FENOMENI TELA…

tamoiovde-logo

Zašto smo simetrični?

Kao i 99 odsto životinjskog sveta, ljudi su simetrični po jednoj vertikalnoj osi. Zašto je to tako?

Izuzimajući sitnice koje nas čine lepšim, svi imamo jednake leve i desne strane. Simetrični smo po tačno jednoj vertikalnoj osi. Takav tip simetrije se zove bilateralna simetrija, i tu osobinu delimo sa svim ostalim sisarima i većinom drugih životinja. Po prihvaćenim procenama, preko 99% životinjskih vrsta je bilateralno simetrično. Ako se pitate zašto – pa, postavljate jako dobro pitanje.

images-2015-12-zasto_su_ljudi_simetricni_aps_591600086Bilateralna simetrija je, po današnjim evolucionim saznanjima, vrlo stara osobina. Ona potiče najkasnije iz kambrijuma, perioda u istoriji Zemlje koji se završio pre više od 500 milijardi godina.

Bilateralnost se, dakle, razvija zajedno sa, ili čak i pre, „kambrijumske eksplozije“, vremena naglog razvoja kompleksnih organizama. Slagalicu njene pojave je jako teško sklopiti, ali neki bitni delovi jesu poznati.

Kimbrela

Ako pratimo poznate fosilne nalaze, najstariju jedinku sa jednakom levom i desnom stranom naći ćemo na istočnom kraku superkontinenta Gondvane, na teritoriji današnje Australije, pre 555 miliona godina. Ta životinja se zove kimberela (Kimberella).

Za nosioca laskave titule najstarije poznate bilateralne životinje, kimberela nije posebno naočita. Ovalnim telom dužine 15 centimetara nalik na mekušce kojima po današnjim saznanjima pripada, u zavisnosti od podvrste, kretala se istezanjem preko morskog tla prastare Zemlje. Hranila se tako što je „pasla“ mikroorganizme sa morskog dna.

Za razliku od nje, kimberelini savremenici većinom nisu bilateralno simetrični. Neki, poput meduze, radijalno su simetrični, što znači da se kroz njih može povući više vertikalnih ravni koje bi ih delile na dva jednaka dela. Drugi su poptuno asimetrični – recimo sunđeri. Međutim, iako i meduze i sunđeri postoje i danas, njihova telesna struktura nije dominantna među današnjim životinjama. Kimberelina jeste.

Naravno, kimberela verovatno nije baš najstarija bilateralna životinja, samo najstariji otkriveni fosil. Zato biolozi ponekad pričaju o „ur-bilateralnoj životinji“, kimberelinom (i našem) teorijskom pretku i izumitelju ove telesne konfiguracije. Ur-bilateralac je očigledno uradio nešto kako treba – ali šta?

Kretanje i okretanje

Postoji konsenzus da simetričnost pomaže kretanju: ako je telo simetrično, ono omogućava lakše prevazilaženje otpora vode (sasvim je sigurno da se kretanje prvo pojavilo u moru). Međutim, ova simetričnost nije obavezno bilateralna – i meduze imaju relevantno rešenje ovog problema. Drugim rečima, za potrebe kretanja evolucija nije mnogo izbirljiva po pitanju tipa simetrije. Tu u igru ulazi jedno skorašnje istraživanje dvojice naučnika iz Budimpešte.

Oni tvrde da je bitna evolutivna prednost mogućnost brzog okretanja: ona omogućuje bolju navigaciju, lakše izbegavanje opasnosti, uspešniji lov.

Bilateralno simetrične životinje mogu brzo manipulisati ukupnim otporom vode time što okreću svoju stranu sa većom površinom u smeru kretanja. Takvim postupkom se naglo zaustavljaju i omogućuju hitro okretanje. Po ovim istraživačima, ovo predstavlja ogromnu evolutivnu prednost bilateralne i nad radijalnom simetrijom i nad asimetričnim organizmima, i može predstavljati istorijski uzrok njene današnje sveprisutnosti.

Treba imati u vidu da je ovim istraživačima relevantni ekološki okvir kambrijum. Drugim rečima, naravno da ne treba očekivati da je moguće primeniti ovaj argument na ljudsku morfologiju. Međutim, ako iole drži vodu, argument mora raditi na primeru kimberele.

Naravno, bilo kakav „dokaz“ ovakvih evolutivnih prednosti kod životinja kao što je kimberela je nemoguće ponuditi u evolucionoj biologiji. Nemamo dovoljno uvida u tadašnje ekološke okvire. Kimberela nam svojim zatezanjem i istezanjem može delovati isuviše tromo da bi joj brzo okretanje bila bitna evolutivna prednost, ali ovakve intuicije ne mogu zameniti prave evolucione argumente. Međutim, postoje takvi „pravi“ evolucioni argumenti koji dovode ovu sliku u pitanje.

Gledanje i varenje

Jedan problem sa okretanjem kao evolutivnim pokretačem bilateralne simetrije je činjenica da nije poznato da li se bilateralnost uopšte prvo pojavila kod pokretnih organizama. Skorašnja filogenetska istraživanja, u kojima se ispituju genetske strukture različitih vrsta u potrazi za zajedničkim precima, ukazuju da se bilateralnost prvi put pojavila kod organizma koji se nije kretao, već je bio „prilepljen“ za morsko dno. Danas možemo primetiti direktne naslednike ovog nepokretnog ur-bilateralca među bilateralnim žarnjacima, koji su najčešće nepokretni.

Ako je ovo istraživanje tačno, onda možda postoje bitnije prednosti bilateralne simetrije nego prilikom kretanja i okretanja. Jedna pretpostavka je da je ova simetrija omogućila razvoj digestivnog trakta, kao i prvih čulnih sistema (preteča oka). „Spoljna“ simetrija je onda samo posledica potreba unutrašnjih organa.

S obzirom na to da ne znamo skoro ništa o ur-bilateralnoj životinji, teško da se danas možemo odlučiti za jednu od ovih teorija. Međutim, prave se veliki koraci u tom pravcu. Biologija odavno ne zavisi od senzacionalnih otkrića novih fosilnih ostataka. Pažljivim istraživanjem genetskih struktura, naslednosti i odlika organizama za koje se pretpostavlja da relevantno liče na pretpostavljene bilateralne pretke može se stvoriti uverljiva slika pojave bilateralnosti. Za tako nešto biće potrebno vreme.

U međuvremenu, može nas moriti drugo pitanje: kako god da je došlo do pojave i širenja ove simetričnosti, kako je ona opstala tako dugo, i postala tako sveprisutna? Drugim rečima, čak i kada bi znali kako je do nje došlo, kako to da smo čak i mi bilateralno simetrični?

Telesni planovi i evolutivni pritisci

Evolucija se najčešće razume kao proces, ili čak sila, koja deluje na osobine jedinki i populacija. „Osobina“ ovde može značiti svašta – od telesne simetričnosti do dužine ušiju ili obima nozdrve. Neke osobine su ključne za preživljavanje jedinke, dok su druge samo posledica prirode „sklapanja“ proteina na osnovu genetskog koda. Sve one se nasleđuju i tokom nasleđivanja mutiraju. Naravno, one osobine koje su ključne za preživljavanje omogućiće (u proseku!) jedinkama koje ih poseduju da preživljavaju do perioda kada su zrele za razmnožavanje.

Razmnožavanjem dolazi do nasleđivanja i širenja te osobine, često i do tzv. fiksacije, odnosno momenta kada neka osobina postaje prisutna u svakoj jedinki određene populacije.
Pojava i razvoj osobina ograničena je na najrazličitije načine, između ostalog, drugim osobinama, kao i prisutnim evolutivnim pritiscima. Drugim rečima, razvoj osobina zavisi i od toga koje osobine je moguće razviti. Ovaj kratki prikaz evolutivnih procesa služi da ilustruje ograničavajuću prirodu osobine kao što je bilateralna simetričnost.

Bilo da je ur-bilateralac bio pokretan nalik na Kimberelu ili stacionaran nalik na neke današnje žarnjake, određeni, za sada nepoznati, evolutivni činioci favorizovali su takav tip simetrije. Međutim, jednom kada je takav tzv. telesni plan došao u stadijum fiksacije, on je prirodno počeo da diktira razvoj drugih osobina.
Čulni sistem, varenje, lokomocija, kasnije različiti nervni sistemi – svi oni zavise od simetričnosti jedinke u kojoj se razvijaju, i razvijaju se u odnosu na nju. Simetričnost nije samo osobina u fiksaciji, ona je fundamentalna.

Skorašnja istraživanja na vinskim mušicama (Drosophila), tradicionalnim laboratorijskim kunićima evolucione biologije, pokazala su da je bezmalo nemoguće uticati na njihovu simetričnost.
Ovo je važno zato što se u eksperimentalnim uslovima može uticati na svakakve osobine ovih mušica: njihov kratki životni vek i veliki broj potomaka koji ostavljaju idealni su za ispitivanje evolutivnih promena. Međutim, simetrija se pokazala neprobojnom u slučaju osobina kao što su veličina očiju, kao i način savijanja krila.

Ako se ovaj pokazatelj „prevede“ na primer kimberele, ili na hipotetičkog ur-bilateralca, to nas navodi na zaključak da se simetričnost prosto vrlo rano ustalila kao osnova telesnog plana ogromnog broja životinja. Nakon što su se desili prvi bitni evolutivni proboji u okviru bilateralne simetrije, evolucija nije imala drugde nego da deluje u okviru ovog novog strukturalnog ograničenja. Sudeći po diverzitetu životinjskog sveta na našoj planeti, ona sa time nije imala problema.

Ako se pitamo zašto smo mi, zajedno sa 99 odsto životinjskog sveta, simetrični po jednoj horizontalnoj osi, odgovor je najverovatnije zato što je bilateralna simetrija tako stara i tako fundamentalna osobina. Ako se pitamo odakle ona tu isprva, kako se razvila i proširila – na to pitanje ćemo morati da čekamo još dugo. Ako je sudeći po nedostacima u fosilnim nalazima, možda nikada nećemo biti baš sasvim sigurni.

AUTOR: Nikola Zdravković za Elementarijum
Izvor: nationalgeographic.rs/Elementarijum

_______________________________________________________________________________

Advertisements

LEPOTA NIJE MIT…

tamoiovde-logo

Mozak je automatski prepoznaje

Često se može čuti da je „lepota mit, da prava lepota dolazi iznutra“, a čak 70 odsto žena je u okviru jednog istraživanja o lepoti i sreći reklo da se „osećaju lepše kada su zadovoljne sobom“.

225456Svi oni koji veruju u „demokratsku“ ideju lepote, odnosno da svako, na svoj način, može da bude lep, biće neprijatno iznenađeni rezultatima do kojih su došli austrijski naučnici.

„Lepota nije stvar ukusa, ona objektivno postoji“, ističu istraživači, čija je studija objavljena u časopisu Nature.

„Lepota nam pruža pouzdane informacije o uzrastu, plodnosti, zdravlju, a naš mozak je navikao da je prepoznaje“, navode oni, dodajući da su „ljudska bića opsednuti lepotom“.

„A uz takvu opsesiju, jasno je da postoji nešto dublje od same kulturološke pojave“, kaže bečki antropolog Karl Gramer.

Priča o lepoti nije počela sa glumicama ni manekenkama, a današnja potreba da se govori o „imperfekcijama“ ove ili one zvezde modnih pista ne znači da se lepota može relatizovati.

Mada priznaje da sve to može da utiče, iako vrlo malo, na naše poimanje lepote, Gramer ističe da je estetski sud kompleksna mešavina genetskih, kulturoloških i objektivnih faktora kojima je potrebno puno, jako puno vremena, da bi evoluirali.

Na pitanje koja je onda prava lepota, istraživači daju primer egipatske kraljice Nefertiti, čija se bista, stara 3.300 godina, čuva u Novom muzeju u Berlinu: puna usta, visoke jagodice, bademaste oči.
Ovaj ideal lepote, koji je postojao u antičkom Egiptu, i dalje opstaje.

Novim instrumentima neuronauka identifikovane su glavne karakteristike privlačnosti nekog lica. Reč je pre svega o simetriji i seksualnom dimorfizmu (telesnoj razlici između mužjaka i ženke iste vrste).

Simetrično lice je pre svega znak zdravog telesnog razvoja, oslobođenog kako genetskih tako i infektivnih bolesti. Izrazito ženstveno lice, poput Nefertitinog, ukazuje na plodnost.

Teško je odoleti osobi koja poseduje takve crte lica jer samo njeno posmatranje stimuliše pojedine delove našeg mozga, stvarajući osećaj zadovoljstva.

„Kada vidimo lepo lice imamo osećaj kao da smo dobili premiju na lotou, dok kada vidimo ružno lice osećaj je kao da smo izgubili novac“, napominju autori studije.

Mozak reaguje brzo, automatski na lepotu koja ga asocira na ideju o dobroti, sa svim praktičnim (i nesvesnim) implikacijama koja ona podrazumeva.

Ali, da li je time stvar zapečaćena jednom zauvek?

„Dugo je lepota bila vrednost koju nije bilo moguće falsifikovati. Danas su se, međutim, stvari promenile, pa se tako Nefertitine usne, jagodice i oči, mogu kupiti“, navodi Garmer.

„Potrebno je još 10 do 20 generacija plastične hirurgije da bismo videli evolutivne posledice“, tvrdi on, upozorivši ipak da mozak nije lako prevariti.

„Jer i kada promenite simetriju lica, miris tela će vas odati“, zaključio je Gramer.
Izvor i foto: Tanjug/O.Toskić, ilustracija

__________________________________________________________________________________________

NEŠTO NASLEDIMO, NEŠTO STEKNEMO…

tamoiovde-logo

PITANJA O LJUDSKOJ GENETICI

„Poklon” od babe ne mora da raduje. Kako najnovija naučna otkrića u proučavanju molekula koji sadrže sve informacije o biološkoj suštini čoveka pomažu u poboljšanju života i u borbi protiv bolesti, pa i zločina

nasledjivanje

Veliki je broj bolesti koje se prenose naslednim putem

Uveliko se vode rasprave o tome da li od predaka dobijamo u „amanet” i pojedine karakterne crte – staloženost, naprasitost, duhovitost ili potištenost.

Mada neki će reći: lepa kao njena baka, ili sposoban da zaradi poput pradede… Oduvek se znalo da roditelji svojim potomcima ostavljaju u nasleđe ne samo imetak ili dugove, već i određene osobine, poput telesne građe, oblika lica, boje kože, kose i očiju,  ali i sklonosti, recimo, talenat za muziku, slikanje, sport ili matematiku…

Naučnici su utvrdili da se nasleđuju i mnoge bolesti, „upisane” u ćelijsku strukturu preko gena, preko kojih se „nasledne poruke” prenose iz generacije u generaciju.  Bes i agresivnost se, recimo, sve češće navode kao takav primer.

Međutim, ne treba za sve kriviti gene, a zapostaviti jednako važan uticaj socijalnog života i okoline, ističe za „Magazin” prof. dr Miodrag Stojković, najpoznatiji srpski genetičar i jedan od najistaknutijih svetskih naučnika u ovoj oblasti.

Naučnicima su bile potrebne dve decenije da najzad dešifruju ljudski genom, ili kako kažu alfabet života.

Neke ćemo podsetiti u narednim redovima nekad učenog i zaboravljenog školskog gradiva, neke možda i potpuno zbuniti ili poslati među dosadne „naučne teme”… tek genomi su kratki odsečci na ljudskom naslednom materijalu – dezoksiribonukleinskoj kiselini  (DNK), čuvenoj „dvostrukoj spirali” koja sadrži uputstva za razvoj svih živih bića na planeti, a sastoji se od tri milijarde nukleotida. Oni se međusobno razlikuju po takozvanim bazama, po čijim početnim slovima imena su nazvani  A (adenin), G (guanin), C (citozin) i T (timin). Na njihovom različitom sledu, genetskom kodu, počiva celokupan informativni sadržaj DNK.

Zahvaljujući takozvanom mapiranju gena ostvarilo se mnogo toga što se doskora smatralo naučnom fantastikom, kao što su kloniranje, vantelesna oplodnja („bebe iz epruvete”), lečenje matičnim ćelijama, prepoznavanje nosilaca naslednih bolesti uz pomoć genetskih testova, utvrđivanje očinstva ili počinilaca zločina na osnovu DNK…

Istovremeno uz ova zadivljujuća dostignuća medicine i molekularne genetikepokrenuta su, međutim, u javnosti i mnoga etička pitanja o kojima se ranije nije razmišljalo. Na primer, da li se sme menjati genetska struktura embriona kako bi se dobila „poboljšana” ljudska bića; da li se agresivnost neke osobe može opravdati greškomu njenim hromozomima; da li poslodavci pri zapošljavanju imaju pravo da odbiju kandidate za koje se zna da će se razboleti; kako bi lekari trebalo da postupe kad pacijent odbije besplatno skeniranje na određene genetske promene, kojim bi mogli da saznaju da li će oni ili njihovi potomci oboleti…

  1. Na koje sve ljudske osobine utiče genetika i kako su naučnici došli do tih saznanja?

Odavno je poznato da smo svi mi kao jedinke jedinstveni, a ipak delimo neke zajedničke karakteristike. One najvidljivije i najprostije su: da li je neko dešnjak ili levak,da li su ušne školjke priljubljene ili slobodne, ima li rupicu na obrazu, pege na licu ili kovrdžavu kosu, da li je slep za crvenu i zelenu boju… Sve to je pod uticajem jednog ili više gena, ali ono što genetiku takođe zanima jesu ne samo izgled, već i povezanost gena i osobina, odnosno ponašanja ljudi. Na primer agresivnost, preljuba, sklonost ka kriminalu. Ovo je postalo naročito interesantno sa dešifrovanjem ljudskog genoma, koje je započeto 1984, a završeno 2003. godine.

  1. Koji je bio glavni cilj tih istraživanja?

Dešifrovanje genetskih informacija unutar molekula DNK bitno je, jer tako mogu da se identifikuju geni-kandidati koji su odgovorni za sve što se događa u ljudskom organizmu, uključujući i nastanak bolesti. Međutim, ne treba zaboraviti da je i uticaj spoljašnje sredine bitan, kako za aktivnost gena, tako i za definiciju zašto se, recimo, jednojajčani blizanci (pravi klonovi) ipak razlikujuu pojavi i razvoju bolesti, mada imaju identičan genetski materijal.

Naučnici smatraju da postoji negde oko 10.000 monogenetskih bolesti koje su vezane za promene u jednom genu. Veliki je broj bolesti koje se prenose prenose naslednim putem. Neke od njih su tu, ali se ne vide odmah, kao na primer metaboličke, neke su vezane za „X” hromozom, kao što su hemofilija i mišićna distrofija… Najvažnije je što pre ih identifikovatii pronaći prave izvore: koji gen ili geni su odgovorni za njihov nastanak, i koji je mehanizam nastanka.

  1. Kako genetika utiče na kvalitet i dužinu čovekovog života i  šta se tu može menjati zahvaljujući savremenoj medicini?

Interesantna je ona oblast koja se zove epigenetika, ona se ne bavi prenošenjem naslednih informacija, već uticajem spoljašnjih faktora na strukturu, a samim tim i aktivnost naslednog materijala. Da se vratim na jednojajčane blizance. Rađena je jedna velika studija, koja je analizirala tokom dužeg perioda, da li je sudbina takvih blizanaca ista, jer poseduju identični genetski materijal. Iznenađujuće je bilo da obolevaju od različitih bolesti, da se kod jednog neke bolesti javljaju 20-30 godina kasnije nego kod drugog brata/sestre blizanca. To kaže da je genetska informacija jako važna, ali da spoljašnja sredina, bolje rečeno način života, utiče na aktivnost gena i na pojavu bolesti. To se takođe odnosi i na proces starenja, tako da genetika, epigenetika i matične ćelije kao izvor perfektnih ćelija za ispitivanje naslednih bolesti i uticaja sredine igraju sve veću ulogu u borbi protiv tih oboljenja i u razvoju novih lekova.

  1. Kako nastaju promene i greške u rasporedu gena, koliko su česte, koje mogu biti dobre, a koje loše posledice?

Te promene, mutacije, dešavaju se svakodnevno, neke se prenose, neke su bezopasne, a neke katastrofalne. Recimo, UV zračenje prouzrokuje mutacije u DNK materijalu i dovodi do raka. Ali, mutacije koje dovode do promena u DNK mogu da dovedu i do rezistencije prema HIV-u, sporijeg razvoja AIDS-a ili malih boginja. Primer paradoksa da jedna mutacija može da bude i loša i dobra u isto vreme je bolest anemije srpastih ćelija, koja dovodi i do otpornosti prema malariji.

  1. Mogu li se naslediti stečene bolesti?

To naročito interesuje one koji se bave, recimo, šizofrenijom. Ova bolest, kao i autizam ili disleksija, vrlo često se protežu kroz različite generacije, ali sada se zna da su za njeno nastajanje potrebne mutacije koje nisu uvek nasledne. To ponovo pokazuje da su uslovi i način života jako bitni za pojavu bolesti, i to ne samo da li, nego i kada će se pojaviti.

  1. Ukoliko je dete začeto veštačkom oplodnjom, kolike su šanse da i samo bude neplodno, odnosno da ima poteškoće te vrste?

I dalje traje diskusija oko toga da li su deca koja su nastala putem vantelesne oplodnje (VTO) ista ili se razlikuju od dece nastale prirodnim putem. Početkom ovog veka pojavio se određeni broj naučnih publikacija koje pokazuje da su VTO deca podložna različitim oboljenjima uključujući promene u rastu, a studija iz Belgije, objavljena 2010, tvrdi da deca rođena iz VTO mogu jednoga dana i sama da imaju poteškoće pri planiranju porodice, naročito u slučajevima gde je u pitanju bio muški sterilitet. Međutim, studije izvedene u Filadelfiji, koje su obuhvatile duži period, jasno pokazuju da je rizik da će dete iz VTO programa oboleti isti, odnosno podjednako nizak kao i kod prirodnog začeća.

  1. Koja su najvažnija genetička istraživanja u Srbiji i svetu?

Ako se poredimo sa razvijenim svetom, u našoj zemlji nema značajnijih istraživanja ove vrste jer nema razumevanja, opreme ni potrošnog materijala, sistem je spor, uspavan…Naučnici u Srbiji pokušavaju da se snađu putem projekata ili kroz saradnju sa inostranstvom, ali to je nedovoljno kad pogledamo mogućnosti i šanse koje ova oblast donosi.

  1. Koliko se zaista u praksi može „popravljati” ljudsko nasleđe?

U SAD i Kini već se radi na tome da se rezultati izučavanja ljudskog genoma primene pri lečenju raznih bolesti. U Americi se uglavnom radi na ćelijama menjanjem genetskih informacija i popravkom mutacija-bolesti, a odnedavno putem tehnike kloniranja radi lečenja bolesti vezanih za mitohondrijalnu DNK. U Kini, takođe odnedavno, radi se na ranim ljudskim embrionima, ali ovo je veoma diskutabilno jer može da ode i u neželjenom pravcu i dovede do takozvanih dizajnerskih beba, odnosno do toga da se po želji menjaju neke osobine, koje nemaju veze sa željom da se pobede bolesti.

  1. Čemu služe genetički testovi, kakvi sve postoje?

Ovi testovi se sprovode u dijagnostičke svrhe, da se utvrdi eventualni uzrok bolesti, ili predispozicija za neku bolest. Rade se i kod nas, neki su postali rutinski i mi ih recimo koristimo naročito kod muškog steriliteta, ili kod žena, da li imaju predispoziciju za trombofiliju. Neko ih koristi da bi odredio rizik za rak dojke, dijabetes, Alchajmerovu bolest ili neko srčano oboljenje, i tako na vreme promenio način života. Ali, ako imate predispoziciju za neku bolest ne znači da će se onaautomatski pojaviti! To naročito važi za rak dojke. Postoje testovi koji mogu da skeniraju kompletni genetski materijal jednog čoveka, kao i testovi koji mogu odrediti da li jedan rani ljudski embrion ima nakon rođenja predispoziciju za neku bolest. To se zove preimplantaciona genetska dijagnostika i ona se kompletno sprovodi u laboratoriji pre nego što se embrion vrati budućoj majci.

  1. Kako se rasprave o etičkoj strani „petljanja” po genima odražavaju na konkretan rad genetičara u svetu i kod nas?

Etičke rasprave i javne diskusije ove vrste su i više nego poželjne. Trebalo bi da bude transparentno i objašnjeno laičkim jezikom koji su argumenti za uvođenje novina u medicini ili protiv toga, naročito kada se radi o ovakvoj osetljivoj temi. Etika je sastavni deo nauke, i ako želite da se pozabavite nekim istraživanjima i kod nas i svuda u svetu vam je potrebna dozvola etičke komisije.

Dok sam radio u Velikoj Britaniji ili Španiji članovi tih komisija su bili ne samo naučnici, lekari, već i pravnici, i obični građani, o naučnom radu se raspravljalo i u osnovnim školama, vladinim organizacijama i parlamentima… Znači, uključeni su svi oni koji mogu i treba da utiču i zaštite nauku i medicinu od zloupotrebe, kako bi genetika i dalje bila u službi medicine i u stalnoj borbi protiv bolesti. Pomenuta promena genetskog materijala kod ranih embriona može da bude poželjna kod lečenja naslednih bolesti, ali može, nažalost, biti i zloupotrebljena. Tu su etika i zakonodavac najbitniji u određivanju granica.

———————————————————–

Malo gena, mnogo proteina

Najnovija istraživanja u genetici su pokazala da čovek poseduje iznenađujuće malo gena, manje od 30.000. Ranije se smatralo da ih je nekoliko puta više, s obzirom na to da čovek ima 100.000 proteina – čija se raznovrsnost i brojnost sada tumače ne samo brojem gena, već i složenim mehanizmima pomoću kojih je jedan jedini gen u stanju da proizvede različite proteine sa različitim funkcijama. Inače, utvrđeno je da se 99 odsto ljudskih proteina podudara sa onima od ostalih životinjskih vrsta.

———————————————————–

Lek prema DNK profilu pcijenta

Farmakogenetika je oblast koja izučava kako određene genetske varijante metabolizma reaguju na pojedine lekove. „Daleki cilj je da se pre davanja nekog leka pacijentu napravi njegov DNK profil, pomoću kojeg bi se predvidela njegova reakcija na taj lek”, pišu u knjizi „Ljudska genetika”dr Volfram Hen i dr Ekart Mese, profesori genetike čoveka i medicinske etike na Univerzitetu Sarlanda (Nemačka).

Terapija zasnovana na unošenju „zdravih” gena u ćelije putem „reprogramiranih” virusa prvi put je na pacijentu isprobana 1999.godine, ali nije bila uspešna, jer je njegov imuni sistem odmah napao „uljeze”.

———————————————————–

Genetski otisak prsta

Pre transplantacije organa proverava se genetska podudarnost primaoca i davaoca u odnosu na osobine važne za imuni sistem, kako bi se smanjila opasnost od odbacivanja U pravnoj medicini se analiziraju tragovi ostavljeni na mestu zločina i porede sa genetskim osobinama osumnjičenog da bi se otkrio počinilac. U okviru dijagnostike porekla uz pomoć DNK traga se za potvrdom mogućeg očinstva.

 Taj „genetski otisak prsta” daje odgovor na identitet, poreklo i pol pojedinca, ali ne i na to, recimo, koliko je visok ili koje su mu boje oči i kosa. Zato, u slučaju utvrđivanja očinstva ili počinioca zločina, nije moguće odgovoriti na to „ko jeste”, već „ko nije” tražena osoba. Neka osoba se može sa sigurnošću isključiti kao „osumnjičeni” ukoliko se njene osobine za najmanje tri markera ne podudaraju sa osobinama deteta (kod utvrđivanja očinstva) ili materijala pronađenog na mestu zločina, odnosno sperme posle čina silovanja.

———————————————————–

Etičke nedoumice

U početku primene genetskih testova česta nedoumica je bila da li roditi dete koje bi moglo biti nosilac nekih naslednih bolesti. Sada je pitanje: treba li odrastao čovek da se podvrgne ispitivanjima DNK koja bi potvrdila da li je nosilac gena za rak ili neka druga oboljenja?

Da li da živi u blaženom neznanju ili da reorganizuje život znajući šta ga čeka?

Ima li poslodavac pravo da kandidate za posao bira prema tome da li nisu u sebi neku fatalnu bolest – što se, inače, u nekim zemljama već primenjuje prilikom izbora bračnog partnera?

Aleksandra Mijalković

Izvor:politika.rs

__________________________________________________________________________________

 

TRUDNOĆA KAMILE INŽAZ…

tamoiovde-logo

 Prva klonirana kamila na svetu trudna

Naučnici tvrde da je prva klonirana kamila na svetu trudna, što može dokazati da bića nastala kloniranjem mogu biti plodna i razmnožavati se normalno.

images-2015-04-600450_kamila_596958787

Foto: REUTERS/Henry Romero

Buduća majka, pod imenom Inžaz, klonirana je iz jajnih ćelija uginule kamile iz 2009. godine, a rodila ju je surogat majka.

Ove nedelje Inžaz je napunila šest godina i naučnici ističu da je prirodno začela.

Doktor Nisar Vani, direktor Reproduktivnog biotehnološkog centra u Nad El Šebi u Dubaiju kaže: „Veoma smo uzbuđeni zbog Inžaz i očekujemo da će mala kamila doći na svet krajem ove godine.“

Ona je začela prirodnim putem. To će dokazati da klonirane kamile mogu biti plodne i da se mogu razmnožavati isto kao i ostale kamile„, naglašava El Šebi.

Ove životinje su veoma vredna roba u pustinjskim šeikatima Perskijskog zaliva i koriste se za sve – od trka do transporta. One takođe mogu da proizvedu mleko s veoma malo masti i donesu svojim vlasnicima milione dolara na izborima za najlepšu kamilu.

Otkad je Inžaz rođena, mnoge druge životinje su takođe rođene zahvaljujući genetskom kloniranju, uključujući jednu iz ćelija kamile koja je pobedila na izboru. Da bi Inžaz bila rođena, bilo je neophodno pet godina mukotrpnog rada. Ona je došla na svet 8. aprila 2009. godine, nakon nekomplikovane trudnoće od 378 dana i težila je 30 kilograma.

Mladunče je stvoreno iz ćelija jajnika odrsle kamile. Ćelije su usađene u jaje surogat majke. Inžaz je prihvaćena kao genetski identična kamili čije su ćelije uzete, naveli su kada je rođena mediji u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Prvi sisar na svetu kloniran je pre 19 godina. Ovca Doli rođena je u Edinburgu pomoću DNK iz ćelije odrasle ovce. Ona je uspavana 2003. godine, nakon što joj je dijagnostifikovana bolest pluća, ali od tada su naučnici uspešno klonirali miševe, krave, svinje i pse, kao i kamile.
Izvor: nationalgeographic.rs

________________________________________________________________________________

ZAGONETNI KARAKTER MAČKE…

tamoiovde-logo1Upoznajte mačke i mačji svet

Otkako je prvi put odlučila koegzistirati s ljudskim bićima pre otprilike četiri hiljade godina, mačka se danju pojavljivala kao stvorenje koje voli dom i udobnost, a noću se pretvarala u divljeg lovca.

924e149af069b8ea323a809fbb1171d4_SZagonetnog karaktera, s jedne je strane postala predmet divljenja i poštovanja, a s druge žrtva sumnjičavosti i progona.
Možda je ključ paradoksa u tome što je pragmatično izabrala čoveka s kojim će deliti život, ali se nikad nije odrekla svoje divlje crte koja joj osigurava poštovanje onih koji cene njen nezavisni karakter, kao i nesklonost onih koje uznemirava njena nedokučivost.

Kao što je Ford Madox Brown primetio, svaka mačka, bez obzira je li to skroman mešanac ili razmaženi mačak s pedigreom, zrači egzotičnom tajnovitošću, a njen nas miran, nepristupačan pogled vraća unazad u vreme, do „vrelog peska“ i njenih neobičnih egipatskih predaka.

Poreklo domaće mačke, Felis catus ili Felis domesticus, može se pratiti 50 miliona godina unazad, do vrste Miacis od koje su se razvile Dinictis, Machairodus i na kraju današnja porodica mačaka, Felidae (koja obuhvata Acinonyx, geparde; Panthera, velike mačke; i Felis, malene mačke). Iako je tačno poreklo domaće mačke nepoznato, genetska analiza pokazuje da većina evropskih domaćih mačaka potiče od afričke divlje mačke, Felis sylvestris lybica.

Istorija pripitomljavanja afričke divlje mačke prikazana je u umetnosti drevnog Egipta, a najstariji prikaz mačke vidi se na slici iz egipatske grobnice, iz otprilike 2600. g. p.n.e. Iako je to verovatno portret afričke divlje mačke, slike u grobnicama otkrivenim u području Dier el Medina dokazuju da su do 1600. g. p.n.e. neki primerci porodice Felis sylvestris lybica bili pripitomljeni.

Najverovatniji razlog iz kojeg su te mačke u početku pristale da zamene svoj način života divljih mačaka za kućni život – i zašto su ih drevni Egipćani primili u svoje domove – bila je uzajamna korist; mačke su našle obilje plena u blizini egipatskih spremišta žitarica, a Egipćani su cenili njihovu učinkovitost u suzbijanju štetočina. Uspostavljen je praktičan odnos uzajamne koristi, a mačke su s vremenom postale mnogo više cenjene od veštih lovaca na miševe i zmije koje su gmizale u egipatske domove.

MAČIJI SVET

Izgled može biti varljiv: bez obzira koliko vaša mačka može izgledati nedužno i bezopasno, njen ju je genetski softver programirao da bude lovac, i to od onih koji nemaju nimalo milosti i ne uzimaju zarobljenike.

Njeni su preci možda smatrali prikladnim zameniti divljinu za relativno ležeran kućni život, ali nemojte se zavaravati: vaša će se mačka trenutno vratiti svojim korenima ako se razbude njeni lovački nagoni ili joj više ne odgovaraju kućni uslovi.

Čak i najpitomija kućna mačka u suštini ostaje divlja, sa takvim telom i mentalitetom koje je evolucija stvorila da se iznad svega mogu usresrediti na lov i hvatanje plena. Iako je pripitomljavanje donekle promenilo način na koji mačka doživljava svoj svet (u ljudsko-mačijem domaćinstvu gde su ljudi preuzeli ulogu njene majke, na primer), zagrebite po površini mačije psihe i dokazi o duboko usađenoj ostavštini njenih predaka odmah postaju vidljivi.

Kako zoolog Desmond Morris kaže u svojoj knjizi Catwatching (1992.):
Kada pređe prag (kako bi izašla), mačka se preobrazi. Isključuje se mozak mačeta koje pripada čoveku, a uključuje se mozak divlje mačke“.

Ne pokušavajte reprogramirati mozak divlje mačke vašeg kućnog ljubimca – ne samo što ćete voditi bitku koja je osuđena na poraz, nego ćete jedino uspeti da zbunite vašu mačku, što će rezultirati svakojakim problemima ponašanja, a u najgorem slučaju, čak biste mogli da je prisilite da ode od kuće kako bi potražila ugodnije okruženje za sebe.

Ako se ne možete pomiriti sa mišlju da ćete se morati rešavati malenih uginulih stvorenja koja se katkad mogu pojaviti na podu u vašoj kuhinji – prirodni završetak mačijeg lovačkog nagona – dobro razmislite pre nego nabavite mačku. Umesto da svojoj mački pogrešno pripisujete ljudske emocije i motivacije, ili je pokušavate prisiliti da se ponaša na način koji joj je stran, nastojte da razumete šta je pokreće.

GRAĐA LOVCA

Evolucija je pre mnogo hiljada godina usavršila svaki mišić i nerv mačijeg tela, a domaća mačka dvadeset prvog veka po građi i mentalitetu uveliko liči svojim precima, divljim mačkama. Kao i svaka druga vrsta – uključujući Homo sapiensa – ultimativni mačiji instinkt je stalna potraga za hranom, i njeno obezbeđivanje, misija za koju ju je priroda izvrsno opremila. Odražavajući svoj divlji pedigre, mačka je grabežljivi mesojed čija se prirodna ishrana sastoji isključivo od malenih sisara, uglavnom glodara kao što su miševi i pacovi, koji su dovoljno maleni da može na njih skočiti i ubiti ih, bez veće opasnosti po sebe.

Kombinacija uskog tela, glave koja se može okretati za više od 180 stepeni, prednjih nogu čija dužina koraka može dosta varirati, izrazito mišićavog zadnjeg dela tela, koje podseća na odskočnu dasku, i repa čiji položaj doprinosi ravnoteži zahvaljujući neverovatno razvijenom mišićnom sastavu, a sve to pokriveno labavo pričvršćenim krznom, daje izuzetnog grabljivca i majstora za beg.

Među najslavnijim atributima mačke su njena neverovatna agilnost i prirodna nadarenost za akrobacije – što je zasigurno čini predmetom zavisti svakog cirkuskog zabavljača – a oboje joj omogućuje da uđe, i izađe iz najužih i najneobičnijih mesta.

Osim što pruža znatne prednosti, mačije telo ipak ima i nedostataka, što je neizbežna posledica kompromisa na koje je priroda bila primorana kada je dizajnirala Felis catus. Budući da je divlja mačka bila – i još uvek je – oportunistički grabljivac koji se nije mogao osloniti na redovno nalaženje hrane, želudac koji su njeni potomci nasledili zauzima neproporcionalno veliki prostor, na štetu srca i pluća.

To znači da, iako je mačka usavršila jurnjavu sa skokom za napad, njeno srce i pluća nemaju kapacitet za održavanje bilo kakve dugotrajne vežbe. To takođe objašnjava zašto dobro uhranjena kućna mačka često odlazi u lov odmah nakon pranja i čišćenja koje je obavila nakon jela: možda još nije svarila svoju večeru, ali njeno joj nasleđeno programiranje kaže da stalno mora biti u potrazi za plenom kako bi se osigurala za slučaj teških vremena koja mogu u svakom trenutku nastupiti.
Međutim, hoće li pojesti svoj plen ili ne, zavisi od toga koliko je gladna.

Njena telesna nesposobnost da kroz duga vremenska razdoblja vreba na plen navela je mačku da razvije lovačku strategiju koja iziskuje manje energije, odnosno strategiju vrebanja i čekanja na plen, bilo noću ili danju, u zavisnosti od toga kada u blizini ima najviše hrane. Obično se skriva ispod grmlja – po mogućnosti takvog s kojim će se moći stopiti kako bi imala maksimalnu kamuflažu – a tada strpljivo čeka da joj se neki ukusan zalogaj nađe na putu.

Čim čuje izdajničko šuštanje ili krajičkom oka opazi nagli pokret, mačije uši i oči usredsređuju se na plen kako bi pratila njegovo kretanje i pripremila se na skok. Drhteći od potisnute napetosti, mačka u čučnju fiksira pogled na svoj potencijalni obrok dok mu se polako primiče, katkad se ukočivši usred koraka ako misli da je otkrivena.

Čim se nađe na udaljenosti primerenoj za skok, mačka prelazi u napad, a zadnji deo tela daje joj snagu dok njene prednje šape, s izbačenim oštrim kandžama, hvataju plen i drže ga na tlu pre nego se smrtonosna mačija čeljust stegne oko vrata nesretne žrtve. Ako sve prođe bez problema, mačiji očnjaci zadaju ubojiti ugriz kojim se žrtvi lomi vrat tako da se dislociraju njeni pršljenovi, no ako se pogubljenje pokaže problematičnim, mogla bi kandže zadnjih nogu zabiti u telo plena, istovremeno hvatajući i ozleđujući dok zubima pokušava zadati završni udarac.

Nakon što pobedi u bitci na život i smrt, pre nego se prepusti gozbi, mačka će telo plena odneti do zaštićenog mesta kako joj neki drugi grabljivac ne bi oteo obrok. Razlog iz kojeg mačka ne baš oduševljenom vlasniku često ponosno pokazuje svoje lovačke uspehe temelji se na nizu faktora, a jedan je i taj koliko je gladna. Ukoliko je veoma gladna, poješće svoj plen, počevši od glave. Međutim, ako je njen apetit zadovoljen, mogla bi dar žrtve dati svom vlasniku, verovatno zato jer to čini majka mačka kad njeni mačići prestanu da sisaju.

Kućna mačka time osigurava hranu i učenje svojoj ljudskoj porodici: hranu, u smislu da sveže ubijeni plen čini „pravi“ mačiji obrok kakav retko, najčešće nikad – ne dobija od svojih vlasnika; učenje, jer ako je plen još uvek živ, mačka će vlasniku demonstrirati kako će ga ubiti, baš kao što bi majka mačka naučila svoje mačiće. (Iako mnogi ljudi veruju da je mačka bezrazložno okrutna kad se „poigrava“ sa napola mrtvim mišem, nije tako: ona jednostavno vežba svoje ubilačke veštine kako bi postala uspešniji lovac). Dakle, ako primite takav neželjeni dar i ne želite povrediti osećanja svoje mačke, najpre je pohvalite za njenu velikodušnost, a zatim se diskretno rešite svog „obroka“ kad ona ne gleda.

BORAC ZUBIMA I KANDŽAMA

Kao što smo videli, u završnim fazama lova mačka koristi svoje kandže kako bi priklještila plen uz tlo, a zube za zadavanje smrtonosnog ugriza. Kad nije spremna za napad, mačije su kandže uvučene – ili pravilnije rečeno, obložene – u vrhove kostiju na prstima (članci), radi sprečavanja ozleđivanja sebe ili drugih, te radi očuvanja oštrine vrhova, jer kao što svaki uspešan lovac ili ratnik zna, ako vodiš brigu o svom oružju, ono će voditi brigu o tebi kada dođe do bitke.

Osamnaest mačijih kandži (po četiri na zadnjim šapama i po pet na prednjim šapama, pri čemu se peta nalazi malo više na šapi) sastoje se od belančevine keratin, iste svari od koje se sastoje ljudski nokti. Jednako kao naši nokti, mačije kandže neprestano rastu, a razlika je u tome da to čine ispod postojećih, pa kad starija kandža odsluži svoje, mačka će je odbaciti i razotkriti njenu zamenu, spremnu za borbu.

(Proces se donekle može uporediti sa načinom na koji zmija odbacuje svoju staru kožu.) U člancima su učvršćene elastičnim ligamentima, a kad mačiji mozak zaključi da je mudro razotkriti njeno primarno oružje, drugi ligamenti guraju članke napred, a sa njima i kandže. Proces se obavlja brzinom svetlosti, slično aktiviranju noža skakavca.

Možda prilično uvredljivo za ponos mačije zajednice, zubi koji se stežu radi ubijanja nazivaju se očnjacima, zubima deračima koji se mogu videti sa obe strane minijaturnih sekutića. Budući da su osetljivi na pritisak, i izrazito su oštri, omogućuju mački da tačno proceni gde ih treba zabiti kako bi dislocirala pršljenove i izazvala trenutnu smrt.

Nakon što ubije plen primenom te brze i učinkovite metode, isti se zubi koriste za trganje u cilju razotkrivanja toplog mesa ispod krzna ili perja, a delikatnije struganje i deranje obavljaju sekutići. Kutnjaci, posebno pretkutnjaci koji seku u stranu, u zadnjem delu mačijih usta sada dolaze na svoje tako što meso dele na komade za jedan zalogaj.

Za razliku od naših spljoštenih kutnjaka, zadnji zubi mačke imaju oštre vrhove koji ubrzavaju proces pripremanja hrane (još jedna ostavština od divljih mačaka, jer su mačke programirane da jedu što je moguće brže, za slučaj da im obrok otme drugi grabljivac kojeg je privukao miris ubijene životinje). Takođe suprotno ljudskim obrascima hranjenja, mačka ne žvaće svoju hranu temeljno pre nego je proguta, nego veći deo probavnog procesa prepušta želučanim sokovima.

AKROBATSKE VEŠTINE

Mačka se penje poput majmuna, hoda gracioznošću balerine, a ravnotežu uspostavlja sa lakoćom, bez ikakvog napora, poput šampiona u hodanju po konopcu. Kao što smo videli, kad mačka lovi, njene snažne zadnje noge osiguravaju joj zamah za skok, a prednje se noge ispruže kako bi zgrabila plen. Taj se obrazac ponavlja kad se mačka penje po vertikalnom predmetu kao što je stablo ili ograda, te je zadnji deo tela odbacuje prema gore – katkad do pet puta dalje od visine mačke – a zakrivljene kandže prednjih šapa zabijaju se u površinu i deluju kao višekrake kuke, omogućujući mački da se uhvati dovoljno čvrsto i vuče prema gore.

Fina elegancija mačijeg hoda rezultat je konfiguracije kostiju njenih nogu i šapa, koja se razlikuje od građe ljudskih nogu i stopala. Za razliku od nas, mačka hoda na vrhovima svojih članaka, koji su mnogo duži od kostiju ljudskih nožnih prstiju, a kosti u nogama mačke mnogo su kraće. Takav raspored kosti dopušta duži korak, ali takođe omogućava brže trčanje.

Balansirajući na vrhovima svojih prstiju, mačka hoda u dijagonali tako što najpre pomiče napred levu zadnju nogu, zatim desnu prednju nogu, pa desnu zadnju nogu i na kraju levu prednju nogu, pre nego ponovo zakorači levom zadnjom nogom, stavljajući svaku prednju ili zadnju šapu tačno ispred prethodne na istoj strani, pa kad biste proučavali njene tragove u snegu, činili bi dve ravne crte.

Ovde takođe snažan zadnji deo tela pruža zamah, a prednje noge podupiru težinu glave. Taj način hoda može varirati, pa omogućuje mački da pređe u kas ili galop, a procenjeno je da mačka može postići maksimalnu brzinu od otprilike 48 kilometara na sat.

Precizno, ekonomično mačije kretanje od velike je pomoći kad je reč o izvođenju komplikovanog balansiranja na zidu ili ogradi, a rep je važan za ispravljanja eventualne neravnoteže, ali to je samo deo priče. Nakon što se popne na zid, kad se ponovo kreće vodoravno, mačijim mozgom upravlja vestibularni organ, koji prenosi informacije o položaju, omogućujući mački da prilagodi svoje pokrete, ako je potrebno, u cilju sprečavanja pada.

Obzirom da se mačiji vestibularni organ nalazi u unutrašnjem uhu, kao i kod ljudi, njegove su sposobnosti daleko veće od istog organa kod čoveka, i to ne samo po pitanju ravnoteže: za razliku od mnogih ljudi, mačke na primer nikad ne pate od bolesti vožnje. Vestibularni se organ sastoji od tri dlačicama obložena, tečnošću ispunjena, polukružna kanala koji su smešteni pod pravim uglom u odnosu jedan na drugoga. Kad mačka pomeri svoju glavu, tečnost u jednom kanalu reaguje na pokrete gore-dole, u drugom na pokrete levo-desno, a u trećem na kose položaje.

Pomeranje tečnosti detektuju dlačice i o tome izveštavaju mozak. Prozirni vrećasti i opnasti slušni organi predstavljaju dalje usavršavanje vestibularnog organa, te registruju gravitaciju s jedne strane i brzinu kretanja s druge. Svaka od komponenti vestibularnog sastava deluje trenutno, te zajedno šalju niz refleksnih signala u mačiji mozak, kao i do mišića koji su važni za održavanje ravnoteže, zatim izveštavaju o položaju mačije glave u odnosu na tlo i time joj omogućavaju ispravljanje svakog nepoželjnog pokreta.

Međutim, ako mačka ipak padne, delovanje tog sastava omogućava joj da se snađe još u vazduhu, popravi položaj glave i pripremi se za siguran doskok okretanjem tela tako da će noge prve dotaknuti tlo i ublažiti pad, a takođe će izviti leđa kako bi smanjila šok udara, te ispružiti rep radi uspostavljanja ravno¬teže. Mačija sposobnost da se tako ispravi sama je po sebi ne¬verovatna, ali možda je još neverovatnija činjenica da se taj kompleksan niz manevara izvodi za manje od treptaja oka.
Izvor:zivotinje.rs/enciklopedija

______________________________________________________________________________________________

TAJNE DEČJIH CRTEŽA…

tamoiovde-logo1  Inteligencija deteta: Koju tajnu kriju dečji crteži

Kvalitet crteža u detinjstvu povezan je s inteligencijom deteta i deset godina kasnije, smatraju naučnici.

inteligencija_deteta_koju_tajnu_kriju_decji_crtezi_aps_389305979Roditelji se često smeju kada ugledaju crteže dece: glave u obliku balona i krivudave i prekobrojne udove, ali stručnjaci veruju da kvalitet crteža ukazuje na to kako se inteligencija deteta povezana s genetikom razvija.

Naučnici Kraljevskog koledža u Londonu sproveli su, naime, istraživanje u kojem je učestvovalo 15.504 četvorogodišnjaka.

Mališani su radili test „Nacrtaj dete“, kognitivni test koji se upotrebljava radi evaluacije dece i adolescenata u različitim aspektima.

Tema ovog testiranja bila je nasleđena inteligencija, odnosno inteligencija koja je povezana s genetikom, a učesnici su ocenjivani ocenama od nula do dvanaest.

Deset godina kasnije, ovi dečaci i devojčice su ponovo radili isti test, a naučnici su utvrdili postojanje veze između visokih rezultata i inteligencije u ova perioda života dece.

files.php1

Foto: Facebook

„Ovaj test je osmišljen dvadesetih godina prošlog veka radi ispitivanja dečje inteligencije, pa činjenica da je utvrđena veza između inteligencije i crtanja u četvrtoj godini nije neobična“, objasnila je autorka studije dr Rozalind Arden iz Instituta za psihijatriju Kraljevog Koledža u Londonu.

„Ono što nas je iznenadilo jeste što to što veza postoji i čitavu deceniju kasnije.“

Ona naglašava da je veza, ipak, nedovoljno jaka da bi naučnici savetovali roditeljima da se zabrinu ukoliko su crteži njihove dece loši ili neprecizni.

„Sposobnost za crtanje ne određuje inteligenciju, već postoji bezbroj faktora – i genetskih i onih koji su tiču okruženja – koji utiču na inteligenciju i ukazuju na nju u kasnijem toku života“, kaže Ardenova.

Crteži su procenjivani na osnovu toga da li se na crtežu i u kom broju pojavljuju glava, nos, oči, usta, uši, kosa, telo i ruke.
Naučnici su, navodi se u izveštaju studije, izveli zaključak da je genetika bitan faktor za inteligenciju koja se ispoljava na crtežu, kao i da se ona ogleda u testovima inteligencije u četrnaestoj godini.
yumama.com

_______________________________________________________________________________________________

Analiza dečjeg crteža
Foto: Shutterstock
Crtež je prozor kroz koji možemo da zavirimo u detetovu svest. To je način na koji ono sebi objašnjava svet – kako ga vidi i doživljava

analza_decjeg_crteza_225131452Crtež je, takođe, pokazatelj detetovog razvoja i napretka. Mnoga čula su tu uposlena: čulo vida, motorika (za početak, i uhvatiti olovku je poduhvat), a crtež je povezan i sa razvojem govora. Kada su sve te funkcije u redu, postoji nekoliko faza razvoja crteža koje mogu da se kvalifikuju, razvrstaju i prate. Njima su obuhvaćeni gotovo svi elementi detetovog napretka – kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni.

Od trenutka rođenja, dete je svesno sveta oko sebe: vidi boje, oseća mirise, čuje zvuke – i na svoj način ih doživljava i utiskuje u svest. Kasnije ta imena, lica i zvukovi dobijaju jasniju definiciju i izraz (mama, tata, kuća, drvo…). U kasnijim fazama razvoja, dete ih „beleži“, pravi zapis o njima putem crteža.

Kako dete raste, rastu i njegovi crteži. Širi se obim pojmova koje primećuje, i sve to dobija mesto na papiru. Saznanje o svetu se uvećava, i crtež postaje bogatiji. Likovni izraz otkriva detetove talente i važne stvari koje ulaze u njegovu svakodnevicu.

Žvrljam, šaram, crtam

Već oko 15. meseca, deca uzimaju olovku – ti prvi pokušaji ne predstavljaju ništa osim radosti prvog šaranja. Saznanje da olovka na papiru ostavlja trag, podstiče dalju igru. Prvi crteži su, u stvari, vežba motorike, prelaska pokreta prilikom crtanja iz ramena i lakta na finije pokrete ruke i prstiju.

Oko 20. meseca, počinju da se pojavljuju prvi kružni oblici, koje dete prepoznaje i imenuje.

Prvi definisan crtež se javlja u uzrastu od dve i po godine, i obično predstavlja ljudsku figuru. Njen prikaz uglavnom podseća na crtež punoglavca. Za crtanje smislene figure, potrebno je da se steknu uslovi što se tiče zrelosti, odnosno razvoja deteta.

Prvi crtež čoveka je uglavnom isti kod sve dece: velika glava iz koje polaze ruke i noge. Oči, nos i usta su detalji koji dolaze kasnije. Budite oprezni sa usmerenjima i instrukcijama (koje ćete prirodno poželeti da pružite svom detetu) u ovoj, ali i ostalim fazama crtanja.

Jedna od prvih stvari koje dete nauči da pokaže na sebi i drugom – oči, usta, nos, i njihovo prepoznavanje – nije problem. Veliki zadatak čeka dete koje poželi da ono što vidi i zna prenese na papir. Da bi to nacrtalo, potrebno je da se seti rasporeda delova tela koje će da smesti u crtež, i da im odredi redosled – koji u početku neće izgledati isto kao u realnom životu. Crtež u ovom uzrastu je dobra vežba vizuelnih i opažajnih odnosa (percepcije) kao i usavršavanje pokreta ruke i prstiju. Uz sva znanja koja dete usvaja, crtanje je njegov prirodan i spontan izraz.

yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Prvi „pravi“ crtež
Treća godina života se uzima za prvu značajnu fazu u razvoju crteža.

files.php4Savet +
Možda ćete poželeti da sačuvate rane zapise svesti vašeg malog kućnog Pikasa. Pitajte dete šta je nacrtalo, šta likovi i predmeti na crtežima za njega znače, i na poleđini obavezno upišite datum kada je crtež nastao. Kada dete malo poraste zajedno ćete moći da gledate ta prva „umetnička dela“, da komentarišete i prisećate se detetovog detinjstva.

U tom uzrastu, motorika je dovoljno razvijena da se čvrsto drži olovka između prstiju, a dete pokreće šake umesto da prilikom crtanja kao ranije pokreće celu ruku iz ramena ne bi li napravilo željeni pokret.

Ali, ako se desi da povremeno pravi pokret iz lakta, to nije neobično, postepeno će da se izvešti u motorici – zato je u ovoj fazi crtež dobra vežba za to.

Veoma je važan momenat slušanja i obraćanja pažnje na ono što dete čuje – na primer, na zahtev da nacrta nešto, i trud da to obavi. Prvi crtež ljudske figure ima dosta veze sa crtanjem kruga, koje postaje interesantno mališanu u ovom uzrastu. Kružna žvrljotina prethodi sve veštijem obliku kruga – koji će da posluži kao ispomoć u prvim crtanjima ljudske figure, a kasnije će da predstavlja mesec, sunce, loptu… U ovoj fazi je važno da razgovarate sa detetom, koje će i samo biti raspoloženo za objašnjenje onog što crta.

Čovek i kuća kao teme
Ljudska figura je jedna od najčešćih tema dečjeg crteža – od najmlađeg uzrasta, pa sve do kasnijih faza, u kojima će se veština njenog prikaza usavršavati. Dete će češćom vežbom sve pravilnije da smešta delove tela na crtežu, tako da oni više odgovaraju realnosti. Svaka naredna faza u crtanju otkrivaće detetova nova znanja i veštine. Na rukama i nogama će se javiti, opet predstavljene krugom, šake i prsti. Deci je, takođe, zabavno da stave svoju šaku na papir i iscrtavaju njen oblik.

Sledeći tipičan crtež je crtež kuće, koji je nešto komplikovaniji i zahteva iscrtavanje pravih i kosih linija. Kako ruka postaje slobodnija, na papiru će se pojaviti talasaste linije, koje se formiraju u sliku drveta ili cveta. Najprostiji prikaz drveta, kombinovan sa uspravnim linijama iz kojih izrasta kružna krošnja – dete će, kao i prvi crtež čoveka, da obogati detaljima.

Izražavanje emocija
U periodu između tri i sedam godina, stvarnost i crtež još uvek nisu usklađeni, to jest delovi spojeni na crtežu – u stvarnosti ne stoje jedni pored drugih. Veličine i birane boje više zavise od detetovog raspoloženja nego od imitiranja pravih odnosa i perspektiva – zato je ova faza vrlo plodna za ispitivanje povezanosti dečjih emocija i likovnog izraza. Dete crta po sećanju, to jest po načinu na koji vidi i doživljava određeni predmet. Prisutan je i trenutak u kom uvećano crta stvari koje su mu privlačne. Može da bude prisutno i takozvano rendgensko prikazivanje stvari (providni zidovi, tela, kuće). Dete najčešće crta ono na šta usmerava pažnju, pa iz tog razloga crteži mogu mnogo da kažu o njegovom unutrašnjem svetu.
yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Simbolika crteža
Kada posmatrate crtež vašeg deteta, važno je da obratite pažnju na ton celog crteža, naglašenost pojedinih delova i njihov raspored.

files.php55Ne namećite svoje mišljenje

U praćenju likovnog izraza, morate da budete oprezni sa savetima i usmerenjima koje dajete detetu. Treba ga usmeriti i razgovarati sa njim, ali se treba čuvati ideje da mu vodite ruku prilikom crtanja i namećete svoje modele, da ga previše kritikujete ili, čak, crtate umesto njega. Treba biti vrlo oprezan, jer je crtanje važan način učenja, koji se agresivnim pristupom roditelja narušava.

Veličina figura je važna, jer deca onom što vole daju najviše prostora na papiru, bez obzira na realne dimenzije nacrtanog predmeta ili osobe. Uložen trud i vreme na određenu figuru i predmet takođe mnogo govore o detetovom stavu prema njemu. Naravno, jedan ili dva crteža iz istog perioda neće biti dovoljni da se stvori kompletna, adekvatna slika o detetovom unutrašnjem svetu, ali zato ostavlja prostor da se izvedu pogrešni zaključci i brojne greške.

Simbolika boja je važna, ali je važnije naše znanje o tome koja je boja našem detetu omiljena, i koje figure tom bojom boji. Ne zaboravite da je mnogo značajniji razgovor sa detetom o crtežu i ono što znate o njemu, nego neki simbol koji zabrinjava – kao što je nedostatak stopala na nozi neke osobe ili zatvoreni prozori na kući.

Bube, pauci, čudovišta i insekti – u jednoj fazi mogu da budu ilustracija nekog straha, ali isto tako mogu da budu nacrtani pod uticajem skoro odgledanog crtanog filma, ili priče koje je dete čulo, ili događaja koji ga je zadivio ili uplašio. Kroz razgovor ćete najbolje zaključiti kako stvari stoje. Važno je uzeti više crteža deteta iz istog perioda i videti koji se motivi ponavljaju, kao i koja boja i emocija na njima dominiraju.

Postoje i profesionalne analize dečjeg crteža, kada stručnjaci analiziraju njegov sadržaj, i na osnovu toga i razgovora sa detetom mogu da vam pomognu savetom, daju smernice za dalje, ili ukažu na eventualni problem. Naročito je važan prikaz ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu analize crteža se vidi odnos deteta prema sebi i važnim ljudima u njegovom životu. On otkriva mnoge faze ličnosti deteta, njegove talente, interesovanja, a posebno njegov svet, kao i probleme koji ga muče.

Crtež porodice
Jedan od najčešćih zahteva koji se postavlja detetu je da nacrta crtež porodice, to jest ljude sa kojima živi. Ono ga obično proprati objašnjenjem i pisanjem imena članova porodice. Taj crtež je koristan u sagledavanju odnosa među članovima porodice i mesta koje im dete pridaje u svom životu.

Sunce i kuća
Sunce predstavlja oca. Da li je ono u centru crteža i sve obasjava, ili se krije iza oblaka, ili ga uopšte nema – govori mnogo o komunikaciji i stavu deteta prema roditelju. Kuća je simbol majke i sigurnosti koju ona pruža.kao i dominantnih emocija koje bude u njemu. Detetova objašnjenja nacrtanog treba pažljivo slušati, postavljati pitanja i usmeravati.

U psihologiji se i inače najčešće analiziraju crteži porodice, jer oni mogu dosta da otkriju. Najznačajnija osoba na crtežu porodice za dete se obično crta krajnje levo – ta figura može i veličinom da dominira crtežom. Deca crtaju afektivno, pa će predmete i ljude koji su im važni i koje vole da nacrtaju uvećane u odnosu na ostale delove crteža. Dete će obično da nacrta sebe pored te figure ako provodi dosta vremena sa njom. Ponekad će odbiti da nacrta pojedine članove porodice, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre, ali to ne treba da vas brine. Uglavnom je u pitanju mala doza ljubomore koju deca u tom uzrastu imaju. Nekada se može desiti da izostave jednog roditelja, najčešće oca, uz obrazloženje da je „na poslu“.

Kako dete doživljava sebe
Telo ili „ja“ je najintimniji detetov doživljaj sebe. Tokom crtanja, pravi se veza između nacrtanih delova tela i detetovih emocija, pa predstavlja nesvestan način prikaza sebe, svojih potreba i problema. Čak iz laičkog, roditeljskog posmatranja crteža, može dosta da se zaključi. Posebno obratite pažnju na naglašene delove tela, odeću i detalje koji su uz njih. Potom, da li dete sebe stavlja u centar crteža, da li je njegova figura velika ili mala u odnosu na ostale, gde je smeštena na prostoru crteža, kakva je linija crteža – da li je izreckana ili sigurno izvučena. Da li dete sebe crta kao srećno, povučeno, plašljivo, ili ljutito, ratoborno? Sve su to mali znakovi pored puta koji pokazuju informacije o budućem usmerenju deteta, osobinama ličnosti i eventualnim problemima.

Marija Jovičić u saradnji sa terapeutom Vesnom Tsitsivas
yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Crtež čoveka
Jedna od prvih prepoznatljivih formi koju dete crta je ljudska figura. Ona predstavlja jednu od najpopularnijih tema dečjih crteža.
crtez_coveka_112456588Najraniji crtež čoveka javlja se u proseku u uzrastu od tri godine. Sastoji se od kružne linije u kojoj su najčešće smeštene oči, nos i usta. Na kružnici ispod usta, nacrtane su noge u vidu dve najjednostavnije linije. Nekada će dete nacrtati dve linije koje idu iz glave, imenujući ih kao ruke. Uglavnom su figure vrlo jednostavne.

Ponekad se može desiti da imaju uši, kosu ili neka druga obeležja. Ova faza crtanja čoveka kod većeg broja dece traje u proseku oko dva meseca, sa obogaćivanjem crteža, jer dete dodaje i usložnjava elemente.

Osvajanje i utvrđivanje kruga u koji će se položiti elementi glave a okolo linijski i ostali delovi tela, zahtevaju dosta veliku pažnju koja je usmerena isključivo na predmet crtanja.

Dete uči da se celina sastoji iz delova.
U ovom uzrastu, dete počinje da crta uglavnom na sredini hartije, da bi zatim sve sledeće figure ili predmete crtalo oko te prvo nacrtane figure. Dešava se i da se figure ili sledeće nacrtani predmeti preklapaju. U ovoj fazi crtanja i na tom uzrastu, dete nema formiranu prostornu dimenziju.

files.php2Kompletan razvoj deteta odvija se dinamičkim redosledom.
Određene skupine posebnih kognitivnih sposobnosti se utvrđuju, dok se druge privlače. Ova činjenica je utoliko važna, što dete staro tri godine, može da kaže i pokaže na sebi i drugima mnogo više elemenata od kojih se sastoji ljudska figura, nego što ume da prikaže crtežom.

Tako, na primer, veliki broj dece nacrta pupak ili stomak unutar glave, što i kaže. Razlika između takozvanog punoglavca i čiča “Gliše“ je upravo dodata kružnica koja predstavlja telo, a veća ili manja tačka predstavlja pupak.

Razvojne faze u crtanju deteta

Sa 3 godine dete:
– sedi pravilno na stolici sa laktovima na stolu,
– drži olovku između prstiju,
– imitira pravilno horizontalnu i vertikalnu liniju,
– ume da nacrta više krstića,
– zna pravilnu upotrebu najmanje jedne bojice,
– uspostavilo dominantnost jedne ruke,
– crta po uzoru krug i krst naizmenično,
– linijski savlađuje osnovne geometrijske oblike
– priča dok crta samostalno ili u toku izvršavanja naloga i postavlja pitanja
– hoće da oboji geometrijske oblike ili crtež čoveka.

U daljem razvoju crteža čoveka, glava je i dalje mnogo veći krug od tela

Predstoji učenje lokalizacije određenih delova tela, jer sva deca ovog uzrasta bez greške pokazuju sopstvene stomake i pupkove, kao i druge delove tela.

Razvoj crtanja punoglavačke figure, na tom uzrastu, odvija se u dva pravca:

1. Deca crtaju veliku glavu sa svim elementima glave, u kojoj se dodaje i manja ili veća tačka pupka; ruke i noge su predstavljene linijama;

2. Deca crtaju malu glavu koja sadrži osnovne elemente; produžene linije iz glave predstavljaju noge, između kojih negde u sredini deca nacrtaju veliku tačku da bi označili stomak ili pupak; ruke predstavljene linijama nalaze se u ravni stomaka ili nešto iznad stomaka.

Dete otkriva i uči koji se delovi obično crtaju a koji nisu neophodni.

Ono uči kako da nacrta svaki deo tela i da se tokom crtanja seti svih tih delova. Treba da ih nacrta odgovarajućim redosledom i da zna tačno gde dolazi svaki deo u odnosu na druge delove. Na kraju, treba sve te delove da uklopi i međusobno spoji. Da bi sve to spontano i simultano moglo da obavi, potrebno je da je razvilo dobru kontrolu finih pokreta šake i prstiju. Samo u tom slučaju će se njegova mentalna predstava poklopiti sa nacrtanim. Međutim, ako je opisana razvojna dinamika određenih sposobnosti narušena, onda nedostatak znanja i veštine kod deteta može dovesti do problema.

files.phpDete možda ne zna kako da nacrta određen deo tela ili gde da ga smesti u odnosu na druge delove tela.
Moguće je da dete poseduje to znanje ali u trenutku crtanja ono razmišlja i o nizu drugih stvari koje treba da uskladi. Takva preopterećenost ga dovodi u situaciju da potpuno izostavi jedan deo figure ili da taj deo ne bude izdiferenciran tokom crtanja u odnosu na preostale delove tela.

U razvojnom smislu, dete se bori sa brojnim procesima savladavanja redosleda kod crtačke aktivnosti. Neki od tih procesa se odvijaju delimično u sledu, a neki simultano. Ova aktivnost se može uporediti i sa usvajanjem redosleda brojeva, prvo do tri a zatim do pet. Usvojenost redosleda brojeva, znači da dete sa punom pažnjom može da broji redom a da pri tom ne preskoči ni jedan broj predmeta koji broji. Može da pokaže na svojim i tuđim prstima broj tri, a kasnije i broj pet i da broji unazad.

Dete koje nije usvojilo redosled brojeva unapred i unazad, može da ima velikih poteškoća sa crtanjem figure čoveka kao i drugim predmetima
Lokalizacija i smeštanje delova tela na crtežu čoveka, usvaja se i izvodi u slično vreme kada se uspostavljaju i operacije redosleda brojeva. Svaki obuhvaćeni i savladani skup veština, pretpostavlja ulazak u takozvanu narednu fazu razvijanja i obogaćivanja crteža.

Dete voli da stavlja svoju šaku na list hartije i da je linijski kopira. Na taj način utvrđuje broj prstiju, veličinu i odnose.
Ovladavanje pravim i kosim linijama, navešće dete da nacrta kuću. Talasastim i isprepletanim linijama, kao najtežim elementima, dete će nacrtati razne cvetove i drvo. Crtež drveta nastaje od dve prave linije, tipa pravougaonika i najjednostavnijeg kruga. U kasnijoj fazi dete na sličan način kao i crtež čoveka obogaćuje drvo granama, listovima, rupom u drvetu za vevericu i drugim elementima.

Dr Neda Subota, klinički psiholog

yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Crtežom mališani teraju strah
Svako dete muče određeni strahovi, bez obzira na uzrast. Deca prolaze kroz različite faze razvoja u kojima su izuzetno labilna i podložna strahovima.

U prvih pet godina života proživljavaju pet oblika straha koji će ih pratiti tokom celog života: strah od gubitka fizičkog kontakta, strah od nepoznatih ljudi i strah od razdvajanja dominiraju do treće godine života.
Izvor: Blic
crtezom_terati_strah_133079128Oko treće godine života razvija se i strah od uništenja, a između četvrte i pete godine života strah od smrti. Roditelji ne mogu da spreče pojavu ovih strahova, ali mališanima mogu da pruže podršku u njihovom savladavanju i daju im sigurnost koja im je toliko neophodna.

Za početak otkrijte šta kod vašeg deteta izaziva strah. Pri tom se uzdržite od davanja bilo kakvih ocena! Dečji razlozi za strah su često – barem za njih – veoma realni, iako će se vama možda učiniti bezazlenim.

Deca se podjednako plaše čudovišta u ormanu kao i velikog psa na ulici ili malog grubijana iz obdaništa. Uopšte nije važno da li im objektivno preti opasnost, jedino što je bitno jeste da je subjektivno doživljavaju kao takvu.

Sada vi treba da se umešate: shvatite mališanov strah isto tako ozbiljno kao što ga i on shvata. Umirujući komentar „pa to nije ništa!“ sigurno mu neće pomoći.
Upotrebite svu svoju maštu i mnogo strpljenja da biste razumeli poreklo njegovog straha i zajedno s njim razvijajte strategije za borbu protiv opasnosti koje vrebaju iz mraka. Recite mu da opiše ili nacrta čudovište iz ormana, jer je deci potrebno da svom strahu daju konkretan oblik. Ponekad će biti dovoljno da pored njegovog čudovišta nacrtate zmaja koji će ga uplašiti i oterati iz dečje sobe.

Upravo kada je reč o irealnim dečjim strahovima, deca često imaju najbolje ideje šta treba učiniti. Obavezno prihvatite njihove kreativne zamisli! Na taj način ćete pomoći detetu da razvije poverenje u vlastite načine rešavanja problema i samo stekne uverenje da je hrabro i jako. Ne pokušavajte da problem rešite na brzinu, već budite strpljivi prilikom razvijanja strategije borbe protiv onoga što izaziva strah.

Pružite detetu osećaj da ćete zajedničkim snagama prebroditi situaciju koja ga plaši. Vaše poverenje u njegovu snagu prenećete i na njega, a to je početak uspešne borbe protiv strahova u budućnosti.
Izvor:yumama.com

____________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

PRIZORI SADAŠNJI I POTONJI…

TAMOiOVDE-logoBioluminiscentne pečurke

images-2013-Lockwood_2133542_398246450Na desetine bioluminiscentnih pečurki, čije zelene stabljike sijaju obasjane svetlom punog meseca, klija iz mrtvog debla.
Ova vrsta – Mycena lucentipes – raste na stablima cvetajućeg drveća u prašumama Brazila i Portorika.

Nepoznato je da li je jestiva.
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

Večno svetleće gljive odnosno Micena lukaeterna rastu u ostacima Atlantske šume u blizini Sao Paola, Brazil. Emituju vrlo jarku žutozelenu svetlost 24 sata dnevno iz svojih gelom obloženih pora. Uzorak DNK te vrste gljiva koji je zapravo sinteza gena što potiču iz pet različitih regija omogućava naučnicima razumevanje porekla i razvoja bioluminiscentnih gljiva. Od 1.5 miliona vrsta gljiva na zemlji, samo je 71 vrsta poznato po svetlećim svojstvima, a Micena lukaeterna je jedna od vizuelno najupečatljivijih među njima.
Izvor:dnevno.hr

______________________________________________________________________________________________

DA LI STE ZNALI: SVETLEĆE PEČURKE

svetlece_pecurke_2-150x150

foto:neobično.rs

svetlece-150x150

foto:neobično.rs

svetlece_pecurke_5-150x150

foto:neobično.rs

„Lisičja vatra“ (Foxfire), takođe ponekad nazvana „vilinska vatra, vrsta je gljive koja svetli u mraku.
Iako nije poznato koja je svrha ovog svetla, pretpostavlja se da ono ima za cilj da privuče insekte da prošire svoje spore, ili da deluje kao upozorenje gladnim životinja, pa bi svetlost upućivala na to da je gljiva otrovna.

Na sugestiju Bendžamina Frenklina, ove su gljive bile korišćene kao osvetljenje na jednoj od prvih podmornica.
Zanimljivo je da je prvi pisani dokument o ovoj gljivi zabeležio još Aristotel, 382. godine pre nove ere, gde je opisao da je, za razliku od vatre, svetlost ove gljive hladna.
Iako je svetlo uglavnom slabo, u nekim slučajevima može biti dovoljno jako da pod njim može da se čita.
Ako vam je stigao visok decembarski račun za struju, ove svetleće pečurke dobar su način da smanjite potrošnju svoje električne energije.
Izvor:pokazivac.com

______________________________________________________________________________________________

Svetleće pečurke koje rastu u Japanu

timthumb.phpTokom kišnih sezona u delovima Japana po raznim šumama počinju da rastu svetleće pečurke. Hemijska reakcija u njima proizvodi enzim koji im omogućava da emituju svetlost. Naučnici još nemaju pravo objašnjenje za ovaj fenomen jer je skoro otkriven.

Izvor:neobicno.com

______________________________________________________________________________________________

Svetleće biljke bi mogle da zamene ulično osvetljenje
339850_svetleca-biljka_ffAmerički naučnici su genetski modifikovali biljke kako bi svetlele u mraku i koje bi uskoro mogle da zamene ulično osvetljenje, prenosi “Dejli mejl”.
Genetičari su u biljke preneli gene iz svitaca koji su zaslužni za svetljenje ovih insekata.

Naučni tim iz Kalifornije se nada da će uskoro moći da modifikuje i veće biljke i drveće kako bi u budućnosti predstavljali prirodnu alternativu električnim svetiljkama.

Za dobijanje svetlećih biljaka naučnici su iskoristili enzim luciferaza ( od latinskog lucem ferre – nosilac svetla) koji se nalazi u genima bioluminescentnih bića kao što su svici, neke vrste meduza, gljiva, bakterija…

Oni su zatim pomoću posebnog softvera u laboratoriji dizajnirali nove sekvence DNK sa ovim enzimom, koje su ubacili u agrobakterije – bakterije koje mogu da prenesu svoje gene na biljke.

Na taj način su naučnici uspešno napravili male biljke koje svetle, ali su im potrebna dodatna novčana sredstva kako bi genetski modifikovali velike biljke.
I. Kešanski

Izvor:blic.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

DOGAĐAJI KOJI ĆE PROMENITI SVE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

12 događaja koji će promeniti sveTopljenje polova
Last modified on 2010-06-07

Sama ideja o događajima koji će promeniti živote ljudi preuzeta je sa Scientific American, ali teme su obrađivane šire i nisu vezane samo za tekst iz ovog časopisa. Bez obzira, savetujem vam da posetite ovaj sajt jer je taj interaktivan članak sjajno urađen.
polar Pre oko 130.000 godina, ledeno doba se završilo i počeo je novi period koji je trajao nekoliko vekova. Za to vreme, temperatura je rasla, glečeri su se povlačili a ledeni pokrivač se topio. Nivo mora je porastao za 6 metara. Naučnici upozoravaju da se to može opet desiti – i to uskoro. Međutim, dok je prethodno topljenje bilo rezultat iskošenja Zemljine ose u odnosu na Sunce, sledeće će prouzrokovati ljudi.

Neki naučnici tvrde da će do 2100.godine Arktik biti bez leda a obale kontinenata biti potpuno izmenjene. Po nekim procenama 200 miliona ljudi živi na nadmorskoj visini manjoj od jednog metra, uključujući osam od deset najvećih svetskih gradova i sve megagradove u zemljama u razvoju, i svi oni će morati da se presele.
Potpuni efekti zagrevanja Antarktika su složeni i još uvek ne sasvim shvaćeni. Ti efekti se osećaju daleko van antarktičke regije i mogu imati dramatične globalne posledice. Samo zagrevanje može prouzrokovati dalje ubrzano zagrevanje, iliti „pozitivna povratna sprega“. Na primer, topljenje morskog leda smanjuje albedo (refleksivnost) i menja sposobnost okeana da apsorbuje ugljen-dioksid i toplotu. Potrebni su vekovi da se otopi celokupan ledeni pokrivač, ali ipak led nestaje brže nego što su naučnici očekivali pre par godina.

ice-31Evo nekih brojki:
Ako se hipotetički u svim svetskim morima i okeanima nivo vode podigne za 1 metar, posledice će biti višestruke:
Što se tiče poplavljenih područja Azija i Severna Amerika će najgore proći, jer će prvima biti poplavljeno oko 900.000 km2, a drugima oko 650.000 km2.
Najveće ekonomske gubitke će imati Azija (450 milijardi dolara) i Evropa (300 milijardi dolara)

floodstwoZa kraj, najgore posledice će, naravno, osećati obični ljudi koji žive u ugroženim područjima i tu je procena da će Azijati ubedljivo najgore proći, jer će od 145 miliona ugroženih ljudi oko 105 miliona biti iz Azije.

Čak ako se emisije gasova sa efektom staklene bašte smanje,biće teško izbeći topljenje polova zato što se ledeni pokrivač, jednom otopljen, teško ponovo formira. Kako će se ljudi prilagoditi vodenom svetu, nije poznato, ali ono što je poznato, bar kako tvrde naučnici, takav razvoj događaja nećemo izbeći.

12 događaja koji će promeniti sveSamosvest mašina
Last modified on 2010-06-20 16:35:57 GMT. 0 comments. Top.
Istraživači veštačke inteligencije nemaju dilema da će razvoj visoko inteligentnih računara i robota koji mogu da se repliciraju, uče i prilagođavaju različitim uslovima promeniti svet. Kada će se to tačno desiti, koliko daleko će otići i šta bi mi trebalo da uradimo tim povodom su pitanja koja su razlog za diskusiju.

asimoDanašnje inteligentne mašine su uglavnom napravljene da izvršavaju određene zadatke pod poznatim uslovima. Mašine sutrašnjice bi mogle da imaju mnogo više autonomije. “Sve što zadaci koje budemo zadavali mašinama budu složeniji, biće nam potrebnije da se brinu same o sebi.”, kaže Hod Lipson, mašinski i kompjuterski inženjer na Kornvel univerzitetu. “Što manje budemo mogli da predvidimo događaje biće nam potrebnije mašine koje će znati da se adaptiraju i same donose odluke. To je put ka samosvesti.”
Zasad su ljudi jedina bića koja imaju dovoljno visok nivo inteligencije koji nam omogućava da se konstantno poboljšavamo. Onog trenutka kad mašine budu shvatile svoje postojanje i svoju konstrukciju, moći će da dizajniraju poboljšanja za sebe. To znači: samosvest vodi do samoreplikacije koja vodi ka boljim mašinama koje neće napraviti ljudi. “Lično, ovaj scenario me najviše plaši kad je u pitanju sudbina čovečanstva.”, kaže Vil Rajt, tvorac Sims igara. “To se može desiti za našeg života. A kad jednom budemo delili planetu sa nekom vrstom superinteligencije, teško da ćemo imati šanse.”
Međutim, nisu svi tako pesimistični. Ipak mašine prate logiku programiranja, pa ako su programi odrađeni dobro mašina neće dobiti neke supermoći. Selmer Bringsjord, logičar i filozof, kaže da možemo da kontrolišemo budućnost odgovornim korišćenjem veštačke inteligencije.

Deep-BlueHronologija samosvesti mašina:
1997. – Deep Blue – IBM-ov superkompjuter koji je pobedio svetskog šahovskog šampiona Garija Kasparova u šest mečeva.

2003. – Hibrot – prvi robot koga su kontrolisali neuroni. Naučnik sa Džordžija Tek univerziteta je upotrebio električne signale od neurona pacova za upravljanje mašinom. Robot je osećao prepreke u svom okruženju i učio da ih obilazi.
2005. – Stenli – Automobil-robot koji je samostalno vozio nepoznatim pustinjskim putem dugačkim 212 km. Stenli je završio put sa prosečnom brzinom od 30km/h.

Stanley_Image132005. – ASIMO – Honda je napravila ASIMA – robota koji je umeo da reaguje na okruženje (na objekte i ljude koje je sretao). Softver za prepoznavanje lica je omogućavao da ASIMO pozdravlja ljude imenom pri ponovnim susretima.
2009. – ADAM – robot – asistent u laboratoriji, sasvim je nezavisno otkrio nove naučne informacije kada je otkrio deo genoma kvasca koji kontroliše proizvodnju lizina.
2010. – Oportjuniti – Sedam godina staro vozilo koje se nalazi na Marsu i za NASA-u prikuplja podatke dobilo je softver koji mu omogućuje da identifikuje i izvodi naučna istraživanja bez čovekovog uplitanja.

enduranceplus_opportunity2010. – Vočkiper (The Watchkeeper) je bespilotna letelica koja može da uzleti, izabere put, leti i sleti potpuno sama. Pored toga, može da otkriva eksplozivne naprave koje se nalaze u zemlji.
Za kraj, ako želite da se podsetite šta sve može da se desi pogledajte filmove: AI, Matrix, Wall-e, Terminatora i naravno Blejd Ranera. Toplo preporučujem i seriju Battlestar Galactica.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sve Dodatne dimenzije
Last modified on 2010-08-18
Zar ne bi bilo sjajno da možemo da dotaknemo svoju ruku iz četvrte dimenzije? Mogli bismo da se oslobodimo okova obične geometrije. Beznadežno upetljani produžni kablovi bi se otpetljavali sa lakoćom. Leva rukavica bi se brzo prebacila u desnu ako je potrebno. Zubari bi mogli da popravljaju zube bez bušenja ili čak bez otvaranja pacijentovih usta.

Dimension_by_SandmandMa koliko delovalo kao fantastika, dodatne dimenzija prostora bi mogle da postoje. Od relativne slabosti gravitacije do jakih afiniteta između udaljenih čestica i sila, razne misterije sveta oko nas pružaju nam utisak da je poznati univerzum ništa drugo do senka višedimenzionalne stvarnosti. Ako je tako, veliki hadronski sudarač (LHC) u blizini Ženeve bi mogao da sudarima čestica ispusti dovoljno energije da raskine lance koje ih čuvaju u tri dimenzije i pusti nas u svet zapanjujuće stvarnosti. Pored LHC-a, naučnici nalaze male naznake dodatnih dimenzija u merenjima snage gravitacije i u posmatranjima orbita crnih rupa.

 cubeTakvo otkriće ne samo da bi promenilo fiziku već i njene discipline. Dodatne dimenzije bi mogle da objasne misterije kao što su ubrzanje svemira i možda bi bile uvod u ponovno razmatranje dimenzionalnosti što bi doprinelo shvatanju da prostor i vreme proizlaze iz fizičkih principa koji se odigravaju u besprostornom, bezvremenskom području. Jednostavno, zar ne?

Bez obzira na čari dodatnih dimenzija, mi sami nikad nećemo moći da ih posetimo. I ako budu otvorene za čestice koje sačinjavaju naše telo, dodatna sloboda kretanja bi rasturila složene strukture, uključujući i život. Dakle, frustracije oko zapetljanih kablova i bolova od popravke zuba su neizbežni detalji ako želimo da živimo ovde i sada.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveKloniranje ljudi
Last modified on 2010-09-28
Dolly the sheep, whose creator has now abandoned cloning.Još od rođenja ovce Doli 1996. godine, kloniranje ljudi deluje neizbežno. Uprkos nekim tvrdnjama da je to već urađeno – uključujući i onu koju je objavila kompanija iza koje stoji NLO kult – ljudski klonovi ne postoje osim onih prirodno rođenih kao identični blizanci. Pored uspeha sa drugim sisarima, ispostavilo se da je proces mnogo komplikovaniji za ljude – što će neke ljude možda utešiti a neke razočarati.

Naučnici stvaraju klon tako što zamene jezgro jajne ćelije sa jezgrom od druge osobe. Uspeli su da kloniraju ljudske embrione, ali nijedan do sada nije preživeo ranu fazu u kojoj su samo grupa ćelija koja se zove morula.

in-vitroČak i sa ponavljanjem, oko 25 odsto kloniranih životinja ima očiglednih problema, manji propusti u gajenju i održavanju embriona mogu dovesti do grešaka u razvoju. Pokušaj kloniranja čoveka bi bio veoma rizičan, poput slanja bebe u svemir raketom koja ima 50-50 šanse da eksplodira.

Čak i da se otklone ti rizici, ostaje moralna dilema. Na primer, da li bi ljude mogli klonirati bez njihovog znanja? S druge strane, klon bi mogao da ima bolji život, zato što bi mogao da uči od originala. Kada bi čovek shvatio u 25.godini da ima odličan sluh ali nikad nije išao na časove sviranja, mogao bi svom blizancu da kaže da počne sa 5 godina.
Kloniranje bi moglo da se radi i sa izumrlim vrstama. Međutim, to stvari čini još težim, jer faktori poput veličine materice ili vremena trudnoće mogu lako da budu pogrešni. Jedini klon izumrle životinje dosad – bukardo, uginuo je odmah nakon rođenja zbog problema sa plućima.

cloning2U Americi nisu sve države zabranile kloniranje ljudi. Ujedinjene nacije su usvojile neobavezujuću zabranu. Ako se kloniranje ljudi desi, biće to u delu sveta koji se blagonaklonije odnosi prema tome – i verovatno će to uraditi neki bogati ekscentrik. Da li ćemo se preplašiti ili ćemo prihvatiti kloniranje kao što smo prihvatili i vantelesnu oplodnju? Sigurno je da će nas otvaranje novih pravaca u stvaranju života naterati da razmislimo o odgovornostima posedovanja tako moćnog znanja.

12 događaja koji će promeniti sveVanzemaljska inteligencija
Last modified on 2010-10-25
Aprila 1960.godine u Nacionalnoj astronomskoj opservatoriji u Grin benku u Americi, mladi Frenk Drejk je usmerio veliki radio teleskop na dve obližnje zvezde da bi potražio signale koji dolaze od nekih civilizacija koje možda tamo postoje. Pretraga nije urodila plodom, ali Drejkov Projekat Ozma je otpočeo pretragu za vanzemaljskom inteligencijom SETI (Search for extraterrestrial intelligence) koja još uvek traje.

SETIDanas, postoji Niz teleskopa Alen (ATA) za koji je planirano da se sastoji od 350 teleskopa, ali pošto novca nema dovoljno stalo se na 42, a astronomi i dalje nisu prikupili dovoljno podataka da bi objavili postojanje inteligentnog života u svemiru.

„Iako to radimo već 50 godina, nismo proveli veći deo tog vremena na teleskopima“, kaže Džil Tarner, direktorka SETI instituta. „Ono što možemo da kažemo je da svaki sunčev sistem u galaksiji nije naseljen tehnološki dovoljno naprednom civilizacijom koja bi poslala radio signale“. Međutim, ima još mnogo galaksija da se istraži. Jedna od najvećih kampanja do sad, Projekat Feniks, ispitivao je okolne zvezde sa širokim opsegom frekvencija uz pomoć najvećih svetskih radio teleskopa. Za devet godina Feniks je prešao preko 800 zvezda, što je manje od milionitog dela jednog procenta Mlečnog puta.

aliensČak i za zvezde koje su bile skenirane postoje brojni parametri za primanje signala. Kao i za zemaljske radio stanice, to su frekvencija, vreme (non-stop ili sa prekidom noću), vrsta modulacije (AM ili FM), i tako dalje. Dovoljno da jedan nije uzet u obzir i mogućnost da su naučnici promašili signal postaje veća.
Ali šta i ako neko taj signal pokupi? SETI zajednica ima definisan protokol za takve situacije, npr. obavestiti svetske opservatorije da bi ga verifikovali, ali to isto se ne može reći za svetske vlade. Neki okvir na nivou Ujedinjenih Nacija koji reguliše naše reakcije na signal ne postoji – što znači da ako čujemo da nam neko nešto poručuje iz potencijalno neprijateljskog komšiluka ne znamo da li smemo da odgovorimo.

To ne bi bilo novo iskustvo za, sada osamdesetogodišnjeg, Frenka Drejka koji je kao student bio u ubeđenju da je ostvario kontakt. „Osećate vrlo specifičnu emociju ako mislite da se to desilo, jer shvatite da više ništa neće biti isto“, kaže on.

12 događaja koji će promeniti sveNuklearni konflikt
Last modified on 2010-12-24
nuclear_bombKraj hladnog rata i postojeći napori SAD, Rusije i drugih zemalja koji se tiču kontrole naoružanja veoma su smanjili rizik od globalnog nuklearnog uništenja. Međutim, neposlušne države i nastavljene tenzije čine lokalni okršaj nuklearnim bombama realnim.
Detonacija jedne bombe može prouzrokovati užasne smrti na nekoliko načina. Bomba bačena na Hirošimu stvorila je vetrove sa užasavajućom brzinom koji su rušili betonske zgrade u okolini pada. Vrelina od eksplozije je spržila sve živo u okolini od jednog kilometra. Ljudi koji su živeli na velikoj udaljenosti od Hirošime su podlegli trovanju radijacijom.

Globalnih efekata bi bilo tek ako se bace više desetina takvih bombi, što može da se desi u sukobu između dve Koreje ili Pakistana i Indije. Pakistan ima između 70 i 90 nuklearnih glava a Indija između 60 i 80, dok je ubedljivo najjača nuklearna sila i dalje Rusija sa oko 13.000 nuklearnih bombi (samo 4.850 je operativno a šta se dešava sa ostatkom – svet nije siguran). Ako bi se desio rat između Pakistana i Indije, procene su da bi se iskoristilo oko 100 bombi veličine one bačene na Hirošimu. Pored, prema simulaciji, 20 miliona poginulih, mnogi van sukoba bi takođe umrli. Eksplozije bi podigle oko 5 miliona tona čađi u atmosferu. Čestice bi okružile planetu za manje od nedelju dana; za dva meseca planeta bi umesto neba imala prekrivač od čađi zbog koga biljke ne bi mogle da se razvijaju i lanac ishrane bi bio prekinut sledećih 10 godina. Glad koja bi zbog toga nastala ubila bi milijardu ljudi koji trenutno žive na minimalnim zalihama hrane.
Ishod je loš. Međutim, postoji jedna svetla tačka u svemu ovome: nada da je čovečanstvo dovoljno zrelo i odgovorno da predvidi taj ishod i samim tim ne dozvoli da se nuklearni konflikt desi.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveFuziona energija
Last modified on 2011-05-04
1991_fusionPrema staroj pošalici, fuzioni reaktor će uvek biti 20 godina daleko. Danas ta izjava zvuči optimistično. Najveći projekat na svetu koji se bavi istraživanjem fuzije, ITER reaktor u Južnoj Francuskoj, neće početi sa fuzionim eksperimentima pre 2026. godine. Inženjeri će vršiti testove još bar deset godina pre nego što pređu na sledeću fazu – dizajn eksperimentalnog prototipa koji će moći da izvlači korisnu energiju. Još jedna generacija će proći pre nego što naučnici budu mogli da prave reaktore koji će moći tu energiju da šalju u mrežu.

A u međuvremenu, svet je gladan energije. Apetiti toliko rastu, da je definitivno potreban nov pristup. Teoretski, fuzione elektrane bi bile odgovor na nezajažljive energetske potrebe čovečanstva. Gorivo bi im bio teški vodonik koji se nalazi u običnoj morskoj vodi i ne bi se proizvodile štetne emisije gasova – ne bi bilo čađi, nuklearnog otpada ili gasova sa efektom staklene bašte. Takve elektrane bi koristile sile koje postoje unutar Sunca.
U praksi, fuzija verovatno neće promeniti svet na način koji su zamišljali fizičari. Tehnologija potrebna da pokrene i kontroliše fuziju je nedostižna. Dalje, prvi reaktori će najverovatnije biti preskupi za raspostranjeno korišćenje u 21.veku. Postoji mišljenje da je najbrži put ka korišćenju nuklearne energije – hibridni pristup. Upotreba fuzionih reaktora za pokretanje fisionih reakcija u nuklearnom otpadu. Tehnologiju za takav pristup je moguće napraviti do 2020. a povezati na mrežu do 2030.godine.
Drugim rečima, fuzioni reaktor je 20 godina daleko.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveStvaranje života
Last modified on 2011-12-07
genome2Naučnici koji se bave kreiranjem života u laboratoriji su još uvek prilično daleko od razumevanja osnovnih procesa koji bi omogućili inertnim jedinjenjima da se pretvore u živu ćeliju koja bi se sama razmnožavala. Današnja sintetička biologija se više bavi menjanjem postojećih organizama. Međutim, ne menjaju se pojedini geni već čitave grupe gena, a ta promena može da natera organizme da proizvedu hemikalije, goriva, pa čak i lekove.

Sintetička biologija, u stvari, prenosi principe inženjeringa u biologiju. Zamislite da možete da programirate bambus da poraste u stolicu umesto da je pravite u fabrici, ili male prirodne solarne panele (poznatije kao lišće) da prave struju za kuće. Ili zamislite biološke sisteme koji su tako promenjeni da mogu da uklanjaju zagađenje ili da učestvuju u zaustavljanju klimatske promene. Reprogramirane bakterije bi možda bile sposobne da, kad uđu u naša tela, leče bolesna područja i da se ponašaju kao armija lekara u našim organizmima. Profesor genetike na Harvardu, Džordž Čurč, tvrdi da u principu sve što se proizvodi može i da se proizvede uz pomoć biologije. To se već dešava, samo na nižem nivou: enzimi koji nastaju od mikroba na visokim temperaturama i služe u deterdžentu za pranje veša su promenjeni tako da mogu da rade i na niskim temperaturama i na taj način štede energiju.

CMS200811614534892341Ova velika obećanja sa sobom nose i velike rizike, jer se svi plaše da će modifikovani organizmi (slučajno ili namerno) izaći iz okvira laboratorije i završiti ko zna gde. Većina takvih kreacija danas ne može preživeti van laboratorijskih uslova. Ali, budućnost sa sobom nosi i sofisticiranije organizme, tako da će i njihovo čuvanje morati da bude složenije. Naučnici razmišljaju i o sekvenci samouništenja u novom genetskom kodu.

Iako je priča pobegla u smeru genetskog inženjeringa, vraćamo je na put stvaranja života. Naučnici su uspeli da stvore bakterijski genom od nule, veštačke organele (tzv. sintozome), tako da veštačka kreacija života izgleda blizu. Što, naravno, ne znači da ćemo ikada razumeti kako je život stvarno nastao, ali može doprineti novoj nadmenosti čoveka koji već sada sebe stavlja na par stepenica od boga. Možda se rizik ipak isplati ako naučimo da proizvodimo materijale i energiju na održiv način. Možda ćemo stvoriti nov odnos sa životom na planeti koji je potpuno drugačiji od našeg današnjeg. Možda…
Scientific American

12 događaja koji će promeniti svePacifički zemljotres
Last modified on 2012-06-07
4020_ASSVeć dugo naučnici iščekuju a javnost strepi od velikog zemljotresa koji će pogoditi američku zapadnu obalu. Američka geološka opservatorija procenjuje da do 2038.godine postoji 98% verovatnoće da Kaliforniju pogodi zemljotres jačine bar 6,7 stepeni. Ali bi vrlo lako mogao biti mnogo jači.
San Andreas rased je dugačak oko 1300 kilometara i formira granicu između severnoameričkog i pacifičkog platoa. Posmatranjem geoloških znakova, naučnici smatraju da se rased pomera jednom u 150 godina, a poslednje veliko pomeranje je bilo pre 300 godina.

Zemljotres jačine 7,8 stepeni bi potresao 10 miliona stanovnika južne Kalifornije a pomeranje ploča bi izazvalo pucanje puteva, cevi, uništenje pruga i komunikacionih kablova. Takav potres bi napravio 200 milijardi dolara štete, a razrušena infrastruktura bi zaustavila poslove i donela dalje velike troškove.

Kada (a izgleda je pitanje kada a ne ako) veliki zemljotres pogodi SAD, može se pokazati da i nije toliko razarajući po kvalitetno sagrađene zgrade u bogatim američkim gradovima. Veća razaranja donose umereni zemljotresi u siromašnim oblastima sveta koji začas mogu da unište jeftino građene kućice i neplanski stvarana naselja.
Izvor:ekologija.rs/feljtoni/

_____________________________________________________________________________________________________

KOJE JE TVOJE IME LEPOTO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Divlji papagaji imaju imena!

Britanski naučnici utvrdili su da papagaji imaju običaj da daju imena mladuncima. Još kao male, ove ptice uspeju da zapamte svoje ime i imena roditelja, braće i sestara!
Papagaji,-foto-2Papagaji su ptice sa obično grubim nemelodičnim glasovima. Divlji papagaji međutim, posebnim zvukom daju imena mladuncima još u gnezdu, što im kasnije olakšava da ih dozovu i prepoznaju u prirodi, navodi se u novoj studiji objavljenoj u Londonu.

„Prepoznavanje putem glasa nije toliko genetska, već stečena društvena osobina papagaja“, objasnio je britanski naučnik Karl Berg.

Berg je napravio 17 gnezda s kamerama koje je postavio u jednoj šumi u Venecueli. Posle nekoliko nedelja, papagaji su došli i položili jaja.
Kada su se ptići izlegli, roditelji su odmah počeli da im daju imena i da ih ponaosob uče kako se zovu, ali kako se zovu i ostala braća i sestre, kao i sami roditelji.
Papagaji,-foto-1

Naučnici su uočili oko 5.000 različitih zvukova, a naglašavaju da roditelji papagaji daju mladuncima slična imena i uče ih da reprodukuje te glasove.

Papagaji kasnije koriste te zvukove, što je dokaz da su zapamtili svoje ime i imena članova porodice.
„Do sada nismo uopšte znali kako komuniciraju divlji papagaji. Njihova zadivljujuća komunikacija prevedena na ljudski jezik bi bila: ‘Hej, Tom, gde letiš? Ja sam Bob’“, ispričao je Berg.
Studija je objavljena u naučnom časopisu Proceedings of the Royal Society.
rts.rs/page/magazine/

_____________________________________________________________________________________________________

IDIOKRATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

 Brojgel-600x466On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije.

Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu? Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi. Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

idiocracy-520b6b30585ba-600x337DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

 Tekst: Slobodan Bubnjević/elementarium.cpn.rs/  

________________________________________________________________________________________

TAJANSTVENA LJUBAV BILJAKA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

LJubavni život u biljnom svetu mnogo uzbudljiviji i raznovrsniji nego što mislimo

Ako verujete da je ljubavni život biljaka dosadan i nezanimljiv grdno se varate, jer je on mnogo maštovitiji i neobičniji nego što biste mogli da zamislite.

12a

Insekti – najvažniji oprašivač

 Iznenadilo bi vas na koje sve načine biljke mogu da se razmnožavaju i koja sredstva zavođenja pritom koriste. U seksualnim odnosima biljaka ne postoje nikakva ograničenja kad je reč o izboru partnera i njihovoj polnoj pripadnosti.

Postoje muške i ženske biljke, biseksualne sa organima oba pola, transseksualne koje po potrebi mogu da promene pol, one kojima za ljubav nisu potrebni partneri i mogu da se oplode same, kao i one koje se razmnožavaju kloniranjem, bez učešća muških i ženskih polnih ćelija.

Čak i u onoj najkonvencionalnijoj verziji, koja podrazumeva učešće pripadnika muškog i ženskog pola, seks među biljkama ostvaruje se preko neobičnih „ljubavnih trouglova“, gde je neophodno prisustvo trećeg partnera, koji obično uopšte ne pripada biljnom svetu.

Neobični metodi

Različiti oprašivači, naročito pčele i leptiri, veoma su bitni za razmnožavanje i širenje mnogih biljnih vrsta. Oni su toliko značajni da od njih zavisi opstanak celih ekosistema, a upravo zahvaljujući njima možemo da uživamo u lepoti i mirisu cveća. Cvet krije u sebi organe angiospermi, biljaka koje su se još pre 135 miliona godina pojavile na našoj planeti, a danas predstavljaju daleko najbrojniju grupu sa više od 422.000 vrsta. U cvetovima angiospermi koncentrisane su najbolje strategije zavođenja koje podstiču oplođenje pomoću ukrštanja, to jest mešanje DNK sadržane u muškim i ženskim polnim ćelijama, što doprinosi bogatstvu i raznovrsnosti genetskog nasleđa potomstva.
Kako bi uspele da se razmnožavaju, biljke koriste veoma istančane ljubavne tehnike. Neke oprašivačima nude hranu, nektar i polen, a druge se poigravaju mirisima, čak i onim neprijatnim, kao što je slučaj sa raflezijom koja oko sebe širi zadah trulog mesa i tako privlači muve. Ovu efilkasnu taktiku usvojila je i gljiva Phallus impudicus, po izgledu veoma slična muškom polnom organu.

Privlačna moć

Ima biljaka koje koriste intenzivne boje, uključujući i ultraljubičastu, vidljivu insektima kojima linije ovih boja na laticama služe kao neka vrsta putokaza za sletanje. Druge vrste pribegavaju postavljanju zamki, kao što su klizave čašice ili lepljive latice. A šta tek reći za orhideje, čiji naziv potiče od reči orkhis koja na starogrčkom znači testis. Ove tropske lepotice su pravi umetnici u prerušavanju. Neke od njih uzimaju ženska obličja, kao što su latice pčelinje orhideje, koje privlače mužjake insekata. Ali, ima i onih koje, da bi privukle oprašivače, šire oko sebe opojne supstance i tako od insekata stvaraju zavisnike.
U biljnom svetu postoji nebrojeno sekundarnih seksualnih partnera koji uopšte nisu svesni svoje uloge oprašivača. Glavni posrednici u sklapanju brakova među biljkama su insekti koji prenose polen s cveta na cvet, ali istu ulogu obavljaju i ptice, mali sisari, gmizavci i mnoge druge životinje. U razmnožavanju biljaka učestvuje i vetar, sposoban da prenosi polen koji kod mnogih ljudi izaziva veoma neugodne alergije.
Potreba za prenošenjem polena proističe iz nepokretnosti biljne jajne ćelije iz koje se prvo razvija tučak, a zatim plod sa oplođenim semenom. Ptice, slepi miševi, insekti i druge životinje koje se hrane voćem, doprinose raznošenju i klijanju semena.

Polni organi

Cvet je deo biljke koji skriva polne organe. Prašnici su deo muških polnih organa koji sadrže polen. U centru cveta je tučak, ženska jajna ćelija, gde se formira seme. Kod biseksualnih cvetova prašnici uokviruju tučak. Ali ima ženskih i muških cvetova koji, zavisno od vrste, mogu biti na istoj biljci ili na različitim biljkama.

Bespolno razmnožavanje

Ima mnogo biljaka koje se razmnožavaju bespolno. Među njima je i ragaria vesca, šumska jagoda koja se razmnožava pomoću stolona, bočnih grančica iz kojih niču nove biljke. Bespolno razmnožavanje omogućuje biljkama koje ga koriste da na brz i ekonomičan način dobiju potomstvo, a primenjuje se i onda kad ne postoji mogućnost za susret sa partnerom suprotnog pola. Izdanci koji niču na ovaj način su klonovi matične biljke i zadržavaju njeno genetsko nasleđe. Međutim, kad bi se uslovi u okruženju promenili, ove biljke bi imale manju šansu da prežive, pošto su lišene bogatstva i raznovrsnosti gena koje može da garantuje samo polno razmnožavanje.

Nektar i polen

Da bi privukle insekte posrednike, cvetnice koriste nektar, slatku supstancu koju proizvode specijalne žlezde pri dnu tučka, ženskog dela cveta. Polen, koji je u stvari muška polna ćelija prisutna u cvetu, a javlja se u obliku laganog obojenog praha, takođe predstavlja jednu od najkompletnijih hrana u prirodi. Sastavljen od preko 50 elemenata, vitamina, mineralnih soli, nukleinskih kiselina, masti i ugljenih hidrata, polen ima za 30 odsto veću proteinsku vrednost od mesa i ribe. Pčele od polena spravljaju „kraljevsku kašu“ kojom hrane larve i kraljicu košnice. Koriste ga i za spravljanje meda koji dobijaju preradom nektara.

Značaj šišarki

Šišarke su organi za razmnožavanje kod četinara, zimzelenog drveća koje se pojavilo pre više od 350 miliona godina. Šišarka je isto što i cvet kod angiospermi i sadrži muške i ženske polne organe. U odsustvu insekata oprašivača, koji za vreme njihove evolucije nisu ni postojali, četinari su razvili sistem raznošenja polena pomoću vetra.

Eksperimenti u specijalnim komorama pokazali su da sićušne izbočine na šišarkama imaju aerodinamičan efekat, razbacujući polen daleko od matične biljke, koja na taj način izbegava samooprašivanje. Kod mnogih četinara muške šišarke vise sa viših grana, dok su ženske smeštene na nižim.

Pripremila S. Jovičić/ zov.rs

_____________________________________________________________________________________________

PRIČA O MARI, ANDRIJI, JELICI, LJUBAVI, STIPENDIJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

tamoiovde-logo

ILI, O UMEĆU  DAVANJA

TAMOiOVDE-lavica Mara-581035_3832540846276_1679408217_nvtKjara i Dušan su se u decembru 2011, doduše ne svojom voljom, sreli u borskom Zoološkom vrtu.

Ona, zgodna brineta, On, mlad, poseban,  reklo bi se, aristokrata, čak… Beli lav, sav od grive,  oči mu gore…

U kavezu novom svom, provodili su zajedničke dane i noći. Zbog leptirića. Ili, nemajući kud.

TAMOiOVDE-lavica Mara-561183_3832541086282_751731983_nmaeaPogledi suseda i znatiželjnih posetilaca  nisu ih  naročito zanimali, niti doticali.

Posle nekoliko meseci, u junu 2012, Kjara postaje ponosna majka a Dušan, sigurni otac.

Na ovaj svet su došla dva  lepa potomka.

Nekoliko dana nakon što je na svet donela dva lavića, mama Kjara je jedno mladunče iz samo njoj poznatih razloga, odbacila, a otac Dušan je potom izvršio čedomorstvo.

TAMOiOVDE-lavica Mara-403137_458409834196262_431889427_nmalaNedugo potom i drugo mladunče je ostalo bez majčinske nege i zaštite. Odbačeno i iz roditeljskog doma izbačeno.

Da se ne bi ponovio slučaj sa prvim mladunčetom, uprava i zaposleni u zoo-vrtu,  su sklonili bebu lavicu od roditelja i spasili je   sigurne smrti.

Andrija Radojčić, veterinarski tehničar zoo-vrta preuzima ”starateljstvo” nad  bebom lavicom.

Malenu neguje u svom stanu, hrani je specijalnim mlekom za mačke na svakih šest sati i ona se uspešno oporavlja. Iz dana u dan,  napreduje.

TAMOiOVDE-lavica Mara-564571_470189659684946_2083626498_nPriseća se Andrija prvih dana brižnog i celodnevnog negovanja umiljate lavice:

Lavica je danju volela da spava, a noću je uglavnom bila budna, no bila je tiha i mirna i nije pravila nikakve probleme.

Redovno sam se budio oko dva sata posle ponoći i u pet izjutra kako bih je nahranio, a onda smo zajedno nastavljali da spavamo u mom krevetu.”

Nakon nekoliko nedelja, mala ljubimica dobija ime, gleda crtane filmove, boji se mraka i samoće… Andrija joj ugađa, izvodi je redovno u šernju, upoznaje sa drugim životinjama. I ljudima.

TAMOiOVDE-lavica Mara-404604_475716099127173_1645999448_nTV BOROdu tako i do televizijskog studija, bivaju specijalni gosti na prigodnim događajima i postaju lokakne zvezde. Svi bi da vide, ugoste i maze Maru.

No, ona se drži Andrije, ili pak gleda svoja posla.  Rekao bih da je i njen zaštitnik i mentor Andrija „profitirao“, makar kod ženskog dela publike.

Prolaze tako dani, odrastanja Marinog. Posle tri meseca, Mara dobija sopstvenu kućicu sa dvorištem u ZOO- vrtu i vreme je da otpočne sa osamostaljivanjem.

No, Andrija, sada već izuzetno vezan za mladu lavicu, prvih nekoliko dana i noći provodi u njenom novom staništu. Spavao je u njenoj kućici, kako bi se bez trauma postepeno privikavala na nove uslove života.

TAMOiOVDE-lavica Mara-553439_391251300928375_974436352_nU međuvremenu  Mara i Andrija izazivaju sve veće interesovanje posetilaca, ali  i medija. Mara postaje maskota borskog Zoološkog vrta.

Njeno odrastanje uz zaposlene u vrtu, posebno uz Andriju, nije promaklo ni  Jelicu Vranić, devojci koja živi u Cirihu. Jelica je nakon saznanja putem interneta, odlučila da poseti Maru krajem 2012. godine.

 Mara svojom umiljatošću i ponašanjem sasvim je osvojila  Jelicu. I ne samo to.

TAMOiOVDE-lavica Mara-DSC03794Obezbedila je sebi pristojnu dvogodišnju stipendiju.

Naime, tokom naredne dve godine svakog meseca, Jelica će uplaćivati na račun vrta 100 evra, za troškove Marine ishrane.

 „Putem interneta sam stupila u kontakt sa Andrijom koji tamo radi. U ovom vrtu je rođena lavica Mara, kojoj sam ja želela da pomognem. Zoran i ja smo seli na avion, doputovali u Srbiju i uputili se u Bor..

Proveli smo tamo četiri dana. Sklopili smo ugovor da u naredna 24 mesaca sa 100 evra mesečno stipendiram Maru. Ugovor je stupio na snagu 1. marta”– rekla je tom prilikom Jelica.

TAMOiOVDE-lavica Mara-DSC03806MARA I JAMara sada ima 17 meseci, i teška je preko 80 kilograma. Na pragu je punoletstva.

Andrija i sada svakodnevno brine njoj.  Svakog jutra u sedam sati, odlazi sa porcijom hrane kod Mare, a ona ga nestrpljivo čeka.

Ne toliko zbog hrane, čini se, koliko zbog  blizine Andrijine i igre sa njim.

Autor: Bora*S

Foto: arhiva Andrije Radojčića & Bora*S

____________________________________________________________________________________________


_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

JABUKA IZ RAJA IZAŠLA…

tamoiovde-logo

Na granici Srednje Azije rastu šume divljih jabuka koje potiču još od vremena dinosaurusa. Vrlo raznovrsne i izuzetno otporne, one su predak svih jabuka koje danas jedemo. Njihovo izučavanje pomoglo bi da se savremene vrste spasu od propadanja

prvaslika_0

Slatke, nakisele, crvene, žute, prirodno otporne na bolesti… Tjan Šan je dom jabuka čija raznolikost nema premca.

Da li volite da jedete jabuke? A lenju pitu? U pekarama po svetu mogu da se nađu različiti proizvodi dobijeni od jabuka, a njihova godišnja proizvodnja vredi na milijarde evra.

Sigurno ste čuli da bi jabuke trebalo jesti i da „jedna jabuka na dan drži doktora daleko od kuće” (An apple a day keeps doctor away).


I pored toga, verovatno ne znate odakle tačno potiču. Kao i mnoge biljke koje koristimo u ishrani, nastale su iz divljih vrsta. Nažalost, o njima se malo vodilo računa, iako su možda jedini spas kad savremene vrste počnu da propadaju, gubeći bitku s raznim štetočinama. A to je već počelo da se događa s jestivim sortama jabuka.

Raznolikost boja, mirisa i ukusa

drvo300god.   Zamislite lep, sunčan dan u maju. Na trenutak zatvarate oči, dok stojite usred velike šume od jabukovih stabala u cvatu. Omamljuje vas miris njihovih cvetova dok slušate orkestar hiljada pčela koje lete od cveta do cveta i skupljaju polen. Ako bi se u šumu vratili u jesen, zatekli biste takođe očaravajuću sliku – stabla okićena zrelim jabukama sa začuđujuće raznovrsnim mirisima i ukusima.
Ovako nešto zaista postoji. Šume divljih jabuka rastu na obroncima planine Tjan Šan (Nebeske planine) u Kazahstanu, na nadmorskoj visini između 1200 i 1800 metara, iznad kazaškog grada Almati.

Raznovrsnost jabuka u njima je zapanjujuća. Nijedno stablo ne liči na susedno, mogu da dostignu prečnik od dva metra, da budu visoka 30 metara i da žive preko 300 godina. Veličini ploda, jabuka, kreće se od onih sličnih klikerima, do velikih kao što su najbolje desertne jabuke iz naših prodavnica. Teške su od 20 do 230 grama, ponekad i više. Jabuke su različitih boja: potpuno su crvene, žute, zelene ili su šarene, dvobojne.

Nekima je kora sjajna, drugima je mutna, trećima gruba. Što je posebno zanimljivo, pored ukusa uobičajenog za jabuke, neki plodovi imaju ukus maline, drugi nara, treći ruže, četvrti banane. Neke jabuke zamirisaće vam na anis, druge na kokos, pomorandžinu ili limunovu koru.
Postoje i jabuke sa ukusom jagode, ananasa, kruške, krompira. Neke čak podsećaju na kokice!

08-01

Na granici Kazahstana i Kine, u planinama Tjan Šan, raste Malus sieversii izuzetna vrsta divljih jabuka otporna na parazite. Radi se o pretku svih današnjih jestivih jabuka.


slika2 Prošlost ovih jabuka povezana je sa istorijom naše planete. Šume praistorijskih, divljih jabuka, pojavile su se pre oko 65 miliona godina, na početku ere tercijara. Tokom izdizanja Himalaja, u ovom delu Srednje Azije stabla jabuka ostala su zarobljena nastalim planinskim reljefom. Izdvojene od ostatka sveta, one su se savršeno prilagodile postojećim uslovima i temperaturama koje su se kretale od –40° (zimi) do + 40° (leti). Tako je nastala nova vrsta jabuke – Malus sieversii.

Važan je medved

Dinosaurusi su nestali, ali ne i medvedi. Birajući najslađe i najveće plodove za svoju ishranu, ove divlje životinje odigrale su ključnu ulogu u selekciji i širenju najboljih vrsta jabuka. Jer semenke jabuke zatvorene su u omotač i iz njih ne može da nikne nova jabuka kad stara sazri i padne na tlo. Ali u crevima medveda ovaj omotač se otvara, a oslobođene semenke, zajedno sa izmetom, dospevaju na zemlju. Uz to seme je bilo i nađubreno. Veruje se da je sličnu ulogu imao i redak praistorijski čovek.
Ovaj predeo u kome divlje jabuke rastu od davnina ne upoređuje se bez razloga sa rajskim vrtom. Njegova jedinstvenost ne potiče samo od velike starosti, niti od plodova koji su jestivi, ukusni i lepi. Od jabuka Malus sieversii potekle su sve današnje jabuke u svetu! Pokazalo se da su šume divljih jabuka iz Kazahstana rodno mesto, kolevka savremene jabuke. Tokom dugog niza godina, od njih je postalo oko 90 odsto svih današnjih sorti.

ucvetu_0

Mnoge voćke jabuka, koje danas cvetaju po našim baštama, potiču od vrsta iz Srednje Azije, koje su do Evrope prenete u bisagama trgovaca koji su se kretali „putem svile”.

I to nije sve.

Začuđujuće je da većina ovih divljih jabuka odoleva bolestima i štetnom uticaju insekata! A mnoge izgledaju savršeno, kao da su uzete sa polica trgovina – kao da su savremene sorte prskane nekoliko desetina puta. Ove jabuke su razvile izuzetnu otpornost! To se odnosi i na glavnog neprijatelja svih današnjih sorti jabuka – gljivično oboljenje koje se iskazuje u vidu crnih pega i ozleda na kori jabuka. I, ako jednom voćnjaku treba 20 godina da izraste, ova gljiva u stanju je da mutira šest do sedam puta godišnje.

Zato se stabla savremenih jabuka prskaju fungicidima i pesticidima i preko trideset puta godišnje. Tako se došlo do besmislenog stanja da jabuka, koja je korisna za organizam, postaje po njega opasno voće.

Tragična sudbina Nikolaja Vavilova

Potraga za tačnim mestom nastanka jabuke potvrdila je naučnu pretpostavku uglednog sovjetskog biologa i genetičara Nikolaja Vavilova (1887–1943) da se izvor neke biljne vrste nalazi na onom geografskom području gde je njena raznolikost najveća. Kazahstanci su znači bili u pravu kada su svoj najveći grad (dugo i glavni) nazvali Almati – „domovina jabuka”. U nekoliko prvih decenija 20. veka Vavilov je preduzeo niz naučnih ekspedicija po čitavom svetu i sakupio semenje velikog broja biljaka.

U Lenjingradu je napravio najveću zbirku biljnog semena na svetu, sa preko 250.000 semenki, sa pet kontinenata. Zato se smatra najvećim biljnim istraživačem. U njegovoj banci semena našlo se i seme jabuka koje je prikupio prilikom kratkotrajne posete Kazahstanu 1929. godine. Tada je, uočavajući veliku genetsku raznovrsnost u vrstama Malus sieversii, prvi pretpostavio da su ove jabuke predak svih ostalih jestivih jabuka u svetu.

naucniciOsnovni cilj ovog izuzetnog naučnika bio je da nađe način kako bi mogla da se iskoreni glad – kako u Sovjetskom Savezu, tako i svuda u svetu. Vavilov je i sam iskusio strahote nekoliko kriza gladi, tokom carske vladavine u Rusiji. U mislima mu je verovatno bila i velika glad u Irskoj, koja se dogodila skoro vek ranije, a odnela je preko milion života i dovela do masovnog iseljavanja stanovništva. Za sve je bilo krivo jedno oboljenje krompira, ali i pogrešna odluka (siromašnog) stanovništva da se u ishrani isključivo osloni na (jeftin) krompir.      Vavilov je verovao da bi korišćenjem više različitih vrsta semena, poštujući iskustva seljaka i znanja naučnika, broj porodica koje su patile ili umirale od gladi mogao znatno da se smanji.

Međutim, ovu zamisao nije uspeo da ostvari. Vavilov je izgubio bitku sa nekim uticajnim kolegama, suparnicima koji su ideološki bili prihvatljiviji za Staljina. Ne želeći da se odrekne Mendelovog pogleda na genetiku, našao se u zatvoru pod teškom optužbom da podriva temelje poljoprivredne proizvodnje u svojoj domovini. I, da ironija bude veća, tokom ratne 1943. godine umro je u zatvoru – od iscrpljenosti i gladi.

U međuvremenu, stvari su se promenile. Vilov je rehabilitovan i slavljen. A sve je više stručnjaka koji upozoravaju da je saznanje odakle tačno potiče naša hrana – geografski, kulturološki i genetički – od najveće važnosti za sigurnost ishrane, za našu budućnost. Pogotovo što se broj biljnih vrsta koje koristimo sve više sužava. Raznovrsnost vrsta kojima se hranimo, koje gajimo na njivama, podižemo po voćnjacima ili čuvamo po bankama semena, preduslov je za dobru zaštitu hrane od raznih bolesti, napada insekata ili katastrofalnih vremenskih uslova.

prskanje

Današnjim tržištem jabuka vlada samo petnaestak sorti, kao što su, na primer, zlatni i crveni delišes, greni smit, ajdared, jonatan… Ishod: korišćenje pesticida je „eksplodiralo” – a to je bitka koja je unapred izgubljena.

Što se jabuka tiče, smatra se da je pre oko četiri veka postojalo oko 16.000 vrsta. Do 1907. godine taj broj se smanjio na oko 7000. Danas, na samo 15 sorti jabuka otpada oko 90 odsto svih jabuka koje se nalaze u prodaji. Sužavajući tako genetski bazu na samo 15 vrsta, dospeli smo u nezavidan položaj (pogotovo ako se pojavi slična štetočina kao ona koja je izazvala „irsku krompirsku glad”). Savremene jabuke izgubile su gotovo svu prirodnu otpornost, a kod svake nove sorte ona je još manja!  To je jedan od glavnih razloga zašto su jabuke iz Kazahstana toliko važne.

                                          Od staje do akademije

Kada su 1929. godine Nikolaj Vavilov i njegova ekspedicija prvi put kročili na tlo Alma Ate (danas Almati), Ajmak Đangalijev (1913–2009) bio je samo visok i mršav petnaestogodišnji mladić. Radio je u jednoj staji i od gazde je čuo za dolazak velikog naučnika, koji je ostao bez dva konja. Tada u kraju nije postojao nikakav put u pravom smislu, železnica još manje.

bojprskanja_0Na opšte iznenađenje, Vavilov je učtivo odbio konje koje su mu ponudili iz staje. Jer, već mu je bilo poslato motorno vozilo, koje je mogao da koristi za lokalno istraživanje, pre nego što nastavi put ka Kini. Ali zato je od gazde staje zatražio dozvolu da sa sobom povede mladog Ajmaka, koji bi mu pomogao pri sporazumevanju sa stanovništvom, a dobro je poznavao i teren iznad Alma Ate, pokriven šumama divljih jabuka. Bio je prvi septembar, pravo vreme za njihovo sazrevanje.

„Mogao sam da se uverim vlastitim očima da sam naleteo na središte porekla jabuka”, zapisao je tada Vavilov, „gde su divlje jabuke takve da ih je teško razlikovati od onih koje smo uzgajali. Neki od divljih ekotipova u tim šumama bili su toliko nadmoćni po kvalitetu i veličini, da bi iz voćnjaka mogli pravo da se odnesu na tržnicu – a da niko ne primeti razliku…”

„Sve je odmah shvatio, za nepun dan”, prisećao se kasnije Ajmak  Đangalijev. I njegovo vlastito istraživanje ovih jabuka, koje je posle školovanja za agronoma započeo 1945. godine i nastavio narednih više od pola veka – bilo je predodređeno ovom posetom Vavilova.
„Odbio je naše konje, ali je posvetio samog sebe našim jabukama. Postalo mi je san da budem uz tog učenog čoveka, uz taj um. Iako sam po prirodi miran, tada sam se uzbudio. Zašto su, zapitao sam se, naše jabuke izazvale pažnju takvog genija?”

Preko šezdeset godina Đangalijev je izučavao jabuke Kazahstana – jabuke koje i dalje poseduju gen otpornosti – gen koji se kod ostalih jabuka po Evropi i ostatku sveta izgubio. Ovaj kazaški agronom i akademik posvetio je ceo život divljim jabukama i, nažalost, njihovoj odbrani od sve ubrzanije izgradnje, urbanizacije. Zajedno sa svojom ženom Tatjanom Salov popisao je više od 56 divljih oblika Malus sieversii, od kojih za 26 može da se kaže da su osnovni divlji ekotipovi.

alamati

Almati (ranije Alma Ata) najveći je grad u Kazahstanu sa oko 1.226.000 stanovnika (popis iz 2005. god.). Bio je glavni grad Kazaške SSR i Kazahstana od 1929. do 1998. godine. Sada je to Astana, ali je Almati ostao glavni trgovački centar zemlje. Ime je dobio po kazaškom nazivu za jabuku (almati znači „domovina jabuka”), koja je i simbol ovog grada.

„Nije čudno što je Vavilov”, primetila je Salova, „pri svom prvom dolasku u Kazahstan bio toliko zadivljen. Jer više nigde u svetu jabuke ne rastu u vidu šuma. To je razlog zašto je tako brzo zaključio da je ovo to mesto gde su jabuke rođene.”
Godine 2010, samo godinu dana posle smrti Ajmaka Đangalijeva, to je i nepobitno dokazano. Ispitivanje genoma domaće jabuke pokazalo je da su kazaške Malus sieversii preci svih današnjih jabuka. Kako bi Đangalijev za njih rekao: „One su živi fosili.”

Stari geni za novu jabuku

  Neverovatno je saznanje da kazaška Malus sieversii nudi mogućnost da se, uz prirodnu hibridizaciju sa ovim divljim i otpornim vrstama, dobije takva sorta „organske” jabuke koja bi mogla da se uzgaja bez bilo kakve upotrebe pesticida! Na tome danas rade stručnjaci sa univerziteta Kornel u SAD, Oksforda u Engleskoj i Inra u Francuskoj.

jabuke3Jedan od važnih zadataka je i da se postojeće šume ovih divljih jabuka sačuvaju od uništavanja.

Od vremena kada ih je Vavilov posetio uništeno je 70–80 odsto ovih šuma, a tamo gde su nekada rasle divlje jabuke danas se uzdižu stambene zgrade, moderni hoteli, šoping molovi ili staklena zdanja banaka. Jer, nafta i uranijum sada guraju Kazahstan napred.

Ipak, pod uticajem stručnjaka, i vlada ove države shvatila je i odlučila da ovo preostalo blago mora da se sačuva.
Zapravo, gotovo u celoj Srednjoj Aziji, a kao rezultat izdvojenog, planinskog reljefa – biljne vrste pokazuju izuzetnu genetsku raznolikost. Neki ovu oblast nazivaju i „Raj 2” jer, pored divlje jabuke, Srednja Azija je domovina i više od 300 drugih vrsta divljih voćaka, uključujući: šljivu, trešnju, višnju, kajsiju, orah. Međutim, oko 90 odsto njihovih šuma u Kirgistanu, Uzbekistanu, Turkmenistanu, Tadžikistanu i Kazahstanu uništeno je u poslednjih pola veka. A teško je navesti bilo koju drugu vrstu prirodne šume koja je važnija za očuvanje.

Autor: G. Vojinović/politikin-zabavnik.rs

ČUDESNE BOJE OČIJU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ČUDESNE BOJE LJUDSKIH OČIJU: OGLEDALO DUŠE ILI  MISTERIJA EVOLUCIJE?

blackbabyblueeyes31Mnogi ljudi pri upoznavanju najviše obraćaju pažnju na ljudske oči i ruke, metafizičari smatraju da su ljudske oči ogledalo duše, dok se među naučnicima još uvek vodi debata o nastajanju različitih boja očiju naročito svetlih varijacija kod ljudi s izrazito tamnom kožom.


Plavokosi ljudi pacifika tamne kože


1-plavuc5a1icaNedavno nam je jedan čitalac predložio prevod teksta iz online časopisa Live Scinece o rešavanju genetske misterije plavokosih ljudi Solomonskih ostrva s jako tamnom kožom.

U populaciji ovih malenih ostrva u tropskom delu Pacifika, 5% -10% su plavokosi muškarci i žene, sve bi to bilo potpuno normalno i nimalo zagonetno da solomonci nisu pripadnici domorodačkih plemena ekvatorijalne Okeanije sa izrazito tamnom kožom, tačnije bojom kože koja je tamnija i od većine varijacija u Africi.


243912_vanuatu_blonde_jpgdad934482e8fd0eb4f1dcbbec54f0ae7Nauka je tek pre nekoliko meseci uspela da otkrije da je za plavojke i plavušana sa Solomonskih ostrva kriv jedan jedini gen TIRP1 koji se krije u devetom paru ljudskih hromozoma, čiju odliku imaju čak 46,4% ostrvljana. Mutacija ovog gena je odgovorna za plavokose i svjetlokose solomonce.

120503142536-largeOva mutacija ne postoji u Evropskom genomu, niti u jednom drugom rasnom genomu od 52 do sada ispitivana uzorka od različitih rasa na svetu. Naučnici smatraju da je takva jedinstvena odlika je nastala sasvim nezavisno iz melanežanskog tipa ljudi.

Solomonci svojim odlikama u potpunosti variraju od evropljana koji su razvili ekstremno svetlu kožu i svetle oči.
Ova mala digresija objašnjava da je ljudska genetika izrazito složena i da će u budućnosti ova mlada nauka najverovatnije uspeti dokučiti mnoge nepoznanice koje nas i dan danas muče o postanku modernog čoveka i nastanku različitih ljudskih rasa i njihovih fizičkih osobina.tumblr_lil18x8tya1qesepao1_500_large
Jantarne oči

Ljudske oči su same po sebi misterija s kojom se bave mnoge naučne studije,kompleksnost razvoja složenog organa tačnije ljudskih očiju je do sada stvarala dosta glavobolje tipičnim darviniste io ovoj zagonetki ćemo se pobrinuti u donjem delu teksta, a sada ćemo se pozabaviti varijacijama boja očiju i neobičnim kombinacijama boje očiju među rasama koje nemaju veze sa albinizmom.


522344_3874469909264_1504189195_33174095_1724733802_nNastanak plavih očiju

Pre četiri godine objavljena je naučna studija koja je otkrila da svi ljudi s plavim očima imaju jednog zajedničkog pretka (ili osobe sa jedinstvenom varijacijom gena). Mutacija gena odgovorna za nastanak plavih očiju se pojavila pre 10.000 godina, pre toga na planeti nije postojala ni jedna osoba sa plavim očima. Osim svetlim očima u slučaju albinizma.

 Plavo ljubičaste oči


Ljudska je populacija u originalu imala samo smeđe oči,“ izjavio je Hans Eiberg, voditelj studije o nastanku plavih očiju, sa odeljenja za ćelijsku i molekularnu medicinu na Univerzitetu Copenhagen.
Mutacija koja se dogodila pre 10 milenija, dakle na završetku ledenog doba, je uticala na gen OCA2 koji je evoluirao u produkciju melanina pigmenta koji nam daje boju kose, očiju i kože.
plava-i-jantarGenetska mutacija OCA2 u našim kromozomu je rezultirala u kreaciji prekidača, koji je bukvalno isključio mogućnost nastanka ljudi sa smeđim očima,“ rekao je Eiberg.

 

Kombinacija jantarne i plave boje očiju


blue-eyes-black-manEibergov tim je ispitivao sve rase i podrase u kojima se rađaju ljudi s izrazito plavim očima od Jordana preko Turske i Avganistana do Skandinavije, na čuđenje naučnika otkrili su kako je prvobitni nosilac plavookog gena bila žena, i kako se boja plavih očiju prvobitno prenosila preko žena .
Ljudi sa smeđim i crnim očima imaju bogate varijacije u DNK s kojom geni kontrolišu proizvodnju i količinu melanina, no ljudi s plavim očima imaju jako malo varijacija u genima i isto tako jako malo melanina u očima.

 Plavo sive oči kreolca


Na 800 plavookih ispitanika nađena je po jedna osoba koja genetski nije odgovarala uzorku plavookih ljudi, no kod takvih ljudi je u očima pronađena po barem 1 smeđa tačka u irisu. S tom varijacijom se naučnici još uvek nisu pozabavili i za sada im nije jasno što uzrokuje stvaranje raznobojnih tačkica u plavim očima i koji su geni odgovorni za takvu interesantnu kombinaciju.

1-plave-oc48di

Plavo ljubičaste oči dečaka iz Sembehuna u Siera Leoneu. Fotografija vlasništvo National Geographica.

Za sada naučnici smatraju da je plavooka mutacija gena nastala u Evropi tačnije na severu Evrope, no i za to je potrebno dodatno izučavanje jer je moguće da su plemena na severu Evrope bila duže izolovana od genetskog mešanja i da je zbog toga kod ove populacije plavooki gen opstao u višem procentu.

No ovakav zaključak stvara i neka vrlo logična pitanja i sumnje. Zbog čega niko na planeti do pre 10.000 godina nije imao plave oči? Kako je moguće da od jedine varijacije 20% Evropljana dobije čiste plave oči, a još 20% dobije kombinaciju očiju u kojoj prevladavaju plavi tonovi?
53,7% Ukrajinskih Aškenaca – Jevreja imaju iskričavo plavu boju očiju, no genetički gledani ovi Jevreji nemaju veze s mediternaskim Jevrejima, jer su nastali na području Kazarije – Ukrajine i Belorusije, kada su turkmenska plemena Kazari preuzela judeizam za državnu veru u VIII veku nove ere.
Oko 2,2% ljudi na svetu imaju plavu boju očiju, od toga je najveća koncentracija plavookih ljudi u Estoniji, od kojih čak 99% ljudi ima baš ovu boju očiju. Dok među bjelačkom populacijom sveta čak 22,3% ljudi ima plavu boju očiju.

Nastanak zelenih očiju


greenIskričavo zelena boja očiju kod ljudi je izuzetno retka, tačnije pojavljuje se u tek 2% populacije. Do 2007., se smatralo da su geni koji stvaraju tamne oči (ne plave, ne sive, ne zelene boje) dominantni nad genom OCA2 koji stvara svetle oči, smatralo se kako će roditelji od kojih jedan ima smeđe oči, a drugi plave oči, dobijati decu s tamnim očima, dok samo roditelji sa plavim očima mogu stvarati plavooku decu.

Zeleno jantarna boja očiju

2816409_8fe35b8d42No studija objavljena u žurnalu Human Genetics koju je izvela Australijska Udruga za Medicinska Istraživanja pokazuje da na boju očiju utiču mnogi faktori; od premetanja kombinacija gena roditelja, faktori iz okoline – kao što su radijacija, virusi, hemikalije koje mogu paliti i gasiti određene gene do promena u ženama za vreme trudnoće i što je najvažnije uticaj takozvanih dalekih gena koji su u nama usađeni od pradavnih predaka.

Ljudi sa zelenim i plavim očima, bez obzira na boju kože stvaraju više vitamina D od ljudi koji imaju tamne oči, naučnici smatraju da je vrlo moguće da je ova promena nastala za vreme kakve katastrofe na Zemlji – na primer ledenog doba, no ne mogu naći odgovor zbog čega genetika pokazuje da se primijeni dogodila na samom kraju ledenog doba, a ne milenijumima pre toga.

1984-afghan-girlNajviši broj ljudi sa zelenim očima se pojavljuje u područjima gde su plavooki ljudi došli u kontakt s ljudima koji imaju tamne oči kao što je: Iran, Pakistan, Avganistan, Centralna Azija, Španija, Severna Afrika i Brazil.

Sve rase mogu imati varijacije zelenih očiju, čak i ljudi sa dalekog istoka. No vrlo retko se zelene oči pojavljuju s irisom u samo jednoj boji, uz zelenu boju irisa često ima plave, sive čak i Žutko, što u stvari zavisi o kombinaciji gena predaka koji su imali različite varijacije smeđih očiju.

Nastanak sive boje očiju

Sive oči su genetički verzija plavih očiju no s puno većom koncentracijom prirodnog kolagena u stromi irisa (vretenastih ćelija koje stvaraju 3D efekat u irisu), u stvari naučnici smatraju da je u pitanju i razlika u koncentraciji melanina u prednjem delu stroma.

Ljubičaste oči

paris-2Nauka je do pre nekoliko decenija smatrala da ljubičaste oči nastaju isključivo kod različitih varijacija albinizma – nedostatka pigmenta u očima, no to se nije moglo objasniti na slučaju pokojne glumice Elizabet Tejlor koja je jedna od 0,0001% posto ljudi sa ljubičastim očima bez albino uzorka , tačnije kada se na plavim očima s jako malo pigmenta naziru crveni krvni sudovi u pozadini oka, mešavina crvene i plave boje daje kombinaciju ljubičaste boje irisa.

Jantarna boja očiju

ambar1Jantarna boja očiju je svetlo braon boja irisa često pomešana s iskričavim delićima žute – gotovo zlatne boje ili čak i bledo sive ili bledo plave boje, tokom srednjeg veka ljudi srednje Evrope su ovu kombinaciju nazivali „vučje oči“ i često je Inkvizicija obraćala pažnju na nesretne ljude sa ovakvom bojom očiju.

2819008792_ff50e7fd27

Zlatni lipokrom (boja irisa) se takođe može naći kod zelenookih ljudi.

Jantarna boja očiju je česta među kreolcima, karibima i nekim plemenima Indije i Pakistana no takođe se pojavljuje iu nekim delovima Afrike.

Smatra se da manje od 0,3% ljudi ima „vučje oči“ no još uvek nije poznato koja kombinacija gena uslovljava baš ovakvu boju.

Heterokromija

 

heterochromia

Heterokromija iridis je stanje u kojima osoba ima oči različite boje, tačnije heterokromija može biti potpuna ili delimična kada je samo dio jednog irisa obojen drugačijom bojom.

the-blind-watchmaker

Knjiga „The Blind Vatchmaker“ – „Slepi časovničar.“

Evolucija ljudskog oka

Naučnici su jedinstveni u mišljenju da boje ljudskih očiju postaju sve kompleksnije kako se mešaju različite rase i haplotip, no kompleksnost i razvoj oka kao organa još uvek stvara razdor u naučnoj zajednici naročito jer se tipičnim Darvinističkim pristupom ne može objasniti kako se ljudsko oko razvilo iu toliko različitih boja o oblika.
Richard Davkins je s knjigom „The Blind Vatchmaker“ – „Slepi časovničar“ 1986., direktno doveo u pitanje Darvinovu teoriju ljudske evolucije, zbog činjenice da se ljudsko oko promenilo gotovo u „tren oka“ jer naš vid ne možemo objasniti slučajnom mutacijom, naročito zbog činjenice da naš vid sadrži najbolje odlike vida nekoliko nama nevezanih vrsta, jednako vidimo oštro na blizu i daleko, oči su nam smeštene na takav način da možemo igrati ulogu predatora i lova, no kako i zašto i kada se to dogodilo, ne može objasniti ni jedna grana zvanične nauke.
No Dokins nije usamljen u shvatanju problematike i nepoznanice nastanka ljudskih očiju.

darwins-black-box

Knjiga „Darvinova Black Bok“ – „Darvinova crna kutija.“

1998., Michael Behe je napisao knjigu pod nazivom „Darvinova Black Bok“ – „Darvinova crna kutija“ u njoj je detaljno opisao da nauka ne može objasniti organ nalik mašini, to jest ljudsko oko koje je „neodoljivo složeno“ u kojem se s neverovatnom preciznošću spajaju složeni i jednostavni elementi bez kojih ljudske oči ne bi mogle funkcionisati.
Behe navodi da u slučaju evolucije ljudskog oka od prvotnog hominida primata do sadašnjeg Homo sapiensa ne nedostaje samo jedna karika, već sve karike i da mi imamo strahovit skok u razvoju ljudskog oka koja jednostavno ne prati Darvinovu teoriju.
Behe navodi kako današnja nauka špekulira o razvoju ljudskih očiju, i da naučnici do sada nemaju ni jedan jedini dokaz o onome što govore. Fosilni ostaci ljudi i praljudi i prvobitnih hominida ne pokazuju korake u razvoju očiju i očnih duplji, Behe naravno i navodi kako se na slučaju voćnih mušica pokazuje da epigenetika može promeniti oči samo jednoj jedinoj generaciji i to zahvaljujući spoljnim uticajima, to jest promenom temperature, i to bez promene DNK i genetskih modulacija, znači li to da se s ljudskim očima dogodila ista stvar?
Bez obzira da li se vi slažete ili ne slažete sa Darvinovom teorijom evolucije, ljudske oči su ostale misterija i ako su one zaista ogledalo duše, tada ovaj „vatromet“ boja i formi u ljudskom irisu zaslužuje našu pažnju.

Autor: Ljubica Šaran/Matrix Worldmatrixworldhr.

____________________________________________________________________________