KO JE ZAPRAVO BIO ČIKA LJUBA…

Mala ulica velikog rodoljuba: Beograđani, svakodnevno prolazite ovuda, a ni ne znate KO JE ZAPRAVO BIO ČIKA LJUBA

U najstrožem centru grada, ušuškana i u „debelom“ hladu, mirna i tiha, a opet užurbana i urbana, „čuči“ uličica, koju uvek biramo kada hoćemo da izbegnemo metež i vrevu… Koliko ste samo puta prošli Čika Ljubinom, „galopom“ ili sitnim koracima, zaokupljeni različitim mislima, a nikada se niste zapitali po kome zapravo nosi ime? Ko je uopšte bio čika Ljuba?

Beograd se dostojno odužio Ljubomiru Ljubi Nenadoviću, profesoru, diplomati, novinaru, akademiku, poeti, dodeliviši ulici u samom centru gradu njegovo ime. Zapravo, nadimak… Jer Nenadovića, tog intelektualca blage narave i junačkih porodičnih korena, svi su iz milošte zvali Čika Ljuba. 

Ljubomir Nenadović rođen je u Brankovini kod Valjeva u jednoj od najuglednijih i najznamenitijih porodica u Srbiji, koja je zadužila domovinu kroz generacije i pokolenja… Sin je čuvenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, prvog Karađorđevog diplomate i pisca „Memoara“, Prote Mateje Nenadovića, a unuk kneza Alekse, kojeg su dahije pogubile u seči srpskih knezova početkom 1804. godine.

Ljubu Nenadovića krasilo je evropsko obrazovanje i kosmopolitski duh, pripadao je prvom naraštaju mladih Srba koji su se školovali u inostranstvu, govorio je nekoliko svetskih jezika i bio intelektualni div svog vremena. Njegovo pero bilo je britko, ali nadasve puno vedrine, dosetljivosti i humora, sa glavnim ciljem da zabavi i pouči dušu čitaoca… Stvaralaštvo čika Ljube obojeno je jednostavnošću, pitkošću i srdačnošću.

Znameniti Srbin sebe je prevashodno smatrao pesnikom, ali se lako kretao kroz različite žanrove – pisao je poučne priče za narod, basne, satirične i humorističke poeme, stihovane pripovetke, besede, putopise, a neretko je radio i kao prevodilac. Danas ga znamo kao jednog od najčitanijih pisaca srpskog romantizma i čoveka koji je umnogome uticao na razvoj masovne čitalačke publike. Nenadović je najviše uživao u ulozi pesnika – on je izjednačavao život sa stvaranjem poezije; stihovi su bili njegova duhovna i životna biografija – sve što je mislio, želeo i video on je prenosio na papir. 

Profesor, diplomata, pa ministar 

Za života Ljubomir Nenadović zadužio je srpski narod ne samo bogatim književnim stvaralaštvom, već i društvenim uticajem i boravkom na visokim funkcijama. On je predavao na Liceju u Beogradu, potom je službovao u ministrastvu prosvete i unutrašnjih dela, a na kraju oprobao se i kao diplomata – postavljen je za sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu.

Deset godina je bio i načelnik Minisatrstva prosvete, nakon čega je zatražio penziju i povukao se u rodnu Brankovinu. Takođe, vredi napomenuti da ga je knez Milan Obrenović, koji će kasnije postati i kralj, imenovao za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

 Zanimljivo je, međutim, da je najveći trag u istoriji srpske književnosti ostavio kroz svoje putopise, pet knjiga pisanih u obliku pisama. To su: „Pisma iz Švajcarske“, „Prva pisma iz Nemačke“, „Pisma iz Iitalije“, „Druga pisma iz Nemačke“ i „Pisma o Crnogorcima“. Ona nemaju toliko umetnički, koliko kulturološki i istorijski značaj, a kako je i sam Nenadović istakao stvorena su tako da „svaki čitatelj ima utisak kao da su baš njemu pisana“.

Za nas su svakako najinteresantija „Pisma o Crnogorcima“, koja su nastala kao rezultat prepiske sa knezom Danilom. Ljuba Nenadović bio je donekle opčinjen Crnom Gorom i tamošnjim narodom, divio se njihovom čojstvu i junaštvu. Dragocena su i „Pisma iz Italije“, koja svedoče o prijateljstvu i zajedničkom putovanju kroz Italiju sa Njegošem. 

Nenadović je pokrenuo i časopis „Šumadinka“, koji je sa povremenim prekidima izlazio sedam godina. Međutim, kako se stalno podsmevao cenzuri, neretko i kritikujući vlast, list je zabranjen s obrazloženjem da „prkosi praviteljstvu našem“.

Ono što je za srpsku književnost, prosvetu i kulturu Ljubomir Nenadović učinio nemerljivo je – on je „naslednik“ Dositeja Obradovića čiju je tradiciju nastavio i osigurao joj mesto u budućnosti.

Danas, Čika Ljubina ulica se ugnezdila između trga na kome je spomenik Knezu Mihailu i Ulice Kneza Mihaila, što je pomalo simbolično – na ovaj način dva velika prijatelja ostala su povezana i nakon smrti. Naime, knez Mihailo i Ljuba Nenadović gajili su blizak odnos, i važili su za dobre prijatelje. Nakon ubistva kneza, književnik je dugo, dugo bolovao i patio u tišini, posebno jer je u atentatu učestvovao jedan od njegove braće. 

Platonska ljubav čuvene Milice Stojadinović  Srpkinje

Čuvena pesnikinja Milica Stojadinović bila je očarana Ljubomirom Nenadovićem, koji je do kraja života, ostao njena jedina ljubav, nažalost neostvarena… Ipak, naklonost je bila obostrana – i Ljuba je cenio i iskreno se divio Milici, veličao ju je u svojim stihovima, slavio njene „lepe pesme“ i „čustva prava“.

Upoznali su se u Beogradu 1851. godine, što je svakako bio trenutak koji je odredio dalji Miličin ljubavni život. Od tog trenutka ona je lebdela između romantičnih emocija i prijateljstva, ipak, nikada se nije usudila da dozvoli da njene čežnje isplivaju na svetlost dana…  Ljuba je bio najprisutniji čovek u njenom životu, i kako je smatrala najbolji srpski pesnik. Pesme koje je želela da objavi uvek bi prvo slala njemu na čitanje. Na njenom stolu uvek su mogle da se vide Nenadovićeva „Šumadinka“ ili „Putnička pisma“ kao i njegova fotografija u crnom plaštu. 

Čak je i Vuk Karadžić provodadžisao da se Milica uda za Nenadovića, a nju je, kako je zapisala, posle toga bilo stid da se prema pesniku „ponaša sestrinski“.

Na koncu svega njena ljubav je zanavek ostala platonska. Milica se nikada nije udala, a isti slučaj bio je i sa Čika Ljubom – ostao je neženja.

Autor: S. Pavlović                                 Foto: Dnevno.rs/Kolaž

Izvor: dnevno.rs/Vreme: 06. mart. 2017.

_____________________________________________________________________

DOK ME NOGE DRŽE…

Upoznajte najstariju planinarku u Srbiji

Nišlijka Jelena Minardi planinari više od pola veka. Iako ima skoro 97 godina, i danas u prirodi može da prepešači i više od deset kilometara.

Iako je davno zašla u desetu deceniju, Jelena Minardi još nije odložila planinarske cipele i ranac.

“Osećam se svežom kad idem na planinu, zaboravim na probleme koje imamo u životu, mozak se odmori”, kaže za B92 Minardi.

Ova prosvetna radnica u penziji planinari još od šezdesetih godina prošlog veka. Nema planine u Srbiji na kojoj nije bila.

Prošla je i pola Evrope. I u 97. godini redovni je učesnik svih akcija Planinarskog kluba Železničar iz Niša. Sada, uz manje predahe, može da prepešači i do 15 km. Nekada je, kaže, mogla mnogo više.

“Prešla sam 60 km i dobila sam značku kao najstariji planinar. Tada sam imala 82 godine”, ističe neumorna avanturistkinja.

Ljubav prema prirodi prenela je mnogim generacijama izviđača. Planinarenje je i porodična tradicija Minardijevih.

“Planinario je i pokojni otac, tako da sam od malih nogu sa njima hodao, trčkarao, rančić na leđa ili me tata stavi na leđa.

Bili smo u Italiji, Francuskoj, Visoke Tatre, Poljska, Mon Blan , Gran Saso u Italiji, Gran Paradizo, Materhorn, Švajcarska…”, kaže Slobodan Minardi, Jelenin sin.

Jelena kaže da dug život i dobro zdravlje duguje, pre svega, stalnoj fizičkoj aktivnosti i boravku u prirodi.

“U planini se čovek oseća divno, život mu se produžava, mislim da svaki pohod produžava godinu dana života”, objašnjava.

Već narednog vikenda ona i Slobodan idu u nove pohode. Iako u aprilu ulazi u 98. leto, najstarija planinarka u Srbiji još ne planira da se povuče.

“Dok me noge drže, dok mogu, ne odustajem od planinarenja…”, zaključila je Minardi.

Izvor: B92 /9.04.2016.

___________________________________________________________________________________

PRVA MATURANTKINJA U SRBIJI…

Prva maturantkinja u Srbiji zvala se Sofija Đorđević.

Ona je maturirala školske 1882/83 godine sa odličnim uspehom u generaciji sa još dvanaest maturanata Kragujevačke gimnazije.

Za upis u I i V razred morala je da zatraži i dobije posebno odobrenje Ministarstva prosvete. To je prvi slučaj u analima našeg školstva u XIX veku, da se na višem stupnju gimnazijske nastave nađe i jedna devojka.

U sećanjima svojih školskih drugova zadržana je kao dobra drugarica, “simpatična sestra”. Sofija je dalje školovanje zamenila životnom karijerom supruge, domaćice i majke.

Prva kragujevačka gimnazijao snovana je 1833. godine, kao prva u tadašnjoj Srbiji. Kada je prva generacija učenika završila gimnaziju osnovan je Licej kao viša škola, da bi gimnazijalci mogli da nastave školovanje. Kasnije se osniva visoka škola iz koje nastaje Beogradski univerzitet.

Prva kragujevačka gimnazija predstavlja klicu modernog obrazovnog sistema u Srbiji.

Izvor:.srbijuvolimo.rs

____________________________________________________________________________________

U MIRU PREDAVALA, U RATU LEČILA…

Persida Pinterović – u miru predavala, u ratu lečila

Nastavnica, upraviteljica škole, bolničarka. Njen dar je primetio Ljubomir Nenadović, po čijem savetu je postavljena za nastavnicu Više ženske škole

Persida Pinterović

U uglednim listovima iz druge polovine 19. veka uz njeno ime je stajala odrednica – „jedna od najinteligentnijih srpskih kćeri„.

Iako je ona danas mnogima nepoznanica, Zavičajni muzej u Rumi, retkim spisima i tekstovima, još čuva sećanje na znamenitu sugrađanku – Persidu Pinterović, vrsnog pedagoga, velikog prosvetnog i humanitarnog radnika.

Ova Rumljanka, govorilo se pametna, ljupka, plemenita i dobre duše, rođena je 29. septembra 1844. godine u domu majke Nastasije i oca Stanka, uglednog trgovca.

Da u pitanju nije bila časna porodica, jedna ulica u njenom rodnom gradu ne bi nosila ime po Pinterovićima. A uz ugled je u to doba nužno išlo – obrazovanje. Tako je Persida već u prvim đačkim danima znala da se neće zaustaviti na osnovnoj školi, tada prevelikom „kolaču“ za devojke.

Ženska učiteljska škola u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) bila je njena „ulaznica“ za učiteljsku poziciju u Šapcu. A znalo se koliko je za dame bilo teško da se izbore za mesto predavača u muškom svetu u kojem je živela. Tek što je prošla godina, a njen rad je već bio zapažen. Za obrazovanje i vaspitanje srpskog podmlatka odlikovana je poveljom, a ubrzo i postavljena za stariju učiteljicu. Bio je to početak Persidinog uspeha, nezaustavljivog. A onda…

– Jednom prilikom Ljubomir Nenadović, poznati srpski književnik, tada u svojstvu izaslanika Ministarstva prosvete, obilazeći škole u Šapcu, zapazio je izvanredne pedagoške sposobnosti ove mlade učiteljice. Po njegovom savetu ona prelazi u Beograd i, pošto je 1864. godine položila stručni ispit, biva postavljena za nastavnicu Više ženske škole – zapisao je Đorđe Arsenić u knjizi „Znameniti Rumljani“.

Predavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije:

– Ovde se učilo napamet, nijedna reč nije smela da se promeni. Samo profesorka Persida Pinterović nije bila pakosna, dok su mi druge uvek nešto prebacivale, da bi mi smanjile ocenu sa rečima: „Šta bi vam otac kazao da ste ovako izrezali svesku“ i još mnogo drugih zaključaka.

U njenom domu je stanovala Draga Ljočić, kasnije prva žena lekar, čiji je talenat i upornost prepoznala, pa je pomogla njenom ocu Dimi da je školuje, uprkos finansijskim poteškoćama.

Posle decenije marljivog rada, Persida je nagrađena državnom stipendijom, kada je 1874. godine otišla u Prusku na dalje usavršavanje. Po povratku u Srbiju ponovo radi kao nastavnica Više ženske škole u Beogradu, a od 1894. i kao njena upraviteljica i naslednica Katarine Milovuk.

Posvećenost radu u najvišoj devojačkoj obrazovnoj ustanovi tog doba, gde je ostala do kraja života, nije bila jedina tačka u njenoj biografiji. Pinterovićeva je bila previše sposobna i humana da bi na tome stala. To je dokazala u vreme srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata, kada je obukla bolničarsku uniformu i krenula da spasava ranjenike. Za sve što je tada učinila odlikovana je Pohvalnicom Crvenog krsta i Srebrnom medaljom.

Zavičajni muzej u Rumi

U ratu je bila negovateljica, a u miru aktivistkinja. I ona je želela da pomogne ženama, da ih ohrabri i osvesti. Zato je bila jedna od najangažovanijih u „Ženskom društvu“, a od 1887. godine na njegovom čelu, a potom i kao počasna predsednica.

Da nije bilo nje, časopis „Domaćica“ ne bi redovno izlazio, a ona ga je svojim pedagoškim tekstovima i prevodima pozorišnih članaka učinila omiljenim štivom među pripadnicama nežnijeg pola. Bila je predsednica njegovog literarnog odbora.

Persida je dobro govorila nemački jezik, ali je još više volela pozorište. Spojila je znanje i ljubav i za svoju dušu, a na radost ljubitelja teatra, odlučila da prevodi popularne komade. U periodu od 1871. do 1895. godine uspela je da beogradsko pozorište obogati sijasetom kultnih tekstova. Repertoar je zahvaljujući njoj bio značajno osvežen.
Nije umela da stane. Radila je do samog kraja, do 2. juna 1895. godine, kada je umrla u Beogradu. Kratko je živela, ali opet dovoljno da zaduži mnoga prosvetna i patriotska društva, osvetla obraz struci i bude vetar u leđa ženama željnim emancipacije.
Tatjana LOŠ
Izvor:novosti.rs/12. januar 2015./ZNAMENITE SRPKINjE

DOBROTVOR SRPSKE PROSVETE…

ILIJA MILOSAVLJEVIĆ KOLARAC

U selu Kolari rodio se oko 1800. godine Ilija Milosavljević, poznatiji po nadimku Kolarac koji je dobio prema imenu svoga rodnog sela.

U to vreme glavni drum od Beograda za Carigrad nije vodio ka Smederevu već se od Grocke povijao na desno prema selu Kolari pa dalje preko Palanke, Batočine, Bagrdana i već dalje ka Jagodini. U svim ovim naseljima pored Srba u to vreme živeli su i Turci. Iz putopisa koje su nam ostavili stranci, koji su tuda prolazili, saznajemo da su Srbi, a naročito oni u Kolarima, „trpeli velika zla“.

Ilijin otac beše abadžija te su ga zvali Aba-Milosav. U jurišu na Beograd 1806. godine bio je teško ranjen u čelo što je jedva preživeo ali mu doživotno ostade veliki ožiljak. Ti ožiljci su tada i bili jedino srpsko ordenje koje je ratnike krasilo posle Prvog i Drugog ustanka. Majka Ilijina, Jovanka, kao i većina žena toga vremena, bila je za svoju decu u teškim trenucima borbe protiv Turaka glavni a često i jedini autoritet i oslonac pošto su očevi više od deset godina proveli ratujući.

Kada su Srbi prvi put osvojili Beograd od Turaka, Iliji se, iako ne zna koliko mu je tada bilo tačno godina, urezala u pamćenje slika seljaka koji su, vraćajući se iz boja, donosili u Kolare dolame, ćurkove, silave i druge stvari koje su zaplenili od beogradskih Turaka.

Ilija je osnovnu školu po svemu sudeći učio u svom rodnom mestu i to mu je bilo jedino redovno školovanje. Ko mu je bio učitelj i u kom periodu, nije zapisano, tek pouzdano se zna da je bio onoliko pismen koliko mu je za to vreme bilo potrebno.

Ilijino pamćenje je uskoro bilo „obogaćeno“ novim slikama. Godine 1813. Turci sa svih strana nezadrživo nadiru u Srbiju. Srpskoj raji jedini spas se činio u prelasku preko Save i Dunava, jer do šuma i zbegova se i nije više moglo. Na taj put spasenja kreću i Ilijini roditelji sa svom svojom decom. Negde iznad Smedereva skela je bez prestanka prevozila izbeglice na drugu obalu.

Ilija je kasnije pričao da je tom prilikom njegov otac Aba-Milosav hteo da na obali ostavi ždrebe, koje su takođe poveli sa sobom, jer nije mogao da ga ukrca na ionako prepunu skelu. Ilija je tada toliko plakao i kukao zbog ždrebeta da mu ga je otac najzad privezao za skelu. Tako se i to ždrebe plivajući za skelom spaslo od Turaka. Ova grupa izbeglica nastanila se u Crepaji i duž Dunava ne želeći da ide dublje u Austriju. Ilija je potom s tim ždrebetom i nekakvim taljigicama raznosio ribu, koju je kupovao od ribara, i prodavao prebeglim Srbima.

Uskoro Turci objaviše amnestiju te se mnoge izbeglice vratiše na svoja ognjišta. Tako se i Ilija ubrzo vrati u Kolare gde se ne zadrža dugo. Nemirna duha, on se otisnuo za Beograd koji je pružao znatno veće mogućnosti. Sam Ilija je o tome svom prvom dolasku u Beograd pričao:

– Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim 2 pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para?

U Beogradu se tada kratko zadržao. Prelazi u Pančevo kod rođaka Đorđa Jovanovića – Servijanca koji ga šalje u Vršac u trgovinu. Tu je naučio sve što trgovački momci uče i mogu da nauče u to vreme.
Pričalo se da je taj rođak poslao Iliju u Vršac, jer je zapazio mladićevu žustru, nezgodnu i prgavu narav, te ga je radije dao u drugu radnju no da ga zadrži kod sebe.

Negde već oko 1817. Ilija je opet u Beogradu gde je služio u više trgovačkih radnji a najduže kod Milutina Radovanovića, najviđenijeg beogradskog trgovca u ono doba. Ilija se i oženio kćerkom ovog svog gazde, Sinđelijom. Uskoro po ženidbi otvara samostalno dućan, tzv. „boltu“, kako se onda govorilo, u vlastitoj kući na Zereku.

Sinđelija je bila izuzetna žena za svoje doba. Ravnopravno i gotovo samostalno, koliko je to tada za srpsku ženu bilo moguće, vodila je njihovu boltu. Što bi se reklo „k’o apoteku“. Ilija je izuzetno cenio i poštovao svoju ženu. Uvek i svugde je i njeno ime upisivao kao i svoje. Kada je poručivao i kupovao knjige Matice srpske, redovno je kupovao i za nju. Takav odnos prema ženi u Srbiji je bio izuzetak. Dok se u to vreme sa ženama postupalo neravnopravno i strogo, Ilija je prema Sinđeliji bio izuzetno blag i pažljiv. Kada se pedesetih godina prošlog veka teško razbolela, dovodio je lekare i iz „velikog“ sveta pa kako joj nisu mogli pomoći, odveo je u Peštu na lečenje gde i umire. Njeno telo nije hteo da ostavi u tuđini već ga prenosi i sahranjuje na beogradskom groblju. Za njega je to bio nenadoknadivi gubitak. Kako nisu imali dece, osećao je i govorio prijateljima da je za njega sve završeno i da nema više razloga da živi. Nikad se nije ponovo oženio.
Kada je postao svoj gazda, doveo je u Beograd i svoju braću, Tasu, Mitu i Ranka koji, takođe, uzeše prezime Kolarac. Svu trojicu upućuje na zanat ili u kakve druge poslove, ali ih ne zadržava kod sebe u radnji.

Maja 1828. Ilija M. Kolarac ponovo prelazi u Pančevo. Za to je od beogradskog vezira dobio teskeru – neku vrstu potvrde u kojoj je pisalo da je Ilija beogradski građanin, da mu je 28 godina, da je oženjen, da je srednjeg rasta, kose, obrva i očiju crnih, lica duguljasta, da se nosi servijanski, da je zanimanjem trgovac i da je, prema svom kazivanju, preneo iz Beograda u Pančevo 12.000 forinti u srebru.
Tri su verzije njegovog odlaska u Pančevo. Prema jednima, knez Miloš je naredio kažnjavanje svih mladih ljudi koji su nosili kape sa zlatnim širitima. Kažnjavao ih je sa po 25 batina te je Ilija pobegao iz straha od kazne. Po drugima, Ilija je kupio nekakvu kuću koja se dopala knezu Milošu te mu je ovaj uzeo. To je Iliju toliko naljutilo da je onako preke naravi, kakve je bio, odmah napustio Beograd. U Pančevu se pričalo da je došao samo zato da bi razvio svoju trgovinu.
U Pančevu je trgovao hranom i svinjama. Ta trgovina se odvijala preko Siska, Đera i Pešte sve do Beča. Najpre je trgovačke poslove vodio sa rođakom Đorđem Jovanovićem – Servijancem a kasnije i sa Đorđem Vajfertom, dedom čuvenog beogradskog pivara. Ilija M. Kolarac postaje poznat u mnogim trgovačkim centrima Austrije.
Zbog svoje preke naravi, koje je bio svestan, često je imao neprilika. Zadesi se jednom na pančevačkoj ulici koja je bila veoma blatnjava. Na sokaku su napravljene nekakve ćuprije da se ljudi ne bi kaljali. Na takvu jednu ćupriju naiđe Kolarac baš kad i jedan austrijski general na konju. Kolarac štapom zaustavi konja rekavši:

– Ti si gospodine na konju a ja idem peške, lakše ti je no meni, zato gledaj te se ukloni ili teraj po blatu.

Ta ga je drskost posle stajala mnogo muka i novca dok se izbavio iz nevolje, ali protiv svoje naravi nije mogao.
Kolarac je 1842. zatražio austrijsko podanstvo. Tom prilikom je u izveštaju pančevačke policije stajalo da je iz Beograda doneo 12.000 forinti u srebru i da je svojim radom tu sumu utrostručio. Tu je takođe stajalo da je kupio kuću broj 11 na Žitnoj pijaci za 10.500 forinti.
Carski i kraljevski dvorski ratni savet svojim Reskriptom od 27. septembra 1842. godine dopustio je da se Ilija Milosavljević Kolarac može primiti u austrijsko podanstvo. Kolarac je 1847. postavljen za vanjskog savetnika, neku vrstu odbornika pančevačkog Magistrata.

U Beograd se vraća posle ženine smrti 1856. godine. Trguje solju. Nabavlja za državu šalitru. Interesuje se i finansira geološka istraživanja, naročito u valjevskom kraju.

Kao dobar poznavalac života u Beogradu, kupovao je nepokretna imanja na prometnim mestima u gradu, kao što su ona u okolini Varoš-kapije i Stambol-kapije. Blizina Turaka mu nije smetala, kao drugim Srbima koji su od njih još uvek zazirali. Kolarac je bio svestan da tursko vreme prolazi i odlazi u nepovrat. U periodu od turskog bombardovanja Beograda 1862. pa do 1872, kada ga Turci i napuštaju, sva njihova nekretnina prelazi u državne ruke. Kolarac je otkupljivao i nasipao šanac koji je opasivao grad i na tom mestu sazidao kuću, podigao baštu, apoteku i dućan.

Što je više zalazio u godine, Kolarac je sve više smanjivao svoje trgovačke poslove, tako da je pri kraju života živeo uglavnom od rente. Tada se svakodnevno mogao videti ispred svoje kuće kako s brojanicama u ruci otpozdravlja mnogobrojnim prolaznicima. Predveče bi odlazio u kafanu „Srpski kralj“ na partiju preferansa. Te partije su bile čuvene u Beogradu. Oko Kolarčevog stola okupljali su se najugledniji ljudi tadašnje Srbije.

Karte je igrao uvek sa istim partnerima. I prilikom kartanja do izražaja je dolazila Kolarčeva prgava narav. Ljutio bi se i zbog sitnice „koja ne vredi ni groša“. Planuo bi i na najbolje prijatelje, ne birajući pri tom reči, što je za ono vreme bila retkost među starim uglednim Beograđanima. Jedini čovek u tom društvu kome ni u igri, ni inače u kakvoj raspravi, nikada nije uputio nijednu ružniju reč bio je dr Kosta Cukić. Čak i onda kada bi se Cukić u kakvoj raspravi opredelio za Kolarčeve protivnike, on ne bi praskao već samo kratko prokomentarisao:

– Zar se i ti gospodin Kosta povodiš za lolama?

Na ovog blagog, odmerenog, pametnog čoveka koji je doktorirao filozofiju u Hajdelbergu, bio profesor na Velikoj školi, potom ministar finansija u vladi Ilije Garašanina, jednostavno nije mogao da podigne glas.
Živeći godinama „preko“, kako se tada govorilo za Austriju, Kolarac je voleo i rado nabavljao razne zanimljivosti. Tako jednoga dana na verandi njegove kuće u Beogradu osvanu čudna šarena ptica. Papagaj.
Ponosni Kolarac istrajno je pokušavao da je nauči bar poneku reč. Satima joj je ponavljao Kolarac, Kolarac, Kolarac… Ptica je uporno ćutala, gledajući ga svojim crnim okom. „Čas“ se obično završavao ljutitim Kolarčevim uzvikom „magarac“.
Kroz nekih mesec dana vraćajući se kući jednog popodneva, Kolarac zapazi da mu se pred kućom okupila vesela gomila sveta čiji je smeh nadjačavao kreštavi glas papagaja „Kolarac-magarac, Kolarac-magarac…“
Na veliku žalost Beograđana, Kolarčeva ptica posle tog „incidenta“ nije dugo živela.

Ilija M. Kolarac nastavlja da začuđuje i zabavlja svoje sugrađane. Tako je bilo i prilikom lova koji je organizovao knez Mihailo 18. januara 1865. godine u Topčideru. Prema Milanu Đ. Milićeviću, pored mnogobrojnih zvanica jedan od najuglednijih bio je Ilija M. Kolarac. Sa njim je bio i Kosta Cukić (s naočarima), kako isti autor beleži.
Na zakusci, posle veoma uspešnog lova, italijanski konzul Skovaso nazdravi i to na srpskom jeziku:

– Gospodaru! Za zdravlje srpskog KRALJA Mihaila!

Posle ovakve zdravice nasta opšte oduševljenje, pokliči odobravanja a Ilija M. Kolarac u opštem oduševljenju opali pušku, a za njim se osu preko 300 pušaka, u to ime.
Početkom 1878. bio je optužen za veleizdaju, zatvoren i sproveden u Aranđelovac pred vojni sud. Tu se sudilo oficirima umešanim u Topolsku pobunu koja se dogodila krajem 1877. godine. Mada ni Ilija M. Kolarac ni Aćim Čumić, ugledan pravnik i član Kasacionog suda, nisu pripadali oficirskom koru, niti su na bilo koji način učestvovali u tim događajima, suđeno im je pred vojnim sudom.

Kolarac, pak, iako u dubokoj starosti, uvažen i poštovan od strane svih građana, bez dokazane krivice, okrivljen je za veleizdaju i osuđen na pet godina robije. U Požarevac je sproveden kao osuđenik.
Aćim Čumić je tom prilikom osuđen na smrt, ali je pomilovan na 10 godina robije. Iz zatvora je izašao 1880, kada su naprednjaci došli na vlast, ali se više nije bavio politikom. Mnogo je učinio za uređenje Kolarčeve zadužbine. Umro je 1901. godine.
Ako se ima na umu njihova osvedočena privrženost dinastiji Karađorđevića, onda se i ovo hapšenje donekle može razjasniti.
Iz tog perioda ostao nam je originalni izveštaj koji je za kneza Milana sačinio član beogradskog kvarta koji je izvršio hapšenje. Pored ostalog u tom izveštaju se navodi da je Aćim Čumić bio miran prilikom hapšenja, da nije davao otpor, da je svoju ženu tešio, da ne brine, da će se uskoro vratiti, jer do njega nema krivice. Nasuprot Čumiću, Kolarac je žandare dočekao goropadno, mada ni on nije pružao otpor pri hapšenju, ali ih je grdio i ružio takvim rečima koje iz pristojnosti nisu mogle da uđu u izveštaj.

Posle izricanja presude Ilija M. Kolarac je izjavio:

– Ne priznajem da sam ikada bio veleizdajnik i da za to mogu biti osuđen.

Prijateljima je još pre suđenja govorio da je nevin ali da se ipak plaši „kakvog belaja“. U zatvoru je proveo samo nekoliko meseci. Na dan 10. avgusta 1878. godine proglašena je nezavisnost Srbije te ga je vladar zajedno sa mnogim osuđenicima pomilovao.

U zatvor je Kolarac otišao zdrav i krepak a vratio se bolan i skrhan. Tome se ne treba čuditi jer je tada imao skoro 80 godina i teško je podneo ono kroza šta je sve morao da prođe.
Na dan kada je odveden u Aranđelovac, 26. januara 1878. godine, predat je sudu Kolarčev testament.
Dana 6. oktobra 1878. po podne u 15,30 umire u svojoj kući na Stambol-kapiji Ilija Milosavljević Kolarac.

Ni na samrtnoj postelji Kolarca nije napuštao zdrav duh i realističan način razmišljanja. Jednom prilikom kad su mu dali najbolje vino iz njegova podruma, nadajući se da ga bar ono malo ojača, on im je, srknuvši ga, odmah prebacio da eto i oni, njegovi prijatelji, hoće da ga upropaste kad toče najbolje vino a nije praznik. Ali, i pored šala koje je tako zbijao, prijateljima je savetovao da, kad on umre, njegovo telo odmah prenesu u sobu koju je za tu priliku odredio i najhitnije zapečate sve njegove kase, pa tek onda da se brinu oko njega.

Čim je pročitan testament, rodbina Ilije M. Kolarca pokreće niz sporova kod svih nadležnih sudova da bi se testament oborio a Kolarčevi fondovi među njima razdelili. Sudski sporovi su trajali pune tri godine. Tek kad je Kasacioni sud novembra 1881. doneo konačnu presudu pod brojem 4149, testament je postao pravosnažan i Odbor, koji je sam Kolarac odredio, preuzeo je fondove na dalju upravu.

Prema testamentu, Kolarčevu zadužbinu čine dva osnovna fonda:
Književni fond Ilije M. Kolarca,
i Fond za podizanje srpskog univerziteta.
Prvi dobrotvorni fond I. M. Kolarac osnovao je još za života 1857, zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem-Perišićem. Te godine su njih dvojica sumu od 250 dukata predali mitropolitu Petru s ciljem da se obrazuje „Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu“.
Ideju za osnivanje tog fonda Kolarac je dobio posle parastosa jednom poznatom srpskom ustaniku održanom na beogradskom groblju koje se u to vreme nalazilo pored crkve Sv. Marka. Prolazeći pored uzvišenja sa kojeg je narodu tumačen Hatišerif 1830. godine, shvatio je da polako padaju u zaborav oni koji su svoje živote dali za otadžbinu a kojima više nema ko ni sveću da zapali.
Novac iz tog fonda odmah je dat pod interes sa kamatom od 8%. Uskoro su izrađena i pravila Fonda I. M. Kolarca i Tome Vučića-Perišića koja su glasila:

– Suma od 250 dukata namenjena je crkvenoj kasi, kao poseban Fond, s tim što se izdaje pod interes,
– dobijena sredstva od interesa troše se za parastos palima za otadžbinu, a sve što pretekne uplaćuje se u Fond čija glavnica ne sme da se dira,
– svake će se godine davati veliki parastos u Sabornoj crkvi u Beogradu za pokoj duša izginulih boraca za oslobođenje Otadžbine i to prve subote po Sv. Andreji koji se slavio 30. novembra.

Prvi takav parastos održan je izuzetno 22. februara 1857. godine na zadušnice.
Državne vlasti kasnije prenose održavanje tog parastosa na prvu subotu posle 22. februara kojeg je dana 1890. određena svetkovina „proglas Kraljevine“. Uprava Fonda to odlučno odbija jer je u suprotnosti sa željama osnivača Fonda. O ovom prota beogradski Novica Lazarević, 1. maja 1890, izveštava Konzistoriju i moli za uputstvo o budućem datumu održavanja parastosa.

Pokušano je da se taj parastos premesti i na Vidovdan, ali je konačno, 1909. godine, odlučeno da se parastos održava onda i onako kako su to zaveštali Ilija M. Kolarac i Toma Vučić-Perišić. Ta Zadužbina je dobila i svoj naziv Fond za pomen poginulim Srbima u bojevima za oslobođenje Srbije od 1804. do 1815. godine.
Ministarstvo prosvete Srba, Hrvata i Slovenaca donosi još i zvanično rešenje 10. oktobra 1928. godine, da se svake godine, prve subote po Sv. Andreji, u 10 časova drži ovaj pomen.
Prema izveštaju Uprave Fonda, u julu 1895. godine suma je iznosila 7.122,78 dinara, a 1946. Zadužbina Fonda I. M. Kolarca i T. Vučića-Perišića prijavila je III rejonu u Beogradu ratnu štetu na osnovu izgubljene dobiti u iznosu od 5.464 dinara.
Za života I. M. Kolarac učestvuje u osnivanju još jedne zadužbine u okviru Matice srpske, čije sedište je do 1864. bilo u Pešti. Godine 1861. u Novom Sadu slavila se stogodišnjica Save Tekelije, bivšeg doživotnog predsednika Matice srpske. Tom prilikom je Svetozar Miletić pozvao prisutne da pomognu osnivanje Pravne Akademije u Novom Sadu. Kolarac se odmah odazvao tom pozivu prilažući 400 dukata za tu namenu.

Novcem za taj fond rukovala je Uprava Matice srpske, ali, pored sveg truda i napora, do osnivanja toliko željene Pravne Akademije nije moglo da dođe. Predloženo je da se taj fond ustupi Srpskoj Velikoj Gimnaziji u Novom Sadu koja bi eventualno mogla da preraste u Pravnu Akademiju. Da li je Kolarac odgovorio na ovaj zahtev Matice srpske nije poznato, tek sredstva su ostala u posedu Matice srpske.
Na dan 25. februara 1877. godine Ilija Milosavljević Kolarac je potpisao svoj testament.

Iz tog testamenta izdvajamo:
I Sve svoje imanje zaveštavam na korist mog naroda, i to na ovaj način:
Da se iz svega imanja obrazuje Fond iz koga će se vremenom imati podići srpski univerzitet. Univerzitet treba da se nazove:
UNIVERZITET ILIJE M. KOLARCA OSNOVAN SOPSTVENIM TRUDOM NA KORIST SVOGA NARODA
II Da se od gotovine novca odvoji 10.000 dukata cesarskih i da se dade mome književnom fondu koji već postoji pod imenom:
KNJIŽEVNI FOND ILIJE M. KOLARCA

Ovaj fond, pod ovim imenom, da večito ostane. Kapital ovog Fonda da se daje pod interes pa od tog interesa da se jedna trećina upotrebljava za umnožavanje ovog fonda dokle fond ne naraste na 20.000 dukata cesarskih a ostale dve trećine da se troše na književnost.
Ja želim da ovaj Fond podmiruje najpreče narodne potrebe u književnosti. Zato će Odbor imati dužnost i pravo, da prema potrebama vremena određuje koji će rod književnosti i u kojoj meri potpomagati.
Iz ovog Fonda da se nagrađuju dobra književna dela ne samo Srba iz današnje kneževine, nego dobra književna dela Srba iz sviju predela srpskih, no i to samo dela pisana ćirilicom.
III Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije, i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi.
Ostavljen amanet učenim Srbima koji će odbornici bivati da ovaj amanet sačuvaju kroz sva vremena, i da se staraju kroz sva vremena ove fondove u dobrom stanju održavati i njima u granicama ovog testamenta tako upotrebljenje činiti, kako će narod srpski najviše koristi imati.
Godišnji računi ovih fondova da se predaju javnosti preko novina.
IV Da se sablja Vučićeva, kao zaslužnog čoveka za narod, preda srpskom muzeumu na čuvanje.
XVI Moje saranjivanje da bude obično. Moj spomenik na mojoj grobnici da se drži u dobrom redu. Na spomeniku da se napiše:
OVDE POČIVAJU ILIJA MILOSAVLJEVIĆ KOLARAC I SUPRUGA NJEGOVA SINĐELIJA ILIJE KOLARCA.
ONI SU CELOG SVOG VEKA TEKLI I ČUVALI DA OSTAVE SPOMEN SVOME NARODU.

Zadužbina I. M. Kolarca priznata je Rešenjem Kasacionog suda br. 4149 od 16. oktobra 1881. godine gde stoji: Zadužbina je namenjena isključivo prosvetnim ciljevima i ne deli dobit među svojim članovima uprave.
Zadužbina Ilije M. Kolarca radila je u smislu volje svoga osnivača, a 1895, prema zapisima M. Đ. Milićevića, Fond zadužbinski je iznosio:

9. oktobra 1878. godine 724.508,60 dinara u zlatu
1. oktobra 1895. godine 1.294.220,09 dinara u zlatu.
Za tih 17 godina postojanja Zadužbine imovina je uvećana za 569.711,49 dinara u zlatu.
Iz Uredbe Odbora Kolarčeve Zadužbine, koja je doneta na predlog člana Odbora Stojana Novakovića, a potvrđena 7. novembra 1881. godine od strane Ministarstva prosvete, proističu sva prava Odbora predviđena Testamentom. U Uredbi Kolarčeve zadužbine u članu 12. stoji:

„Glavna kontrola neće uzimati u ocenu: da li je neko književno delo zaslužilo nagradu koja mu je data, kao ni da li je zgodan način koji je Odbor odabrao za potpomaganje književnosti“.

Glavna kontrola je imala obavezu da proverava:
1. Da li se novci koji su namenjeni Univerzitetskom fondu pridaju glavnici,
2. Da li se Književni fond umnožava po Testamentu.
Kako po Testamentu ostavljeni novac nije bio odmah dovoljan za ostvarenje ciljeva Univerzitetskog i Književnog fonda, to je predviđeno „da se putem kamata umnožava pa makar to trajalo i 30 godina“.
Književni fond je već negde 1900. godine dostigao sumu od 20.000 dukata cesarskih, a Univerzitetski je tek 1927. mogao da počne da ostvaruje odluke Testamenta.
Zadužbinski odbor je u međuvremenu o svom radu redovno preko novina izveštavao javnost.

Sam Kolarac je za života, na sednicama Odbora kojima je predsedavao u svom stanu, dodeljivao iz Književnog fonda nagrade i to ne samo za pojedinačna dela već i za ukupan doprinos srpskoj književnosti pojedinih književnika. Nagrada je dodeljivana ili u gotovom novcu ili su njom isplaćivani troškovi za štampanje spisa. Novčana nagrada je iznosila najviše 100 a najmanje 8 dukata.
Kolarac je, međutim, i direktno pomagao ne samo književnike nego i druga za kulturu zaslužna lica.

U poslednjim godinama svoga života Kolarac je govorio da su u njegovom tefteru zabeležene tačne cifre koje pokazuju koliko je i kad raznim piscima dao „na potporu srpske književnosti“.
Sačuvan je podatak o tome da su u Kolarčevoj zaostavštini pronađena pisma u kojima mu se mnogi Srbi, i ne samo Srbi, obraćaju za novčanu pomoć ili mu se zahvaljuju za već ukazano dobro.
Iz Književnog fonda Kolarčeve zadužbine izdato je do 1914. godine oko 120 knjiga.

Nakon završetka Prvog svetskog rata Kolarčeva zadužbina obnavlja svoj rad. Konstituiše se zadužbinski Odbor u sastavu: predsednik Čeda Mijatović, potpredsednik Slobodan Jovanović i članovi Sr. Stojković, Bogdan Popović, Drag. Prendić, Tih. Đorđević i A. Belić.

Odbor Kolarčeve zadužbine svojim aktom br. 15 od 26. juna 1927. godine donosi Odluku o podizanju Kolarčevog univerziteta u Beogradu. Prema ovoj Odluci, Kolarčev univerzitet bi imao da se shvati „kao ustanova koja bi držala sredinu između Državnih i Narodnih Univerziteta. Sa prvima bi imao sličnosti uređenja, sistematska predavanja, naročite kurseve za vežbanja, polaganje ispita i izdavanje diploma i uverenja, a sa onim drugima što bi mu predavanja i kursevi bili podešeni za širu publiku“.

Književni fond je knjige izdavao u više biblioteka, u kojima su naši najeminentniji književnici i naučnici štampali svoja dela. Između dva svetska rata pored ostalih izdanja ovog fonda valja pomenuti:

• I. Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli.
• M. Đurić: Šilerova Marija Stjuart. Euripidova Medeja i njen epski značaj.
• R. Dimitrijević: Alfons Dode i Provansa.
• M. Ibrovac: Alfred de Vinji.
• M. Budimir: O Ilijadi i njenom pesniku.
• A. Belić: Vuk Karadžić. Borba oko našeg književnog jezika i pravopisa. Delo Vukovo.
• I. Sekulić: Punkt i kontrapunkt. Puškin. Milan Rakić. Petar Kočić i savremenost njegova.
• V. Vučković: Muzika od kraja XVI do XX veka.
• V. Ćorović: Karađorđe i Prvi srpski ustanak.
• K. Todorović: Zarazne i infektivne bolesti.
• I. Đaja: Kako se hranimo.
• M. Sekulić: Tuberkuloza u ranim godinama čovečijeg života.
• S. Ristić: Filozofija i nauka.
• P. Tutundžić: Izvori energije u budućnosti.

Naravno da ovo nisu svi naslovi niti ih je moguće na ovom mestu sve nabrojati. Najpopularnije biblioteke Književnog fonda bile su „Redovno izdanje“, „Mala biblioteka“ i „Poučna biblioteka“.
Zadužbina Ilije M. Kolarca dobila je tokom Drugog svetskog rata Komesarsku upravu. Iz izveštaja o radu Književnog fonda za 1943. godinu vidi se da fond nije uopšte korišćen pošto su mu prihodi usled ratnih prilika bili svedeni na minimum. Glavni deo fonda sastojao se od hartija od vrednosti (1.379.382,50 dinara), koje u toku rata nisu donosile kamatu a gotovina u iznosu od 609.773 dinara predratnih nije bila dovoljna za dodeljivanje nagrada. Svi prihodi koji su se tada sticali poticali su od dvorana Kolarčeve zadužbine.

Posle završetka Drugog svetskog rata podnet je Izveštaj o poslovanju Zadužbine Ilije M. Kolarca u 1945. godini koji je potpisao predsednik Kolarčeve zadužbine prof. dr Aleksandar Belić.
Iz tog Izveštaja proizilazi da je, „zahvaljujući svojoj dobro fundiranoj imovini i finansijskoj situaciji“, Zadužbina Ilije M. Kolarca do Drugog svetskog rata sa mnogo uspeha obavljala svoju kulturno-prosvetnu misiju, a da se posle rata Zadužbina našla u takvom stanju da je već u 1945. godini njen dalji opstanak doveden u pitanje.

Pred rat su glavni finansijski izvori Zadužbine bili: 1. nepokretno imanje kod Kneževog spomenika, 2. nepokretno imanje na Kraljevom trgu, 3. poljoprivredno imanje u opštini supskoj i ćuprijskoj, kao i poljoprivredno imanje u Železniku, srez Vračarski, 4. prihodi od interesa na uloge kod banaka, 5. prihodi od hartija od vrednosti pojedinih fondova i 6. prihodi od raznih priredaba i predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Usled razaranja koja je prouzrokovao okupator, nastalih političkih i društvenih promena posle oslobođenja, donošenja novih zakona o agrarnoj reformi i o valorizaciji investicija, nastupile su velike promene u strukturi imovine Zadužbine. Potpuno su uništene zgrade na placu kod Kneževog spomenika (Trg Republike), a plac je eksproprisan od strane opštine. Po novom zakonu o agrarnoj reformi, eksproprisana su, takođe, imanja u opštinama Supska i Ćuprija kao i imanje u opštini Železnik, srez Vračarski.

Prema ovom Izveštaju, Zadužbini su ostale samo neznatne vrednosti, kao npr. u evidenciji publikacija Kolarčevog narodnog univerziteta te 1945. godine nalazilo se još 46 naslova knjiga iz biblioteke „Redovno izdanje“ sa 29.463 sveske, 10 naslova „Male biblioteke“ sa 9.050 sveski i dva naslova „Poučne biblioteke“ sa 95 sveski.

Sačinitelju ovih redova, u septembru 1989. godine, na žalost, u tadašnjoj upravi Kolarčevog univerziteta nisu bili dostupni nikakvi podaci o posleratnom postojanju i funkcionisanju fonda Zadužbine niti bilo kakav trag Testamenta. Ali, zato su se u izuzetno luksuznoj upravnikovoj kancelariji uz slike I. M. Kolarca, Vuka Karadžića i Njegoša u divnom polupraznom bibliotečkom ormanu šepurila dela Josipa Broza, Kardelja i Lenjina. Tu se ne može videti ni jedna jedina knjiga izdata potporom Književnog fonda, iz ma kog perioda njegovog postojanja, a njima je, ruku na srce, i namenjen taj orman.
Napokon, Zadužbina Ilije M. Kolarca dočekala je bolje dane. Na dan 1. aprila 1992. godine vraćen joj je status zadužbine a što se tiče njene nepokretne imovine, postupak za vraćanje je u toku.

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

Izvor:rastko.rs

______________________________________________________________________________________________

Veliki dobrotvor Ilija Milosavljević-Kolarac zaveštao je celokupno svoje imanje na prosvećivanje naroda.

To imanje čini današnja centralna pošta sa kafanom na uglu Poenkareove ulice i Pozorišnoga trga a zatim ceo niz dućana u redu, koji zavija i u Miletinu ulicu gde izbija kafanska bašta. Tim imanjem koje danas predstavlja ogromnu vrednost upravlja naročiti Odbor Kolarčeve zadužbine koji je želeo da na istome, a na licu prema Pozorištu, koje gleda u Miletinu ulicu, podigne Narodni univerzitet koji se izdržava iz zadužbinskih prihoda.

U domu zgrade iza Kolarčeve pivnice, onamo gde je sad centralna pošta i direkcija Beogradske pošte, bilo je dugo vremena austrijsko poslanstvo koje je zauzimalo sve prostorije na gornjemu spratu a na donjem spratu, gde su sada poštanski šalteri, bila je katolička kapela sve dok nije podignuta nova na Vračaru.
Kafana „Kolarac“ jedna je od starijih građanskih kafana i ponela je svoje ime po sopstveniku zgrade-zaveštaču. Odmah po podizanju zgrade otvorena je tu kafana sa baštom, i građanstvo, a naročito porodice, koje su dotle posećivale Germanovu baštu, sve su se preselile kod „Kolarca“. Oduvek, kao i danas, ta je kafana važila kao vrlo solidna, gde su naročito nedeljom, na podne posle službe božje, a uveče posle šetnje na Kalemegdanu, navraćali otac, majka i sva deca da popiju po čašu piva i da slušaju muziku.

U prvo doba i kafana i bašta bile su manje. Kafana je imala nekoliko soba i jedno odeljenje malo prostranije a bašta nije bila ni za polovinu današnje bašte. Po tim raznim sobama kao i leti u bašti bila je polovina stolova zauzeta za stalne goste („štamtiši“), jer kod „Kolarca“, kao ni u jednoj beogradskoj kafani, bio je najveći broj tih stalnih, tih „večitih“ gostiju.
Za jednim od takvih stolova, u najcvetnije doba ove kafane, kada ju je držao Nikola Praporčetović (sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka), bilo je uvek okupljeno ovo društvo: Miloš Petrović, stari gospodin, Dragomir Brzak, Panta Jovanović blagajnik, Nikola Šilić telegrafista, Uroš Romanović načelnik, Panta Besarić telegrafista, Čekić kasacioni sudija, Nikola Ninić sudija, Manojlo Đorđević „Prizrenac“ i Miloš Popović novinar. Oni su sedeli redovno u manjem salonu za jednim dugačkim stolom na kome je stajao, u piksli od palidrvaca, karton na kome je pisalo: „Gospodsko mesto“.

Bio je u drugoj sali još jedan sto „večitih“ gostiju, oko kojega su se skupljale zanatlije kojima je predsedavao Jovan Sremac limar, brat Stevana Sremca. Jovan Sremac poznat ne samo kao čestit čovek, dobar drug i gost izdašne ruke, važio je još i kao neobično vešt da spravi meze i salatu te su se njegovome stolu, bar dok se ne slisti meze, rado pridruživali i oni koji po profesiji nisu bili zanatlije.

Među gostima, naročito o ručku, viđao se često kod „Kolarca“ i pokojni Kosta Vujić profesor. Poznata je stvar već da je Vujić ručavao na dva-tri mesta. On je znao u kojoj je restoraciji dobra supa i goveđina a u kojoj umokac i pečenje i nije nikad reskirao da u jednoj pojede sve to. Kod „Kolarca“ je, po njegovome uverenju, bila odlična supa i goveđina i on bi to pojeo tu, a zatim bi išao u „Kasinu“ na Terazije, da jede kakav umokac i vraćao se „Ruskom caru“ da završi ručak pečenjem.
Za vreme točenja piva na podne i uveče kretali su se između stolova i dva vrlo zanimljiva tipa. Jedno je bio Pera pekar, koji je pekao vrlo dobre perece i pisao vrlo rđavo stihove i nekada tako poznata jevrejska Perla sa Jalije, koja je pekla jaja na način kako je to kod Jevreja običaj a koja su jaja gosti vrlo rado jeli uz pivo.

Najduže je držao kafanu „Kolarac“ pomenuti Nikola Praporčetović ili, kao što su ga obično zvali, Nikola Praporac. To je bio otmen gospodin i dobar domaćin a vrlo korpulentan čovek sa nelikim trbuhom pred sobom. Među njegovim gostima tada je cirkulisala jedna anegdota o Nikoli Praporcu koji je, kao neki delegat, sa mnogim drugima, odlazio u Moskvu na neku izložbu. Vele tada je i ruski car bio na toj izložbi i rado je primio srpsku deputaciju. Kada mu se predstavio ovaj simpatični kafedžija beogradski i rekao da se zove Praporac, vele, car ga je odmerio onako korpulentnog kakav je bio i rekao:
– No, kad su u Srbiji takvi praporci, kakva li tek zvona moraju biti!

Posle Nikole Praporca preuzeo je na dugoročni zakup lokale g. Đorđe Vajfert, s tim da je ne izdaje pojedincima, no to da bude glavni i centralni lokal za točenje piva iz njegove pivare. Od tada je počelo i renoviranje kafane. Od mnogih soba stvorena su dva paralelna salona, od kojih je jedan bio pivnica i drugi trpezarija a osim toga, uništavajući jedan deo bašte, koja je zatim potisnuta van dotadanjih ograda, g Vajfert je podigao najveću i najlepšu salu u Beogradu. Ta sala, koju je zatim u našem narodnome stilu dekorisao poznati slikar Dragutin Inkiostro, postala je tada središte duhovnoga i društvenoga života prestonice. Tu su priređivane najotmenije zabave (Žensko društvo, Kolo Jahača, Akademska omladina, Trgovačka omladina), tu koncerti i gostovanja, tu predavanja i zborovi, tu svadbe i svi veći banketi. Učiteljsko je udruženje tu održalo jednu svoju godišnju skupštinu, Narodna odbrana nekoliko zborova. Uostalom, Narodna odbrana je i ponikla kod „Kolarca“. To je bilo onih buriih dana kada je Austrija proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine. Poznate su one ogromne demonstracije koje je vodio Branislav Nušić. Kako su demonstracije trajale nekoliko dana i s dana na dan hvatale sve šire dimenzije tako da su pretile da se pretvore u nerede širih razmera, Nušić, osećajući da nema više snage ni moći ni autoriteta da takvoj bujici postavi brane, pozove hitno na savetovanje pok. Živojina Dačića i s njim zajedno odluči da pozovu veći broj uglednih građana na savetovanje. Oni zakažu sastanak ovih u maloj sobi kod „Kolarca“ i na taj sastanak dođu kao pozvani: Ljuba Jovanović, Žika Rafajlović, Velisav Vulović, Marko Vuletić i još nekoliko istaknutijih građana.
Nušić im iznese situaciju i potrebu da se ovaj narodni pokret, koji je on izazvao, reguliše i uputi jednim naročitim i po interese otadžbine korisnim pravcem. On im reče još da se lično oseća nemoćnim da to učini; stoga predloži da se obrazuje odbor Narodne odbrane, koji će ubuduće rukovoditi celim pokretom a on će mu i dalje rado služiti. Predlog bude primljen i toga časa postaje Narodna odbrana koja prima zatim na sebe velike nacionalne zadatke koji urađaju blagoslovenim plodom.
Od sviju koncerata i zabava, koje su kroz dugi niz godina priređivane u lepoj i prostranoj sali kod „Kolarca“, odvaja se jedan neobičan koncerat, koji je još potkraj prošloga veka priredila Poštansko-telegrafska zadruga. Te večeri, „Kolarčeva“ sala bila je dovedena u saobraćajnu vezu sa celim svetom i taj neobičan i originalan koncerat predstavljao je pravo čudo svojega doba.
U tome vremenu u Srbiji još nije postojao međugradski telefonski saobraćaj i baš zato je izazvao toliko veću radoznalost kod beogradske i niške publike kad je Telegrafska zadruga objavila da priređuje „jednovremeni telegrafski koncerat Beograd-Niš.“ Drugim rečima, beogradska publika u „Kolarčevoj“ sali slušaće niški orkestar i niško pevačko društvo „Branko“, koje će pevati u sali niškog hotela „Evropa“, a niška publika slušaće beogradski orkestar i pevačku družinu „Stanković“, koja će im pevati u „Kolarčevoj“ sali. Tada su mnoge neverne Tome, i u Beogradu i u Nišu, zavrteli glavom i sa velikom sumnjom u tehnički uspeh jedva su rešili da posete ovaj čudnovati koncerat. I umalo nisu naslutili neuspeh.
Koncerat je trebalo da počne u 9 časova; međutim, telefonska linija, jedina između Beograda i Niša, koja je služila samo za dvor obeju prestonica, i koja je za ovu svrhu bila ustupljena toga večera Telegrafskoj zadruzi, bila je prekinuta u 8 časova i opravljena tek posle dva sata, kada je publika na obadva mesta, uz podsmeh, htela da napusti obadve sale. Ali je na kraju krajeva opet ispalo kako treba.
Te noći sala „Kolarčeva“ bila je pretvorena i u poštu i u telegraf. Za jednim dugačkim stolom, najlepše mis-poštarke tuckale su poštanskim žigom marke na pismima i saobraćajnim kartama. Za ovu svrhu, po rešenju ministra Laze Jovanovića, izdana je naročita emisija maraka i karata u korist telegrafske siročadi, koja je važila svega 24 sata.
U jednom uglu sale bio je postrojen i telegraf.
Publika je imala pravo te večeri da vrši pošiljke i poštanske i telegrafske. Ljuba Krsmanović je odatle telegrafisao svojim prijateljima u Beču, Berlinu, Parizu i Londonu. Odatle je pozdravljen i veliki Srbin Nikola Tesla.
Mnogobrojna beogradska i niška publika otišla je sa ovog koncerta veoma zadovoljna i puna divljenja ovakvom napretku na polju telefona u Srbiji, i ne sluteći šta će dobiti, posle nepune tri decenije, sa radio-telegrafom i telefonom.
Od znatnijih zakupaca već renovirane kafane u Vajfertovoj režiji, najpoznatiji je bio „Brat-Velja“ koji je inaugurisao kod „Kolarca“ krkanluke, mezeta i presan kiseli kupus na podne. U doba Brat-Veljino „Kolarac“ je počeo sve više bivati noćna kafana, gde je rado provodio noći ceo Beograd. Tada je Brana Cvetković preneo svoj orfeum kod „Kolarca“ te postao najomiljenija atrakcija Beograda i svih stranaca koji bi se u Beograd navratili. U to doba, za vreme Braninih predstava, kod „Kolarca“ se gušilo i nije se moglo doći do mesta ni zimi u velikoj sali ni leti u bašti.
Posle Brat-Velje držali su kafanu najpre Đoka Dimitrijević i Garma, zatim sam Đoka Dimitrijević a posle izvesnog vremena uzeo ju je Đoka Cvetković, koji ju je potpuno reorganizovao i renovirao te stvorio jedan od najprijatnijih etablismana u Beogradu.

Branislav Nušić

Izvor:web.archive.org

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PROSVETLJENJE MASA U SLUČAJU BANANE…

NAJOTKAČENIJA NAUČNA STUDIJA

Ig Nobelova nagrada za studiju o „klizavoj banani“

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade

Kjoši Mabući

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade.

Priznanje, koje se dodeljuje za najotkačenije (čitaj najapsurdnije) naučne studije, postalo je gotovo isto tako „prestižno“ koliko i prava Nobelova nagrada, a uručeno je na ceremoniji koja se od 1991. tradicionalno održava na američkom Harvard Univerzitetu.

Tim japanskog naučnika Kjošija Mabućija izračunao je trenje kore banane u laboratoriji i pokazao zašto ljuska jabuke ili pomorandže, na primer, ne može da se meri sa njom po pitanju opasnosti.

Stručna ekipa Kitasato Univerziteta je za „prosvetljenje masa u slučaju babane“ dobila Ig Nobelovu nagradu za fiziku.
Šašavo priznanje, koje uručuju pravi Nobelovci, dobilo je još devet radova.

Među njima je studija koja pokušava da dokuči šta se dešava u mozgu ljudi koji vide lik Isusa Hrista na prepečenom hlebu, delo Kanga Lija sa Univerziteta u Torontu, kao i istraživanje koje otkriva da su osobe koje kasno ležu samoljubivije, manipulativnije i sklonije psihopatskim stanjima od ljudi koji se rano dižu, a koje je sproveo tim Pitera Džonasona sa Vestern Univerziteta u Sidneju.

Nagrađen je i rad Jaroslava Flegra sa Karlovog Univerziteta u Pragu koji se pozabavio opasnostima koje posedovanje mačke može da ima na ljudsku psihu.

Njegov zemljak Vlastimil Hart sa Češkog Univerziteta nauke je pak osvojio Ig Nobelovu nagradu jer je dokazao da psi, dok vrše nuždu, svoja tela usmeravaju prema severno-južnim linijama zemljinog magnetnog polja.

Nagrade su dobili i Marina de Tomazo i njene kolege sa Univerziteta u Bariju koji su izračunali bol koju ljudi osete dok gledaju u ružnu sliku, kao i Ijan Hamfriz sa Državnog Univerziteta Mičigena za lečenje „nekontrolisanih“ krvarenja iz nosa pomoću tampona sačinjenih od komadića slanine.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

INŽENJER KOJI JE VOLEO DUDOVE…

ATANASIJE NIKOLIĆ, ČOVEK OD 100 ZNANJA

Da napravi tehnički rečnik, organizuje pozorište, izlije top, napiše dramu, sagradi put, drži časove radnicima, sastavi policijski zakonik, kalemi voćke – sve je to zanimalo, nesuđenog pravnika i artiljerca

 Da je živeo bar tri, a ne samo jedan život, Atanasije Nikolić, jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti, čiji je naslednik Srpska akademija nauka i umetnosti, raskrilio je polje delovanja na crtanje, „zemljomerije”, inženjerstvo, matematiku, pozorišnu umetnost, poljoprivredu. Dobar crtač, u Novom Sadu 1824. godine otvara privatnu školu crtanja, bavi se kartografskim poslovima, a umeće koristi i u više umetničke svrhe kada izrađuje pečat Liceja u Kragujevcu.

Zaljubljenik u matematiku i tehniku, piše prve udžbenike iz ove oblasti, gradi velike melioracione kanale u Bačkoj, brane, nasipe, drumove. Piše drame, glumi u predstavama, sa Jovanom Sterijom Popovićem osniva prvo beogradsko stalno pozorište, čuveni Teatar na Đumruku. Piše o poljoprivredi, iz Austrije i Mađarske donosi razne sorte voća, osniva prvu poljoprivrednu školu u Topčideru, upošljava zatvorenike na poljoprivrednom dobru, otvara prvu fabriku sukna. Kao da mu nije dosta, izliva prvi top i osniva prvu fabriku municije u Beogradu i topolivnicu u Kragujevcu.

I moglo bi još da se nabraja, kako je napisao prvi policijski zakonik, uredio poštanski saobraćaj, prvi proslavio Svetog Savu kao školsku slavu…
„Još bi više umeo napisati, što bi nužno bilo da se kao građa upotrebi u novijoj našoj istoriji, ali mi nestaje snage i volje za pisanje”, zaključuje 28. avgusta 1875. godine završavajući autobiografiju.

Međutim, i ovo do sada napisano dovoljno je da nas uvede u šaroliki život Atanasija Nikolića.

Ćirilična matematika

Lomila su se koplja oko toga hoće li mladi Atanasije biti zanatlija, što je predlagao otac Nikola, trgovac, ili će poći „na nauke”, u čemu ga je podržavala majka Marija. Prevagnula je ova druga strana: upornošću majke završava gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a uz pomoć ujaka, trgovca Marka Despotovića, odlazi da studira filozofske nauke u Đuru. Zvanje pravnika koje se dobijalo po završenim studijama, nije ga privlačilo: Atanasije se živo seća kako je, zavolevši crtanje i topografiju, pred kraj gimnazijskog školovanja sa pažnjom učio od Marka Ignjatovića koji je pravio kartu sela Bukovac.
„Od ovoga vremena oseti ja čežnju za matematikom i za zemljomerijem. I činjaše mi se kad bi umeo zemlju meriti i karte sačinjavati, da bi bio najsrećniji čovek na svetu”.

Vođen savetom da se dobre tehničke nauke izučavaju u Artiljerijskoj školi u Beču, odlučuje da tamo nastavi školovanje i 1821. godine, dok je njegovim drugovima mrsko da izlaze na polja Simiringeka, Atanasiju su „mile zabave” da vežba sa topovima, gađa, gradi baterije, vezuje fašine.  Kako u vojnoj službi nisu napredovali najuporniji, već oni sa dobrim poreklom i vezama, napušta Beč i u Novom Sadu otvara privatnu školu crtanja, ali će i tu ponovo naići na zatvorena vrata. Nikolićeva škola dobiće dozvolu da postane javna, ali će njegovo postavljenje za javnog učitelja zaustaviti odluka jednog od senatora Novosadskog mađistrata koji se protivi da rimokatoličkoj deci crtanje predaje pravoslavac.
I ponovo Atanasije napušta dotadašnja nastojanja i otvara sebi vrata na drugom mestu. „Zloba me natera da postanem indžinirom”.

Topolivnica u Kragujevcu

U Pešti polaže ispite za inženjera 1829. godine, i bude naimenovan za besplatnog inženjera Bačke varmeđe. Počeo je da pravi melioracione kanale, brane, nasipe i već je uveren da će biti postavljen za redovnog inženjera sa mesečnom platom. Ista stvar ponavlja mu se kao i u Artiljerijskoj školi: imenovanje dobija kandidat sa jačim preporukama, a ne onaj koji se radom dokazao. Opet je vreme za novu službu.

Atanasije Nikolić prihvata poziv Petra Čarnojevića da bude upravnik njegovog imanja. Nedugo zatim, kao inženjeru u Munkaču na imanju grofa Šenborna, stiže mu pismo od Dimitrija Isajlovića, člana  Popečiteljstva prosvete, koji ga poziva u Srbiju da bude profesor matematike u nedavno osnovanom Liceju u Kragujevcu. Osim skromnog pokućstva, novi profesor, koji je postavljen i za rektora Liceja, donosi sa sobom u Kragujevac i prvi udžbenik iz algebre, koji je napisao pripremajući se za početak školske godine. Listajući ga u vreme kada piše autobiografiju Atanasije Nikolić priznaje da je preterao prevodeći latinske reči za potrebe srpskih đaka: čak su i simboli, matematičke formule napisani ćiriličnim slovima!

                                              Škola: sveto mesto

   Polaznici kragujevačkog Liceja dobili su vrednog i svestranog rektora, profesora koji će im uz časove algebre, geometrije, trigonometrije, crtanja, držati i dodatnu nastavu kako bi poboljšao njihovo slabo znanje matematike. Uz predanost, međutim, išla je i strogost. Mogli su odmah da je naslute svi oni koji su došli na svečani početak školske godine kada je rektor, znajući da disciplina nije bolja strana novosnovanom Liceju, umesto prigodnog pozdravnog govora, zagrmeo „Stoj! Stoj! Stoj! Jer mesto na kojem stojiš sveto je”.

Obaveze rektora i profesora nisu ga sprečavale da uveče obilazi đake da bi pazio čime se zanimaju kad nisu u školi, a po nezadovoljstvu kafedžija zadovoljno konstatuje da je njegova zabrana točenja likera licejistima urodila plodom.
   „Moj postupak sa Srbčadma beše patrijarhalan i očinski. Ja sam nastajavao, da svaku pogrešku mladiću primetim, pa ovu bez opomene, bez saveta, a dosta puta bez kazni nisam ostavio“.

Osim što je izradio pečat Liceja, uveo školsko zvono koje je označavalo početak i kraj časova, Atanasije Nikolić za „hram znanja” uvodi i proslavljanje školskog patrona Svetog Save. Kragujevčani su te 1840. godine posmatrali kako se svečana litija sačinjena od crkvenih velikodostojnika, profesora i đaka kreće gradskim ulicama do Liceja, a zvanice prisustvuju priredbi i gozbi organizovanoj u zgradi škole.

Po završetku školske godine, međutim, profesori biraju drugog kandidata za mesto rektora, a Atanasije Nikolić odlazi u Beograd. To, ipak, nije kraj njegovom pedagoškom radu. Još čvršću disciplinu uvešće u poljoprivrednoj školi. Kada su prvi đaci stigli u Zemljodelsku školu u Topčideru u maju 1853. godine, na poljoprivrednom dobru koje su već obrađivali zatvorenici bilo je raznih sorti žita, 125 vrsta vinove loze, 460 sorti jabuka i 320 krušaka, soj štajerskih krava i bikova, ali i konja, svinja. Upravitelj škole učenicima je obezbedio ne samo uslove za dobru praktičnu nastavu, već i odeću, obuću, dva obroka, knjige, mastilo i hartije.

Njihovo je bilo da naredne dve godine prionu na učenje o zemljoradnji, vinogradarstvu, pčelarstvu, šumarstvu, „svilodeljstvu i skotovodstvu”. Po zamisli Atanasija Nikolića, oni su se „usposobljavali i za plug i za pušku”. Uz takmičenja u kalemljenju voćaka, učenje o hranjenju svilenih buba, imali su obavezne egzercire, učili gađanje i rukovanje puškom. Na završni ispit pozivani su kmetovi iz svih srezova, a najbolji đaci kući su nosili posebne nagrade: bika, prase engleskog soja, kutiju sa oruđima za kalemljenje voćaka, dve oke semena deteline…

   Nova strujanja u politici posle Svetoandrejske skupštine, kada je zbačena dinastija Karađorđevića, a na vlast vraćeni Obrenovići, donela su promene i u Zemljodelskoj školi.

Zbog tužbe koju su podneli pitomci, a iza koje su stajali ekonom škole Vladimir Jovanović i profesor Josif Pecić i posle žalbi na loše uslove učenja, preteranu strogost upravnika i loša znanja koja dobijaju, Atanasijeva poljoprivredna škola se zatvara. Njegov trud oko imanja i škole ruši se kao kula od karata. Želja da obrazuje druge, da poučava „Srbčad”, zbog koje je tako veselo krenuo iz Munkača, iako je mogao da proživi dane bez mnogo trzavica u službi mađarskog grofa koji je obezbeđivao i penziju, nije se ograničila samo na mlade niti samo na zvanične škole.

U Beogradu, kao i prethodne godine u Kragujevcu, „u školi kod Saborne crkve”, Atanasije drži predavanja o poljskoj ekonomiji: besplatno i svojevoljno. Sricali su slova i pisali brojke kod Nikolića i šegrti, kalife, sluge. S namerom da i oni dobiju kakvo-takvo obrazovanje, Atanasije s prijateljima profesorima pokreće nedeljne škole, gde je radnički sloj svih uzrasta mogao besplatno da dolazi na časove.

                                            Pozorište u magazi

   Isti taj strogi profesor, zaljubljenik u „zemljomerije” i matematiku, znao je da obuče i glumački kostim i zaigra na daskama koje život znače. Pred nama je sada plodan pozorišni čovek koji je iza sebe ostavio više dramskih komada sa temama iz nacionalne istorije, postavio brojne predstave, osnovao prvo stalno pozorište u Beogradu, a i dalje govorimo o Atanasiju Nikoliću.

Kada je 1824. godine u Novom Sadu počeo da s đacima svoje škole crtanja da izvodi predstave, odvajajući prihod od ulaznica u fond škole, Novosađani su tu dušekorisnu zabavu veoma lepo prihvatili. Osim Joakima Vujića, niko nije izvodio predstave na srpskom jeziku u njihovom gradu. A Atanasije Nikolić, uvežbavajući đake kako će glumiti, predstavio im se komadom „Zao otac i nevaljao sin”, da bi nešto kasnije pred publiku izneo i istorijsku dramu Stefana Stefanovića „Smrt Uroša Petog”. Za tu predstavu i sam se našao u glumačkoj postavi tumačeću ulogu kralja Vukašina, glavnog zloće u drami.

Istorijski kostim navući će i u Kragujevcu, kada je u velikom hodniku Liceja igrao cara Dušana u svojoj drami „Ženidba cara Dušana” koju je posvetio knezu Mihailu Obrenoviću. Igrali su u toj predstavi činovnici i profesori, a scenografija i kostimi napravljeni su od onoga što se imalo. Dobar prijatelj sa Jovanom Sterijom Popovićem, još iz vremena kada je Atanasije bio rektor kragujevačkog Liceja, a Sterija profesor prirodnog prava, zajedno s ovim velikim dramskim piscem osniva pozorište 1842. godine.

Bio je to teatar za koji je ustupljena jedna magaza na Đumruku, carini, sa glumačkim ansamblom sastavljenim od diletanata, mladih činovnika i „ženskinja”, ali bilo je to prvo beogradsko stalno pozorište, Teatar na Đumruku. Sala je dekorisana, podignuta galerija za orkestar i moglo je da se počne sa predstavama – igrale su se utorkom i četvrtkom, a na repertoaru su tada omiljene istorijske drame.

Podizanje nekoliko nasipa pod rukovodstvom Atanasija Nikolića uređena je močvara na prostoru nekadašnje Bare ‘Venecije’.  

Beogradska publika gledala je pozorišnu igru s pesmama u tri čina koju je Atanasije Nikolić napisao po narodnoj pesmi „Kraljević Marko i Arapin”, Sterijinu dramu „Smrt Stefana Dečanskog”, Stefanovićevu „Smrt cara Uroša”, u kojoj Atanasije ponovo igra kralja Vukašina. Pre Teatra na Đumruku, sa Sterijom Atanasije Nikolić osniva još jednu važnu instituciju: Društvo srpske slovesnosti 1841. godine. Atanasije prvo razmatra sa Sterijom da bi trebalo okupiti učenjake koji bi radili na srpskom tehničkom rečniku i prevodili stručne termine na naš jezik.

  Upošljavanje zatvorenika

Iz te ideje rađa se Društvo srpske slovesnosti, za koje su Atanasije i Sterija izradili Statut, a među prvim članovima su i Jovan Stejić, pesnik Sima Milutinović, Dimitrije Isajlović, koji je pisao Nikoliću da dođe u Srbiju. Već na prvim sednicama iznose se i prve plodonosne ideje: da se osnuje nacionalna biblioteka, da se za nju podigne posebna zgrada, a da se štamparije obavežu da će od svake knjige davati dva primerka za biblioteku.

Tih četrdesetih godina Atanasije uveliko igra predstave sa svojim amaterima, a bije ga glas pozorišnog znalca, pa se kod njega dolazi i po savete. Kada je 1847. godine grupa mladića iz Pančeva došla u Beograd sa namerom da igra predstave, u Nikoliću su imali podršku i pomoć. Odlazio je na njihove probe u kafani „Kod jelena”, davao savete, a za svoju dramu s pesmama „Zidanje Ravanice” sa kompozitorom Šlezingerom obučavao ih je i u pevanju.

Napustivši kragujevački Licej i došavši u Beograd, Atanasije Nikolić je 1841. godine imenovan za načelnika policajno-ekonomičkog odeljenja pri Popečiteljstvu vnutrenji dela (Ministarstvu unutrašnjih poslova), gde je pomoćnik ministra Ilija Garašanin. U državnoj službi, s manjim prekidima, Atanasije će ostati do kraja života. Bio je Garašaninov čovek od poverenja – pomoćnik ministra i kasnije najmlađi srpski ministar pisao je za njega da nije samo običan pisar, već i „projekt-majstor”.

Jedan od njegovih projekata bio je i da uposli zatvorenike, koji su do tada kažnjeničke dane provodili besposleni. Organizujući ih da rade prvo na malom imanju ispred Ministarstva finansija, Atanasije će uskoro dobiti veliko zemljište na Topčideru, gde će biti izgrađen i zatvor, ali i fabrika sukna i veliko poljoprivredno dobro na kojem su u voćnjacima, zasadima dudova, radili kažnjenici, uposleni i oko proizvodnje ćebadi za vojsku i izrade sanduka za municiju. U vreme kada je počeo da radi sa zatvorenicima, Nikolić razmišlja o tome kako bi mogao razviti zemljoradnju.

   Uzbuna velikih sila

Sa ciljem da sa što širim krugom ljudi podeli „zemljodelska” znanja, počinje da uređuje „Čiča Srećkov list” od 1844. do 1847. godine.   Naročito se interesuje za proizvodnju svile. Kako bez dudova nema ni svilenih buba, na Nikolićev predlog izdaje se naredba policajcima iz svih okruga da popišu stabla duda, a on zatim radi na tome da podstakne njihovo sađenje. Plod tog njegovog rada je i da je u Požarevačkom okrugu zasađeno 60.000 stabala, dok je on u Topčideru imao, takođe, znatan broj.

Odeljenje čiji je načelnik ima veoma širok krug delovanja: policiju, građevinu, vojsku, poljoprivredu, ekonomiju. I Atanasije koji upravlja njime širi krug svog delovanja: sastavlja prvi policijski zakonik, uređuje poštanski saobraćaj, šljunkom nasipa puteve po Srbiji, radi na razvoju poljoprivrede, organizovanju dobrovoljaca u Vojvodinu tokom 1848. godine, naoružanju zemlje. U nesigurno vreme, doba kada se vode pregovori oko oslobađanja balkanskih naroda od Turaka, dok Srbiju potresaju unutrašnji nemiri i previranja oko vlasti, Atanasije Nikolić sa majstorom Vesom u Beogradu pravi prvi top izlivajući materijal za njega od dva stara.
„Top nije bio lep, nije imao nikakvih ukrasa, ali se mogao dati upotrebiti. Šta više ovim opitom pokrenuli smo bar tu ideju, da bi mogli topove liti i tako ovo oružje sebi pribaviti”.

U Beogradu, Atanasije organizuje rad fabrike municije, a u Kragujevcu, pošto je uspešno završio ogled sa majstor-Vesom, otvara topolivnicu.   Proizvodnja teškog naoružanja izazvala je veliku pažnju stranih sila.   Žučnu prepisku sa Carigradom razvili su Rusija i Austrija koje protestuju zbog otvaranja topolivnice, a svoje ljude šalju u Srbiju da izvide kakva je to proizvodnja.

    Tajni zadatak 

Nikolić učestvuje i u nekoliko poverljivi diplomatskih misija, sastaje se sa predstavnicima Francuske, Rusije, zastupajući svoju vladu, učestvuje u određivanju položaja topova i osiguravanju granice od mađarskog napada u vreme bune u Vojvodini 1848. godine. Posle Svetoandrejske skupštine, kada je Aleksandar Karađorđević abdicirao pod pritiskom ustavobraniteljske vlade, Atanasije Nikolić prinuđen je da napusti Srbiju. Tada kao pedesetsedmogodišnjak odlazi u Novi Sad i nudi svoje usluge kao geometar.

Po dolasku kneza Mihaila Obrenovića na vlast, Atanasije Nikolić je pomilovan, određena mu je penzija i on ponovo dolazi u Beograd 1861. godine. Čeka ga i jedan zadatak dostojan akcionih filmova: da iz Rusije tajno preveze u Srbiju tovar od 60.000 pušaka. Uspeh ove misije bio je utoliko veći što je Nikolić prevlačeći toliko oružje, izvukao živu glavu, a u zemlju dopremio 30.000 pušaka koje su od početka decembra do kraja januara s bugarske granice donošene u Srbiju.

Čovek od sto zanata koji je više puta, ne posustajući, tražio za sebe novo zanimanje i počinjao svoju karijeru bezmalo od početka, smirio se zauvek u Beogradu, 28. juna 1882. godine, okončavši u osmoj deceniji buran, bogat i raznovrstan životni put.

Autor: J. Čalija /Ilustrovao: Dragan Maksimović

Izvor: politikin-zabavnik.rs/broj: 3126

________________________________________________________________________________________

MOJE JE LEČITI ROD…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Na današnji dan 1806. godine rođen je srpski pisac Jovan Sterija Popović-jedna od najumnijih glava srpske kulture uopšte. Najpoznatiji je kao komediograf, ali bio je i pravni stručnjak, pedagog, muzeolog, čak lingvista.

 Autor je i jednog priručnika retorike, kao i neke vrste rečnika filozofskih i pravnih termina koje je predlagao kako bi se posrbila strana terminologija.

 JOVAN STERIJA POPOVIĆ

Rodonačelnik srpske komediografije, najznamenitija je ličnost rođena u Vršcu. Zna se da je to bilo 1806. godine. Školovao se u Vršcu, Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Pešti. Prava je završio u Kežmaraku u Slovačkoj. Po završetku studija (1830) bio je profesor, a od 1853. godine, kada je položio advokatski ispit, advokat u Vršcu. Godine 1840. odlazi u Kragujevac na Licej za profesora „prirodnog prava“. Već iduće godine prelazi, zajedno sa ovom, tada najvišom školom u Srbiji, u Beograd.

Ustavobraniteljska vlada ga je 1842. godine postavila za ministra prosvete.

Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti (današnja srpska akademija nauke i umetnosti), Narodnog muzeja i Beogradskog čitališta – Biblioteke. Postavio je temelje modernog školstva Srbije, a autor je i mnogih udžbenika. Na položaju ministra je do 1848. godine, kada podnosi ostavku i vraća se u Vršac kome provodi ostatak života.

J. S. Popović književni rad započeo je zbirkom pesama „Davorje„, jednom od najboljih knjiga refleksivne poezije toga vremena, a zatim nastavlja rad dramama i romanima u duhu Milovana Vidakovića.

Napisao je prve prave tragedije na srpskom jeziku i genijalne komedije. Njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“ otvara se 4. decembra 1841. godine prvo profesionaln državno srpsko pozorište u Beogradu „Teatar na đumruku“ i drugo profesionalno državno pozorište u Srba u Beogradu „Teatar kod jelena“ (1847- 1848).

 Pravu umetničku vrednost pokazao je Sterija kao pisac komedija. Njegov talenat stvorio je snažna i velika dela, kojima utire put srpskoj komediografiji. „Otac srpske drame“ prve komedije piše u vreme života u Vršcu između 1830. i 1840. godine.

U njima je ovekovečio svoj rodni grad likovima Kir Janje, Feme, Alekse Ružića i dr.

Komedija „Laža i paralaža“ (1830), „Pokondirena tikva“ (1830), „Tvrdica“ (1837), „Zla Žena“ (1838) i „Pomirenje“ (1841) donose mu priznanje savremenika i reputaciju „srpskog Molijera“. Ovekovečio je u svojim komedijama naše (vršačko) malograđanstvo i malovaroško građanstvo. Združio je u delu umetnost sa istinom u društvu.

Izobličavao je pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam, ismevao je nadriučenost naših Slavenoserba i njihov nakaradni „slavjanski“ jezik.

Posle Sterijne smrti u javnosti se pojavljuje njegova komedija „Rodoljupci“ u kojem izvrgava ruglu lažni patriotizam.

Sterijne komedije su prešle okvire svoga vremena, dobile trajnu vrednost i ulaze u naše kulturno nasleđe.

Jovan Sterija Popović umro je 1856. godine i sahranjen je na pravoslavnom groblju u Vršcu.

„Moje je lečiti rod!“

Izvor: npsterija.rs

---

  “Davorje“ (1854)

Sterija je za života objavio jednu knjigu pesama pod ovim naslovom, a druga je ostala u rukopisu i izašla je posthumno. Tu ima 27 originalnih pesama, 9 prevedenih i još nekoliko epigrama. U ovu zbirku unosi i nekoliko Horacijevih pesama koje ne navodi kao gostujuće pesme jer u to vreme još ne postoji svest o plagijatu.

 Prva pesma nosi naziv „Mojim pesmama“ i u njoj peva o Srpstvu koje treba da traje. Osnovi zadatak po Steriji je „podizati roda cenu“. Ovde se mogu podrazumevati svi oni koji za svoj narod čine dobro, bilo da slikaju, grade ili pišu pesme, romane…

Poslednja pesma je – „Oproštaj s čitateljem“. Sterija je naš prvi pesnik koji shvata ulogu čitaoca i stvara odnos između njih i sebe. To imamo i u njegovom „Romanu bez romana“ gde on koketuje i razgovara sa čitaocima, a sve je prožeto humorom.

„Davoriti“ znači tužiti, pa bi se naslov ove pesme mogao prevesti kao „Elegije“ ili „Tugovanke“. Ideja ove zbirke je da je sve ne ovom svetu ništavno i prolazno i da su zalud sva blaga, sreća i bogatstvo, kada po svakog smrt dolazi i sve radosti moramo ostaviti na ovom svetu.

Poruka Jovana Sterije Popovića je da ljudi ne treba da se grabe za slavu i blago, već da gledaju da ostave što bolju sliku o sebi potomcima. Zato Steriju smatraju pesnikom – nihilistom, a njegova dela melanholičnim i tragičnim. U pesmi „Nadgrobije samom sebi“ ideja o apsolutnom ništa ukršta se sa ateizmom.

„Ništa iz ništa

Zgruvano u ništa

Daje sve ništa;

Šta želiš više od iščezlog ništa?

Plamen kratko traje

Večno gasi se.

Stihotvorac, retor,

Profesor, pravdoslov,

U knjigama ime

Večno ostaje ti;

No telo nam ništa,

Um takođe ništa,

Sve je dakle ništa,

Senka i ništa.“

U šestom i sedmom stihu možemo nazreti Heraklita koji govori da je svet nastao iz vatre. Ali po ostalim Sterijinim stihovima, izgleda da je nebitno da li je svet nastao iz vatre, vode ili vazduha, kad je sve propadljivo, kratkotrajno i posle izvesnog vremena nestaje. Jedino što nam ostaje jeste uspomena kod drugih, pa bilo to u njihovim glavama ili u knjigama, ili na nadgrobnim spomenicima. Ime nam se neće zaboraviti ako svojim ponašanjem zaslužimo pamćenje. A ostalo je sve ništa.

Sličnu koncepciju poezije imaju i Laza Kostić i Njegoš. Kostić u pesmi „Spomen na Ruvarca“ pita mrtvog prijatelja u čemu je smisao života, a Kosta Ruvarac mu govori da je sve alfa i omega i pritom pokazuje desnom rukom na glavu (mozak), a levom na kukove. To znači da je duh besmrtan, a telo je samo prah koji brzo iščezne. Njegoš u „Luči mikrokozma“ o telu govori kao o „blatnoj tjelesini“ što takođe implicira da je sve materijalno ništavno. Svaka smrt to dokazuje.

Sterija pokazuje i vezu sa prvim talasom klasicizma, iako on pripada trećem i poslednjem talasu. On piše „Pohvalu sliku“ (rima) i odu „Aleksiju Veziliću“, a ne Mušickom (2.talas) iako je bio njegov učenik.

Najzačajnije Sterijine pesme su: „Davorje na polju Kosovu“, „Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava“, „Na smrt jednog s uma sišavšeg“, „Na prirodu“, „Groblje“.
Sa poezijom Jovana Sterije Popovića kao i sa odlikama klasicizma, najbolje se možete upoznati preko knjige Milorada Pavića „Klasicizam“.               

              Izvor:  bibliotekarka.com/

---

Priredio: Bora*S

MOJA HEROINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Bila je žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i u tri rata previjala borce

Nadežda Petrović.

Rođena je 11. oktobra 1873. godine u Čačku.

Njen otac otac Dimitrije-Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući očevu volju, od toga odustao. Postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata… a majka Mileva, rođena Zorić, bila je kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji.

Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, najistaknutiji borac za nacionalna prava Srba u Habzburškoj monarhiji.

Nadežda je bila je prvo od devetoro dece. Sva su bila darovita – najpoznatiji je Rastko, jedan od najomiljenijih srpskih pesnika. Umetnost i obrazovanje bili su sastavni deo porodice Petrović, koja se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića, u sadašnjoj Ulici Kraljice Marije, kući koja je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja. Nadežda je, podrazumeva se, sve to upijala.

Prve pouke o slikanju pružio joj je ujak Svetozar Zorić, profesor Velike škole, poznavalac slikarstva koji je i sam slikao. I to je, gotovo sigurno, bilo presudno da Nadežda postane slikarka.

Višu žensku školu Nadežda je završila u Beogradu 1891. godine, a sledeće položila ispit za nastavnicu crtanja. Kada je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod čuvenog slikara Đorđa Krstića, da bi 1896. god. upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Godine 1898. Nadežda Petrović nastavlja studije slikarstva u Minhenu, kod Slovenca Antona Ažbea.

U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.

Nadežda Petrović je 1903. godine morala da se vrati u Srbiju jer joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Ustvari, pravi razlog njenog povratka bio je sledeći: Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time je po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Mita je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu.

U sali „Kolarca“, 15. avgusta 1903. godine bio je održan do tada jedan od najvećih ženskih mitinga u srpstvu tog doba, kojem je prisustvovalo više hiljada žena. Tada je osnovana humana i patriotska organizacija „Kolo srpskih sestara“, a Nadežda Petrović je postala njen sekretar.

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Parizu i Rimu.
U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama.

Na jednoj od njih Nadežda piše: „…Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo… Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset…“

U knjizi „Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka„, Vojislava Latković piše:

„Posle svih napora, u pucnjavi i paljbi, jaucima beposmoćnih ranjenika, preteranoj vrućini, Nadežda se i sama razbole. Epidemija tifusa htede da je odnese. I dok je ležala i lečila se, pisala je svojoj dobroj prijateljici, koleginici, Kosari Cvetković, koju je kao vilu, u više navrata, slikala: „Mnogo sam ti se namučila, toliko da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh u postelju… moglo je biti da se više nikad ne vidimo…“. Objava rata 1914. zatekla je u Italiji. Oporavila se od tifusa preležanog u Skoplju za vreme epidemije 1913. i vratila odmah u zemlju.
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. Svojima piše: „Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120.

Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda …. imala sam nervnu krizu …. kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena … smestila sam ih u veliki šator … otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili… Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote …“

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, a u Vrhovnoj komandi je odlučeno da hrabra slikarka, neustrašiva, a ipak krhka, mora hitno da se povuče u mirnije područje, da radi u pozadini. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu.

Tada je Valjevo bilo „…velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav…“. Posle Suvoborske bitke ovaj grad je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta, zaraza je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta video ju je prijatelj slikar Branko Popović. „Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine.

Prva rezervna bolnica u Valjevu sutradan je izdala saopštenje sledeće sadržine:
„S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice.

 Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće“.
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju.

Nadežda Petrović je bila žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i previjala borce.

U tri rata je bila bolničarka. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala najistaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti.

Dela ove velike srpske likovne umetnice čuvaju se u zbirkama velikog broja muzeja i galerija u Srbiji. Ona najznačajnija predstavljaju dragulje kolekcija Narodnog muzeja u Beogradu, Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ u Čačku i drugih.

U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. god. svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom „Memorijal Nadežde Petrović“.

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.

mojheroj.com/M.H.(2009)

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S