STRAŽAR NAD DOLINOM GRUŽE…

tamoiovde-logo

Sa Boračkog krša  se na lepote  gružanskog kraja, pruža pogled za nezaborav!

U centralnom delu Gruže na 14 kilometara od Knića nalazi se selo Borač. Ono što ga čini posebnim i atraktivnim je što se nad njim nadvija Borački krš,vulkanski breg u kojem su prirodne sile izvajale đžinovske figure neverovatnih oblika.


SPOMENIK PRIRODE „BORAČKI KRŠ“

Nad pitomom, zelenom dolinom Gruže, izdiže se kao mrki stražar vulkanski breg nezemaljskog izgleda-Borački krš.

tamoiovde-borac48dki-krc5a1-to-knic487

Borački krš

Strahovite prirodne sile su na strmoj južnoj litici brega izvajale fantastične skulpture od okamenjene lave.

Iza njihovih leđa, na severnoj strani brega nalaze se ostaci drevnog Borča.

Borački krš je živi muzej naše nacionalne i tragične istorije. Na njegovim dominantnim i teško pristupačnim vrhovima nalaze se ostaci temelja, pored antičkih zidina srednjevekovnog grada Borča.

Vekovima je bio izložen napadima raznih naroda sa svih strana. Naši stari srpski hroničari ga često pominju. Istorija kaže da su oko njega vođene duge i krvave borbe, tako da se njegovo ime Borač, koje je veoma staro, može jedino izvesti iz glagola „boriti se“.

Prepoznatljiv Borački krš po svom grebenu, oblika džinovske kreste izuzetno je privlačan za ljubitelje aktivnog odmora, planinare, alpiniste, rekreativce, izletnike…

Pored krsta koji predstavlja simbol ovog srednjevekovnog grada, pogled koji se pruža sa njegovih nestvarnih vrhova ostavlja bez daha. Višegodišnja je inspiracija brojnih pesnika i slikara. Duh vekova odiše ovim mestom i poziva svakog ko se na njemu nađe da se priseti svojih korena i drevnih vremena.

Zbog očuvanja stena izuzetnih geoloških i geomorfoloških karakteristika i karakteristične flore i faune od kojih su mnoge vrste zaštićene na osnovu nacionalnog zakonodavstva, Uredbom Vlade Republike Srbije stavljen je pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, odnosno I kategorije kao Spomenik prirode „Borački krš“.


Izvor teksta i fotografija: Katalog To opštine Knić


FOTO – PLUS

1

Borački krš, izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije


Vladimir-Jovanovski

Fotografija: Vladimir Jovanovski / Izvor: http://www.knicturizam.org.rs


Priredio: Bora*S


 

OVDE BI MNOGI ŽELELI DA ŽIVE…

tamoiovde-logo

Grad bez novca, politike i automobila: Ovde bi mnogi želeli da žive! 

Orovil je eksperimentalni grad u indijskoj saveznoj državi Tamil Nadu, koji je osnovan 1968. godine od strane „Majke“ Mire Alfasa. Kreiran je kako bi žene i muškarci živeli u miru i harmoniji bez obzira nanacionalnost i religiju.

6c40637f76178b8285ca809948d5711f_xl

Foto: Profimedia

Orovil ili Grad zore na jugu Indije dizajniran je od strane arhitekte Rodžera Angera kako bi u miru i harmoniji živeli svi ljudi bez obzira na politička stanovišta, nacionalnost i religiju. Reč je o eksperimentalnom projektu gde svaki stanovnik ima svoju ulogu, a najveća pažnja posvećuje se obrazovanju i razvijanju kreativnih veština.

orovil-1460924754-85740

*Foto: Profimedia

Iako je originalno zamišljeno da ovaj grad bude dom za 50.000 stanovnika, danas u njemu živi nešto više od 1.800 odraslih osoba i petstotinjak dece koji dolaze iz pedesetak različitih zemalja.

Najveći broj stanovnika je iz Indije (oko 1.000), a više stotina stanovnika dolazi iz Francuske, Nemačke i Italije. U šarolikom društvu nalazi se značajan broj Amerikanaca, Rusa, Španaca i Šveđana, nešto Japanaca, Korejanaca i Australijanaca, ali i šestoro ljudi iz Slovenije.

Grad je delimično finansiran od donacija, a hrani se uglavnom organskim proizvodima koje samostalno uzgajaju.

orovil-1460924795-85742

*Foto: Profimedia

Za život zarađuju proizvodeći papirnatu konfekciju i mirisne štapiće koje prodaju susednim selima i gradovima.

Papirnati novac i kovanice ne postoje, a svi stanovnici koriste se elektronskim računima i debitnom karticom Orokard za kupovinu i razmenu dobara. Uz to, svaki stanovnik odvaja deo svojih sredstava za zajednicu, kako bi svi mogli da podmire osnovne životne potrebe.

orovil-1460924853-85744

*Foto: Profimedia

U gradu nema automobila, a glavno prevozno sredstvo je motocikl.

Grad je autonoman i ne odgovara nikome, pa se njegovo stanovništvo ne opterećuje ni unutrašnjom ni spoljašnjom politikom. Svakodnevno odlaze u hram Matrimandir u srcu grada, u kojem se prepuštaju ispunjavanju unutrašnjeg mira kroz jogu i meditaciju.

Izvor: kutaknet.com/(Izvor: punkufer.hr)

________________________________________________________________________________

VARDŽIJA, BLAGO KRALJICE TAMAR…

tamoiovde-logo (1)

Srednjovekovni podzemni grad isklesan u stenama: Vardžija, blago kraljice Tamar

U drugoj polovini XII veka, u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, izgrađen je pećinski grad, manastir i tvrđava, a ceo kompleks Vardžije je sadržao 13 nivoa i 6.000 stanova.

vardija_366107422

Foto: Profimedia

Vardžija je naselje pećinskog manastira u južnoj Gruziji, iskopan u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, 30 kilometara od Aspindža. Glavni period kontrukcije se dešavao u drugoj polovini XII veka.

Podzemne dvorane planinske kraljice, isklesane su od čvrstog kamena, a Vardžija svojim izgledom podseća na ambijent iz filma Gospodar prstenova. 

Međutim, ovaj kompleks pećine, manastira i palate koji nisu sagradili patuljci, već Gruzijci za svoju bajkovitu kraljicu Tamar.

Ponekad iz teških okolnosti nastaju podvizi mitskih razmera. Kasnih 1100-ih godina, srednjovekovno kraljevstvo Gruzije je pružalo otpor navali mongolskih hordi, najrazornijoj sili koju Evropa nije videla to tada. Kraljica Tamar je naredila izgradnju ovog podzemnog svetilišta 1185. godine i kopanje je počelo na planini Erušeti, koja se nalazi južno od zemlje blizu grada Aspindža.

Kada se završila izgradnja, ova podzemna tvrđava je sadržala 13 nivoa i 6.000 stanova, sobu za kraljicu prestola i veliku crkvu sa spoljnim zvonikom. Pretpostavlja se da je jedini pristup ovom uporištu preko skrivenog tunela čiji se ulaz nalazi u blizini obale reke Kura. Međutim, 1283. godine, samo jedan vek nakon što je Vardžija izgrađena, zemljotres je bukvalno razorio ovo mesto. Razbijen je planinski nagib i uništeno je više od dve trećine grada.

Ipak, manastir je postojao sve do 1551. godine kada ju je Tahmasp razorio. 

Danas ovo mesto održavala mala grupa monaha. Oko 300 stanova i dvorana se i dalje može posetiti, a u nekim tunelima sa starim cevima za navodnjavanje i dalje može da se pije voda.

Izvor: nationalgeographic.rs

Pogledajte ostale fotografije

________________________________________________________________________________

ELDORADO…

tamoiovde-logo

Legenda o gradu od zlata

Legenda kaže da negde duboko u južnoameričkim planinama leži izgubljeni grad – Eldorado. Među brojnim koji su ga tražili najdominantniji su bili Španci, koji nikada nisu pronašli grad Inka za koji legenda kaže da je pun zlata. Da li ovaj grad zaista i postoji?

108519_jezero-titikaka--alicia0928_af“Nalazi se na ostrvu usred slanog jezera čije je dno zlatno. U sredini ostrva nalazi se hram posvećen Suncu. Zidovi, krovovi, fontane…sve je tamo do suvog zlata” – ovakav opis zlatnog grada dao je vojnik pod komandom španskog osvajača Franciska Pizara.

Eldorado je izvorno bio naziv za čoveka, kasnije za grad, a nakon toga za celu zemlju. Prva legenda o Eldoradu govori o kralju, sinu boga Sunca koji je živeo u zlatnom dvorcu u kojem nije mogla prodreti dnevna svetlost, dok druga legenda priča priču o krunisanju prestolonaslednika.

108513_peru--emmanuel-dyan_afOve legende vremenom su se prepričavanjem promenile sve do kreiranja mita o Eldoradu kao zlatnom mestu, tako da se počevši od 1529. godine rodila zlatna groznica u potrazi za mitskim gradom!

Oko 1530. godine u kolumbijskim Andima, konkistador Gonzalo Himenes de Kesada naišao na Indijance plemena Muisko. Od indijanskih starešina je čuo mit o Eldoradu.

Priča je otišla dalje do Franciska de Oreljana i Gonzala Pizara koji su 1541. godine poveli slavnu ekspediciju u dolinu reke Amazon. Iako Španci nisu pronašli Eldorado, ipak su zgrnuli veliko bogastvo koje su zaplenili Indijancima Južne i Centralne Amerike.

108518_peru--ilkerender_afNemački baron Filip fon Huten, organizovao je još jednu ekspediciju, ali ga je njegova potraga za Eldoradom odvela u Venecuelu. Vekovima su avanturisti tražili tražili ovaj zlatni grad, i stotine ljudskih života je izgubljeno u potrazi za njihovim snom. Njihova požuda za zlatom odvela ih je na put bez povratka.

Edgar Alan Po napisao je pesmu Eldorado koja simbolično govori o vitezu koji traži ovo mesto, a koju je na srpski preveo Stanislav Vinaver. I danas aktivna legenda, Eldorado je ostao simbol nečeg što se želi a što je nedostižno. Možda u legendama ima i istine.

Možda je mitski Eldorado, zlatni grad iz bajke, zaista postojao. Ovaj legenda i dalje ostaje da golica maštu brojnih avanturista.

J.Mirkovic

Izvor: superodmor.rs/07. 04. 2016.

____________________________________________________________________________________

MAJKA SRPSKIH GRADOVA…

 tamoiovde-logo

Kad je naše Novo Brdo bilo veće od Londona

SRBIJA JE NEKAD BILA CENTAR SVETA!

Barem je tako turski istoričar Dursun-beg napisao sredinom 15. veka, opisujući je kao “središte svih zemalja” i “svu kao jedan majdan zlata i srebra”. Ovo nije bilo preterivanje.

U prilog tome najbolje svedoči podatak da smo u vreme despota Stefana Lazarevića i njegovog naslednika Đurđa Brankovića zadovoljavali 20 odsto evropske potrebe za srebrom, dok je posle pripajanja Srebrenice taj udeo porastao na čak 35 odsto.

novo_brdoKao privredni centar naše države pre nego što će pasti u 350 godina dugo ropstvo pod Osmanlijama, posebno se kao majka svih srpskih gradova izdvajalo Novo Brdo na Kosovu u blizini Prištine, koje je despotima godišnje donosilo više od 200 hiljada dukata.

Godišnje se prema tome nije moglo vaditi manje od sedam tona, a zajedno sa Srebrenicom i Rudnikom Srbija je proizvodila godišnje 15 tona srebra. Ova i ovakva proizvodnja spasila je italijansku ekonomiju i ugasila tamošnju monetarnu krizu početkom 15. stoleća!

Za vreme cara Dušana Silnog postaje jedan od najvažnijih rudnika imperije, u kome postoji i kovnica novca, a nalazišta su toliko velika da on 1348. godine poklanja Hilandaru 87 kilograma srebra. Ovo nimalo ne treba da čudi: stoleće kasnije, despot Đurađ posle prvog pada Srbije predaje Dubrovčanima na čuvanje 50.000 dukata i skoro dve i po tone srebra!

plan-grada-novog-brda-670x445

Nije poznato kada je tačno osnovan ovaj grad, ali se zna da se u istorijskim spisima prvi put pominje 1319. godine, na samom kraju vladavine kralja Milutina. Dubrovački arhiv čuva podatak da je tada Petrus de Bratosti iz Kotora u njemu kupio robinju Dražicu i njenu ćerku Krasnu. Sedam godina docnije Stefan Dečanski obaveštava dubrovačkog kneza da zastupnik trga novobrdskog Luka Lukarević ništa ne duguje.

GRAD NAD GRADOVIMA

novo-brdo-castle-04-mediumxxxOvaj “grad srebrni i u istinu zlatni”, kako ga opisuje Konstantin Filozof, ova “srebrna i zlatna planina” kako ga opisuje važni svedok tog vremena Konstantin Mihailović, rodom upravo iz Novog Brda, ovo ekonomsko i privredno središte koje mletački kartograf fra Mauro velikim masnim slovima podvlači na svojoj karti sveta, imalo je sredinom 15. veka po nekim procenama čak 50.000 stanovnika!

Poređenja radi, London je tada imao tričavih 10.000, dakle bio je pet puta manji. Samo je u turskom defteru sa samog kraja ere ovog grada u opadanju upisano postojanje 38 četvrti sa 887 kuća.

Njegova tvrđava nalazila se na bregu na 1.100 metara nadmorske visine, i sastojala se od manjeg Gornjeg i većeg Donjeg grada koji su delili jedan zajednički zid i bili povezani kapijom. U onom manjem bila je smeštena posada i verovatno deo gradske uprave, dok su u većem, gde se danas naziru tragovi zgrada i skladišta, verovatno živeli najuticajniji Novobrđani.

Većina njegovih žitelja ipak je obitavala u varoši oko brega koju su zvali Podgrađe, a koje se širilo oko kilometar na sve strane. Prilazni put tvrđavi, širok tri metra, bio je kaldrmisan. Novo Brdo je bilo toliko golemo da je bilo potrebno sedam crkava ne bi li se zadovoljile duhovne potrebe svih njegovih stanovnika. Najbitnija je bila katedrala, crkva Svete Petke, a postojala je i saška crkva. U samom je središtu Podgrađa bio glavni trg oko koga su bile razmeštene najbitnije javne i privatne građevine.

Možemo samo da zamislimo kako je običnim ili pijačnim danom izgledalo to šarenilo rudara, topioničara, kovača, krojača, sedlara, drvodelja, mesara, kožara, ribara, krčmara, pekara, kujundžija, bojadžija, trgovaca, preprodavaca, seljaka koji su došli da prodaju robu, sveštenika, kaluđera, puškara, grnčara, lekara (postojala je i bolnica) i zografa. Bilo je čak i glumaca, a trojici znamo i imena. U pitanju su Todor Milošević, Vukoje Ivanković i izvesni Milosav čije prezime istorija nije zapamtila. Naši prvi glumci!

Premda je vladar bio neprikosnoven, Novo Brdo je uživalo autonomiju, i njime su upravljali vojvoda kao zapovednik odbrane, knez kao administrator i kefalija. Sitnije sporove su sami rešavali, ali je za krupnije stvari bilo potrebno tražiti mišljenje Veća koje se sastojalo od 12 purgara (od nemačke reči “burger”, građanin) i koje je bilo samoupravno telo unutrašnjeg uređenja grada. Zajedno su učestvovali u upravnim i sudskim poslovima i dobijali izvesne prihode, pa čak imali i tržišnu inspekciju.

Ostalo je zabeleženo da “vojvoda, knez i purgari slobodno biraju četiri dobra čoveka da nadziravaju i ogledaju prodaju i kupovinu u gradu”. Naređanja vlasti građanima je saopštavao putal (od nemačkog “butel), a privatno-pravne isprave pisao inomik. Poznato je da je u gradu bilo i bankara.

Premda su Albanci u to doba bili gotovo bez prisustva na Kosovu i Metohiji (o čemu svedoči turski popis nekoliko decenija kasnije), poslednji je vojvoda slobodnog Novog Brda bio Lješ Span, predstavnik njihovog vlastelinskog roda iz Drivasta.

NOVOBRDSKI RUDARI

Logično, njegovi su prvi stanovnici bili rudari, ali ne samo Sasi koje je u Kraljevstvo Srba prvi doveo kralj Uroš I Hrapavi: većinu su činili naši ljudi koji su ovim zanatom već ovladali. Rudari su bili povlašćeni u ovom mestu: imali su prednost pri nabavci namirnica, a u Zakonu o rudnicima (drugom takvom dokumentu u Evropi, odmah posle nemačkog) daje im se pravo da založe baštinu vlasnika rudnika ako im on na vreme ne isplati nadnice. Ovo je možda i prvi zakonski član o zaštiti prava radnika na svetu!

Od Sasa su, međutim, ostali nazivi poslova: šafar se zvao nadzornik rudnika, valturci su kupovali istučenu i opranu rudu i topili je u kolu (topionici) pa je prodavali, hautmani su nadzornici određenog kopa, plakaoničari ispirači rude, trajbari su radnici na mašini u obliku uspravnog vretena kojom se pomoću upregnutih konja izvlačio veći teret iz jame a koja se zvala rat (od nemačkog rad, što znači točak), furnici su prenosili rudu a foseri su bili obični rudari, po naški “rupnici”.

Bili su čuveni u svetu. Vojvoda od Ferare upravo je u njemu tražio majstore za rad u svojim kopovima, a kralj Alfonso Aragonski od Sicilije i Napulja molio despota Đurđa da mu pošalje dobre majstore jer su pronašli rude zlata i srebra ali nemaju nikoga ko zna da ih vadi i prečišćava.

Umešni novobrdski rudari učestvovali su i u opsadi Carigrada, na strani Turaka, kao deo vojske koju je Đurađ Branković morao da pošalje Osmanovim potomcima, a despotove reči da “bez naše pomoći nikada ne bi bio osvojen” odzvanjaju kao kletva kroz vekove.

Plemeniti metali su se ponajviše izvozili na Siciliju, u Abruco, Toskanu, Ankonitansku Marku a posebno u Veneciju, i sve to mahom putem veštih dubrovačkih trgovaca karavanskim putevima prema Republici Svetog Vlaha i prema zetskim lukama. Na tim dugim putovanjima spavalo se po svratištima (motelima), stanovima (pansionima) ali i po manastirima i privatnim kućama.

novo-brdo-castle-mediumnGrad su Turci dva puta pokušavali bezuspešno da osvoje, 1412. i petnaest godina kasnije. Konačno se predaje 27. juna 1441. godine, kada opsednuti građani “jedu nepristojne i zabranjene stvari”, pa čak i svoje ruke samo da se ne predaju Osmanlijama, ali već dve godine kasnije dolazi do oslobođenja.

1455. ponovo pada, posle neispunjenog obećanja sultana Mehmeda II Osvajača da će njegove žitelje poštedeti (među zarobljenicima je bio i gorepomenuti Konstantin Mihailović koji je odveden u janičare, a kasnije pobegao opet među hrišćane i umro u Poljskoj), ovoga puta zauvek u tamu.
Želeli smo ovim tekstom ponovo da ga osvetlimo.

Izvor: srpskaistorija.com/preuzeto MOJA TV

________________________________________________________________________________

ZABRANJENI GRAD…

tamoiovde-logo

Nekada carska palata kineskih dinastija, danas ovaj prostor koji se sastoji od 800 zgrada i ima više od 9 999 prostorija, jedinstven je muzej koji privlači turiste iz celog sveta!

 Reč je o Zabranjenom gradu u Pekingu, atrakciji koju je ove godine posetilo više od 15 miliona ljubitelja istočnjačke kulture.

1280px-Northwest_cornor_of_the_Forbidden_City

Izvor: hr.wikipedia.org / Severozapadni ugao

Bora*S

__________________________________________________________________________________

Zabranjeni grad

U centru kineskog glavnog grada Pekinga prostire se drevni tajanstveni građevinski kompleks, to je Zabranjeni grad svetskog glasa, odnosno bivša imperatorska palata, takođe najobimniji, najcelovitiji drevni građevinski kompleks drvne konstrukcije.

Zabranjeni grad je 1987, upisan u Listu svetske kulturne baštine. Zabranjeni grad je podignut po naređenju drugog imperatora dinastije Ming Džu Lija, izgradnja je otpočela 1406. a trajala 14 godina. Sve do 1911. godine propasti poslednje dinastije Ćing, u gotovo 500 godina u ovoj palati je živelo i obavljalo dužnost ukupno 24 imperatora.

Zabranjeni grad je redak u svetu po velikom obimu, krasnom stilu, građevinskom zamahu i dekorativnom luksuzu.

On zauzima više od 720,000 kvadrata, dužina mu u pravcu jug-sever iznosi gotovo 1000, a širina u pravcu istok-zapad 800 metara. Opasan je sa četiri strane zidom visokim više od 10 metara, van zida proteče zaštitni kanal širok oko 50 metara. Zabranjeni grad je podignut po strogom ritualnom redu, političkom regulativu i etičkom duhu feudalnih dinastija.

Njegov građevinski raspored, obim, oblik, dekorativna boja i nameštaj ovaploćuju vrhunsku imperatorsku vlast i striktnu hijerarhiju.

Najprivlačnije građevine su tri glavne dvorane: “Vrhunska harmonija”, “Centralna harmonija” i “Večita harmonija”. U njima su imperatori vršili vlast i priredili grandionzne svečanosti. “Vrhunska harmonija” je centar celog Zabranjenog grada, tu je smešteno imperatorsko presto zlatne boje. “Vrhunska harmonija” je takođe najveličanstvenija građevina u Zabranjenom gradu.

Ona je podignuta na podijumu visokom 8 metara i opasana sa belim balustradama u tri nivoa. Cela dvorana je visoka gotovo 40 metara, to je najviša građevina u Zabranjenom gradu. U kineskoj kulturi, zmaj je simbol imperatorske vlasti, imperator je nazvan pravim zmajem i nebeskim sinom. U dvorani “Vrhunska harmonija” je maksimalno korišćen zmajev oblik za ukrašavanje, prema navodima , korišćen je gotovo 13,000 zmajevih oblika.

Zabranjeni grad je po arhitekturi legendarni. U narodu se kaže da u njemu ima po građevinskom standardu ukupno 9999,5 soba. Zašto to ?

Zato što su kineski preci verovali da palata nebeskog imperatora poseduje po građevinskom standardu ukupno 10,000 soba . Imperator na zemlji je nebeski sin, mora da se uzdrži, ne sme da nadmaši nebeskog imperatora, zato je Zabranjeni grad za pola sobe manji od nebeske palate.

Ovaj grandionzni građevinski kompleks je kvintesencija izvrsnog uma radnog naroda. Tu sve, i po strukturi celog građevinskog kompleksa, i po razlikosti tavanica i po ukrasu na vratima i oknima, puno je izvanrednih rešenja. Na primer, podijum dvorane “Vrhunska harmonija” ne samo što je učinio samu dvoranu veličanstvenom i fantastičnom, već služi i kao protivvlažna izolacija.

Odvodne cevi u podijumu su u obliku zmajeve glave ( Kineski zmaj kao mitološka životinja ima dugačko zmijino telo). Ceo podijum u tri nivoa ima više od 1,000 zmajevih glava. Kada pada jaka kiša, kišnica proteče kroz sve zmajeve glave što se čini da zmajevi izbacuju iz usta vodu. Prizor je zaista fantastičan.

Zabranjeni grad je drvne konstrukcije. Majstori dinastija Ming i Ćin su iscrpli sve snage u protivpožarnu zaštiti. Na primer u Zabranjenom gradu stoje četiri reda punjenih zgrada, koje su spolja kao druge zgrade, a unutra punjene isključivo kamenim blokovima. To je upravo protivpožarna izolacija. U svim dvorištima Zabranjenog grada se koriste kao protivpožarna zaštita i velike bakarne kante sa vodom. Ima ukupno 308 takvih kanti koje su pune preko cele godine vodom, u svako doba spremne za gašenje požara. Nadležna služba zimi dole loži vatru da se voda u njima ne zaledi.

Zabranjeni grad je najveći postojeći i najbolje sačuvani dvorski kompleks.

Prema istorijskim spisima, dinastija Ming je angažovala 100,000 majstora i milion kulučara za podizanje ove palate, koristila je materijal iz cele Kine, čak iz zabačene jugozapadne provincije Junnan koja je hiljade kilometara udaljena.

Zabranjeni grad kao imperatorska palata čuva veliki broj dragocenih antikviteta, konkretno rečeno, preko milion antikviteta ili jednu šestinu zemaljskih antikviteta. Mnogo od njih spada u neprocenjivo unikatno nacionalno blago. U osamdesetim godinama prošlog veka kineska vlada je sagradila velika podzemna skladišta u više mesta gde se čuva u odličnom stanju veći broj dvorskih antikviteta.

Veličanstveni Zabranjeni grad je simbolika briljantne kineske kulture. Arhitekti Kine i sveta jednodušno ocenjuju da je ova bivša imperatorska palata po projektovanju i građevinskim radovima neuporedivo remek-delo, svedoči milenijumsku kulturnu tradiciju Kine i izvrsni uspeh kineskih majstora pre 500 godina.

Zabranjeni grad je star već 580 godina, većina njegovih građevina je zastarela, šta više, u poslednjim godinama se stalno povećavao broj posetilaca, tako da ga posećuje godišnje gotovo 10 miliona turista.

Radi boljeg čuvanja Zabranjenog grada, kineska vlada je 2004. godine počela da ga svestrano renovira. Kako je saopšteno, renoviranje će trajati 20 godina.
Izvor: serbian.cri.cn

Foto-Galerija

 Izvor fotografija:hr.wikipedia.org

_______________________________________________________________________________________