvi ljudi će se, dakle, obeležiti terminima kao što je „čudak“, „povučen“, „neprilagođen“, te na kraju „lud“ i „nenormalan“. Termini poput ovih služe da pokrenu razmišljanja i ponašanja ostalih ljudi u određenom smeru prilikom interakcije sa ljudima koji su njima obeleženi, a isto tako i da ponovo ukalupe svet u nekakve kutije. Ovi termini ne znače apsolutno ništa sami po sebi i izvan konteksta socijalne sredine, isto kao što ni jedna reč ne znači ništa van konteksta, ili može imati potpuno različito značenje u različitim kontekstima. Na primer, uzmimo reč “sunce”. Ako kažemo “Sunce je zvezda”, reč “sunce” u ovoj rečenici ima konotaciju astronomskog objekta. Međutim, ako kažemo “ona je moje sunce” ista reč u ovom slučaju ima potpuno različito značenje koje nema veze sa astronomijom već se koristi kao sinonim za značajnu osobu, nekog ko nam je drag i koga volimo. Ovde postoji kolektivni konsenzus (slaganje) oko toga šta reč “sunce” može značiti u različitim kontekstima, i postoje pravila po kojima mi tu reč koristimo. Isto se može reći i za većinu reči u rečniku – one, pored toga što nam pomažu da se sporazumemo i da opišemo svet, predstavljaju specifične pakete pravila ponašanja prema objektu koji označavaju, i pretpostavljaju neku akciju prema označenom, pravila oko kojih su se ljudi u jednom momentu složili.

Tako, kada za nekog kažu da je povučen, prvo, uvek mora postojati lice koje je izvan i koje će obeležiti tog nekog kao takvog, a drugo, taj termin ima smisla samo ukoliko postoji definicija „povučenosti“. Dakle, mora postojati kolektivni konsenzus. Osobina „povučenosti“ postoji samo u odnosu na nešto, na socijalnu okolinu. Ne možemo znati šta je povučenost ako ne znamo šta je ne-povučenost, tj. otvorenost, i obrnuto. A znamo šta je povučenost jer se nekoliko nas složilo da je povučenost to, to i to, a otvorenost to, to i to. Postoji „dijagnoza“ povučenosti ukoliko osoba pokazuje većinu „simptoma“ povučenosti. Najkraće rečeno, introverti su osobe za koje se kaže (neko je nekad to rekao pa mi sad to znamo) da imaju sledeće „simptome“: nisu naročito komunikativne, ne prija im društvo drugih ljudi, teško izražavaju svoja unutrašnja stanja, više vole “maštu” od “realnosti”, itd. Ekstraverti su, po klasičnoj definiciji, nešto što je suprotno od ovoga – takvi ljudi su komunikativni, lako i često započinju interakciju, imaju dosta prijatelja, teže novim iskustvima, lako ispoljavaju svoja osećanja, itd. Nećemo se sada baviti poreklom ovih termina, niti ulaziti u detaljne analize terminologije i njihovih definicija. Za sada je dovoljno samo da zapazimo da postoje termini kojima se ljudi kategorišu i opisuju, a koji vuku sa sobom određene “repove”. Ovi i slični termini, kao što je “normalan” i “lud”, predstavljaju mnogo više od pukih reči kojima se opisuje priroda. Oni predstavljaju čitave konstrukte u kojima možemo naći definicije, tj. “uputstva” za obrasce ponašanja i komunikacije sa osobama koje su svrstane u ove kategorije, načinu razmišljanja i stavovima prema ljudima obeleženim ovakvim terminima. Zapažanje da postoje “uputstva” u samim terminima za ponašanje prema osobama koje su obeležene tim terminima je još jedan bitan momenat u čitavoj priči obeležavanja, a problem je što ljudi nisu svesni da ona postoje. Prihvatajući jedan termin, mi prihvatamo njegovo korišćenje onako kako je definisano od strane socijalne sredine i ne možemo ga koristiti na drugačiji način. Uzmimo za primer reč “nenormalan”. Kada kažemo za nekog da je “nenormalan” mi ga nismo samo opisali, već smo ga u tom trenutku obeležili, kao da smo mu zalepili neku etiketu, koja će biti vidljiva drugim ljudima (“za njega kažu da je nenormalan, u prevodu, kloni ga se”). Ova tzv. “mentalna etiketa” ima istu svrhu kao i fizička etiketa, nalepnica. Etiketa na proizvodu služi da se ono što je etiketirano razlikuje od onog što nije i još važnije da prenese poruku bilo kome ko ima kontakt sa proizvodom kako da koristi proizvod – bilo da ga opiše, bilo da se njome ukaže na neka upozorenja, rok trajanja, temperatura pranja, sadržaj proizvoda, poreklo, itd. Dakle, etiketa ne služi samo pukom obeležavanju proizvoda, već sadrži načine ophođenja prema proizvodu. Ako vidimo da je rok trajanja istekao, nećemo kupiti proizvod; ako je zemlja porekla neka zemlja koja nije poznata po tim proizvodima, bićemo u nedoumici oko proizvoda; po temperaturi pranja znaćemo kako da peremo proizvod, i sl. Isto tako, etiketa “nenormalan” pretpostavlja načine ponašanja prema čoveku koji je “nenormalan”. Sa takvim čovekom nećemo ulaziti u komunikaciju, izbegavaćemo ga na ulici, sklanjaćemo se iz reda u kojem je on, nećemo raditi ono što on radi i ako se nešto desi u zgradi u kojem “nenormalan” živi, on će nam biti prvi osumnjičeni.

Očigledno je dakle, da reči predstavljaju mnogo više od pukih sredstava komunikacije, opisivanja i usklađivanja opažanja sveta sa ostalim ljudima, već da takođe predstavljaju vrlo specifične komande, obrasce i zakone ponašanja prema ljudima, stvarima i pojavama koje opisujemo ovim terminima.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

___________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT (17)

(NE) BUDI SVOJ

Prošloga puta reč je bila o tzv. „obeležavanju“ ljudi i njihovih psihičkih karakteristika, kao i kako ta aktivnost utiče na naše opažanje i interakciju sa okolinom. Obeležavajući (etiketirajući) sebe i druge, postoji opasnost da se identifikujemo sa lažnom slikom, prihvatimo tuđe ciljeve i udaljimo se od sebe i svoje suštine. Naš život može postati ispunjen postizanjem tuđih ideala, a sve to je praćeno strahom da će nas drugi okarakterisati kao „lude“ ili „čudake“ ako uradimo nešto što nije u skladu sa njihovim očekivanjima. Videćemo i da postoje određeni termini i etikete koje su poželjne i koje se sve više ističu kao nešto što je ideal. Konkretno, u današnjem svakodnevnom životu su najizraženije dve međusobno suprotne etikete: „ekstravert“ i „introvert“.

party-310980_1280U modernoj civilizaciji, poželjno je da spadate u kategoriju “otvorenih” ljudi, tj. da vas drugi ljudi karakterišu „etiketiraju“ kao ekstraverta. Poželjno je da imate unapred definisan set određenih osobina koje krasi ovakav tip ljudi (stalno ste nasmejani, šalite se, uspostavljate komunikaciju, često ste glasni, probitačani, usmereni na spoljašnjost, itd.). Takvo ponašanje se očekuje od vas u mnogim kontekstima – bilo da tražite posao, partnera, da kupujete, prodajete, družite se izlazite – i biće nagrađeno od strane socijalne okoline. S druge strane, ukoliko se ne ponašate i uklapate u poželjne šablone ekstraverzije, klasifikovani ste kao “povučena” osoba i od tog trenutka počinjete da osećate posledice kažnjavalačke moći društva. Pošto ljudi mahom ne vole kada neko “štrči”, kada se ne uklapa u norme i obrasce koje većina prati, onda često gledaju da na određen način vrate ovakve osobe natrag u konsenzus. Koliko puta ste se našli u situaciji gde ste se udubili u razmišljanje ili sami obavljali neku aktivnost, ili neko vreme niste izašli i „proveli“ se, pa vam ljudi kažu „izađi, popij nešto“, „šta čitaš te knjige, idi zabavi se“ itd. Ovakve osobe, ukoliko se desi da su okarakterisane kao “povučene” (introverti) tokom mladog doba, uglavnom na neki način doživljavaju pritiske od strane vršnjaka. Ovo je posebno očigledno ako je povučenost izraženija. Kada odrastu, prijaltelji, komšije i rodbina takođe često vrše pritisak na njih da se “vrate natrag” da “budu kao svi” i pokušava se na razne načine uticati na ove ljude. Ako niko oko vas ne voli knjige, a vi ste izraziti ljubitelj, često se desi da vas okarakterišu kao „knjiškog moljca“, „štrebera“ i da vam ukazuju kako to, što provodite slobodno vreme čitajući, ne ide u vašu korist. Ljudi se unapred ponašaju kao da poznaju ovakve osobe, projektujući sopstvene konstrukte na njih i ulazeći u interakciju sa već izgrađenom slikom koja je uglavnom negativna.

Zato danas postoje raznorazni “self-help” kursevi i knjige, npr. “Kako steći prijatelje i uticati na ljude”, “Budite zvezda svake žurke”, “Kako komunicirati sa ljudima i ostvariti uspeh”, itd. u kojima ovakve osobe mogu naći konkretne obrasce kako da postanu deo kolektivnog, tj. kako da ukalupe sebe u uske algoritme ponašanja i u površne konstrukcije. Svrha svega toga je da ovakvi ljudi nauče da se ponašaju onako kako se to očekuje, kako bi ostvarili određene “ciljeve”. Ovi “ciljevi” se uglavnom svode na to da se dobije određen status u društvu, tj. da se bude prihvaćen od strane određene fiktivne skupine ljudi, potreba u čijoj osnovi stoji potreba za validacijom i strah od odbacivanja. Dakle, čak su i ovi ciljevi često nečija tuđa projekcija (uglavnom materijalistička) i nametnuti od strane drugih, kao što smo videli.

Slična stvar je i sa stavovima i načinom razmišljanja. Iako se na sav glas govori o slobodi mišljenja, individualnosti (čujemo parole tipa “budi svoj” na sve strane), očigledna je tendencija ka „uprosečavanju“ i pokušaju „usličnjavanja“ načina gledanja na svet, razmišljanja i stavova kod ljudi. Svi smo svedoci toga šta se desi kada kažete nekom nešto što nije u skladu sa njegovim načinom razmišljanja. Najčešće se dešava da ta osoba počne sa iznošenjem svojim stavova i to na način koji vas treba ubediti da odbacite svoje i prihvatite stavove te osobe. Ovaj fenomen se naziva “ubeđivanje”, a kada obe osobe istovremeno pokušavaju ubediti jedna drugu da prihvate neki stav, onda to nazivamo “rasprava”. Isto, kao i sa osećanjima i ponašanjima, postoje načini razmišljanja i stavovi koji su poželjni, tj. očekivani, slični kolektivnom i oni koju su nepoželjni, koji to nisu.

Ono što je važno da ovde zapazimo je to, da u ovom domenu uglavnom nema konkretnog delovanja neke institucije ili pisanog zakona na ljude (osim u ekstremnim slučajevima). Ljudi su „policajci“ jedni drugima pa i sami sebi, te tako imamo jedan fenomen globalne autocenzure. Zamislite sebe kako se spremate za izlazak u grad i razmišljate šta ćete obući. Već smo videli da ovakve situacije odlučivanja uvek podrazumevaju „konsultovanje“ iluzornih introjekcija sredine, a koje svi ljudi u socijalnoj sredini imaju u sebi. To može predstavljati automatske i podsvesne dijaloge sa socijalnim delom svoje svesti (egom), ili u formi eksplicitnih postavljanja pitanja „da li će ljudi misliti da lepo izgledam?“ ili „šta bi ovaj ili onaj rekao na ovo?“, itd. Svako odlučivanje o načinu spoljne manifestacije našeg ega uključuje i zamišljenu reakciju okoline na to. Međutim, pored ovog unutrašnjeg dijaloga i zamišljanja pozitivnih ili negativnih reakcija sredina na nas, vrlo često dolazi i do suočavanja sa stvarnim negativnim mišljenjem okoline. Zamislite da sa prijateljima izlazite na neko mesto gde postoji određena implicitna konvencija šta treba da se nosi. Na primer, idete na večeru u restoran, i „normalni“ ljudi znaju da kad se ide u restoran treba izgledati „elegantno“, „uljudno“ ili šta god. Dakle, postoji ono što je „pristojno“ i ono što je „poželjno“. Odmah da napomenemo da ne govorimo o tome da li su ove konvencije dobre, loše, potrebne ili nepotrebne, već ih analiziramo. Za neke norme postoji i pisano pravilo (tzv.kodeks), ali za većinu ne postoji konkretna definicija, niti nas iko konstantno tera da ih se pridržavamo, a one ipak automatski i nesvesno utiču na nas, naše mišljenje i ponašanje.

Iako su termini kao što su „normalno“, „elegantno“, „kul“ vrlo magloviti i neodređeni termini, iza njih se skriva čitav algoritam i zakoni ponašanja. Na primer, kada se kaže „uljudno“ to nekako uvek implicira neko odelo, košulju i dugačke pantalone, zar ne? Međutim, to nigde ne piše kao zakon. Isto tako, postoje „prikladne“ boje, te ne možete ući u neki luksuzan restoran noseći fluorescentno zelenu majicu. Međutim, ni to nigde ne piše, ne postoji neki očigledan i pečatiran kodeks odobren od strane Ministarstva oblačenja ili tako neke institucije. Ponovo je očigledna autoritarnost i potreba za kontrolom koja vreba iza ovakvih i mnogih drugih, naizgled neodređenih i nedefinisanih termina.

Vratimo se vašem izlasku u restoran. Zamislimo da ste se odlučili da obučete flourescentno zelenu majicu sa kratkim rukavima i bermude. Ovo, kao što znamo, predstavlja kršenje nekog nepisanog kodeksa i te konvencije. Isto tako, rekli smo da ne postoji institucija koja će vas kazniti, niti neka „socijalna policija“ određena od strane države koja će vas upozoriti da kršite kodeks i legitimisati vas po ulasku u restoran. Mada, nije retka situacija da vam priđe šef sale ili neki sličan autoritet i ukaže vam da niste prikladno obučeni za događaj. Ipak, zamislićemo da osoblje ovog restorana trenutno ne zanima kako ste se vi obukli. Dakle, osoblje ne reaguje na vaš izgled, tj. „smilovalo“ se da vas pusti unutra. Ušli ste u restoran i tražite sto za kojem sede vaši prijatelji. Šta mislite, šta će se desiti kada priđete stolu? Ukoliko vaši prijatelji nisu neke posebne, liberalne ličnosti, koje ne mare za socijalne konvencije, (ili ste svi zajedno neka družina buntovnika), sigurno možete očekivati neki komentar i opasku od njih (koliko god on bio „fino upakovan“). Neko od njih će vam možda postavljati neka indirektna pitanja, kako bi proverili otkud ta vaša „čudna“ odluka, neki će praviti indirektne komentare, a ako su to ljudi koji često govore ono što misle (što je danas vrlo retko), onda će vas direktno pitati zašto ste se tako obukli. Neki će vam ukazati na neprikladnost vaše odeće ili će se jednostavno osećati neprijatno u vašem društvu (pogađate, zato što ste sada verovatno okarakterisani kao „čudni“).

Dakle, upravo su ljudi koji su u vašoj najbližoj sredini ti, koji će prvi usmeriti snage da vas vrate tamo gde oni misle da trebate pripadati i ne dozvoljavaju vam da izađete izvan tih konstrukcija. Oni nesvesno (neki i svesno) smatraju sebe zaduženima za očuvanje mira, reda i jednoličnosti spoljašnjeg sveta. Ljudi sami sebe međusobno kontrolišu, te nikakva eksterna i zvanična policija nije ni potrebna. I to ne bi bilo toliki problem kada bi to međusobno usmeravanje bilo u svrsi uspostavljanja nekih slobodoumnih tendencija, kreativnosti, poštovanja tuđih vrlina i mana, uzvišenih vrednosti i duhovnosti i sličnog. Ne bi bio problem ako bi vam prijatelji ukazivali da skrećete sa puta duhovnosti i ličnog razvoja, već je problem ako vas „kažnjavaju“ ako ne pratite materijalističke i hedonističke projekcije. Ovakva situacija umnogome sprečava razvoj individue i spoznaju, a sprečava i razvoj jednog slobodnog, prirodnog i uzvišenijeg sveta.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

__________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT (18)

ČOVEK I PRIRODA

Nakon sveg ovog izlaganja smatramo da smo pružili određenu sliku sveta i osvetlili ključne aspekte ljudskog funkcionisanja u savremenom svetu. Videli smo gde su glavni problemi i šta se u stvari dešava sa današnjim čovekom. Čitaoci će sada sa pravom postaviti pitanje: „dobro, ako nisam i ne treba, šta jesam i šta treba?“

locomotive-616267_640Čovek je priroda. Ova činjenica je jasna čak i pre nego što se o njoj počne razmišljati. Naša tela su priroda, sve oko nas je priroda, sve je univerzum. Sve je živo i sve je nastalo od iste materije. Ljudi su, dakle, ne samo tvorevina prirode, već njen sastavni deo. Priroda je u nama isto toliko koliko smo i mi u njoj. Iako je naslov ovog članka „čovek i priroda“, ispravno bi bilo reći „čovek-priroda“ ili samo „priroda“. Mi nismo nešto što je različito, mi nismo iz neke strane dimenzije, stranci na nekakvom tuđinskom brodu. Mi se, nažalost, osećamo tako jer smo dozvolili da ego načini tu veštačku podelu i da nas otuđi od naše prave suštine.

Čini se da se ovo zaboravlja na svakom koraku, pogotovo u moderna vremena gde većina čovečanstva živi u gradovima, što dovodi do problema koje smo opisivali u prethodnim tekstovima. Počela se praviti veštačka podela između nečeg izvan i nečeg unutra, gde se to „unutra“ okarakterisalo kao nešto što je drugačije od onog izvan, bolje, više i savršenije. Ljudi koriste termine kao što su „duh“, „duša“ „um“, „mentalna energija“, itd. kojima bi uhvatili i opisali tu „stranu“ unutrašnjost. Kaže se da je „duh“ nešto što je više, što je blistavije, svetlije i veće od prirode. Ljudi čak idu toliko daleko da pominju kako taj neki „duh“ treba da vlada prirodom, kako je um jači od materije, psihičko vlada nad fizičkim, itd. Um i telo postaju odvojeni fenomeni. Ipak, ne treba puno razmišljanja kako bi se uvidela izvesna besmislenost i nepotrebnost ovakvog načina razmišljanja. Ne negiramo činjenicu da postoji nešto kao što je psihički fenomen, misao, mentalni akt. Ne negiramo činjenicu da postoje iskustva koja su izvan svakodnevnog načina funkcionisanja, ono što nazivamo „spiritualnim“. Međutim, ovo nije nešto što funkcioniše u vakuumu i izvan prirode – svaka misao i mentalni akt je deo jedne veće slike, a um i telo su jedno te isto, kao što su takođe u jedinstvu sa celim univerzumom. Stoga termini „Duh“ i „um“ definisani na prethodni način, kao nešto izvan što utiče sa neke instance na spoljašnjost, u ovom slučaju predstavljaju samo još jedan žbun gde se krije ego. Poznati filozof Alan Vots kaže „Većina nas ima osećaj da je ‘Ja’ odvojen centar osećanja i akcije, koje živi unutra i ograničeno je fizičkim telom; centar koji se ‘suprotstavlja’ nekom ‘spoljašnjem’ svetu ljudi i stvari, ostvarujući kontakt kroz čula sa univerzumom koji je i čudan i stran. Svakodnevne fraze i izrazi reflektuju ovu iluziju. ‘Ja sam došao na ovaj svet.’ ‘Moraš se suočiti sa realnošću.’ ‘Osvajanje prirode.’… Svaka individua je izraz celokupnog sveta prirode, jedinstvena akcija totalnog univerzuma… (ljudi) opažaju sebe kao izolovane ličnosti u kožnim vrećama.“

Ako smo mi proizvod prirode, onda je sve što smo mi, celo naše biće sačinjeno od prirode. Ono je univerzum. Čak bi bilo bolje i ispravnije reći da svi mi jesmo univerzum, a ne da smo samo nastali od njega. Nastajanje od „nečega“ može da implicira da je to „nešto“ drugačije od toga što je stvorilo. Čovek je univerzum, isto koliko je drvo, isto koliko i reka, oblak, životinja, kamen. Iako smo na početku rekli da je čovek tvorevina prirode i često se kaže da je nastao u univerzumu, najispravnije bi bilo reći da je čovek nastao iz univerzuma, da je njegov nastavak, njegova ekstenzija. Ne može čovek biti nešto izvan ostatka prirode, nešto bolje od nje i nešto veće. Čovek možda jeste najkompleksnije biće na planeti (mada je i to diskutabilno), ali mu to ne daje za pravo da sebe karakteriše kao nešto što je izvan i iznad. Čovek se ponaša kao da je on sam zaslužan za to što je stvoren, kao da je on stvorio i sebe, a i univerzum – a ne obrnuto.

Ono što se dešava u moderno vreme je da su ljudi zaboravili šta je njihova suština, tj. da su oni priroda, da su ceo univerzum. Ego, koji je nastao iz potrebe smanjivanja egzistencijalne anksioznosti i straha od smrti, odvaja sebe od suštine i narcistički glorifikuje svoje postojanje kao nešto grandiozno. Tako možemo reći da svaka osoba ima bazičnu iluziju grandioznosti, samim tim što ima ličnost i što je udaljena od svoje suštine. Međutim, poznato je da narcisoidnost i grandioznost dolaze kao posledica bazičnog osećaja inferiornosti, tj. slabosti. Ego negde u dubini zna da je u stvari jedna slaba struktura, da je uglavnom krhka i iluzorna tvorevina. Da ego stvarno misli da je nešto posebno, veće i jače, onda straha od prirode ne bi bilo. Ego se potajno divi jačini i snazi prirode i upravo zato je i mrzi. Uvek postoji taj ambivalentan, dvosmislen odnos, to strahopoštovanje i osećaj inferiornosti. Ona je jača od njega, ona može da ga uništi kad god poželi i on je toga konstantno svestan, zato se i plaši. Zato dolazi do natkompenzacije, gde ego ubeđuje sebe da je on taj koji je moćan, koji je u kontroli, on je taj koji će da utiče na prirodu, a ne ona na njega. „Osvojićemo prirodu, pobedićemo smrt“ – to je moto koji ego drži na zidu u svojoj kancelariji. Ljudi se okupljaju u civilizaciju, grade gradove, skrovišta, kuće, zgrade, anksiozno se okružuju zidovima i objektima i u isto vreme uništavaju svet oko sebe. Možemo reći da se cela moderna civilizacija vrti oko otuđivanja čoveka od prirode, pokušaja kontrolisanja prirode, kompenzacije inferiornosti, što u većini slučajeva uključuje uništavanje prirode. Danas sve više osećamo posledice uništavanja planete i života oko sebe. Postoji podatak da svake sekunde nekoliko vrsta organizama na planeti izumre. Da li je to ispravan način života? Možemo, bez ikakve dileme, reći da je civilizacija velikim delom postala jedna agresivna, narcisoidna i autistična tvorevina, nastala iz kompleksa inferiornosti, koji je nastao iz straha od prirode, a čiji je cilj totalna kontrola i dominacija nad prirodom.

Otuđenje od prirode je danas glavni zadatak ega. Gradovi su jedna vrsta veštačkih tvorevina, gde se čovek otuđuje od ostatka univerzuma. U takvom kontekstu, kontakt sa prirodom je potpuno minimiziran. Prvo, ljudi svoje vreme provode uglavnom u tzv. „stanovima“, tj. kućama i zgradama, koje su u suštini kocke od betona, stakla i čelika. Ako ga ne provode u stanu provode u kancelariji, školi, fakultetu. Dakle, veoma malo vremena, skoro minimalno, ljudi provode napolju. Analizirajmo ukratko ovakvo stanje stvari i ovakav život. Sa jedne strane, svetlost je uglavnom veštačka i ljudi su minimalno izloženi suncu. Ambijent je veštački, nema biljaka koje proizvode kiseonik, nema regulacije vlage, temperatura je izmenjena, a vazduh je uglavnom ustajao i nije svež. Ljudi su u svojoj dalekoj prošlosti živeli na otvorenim prostorima, dok danas žive u skučenim „kutijama“ od par kvadratnih metara. Iako ljudi grade kuće već duže vreme u svojoj istoriji, one su im služile uglavnom za spavanje, obedovanje i zaklanjanje od nepogoda. Danas većinu vremena provode u tim klaustrofobičnim, skučenim kutijama, sa ograničenom mogućnošću kretanja, pa i vizuelnog „prostora“. Čovek u kući konstantno gleda u zid, gde god da se okrene. Ovo ima efekat na njegovo funkcionisanje i osećaj sebe kao slobodnog bića. Rapidan skok depresije i sličnih stanja kao jedan od uzroka ima i povećano provođenje vremena u zatvorenim prostorijama, sa lošim kvalitetom vazduha i slabim osvetljenjem. Kao što znamo, jedan od glavnih pokretača organizma je kiseonik. Adekvatan rad mozga je pod direktnim uticajem optimalne količine kiseonika i prokrvljenosti. Ako ceo dan provodimo u zagušljivoj prostoriji sa malo kiseonika, pa još sedimo (gde se smanjuje prokrvljenost) sigurno je da će to uticati na rad slabiji rad mozga i na loše raspoloženje. S druge strane, sama arhitektura i struktura gradova je takva da, na prostoru koji grad zauzima, prirode skoro da nema. Vizuelni pejzaž gradova je uglavnom siv, hladan i tuđinski. Zelena boja prirode se može videti tek tu i tamo. Što se vazduha tiče, usled zagađenja nema pravog svežeg vazduha čak i kada se izađe napolje. Postoje ograničene „rute“ gde se može ići. Beton i asfalt su svuda, tako da i ovde postoji odvajanje od prirode, jer ljudi ne gaze po zemlji već po asfaltu. Dakle, ne gazimo po planeti, nego po tankom veštačkom sloju na njoj. Nedavno su čak vršena i istraživanja koja su pokazala da gaženje po zemlji (po mogućstvu bosim nogama) ima velike pozitivne efekte na čitavo blagostanje čoveka.

Stres je jedan od izraza koji se najčešće upotrebljava u poslednje vreme kada se opisuje život savremenog čovek,a a i mi smo ga pominjali u jednom od ranijih tekstova. Kaže se da je stres „bolest 20. i 21. veka“. Posledice stresa i njegov uticaj na ogroman broj zdravstvenih problema su dobro poznate čak i laicima. Većina tzv. psihosomatskih bolesti, od kojih pati veliki broj ljudi, posledica je stresa. Ono što je zanimljivo je da, iako se ovaj fenomen i sve njegove destruktivne posledice na ljudsko biće konstantno eksplicitno vezuju za određene aspekte „modernog“ načina života (gde su novac i status najvažniji) i ljudi su toga svesni, nekako se sve to uzima zdravo za gotovo. Kao da je opet neka negacija i bežanje na delu – iako je svestan pogubnosti svog ponašanja po prirodu ljudskog bića, rigidni ego uporno potiskuje strah i nastavlja da se ponaša onako kako se ponašao. Kada govorimo o uzrocima stresa, jasno nam je da je sam način života današnjeg čoveka glavni faktor koji doprinosi javljanju stresa i narušavanju blagostanja čoveka. Brzina i rigidnost savremenog života su dostigle ekstremne vrednosti. Nećemo ponavljati ono što smo govorili o samoj strukturi života, o toj fiksiranoj shemi, o ciljevima koji se „trebaju“ i „moraju“ ispuniti, konstantna jurnjava za materijalnom sigurnošću, za simbolima ekstremnog komfora. Rad, tj. sedenje u mračnoj prostoriji više od par sati dnevno, pritisci za plaćanjem računa, za kupovinom ovoga ili onoga, konstantni strahovi, nesigurnost posla, laži, manipulacije i odbrane, socijalni pritisci da se bude ovakav ili onakav, pritisak da se prilagodi i ostvari neko očekivanje od strane sredina – ovo je ukratko opis života u današnje vreme. Čitaocu bi do sada trebalo biti jasno da ovakav način života, pored toga što je besmislen i što se vrti u krug oko anksioznog izbegavanja pravog života, dovodi do krajnje ubitačnih posledica po celo biće.

Dakle, kontakta sa biljkama i životinjama skoro da uopšte nema, posebno sa biljkama. Modernim ljudima možemo s pravom postaviti pitanje: koliko puta direktno dodirnete planetu u toku dana? Verujemo da bi većina odgovora koje bismo dobili bila „skoro nijednom“. Upravo to je ono što trebamo pod hitno izmeniti kako bismo uopšte mogli krenuti na put pravog razvoja kao ljudskih bića.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT (19)

SLOBODAN ŽIVOT

Ovaj članak ćemo početi malo drugačije nego inače. Počećemo ga sa par mudrih citata iz staroga sveta:

„Kako možeš znati u čemu je sreća riba, kad i sam nisi riba?“ reče Hueit Ce.
„A otkud ti znaš da ja to ne znam, kad ti nisi ja“ odgovori Huang Ce.“
– Čuang Ce, „Zapisi“

„Snežna guska ne treba da se kupa da bi bila bela.
Tako ni ti ne treba da radiš ništa drugo osim da budeš ono što jesi.“
– Lao Ce

„Ako hoćeš postati celina, dozvoli sebi da budeš delimičan. Ako hoćeš postati prav, dozvoli sebi da budeš kriv. Ako hoćeš biti pun, isprazni se. Ako se hoćeš preporoditi, dozvoli sebi da umreš. Ako hoćeš da ti se nešto da, onda moraš dati sve.
– Lao Ce

„Čoveče, upoznaj samoga sebe… i upoznaćeš bogove.“
– Unutrašnji Hram u Luksoru, Egipat

freedom-739496_1280Zašto smo počeli ovako? Ako su vam jasne ove pouke iz prošlosti, onda vam jasno i zašto smo ih uoptrebili baš ovde i baš na ovaj način. Vidimo da su ovo reči suštine mudrosti, mudrosti koja nama danas treba i o kojoj smo govorili svo ovo vreme. Međutim, ove reči su napisane pre par hiljada godina. Kako to da nas ista mudrost i ista shvatanja, isti problemi prate toliko dugo? Da li to znači da se ništa ne menja, da čovek jednostavno ne mođe da shvati neke stvari? Pre će biti da čovek može shvatiti, ali da jednostavno ne želi. Većina ljudi beži od suštine i prave mudrosti i trudi se da se ne „opterećuje“ ovim stvarima, kao što smo pokazali u ovim tekstovima.

Isto tako, izgleda da neki ljudi uspešno shvataju ovo, traže suštinu dobrog života i pronalaze je. To su, ipak, nekolicina pojedinaca, koje većina proguta tokom vremena. Kada gledamo svet oko nas sada i svet u prošlosti, izgleda da je slika koju formiramo građena na osnovu ponašanja većine. Međutim, to ne treba da nas. nekolicinu, mnogo brine. Utisak da se istorija gradi na osnovu mišljenja većine i na osnovu ponašanja „prosečnih“ i „običnih“ ljudi, je lažan. Naime, ako pogledamo bolje, shvatamo jednu veliku stvar: istoriju grade i uvek su je gradili, posebni pojedinci, koji su se po nečemu izdvajali od većine. Glavni akteri su upravo oni koji se razlikuju, a ne oni koji su deo većine. Bilo da su to vojni pohodi, gde su pojedinci koje danas nazivamo „osvajači“ bili odgovorni za pomeranje čitavih naroda iz ležišta; pojedinci kao što su Gengis Kan ili Napoleon, koji su uspeli da podvedu čitave mase ljudi pod svoju misao i pokret, gde su legije od po par stotina hiljada „običnih“ ljudi išle za njihovim pogledima. Bilo da je reč o ljudskoj misli i nauci, gde je par „čudaka“, filozofa u Staroj Grčkoj, koji su se svojim drugačijim razmišljanjima uzdigli i razlikovali od okoline, oblikovalo tadašnje umove, a i danas ima ogromnog uticaja na nauku i filozofiju. Možemo govoriti i o Nikoli Tesli i Albertu Ajnšajnu, koji su se itekako razlikovali od okoline. Danas neki psihijatri tvrde kako su obojica najverovatnije imali tzv. Aspergerov sindrom, stanje koje se svrstava u oblik autizma. Za Teslu se, na primer, govori da je jedno vreme bio skoro potpuno izolovan od socijalne sredine (što je ujedno bilo vreme kada je bio najkreativniji). Tesla je takđe mnogo puta bio kritikovan, napadan i kažnjavan od strane sredine, samo zato jer je bio „čudan“ i razlikovao se. Leonardo Da Vinči je toliko bio iznad i izvan svog vremena, sa umom toliko drugačijim (poznato je da je imao različite vizije i „snove na javi“, tj. rečeno modernim rečnikom „shizofrene halucinacije“) da bi ga danas najverovatnije strpali u neku ludnicu.

Kada pominjemo „čudake“ i mentalne poremećaje, na ovom mestu možemo dotaći i sam problem vezan za ovu definiciju i način funkcionisanja po ovoj „lud-normalan“ skali. Mi smo već o ovome govorili, a sada možemo dodati i to da se može zapaziti to da su „veliki“ ljudi vrlo često ustvari karakterisani kao „ludi“ (ili nekim sličnim terminom) od strane sredine u kojoj su se nalazili. Neki čak nisu tada okarakterisani kao da imaju mentalni poremećaj, ali bi ga po današnjim standardima i definicijama imali. Moderni naučnici su došli do zaključka da je većina ovih pojedinaca (Tesla, Da Vinči, Mocart, Napoleon, itd.) imala neki poremećaj, najčešće u autističnom ili shifozfrenom spektru. Gomila njih je imala i tzv. neurotične karaktere i razne ispade. To je navelo neke istraživače da zaključe kako postoji genetska povezanost između ovih poremećaja i inteligencije, tj. izgleda kao da inteligencija i „ludilo“ idu ruku pod ruku. Sad, pitanje je šta je u stvari „ludilo“ i ko je ovde lud. Ima još mnogo primera ovakve vrste, gde su upravo ljudi koje se (često uveliko) razlikuju i „štrče“ doprineli da se čovečanstvo pomakne za ogromne korake napred.

Isto tako, u prirodi možemo videti da se progres u evoluciji života odvija ne tako što se cela vrsta odjednom izmeni, već tako što dođe do poboljšanja nekih sposobnosti kod pojedinaca. Ovo dalje vodi da se poboljšanje proširi i na ostale članove, te tako cela vrsta postane poboljšana. Evolucija se odvija tako što se niz promena kod različitih pojedinaca prenosi tokom dužih vremenskih perioda, te se tako „skuplja“ i kulminira u jednu globalnu promenu, koja na kraju postane očigledna kod svih pojedinaca u grupi. Isto tako, vidimo da život ide ka sve većoj različitosti i raznolikosti, što doprinosi tome da sada imamo čitavo bogastvo životinja, biljaka, pejzaža, koje čine ovaj svet lepšim i zanimljivijim.

Dakle, vidimo da biti različit i ne uklapati se potpuno u okolinu, ne pokušavati zadovoljiti svačija očekivanja i ne tražiti „tapšanje po ramenu“ od svakog, ne samo što nije mana, nego se može reći da je na neki način i vrlina. Naravno, biti različit i drugačiji samo po sebi nije ono o čemu govorimo. Antikomformizam i buntovništvo su samo druga strana medalje zavisnosti od sredine – ponovo stalno gledate na okolinu, samo se sad trudite da budete drugačiji. Mi hoćemo reći da se ključ spoznaje sopstvene suštine nalazi u tome da nemamo problem sa time da budemo drugačiji, da svojim ponašanjem i mišljenjem „štrčimo“ i da nikad nećemo i ne treba da pokušavamo zadovoljiti sve ljude. Dakle, ne smemo se plašiti biti različiti.

Druga stvar koja je takođe očigledno izvor anksioznosti, od koje se plašimo i na koju se pogrešno gleda je spontanost. Kao što smo videli u prethodnim analizama, ljudski ego ima tu potrebu da konstantno drži stvari pod kontrolom i ne dopusti da se išta odvija po nekom spontanom toku jer to može značiti opasnost po tu rigidnu strukturu. Nešto se desi što nije po njegovim očekivanjima i on odmah reaguje da vrati nazad svoju „priču“. Tako će često, iz straha da se nešto neočekivano ne desi, on unapred pokušavati to da spreči, pa će izgraditi čitav zid odbrana oko sebe. A znamo da ako izgradite zidove oko sebe, desi se to ostajete zatvorenik u njima. Ukoliko izbegavate spontanost, život će proći pored vas. Ceo univerzum je jedna ogromna spontanost. Sve što je živo, u pokretu je i ima bezgranične mogućnosti. Pokušajte da zaustavite jedan deo univerzuma, da ga ogradite i izolujete – i on će ubrzo degradirati. Život je reka. Pokušajte da zaustavite reku, stanite u sred i nasuprot struje i udavićete se. Ako li je pak uspete zaustaviti, to više nije reka već jezero. Po toj analogiji, život nije više život ako se konstantno i grčevito borite da održite stvari statičnim. On postaje nešto drugo. Život je pokret, a smrt je stajanje. Ako želite potpunu statičnost i mir, može se reći da ne želite život već smrt. A to je upravo ono čega se najviše plašite. Nema smisla, zar ne?

Zato živite život i dopustite promene. Ne plašite se biti različiti i iskazati svoju ličnost, želje, potrebe i pokazati koliko vredite – sami sebi.

(nastavak u sledećem broju)

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

______________________________________________________________________________________

FELJTON: NEAUTENTIČAN ŽIVOT (20)

PRONAĐI SVOJU SUŠTINU

Da li ste se nekad zapitali, šta bi se desilo kada ne bi bilo noći – kada bi večni dan stalno vladao, kada sunce ne bi zalazilo? Kako bi život izgledao i da li bi uopšte bi moguć? Zemlja bi verovatno morala stajati u jednom fiksiranom, statičnom položaju, ne mrdajući se ni za centimetar. Sve bi stajalo u mestu. Pored toga što život možda ne bi uopšte bio moguć jer bi večna izloženost sunčevoj svetlosti zagrejala planetu do usijanja, sve bi uvek bilo isto, da ne kažemo dosadno. Život bi postao jedna dosadna, učmala, statična stvar. Isto tako, čak i kada bi život bio moguć, kako bismo znali šta je dan, tj. kako bismo znali da je dan “dan” ako nema noći? Očigledno je da bez noći ne samo što ne bismo znali šta je dan, već bi egzistencija bila nemoguća. Nužno je da noć postoji da bi se održala ravnoteža, a održavanje te ravnoteže je nužna kako bi se i sam život održao. Kako god gledali na stvari, koliko god nam se više sviđao dan (ili noć), oboje imaju svoje “kvalitete” i karakteristike koje ih čine korisnim za održanje života. Dakle, jasno nam je da nema dana bez noći i nema noći bez dana, kako god mi na to gledali i kakav god mi stav zauzeli.

svemirUzmimo još jedan primer. Zamislite da postoji samo jedna boja, npr. bela. Zamislimo da je sve obojeno jednom bojom – belom. Zemlja je bela, nebo je belo, svi predmeti su beli, sva bića su bela. Tako nešto je naravno, skoro nemoguće, ali zamislimo situaciju na trenutak, ako se uopšte može zamisliti. Svet koji bi ovako izgledao bio bi nemoguć za život. Ne možemo ni početi sa nabrajanjem teškoća koje bi zadesile ovaj nesrećni svet. Prva i najvažnija stvar koja bi uticala na disfunkcionalnost je to što se ništa ne bi videlo, jer se ništa ne bi razlikovalo jedno od drugog. Tako, niko ništa smisleno ne bi mogao da uradi. Međutim, dodajmo još jednu boju u ovaj svet i voila – već ćemo u velikoj meri poboljšati funkcionalnost. Dodajmo još par boja i rešićemo problem skoro u potpunosti. Funkcionalnost ćemo maksimizirati kada imamo čitav spektar boja, u koji je uključena i crna. Opet da napomenemo kako bi, ako bi ikakva funkcionalnost bila moguća, taj svet bio ultra-dosadan jer bi sve bilo isto i jednolično. I opet, ako nemamo crnu ili ostale boje, nećemo ni znati šta je belo. Dakle, vidimo da je jednobojnost i jednoličnost ustvari nešto što nije dobro i što ne doprinosi optimalnom životu. Vidimo da je belo bez crnog u stvari praznina i ništa i da je život obojen jednom bojom nemoguć.

Šta želimo ovim primerima da kažemo? Ako to već nije potpuno očigledno, onda da razjasnimo: ako pokušavamo naš život da učinimo statičnim i jednoličnim, ako se trudimo da se uvek osećamo isto i ako pokušavamo da druge ljude “ubedimo” da i oni treba tako da se osećaju, upašćemo u dubok paradoks i učinićemo naše živote još gorim. Ako se nerviramo zato što ljudi nemaju isto mišljenje kao mi, ako se ne slažu sa nama u ovome ili onome, bićemo nesrećni. Ako nas pogađa to što smo različiti od drugih, ako nam smeta to što su neki različiti od nas, bićemo nesrećni. Ako smo nesrećni zato što smo nesrećni, bićemo još nesrećniji.

Život je jedna konstantna promena i fluidnost, život je raznovrsnost, a ne jednoličnost. Pokušavajući da ga zaustavimo i usmerimo u nekom pravcu koji uključuje neki komfor, statičnost i “dosadu”, najčešće ćemo još više propatiti u procesu. Trudeći se da se na silu osećamo dobro i da budemo “pozitivni” samo ćemo se još više udaljiti od čitave priče i upasti u još veću depresiju jer ćemo morati da se foliramo. Foliranje je za većinu ljudi naporno, te im troši i psihičku i fizičku energiju. “Loše” emocije su, kao što smo već jednom rekli, nužan pratilac i prirodno je da ih imamo. Bez njih, ne bismo znali šta su “dobre” emocije i ne bismo ih cenili. Ne treba se, naravno, neko ko je stalno u pozitivnom afektu sada truditi na silu da se oseća loše kako bi cenio svoje emocije. Sve što je na silu je loše za biće – samo treba pustiti prirodu da radi svoje. Ukoliko se trudimo da na silu promenimo neke ljude oko nas, proces najverovatnije neće uspeti kako treba, a doći će do patnje i sa naše, a i sa strane osobe koju pokušavamo da promenimo. Prestanimo sa pokušajima da pretvorimo svet u nešto što nama odgovara i obojimo ga jednom bojom, bila to bela ili crna (ili roze, kako neki kažu “gledaj svet kroz roze naočare). To je potpuno neprirodna situacija i neće nas dovesti nigde. Ako nekako i uspemo, pretvorićemo svet u jedno dosadno i mrtvo mesto, bez daha života u sebi i bez ikakve radosti u njemu.

Takođe, na svet i na sebe se ne može gledati sa površine. Površnost je jedna od najgorih stvari koja pogađa današnji svet. Zamislimo da pokušavamo saznati šta živi u dubinama okeana tako što ćemo se truditi da sa površine vode, iz nekog čamca, pogledamo i zagledamo se u dubinu od 3.000m. Ne možemo ni znati da nešto živi u okeanu ako ne znamo šta je okean, a ne možemo znati šta je okean ako ga ne vidimo i ne zaplivamo u njemu (ili nam neko ko je to uradio ne kaže). Tako, ne možemo živeti život i znati šta je život ako sve gledamo sa površine. Ne možemo znati kako živeti život i kako u stvari dostići neke prave dubine, ako plutamo po površini. Bavljenje sitnicama i sitničarenjem u životu, bavljenje ogovaranjem i tračarenjem, šta je ko rekao i ko šta nosi, ko je gde bio i šta radio, neće nam pomoći da živimo kvalitetnije. Čak štaviše, odvratiće nas od pravog života, pravih vrednosti i izgubićemo kompas. Površnost u ličnom domenu će nas baciti i ostaviti na ostrvu samoće i nesreće, jer ćemo propustiti “okeanske lepote” koje se nalaze u dubini. Kada govorimo u terminima kojima smo govorili u prošlim člancima, bavljenje egom i život po principima površnog ega (fokusiranje na sopstveni ego i odbrana od drugih ega) nam može doneti samo nevolje. Ako smo stalno na oprezu da nam neko ne “povredi” ego i ako se trudimo da drugima povredimo ego, da im “vratimo” to će nas iscrpeti, a nećemo postići apsolutno ništa. Nećemo biti jači kao ličnosti, jer će ego koji je učauren u takvom zatvoru od mehanizama odbrane, propasti i biti jop slabiji. Sigurno je i da nećemo imati nikakve koristi od svega toga, jer će i drugi ljudi nastaviti da brane svoje ego-e čak i više nego pre nego što su im povređeni. To će dovesti do krajnjeg nepoverenja, paranoje i opterećenosti kod ljudi (što je posebno očigledno u današnje vreme), te će učiniti situaciju u međuljudskim odnosima još gorom. Videli smo da je ego jedna iluzorna, krhka i odbrambena struktura, koja služi da nas odvrati od naše suštine. Zašto bismo trošili vreme, energiju i resurse pokušavajući da održimo takvu strukturu u životu? Zašto je ne bismo ignorisali i prestali se baviti njome, a u najboljem slučaju, oslobodili se njenih okova? To je težak zadatak jer smo mi naviknuti na naš ego kao na kuću u kojoj živimo u kojoj se osećamo sigurno, bez obzira koliko duva promaja kroz polupane prozore i koliko krov prokišnjava. Ali taj zadatak je ono što bismo trebali prvo da krenemo da obavljamo ukoliko želimo kvaliteniji život.

Odbacivanje površinske strukture je nekad nemoguće u potpunosti, jer nam je ona potrebna za bazično funkcionisanje. Međutim, ukoliko samo shvatimo kakva je to struktura i ako je koristimo samo kao alat koji je nekad nužan, ne odvajajući preveliku količinu resursa za nju, onda ćemo biti na dobrom putu. Ukoliko samo shvatimo da postoji jedna veličanstvena dubina, koja krije mnoga blaga i lepote, u svima nama, da postoji ta kreativna i kosmička iskra koja čeka da se zapali i ukoliko krenemo u aktivno traganje za onime što stvarno jesmo, onda će se već put sam ukazati. Onda će nestati svi problemi i brige koje nas opsedaju. Nestaće jer se mi njima više ne bavimo i ne pridajemo im značaj. Jedan stari monah je rekao: „Problem je problem samo ako ga ja tako nazovem“. Dakle, sve je u načinu konstruisanja i definisanja sveta oko sebe i u načinu života.

Konstantno stimulisanje iz spoljašnjosti nas neće dovesti do osećanja potpunog zadovoljstva životom. Teško nama ako cenimo kvalitet života po tome koliko novca imamo, gde smo putovali, sa kim smo bili u vezi i koliko smo partnera promenili, koliko možemo da popijemo i pojedemo, koliko stanova imamo i koliko imamo lajkova i prijatelja na fejsbuku. U ljudskoj je prirodi da traži prijatnost i zadovoljstvo, ali ako nam se zadovoljstvo u životu svede na ove stvari kao primarne izvore prijatnosti, onda smo u veoma teškoj situaciji. Površinsko zadovoljstvo kao što su neka od ovih je kratko, slabog intenziteta i mora se stalno obnavljati, a “doza” povećavati kako bi se održao isti nivo prijatnosti. Tipičan primer za ovo su zadovoljstva koja može da proizvede novac. Imajući određenu sumu mi osećamo zadovoljstvo, ali se vremenom naviknemo na tu sumu i postane nam “normalna” stvar. Onda nam treba veća suma i tako dalje. Kada kupimo nova kola ona su nam interesantna i dobra jedno vreme, da bi kasnije “potrošili” to zadovoljstvo i morali kupiti nova, bolja, “besnija” kola. Nije nam dovoljno da dobijemo pohvalu za odelo od jednog prijatelja, nego se moramo “pokazati” gomili ljudi i svi nas moraju pohvaliti kako smo se lepo obukli. Ovo je, kao što i sami primećujete, svojevrstan oblik narkomanije i ne vodi nigde osim u propast.
Čitalac se sada pita: pa dobro, šta onda da radim? Gde je pravi izvor zadovoljstva? Odgovor je jednostavan i očigledan: pravo i istinsko zadovoljstvo je u dubini našeg bića. Potražimo unutar sebe, potražimo svoju suštinu i ono što jesmo. Odbacimo površinske okove i oslobodimo se plitkih struktura uma. Pogledajmo u daljinu: gde je lepota planina, tamnih šuma, zalazak sunca… Sve je to tu, sva ta lepota. Sve je to univerzum, isto kao što je i čovek deo univerzuma. On nije odvojen od svega toga, nije neki pasivni posmatrač koji je tu slučajno upao iz neke druge dimenzije. Postoji mnogo više stvari na ovom svetu koje možemo raditi umesto što pričamo i bavimo se tuđim životima. Postoji mnogo više stvari koje su lepše od nečega što možemo kupiti za novac. Da li ste nekad pogledali kamen na plaži ili neku stenu? Šta će nam više od oblaka i sunca? Živite život jureći za tuđim pohvalama i materijalnim stvarima, pokušavajte iskontrolisati i predvideti svaki aspekt svojih i tuđih života, terajte sebe da volite ili ne volite to i to samo zato što neko drugi to voli ili ne voli i bićete zarobljeni unutar svojih patnji, a i drugi će patiti pored vas.

Živite život spontano i van granica tuđeg mišljenja i sopstvenih zabluda, ne jureći za stvarima koje vam ne trebaju, živite kreativno i cenite kreativnost oko sebe, bavite se sopstvenom spoznajom – i bićete slobodni.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

13 thoughts on “NEAUTENTIČAN ŽIVOT

  1. Puno je vas koji analizirate sve I svašta, još vise je nas kojima treba neko da nam ,,objasni šta se dešava“, a jako je malo nas koji mislimo svojom glavom I nije nam potrebno da nam neko objašnjava. Jer misliti svojom glavom nije teško, samo je potrebno iskopati razum I istinu zatrpane negde ispod hrpe nebitnih gluposti koje danas postoje.

  2. Povratni ping: ŠIROM ZATVORENIH OČIJU-SNOVI… | TAMOiOVDE

  3. Povratni ping: GDE JE PRAVI IZVOR ZADOVOLJSTVA… | TAMOiOVDE

  4. Povratni ping: TI NISI JA… | TAMOiOVDE

  5. Povratni ping: ČOVEK I PRIRODA… | TAMOiOVDE

  6. Povratni ping: (NE) BUDI SVOJ… | TAMOiOVDE

  7. Povratni ping: KO JE OVDE LUD… | TAMOiOVDE

  8. Povratni ping: STRES I NOVAC… | TAMOiOVDE

  9. Povratni ping: KUPOVINA SREĆE… | TAMOiOVDE

  10. Povratni ping: ZONA KOMFORA… | TAMOiOVDE

  11. Povratni ping: HEDONIZAM I „LAŽNE“ EMOCIJE… | TAMOiOVDE

  12. Povratni ping: STRAH OD SEBE… | TAMOiOVDE

  13. Povratni ping: STRAH OD ŽIVOTA… | TAMOiOVDE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s