AUTORITETI I DRUŠTVO…

Koreni samopouzdanja

U prethodnom tekstu pominjali smo roditeljske stilove kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj samopouzdanja kod osobe. Ovaj faktor, iako najvažniji i najmoćniji, nije jedini „odgovoran“ za razvijeno tj. nerazvijeno samopouzdanje kod odraslih osoba.

Pored roditeljstva i porodične situacije, postoji još dosta uticaja na razvoj, ne samo samopouzdanja, već i celokupne ličnosti i životnog stila osobe. Pre nego što nastavimo sa analizom psihičkih faktora samopouzdanja, ovde ćemo spomenuti te uticaje, jer su bitni za nastavak priče.

Tokom razvoja ličnosti, dete prolazi kroz svakojake kontekste i ima različita iskustva sa različitim ljudima sa kojima dolazi u kontakt. Kao što znamo, deca od sedme godine polaze u osnovnu školu, a često se roditelji odluče i da ih šalju u vrtić, tj. predškolsko. Ovde dete provodi veliki deo dana, te je logično da su iskustva u ovim kontekstima veoma važna prilikom analize čovekove psihe.

Od načina interakcije i komunikacije sa osobom koja je glavna u vrtiću (vaspitačem) uveliko će zavisiti i kako će sutra dete formirati sliku o autoritetima i načina interakcije sa njima, što je priprema za školski kontekst. U školi se, naravno, susreće sa učiteljima i nastavnicima, osobama koje su u fokusu detetove pažnje prilikom vremena koje tamo provodi. Interakcija sa ovim osobama je za dete veoma važna, jer od toga zavisi i njegova budućnost – ako ima loš odnos sa učiteljem, uglavnom će imati i lošu ocenu.

Ako je učitelj strog ili prestrog (što sada možemo nazvati „autoritarni učiteljski stil“) i zahteva suviše od deteta, za očekivati je da će se dete osetiti kao nedovoljno dobro i kompetentno da ispuni zadatke. Stoga, ono će doživljavati konstantne poraze na školskom planu, a ovo će doprineti da se slika koju ima o sebi još više degradira.

Sada će gledati na sebe kao na „glupana“, što će značajno doprineti da se oseća loše sa sobom, a možda i kao nekog ko „nije za školu“ što će značajno uticati i na izbor životnog puta. Istraživanja su pokazala da je akademski uspeh (visoke ocene u školi, pohvale i nagrade od strane školskih autoriteta, itd.) jedna od veoma važnih odrednica pozitivne slike koju dete, sutrašnji odrastao čovek, ima o sebi. Ova logika se može primeniti i kada se uzmu u obzir i druge oblasti – sport, zanat, igre, itd. Logično je dakle, da će neko ko je odličan đak ili dobar sportista imati generalno veće samopouzdanje nego onaj ko to nije (pogotovo onaj ko je dobar sportista, jer se nekako u detinjstvu sport više ceni od škole).

Dete koje je izloženo stalnim kritikama će se, naravno, osećati vrlo loše – biti kritikovan je samo po sebi neprijatna situacija. Štaviše, ono što se dešava je da dete, kada je konstantno kritikovano od strane autoriteta u njegovom životu, tj. osoba koje su od neke važnosti u njegovom svetu, prisvaja te kritike i počinje da kritikuje samo sebe.

Ovaj proces se u psihološkoj literaturi naziva „introjekcija“ i mi smo o njemu ranije govorili. Za one koji su propustili da pročitaju tekst u kojem se ovaj termin objašnjava i pominje, ili za one koji ne znaju, introjekcijom se naziva proces kojim se nešto što je spolja prisvaja i „ugrađuje“ u našu mentalnu shemu.

Kada govorimo o kriticizmu, dete koje često biva kritikovano introjektuje tu kritiku u svoj mentalni sistem i onda samo sebi postaje kritizer. U psihoanalitičkoj terminologiji, često se dešava da ovaj introjektovani mehanizam postane trajan deo ličnosti osobe, tj. učestvuje u formiranju tzv. super-ega – dela ličnosti koji zadužen za kontrolisanje celokupnog ponašanja i razmišljanja osobe u odnosu na njenu funkcionalnost u društvu i socijalnom kontekstu.

Ovo je uglavnom „socijalni“ deo ličnosti i funkcioniše u sprezi sa socijalnim konvencijama i on se formira na osnovu interakcije deteta sa autoritetima (introjekcije autoriteta su zapravo glavni mehanizam super-ega), njegovih iskustava sa nagrađivanjem i kažnjavanjem i opštim vaspitanjem. Kao takav, on kasnije predstavlja jedan veoma važan deo ličnosti osobe, koji joj omogućava da adekvatno funkcioniše u društvu.

Upravo ovaj deo ličnosti je najviše odgovoran za nivo samopouzdanja koji će se kasnije razviti kod osobe, a odrediće tok razvoja i mogućnost menjanja tog nivoa. Naime, ukoliko se dete susreće  uglavnom sa kritizerskim, strogim, autoritarnim, hladnim i kažnjavajućim osobama, ono će razviti veoma nisko mišljenje o sebi. Isto tako, kasnije će ono samo sebi postati najveći i najstrožiji sudija, onaj koji sputava, ograničava, zabranjuje, vređa i ponižava (samog sebe).

Osobe koje imaju nisko samopouzdanje ustvari stalno u glavi ponavljaju rečenice i izjave drugih ljudi (kritikujućih autoriteta iz detinjstva) kojima sami sebe, narodski rečeno, „ubijaju u pojam“. Iako tih ljudi i kritika više nema, osoba se jednostavno navikla da je uvek nesposobna, da ništa što ona uradi neće valjati – stoga će često samu sebe sputavati u različitim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da se izrazi na pravi način. Dakle, osoba sada ne veruje u sebe i ne dozvoljava sebi da veruje. Zaista teška situacija, ali ne i nerešiva – međutim, o tome ćemo u nekom od sledećih tekstova.

Još jedan važan faktor u razvoju optimalnog nivoa samopouzdanja su vršnjaci, tj. prijatelji, „drugari“, svi „saborci“ sa kojima dete provodi vreme u nekoj od vaspitnih ustanova ili sa kojima se druži u slobodno vreme. Deca koja pođu u školu počinju da obraćaju pažnju i shvataju sličnosti i razlike između sebe i ostalih vršnjaka, te počinju da se porede sa njima. Socijalno poređenje ima veliki uticaj na sliku koju dete formira o sebi. Kako ćemo znati šta mislimo o sebi ako ne znamo šta drugi misle o nama? Ovaj princip funkcionisanja je od krucijalne važnosti pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, kada se obrazuje socijalna komponenta ličnosti.

Deca su posebno osetljiva na mišljenje drugih o njima i posebno im je važno šta drugi, pogotovo njihovi vršnjaci, misle o njima. Status deteta u bližem i daljem društvu u ovom periodu može imati presudan značaj u kasnijem vrednovanju sebe. U ovom periodu, neke, da ih tako nazovemo, površnije karakteristike se više uzimaju obzir prilikom vrednovanja drugih – izgled, frizura, marka odeće, porodica i socioekonomski status, „blamaže“ tj. neprijatni događaji, nadimci, itd.

Kako kod dece još nije u potpunosti razvijena ta socijalna komponenta i empatičnost, deca nisu često „fina“ jedna prema drugima.  Dešava se, da se neko ismejava samo zbog većeg broja patika ili zbog pramena kose koji štrči van frizure – čak se i dešava da se neko omalovažava zato što nema para da kupi užinu. Ovakve stvari su skoro nezamislive kod odraslih ljudi, ali kod dece su vrlo uobičajene. Ono što je takođe problem je što deca nisu svesna da su takva ponašanja drugih „detinjasta“ i nezrela, pa ih uzimaju veoma ozbiljno.

Ukoliko je neko ismejavan kao mali ili konstantno maltretiran, to će imati značajan uticaj na njegovu ličnost kasnije, pa čak i na izbor celokupnog životnog puta i kvaliteta života. Poznati su slučajevi ljudi koji nose „ožiljke“ iz mlađih dana, kada su bili zlostavljani od strane vršnjaka, koji nose ogromne negativne posledice po život tih ljudi.

Neko nikada ne preboli neke situacije u detinjstvu, te će čitav život pokušavati da „istera pravdu“ ili vrati „milo za drago“ ljudima, ili će se jednostavno osećati loše sa sobom. Nezadovoljstvo sobom je, kao što smo više puta napomenuli, jedno od najtežih stanja u koje čovek može da zapadne, a sigurno je jedno od najzaslužnijih za razvoj ogromnog broja psihičkih teskoba.

Ljudi koji su okruženi velikim brojem prijatelja od kojih imaju podršku, pogotovo u adolescentnom dobu, će kasnije imati generalno više nivoe samopouzdanja. Ovo je logično, jer ako vas neko konstantno podržava i pokazuje veru u vas, čak i ako ste bazično sniženog samopouzdanja, počećete da verujete sami u sebe.

Takođe, ljudima je seksualnost veoma važan aspekt života, kao i slike o sebi, tj. identiteta. Tako, iskustva u seksualnoj sferi i sa suprotnim polom su od velikog značaja za formiranje samopouzdanja. Samopouzdanje koje se naruši negativnim seksualnim iskustvima se ne naruši samo što se tiče budućih seksualnih iskustava, već se negativan efekat „preliva“ i na opštu sliku o sebi.

Svi ovi faktori u većoj ili manjoj meri utiču na formiranje samopouzdanja osobe. Ista situacija neće isto uticati na sve osobe. Mi se razlikujemo i po genetici i po temperamentu, po iskustvima i po načinu opažanja sveta oko sebe, kao i po mnogim drugim faktorima. Stoga, uticaj i posledice nekih od ovih situacija koje smo pominjali nisu univerzalne i to nije zakon i pravilo.

Ono što je ključno da zapazimo, to je da postoji određena tendencija da određene situacije i iskustva imaju specifične posledice po naš psihički razvoj, te da ih moramo uzeti u obzir prilikom bilo kakve psihološke analize ovog i sličnih fenomena.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (3)

Prethodni članak

________________________________________________________________________________________

MOJE VREME NA KADIBOGAZU…

NA KORAK DO GRANIČNOG PRELAZA KADIBOGAZ

Na graničnoj liniji Republike Srbije i Republike Bugarske, između sela Novo Korito (Knjaževac) sa srpske i Salaša (Belogradčik) sa bugarske strane, tokom tri dana, 18, 19, i 20. jula, održan je 14. Međunarodni “Sabor na Kadibogazu”, jedna od najstarijih i najposećenijih manifestacija ovog tipa na Balkanu.

Kažu organizatori i  redovni posetioci, da se ovde tim povodom okupi više od 25.000 građana Srbije i Bugarske, koji u vreme trajanja Sabora, državnu granicu mogu da pređu sa ličnom kartom, dakle, bez pasoša.

Prvi Sabor je održan  1925. godine i sa prekidima organizovan bezmalo tri decenije, sve do 1954. Potom su razne prilike i neprilike imale  za posledicu dugogodišnji prekid ovog događaja. No, uprkos svemu, opštine Knjaževac i Belogradčik su 1968. godine otpočele plansku i sistematsku saradnju koja je doduše bila ograničena na sportsku i kulturnu, ali je razmena, pre svega, kulturnih programa predstavljala osnovu za zvaničnu obnovu Sabora.

Sabor je obnovljen 2001. godine, na inicijativu opština Knjaževac i Belogradčik, sa ciljem širenja i negovanja dobrosusedskih odnosa između stanovnika dveju država i od tada do danas organizuje se u kontinuitetu.

Pored programa koji se realizuju u vreme manifestacije, prekogranična saradnja dveju bratskih opština doživljava pravi procvat i ona se  odvija bez ikakvih ograničenja u svim oblastima, tamo gde postoji zajednički interes. Uspostavljanje kontakata i saradnja se odvija na obostrano zadovoljstvo  između raznih institucija, organizacija, muzeja, zajednica, udruženja, sportskih klubova…

Kao poseban, izdvojio se interes za saradnjom  u oblasti turističke privrede, s obzirom da obe opštine strateški planiraju da postanu razvijene i prepoznatljive turističke destinacije.

Knjaževac je izgradnjom i razvojem turističkog kompleksa na Staroj planini (Jabučko ravnište i Babin zub) minule godine privukao više od 50.000 turista, od kojih skoro polovinu čine upravo turisti iz Bugarske.

Turističke lokalitete u opštini Belogradčik, pre svega, čuvene Belogradčiške stene godišnje poseti više od 150 hiljada turista.

Samo ovih par činjenica upravo govore o neophodnosti realizacije, sada već davnašnje inicijative (pre 24 godina), o izgradnji i otvaranju graničnog prelaza ovde, na Kadibogazu.

Završetak realizacije tog projekta predstavlja šansu za  ekonomski i biološki opstanak stanovništva na ovim, inače nerazvijenim i depopulacijom pogođenim pograničnim područjima.

Upravo je centralni i najznačajniji događaj na ovogodišnjem Saboru bio “postavljanje kamena temeljca” ili bolje rečeno, svečano otvaranje početka radova na izgradnji, od strane stanovništva dugo očekivanog, a od strane zvaničnika često najavljivanog graničnog prelaza Kadibogaz.

Tim su povodom u subotu, 19. jula ovde boravili Aleksandar Antić, ministar energetike u vladi Srbije, Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske, Desislava Terzieva, ministarka regionalnog razvoja Bugarske i mnogi drugi zvaničnici obeju država.

Ministar Antić je iskazao  prijatno iznenađenje susretom građana dve susedne države i rekao da je to najbolji dokaz za svaku buduću saradnju. Izgradnja puta sa obe strane i otvaranje graničnog prelaza je velika razvojna šansa koja će preporoditi ove siromašne oblasti.

„Zahvalan sam našim bugarskim partnerima što su napravili prvi korak, što su sa svoje strane počeli radove. Ja mislim da će i vlada Republike  Srbije u skladu sa sporazumima koji su potpisani u vremenu pred nama uraditi svoj deo posla sa naše strane“.

Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske kazao  je da je predviđeni rok za izgradnju pristupnih puteva sa bugarske strane kratak, četiri meseca, a nakon toga će dve države otpočeti zajedničke radove na uspostavljanju granično kontrolnih punktova u skladu sa međudržavnim sporazumom.

Ove, kao i prethodnih godina, Sabor je ponudio pregršt različitih događaja, poput tradicionalnog vašara, kulturno-umetničkih programa u kojima su učestvovala kulturno- umetnička društva, vokalni i insrumentalni solisti iz obe države, sportskih nadmetanja, izložbi, susreta proizvođača meda, šumkih uprava, moto i biciklističkih klubova…

O iću, piću i narodnom veselju nije potrebno ni govoriti (u najvećoj od šatri gostima je pesmom dušu galio i Halid Muslimović, folk zvezda nekadašnje Jugoslavije)…

Autor: Bora*S

---

---

 

Foto/video: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________

NAJBOLJI SUVENIR SRBIJE JE IZ BORA…

TAMOiOVDE__________________________

Po odluci stručnog žirija, na Šestoj izložbi  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“, prvo mesto u kategoriji  “suveniri “,  pripalo je Turističkoj organizaciji “Bor”, za set figurica “Dobrodošli u Bor”, autora Lenke Matić, koje simbolizuju bogatu tradiciju, multikulturalnost i gostoljubivost ovog jedinstvenog i specifičnog područja Srbije.

Šesta izložba  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“ priređena je  14. i 15. novembra u Narodnom muzeju u Leskovcu, s ciljem da se i ove, kao i prethodnih  godina, prikažu nova dostignuća u toj oblasti turističke ponude.

Na ovoj promotivno-takmičarskoj izložbi  46 izlagača iz Srbije , Bugarske i Makedonije, pokazalo je svoju ovogodišnju produkciju od više stotina suvenira, štampanih publikacija, vodiča, plakata, fotografija, upotrebnih predmeta i domaćih rukotvorina.

Pored kategorije “suveniri”,  žiri  organizotora izložbe, ocenjivao je i nagradio najbolje eksponate u  još nekoliko kategorija, imajući u vidu njihovu  autentičnost, originalnost, inovativnost, likovnost, kvalitet izrade i opšti utisak.

Tako je titulu najbolje jednolisne turističke publikacije na ovogodišnjoj izložbi zasluženo ponela publikacija TO Loznice  “Omaž velikanima Lozinice – Miodragu Mići Popoviću i Vuku Stefanoviću Karadžiću”, a “ Nušićijada 2012”  u izdanju TOO iz Ivanjice je osvajač prve nagrade u kategoriji publikacija do 50 stranica. TOO Pirot je postala vlasnik prve nagrade za publikaciju sa više od 50 stranica, dok je za najbolji  turistički plakat proglašen “Smederevska jesen”  u izdanju Turističke Organizacije grada Smedereva.

Najbolja turistička reportažu je “Župa Aleksandrovačka” TO iz Aleksandrovca, a TOO iz Trsrenika snimila je najupečatljiviji turistički promotivni film pod nazivom „Festival ekstremnih sportova“.

 Prvo mesto u kategoriji  “upotrebni predmeti”, pripalo je TO Lebane  za komplet ručno tkanih i vezenih torbica, peškira i maramica. 

Najoriginalnije eksponate izložila je TO Kraljevo  – “Eko muzej Ibarske doline”,  dok je Turistička organizacija grada Kragujevca osvojila prvo mesto za setove fotografija – “Otvorena dvorišta Šumadije” i “Dečji karneval Kragujevca”.

Posebne nagrade su dodeljene OTIS Aleksinac za set stonih razglednica i TO iz Sokobanje za set reprinta sa starih razglednica.

Podsećanja radi, pored ove, na prethodnih pet izložbi u Leskovcu, Turistička organizacija “Bor” je osvojila još tri nagrade: dve za prvo i drugo mesto u kategoriji “suvenir” i nagradu za prvo mesto u kategoriji “turistički promotivni film”.

Organizator  ove dvodnevne  izložbeno- takmičarske manifestacije  bila je Turistička organizacija grada Leskovca.

Tekst&foto: Bora*S

---

---

IKONA STILA I NEODOLJIVE LEPOTE. GREJS…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Životna priča – Grejs Keli: Najlepša plavuša svog doba

Gluma je bila samo deo snova koje je prelepa Grejs Keli ostvarila pre nego što je udajom postala princeza od Monaka, a savršen život zavodnice prekinua je iznenadna pogibija

Ikona stila i žena koja je postavši glumica i princeza neodoljive lepote i harizme uspela da ostvari san svake devojčice, Grejs Keli, dokazala je kako bajke zaista postoje.

 Iako je od njene smrti prošlo tri decenije, njen lik i dalje sija podsećajući na one dame koje su kroz istoriju definisale kako treba da izgleda, čemu da teži i šta da voli savremena žena.

O tome kako se Grejs Keli od malog ružnog  pačeta razvila u prelepog labuda ispričani su mitovi, a njena lepota više od svih inspirisala je slavnog Hičkoka, zavela najveće zavodnike 20. veka i naterala princa jednog malog kraljevstva da se njome oženi.

 Legendarna glumica Grejs Patriša Keli rođena je 12. novembra 1929. godine u Filadelfiji kao treće dete Margaret i Džona Kelija. Njena porodica bila je veoma imućna, a otac joj je stekao bogatstvo kao građevinski poduzimač.

Detinjstvo su joj obeležile dve stvari – vera i sport.

 Porodica koja je sa očeve strane poticala iz Irske bila je strogo katolička i negovala devizu: U zdravom telu, zdrav duh.

____________________________________________________________________________________________
Gospodin Keli bio je ponosan na svu svoju decu, osim na Grejs koja je bila bledunjavo dete i nije se uklapala u njegovu spartansku viziju zdravog sveta. Sa 17 godina, nakon završene srednje škole, Grejs je napustila Filadelfiju i preselila se u Njujork gde je 1947. upisala American Academy of Dramatic Arts.

Tokom studija sama se izdržavala baveći se manekenstvom i snimajući reklame za televiziju.

Njene kolege su je opisivale kao studentkinju koja je uporno radila na sebi, tako da je na kraju fakulteta uspela da govori čistim britanskim akcentom. Svoj scenski debi Keli je dobila na Brodveju 1949. u komadu Avgusta Spilberga Otac. Međutim, ubrzo nakon prvog angažmana odlučila je da se preseli u južnu Kaliforniju kako bi se oprobala u filmskoj umetnosti.

Prvu rolu dobila je sa dvadeset dve godine u filmu Četrnaest sati, a iako epizodna, ova uloga joj je otvorila vrata Holivuda.

Na početku njen veliki film bio je Tačno u podne gde je igrala rame uz rame sa zvezdama vesterna Garijem Kuperom i Lojdom Bridžisom. Posle njega postala je izuzetno popularna. Dve godine kasnije igrala je u megahitu Mogambo, najuspešnijem projektu koji je producentska kuća MGM ikada snimila. Dočarala je lik Linde Nordli, a radila je zajedno sa Klarkom Gejblom i Hičkok.

Ova sporedna uloga donela joj je Zlatni globus za najbolju epizodu, ali i nominaciju za Oskara.

Ipak, Grejs je prava zvezda postala ulogom u Hičkokovom filmu Pozovi M radi ubistva, gde je pokazala koliko je dobra glumica. Sav svoj glumački potencijal prezentovala je i u Devojci sa sela. U toku 1954. godine, Grejs je snimila pet filmova, a jedan od njih je bio i Provincijalka za koji je dobila Oskara za najbolju glavnu glumicu i Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu u drami.

Ipak, ono što su svi smatrali njenim ogromnim poslovnim uspehom nije zadivilo i njenu porodicu. Nakon ceremonije otac glumice koja je punila bioskope izjavio je novinarima: Ne mogu da verujem da je Grejs uspela. Sve što je ikad mogla da uradi, moja starija ćerka mogla je bolje.

____________________________________________________________________________________________

Paralelno sa karijerom cvetale su i njene romanse. Zbog nje se od tadašnje supruge razveo partner u filmu Nazovi M radi ubistva, Rej Miland. Na snimanju Provincijalke Grejs je igrala pored svoja dva bivša ljubavnika: Binga Krosbja i Vilijama Holdena koji je takođe bio oženjen.

Pričalo se o njenoj romansi sa Kerijem Grantom, o nezasitosti u krevetu, a tračevi su otišli u krajnost pa je MGM morao da plati tabloidima da prestanu sa pisanjem pikanterija iz njenog privatnog života.

____________________________________________________________________________________________

Godine 1954. Grejs je ponovo radila sa Hičkokom na filmu Drž’te lopova, zajedno baš sa Kerijem Grantom koji je o njoj rekao: Uz sve poštovanje prema dragoj Ingrid Bergman, mnogo više volim Grejsi. Ona u sebi nosi neku vedrinu, mir i svetlost. Film je sniman na Francuskoj rivijeri, a kao scenografija u pozadini pojavio se Monako.

– Čije su to bašte? – pitala je Grejs na setu pisca scenarija Džona Mišela. Princa Grimaldija – odgovorio joj je. Paralelno sa snimanjem, trač rubrike pisale su o tome kako je osvojila srce najvećeg zavodnika Holivuda Klarka Gejbla, a navodno su se zaljubili još na snimanju Mogamba, međutim ovi navodi nikada nisu potvrđeni.

____________________________________________________________________________________________

Ipak, 1955. godine na Kanskom festivalu Grejs je upoznala princa Renijea od Monaka. Tada je bio u dugoj vezi sa jednom francuskom glumicom koja nije mogla da mu podari dugo priželjkivano dete.

Tolika čežnja za naslednikom proistekla je iz saznanja da bi u slučaju da se ne rodi potomak njegove loze Monako potpao pod vlast Francuske zbog čega je princ ozbiljno tražio princezu koja će biti majka njegove dece.

Kada je sreo Grejs, ljubav se među njima rodila, navodno, na prvi pogled. Ubrzo su počeli vezu, a princ je glumicu zaprosio tri dana nakon što ju je upoznao sa ostatkom porodice.

 Za Božić 1955. godine princ Renije je posetio glumicu i njenu porodicu u Filadelfiji. Odluka da se vere celom svetu ličila je na romantičnu bajku: princ i holivudska kraljica.

Međutim, malo je onih koji su znali da je ova romantična poseta prošla u pogađanju oko miraza koji je Grejs trebalo da donese osiromašenom princu. Na kraju su se dogovorili za dva miliona dolara, a osim toga, da bi se udala, Grejs je morala da prođe inkviziciju prinčevog sveštenika, kako bi se utvrdilo koliko je buduća princeza verski podobna da vlada kneževinom kocke, ali čekalo ju je i niz fizičkih testova koji bi potvrdili da je u stanju da rodi naslednika.

 Do zvanične veridbe došlo je 5. februara 1956, međutim, Grejs je morala da snimi još jedan film za MGM zbog ugovora koji je sklopila na početku karijere.

Posljednji film bio je Visoko društvo gde je igrala sa Frenkom Sinatrom, ali ni to nije zadovoljilo MGM, tako da je, da bi se oslobodila ugovora s njima, morala da dozvoli da se snimi venčanje u Monaku koje se emitovao u Sjedinjenim Američkim Državama kao tridesetjednominutni dokumentarni film.

 

Dobro upućeni tvrde da je Grejs mrzela svaku sekundu svog venčanja koje se oteglo na dva dana, a počelo je 9. aprila 1956. Na njemu je bilo prisutno preko šest stotina zvanica u crkvi, sedam stotina u opštini, a oko tri miliona gledalaca širom sveta gledalo je snimak.

Uprkos nelagodnosti koju je mlada osećala na svom venčanju, ono je proteklo u najboljem redu. Među zvanicama bili su Keri Grant, Aga Kan, Glorija Svanson, Ava Gardner i Aristotel Onazis.

Nevesta je plenila svojom lepotom u raskošnoj venčanici od čipke, svile i tila kreatorke Helen Ros, a koju je dobila na dar od filmskog studija MGM. Mladoženja je ponosno mahao podanicima iz plavo-belog rols-rojsa, u odelu nalik Napoleonovoj uniformi.

Idila je nastavljena krstarenjem na jahti Deo Huvante Drugi, koju je Renije poklonio Grejs kada je iz Amerike doputovala u Monako.

Slika nasmejanih supružnika obišla je svet, a njihova zemlja ubrzo je postala raj za kockare i bogataše.

Da bi zaštitio privatni život od očiju radoznale javnosti, princ je zabranio snimanje filmova u Monaku o životu njegove supruge. Ipak, dozvolio je pripadnicima sedme sile da zavire u palatu 23. januara 1957, nakon rođenja njihovog prvog deteta, princeze Karoline.

Naredne godine stanovnici Monaka proslavili su rođenje i princa Alberta, potonjeg vladara. Treće dete Grejs i Renijea, princeza Stefani, rođena je 1. februara 1965. godine. Za razliku od povučenog života slavnih vladara, njihovi naslednici Karolina, Albert i Stefani već u ranom detinjstvu izazivali su pažnju medija.

Kada su postali tinejdžeri, stekli su reputaciju najglamuroznijih naslednika krune na Starom kontinentu, a roditelji su im ispunjavali sve prohteve.

Javnost je s posebnim uživanjem pratila zbivanja u Monaku, centru luksuza, a život mladih Grimaldijevih ličio je na sapunsku operu.

Ono što je osim skandala fasciniralo svet svakako je i činjenica da je Grejs Keli bila svetska modna ikona. Jednostavna i elegantna frizura, kao i odeća pastelnih boja bili su sinonim za prefinjenost koju je Grejs posedovala.

Njene večernje haljine nosile su etikete najpoznatijih modnih marki: Dior, Balensiaga, Yves Saint Laurent… Francuska modna kuća Hermes je jednu od svojih torbica nazvala po glumici – Kelly Bag i to nakon što je princeza viđena kako nosi tu tašnu od krokodilske kože.

– Niko ne može da izgleda kao Grejs Keli – ona je bila najlepša plavuša svog doba. Siguran sam da bi, da je živa, i danas bila neodoljiva. Ta vrsta savršenosti mora čak i da stari prelepo, izjavio je pre nekoliko godina kreator Karl Lagerfeld. I zaista, život čuvene Grejs odlikovao se skladom, druženjem sa slavnim prijateljima i organizovanjem dobrotvornih akcija za pomoć unesrećenima. Među mnogobrojnim prijateljima koje je imala bili su Frenk Sinatra, Ela Ficdžerald, kraljica Elizabeta, Kenedijevi, Onazis i Marija Kalas…

Grejs se veoma trudila da njeni naslednici rastu normalno baš kao i sva ostala deca. Slobodno vreme provodili su u Filadelfiji, a nekoliko godina princ Albert je pohađao letnje kampove sa rođacima iz Amerike. Ni na koji način nije dozvoljavala da se izdvajaju od ostalih, ali je njihova sudbina ipak bila predodređena činjenicom da njihovim venama teče plava krv.

 Sklad i harmonija koja je vladala oko ove kraljevske porodice do korena je sasečena kada je Keli 13. septembra 1982. doživela tešku saobraćajnu nesreću, vraćajući se sa ćerkom Stefani sa putovanja Francuskom rivijerom. Od zadobijenih povreda glumica je preminula sutradan, 14. septembra 1982. godine, u bolnici. Prema jednoj priči Grejs je doživela udes upravo na mestu gde je snimana scena piknika iz filma Drž’te lopova. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Grimaldijevih, u katedrali Svetog Nikole 18. septembra 1982. godine.

Posle njene smrti Renije se nije ponovo oženio, a u javnosti se pojavljivao uvek sa svojom decom. Grejsinoj sahrani prisustvovale su istaknute političke ličnosti iz celog sveta, nekadašnje kolege iz Holivuda, kao i krunisane glave. Renije je preminuo 6. aprila 2005, a njegovi najbliži prijatelji tvrdili su da nikada nije preboleo gubitak supruge za kojom svet i danas tuguje i čezne.

 Priredila: Moni Marković/story.rs/vesti/u-fokusu/

____________________________________________________________________________________________

TOSKANA, KOLEVKA UMETNOSTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Toskana je regija u srednjoj Italiji, koja sa zapadne strane izlazi na Tirensko more, dok se na jugu graniči sa regijom Lacij, na istoku je Umbrija, a na severu Emilia-Romagna i Ligurija.

Toskanu mnogi smatraju jednim od najlepših delova Italije a ima oko 120 zaštićenih područja prirode.

Najposećenija turistička odredišta u Toskani su Firenca, Pisa, Lucca, Maremma, Crete Senesi, Lunigiana i Siena.

Poznata po svojim prekrasnim pejsažima, Toskana se smatra za rodno mesto italijanske renesanse i predstavlja dom nekih od najuticajnijih ljudi u istoriji umetnosti i nauke, kao što su Petrarka, Dante, Botičeli, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči, Galileo Galilej, Amerigo Vespuči i Pučini. Region ima nekoliko muzeja, od kojih su najpoznatiji Ufici, palata Pitti i Chianciano.

Pored predivne prirode, Toskana ima jedinstvenu kulinarsku tradiciju, a poznata je i po svojim vinima od kojih su najpoznatija: Chianti, vino Nobile di Montepulciano, Morellino di Scansano i Brunello di Montalcino.

Toskana se, takođe, može pohvaliti sa šest lokaliteta koji su uvršteni u Svetsku baštinu: istorijski centar Firence (1982), istorijski centar Sijena (1995), kvadrat Katedrala u Pizi (1987), istorijski centar San Gimignano (1990), istorijski centar Pienza (1996) i Val d’Orcia (2004).

Mesta, koja nijedan turista ne bi trebao da propusti u Toskani su:

Bolonja, glavni grad pokrajine Emilio Romagno. Bolonjski univerzitet je najstariji u Evropi a njeni simboli su Tornjevi Azineli i Garisenda, Veliki trg, katedrala Sv. Petronija, Gradska kuća, Neptunova fontana, crkva Bogorodice i Sv. Luke;

Ferara je grad sa istorijskim jezgrom i nalazi se na listi UNESCO svetske baštine, a okružena je renesansnim gradskim zidinama, dužine 9 kilometara;

Montecatini Terme, najpopularnija banja u regiji Toskana. Nudi kombinaciju zabave, sporta i zdravstvenog turizma;

Firenca je glavni grad pokrajine Toskana. Stari deo grada je pod zaštitom UNESCO. U njoj su živeli i stvarali: Donatelo, Botičeli, Mikelanđelo, Makijaveli, Leonardo da Vinči, Galileo Galilej. Grad ima mnoge znamenitosti: Katedrala sv. Marije, crkva San Lorenco, crkva San Spirito, palate Vekio, UFICI, Piti, biblioteka Mediči, Firentinska katedrala, Arheološki muzej, Akademija umetnosti, Ponte Vekio.

Siena je poznata po odlično očuvanom gradskom srednjevekovnom jezgru i velikom umetničkom nasleđu, koje se nalazi pod zaštitom UNESCO.

Znamenitosti grada su Duomo, Kampov trg, gradska većnica, palata Salimbeni, tvrđava Medičijevih.

San Điminijano je mali utvrđeni srednjovekovni grad najpoznatiji po svojih 14 tornjeva.

Izvor:bazz.rs

---

A ONDAK JE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Aleksandar Deroko, arhitekta, istoričar umetnosti, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, akademik- rođen je  na današnji dan, 16.septembra 1894. godine.

 Učesnik Prvog svetskog rata, jedan od prvih srpskih pilota na Solunskom frontu i jedan od 1300 kaplara, Deroko je studirao tehniku u Rimu i Pragu, a diplomirao na arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu.

Kao stipendista francuske Vlade usavršavao se u Parizu, gde mu je drug iz detinjstva, Rastko Petrović, pomogao da se snađe u čudesnom svetu  umetnika toga doba, poput Šumanovića, Korbizijea,  Pikasa i drugih.

Po povratku u Beograd, našao se u vrtlogu novih kulturnih strujanja, koja su se  kretala od akademskog klasicizma preko srpsko – vizantijskog stila do modernizma. Kroz sva ta preplitanja pravaca i stilova, Deroko je prošao učvršćujući  svoju orijentaciju ka srpsko – vizantijskoj arhitekturi i očuvanju tradicionalnog  neimarstva.

Projektovao je i gradio mnoge značajne objekte širom zemlje: Kosturnicu sarajevskim atentatorima, Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, Bogoslovski fakultet, Konak u Žiči, Hram Svetog  Save, česme u Beogradu…

Pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao.

Napisao je  knjige i udžbenike: „Srednjevekovni gradovi na Dunavu„, „Narodno neimarstvo„, „Monumentalna dekorativna arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji„, „Sveta Gora„,“A ondak je letijo jeroplan nad  Beogradom„…

Deroko je bio i jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom.

Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao je u takmičenjima koja su organizovali prvi mladi modelari Srbije.

Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici.

Umro je 30. novembra 1988. godine u Beogradu .

---

 

---

 

Ime Aleksandar Deroko podrazumeva višedecenijsku osvedočenu originalnost.

Ovaj višestruko zanimljiv i radoznao pisac i besednik, slikar i neumorni hodočasnik, avijatičar i arheolog, fotograf i restaurator, jedan iz stroja onih čuvenih 1.300 kaplara i hilandarac; naposletku, akademik i družbenik pesnika i sportista bio je dragocena kopča koja je kroz svoje delo obuhvatila i povezala dva živopisna i turbulentna veka.

Knjiga A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, čiji je lepršavi naslov preuzet sa potpisa jednog njegovog zvonko kolorisanog akvarela, zbirka je ingenioznih i svevremenih sećanja i autobiografskih pribeleški, memoara i antimemoara kroz koju je Deroko ispisao apoteozu i nezaboravne stranice o Beogradu XIX i XX veka, o njegovim herojima, izletištima, javnim kupatilima; o zabavi na vodi, uličnim prodavcima, neobičnoj modi…

Na ovim uzbudljivim stranicama najviše prostora dato je pustolovini doživljaja, s gotovo erotskim detaljisanjem putovanja i svakodnevice. Tako vedar i prepun beše Derokov Beograd, presvučen sav u rođake i likove poznatih, takav je uveliko bio i njegov Pariz kojeg je neumorno konzumirao sa svojim prijateljem Rastkom Petrovićem. Drukčiji su već bili košmari iz Soluna, vrv Carigrada ili strašni nespokoj Banjice. Deroko je kroz Jeroplan protkao pozlaćene rečenice uvek u čulno opipljivom prostoru, slažući ih jednostavno kao što se kuća postavlja, kao spomenik, prosto, za svakog i zauvek…

(dereta.rs)

____________________________________________________________________________________________

Projekat Hrama svetog Save napravio je sa Bogdanom Nestorovićem, 1926.godine 

Hram se nalazi na kraju beogradske linije Kalemegdan – Trg republike – Terazije – Beograđanka – hram svetog Save. Izgrađen je u srpsko-vizantijskom stilu, sa četiri zvonika visoka 44 m. Visina vrha kupole iznosi 70 m, dok je glavni pozlaćeni krst visok još 12 m, što vrhu hrama daje ukupnu visinu od 82 m, a nadmorsku visinu od 134 m (64 m iznad nivoa reke Save). Zbog toga ova crkva zauzima istaknuto mesto na beogradskom horizontu i vidljiva je sa svih prilaza gradu.

Hram zauzima površinu od 3.500 kvadratnih metara u prizemlju, uz dodatnih 1.500 m² na tri galerije na prvom nivou. Postoji još i galerija od 120 m² na drugom nivou, na kome se nalazi i spoljašnji vidikovac koji se prostire oko cele kupole. Hram se u pravcu istok-zapad proteže 91 m, a u pravcu sever-jug 81 m. Kupole su ukrašene sa osamnaest pozlaćenih krstova u tri veličine, dok se u zvonicima nalazi 49 zvona iz austrijske zvonolivnice Grassmayr.

Crkva može da primi 10.000 vernika, a na zapadnu horsku galeriju može da stane 800 horista. Ispod poda hrama je izgrađena riznica i kripta svetog Save, kao i grobna crkva svetog kneza Lazara, ukupne površine oko 1.800 m².

Hram je obložen belim mermerom i granitom, u čemu je sudelovao i slovenački Marmor Hotavlje. Živopisanje, koje tek prestoji, biće urađeno u tehnici mozaika. Predviđeno je da se u glavnoj kupoli nalazi ogroman mozaik Hrista Pantokratora. (wikipedia.org)

---

Arhitektura sa olovkom

Crtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju. Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta. Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima. Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono. Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

arhitekton.net/

---

Priredio: Bora*S

---

NEGOVANJE KULTA SMOKVE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

NEGOVANJE KULTA SMOKVE NA FESTIVALU U SVINICI

Smokvin list, po biblijskom predanju,  poslužio je Adamu da sakrije svoje polne organe od Evinog pogleda.

“ Koj smo mi?  Što smo mi?  Otkude smo došli?  Kaki izik vrevimo? „

Svinica ( zvanični naziv Sviniţa) je selo i jedna od opština županije Mehedinc, u jugozapadnoj Rumuniji. Mesto leži na levoj obali  Dunava, 40 kilometara uzvodno od Oršave, a 62 nizvodno od Stare Moldave, u podnožju planinskog venca Almaž, dela Banatskih planina, koje sa rumunske strane grade Đerdapsku klisuru.

Najstarija je ovo naseobina Srba u Rumuniji.Tvrđava Svinica „zapisana“ je 1443. godine na lokalitetu zvanom Starića u blizini poznate tvrđave Tri kule. Sadašnje selo je potpuno iznova izgrađeno  severno, na  lokaciji,  za par kilometara višoj od pređašnje  i naseljeno odmah nakon izgradnje Đerdapske brane 1970. godine. Staro selo u kojem se pre toga živelo, završilo je pod vodama Dunava.

U Svinici danas egzistira manje od 1.200 žitelja, sa najvećim, 89 procentnim udelom Srba  u strukturi stanovništva. Zanimljiv podatak je i to, da su mesni Srbi većim delom „pravoslavci staroverci“, kako ih zovu Rumuni, jer se, kao pripadnici Srpske pravoslavne crkve, drže julijanskog kalendara, dok je rumunska crkva 1923. godine prihvatila Gregorijanski kalendar.

Meštani  kažu da govore najstarijom varijantom srpskog  „izika“ koju su od predaka naučili i sačuvali. Srpski  jezik se uči u ovdašnjoj lepo uređenoj i prostranoj osnovnoj školi. Nacionalna istorija nije deo školskog programa.

 Danas se i ovde relativno  teško živi. Svega ima, ali ne i dovoljno radnih mesta i naravno, dovolnjo sredstava za normalnu egzistenciju, što za posledicu ima odlazak i konstantno smanjivanje broja stanovnika.  Sva tri rudnika u kojima se nekada radilo su zatvorena. Mladi ljudi odlaze uglavnom iz ekonomskih razloga, u potrazi za poslom i boljim životom u  velike gradove ili druge države. Ovde ostaju stariji, kojima je  jedini stabilan izvor prihoda  penzija. Nekoliko desetina meštana zarađuje od ribolova na Dunavu, dok veliki broj njih veruje,da će napraviti dobar posao sa zasadima smokve i tako stvoriti bolje uslove za život, ne bi li  mladi ljudi ostanli da svoj život žive ovde.

Da, Svinica je jedno od retkih ili, čak moguće i jedino mesto u Rumuniji koje poseduje velike zasade smokvi.

Jer, ovde smokva-uspeva.

Preko hiljadu stabala ove mediteranske voćke u dobrim godinama “donese” više od deset hiljada “kanti” zrelih i lekovitih plodova. Onaj ko poseduje deset stabala, može da ubere deset kanti po stablu, a to znači, i da dobro oprihoduje.

Otuda, smokvi u čast, meštani Svinice, poslednje nedelje meseca avgusta, organizuju tradicionalno manifestaciju “Festival smokve”.

Manifestacija, koja kroz izložbe plodova i proizvoda od smokvi, izvođenja performanasa u nacionalnim kostimima, sportska nadmetanja i umetničke programe domaćeg i gostujućih ansambala, zapravo neguje „kult smokve“.

Ove godine, 31.avgusta, na poziv Nikole Kurića (Nikolae Curici), predsednika opštine Svinica, koji je usledio nakon njegove nedavne posete Boru, na ovoj manifestaciji su učestvovali i predstavnici borskog Društva „Soko“.

Nažalost, jedino u šahovskom takmičenju, jer, zbog nedostatka sredstava za prevoz, nije realizovano dogovoreno i zvaničnim program festivala obznanjeno učešće u kulturno-umetničkom i sportskom programu, što je prilično rastužilo a verovatno i razočaralo organizatore. No, ipak je ovo značajan, prvi korak ka uspostavljanju buduće bolje, plodnije i sa naše strane ozbiljnije shvaćene saradnje.

No, eto nama, ovde, još jednog nauka. Na primer, kako se od strane predstavnika ove lokalne zajednice neguju tradicionalne vrednosti, ali uvažavaju i poštuju institucije države.

Za ovu priliku samo dva detalja. Ispred svake od državnih institucija ili ustanova, visoko na jarbolu vijori se državna zastava. A potom, činjenica, da su predstavnici vlasti u oficijelnim nastupima tokom manifestacije obavezno preko ramena nosili lentu u bojama državne zastave i koristili isključivo službeni jezik Rumunije, države u kojoj žive.

Primeri za uvažavanje i poštovanje.

„Cine suntem noi? Ce suntem noi?  De unde am venit?  Ce limba vorbim?“

Tekst i foto: Bora*S

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SMOKVA: MELEM I ZA PSIHU I ZA TELO

Smokva (Ficus carica) je mediteranskim narodima ono što je jabuka kontinentalcima. Ova veoma ukusna i lekovita voćka, poznata vekovima, simbol je života, mira, blagostanja i plodnosti, ali i požude i erotičnosti.

Postoji verovanje da uz pomoć smokve žena može začarati svog ljubavnika. Ova “biblijska” biljka bila je poznata još pre četiri hiljade godina u Mesopotamiji, a preko Krita prenela se do antičke Grčke, gde je postala osnova tradicionalne ishrane. U čemu je tajna ove kruškolike i mesnate, žute, smeđe, ljubičaste ili potpuno tamne egzotične voćke? Smokva je bogat izvor kalcijuma, gvožđa, magnezijuma, kalijuma i vitamina B6, C i beta karotena. Ima nizak sadržaj masnoća i obezbeđuje više vlakana od bilo kog drugog voća i povrća. Sveže kao i suve smokve sadrže puno pektina, topivog vlakna koje može da smanji holesterol u krvi. Sadrži i triptofan koji obezbeđuje dobar san i pomaže mozgu da pravilno iskoristi glukozu, odnosno šećer. Takođe, pospešuje i dobru cirkulaciju. Važan je podatak da u 100 gr sirove smokve ima čak 17,5 miligrama magnezijuma, dok ista količina suvih smokava sadrži trostruko više ovog minerala. A magnezijum je jedan od ključnih činilaca za zaštitu organizma od uticaja stresa i predstavlja pravi melem za ćelije nervnog sistema.

Suve smokve su zbog magnezijuma voćka izbora za ishranu mišića, kvalitet krvnih sudova i nervnih ćelija. Smokva sadrži do 80% vode i blizu 60% prirodnog šećera koji stimuliše mozak da brže razmišlja. Zbog toga su smokve izvrstan izvor energije i ljudima koji ih jedu donose budnost, svežinu i brže reakcije. Jedino dijabetičari ne bi trebalo da jedu suve smokve, jer u njima ima čak 66% šećera.U narodnoj medicini smokva se koristi protiv zatvora, zubobolje, otoka, tumora, kašlja, bradavica, upale grla, čireva.Plodovi se upotrebljavaju sveži, osušeni ili u rakiji. Pečene ili kuvane smokve u mleku stavljaju se na čireve, dok se od prženih i grubo samlevenih smokava priprema kafa, koja se preporučuje plućnim bolesnicima. Smokve i njihov mlečni sok imaju jako antiseptično i dezinfekciono dejstvo. Mlečni sok leči gljivice, bradavice na koži, a omekšava kurije oči i žuljeve. Zbog toga što su dobar izvor kalijuma koriste se i u snižavanju povišenog krvnog pritiska. I na kraju, smokve ne goje, a dovoljno su hranljive, tako da su dobar izbor za svaku dijetu.

LEKOVITI RECEPTI

Kobasice od smokava – Ko ima probleme sa opstipacijom, odnosno zatvorom, treba da samelje pola kilograma smokava i zamesi sa pet grama brašna od listova sene (vrsta biljke). Od testa se zatim prave kobasice, koje se čuvaju u frižideru umotane u foliju, i svakog jutra uzima deo veličine lešnika, koji se jede na prazan želudac.

Sok protiv kurijeg oka – Smokva se otvori i unutrašnjim delom uveče stavi na kritično mesto da prenoći. Ujutru se smokva uklanja, a noga potapa u vruću vodu i skida kurije oko.

Ako je potrebno, postupak treba ponoviti četiri do pet puta.

vesti.krstarica.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SLATKO OD SMOKVI

TamoiOvde-Foto:Bora*S

 Priprema

 Smokve oprati i svaku oljuštiti od spoljne kore. Pažljivo ih malim nožićem ljuštiti, vodeći računa da ne oštetite unutrašnjost smokve. Svaku smokvu debljom iglom probušiti na 2-3 mesta.

 Pripremljene smokve staviti u lonac sa vodom i kuvati ih dok voda ne proključa. Čim voda počne da ključa, lonac sa smokvama skloniti sa ringle i ostaviti još 1-2 min. da odstoje u vreloj vodi.

 Nabubrele smokve procediti kroz krupnu cediljku. Nikako ih ne gnječiti, već ih ostaviti u cediljku da se sasvim ocede.

 U šerpu staviti šećer, sipati 250 ml vode i kuvati na umereno toploj ringli, da vrije oko 10 min.

 Kad se šećer potpuno rastopi i smesa postane rastegljiva i gusta kao redak med, da sa kašike kaplje u gustim kapljicama, sipati oceđene smokve, varjačom promešati i kuvati još 2-3 min.

 Šerpu skloniti sa ringle i odmah u vruće dodati vanilin šećer i sok od pola limuna.

 Varjačom polako izmešati, da se vanilin šećer i sok od limuna rastope i sjedine sa smokvama.

 Vruće slatko sipati u suve i vruće tegle, predhodno osušene i zagrejane u rerni. U svaku teglu staviti kolut limuna i čvrsto poklopcem zavrnuti i zatvoriti.

Odmah po zatvaranju, vrele tegle okrenuti poklopcem na dole, čime se postiže da se tegla hermetički zatvori, čime se postiže dugotrajnost.

Tako okrenute tegle prekriti nekom debljom tkaninom i ostaviti ih da prenoće i da se potpuno ohlade.

Sutradan tegle okrenuti na svoje postolje i poređati ih na hladno mesto.

 Potrebni sastojci

1,5 kg svežih krupnih smokava, 1 kg šećera, 250 ml vode, 2 kesice vanilin šećera, isceđen sok od pola limuna, 3-4 koluta limuna (u svaku teglu ubaciti po jedan kolut limuna).

sr.wikibooks.org

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LEVORUKI I LEVACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Levoruke osobe, kojima se zbog te osobine pripisuju mnoge specifičnosti, poput bržeg razmišljanja i veće temperamentnosti, obeležavaju svoj dan – 13. avgust, ustanovljen 1976. godine.

Pretpostavlja se da levoruki čine oko 13 odsto svetskog stanovništva, a prema procenama stručnjaka, u poslednjih 100 godina broj ljudi koji više koriste levu ruku povećan je skoro četiri puta.

Da li je neko dešnjak ili levak, zavisi od razvijenosti ljudskog mozga. Tako je kod dešnjaka razvijenija leva polovina mozga, a ako je razvijenija desna strana mozga, onda je ta osoba levoruka.

Desna polovina mozga, koja „gospodari” levorukim osobama obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno, a teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Prema istraživanju naučnika, levoruki ljudi su temperamentniji, nestrpljivi i često rade a da ne promisle, i imaju potrebu za smenjivanje aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Oni su u stanju da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su naučnici.

Među rezultatima uporednih istraživanja dešnjaka i levaka su i oni po kojima se levoruke osobe brže uplaše od onih koji više koriste desnu ruku.

Neke slavne osobe su bile levoruke, poput Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Betovena, Baha, Čarlija Čaplina, Pola Makartnija ili vojskovođe Cezar, Aleksandar Makedonski, Napoleon, kao i naučnici Ajnštajn, Maksvel…

Pored naučnika, koji se kontinuirano bave ispitivanjima psiholoških karakteristika levorukih, tom pojavom počele su da se bave i industrija i trgovina – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

Levoruki, koji nekako prevazilaze teškoće sa kojima se suočavaju kod kuće – sipanje kafe iz džezve, otvaranje konzerve ili sečenje makazama, najviše problema imaju na poslu gde su, neretko, suočeni sa aparatima pravljenim za dešnjake.

Odnos prema levorukim osobama različit je širom sveta, pa se nizak broj levorukih ljudi u Aziji povezuje s diskriminacijom prema njima. U Indiji je tabu koristiti levu ruku prilikom jela, dok se u mnogim muslimanskim zemljama ona koristi isključivo za obavljanje „prljavih” poslova.  (Tanjug)

KO TI JE KRIV KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU(ovde)

_____________________________________________________________________________________________________________________

Levoruki i šta sa njima…

Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas: ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak. Levorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“. Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti . U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom… Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela. Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu. Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli . Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja. Šta je sa ljudima ? Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd). Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka. Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti ? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna. Levorukost – desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca. Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine. Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti . U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti : Kojom rukom: – crta? – drži četkicu za zube? – se češlja? – deli karte? – gađa loptom? – stavlja kocke, kad pravi kulu…, – gura autić,…. – oblači lutku…. – niže perle… – briše gumicom… – koju ruku prvu stavlja u rukav .. kad se oblači…? Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom. Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista. Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti. Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu . Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta , pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću. Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno , pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja. Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju. Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih. Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu… mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo – desno… sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova. Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini. Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju. U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje. Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje: – Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti. – Nemojte prebacivati levorukog na desnorukost: To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta! – Vodeća ruka se odredi prirodno do 4-5 godina. I ma koliko niste zadovoljni kvalitetom kasnijeg crtanja ili pisanja ne sme se prevežbavati ruka! – Potrebno je pažljivo praćenje levorukog deteta : uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe. – Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle. – Često ne mogu da se usredsrede, pažnja im je kratkotrajna i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti. Nije da neće da sede, već ne mogu! Teško izdržavaju prisilu. – Teškoće koje ima levoruko dete mogu biti teškoće samog deteta čiji uzrok nije u levorukosti. – Naučite dete da pravilno sedi za stolom. Koristi prostor sveske. Vodite računa da njemu svetlost treba da dopire sa desne strane. – Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore i slično. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno. – Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata. – Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete stvarno jedinstvena i neponovljiva osoba. – Od razmevanja, strpljenja, ljubavi, blagovremene podrške i pomoći odraslog roditelja i učitelja zavisiće uspešnost i zadovoljstvo svakog deteta. Izvor:pedagog.rs/Vesna Janjević-Popović

Da. Levoruk . Ili pak, levak sam  ja?

Bora*S

UTOPIJA ILI NE, MARINELADA POSTOJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

Marinaleda – najbolje mesto za život u Španiji

Iako prosečna plata ne deluje impresivno po evropskim standardima, 1.200 eura mesečno je više nego dovoljno, ako znate da mesečni najam iznosi svega 15 eura mesečno.

Foto:panosart-in-color.blogspot.com

  Mali grad Marinaleda na jugu Španije mnogi smatraju najboljim mestom za život.

  Prostire se na 25 kvadratnih kilometara, i ima oko 2.700 stanovnika.

 Andaluzijski grad je ukrašen grafitima i muralima, kojima se podržavaju komunističke zemlje kao što su Kuba i Venecuela.

 Ulice su nazvane po Federicu Lorci i Pablu Nerudi, a odluke se donose po principima neposredne demokratije, na sastancima koje nedeljeno posećuje od 300 do 400 ljudi.

Dok se Španija bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama, kao i nezaposlenošću od 27 %, u Marinaledi gotovo svi rade. Mnogi bi naravno hteli da se dosele, ali lista za čekanje je toliko duga da treba biti strpljiv i preko dve godine. Planirano je da se izgradi oko 250 kuća u naredne dve godine, a do sada ih ima 350.

Foto: inlandandalucia.com

U Marinaledi je internet besplatan, kao i upotreba košarkaškog, teniskog, odbojkaškog ,skvoš i fudbalskih terena.

Jedino što se plaća jeste godišnja naknada za bazen. Marinaleda ima i crkvu, ali stanovnici retko učestvuju u crkvenim aktivnostima.

Kada dobijete dozvolu da napravite kuću, od lokalne vlasti dobijate potreban materijal, a tek nakon izgradnje plaćate 15 eura mesečno za refundaciju troškova materijala.

Ako neko ne zna da izgradi kuću, dobiće kao ispomoć profesionalne građevinare i arhitekte. Nije dozvoljena prodaja kuća, a da bi se poboljšao život u gradu, obeležava se Crvena nedelja, kada se iznose ideje za unapređenje Marinalede.

Grad ima svoju televiziju i radio kanale, a gost je bila i ćerka Ernesta Che Guevare.

Foto:rojters

 Policija ne postoji, a gradonačelnik Huan Manuel Sancez Gordiljo to ovako objašnjava: „Prema španskom zakonu, mi bismo, prema broju stanovnika, trebalo da imamo između četvoro i sedmoro policajaca. Ali, mi ih ne želimo ovde. Jer, baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi i što se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije“.

Gordiljo je, inače, sam po sebi vrlo kontroverzna ličnost. On je u avgustu 2012. organizovao pljačke u supermarketima, i ukradene namirnice delio siromašnima, a onda je krenuo u tronedeljni marš, kako bi ohrabrio borce protiv mera štednje.

Izvor teksta:gdeinvestirati.com

---

---

Ekskluzivni intervju TRNN-a sa  „Robin Hud“ gradonačelnikom

https://www.youtube.com/watch?v=GlfCbpe1zA0#at=181

Priredio i naslovio: Bora*S

NA HARLEY MOTORU I NA ZLATKU KONJU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

Međunarodni “Moto skup Borsko jezero 2013”, ove  godine je održan  od 12. do 14. jula

Organizator šestog skupa bajkera, borski Moto klub “East bikers”, uspešno je pripremio i realizovao ovu atraktivnu manifestaciju.

Tokom tri dana u moto kampu na obali Borskog jezera, boravilo je više od 1000 motociklista iz Srbije, susednih zemalja, kao i Nemačke, Švedske, Italije, Češke, Rusije…

Moto skup je otvoren  u petak, 12. jula, dočekom i smeštajem gostiju, a potom je usledilo trodnevno druženje u moto-kampu, obilasci borskih turističkih lokaliteta, poput Lazareve pećine, bajkerske sportske igre…

Večernji sati, pored ostalog, začinjeni su i prepoznatljivim muzički koncertima. Šta bi drugo nego hard rok.

Svirali su “Predigra” (logično), “Sveti Gral”,  „Rock Bulevar„, „Kross Road“ i „Bend X„.

Boranka Kristina Videnov, student na Muzičkoj akademiji u Salzburgu, kao  gost iznenađenja, priredila  je pravo muzičko  osveženje, izvodeći  na violi dela klasične muzike.

  Tekst/foto:Bora* S

________________________________________________________________________________________________________________________

 

FORMULA ZA PRODUŽENJE VRSTE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

POSTOJI LI „EGOISTIČNI GEN“ KOJI DIKTIRA POTREBU ZA RAZMNOŽAVANJEM

Ne kaže se uzalud da su roditeljske obaveze najteži zanat na svetu.

foto: ZOV

  Dok je sam čin stvaranja novog života sasvim prirodan, jednostavan i izaziva u nama osećanje prijatnosti, gajenje i vaspitavanje potomstva je neuporedivo teži poduhvat.
Neke ideje o tome kako da postanemo uzorni roditelji možemo preuzeti od životinja, za koje to predstavlja pitanje „fitnesa“, što ovom slučaju nema nikakve veze sa sportom.

U sociobiološkom smislu termin „fitness“ označava reproduktivni uspeh jedinke, to jest, njenu sposobnost da donese na svet što više mladunaca koji su i sami u stanju da daju zdravo potomstvo.

  Polna selekcija

Postoje mnogobrojne i veoma zanimljive postavke na ovu temu, a sve proističu iz Darvinove teorije o „polnoj selekciji“. Naime, Čarls Darvin je sredinom XIX veka, dok je proučavao mehanizme porekla vrsta, naslutio da je „uspeh nekih jedinki u odnosu na druge istog pola vezan za produženje vrste“. Podstaknuti ovom idejom evolucionisti i biolozi su godinama pokušavali da objasne zbog čega stvaramo decu i uprkos ogromnom utrošku energije dajemo sve od sebe da nam potomstvo što bolje napreduje.

   Jednostavnije rečeno: šta to podstiče kraljevskog pingvina da trpi nalete ledenog vetra koji duva brzinom preko 150 kilometara na čas, da podnosi temperature od – 40 stepeni C i gladuje puna dva meseca, samo da bi jaje na kome leži zaštitio od smrzavanja?
Prema tumačenju Ričarda Daukinsa, autora knjige „Egoistični gen“, potreba za razmnožavanjem je posledica genetske tiranije kojoj su izložena sva živa bića i podstiče ih da stvaraju potomstvo kako bi sopstvenim genima pružili mogućnost da se šire i umnožavaju. Drugim rečima, kada roditelj žrtvuje sopstveni život da spase život svoje dece, on u stvari to radi u interesu sopstvenih gena. Iz istog razloga, da bi osigurao širenje sopstvenih gena, lav ubija mladunce koji nisu njegovi. Za razliku od lava, bonobo majmuni štite sve mladunce iz porodične grupe u kojoj žive, jer je to u njihovom interesu i u interesu njihovih gena. Naime, kod ovih primata polni odnosi su veoma učestali i podrazumevaju promenu partnera, pa nijedan mužjak nije siguran koji su mladunci njegovi.

Bez obzira na teorije, postoje dve strategije koje životinje koriste u odgajanju potomstva. Ili, kao što je slučaj sa mnogim beskičmenjacima, ali i većinom riba i vodozemaca, donose na svet veliki broj mladunaca, a onda ne vode više brigu o njima i prepuštaju ih njihovoj sudbini; ili se ponašaju kao većina ptica i sisara koji imaju malo mladunaca, ali zato ulažu ogromne napore da ih zaštite i odgaje.

   Očigledno je da su obe taktike podjednako uspešne, jer svaka od njih predstavlja najefikasniji način koji su u toku evolucije usvojile pojedine vrste, kako bi najbolje obavile svoju roditeljsku dužnost, s obzirom na svoje sposobnosti i uslove u okruženju.

Pažljiv nadzor

Ženka kita doji svoje mladunče oko godinu dana i za to vreme ga ni za trenutak ne ispušta iz vida, kako bi bila sigurna da će se razviti u snažnu i zdravu jedinku. Mališan, dugačak oko pet metara i težak gotovo dve tone, nikada se ne odvaja od majke, da se mleko koje prska direktno iz bradavice na njenoj dojci ne bi rasipalo po vodi. Mladunče kita popije oko 400 litara mleka dnevno, što je dovoljno da se do vrha napune dve kade za kupanje. To mu omogućuje da za 11-12 meseci dostigne dužinu od 10 metara i postane dovoljno snažno da bi moglo da prati majku u potrazi za hranom i za vreme seoba. Tokom putovanja na koje kreću u proleće, ovi morski kolosi prelaze razdaljinu od oko 8400 km, da bi iz toplih voda Centralne Amerike, stigli u hladne vode Antarktika.

Ženka ježa je veoma brižna majka. Kada uveče izađe iz jazbine u potrazi za hranom, za njom kreću i svi mladunci, a da se ne bi izgubili idu u pravilnom poretku, jedno iza drugog. Ovako, u koloni, kao vagoni iza lokomotive, ježići u stopu slede svoju majku. Ako ona negde skrene i oni skrenu, ako se zaustavi i oni stanu, a ako ubrza hod, svim silama se trude da je stignu i idu s njom u korak.

Kao model uzorne mame može da posluži i ženka šimpanze koja nikada ne podigne ruku na svoje mladunče, ma koliko bilo neposlušno. Kada se razbesni njena najžešća reakcija je da počne da vrišti i gestikulira, a to je dovoljno da mladunčetu pokaže gde mu je mesto. Ovo je sasvim efikasan metod, jer su šimpanze socijalne životinje koje su navikle na život u porodičnim grupama od nekoliko desetina jedinki. Ženke okote samo jedno mladunče koje punih osam godina, dok se ne osamostali, uče svemu što će mu biti potrebno u životu: šta treba da jede, gde može da nađe najkvalitetniju hranu, kako da pripremi ležaj, koje biljke da upotrebi ako ga zaboli stomak, kako da se ponaša u društvu, kojim pravilima da se povinuje i kako da stekne poštovanje okoline.

foto: TAMOiOVDE

Da bi uvek imala kontrolu nad svojim mladuncima, a obično ih ima sedmoro do devetoro, ženka labuda ih nosi na leđima, a kada ne može sve da ih smesti pomaže joj i mužjak. Tako ovi brižni roditelji mogu bezbedno da preplivaju jezero, zajedno sa celim leglom, i da usput ne izgube nijedno mladunče.

Različiti metodi

Sve životinje nisu baš tako posvećene brizi o mladuncima.   

Mravlja kraljica, čiji je zadatak da obnovi broj jedinki u koloniji, ima mnogo posla i nema vremena da vodi brigu o brojnom potomstvu. Pošto položi oko dva miliona jaja mesečno, prinuđena je da ih prepusti nadzoru dadilja, kako bi uspešno mogla da obavlja kontrolu nad kolonijom. Neke od dadilja su zadužene za brigu o jajašcima, dok se druge brinu o ishrani larvi. Ima i onih čiji je posao da muzu biljne vaši, koje u koloniji gaje specijalno za tu svrhu. Naime, ovi insekti luče slatku supstancu, medljiku, koja je veoma prijatnog ukusa i pomaže mladuncima da ojačaju.

Ajkula je tokom evolucije razvila sasvim posebnu strategiju razmnožavanja. Tokom parenja mužjak oplodi jaje tako što uvlači polni organ u genitalni otvor ženke. Kod mnogih vrsta ovih riba mladunci se razvijaju u majčinom telu, u nekoj vrsti materice, veoma sličnoj onoj kod sisara. Kada ima nekoliko embriona, događa se da oni najjači rastu na račun najslabijih, koje pojedu u majčinom stomaku. Kod drugih vrsta ajkula, kao što je krupnopegava mačka, jaja se jedno vreme razvijaju u telu ženke, a onda ih ona izbacuje i ostavlja u specijalnim kožastim vrećicama, na granama korala u tropskim lagunama.

  Kraljevski orao takođe ne bi mogao da posluži kao model uzornog roditelja, jer nema isti odnos prema svim mladuncima. Početkom proleća ženka polaže jaja, retko više od dva, ali nikada u isto vreme. Tako se prvo jaje otvori mnogo ranije od drugog, što predstavlja veliku prednost za krupnijeg orlića. U odnosu na mlađeg brata, prvorođeni je jači i napredniji i uspeva da dobije od roditelja veću pažnju i više hrane. Toliko se oseća nadmoćnim, da u vreme kad nema dovoljno hrane ne okleva da brata do krvi izubija udarcima kljuna, i onda pojede svu hranu pred ravnodušnim pogledom roditelja.

Majčinsko stradanje
Titula „super mame“ u životinjskom svetu pripada ženki džinovskog polipa, Enteroctopusdolfeini, koja je spremna da žrtvuje život za svoje mladunce. Odmah posle parenja ženka potraži neku pećinu, gde položi između 20000 i 100000 jajašaca, koja u grozdovima vise sa tavanice, i ne ostavja ih čak i kad treba da potraži nešto za jelo. Zatim ih neprestano nadzire, čisti i pretresa punih osam meseci, dok se iz njih ne izlegu mladunci. Tada majka mladunce blago zapljuskuje vodom i pomaže im da izađu na površinu, a onda ugine od iscrpljenosti.

Brižni otac
Kod morskih konjića primer idealnog roditelja je otac, koji preuzima svu brigu o svom potomstvu. Posle rituala parenja, ženka položi oplođena jajašca u neku vrstu torbe koju mužjak ima na dnu stomaka. Ovde mladunci nalaze sigurno utočište, čak i posle izleganja, jer ih otac nosi svuda sa sobom tokom prvih nedelja života.

Monstrum mladunče
Kukavica spada u najnemarnije roditelje u životinjskom svetu, pošto se uopšte ne muči da svije gnezdo, da leži na jajima i hrani mladunce, a uspeva u tome jer svoja jaja podmeće u gnezda drugih ptica. Kao pravi parazit, ženka kukavice brižljivo bira buduću porodicu za svoje mladunče, tako što se trudi da njeno jaje bude što sličnije ostalim jajima u gnezdu, a zatim odlazi u potragu za drugim partnerima sa kojima će se pariti.

   Čim se ispili iz jajeta, mladunče kukavice se otarasi drugih mladunaca iz gnezda, kako bi moglo da koristi svu hranu koju donose njegovi novi roditelji.

Decožder
Najdrastičniji primer loših roditelja su gupike, ribice živorotke koje žive u južnoameričkim rekama, a često ih srećemo i u našim akvarijumima. Mužjak koji je lepši i prepoznatljiv po šarenom repu, za vreme parenja položi spermu direktno u stomak ženke. Oplođena jajašca se razvijaju u majčinom telu, a mladunci se, posle nekoliko nedelja, rađaju već potpuno oformljeni. Dok se ženka porađa, budući otac joj se popne na leđa, ali ne zato da bi joj pružio podršku, nego da bi se prvi počastio sopstvenim mladuncima. Čak ni majka, ako joj se pruži prilika, neće propustiti ovako ukusan zalogaj.

S. Jovičić / www.zov.rs

---

 

SAJAM TURIZMA I AKTIVNOG ODMORA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________

Juče je u niškoj hali „Čair” otvoren 14. Međunarodni sajam turizma i aktivnog odmora, koji će trajati  do 6. aprila 2013.

Posetioci sajma  pored razgledanja i upoznavanja sa ovde prisutnom turističkom  ponudom gradova i regiona Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore, mogu da obezbede sebi letovanje uz značajne sajamske popuste koje nude prisutne turističke agencije.

Pored turističkih organizacija i agencija, među izlagačima su turoperateri, hotelijeri, sportski klubovi za ekstremne sportove (koji tokom sajma u hali i u parku „Čair“, prezentuju svoje aktivnosti) i proizvođači suvenira iz cele Srbije.
Tekst/Foto: Bora* S

________________________________________________________________________________________________________________________________

 

„ČAROBNO SELO“ I „VILE ČAROBNICE“…

TAMOiOVDE_______________________________________________

„ČAROBNO SELO“  BANJI VRUJCI

Letnji kampovi u seoskim školama hit su među roditeljima dece iz grada. U vodenici uče kako se pravi hleb, a sa domaćicama pripremaju hranu

 EKSKURZIJE na kakve đaci u Srbiji već decenijama idu pregazilo je vreme, a dečje farme, letnje škole, zanimljive radionice i tematski kampovi su sve popularniji.

 Kuvanje, tkanje, uređivanje dvorišta, rad u seoskom domaćinstvu, pravljenje igračaka, hranjenje domaćih životinja, okopavanje bašte, istraživanje prirode ili druženje sa iskusnim kapetanima neuporedivo su primamljiviji od običnog razgledanja istorijskih spomenika.

– Ovakvi letnji kampovi su izuzetno zabavni deci iz grada, ali i roditeljima, jer jedu domaću hranu – kaže Vladimir Ivanović iz Turističke organizacije Ljig. – Sami smo došli na ideju da oživimo školu u Paležnici od 500 kvadrata koja je izgrađena posle zemljotresa za jednog đaka.

Prvo smo napravili kamp različitosti sa manjinama, a zatim se uključio Unicef i kompletno je školu opremio. Sada „u kampu vrednih ruku“ deca spavaju, jedu i sa instruktorima uče stare zanate: opančarski, kovački, da predu, pletu korpe. Sa njima su sve vreme i deca iz Ljiga.

Program je osmišljen tako da preko godine mogu da organizovano dođu u školu, dok se Kamp vrednih ruku održava u zakazanim terminima preko leta. Kada deca spavaju i jedu u školi, roditelji dnevno plaćaju 1.200 dinara. Postoji i mogućnost da porodica boravi u seoskom domaćinstvu.

„Kamp vrednih ruku“ je namenjen deci osnovnih škola, a programi su povezani sa obaveznim predmetima (srpski, istorija, svet oko nas, narodna tradicija). Kamp traje pet dana, od juna do septembra. Deca u vodenici uče kako se pravi hleb, sa domaćicama pripremaju doručak i večeru, uče krasnopis, čitaju pesme Desanke Maksimović u njenoj sobi u Brankovini, sakupljaju i suše lekovito bilje, pticama grade kućice, nauče da se orijentišu u prirodi.

U „Čarobnom selu“, u Banji Vrujci deca sa „vilama čarobnicama“ uče kako se uređuje seosko dvorište, kako se mesi „čarobna“ pogača, tka i veze čobanska torba, prave igračke, igraju razne igre, a naučiće i kako da budu kuvari, baštovani, zanatlije, meteorolozi, izviđači, apotekari i dobri domaćini.

Letnje škole u prirodi, kampove i radionice počeli su da organizuju i druga mesta, poput Vršca, Knjaževca, Gornjeg Milanovca i Đerdapa gde deca prave predmete od gline, eterična ulja, druže se sa kapetanima dunavskih lađa i ribarima…

 INFO: * Dečji pun pansion u školi: 1.200 dinara

* Pun pansion u seoskim domaćinstvima od 1.500 do 1.800 dinara

* Radionice vrednih ruku su besplatne

* Ljig je od Beograda udaljen 85 kilometara

A. Krsmanović| novosti.rs/28. mart 2013.

---

FotoPlus_UpoznajSrbiju

Foto:upoznajsrbiju.co.rs

Foto:upoznajsrbiju.co.rs

Foto:upoznajsrbiju.co.rs

---

Banja Vrujici: Čarobno selo

Jedinstvena učionica u Srbiji okupila mališane iz naše zemlje i inostranstva. Mali Englezi naučili kako se muzu krave, pravi kajmak, mesi hleb i proja, kako se radi na razboju

Prvi put u Srbiji bili su desetogodišnja Ela, godinu dana mlađa Emili i osmogodišnji Sem Kvori iz Kembridža, i proveli se – kao u bajci!

Boravili su u „Čarobnom selu“, u Banji Vrujci, gde su naučili, između ostalog, kako se muzu krave, pravi kajmak, mesi hleb i proja, beru lekovite trave na livadi i od njih pravi čaj koji je, kažu, kao onaj, engleski.

„Čarobno selo“ je projekt, jedinstven u Srbiji, koji finansiraju Ujedinjene nacije, odnosno UNICEF, u okviru programa „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“. To je, zapravo, učionica pod vedrim nebom, u kojoj osnovci iz gradova uče o životu na selu, a organizovale su je učiteljica Željana Radojičić-Lukić, pedagog Olivera Petrović i profesor srpskog jezika Katarina Čarapić, iz OŠ „Milan Rakić“ u Mionici.

– Čuo sam za „Čarobno selo“, pa sam svoje unuke Elu, Emili i Sema doveo da uživo vide i nauče kako se živi na selu, u prirodi, daleko od gradske vreve – kaže Stiv Kvori, saradnik Ministarstva kulture Srbije. – Izuzetno je važno da deca shvate kako su živeli njihovi preci, jer svi, uostalom, potičemo sa sela, bilo da smo iz Srbije ili iz Engleske. Ničega sličnog nema u Kembridžu i okolini, a neprocenjivo je sve ono što su deca u Banji Vrujci videla i doživela, kroz igru i odmor.

Mališani iz Engleske, sa osnovcima iz mnogih gradova Srbije, mogli su u „Čarobnom selu“ da nauče i tkanje na starinskim razbojima. Zajedno su mesili „seljački“ hleb, brali lekovite trave po livadama u okolini Banje Vrujci…

DEČJI RURALNI OBRAZOVNI CENTAR – Do sada je u „Čarobnom selu“ boravilo pet grupa, sa po 150 osnovaca iz gradova u Srbiji – kažu prosvetne radnice. – Ideja je da se formira dečji ruralni obrazovni centar, za koji je idealno mesto obližnji Berkovac, gde u seoskoj školi uči samo jedan đak.

– Ovo je čudesna, atipična, ruralna, opremljena, bezbedna, obrazovna, eksperimentalna, ležerna, originalna škola u prirodi – nabrajaju organizatorke „Čarobnog sela“. – U njoj učestvuju, volonterski, studenti Učiteljskog fakulteta iz Beograda, a možda će ova učionica na otvorenom jednog dana postati i njihova vežbaonica.

„Čarobno selo“ organizovalo je Udruženje građana „Kreativa“, koje se bavi obrazovanjem kroz aktivno učenje. U udruženju su prosvetni radnici koji nastoje da razviju u Srbiji – dečji obrazovni ruralni turizam.

– Đaci su kroz igre, radionice, rešavanje zadataka u svakom trenutku aktivni u seoskom domaćinstvu, nauče čemu služe poljoprivredne alatke, prepoznaju biljke, uberu zelje, sremuš, naprave salatu, tkaju ćilime – nabrajaju Katarina, Željana i Olivera. – Koristimo već zaboravljene igračke, deca uče da igraju lastiš, klikere, naprave praćku, a oduševljeni su što sve ono o čemu su saznavali iz knjiga vide u svojoj okolini.

B. Puzović | 16. jun 2012. /www.novosti.rs

---

Priredio: Bora*S

 

KAKO SAM USPEO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Očekivao sam ovu priču. 

 Zorana sam upoznao na Crnovrškom maratonu, septembra 2012.godine. Rekao mi je da ima zanimljivu priču , no zbog nedostatka vremena, ona je za mene ostala tajna. Ostalo je i obećanje Zoranovo, da će je sam ispisati i dostaviti mi.

Prošlo je nekoliko meseci od tog susreta i evo, pre nekoliko dana Zoran je  ispunio obećanje. Uz njegovu saglasnost, prenosim OVDE orginalan sadržaj (osim naslova i sitnijih tehničkih intervencija) iz mejla koji sam dobio.

Zahvaljujem Zoranu na ispunjenom obećanju i zanimljivoj priči, koja je lična, iskustvena, iskrena i poučna.

Njena objava, nema za cilj da reklamira ili preporučuje bilo koji proizvod, način ishrane, postupanja ili određenu životnu filozofiju.

Bora*S_____________________________________________________________________TAMOiOVDE

Boro,

upoznali smo se  na crnovrskom polumaratonu i obecao sam da cu vam poslati tekst o sebi. Kao sto vidite iz prilozenog od moje velike debljine, preobratio sam sebe u atleticara.

Voleo bih ukoliko zelite da publikujete moj clanak u vasem listu. Unapred hvala, drugarski pozdrav!

 Zoran Pantic iz Vitkovca (Minicevo)

 OD TELESNE TEŽINE OD 125 kg, DO ATLETIČARA

Zoran Pantić

   Pošto sam na svom primeru uspeo da napravim burne psiho-fizičke promene, samim tim sam skrenuo pažnju mnogim poznanicima. Često me pitaju, sa čudjenjem ,,kako je to moguće, kako sam uspeo da od ogromne gojaznosti pretvotim sebe, bukvalno u atletičara?’’

   Želim i osećam potrebu da se obratim javnosti i da ovim putem ohrabrim gojaznu populaciju i da poručim da je put do vitke linije i te kako moguć.

Samo treba iskreno hteti i biti istrajan u borbi protiv loših životnih navika.

Kako sam počeo

Ovakav sam bio…

Bio sam uživalac mnogih poroka koje nam na žalost nameće i servira tzv. savremeni život. Konzumirao sam 50 cigareta dnevno, često i više, uživao sam u raznim alkoholnim pićima često u obilnijim količinama, konzumirao sam svu hranu, naročito masnu, jaku, začinjenu…

Bio sam pravi gurman.

Sa 20 godina već  sam imao povišen krvni pritisak. Najpre sam na svu sreću uvideo loše posledice obilnog konzumiranja alkohola, pa sam u decembru ’94. totalno prestao da konzumiram sva alkoholna pića. Poroci u smuslu nezdrave hrane i cigareta ostaju i dalje u ogromnim količinama. Avgusta 2002. dostižem telesnu težinu od 125 kg, (što se može videti iz priložene fotografije). 

Jak apetit ka nezdravoj hrani, koji vodi u sunovrat.

 U jesen 2002. na sreću postajem samokritičan, razmisljajući o svom zdravlju i svojoj porodici. Čvrsto i na ličnu inicijativu rešavam da promenim svoje loše životne navike i iskreno poželim da smršam. Bez ikakvih preparata, bez bilo kakve hemije, bez ničijih saveta i ničije pomoći, totalno samoinicijativno, totalno zdravim, prirodnim putem. Pristupio sam  borbi protiv samog sebe i protiv viška kilograma. Kao i svaki početak i ovaj je bio ne baš lak.

Najpre sam smanjio hranu. Sve je išlo naporno, teško, bile su promene ali ne tako značajne sve dok nisam stvorio svoj prirodni čaj koji sam nazvao ,,Pantićev čaj’’.  Ovaj  čaj  mi je sigurno mnogo pomogao u istrajnoj borbi protiv viška kilograma. Kao da sam otkrio čarobnu formula u borbi protiv gojaznosti. Kilogrami su počeli da se tope i nestaju. To mi je dalo jos veći podstrek u daljoj borbi.

Ubrzo rešavam da ostavim cigarete. Pušenje sam ostavio odjednom, čvrstom, čeličnom odlukom. Pošto sam bio veliki nikotinski zavisnik (50-ak cigareta dnevno) totalno sam šokirao svoj organizam prestankom pušenja. Bila je to surova borba sa samim sobom . Imao sam ogromne krize ali moja volja za zdravijim životom bila je od svega jača. Dobro razumem pušače, poručujem im da čvrstom i istrajnom odlukom i uz pomoć mog čaja cigarete mogu ostati u zaborav. Tako sam te godine uspeo da ostavim cigarete i da smršam 40 kg za relativno kratko vreme.

Zoran Pantić na Podgorickom maratonu
sa atleticarima iz Kanade i sa Kube

Promene mog fizičkog izgleda postaju čudne svima pa i meni samom. Neki čak i prestaju da me prepoznaju na ulici. Osetio sam ogromno olakšanje na sopstvenim nogama, a moje opšte zdravstvene kontrole su savršene.  I dalje sam uzimao svu  hranu u umerenim količinama i redovno pijem svoj ,,Pantićev čaj”. Težinu od 85 kg odrzavam od 2010-te.

  U leto 2010-te rešim da se okrenem totalno zdravoj ishrani.  Načisto prestajem da jedem hleb, sve testenine, meso, jaja… Prestajem da uzimam proste sećere, završio sam sa kolačima, sokovima, i jos mnogo toga. Konzumiram totalno zdravu hranu: voće, povrće, žitarice, uljarice, koštunjavo voće, mlečne proizvode, maslinovo ulje, čaj… Težinu sam smanjio na željenih 75 kg, što znači da sam smršao 50 kg. I dalje su mi opšte zdravstvene kontrole savršene a nova vegetarijanska kuhinja mi izuzetno prija i osećam porast fizičke energije u svom telu.

Februara 2011-te godine osetio sam potrebu da ubacim pojačanu fizičku aktivnost u svom životu, jednostavno sam osetio da imam viška fizičke energije. Uprkos brojnim obavezama i poslu, počinjem rekreativno da se bavim sportom, trčanjem, popularnim džogiranjem i to redovno i vrlo disciplinovano. Već posle 8 meseci treninga uspevam da istrčim veće kilometraže.  Na nagovor mojih prijatelja i porodice odlazim na “Beogradski maraton” u aprilu 2012-te godine. Rekreativno i totalno amaterski istčcao sam polumaraton sa totalnom lakoćom i zadovoljstvom. Osećam da to mogu mnogo bolje i česće.

Zoran Pantić sa Niskog polumaratona

    Već maja iste godine istrčao sam “Niški polumaraton” za 1:35 h i tom prilikom zauzeo 6-to mesto u kategoriji kao totalni amater među profesionalnim trkačima. Zatim mi se dežavaju i  neke fizičke povrede u poslu, ali uprkos svemu tome i dalje nastavljam sa trčanjem. Septembra 2012-te  istrčavam “Crnovrski polumaraton” u Boru. Nailazi i sportska povreda tetive. Ni to me nije zaustavilo, istrčao sam polumaraton u Podgorici. Tako sam prošle godine istrčao 4 polumaratona.

I dalje, redovno treniram trčanje. Bez obzira što sam veteran moje ambicije su ultramaratoni.

 U zdravom telu, zdrav duh

Samim tim kada čovek sredi i dovede u neku  normalu svoje psiho-fizičko stanje i sam duh se sređuje, pa je valjda i otuda izreka “u zdravom telu zdrav duh”.

Živimo u vremenu savremenih komunikacija i modernog života, uz sve to nam se nameću bezbroj drugih životnih navika koje nas odvode daleko od osnovnih, prirodnih obrazaca življenja.

Ne smemo u tom moru obaveza ni slučajno zapostaviti sebe i svoje bližnje, kao ni svoju okolinu i prirodu. Uprkos brojnim obavezama, poslovima, uprkos burnom tempu koji prati savremeno žovečanstvo moramo što česće i redovnije najpre zarad samih sebe da treniramo toleranciju prema okruženju, samokritiku, da gajimo i negujemo ljubav prema bližnjima kao i prema čitavom čovečanstvu. Da poštujemo svoje nasleđe, religiju i identitet.

S obzirom da je čovek deo prirode samim tim njoj pripada, pa s toga, kada je god to moguće provedimo vreme družeći se sa prirodom, kao sa najboljim drugom. Budimo odgovorni i čuvajmo prirodu kao i čitavu planetu. Na taj način poštovaćemo čitavo čovečanstvo.

Sa Oliverom Jeftic
po zavrsetku Podgorickog maratona

 Naučimo da prepoznamo sreću, kako u velikim tako i u malim stvarima.

Isto kao i neophodnu hranu uvedimo i fizičku aktivnost u svojim životima. To su po meni neka načela osnove za razvijanje zdrave svesti i zdravog duha, a zdrava svest i zdrav duh su osnove za kvalitetniji i srećniji život.

Eto, to je jedna moja životna etapa i neko moje nesvakidašnje životno iskustvo. Od ogromne gojaznosti i mnogih poroka preobrazio sam sebe u atletičara i doveo sebe na atletsku stazu.

Izuzetno bi me usrećilo to, ako svojim primerom pokrenem ljude ka zdravijoj strani zivota!

Poručujem da ne postoje ciljevi koji nisu ostvarivi, samo treba ovladati pozitivnom energijom, čvrsto verovati u sebe i  biti istrajan. To je po meni pravi put do svakog cilja.

 Zoran Pantić

_______________________________________________________________________________________

REKA DRINA, BISER U PODNOŽJU PLANINE TARE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Drina…

Reka Drina (346 km) pripada Crnomorskom slivu, a nastaje spajanjem reka Tare i Pive kod Šćepan Polja.

Kako dolazi iz netaknutih gorskih krajeva, voda ove reke je izuzetno čista a nijanse njenih boja idu od zelene, potpuno providne, do azurno plavičaste.

Zbog karakteristične zelene boje, Drina se nekada zvala „Zelenika“ ili „Zelenka“.

Nadaleko su čuvena nekadašnja splavarenja Drinom, a u znak sećanja na hrabre drinske splavare, ovde se svake godine održava moderna turisička manifestacija „Drinska Regata“ koja okuplja nekoliko hiljada posetilaca iz zemlje i inostranstva. Osim toga, na Drini se održava i nekoliko drugih manifestacija na vodi.

Perućac…

Veštacko akumulaciono jezero i istoimeno turističko naselje Perućac, još su jedna turistička atrakcija, gde na kvalitetan i uzbudljivo aktivan način možete da provedete svoj odmor.

Jezero u Perućcu poseduje idealne uslove za vodene sportove, kao i za odmor i rekreaciju na vodi. Tu je velika pontonska plaža, sa bazenima za decu različitih uzrasta, koju svakog leta poseti više hiljada kupača.

Kroz naselje Perućac teče najkraća reka u Evropi – reka „Vrelo“, dugačka samo 365 metara i zbog tog broja nazvana još i „Reka Godina“. „Reka Godina“ se, nakon nevelikog ali spektakularno lepog vodopada uliva u Drinu. Zahvaljujući tome, Drina sa rekom Vrelo je u akciji izbora sedam čuda prirode Srbije, u organizaciji Turisticke organizacije Srbije proglašena za prvu prirodnu lepotu Srbije.

Kanjon Drine…

Perućačko jezero dugačko je 54 km, a ako se odlučite za plovidbu od brane HE „Bajina Bašta“ kroz veličanstveni Drinski kanjon, možete uživati u nezaboravnim prizorima sve do Višegrada, gde se jezero završava. U starome gradu Višegradu, zubu vremenu odoleva čuveni „Višegradski Most“ koga je nobelovac Ivo Andrić opisao u svom romanu „Na Drini Ćuprija“.

Kanjon Drine, verovatno najlepši, a posle kanjona reke Kolorado i reke Tare najdublji na Svetu, prosto je zasićen netaknutim biljnim i životinjski svetom. Drina sa veštackim jezerima Perućac i Zaovine i pritokama pruža povoljne uslove za ribolovni turizam. Ovi bistri tokovi idealno su stanište za mnoge vrste rečne ribe, među kojima se ističe mladica, endemit najplemenitije vrste ali i značajan ribolovački trofej. Pored mladice, izuzetno su cenjeni i šaran, skobalj, klen, mrena, štuka, som, lipljan i potočna pastrmka.

Bogatstvo i raznovrsnost flore i faune Drine i Podrinja, jedan su od najvećih ali i najmanje iskorišćenih potencijala Srbije. Drina i Podrinje, bez imalo preterivanja, spadaju u najlepše vodne predele Balkanskog poluostrva, a istovremeno se odlikuju prisustvom mnogih endemskih i reliktnih vrsta biljaka i životinja. Reka Drina i njen veličanstveni kanjon koji opasuje Planinu Taru, nešto su što ovu planinsku lepoticu izdvaja i čini tako posebnom.

Kućica na steni (kućica na Drini)…

Ako dođete na Drinu, jedan od prizora koji će vas ostaviti bez daha, i koji ce vam najduže ostati u sećanju svakako je Kućica na steni.

Ovaj motiv je najčešće fotografisani prizor na Drini i nalazi se na skoro svim reklamno-turističkim biltenima Bajine Bašte i Srbije.

Prva kućica je sagrađena davne 1969. godine, i od tada se neprestano i uporno bori protiv plahovite i nabujale reke da ostane na steni i bude simbol Bajine Bašte i ovoga kraja.

Drina je više puta odnosila kućicu i po nekoliko desetina kilometara nizvodno. Odbegla kućica je u više navrata vraćana na svoje mesto, a u slučajevima kada bi je voda definitivno odnela, na steni bi bila bi sagrađena nova, uvek veća i lepša. Nažalost, nabujala Drina je 01.12.2010. ponovo odnela kućicu. Već u proleće 2011. na steni je sagrađena nova kućica, peta po redu. Saznaje više o ovom remek-delu čoveka i prirode na sajtu Reka Drina

izvor: planinatara.rs/drina

---

Lirski dodatak…

TEČE REKA KRIVA DRINA

  Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene – ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

                               Dobrica Erić

---

Priredio: Bora*S

PODVODNI „TORNADO“ RIBA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Fotografija ronioca koji stoji na morskom dnu, izgleda kao patuljak u odnosu na ogromni “tornado” riba, pravi je hit na internetu.

 Autor fotografije je naučnik Oktavio Aburto, a slika je nastala novembra meseca 2012.(napom. Bora*S) u Nacionalnom parku Kabo Pulmo, ogromnom podmorskom rezervatu u Kalifornijskom zalivu.

Aburto je sliku nazvao “David i Golijat”, preneo je „Autdor“.
Ronilac na fotografiji je Dejvid Kastro, čija porodica pomaže u primeni zakona u nacionalnom parku. Ribe su iz porodice Carangidae, prožrdljivi predatori koji se kreću u velikim grupama i prelaze područja u tolikom broju da mogu da zaklone sunčeve zrake.

-Pokušavao sam da fotografišem ovaj prizor otkako sam video ponašanje ovih riba i bio svedok ovog neverovatnog tornada koji prave tokom mrešćenja – rekao je Aburto.
Ovaj naučnik se nada da će njegova fotografija doprineti poštovanju podmorskog života u rezervatima, a posebno u parku Kabo Pulmo.

 Video:

blic.rs/M. Milikšić