KAP VREMENA…

BALADA O PREDVEČERJU 

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i ostali ste sasvim sami.

Ilustracuja Bora*S, ulje na kartonu

Niste ni znali

kako tišina voli nepoznate da rani iz nevidljive puške
i dugo ste uzalud naprezali oči
da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
kao polomljen luk:
hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap
vremena
kad se nedirnuta travka popela u vis za novi
milimetar.

Pošli ste u predvečerje:
niste ni znali
da vas ramena bole od nevidljivih krovova
da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih
ljubavi.
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
a zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove
jedne jako navikle ulice.

Pošli ste u predvečerje:
išli ste polako
i tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš
korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
samo sad još laganije
skoro kao da ne idete. Stali ste
a učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i sada ležite u travi
iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
jedna travka je prilično šumno porasla za
milimetar
– vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
– vi ništa niste videli.

Pošli ste u predvečerje
i sada iz trave krišom otvarate oči
i čini vam se da vas još uvek neko nišani iz
nevidljive puške.

Stevan Raičković

---

 

 

 

STRAŽAR NAD DOLINOM GRUŽE…

Sa Boračkog krša  se na lepote  gružanskog kraja, pruža pogled za nezaborav!

U centralnom delu Gruže na 14 kilometara od Knića nalazi se selo Borač. Ono što ga čini posebnim i atraktivnim je što se nad njim nadvija Borački krš,vulkanski breg u kojem su prirodne sile izvajale đžinovske figure neverovatnih oblika.

---

SPOMENIK PRIRODE „BORAČKI KRŠ“

Nad pitomom, zelenom dolinom Gruže, izdiže se kao mrki stražar vulkanski breg nezemaljskog izgleda-Borački krš.

Borački krš

Strahovite prirodne sile su na strmoj južnoj litici brega izvajale fantastične skulpture od okamenjene lave.

Iza njihovih leđa, na severnoj strani brega nalaze se ostaci drevnog Borča.

Borački krš je živi muzej naše nacionalne i tragične istorije. Na njegovim dominantnim i teško pristupačnim vrhovima nalaze se ostaci temelja, pored antičkih zidina srednjevekovnog grada Borča.

Vekovima je bio izložen napadima raznih naroda sa svih strana. Naši stari srpski hroničari ga često pominju. Istorija kaže da su oko njega vođene duge i krvave borbe, tako da se njegovo ime Borač, koje je veoma staro, može jedino izvesti iz glagola „boriti se“.

Prepoznatljiv Borački krš po svom grebenu, oblika džinovske kreste izuzetno je privlačan za ljubitelje aktivnog odmora, planinare, alpiniste, rekreativce, izletnike…

Pored krsta koji predstavlja simbol ovog srednjevekovnog grada, pogled koji se pruža sa njegovih nestvarnih vrhova ostavlja bez daha. Višegodišnja je inspiracija brojnih pesnika i slikara. Duh vekova odiše ovim mestom i poziva svakog ko se na njemu nađe da se priseti svojih korena i drevnih vremena.

Zbog očuvanja stena izuzetnih geoloških i geomorfoloških karakteristika i karakteristične flore i faune od kojih su mnoge vrste zaštićene na osnovu nacionalnog zakonodavstva, Uredbom Vlade Republike Srbije stavljen je pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, odnosno I kategorije kao Spomenik prirode „Borački krš“.

---

Izvor teksta i fotografija: Katalog To opštine Knić

---

FOTO – PLUS

Borački krš, izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije

---

Fotografija: Vladimir Jovanovski / Izvor: http://www.knicturizam.org.rs

---

Priredio: Bora*S

---

 

OVDE BI MNOGI ŽELELI DA ŽIVE…

Grad bez novca, politike i automobila: Ovde bi mnogi želeli da žive! 

Orovil je eksperimentalni grad u indijskoj saveznoj državi Tamil Nadu, koji je osnovan 1968. godine od strane „Majke“ Mire Alfasa. Kreiran je kako bi žene i muškarci živeli u miru i harmoniji bez obzira na nacionalnost i religiju.

Foto: Profimedia

Orovil ili Grad zore na jugu Indije dizajniran je od strane arhitekte Rodžera Angera kako bi u miru i harmoniji živeli svi ljudi bez obzira na politička stanovišta, nacionalnost i religiju.

Reč je o eksperimentalnom projektu gde svaki stanovnik ima svoju ulogu, a najveća pažnja posvećuje se obrazovanju i razvijanju kreativnih veština.

*Foto: Profimedia

Iako je originalno zamišljeno da ovaj grad bude dom za 50.000 stanovnika, danas u njemu živi nešto više od 1.800 odraslih osoba i petstotinjak dece koji dolaze iz pedesetak različitih zemalja.

Najveći broj stanovnika je iz Indije (oko 1.000), a više stotina stanovnika dolazi iz Francuske, Nemačke i Italije. U šarolikom društvu nalazi se značajan broj Amerikanaca, Rusa, Španaca i Šveđana, nešto Japanaca, Korejanaca i Australijanaca, ali i šestoro ljudi iz Slovenije.

---

---

Grad je delimično finansiran od donacija, a hrani se uglavnom organskim proizvodima koje samostalno uzgajaju.

*Foto: Profimedia

Za život zarađuju proizvodeći papirnatu konfekciju i mirisne štapiće koje prodaju susednim selima i gradovima.

Papirnati novac i kovanice ne postoje, a svi stanovnici koriste se elektronskim računima i debitnom karticom Orokard za kupovinu i razmenu dobara.

Uz to, svaki stanovnik odvaja deo svojih sredstava za zajednicu, kako bi svi mogli da podmire osnovne životne potrebe.

*Foto: Profimedia

U gradu nema automobila, a glavno prevozno sredstvo je motocikl.

Grad je autonoman i ne odgovara nikome, pa se njegovo stanovništvo ne opterećuje ni unutrašnjom ni spoljašnjom politikom. Svakodnevno odlaze u hram Matrimandir u srcu grada, u kojem se prepuštaju ispunjavanju unutrašnjeg mira kroz jogu i meditaciju.

---

Izvor: kutaknet.com/(Izvor: punkufer.hr)

---

---

 

VARDŽIJA, BLAGO KRALJICE TAMAR…

Srednjovekovni podzemni grad isklesan u stenama: Vardžija, blago kraljice Tamar

U drugoj polovini XII veka, u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, izgrađen je pećinski grad, manastir i tvrđava, a ceo kompleks Vardžije je sadržao 13 nivoa i 6.000 stanova.

Foto: Profimedia

Vardžija je naselje pećinskog manastira u južnoj Gruziji, iskopan u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, 30 kilometara od Aspindža. Glavni period kontrukcije se dešavao u drugoj polovini XII veka.

Podzemne dvorane planinske kraljice, isklesane su od čvrstog kamena, a Vardžija svojim izgledom podseća na ambijent iz filma Gospodar prstenova. 

Međutim, ovaj kompleks pećine, manastira i palate koji nisu sagradili patuljci, već Gruzijci za svoju bajkovitu kraljicu Tamar.

Ponekad iz teških okolnosti nastaju podvizi mitskih razmera. Kasnih 1100-ih godina, srednjovekovno kraljevstvo Gruzije je pružalo otpor navali mongolskih hordi, najrazornijoj sili koju Evropa nije videla to tada. Kraljica Tamar je naredila izgradnju ovog podzemnog svetilišta 1185. godine i kopanje je počelo na planini Erušeti, koja se nalazi južno od zemlje blizu grada Aspindža.

Kada se završila izgradnja, ova podzemna tvrđava je sadržala 13 nivoa i 6.000 stanova, sobu za kraljicu prestola i veliku crkvu sa spoljnim zvonikom. Pretpostavlja se da je jedini pristup ovom uporištu preko skrivenog tunela čiji se ulaz nalazi u blizini obale reke Kura. Međutim, 1283. godine, samo jedan vek nakon što je Vardžija izgrađena, zemljotres je bukvalno razorio ovo mesto. Razbijen je planinski nagib i uništeno je više od dve trećine grada.

Ipak, manastir je postojao sve do 1551. godine kada ju je Tahmasp razorio. 

Danas ovo mesto održavala mala grupa monaha. Oko 300 stanova i dvorana se i dalje može posetiti, a u nekim tunelima sa starim cevima za navodnjavanje i dalje može da se pije voda.

Izvor: nationalgeographic.rs

Pogledajte ostale fotografije

---

---

ELDORADO…

Legenda o gradu od zlata

Legenda kaže da negde duboko u južnoameričkim planinama leži izgubljeni grad – Eldorado. Među brojnim koji su ga tražili najdominantniji su bili Španci, koji nikada nisu pronašli grad Inka za koji legenda kaže da je pun zlata. Da li ovaj grad zaista i postoji?

“Nalazi se na ostrvu usred slanog jezera čije je dno zlatno. U sredini ostrva nalazi se hram posvećen Suncu. Zidovi, krovovi, fontane…sve je tamo do suvog zlata” – ovakav opis zlatnog grada dao je vojnik pod komandom španskog osvajača Franciska Pizara.

Eldorado je izvorno bio naziv za čoveka, kasnije za grad, a nakon toga za celu zemlju. Prva legenda o Eldoradu govori o kralju, sinu boga Sunca koji je živeo u zlatnom dvorcu u kojem nije mogla prodreti dnevna svetlost, dok druga legenda priča priču o krunisanju prestolonaslednika.

Ove legende vremenom su se prepričavanjem promenile sve do kreiranja mita o Eldoradu kao zlatnom mestu, tako da se počevši od 1529. godine rodila zlatna groznica u potrazi za mitskim gradom!

Oko 1530. godine u kolumbijskim Andima, konkistador Gonzalo Himenes de Kesada naišao na Indijance plemena Muisko. Od indijanskih starešina je čuo mit o Eldoradu.

Priča je otišla dalje do Franciska de Oreljana i Gonzala Pizara koji su 1541. godine poveli slavnu ekspediciju u dolinu reke Amazon. Iako Španci nisu pronašli Eldorado, ipak su zgrnuli veliko bogastvo koje su zaplenili Indijancima Južne i Centralne Amerike.

Nemački baron Filip fon Huten, organizovao je još jednu ekspediciju, ali ga je njegova potraga za Eldoradom odvela u Venecuelu. Vekovima su avanturisti tražili tražili ovaj zlatni grad, i stotine ljudskih života je izgubljeno u potrazi za njihovim snom. Njihova požuda za zlatom odvela ih je na put bez povratka.

Edgar Alan Po napisao je pesmu Eldorado koja simbolično govori o vitezu koji traži ovo mesto, a koju je na srpski preveo Stanislav Vinaver. I danas aktivna legenda, Eldorado je ostao simbol nečeg što se želi a što je nedostižno. Možda u legendama ima i istine.

Možda je mitski Eldorado, zlatni grad iz bajke, zaista postojao. Ovaj legenda i dalje ostaje da golica maštu brojnih avanturista.

J.Mirkovic

Izvor: superodmor.rs/07. 04. 2016.

____________________________________________________________________________________

MAJKA SRPSKIH GRADOVA…

 

Kad je naše Novo Brdo bilo veće od Londona

SRBIJA JE NEKAD BILA CENTAR SVETA!

Barem je tako turski istoričar Dursun-beg napisao sredinom 15. veka, opisujući je kao “središte svih zemalja” i “svu kao jedan majdan zlata i srebra”. Ovo nije bilo preterivanje.

U prilog tome najbolje svedoči podatak da smo u vreme despota Stefana Lazarevića i njegovog naslednika Đurđa Brankovića zadovoljavali 20 odsto evropske potrebe za srebrom, dok je posle pripajanja Srebrenice taj udeo porastao na čak 35 odsto.

Kao privredni centar naše države pre nego što će pasti u 350 godina dugo ropstvo pod Osmanlijama, posebno se kao majka svih srpskih gradova izdvajalo Novo Brdo na Kosovu u blizini Prištine, koje je despotima godišnje donosilo više od 200 hiljada dukata.

Godišnje se prema tome nije moglo vaditi manje od sedam tona, a zajedno sa Srebrenicom i Rudnikom Srbija je proizvodila godišnje 15 tona srebra. Ova i ovakva proizvodnja spasila je italijansku ekonomiju i ugasila tamošnju monetarnu krizu početkom 15. stoleća!

Za vreme cara Dušana Silnog postaje jedan od najvažnijih rudnika imperije, u kome postoji i kovnica novca, a nalazišta su toliko velika da on 1348. godine poklanja Hilandaru 87 kilograma srebra. Ovo nimalo ne treba da čudi: stoleće kasnije, despot Đurađ posle prvog pada Srbije predaje Dubrovčanima na čuvanje 50.000 dukata i skoro dve i po tone srebra!

Nije poznato kada je tačno osnovan ovaj grad, ali se zna da se u istorijskim spisima prvi put pominje 1319. godine, na samom kraju vladavine kralja Milutina. Dubrovački arhiv čuva podatak da je tada Petrus de Bratosti iz Kotora u njemu kupio robinju Dražicu i njenu ćerku Krasnu. Sedam godina docnije Stefan Dečanski obaveštava dubrovačkog kneza da zastupnik trga novobrdskog Luka Lukarević ništa ne duguje.

GRAD NAD GRADOVIMA

Ovaj “grad srebrni i u istinu zlatni”, kako ga opisuje Konstantin Filozof, ova “srebrna i zlatna planina” kako ga opisuje važni svedok tog vremena Konstantin Mihailović, rodom upravo iz Novog Brda, ovo ekonomsko i privredno središte koje mletački kartograf fra Mauro velikim masnim slovima podvlači na svojoj karti sveta, imalo je sredinom 15. veka po nekim procenama čak 50.000 stanovnika!

Poređenja radi, London je tada imao tričavih 10.000, dakle bio je pet puta manji. Samo je u turskom defteru sa samog kraja ere ovog grada u opadanju upisano postojanje 38 četvrti sa 887 kuća.

Njegova tvrđava nalazila se na bregu na 1.100 metara nadmorske visine, i sastojala se od manjeg Gornjeg i većeg Donjeg grada koji su delili jedan zajednički zid i bili povezani kapijom. U onom manjem bila je smeštena posada i verovatno deo gradske uprave, dok su u većem, gde se danas naziru tragovi zgrada i skladišta, verovatno živeli najuticajniji Novobrđani.

Većina njegovih žitelja ipak je obitavala u varoši oko brega koju su zvali Podgrađe, a koje se širilo oko kilometar na sve strane. Prilazni put tvrđavi, širok tri metra, bio je kaldrmisan. Novo Brdo je bilo toliko golemo da je bilo potrebno sedam crkava ne bi li se zadovoljile duhovne potrebe svih njegovih stanovnika. Najbitnija je bila katedrala, crkva Svete Petke, a postojala je i saška crkva. U samom je središtu Podgrađa bio glavni trg oko koga su bile razmeštene najbitnije javne i privatne građevine.

Možemo samo da zamislimo kako je običnim ili pijačnim danom izgledalo to šarenilo rudara, topioničara, kovača, krojača, sedlara, drvodelja, mesara, kožara, ribara, krčmara, pekara, kujundžija, bojadžija, trgovaca, preprodavaca, seljaka koji su došli da prodaju robu, sveštenika, kaluđera, puškara, grnčara, lekara (postojala je i bolnica) i zografa. Bilo je čak i glumaca, a trojici znamo i imena. U pitanju su Todor Milošević, Vukoje Ivanković i izvesni Milosav čije prezime istorija nije zapamtila. Naši prvi glumci!

Premda je vladar bio neprikosnoven, Novo Brdo je uživalo autonomiju, i njime su upravljali vojvoda kao zapovednik odbrane, knez kao administrator i kefalija. Sitnije sporove su sami rešavali, ali je za krupnije stvari bilo potrebno tražiti mišljenje Veća koje se sastojalo od 12 purgara (od nemačke reči “burger”, građanin) i koje je bilo samoupravno telo unutrašnjeg uređenja grada. Zajedno su učestvovali u upravnim i sudskim poslovima i dobijali izvesne prihode, pa čak imali i tržišnu inspekciju.

Ostalo je zabeleženo da “vojvoda, knez i purgari slobodno biraju četiri dobra čoveka da nadziravaju i ogledaju prodaju i kupovinu u gradu”. Naređanja vlasti građanima je saopštavao putal (od nemačkog “butel), a privatno-pravne isprave pisao inomik. Poznato je da je u gradu bilo i bankara.

Premda su Albanci u to doba bili gotovo bez prisustva na Kosovu i Metohiji (o čemu svedoči turski popis nekoliko decenija kasnije), poslednji je vojvoda slobodnog Novog Brda bio Lješ Span, predstavnik njihovog vlastelinskog roda iz Drivasta.

NOVOBRDSKI RUDARI

Logično, njegovi su prvi stanovnici bili rudari, ali ne samo Sasi koje je u Kraljevstvo Srba prvi doveo kralj Uroš I Hrapavi: većinu su činili naši ljudi koji su ovim zanatom već ovladali. Rudari su bili povlašćeni u ovom mestu: imali su prednost pri nabavci namirnica, a u Zakonu o rudnicima (drugom takvom dokumentu u Evropi, odmah posle nemačkog) daje im se pravo da založe baštinu vlasnika rudnika ako im on na vreme ne isplati nadnice. Ovo je možda i prvi zakonski član o zaštiti prava radnika na svetu!

Od Sasa su, međutim, ostali nazivi poslova: šafar se zvao nadzornik rudnika, valturci su kupovali istučenu i opranu rudu i topili je u kolu (topionici) pa je prodavali, hautmani su nadzornici određenog kopa, plakaoničari ispirači rude, trajbari su radnici na mašini u obliku uspravnog vretena kojom se pomoću upregnutih konja izvlačio veći teret iz jame a koja se zvala rat (od nemačkog rad, što znači točak), furnici su prenosili rudu a foseri su bili obični rudari, po naški “rupnici”.

Bili su čuveni u svetu. Vojvoda od Ferare upravo je u njemu tražio majstore za rad u svojim kopovima, a kralj Alfonso Aragonski od Sicilije i Napulja molio despota Đurđa da mu pošalje dobre majstore jer su pronašli rude zlata i srebra ali nemaju nikoga ko zna da ih vadi i prečišćava.

Umešni novobrdski rudari učestvovali su i u opsadi Carigrada, na strani Turaka, kao deo vojske koju je Đurađ Branković morao da pošalje Osmanovim potomcima, a despotove reči da “bez naše pomoći nikada ne bi bio osvojen” odzvanjaju kao kletva kroz vekove.

Plemeniti metali su se ponajviše izvozili na Siciliju, u Abruco, Toskanu, Ankonitansku Marku a posebno u Veneciju, i sve to mahom putem veštih dubrovačkih trgovaca karavanskim putevima prema Republici Svetog Vlaha i prema zetskim lukama. Na tim dugim putovanjima spavalo se po svratištima (motelima), stanovima (pansionima) ali i po manastirima i privatnim kućama.

Grad su Turci dva puta pokušavali bezuspešno da osvoje, 1412. i petnaest godina kasnije. Konačno se predaje 27. juna 1441. godine, kada opsednuti građani “jedu nepristojne i zabranjene stvari”, pa čak i svoje ruke samo da se ne predaju Osmanlijama, ali već dve godine kasnije dolazi do oslobođenja.

1455. ponovo pada, posle neispunjenog obećanja sultana Mehmeda II Osvajača da će njegove žitelje poštedeti (među zarobljenicima je bio i gorepomenuti Konstantin Mihailović koji je odveden u janičare, a kasnije pobegao opet među hrišćane i umro u Poljskoj), ovoga puta zauvek u tamu.
Želeli smo ovim tekstom ponovo da ga osvetlimo.

Izvor: srpskaistorija.com/preuzeto MOJA TV

________________________________________________________________________________

ZABRANJENI GRAD…

Nekada carska palata kineskih dinastija, danas ovaj prostor koji se sastoji od 800 zgrada i ima više od 9 999 prostorija, jedinstven je muzej koji privlači turiste iz celog sveta!

 Reč je o Zabranjenom gradu u Pekingu, atrakciji koju je ove godine posetilo više od 15 miliona ljubitelja istočnjačke kulture.

Izvor: hr.wikipedia.org / Severozapadni ugao

Bora*S

---

---

Zabranjeni grad

U centru kineskog glavnog grada Pekinga prostire se drevni tajanstveni građevinski kompleks, to je Zabranjeni grad svetskog glasa, odnosno bivša imperatorska palata, takođe najobimniji, najcelovitiji drevni građevinski kompleks drvne konstrukcije.

Zabranjeni grad je 1987, upisan u Listu svetske kulturne baštine. Zabranjeni grad je podignut po naređenju drugog imperatora dinastije Ming Džu Lija, izgradnja je otpočela 1406. a trajala 14 godina. Sve do 1911. godine propasti poslednje dinastije Ćing, u gotovo 500 godina u ovoj palati je živelo i obavljalo dužnost ukupno 24 imperatora.

Zabranjeni grad je redak u svetu po velikom obimu, krasnom stilu, građevinskom zamahu i dekorativnom luksuzu.

On zauzima više od 720,000 kvadrata, dužina mu u pravcu jug-sever iznosi gotovo 1000, a širina u pravcu istok-zapad 800 metara. Opasan je sa četiri strane zidom visokim više od 10 metara, van zida proteče zaštitni kanal širok oko 50 metara. Zabranjeni grad je podignut po strogom ritualnom redu, političkom regulativu i etičkom duhu feudalnih dinastija.

Njegov građevinski raspored, obim, oblik, dekorativna boja i nameštaj ovaploćuju vrhunsku imperatorsku vlast i striktnu hijerarhiju.

Najprivlačnije građevine su tri glavne dvorane: “Vrhunska harmonija”, “Centralna harmonija” i “Večita harmonija”. U njima su imperatori vršili vlast i priredili grandionzne svečanosti. “Vrhunska harmonija” je centar celog Zabranjenog grada, tu je smešteno imperatorsko presto zlatne boje. “Vrhunska harmonija” je takođe najveličanstvenija građevina u Zabranjenom gradu.

Ona je podignuta na podijumu visokom 8 metara i opasana sa belim balustradama u tri nivoa. Cela dvorana je visoka gotovo 40 metara, to je najviša građevina u Zabranjenom gradu. U kineskoj kulturi, zmaj je simbol imperatorske vlasti, imperator je nazvan pravim zmajem i nebeskim sinom. U dvorani “Vrhunska harmonija” je maksimalno korišćen zmajev oblik za ukrašavanje, prema navodima , korišćen je gotovo 13,000 zmajevih oblika.

Zabranjeni grad je po arhitekturi legendarni. U narodu se kaže da u njemu ima po građevinskom standardu ukupno 9999,5 soba. Zašto to ？

Zato što su kineski preci verovali da palata nebeskog imperatora poseduje po građevinskom standardu ukupno 10,000 soba . Imperator na zemlji je nebeski sin, mora da se uzdrži, ne sme da nadmaši nebeskog imperatora, zato je Zabranjeni grad za pola sobe manji od nebeske palate.

Ovaj grandionzni građevinski kompleks je kvintesencija izvrsnog uma radnog naroda. Tu sve, i po strukturi celog građevinskog kompleksa, i po razlikosti tavanica i po ukrasu na vratima i oknima, puno je izvanrednih rešenja. Na primer, podijum dvorane “Vrhunska harmonija” ne samo što je učinio samu dvoranu veličanstvenom i fantastičnom, već služi i kao protivvlažna izolacija.

Odvodne cevi u podijumu su u obliku zmajeve glave ( Kineski zmaj kao mitološka životinja ima dugačko zmijino telo). Ceo podijum u tri nivoa ima više od 1,000 zmajevih glava. Kada pada jaka kiša, kišnica proteče kroz sve zmajeve glave što se čini da zmajevi izbacuju iz usta vodu. Prizor je zaista fantastičan.

Zabranjeni grad je drvne konstrukcije. Majstori dinastija Ming i Ćin su iscrpli sve snage u protivpožarnu zaštiti. Na primer u Zabranjenom gradu stoje četiri reda punjenih zgrada, koje su spolja kao druge zgrade, a unutra punjene isključivo kamenim blokovima. To je upravo protivpožarna izolacija. U svim dvorištima Zabranjenog grada se koriste kao protivpožarna zaštita i velike bakarne kante sa vodom. Ima ukupno 308 takvih kanti koje su pune preko cele godine vodom, u svako doba spremne za gašenje požara. Nadležna služba zimi dole loži vatru da se voda u njima ne zaledi.

Zabranjeni grad je najveći postojeći i najbolje sačuvani dvorski kompleks.

Prema istorijskim spisima, dinastija Ming je angažovala 100,000 majstora i milion kulučara za podizanje ove palate, koristila je materijal iz cele Kine, čak iz zabačene jugozapadne provincije Junnan koja je hiljade kilometara udaljena.

Zabranjeni grad kao imperatorska palata čuva veliki broj dragocenih antikviteta, konkretno rečeno, preko milion antikviteta ili jednu šestinu zemaljskih antikviteta. Mnogo od njih spada u neprocenjivo unikatno nacionalno blago. U osamdesetim godinama prošlog veka kineska vlada je sagradila velika podzemna skladišta u više mesta gde se čuva u odličnom stanju veći broj dvorskih antikviteta.

Veličanstveni Zabranjeni grad je simbolika briljantne kineske kulture. Arhitekti Kine i sveta jednodušno ocenjuju da je ova bivša imperatorska palata po projektovanju i građevinskim radovima neuporedivo remek-delo, svedoči milenijumsku kulturnu tradiciju Kine i izvrsni uspeh kineskih majstora pre 500 godina.

Zabranjeni grad je star već 580 godina, većina njegovih građevina je zastarela, šta više, u poslednjim godinama se stalno povećavao broj posetilaca, tako da ga posećuje godišnje gotovo 10 miliona turista.

Radi boljeg čuvanja Zabranjenog grada, kineska vlada je 2004. godine počela da ga svestrano renovira. Kako je saopšteno, renoviranje će trajati 20 godina.
Izvor: serbian.cri.cn

---

Foto-Galerija

 Izvor fotografija:hr.wikipedia.org

---

---

 

JEZERO MAĐORE, LEPŠE OD MORA…

Mađore: Jedino jezero lepše od mora

Ništa vas ne može pripremiti na prvi susret s veličanstvenim jezerom Mađore u Italiji.

Jezero se uglavnom nije nalazilo na utabanim turističkim stazama sve do 1906. kada je tunel Simplon u Alpima omogućio prolazak Orijent Ekspresa.

Doslovno preko noći njegove obale počele su da se pune pripadnicima evropske elite, koji su počeli da grade veličanstvene nekretnine. Neke od njih i dalje su naseljene, ali su neke danas napuštene i u gotovo ruševnom stanju.

Stresa, gradić koji je i dalje zatočen u nekom prošlom vremenu, dugo je bila nezvanična prestonica zapadne obale jezera. Prepun je grandioznih hotela napravljenih u baroknom stilu čija bi fasada lako mogla da posluži kao kulisa za neku od Pučinijevih opera.

Najveći je Grand Hotel des Iles Borromees sa ogromnim kristalnim lusterima u kom je boravio, tada 19-godišnji, Ernest Hemingvej dok se oporavljao od ranjavanja na italijanskom frontu.

Prva među jednakima u palatama Strese pripada porodici Boromeo i nalazi se na ostrvcu Isola Bela na deset minuta vožnje čamcem.

Još jedna izuzetna destinacija do koje se stiže čamcem je Peskatori, ribarsko ostrvo koje možete peške obići za deset minuta, ali tu šetnju sigurno nećete zaboraviti.

Jezero Mađore je ogromno i seže sve do Lokarna u Švajcarskoj, pa njegovu okolinu možete obilaziti sigurno desetak dana, a da vam ni u jednom trenutku ne bude dosadno.

Ako se malo odmaknete od obale i vozite oko dvadeset minuta ka Alpima, možete doći do manjeg jezera Orta uz koji je nikao grad Orta San Đulio sa kaldrmisanim ulicama, fasadama u boji starog parmezana i predivnim kafićima u kojima možete popiti fantastičan espreso.

U blizini Mađorea je i Kastiljone Olona, prelepa kapela u potpunosti ukrašena freskama renesansnog majstora Masolina da Panikala, od kojih je najpoznatija Usekovanje glave svetog Jovana koje gleda “ledena” Saloma.

Zbog vlažne i tople klime gradinari su uspevali da urede neverovatno lepe bašte.

Osim egzotičnih biljaka, one su prepune i raznih kitnjastih statua, pa ako vam dosadi izležavanje na plaži, a ne obilaze vam se mestašca uz obalu, dan možete provesti u hladovini velikih stabala čitajući neku dobru knjigu.
Izvor:aah.rs

_________________________________________________________________________________________

OSEĆANJE PRODIRE TAMO GDE INTELIGENCIJA NE DOSEGNE…

Ćivita di Banoređo: Raj iz kojeg nikada ne želite da odete 

Jedinstveno iskustvo vedrine, lepote i predaha za probirljive putnike Italije.

Foto: Thinkstock

„Osećanje prodire tamo gde inteligencija ne dostigne“, rekao je jedan od najpoznatijih stanovnika ovog grada i grad na mnogo načina predstavlja upravo to…

Predivne kuće za odmor su unikatan dragulj Italije. Razlog za dolazak u Ćivitu di Banoređo je otkrivanje mesta koje, čini se, postoji samo u snovima: italijanski grad na brdu koji verno čuva istoriju u sebi, a odiše vedrinom i ljubavlju svojih stanovnika.

Foto: wikimedia

Do grada se dolazi peške tako što se prelazi pešački most, a prolazak kroz etrursku kapiju je kao vraćanje 600 godina u nazad i otkrivanje nestvarne i potpuno dugačije lepote i mira od uobičajenih.

Na prvi pogled, grad izgleda kao da se u njemu prelivaju zlato i srebro – zlato, od boje bigar kamena iz njegove okoline od kojeg su sagrađene kuće, a srebro od bazaltnog asfalta njegovih ulica.

Foto: Thinkstock

Grad su osnovali Etrurci pre 2,5 hiljde godina.

Tokom 20. veka broj stanovnika Ćivite di Banoređo sveden je na samo njih šestoro.

Ovaj grad rodno je mesto filozofa Svetog Bonaventure koji je umro 1274. godine, a njegova rodna kuća se odavno survala niz liticu.

Foto: Thinkstock

Bonaventura je jednom prilikom rekao „Osećanje prodire tamo gde inteligencija ne dostigne“ i grad na mnogo načina predstavlja upravo to, mesto stvoreno da se u njemu izgubite.

Foto: Thinkstock

„Ukoliko je lepota istina, a istina je lepota, onda smo oboje pronašli u Ćiviti i počastvovani smo da podelimo naš jedinstveni dom u magičnom mestu sa vama“, kažu u ovom gradu.

Autor: M.S.

Izvor:prva.rs

__________________________________________________________________________________

NESREĆNA DESPOTICA JERINA…

Istina o prokletoj Jerini: Da li je unesrećila Srbiju i svoju porodicu?

Tek se pre par godina počelo da  spekuliše o pozivnoj strani ličnosti nesrećne despotice Jerine Branković.

Foto: Wikipedia

Pet vekova je narod slušajući o njoj uz gusle stekao utisak da je ona unesrećila Srbiju i svoju porodicu, a zapravo Jerina je u jednom trenutku za svoju državu žrtvovala nešto najdragocenije što je imala – svoju decu.

Rođena u grčkoj porodici Kantakuzina, na samom početku petnaestog veka, Jerina se sa samo petnaest godina udala za srpskog despota Đurđa Brankovića. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, neki izvori tvrde da je par imao mnogo zajedničkih interesovanja koja su dovela do toga da se u braku između Đurađa i Jerine razvije jaka ljubav.

Prvi sin im je preminuo kao trinaestogodišnjak, pored njega imali su još Grgura, Stefana i Lazara, kao i ćerku Katarinu. Što se tiče njihove ćerke Mare, nije poznato da li je ona njihova ćerka ili pak kći iz prvog braka despota Đurđa.

Period Jerinine vladavine bio je jako težak za Srbiju. Ugari su je pritiskali sa severa, a Turci sa juga. Pošto je bio prinuđen da Ugarima ustupi Beograd, Đurađ je morao da premesti svoju prestonicu. Tako je dobio dozvolu da počne sa izgradnjom Smedereva.

Veliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma. Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni maretijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo.

Kako bi smirili strasti sa Ugarima, Brankovići su svoju kćer Katarinu udali za grofa Urliha II. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je jako teško pao ovaj rastanak, kao i velikom broju Srba u to vreme, pogotovo jer je Mara odlazila u harem.

Ipak mnoge srpske princeze vaspitavane su tako da svojom udajom i uticajem na svog muža pomažu porodici i Srbiji, pa ni Mara nije bila izuzetak. Dugo je vršila uticaj da sultan Murat II pomaže njenoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Takođe sultan joj je dozvolio da zadrži svoju veru. Marina predaja samo je dodatno opravdala mržnju prema Jerini.

Istoričarima nikada nije bila sasvim jasna ova mržnja prema despotici, s obzirom da je kneginja Milica, koja je takođe udala svoju Oliveru za sultana ispala mučenica i svetica.

Iako su njeni sinovi bili prinuđeni da ratuju za Turke (Grgur je čak i pomagao da se osvoji Solun, rodni grad njegove majke i njegova ujčevina), Turcima to nije bilo dovoljno. Da bi Turci bili sigurni da Brankovići neće sklopiti savez sa Ugarima, Grgur i Stefan su poslati sultanu kao taoci. Uprkos Marinom uticaju i molbi da ih poštedi koja je stigla prekasno, Grgur i Stefan su oslepljeni.

Ovo je bio još jedan udarac za nesrećnu Jerinu. Nakon toga morala je da beži na Svetu goru od kuge, a ona i Đurađ su veliki deo svog bogatstva trošili otkupljujući pravoslavne robove od Turaka, ne bi li bar delimično spasili svoj narod. Turska vojska, je uprkos kakvom-takvom savezu odlučila da uđe u Srbiju i osvoji Smederevsku tvrđavu. Grad se predao uglavnom zbog gladi, ne zbog toga jer je tvrđava bila lako osvojiva. Bračni par Branković je pobegao u Zetu, odakle je Đurađ pokušao da traži pomoć od Ugara, ali je i ovaj plan propao.

Kraj života Jerina je dočekala kao monahinja na Rudniku. Posle Đurađove smrti, najmlađi sin Lazar, tada već naslednik i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, smatrajući da se od njih krije blago porodice Branković.

Jerina je preminula u maju 1457. godine. Smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Ne zna se gde je sahranjena, a ne zna se ni kako se Srbijom proširio loš glas o Jerini koja je u narodu, poput svog svekra Vuka Brankovića, ostala prokleta i izdajica.

Izvor: stil.kurir.rs

_______________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KUĆA NA DRVETU U GRADU…

 

Da, moguće je!

Ukoliko maštate da imate kućicu na drvetu a živite u gradu, ova fantazija deluje kao nemoguća misija.

Međutim, arhitekta Lućijano Pia je uspeo da svoje maštanje pretvori u realnosti. On je imao lepu viziju kako ljudi i priroda treba da žive zajedno u harmoniji čak i u urbanim uslovima.

Tada je projektovao, a kasnije i izgradio kompleks apartmana za italijanski grad Torino.

Ova zgrada od pet spratova je mešavina čeličnih nosača i bujnog drveća koja stanovnicima pruža osećaj kao da žive u velikoj kući na drvetu.

Arhitekta je sve vreme tokom projektovanja, a kasnije i gradnje, imao u vidu integraciju sa prirodom.

Terase organskog i asimetričnog oblika omogućavaju postavku velikih saksija iz kojih raste drveće. U dvorištu ovog kompleksa se nalazi nekoliko veštačkih jezeraca koja stanovnicima pružaju mesto za opuštanje i osveženje tokom toplih letnjih meseci.

Kako je zgrada sa svih strana okružena zelenilom, vazduh u njoj je čist i zdrav za stanovnike, a drveće na terasama pruža odličnu izolaciju i zaštitu od buke i neprijatnih mirisa.

Takođe, ovolika količina zelenila u gradu je dobra za ceo okolni eko sistem.

_________________________________________________________________________________________

Foto: Boredpanda
Izvor:ekokuce.com

_________________________________________________________________________________________

KAD NOĆ PADNE, SVE SE MENJA…

U OVOM GRADU SVI LJUDI ŽIVE U JEDNOJ ZGRADI!

O ovom zanimljivom gradu svedoči i Erika Tompson, koja je učiteljica u osnovnoj školi u Begihu, a njen celokupan život je smešten u jednu zgradu.

Vitier na Aljasci je maleni grad sa oko 200 stanovnika koji, gotovo svi, žive u istoj zgradi.

U pitanju je jedna mala zajednica, gde su vam komšije praktično deo porodice.

Svi stanovnici žive u neboderu Begih, koji je sagrađen davne 1956. godine.

Na početku je služio za smeštaj vojnika, ali danas je ovo regularna stambena zgrada sa poštanskim brojem, policijskom stanicom, crkvom, igralištem, prodavnicama i ambulantom.

Erika Tompson je učiteljica u osnovnoj školi u Begihu, kojoj je celokupan život smešten u jednu zgradu. Njoj treba 5 minuta do posla, a to vreme na zavisi od gužve u saobraćaju već od lifta koji je prevozi od stana do učionice.

– Moj ceo život je stao u jednu zgradu, ali to ne umanjuje njegov kvalitet – objasnila je učiteljica.

Ukoliko želite da posetite ovaj grad, to će biti moguće samo ako prođete kroz tunel dug četiri kilometra, čija se vrata ostvaraju na svakih pola sata.

Međutim, uveče se sve menja.

Naime, kad padne mrak, ne možete ni ući ni izaći iz grada, jer su vrata tunela zatvorena.

---

Izvor: srbijapress.org

---

---

GRAD STVOREN ZA LJUBAV…

KAO LAK je najromantičniji grad u Tajlandu, zemlji siromašnih i bogatih i bez granica.

Ovaj grad je mesto boja, gde čak i vetar duva u nekoj posebnoj plavo-smeđoj nijansi. Karakterističan je po belim, peskovitim plažama, fantastičnim vodopadima, te po najstarijim kišnim šumama i idiličnim lagunama.

Jednostavno, savršeno mesto za zaljubljene.

Ako se odlučite da Dan zaljubljenih provedete baš na ovom mestu, domaćini će vam, umesto previše običnog buđenja u odmaralištu, omogućiti da jednu noć provedete na usamljenom ostrvu.

Poslužiće vam večeru uz sveće i ostaviti vas da prespavate … u luksuznom krevetu na plaži. Sledećeg dana, nakon doručka bićete „spaseni“ i vraćeni u svakodnevni život.

Ovo je grad gde noć i dan mirišu na život, onaj stvarni, a na momente i onaj filmski. Ljuto, ukusno i neodoljivo mirisno izvire iz svakog tanjira. Glavna atrakcija Kao Laka, koja privlači turiste na ovoj obali su nesumnjivo rajske plaže. Ovde ćete pored rajskih plaža uživati iu kafićima i šik restoranima, prodavnicama, na masažama, u školama ronjenja, joga centrima.

Između ostalog, ronjenje u moru je neverovatna avantura, tokom koje se turisti susreću sa retkom lepotom korala i egzotičnih riba.

Tajland je pre svega, zemlja susretljivih i radoznalih ljudi širokog osmeha. Simbol sreće je slon koji će vas pratiti na svakom koraku i nezaobilazna je uspomena sa putovanja po Tajlandu. Brojni kipovi Bude čuvaju mir raskošnih hramova sa pagodama. Upoznaćete neobične vrste voća, a ne treba zaboraviti da je hrana u Tajlandu atrakcija sama za sebe.

U zemlji slobode, kako ga još nazivaju, stanovništvo jako poštuje svoju tradiciju pa, za početak, nikada ih nemojte dirati po glavi, čak ni decu, jer veruju da u glavi prebiva duša.

Raznolikost Kao Laka je samo jedan od razloga što se putnici godinama vraćaju u ovaj grad, au poslednjih nekoliko godina postao je obećana zemlja za sve one koji veruju u alternativnu medicinu. Zato možete posetiti neki od mnogih centara, pohađati kurs meditacije, utrenirati vaš um i idem na neku čuvenu tajlandsku masažu, koja je postala popularna u celom svetu.

Pleme

Tajland je karakterističan i po plemenima, jedno takvo je i čuveno pleme „dugih vratova“, prepoznatljivo po gvozdenim ogrlicama koje žene nose oko vrata i koje su im, sa godinama, izdužile vratove. Te ogrlice nikad ne skidaju, pa ni za vreme spavanja. Prve dobijaju još kao devojčice od pet godina, a starije žene nose ogrlice od kojih su pojedine teške i do šest kilograma.

To je njihova tradicija koje ne žele da se odreknu.
Danijela Stokanić
Izvor: glassrpske.com

______________________________________________________________________________________

PODZEMNI GRAD…

OVO JE PRIČA:Renovirao kuću, a ono što je pronašao zadivilo je ceo svet

Foto: Telegraf / Printskrin / YouTube / Vladimir Khmelnitsky

 Kada je 1963. godine jedan Turčin u Kapadokiji krenuo da renovira kuću otrkio je nešto neverovatno.

Stanovnik današnjeg Derinkujua srušio je zid u podrumu svoje kuće i otkrio da se iza njega nalazi tunel, pa još jedna prostorija, pa još jedna, pa još jedna…

Foto: Flickr/Synn Wang

Tako je, pukom slučajnošću otkriven najveći podzemni grad u Turskoj, koji je ukopan 85 metara ispod površine zemlje.

Za ovaj neobičan podzemni grad se sa pravom se može reći da je inženjersko remek delo i veliko arheološko otkriće.

Kroz njega teče pitka voda, ima niz ventilacionih sistema, pojedinačnih stanova, prodavnice, bunare, sobe gde se čuvalo oružje, pa čak i groblje.

Foto: Wikimedia

U gradu je pronađena čak i škola, kao i posebne odaje u kojima su se držale životinje.

Do sad su otkrivena 52 otvora za ventilaciju, a takođe je otkiveno da nisu svi izvori vode bili povezani sa površinom, verovatno zbog straha da bi osvajači mogli da zatruju vodu.

Pretpostavlja se da je ovaj podzemni grad koji je mogao da primi i do 50.000 ljudi nastao u XVII ili XVIII veku pre nove ere.

Foto: Flickr/Martijn.Munneke

Tokom uspona Persijskog carstva grad je bio korišćen kao naselje za izbeglice, kasnije kao sklonište od invazija Rimljana i Arapa.

Foto: Flickr/Elena Pleskevich

Podzemni grad inače je svojim stanovnicima pružao odličnu zaštitu od paklenih vrućina leti, dok je zimi bio sklonište od hladnoće.

Foto: Flickr/Elena Pleskevich

Ovaj impresivni grad nije jedino neverovatno arheološko otkriće u Turskoj. U njegovoj blizini je otkriveno skoro 200 drugih podzemnih gradova od kojih najmanje 40 imaju tri nivoa pod zemljom. Ukupno, svi ovi gradovi su mogli da prime oko 100.000 ljudi.

Foto: Flickr/damian entwistle

 

Izvor:balkanspress.com (Izvor: Telegraf.rs)

____________________________________________________________________________

ULICA DEČJEG OSMEHA…

Juče, 24. decembra, deo centralne borske ulice „Moša Pijade“ u vremenu od 10 d0 14 sati  preimenovan je, makar na kratko u „Ulica dečjeg omeha“.

U organizaciji borskog Centra za kulturu, sada već tradicionalna manifestacija „Ulica dečjeg omeha“, pokrenuta je sa ciljem da ulepša i dočara Novogodišnju atmosferu, ali pre svega da smanji društvenu isključenost dece i podstakne njihovu kreativnost i maštu.

Ovom događaju prethodio je konkurs za najlepšu pesmu priču, likovni rad, kreativni predmet, ukras, čestitku, kapu i slično, sa akcentom da budu izrađeni od darova prirode ili reciklažnih materijala.

Na konkursu i na Ulici dečjeg osmeha učestvovale su sve gradske i seoske osnovne škole, Dečja ustanova „Bambi“, Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“ i Udruženje za za decu sa potrebnim potrebana „Mozaik“.

Izuzetno za ovo doba godine lep dan uz odličan odziv izlagača i posetilaca-kupaca, doprineli su da vreme predviđeno za manifestaciju zaista bude obojeno i ozvučeno lepotom dečjeg osmeha.

Deca, kreativni stvaraoci, pokazala su ovom prilikom, da su ljupki i vešti prodavci.

Koliko su zaradili prodajom svojih originalnih rukotvorina, neka ostane njihova slatka tajna.

Osmehe su delili besplatno.

Tekst/foto: Bora*S

Za pisustvo i informacije zahvalan sam sjajnoj Simonidi Gavrić.

_________________________________________________________________________________

BAROKNA LEPOTA…

Salcburg: Grad s ukusom soli

Smešten u dolini reke Salce, smatra se najlepšim baroknim gradom Evrope, a zovu ga i prestonicom muzike jer je tu rođen Mocart

Foto: Shutterstock

Iako je grad u blizini austrijske granice s Bavarskom dobio naziv po rudnicima soli, često ga nazivaju i prestonicom muzike. Najviše poznat kao rodno mesto Volfganga Amadeusa Mocarta i slatkiša nazvanog po njemu – „mocart kugle“, ovaj grad ima još mnogo toga što vredi videti.

Najlepši način da stignete tamo jeste drumski prevoz. Možda će malo duže trajati jer je od Beograda udaljen oko 1.000 kilometara, ali će vas pejzaž kroz koji morate da prođete potpuno razoružati.

Živopisni put kroz Alpe

Rustični obronci Alpa, ispresecani proplancima na kojima pasu krave, šumarci koji kriju kristalno čista jezera i poneki dvorac koji se svojim gotskim vrhovima uzdiže ka nebu samo su neki od prizora koje Austrija ima da vam pokaže.

Statistika kaže da je ova zemlja koja ne izlazi ni na jedno more prošle godine zabeležila najveći prihod od turizma od svih evropskih zemalja.

Put kroz njeno središte objasniće vam i zašto.

Za konformiste Salcburg ima aerodrom, pa ako rešite da putujete avionom, odmah po sletanju čeka vas „Hangar 7“, muzej koji je vlasnik kompanije „Red bul“ Ditrih Matešic posvetio avionima, brzim automobilima i ekstremnim sportovima.

Ulaz je besplatan, a osim bolida Formule 1, kapsule iz koje je skočio Feliks Baumgartner i nekoliko retkih letelica, centralno mesto zauzima avion „daglas DC-6B“, koji je pripadao Josipu Brozu Titu.

Sam grad Salcburg smešten je u dolini reke Salce i nad njim dominira jedan od najvećih evropskih dvoraca, utvrđenje Festung Hohensalcburg, do kog možete doći žičarom.

Zbog svoje nepristupačnosti, često je u istoriji služio kao zatvor, a poslednji put 1934, kad su tu bili zatočeni nacisti.

U podnožju zamka nalazi se Altštat, stari grad pod zaštitom Uneska koji krije bezbroj uličica i prolaza, a niz centralnu ulicu Getrajdegase teku potoci turista, zagledanih u visine baroknih fasada okićenih znacima od kovanog gvožđa.

 Sve što se mora videti nalazi se baš tu.

Katedrale i manastiri

Mocartova rodna kuća i spomenik posvećen kompozitoru, katedrala na trgu Domplac, nadbiskupska rezidencija, franjevačka crkva, manastir Svetog Petra iz sedmog veka, kao i Koleginkirhe, najstarija barokna crkva u Evropi.

Nezaobilazno mesto je i dvorac Mirabel s druge strane reke koji služi kao gradska većnica, a koji je obnavljan čak tri puta zbog ratnih rušenja i požara. Danas ga okružuje predivan park, sličan bečkom Šenbrunu.

Ovo je sigurno premalo prostora da se nabroje sve znamenitosti koje Salcburg ima da vam pokaže, ali gde god da zalutate, nešto će vas prijatno iznenaditi.

Ukoliko ostajete nekoliko dana, topla je preporuka da obiđete i okolinu, pa na nekoliko kilometara od grada možete videti dvorac Helbrun, koji se popularno naziva „barokni Diznilend“.

Tu će vas očarati splet fontana, trik-vodoskoka i veštačkih pećina, koje su u 17. veku zabavljale bogatog princa Markusa Sitikusa.

Rudnik soli

Ne treba propustiti ni posetu rudniku soli u mestu Halajn, na 20 kilometara od Salcburga, gde se možete spustiti u okna, liftom ili autentičnim vozićima, i videti mnoga slana čudesa i čuti mnoštvo zanimljivih priča.

Ni ljubitelji piva neće loše proći. Uz roštiljske kobasice i tradicionalne alpske poskočice, možete da probate nekoliko autohtonih ukusa piva, a posebno se preporučuje lagerska vrsta poslužena u keramičkim kriglama.

Za istinske pivopije penjanje uspinjačom na 1.806 metara do Salcburger Hohtrona neće predstavljati problem, jer vas tamo, osim predivnog pogleda na grad i bavarsku niziju, čeka pšenično pivo, koje se služi uz gulaš od nekoliko vrsta šumskih pečuraka.

U čemu god da uživate, Salcburg će vam pružiti nezaboravan doživljaj, podsetiće vas na Beč, Keln ili Prag, ali njegov barokni šarm će ipak ostati neuporediv.
 Jelena-Katarina Mitrović

Izvor:stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU…

Timočki Romeo jedini znao put do Argosa!

MISTIKA ANTIČKE TVRĐAVE KOD ZAJEČARA

Od pamtiveka Timočka krajina, njena mistika i prirodne blagodeti privlačila je razna plemena i narode. Iza njih su ostala mnoga naselja i građevine. Ovde su se gradile carske palate i rezidencije. Ovde se zlatom bogatilo, vodom i biljem lečilo. Ovde postoji Argos – poslednji evropski izgubljeni grad.

Argos je, prema istorijskim podacima, bio antička tvrđava monumentalne arhitekture, locirana kod sela Rgotine, između Bora i Zaječara. Izgradili su ga Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice.

Argos je bio utočište u kojem su živeli velikaši, donoseći u grad sve ono što su robovi svakodnevno iskopavali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka istočne Srbije.

Drevni majstori izrađivali su u Argosu filigranski nakit od topljenog zlata nestvarne lepote i vrednosti.

Ono malo nakita koje su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri koji zaokupljuju pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.

Predivni lanci, prstenje, broševi, minđuše, kopče i šnale za kosu, kojima su se ukrašavale carske dame pre 2000 godina nađeni su kod sela Krivelj, petnaestak kilometara udaljenog od sela Rgotine, gde se nalazio drevni grad Argos.

Priča o Argosu (po nekim izvorima: Argentisu) kaže da je grad bio sagrađen u kanjonu, između visokih, snežnobelih litica krečnih stena koje okružuju Rgotinu.

Prema legendi, Rimljeni su teškim stenama blokirali sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je činilo zaleđinu otvorili ulaz u pećinu, još prostraniju od sazidane tvrđave, i u njoj uredili sobe za zaštitu od eventualnog napada varvarskih plemena.

„Pećina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uređeno mnogo soba i sve su imale kupatila slična onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovačkoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara.

Druga, nešto manja dvorana bila je očigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice čiji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grnčarije, činija i čaša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani.

Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. Jedna je bila kovnica novca.

Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovčezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda.“ – ispričao nam je meštanin Rgotine, dugogodišnji aktivni tragač za blagom.

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU
Tragična sudbina izvesnog Rajka, iz susednog sela Vražogrnac, pre 50 godina mogla je da razotkrije misteriju izgubljenog grada. Priča ide ovako:

„Rajko je, tragajući za sopstvenim mirom, obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dođe, sedne i zaboravi na svoju nesrećnu ljubav – Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive čak tamo do Metovnice i šire – do Grljana kod Zaječara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata umrla su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sačuva bogatstvo.

Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je u dvorištu pod hrastom ostalo i mnogo zakopanih zlatnika, i njemu nije više ništa trebalo. On je želeo samo jedno, visoku i tanku Jasminu, s očima boje trave i bledom, skoro prozračnom kosom. Živela je u njegovom komšiluku. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.

Priča o Rajku i Jasmini, u stvari je priča o Romeu i Juliji na srpski način. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veća jer je Jasmina bila udata i imala je čak i dete. Bila je „bela udovica“.

U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ćeš teško odoleti, kad osećaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oči i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oči.

Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom ćerkom otišla. Niko nije znao gde, znam da su je svi tražili. Pričalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skućila.

Rajku je, međutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drveće i lutao po belom vanzemaljskom stenju.

Tokom jedne šetnje naišao je na ploču. Verovatno je već bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da uđe. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolećima priča, da vračare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrću tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.

Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noći Vražogrnčani su se okupali, žene su im spremile čiste gaće jer se u pohode za blagom ne ide nečist, i došli su tu, nadomak Rgotine.

Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodič rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povređena, trojica tek okrznuta.“

Od tada, već pet decenija, narod sa svih strana hrli u Rgotinu da nađe izgubljeni grad Argos. Nadležni žmure.

Bilo bi to epohalno otkriće za svet, pa taman da nalazač uspe i da iznese sve te silne količine skrivenog zlata. Ponekad se samo pronese glas da je tu u okolini, taj i taj, našao to i to. U njegovom dvorištu posle stvarno, nešto na brzaka, nikne nova kuća, za čas mu se poveća stado, a žena mu nosi neki novi nakit.

Primera je mnogo. Svi bi hteli da nađu izgubljeni grad. I seljaci da očiste onu kovnicu novca; i domaći i strani kolekcionari da se dokopaju ručno kovanog i livenog nakita; i muzeji da svoje depoe popune divnom grnčarijom; i arheolozi da pokažu svetu šta su to Rimljani ovde gradili.

Za sada, ostaju im samo pusti snovi. Ponekad tragači ispuste tužan uzdah proklinjući Jasminu što je ostavila Rajka. Da je ostala s njim, možda bi im se svima Bog smilovao. Možda bi drevni Argos bio otkriven.
Izvor:tvbest.rs

________________________________________________________________________________

MESTO PO MERI ČOVEKA…

Grad u kome je plata 1.200 evra, kirija 15 evra, kriminala nema, a policija ne postoji

Marinaleda je gradić u Andaluziji na jugu Španije koji na površini od 25 kilometara kvadratnih broji oko 2.700 stanovnika.

Stanovnici Marinalede ne boje se da izraze svoja politička uverenja. Umesto bleštavih reklama i brendova – ulična umetnost u obliku grafita i murala sa porukama podrške i solidarnosti sa zemljama poput Kube i Venecuele.

Ulice nose nazive slavnih boraca za radnička prava kao što su Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda.

Dok se ostatak Španije bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama koje su preuzele zemlju, odluke u ovom gradiću donose se direktno demokratskim putem na nedeljnim sastancima koje obično posećuje oko 300-400 ljudi.

Dok je nezaposlenost u Španiji 27 odsto, u Marinaledi je ostvarena gotovo puna zaposlenost. Navala za useljenjem je tolika da je uvedena lista čekanja – a čeka se i po dve godine. Do sada je izgrađeno oko 350 kuća, au naredne dve godine trebalo bi da se izgradi oko još 250.

Prosečna mesečna plata za zaposlene iznosi 1.200 evra mesečno. Možda vam se ne čini puno, ali kad se pogleda cena stanovanja koja kod njih iznosi 15 evra mesečno, jasno je da se sa takvom platom može sasvim pristojno živeti.

Grad stanovnicima omogućava pristup besplatnom internetu. Fascinantan je i sportski sadržaj u ovom gradu sa jedva 2.000 stanovnika – dva fudbalska terena, košarkaški teren, teren za tenis, skvoš i odbojku, bazen. Svi su oni besplatno na raspolaganju stanovnicima (osim bazena za koji se plaća godišnja karta).

U ovom gradu ljudi sami sebi grade kuće, a jedan od njih je i David Gonzalez Molina. Nakon što je najmanje dve godine proveo kao registrovani građanin Marinalede, od lokalnih vlasti dobija materijal potreban za izgradnju kuće, a tek nakon što je izgradi, počeće da plaća 15 evra mesečno toj istoj vladi kako bi se refundirali troškovi korišćenog materijala. Naravno, budući da ne znaju svi da grade kuću, vlasti u pomoć šalju profesionalne građevinare i arhitekte koji pomažu u izgradnji.

Kuće se ne mogu prodati, čime se sprečava mogućnost da se tako profitira.

Jednom mesečno u gradu se obeležava tzv. „Crvena nedelja“, kada neko na plenumu iznese ideju o tome kako bi grad mogao postati još bolji ili lepši. Ukoliko ideja bude prihvaćena, volonteri obave taj posao. Nekad se radi o čišćenju ulica ili popravkama na kućama. Grad ima i svoju televiziju i radio-kanale, a nedavno je gošća u studiju bila i ćerka Čea Gevare.

Policija ovde ne postoji. – Prema španskom zakonu, mi bismo, prema broju stanovnika, trebalo da imamo između četiri i sedam policajaca. Ali mi ih ne želimo ovde. Jer baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi, jer se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije – objašnjava gradonačelnik.

Izvor:ludimagazin.net

______________________________________________________________________________

Svet u kojem zivimo

______________________________________________________________________________

PET NAJZELENIJIH GRADOVA NA SVETU…

Predstavljamo vam pet gradova u kojima se najviše brine o životnoj sredini.

Rejkjavik, Island

U Rejkjaviku živi samo 115.000 ljudi, međutim uticaj ovog grada na svet je impresivan. Island planira da potpuno ukine zavisnost od fosilnih goriva do 2050. godine i da postane ekonomija koja se zasniva na vodoniku.

U ovom trenutku, Rejkjavik dobija energiju za grejanje, toplu vodu i električnu energiju u potpunosti od hidroelektrana i geotermalne energije. Oba ova resursa su obnovljiva i ne ispuštaju gasove sa efektom staklene bašte. Njihov javni saobraćaj takođe koristi autobuse na vodonik i tako konkuriše da postane najčistiji grad u Evropi.

 Portland, SAD

Iako nekoliko američkih gradova konkuriše da uđe na ovu listu, Portland je bio prvi koji se fokusirao na alternativne vrste saobraćaja sa tramvajima i ogromnom mrežom biciklističkih staza da bi građane odvratio od vožnje automobilom. Takođe je prvi grad u Americi koji je započeo program smanjenja izduvnih gasova i inicijativu da se objekti grade od održivih materijala.

 Kuritiba, Brazil

Ovaj brazilski grad se fokusira na održivosti korišćenjem zelenih metoda. Ima 28 parkova i njihova površina, zajedno sa nerazvijenom površinom, je 20 miliona kvadratnih metara.

Jedan od parkova leži na mestu gde je nekada bila favela (nelegalno naselje). Ljudi su iseljeni na mesto posebno izgrađeno za siromašne, a od tog prostora napravljen je park u kome se danas nalaze staze za džoging, mesta za piknik i gde ovce pasu travu umesto kosilica. Umesto da grade nove transportne sisteme, gradski planeri su odlučili da iskoriste na što bolji način postojeću mrežu puteva i izgrade visoko funkcionalan autobuski saobraćaj. To se pokazalo toliko uspešnim da su mnogi svetski gradovi usvojili Kuritibin model.

Malme, Švedska

Malme je veliki grad koji je fokusiran na zelene površine. To je jedan od najvećih gradova u Švedskoj i poznat je po svojim parkovima, ali i po održivom urbanom razvoju. Čelnici grada menjaju naselja u susedstvu u ekološki prihvatljiva.

Pošto je recesija skoro zbrisala industrijsku bazu Malmea osamdesetih godina prošlog veka, grad je imao šansu da krene iz početka. Zapadna luka funkcioniše uz pomoć obnovljive energije, uključujući energiju vetra i sunca, dok se organski otpad pretvara u biogas.

U Augustenborgu, predgrađu Malmea, krovne bašte izoluju kuće, a sistem zajedničkog korišćenja automobila koje pokreće biogas ili etanol i putevi koji su prilagođeni pešacima i biciklistima smanjuju korišćenje automobila.

 Vankuver, Kanada

Vankuver ljudi pamte po tome što je pokušao da napravi Zimske olimpijske igre održivim, ali svakodnevno razmišljanje čelnika i stanovnika ovog kanadskog grada je ono zbog čega se on nalazi na ovoj listi. Devedest odsto Vankuvera je snabdeveno električnom energijom iz hidroelektrana.

Vetar, sunce, talasi i plima pomažu da grad ostane zelen. Plus, imaju velike planove za budućnost. Zelene zgrade, zelena ekonomija, zeleni transport, čist vazduh i voda su samo neki od ciljeva koje su građani Vankuvera sebi postavili za 2020. godinu.
Izvor:ekokuce.com

___________________________________________________________________________

U KUTKU DIVLJINE…

Klisura Đetinje pod zaštitom

U kutku divljine nadomak grada obitava 110 vrsta leptira, divljač, retke ptice

Atraktivni kanjon Djetinje (Foto TO Užice)

Gradsko veće Užica dalo je ovih dana saglasnost na zaključenje sporazuma između ovog grada i zlatiborske opštine Čajetina kojim bi se pod zaštitu stavila klisura Đetinje kao predeo izuzetnih odlika.

Tako su se nadležni konačno setili ovog atraktivnog rečnog kanjona, usečenog u kamena brda iznad Užica na nekadašnjoj trasi „ćirine“ uske pruge. Tu je, nadomak gradskog područja, od naleta civilizacije pravim čudom sačuvano mnoštvo retkih biljnih i životinjskih vrsta, lepih odmorišta, vodopada, virova.

U ovoj rečnoj klisuri prirodnjaci uživaju: ovde su, na primer, mnogobrojne kolonije leptira, ima čak 110, od ukupno 192 vrste koliko ih je nastanjeno u Srbiji. Brzom Đetinjom tu plivaju razne ribe (klen, krkuša, mrena, skobalj), s njima i vidra koja bira samo čiste vode.

Nebom ovde lete sivi soko, jastreb, kobac, orao zmijar, mnoge ptice pevačice. U zabitima kanjona pojave se ponekad i divlje svinje, srne, lisice, a sa liste međunarodno značajnih biljaka ovde rastu 24 vrste, od kojih su šest prirodne retkosti.

Ovaj prostor, mada na svega nekoliko kilometara od grada, imao je nesvakidašnju sreću da ga ljudski nemar ne ugrozi. Unaokolo kuća gotovo da i nema, ovdašnja Staparska banja na tom delu reke nije naročito posećena. Kroz nekadašnje „ćirine“ tunele krstare samo zaljubljenici u nenarušenu prirodu, ribolovci, šetači, tokom leta i hrabriji kupači.

Pre nekoliko godina užičke vlasti, u saradnji sa Nacionalnom službom zapošljavanja koja je angažovala 24 radnika, ulagale su u delimično uređenje ovih zapuštenih terena. S namerom da ih pripreme za korišćenje, promovišu eko-turizam u kanjonu, a da se vrednosti sačuvaju. Ponešto je, isticali su, moguće uraditi i posetioce privući, ali ovaj prirodni sklad nipošto ne treba narušiti, već pronaći ravnotežu između ekonomski isplativog i ekološki prihvatljivog rešenja.

No, ispostavilo se, bila je to akcija kratkoročnog dejstva, nedovoljna da udahne novi život ovako zanimljivom mestu. Korov i drvni otpad opet prekrivaju deo klisure, makadamski put (trasa bivše pruge) kroz kanjon je prepun rupa, a novi posetioci, koji bi u ovim lepotama uživali i prirodu čuvali, ovde još ne navraćaju.

Ostaje da se vidi da li će pomaka i više brige biti ako ovaj kanjon bude proglašen predelom izuzetnih odlika. Podsećamo na raniju ideju da se uredi put kroz kanjon, od brane u Turici sve do vodoakumulacije Vrutci, te da se jedinstvene lepote klisure turistima predstavljaju sa još dve znamenitosti na Đetinji u Užicu: hidrocentralom starom 114 godina i srednjovekovnom tvrđavom.

Svemu bi dodatno pogodovalo ako se obnova uske pruge iz pravca Kremana nastavi ka Bioski i dalje do Vrutaka, a onda bi Mokra Gora, koju svake godine pohodi na desetine hiljada stranih turista, sa Đetinjom i Užicem bila povezana turističkom prugom i putem kroz kanjon.

No nadležni su tu ideju, koja ne zahteva prevelika sredstva, izgleda sasvim zanemarili.
B. Pejović
Izvor:politika.rs

---

Foto:westinfo.rs

---

ĐETINJA

Reka Đetinja nastaje na obroncima planine Tare, u Pustom polju kod Kremana, gde se na jednom mestu spajaju reka Bratešina, Konjska reka, Užički potok i Tomića potok. Nakon 75 kilometara toka uliva se u reku Moravicu sa kojom čini reku Zapadnu Moravu. Voda u gornjem toku (iznad Užica) spada u I i II klasu kvaliteta.

Panorama klisure reke Đetinje

Sve do Užica, reka Đetinja teče jedinstvenom klisurom koja u nekim delovima ima i odlike kanjona.

Najuži deo Đetinje – Kotlovi / Skakavci

 Naizmenično ima miran tok i besomučno skače preko stena praveći slapove, provlačeći se kroz klisuru natkrivena stenovitim liticama.

Na najužem delu, klisura je široka samo 28 metara, a sama reka na mestu koje se zove Kotlovi (neko ga zove i Skakavac) ima svega tri, četiri metra širine.

Područje klisure je pokriveno mnogobrojnim pećinama, vrtačama, škrapama i dugim morfološkim oblicima. Najveća pećina u klisuri je Megara, još uvek aktivna, pristupačna je i interesantna za posetioce.

Topla banja

Oaza mira

Nizvodno od Užica, kod sela Potpeći, nalazi se poznata Potpećka pećina, sa najvećimulaznim svodom na Balkanu. Pored potoka i izvora pijaće vode u klisuri se nalazi i nekoliko toplih banja – izvora tople vode.

Klisura je značajna i po živom svetu. Veliki je broj retkih i endemskih biljnih vrsta koje su ovde sačuvane. Klisura je poznata kao jedan od prostora najbogatijih dnevnim leptirima, a nije retkost naići na srne, lisice, vidre i druge šumske životinje.

Brana na jezeru Vrutci

Đetinjski leptir

Jezero u Vrutcima, na Đetinji, nastalo je izgradnjom brane 1987. godine. Lučni zid brane napravljen na tesnacu klisure reke Đetinje visok je 77 metara a dug 241 metar. On zadržava oko 54 miliona kubnih metara vode, čineći jezero koje je dugo oko 4 kilometra i dopire do samog mesta Bioska. Ono se koristi za snabdevanje Užica pijaćom vodom, ali i kao zaštita od poplavnih talasa sa okolnih planina. Užičani ga koriste i za ribolov i kupanje leti.

Izgradnjom brane, potopljeno je naselje Vrutci a sa njim i ostaci srednj0vekovnog manastira Rujno posvećenog svetom Đorđu. U ovom manastiru je sredinom XVI. veka, monah Teodosije štampao Rujansko četvorojevanđelje – prvu knjigu štampanu u Srbiji.

Saznavši za to, Turci su manastir i štampariju porušili, a monasi su prebegli u manastir Rača kod Bajine Bašte. Iznad jezera je 2006. godine izgrađen novi manastir Rujno.

Tunel

Jezero je potopilo i deo trase stare pruge uskog koloseka. Ova pruga je izgrađena 1925. godine spajajući Užice i Vardište. Pruga je uveliko već bila uklonjena pre izgradnje jezera, 1974. godine, ali je umesto nje ostao put, isti onaj koji se danas koristi za obilazak klisure Đetinje i rekreaciju.
Nije slučajno da je pruga prošla baš ovuda. Kroz klisuru Đetinje od davnina se protezao put, koji je spajao jadransku obalu sa istokom.I danas se na mnogim mestima mogu primetiti ostaci tog trgovačkog puta.

Slapovi Đetinje

Tvrđava iznad Užica

Hidrocentrala

Na obodu klisure na mestu zvanom Gradina, nalaze se ostaci naselja koje je postojalo u više istorijskih perioda, počev od neolita. Istaživanje ovog lokaliteta je tek u planu.
Na prostoru današnjeg Užica postojalo je rimsko utvrđenje nazvano Kapedunum, mada nije utvrđeno gde se tačno nalazilo.
Tvrđava na brdu iznad grada sazidana je u ranom srednjem veku, nad samim izlazom iz klisure, kao zaštita trgovačkom putu koji je ovuda prolazio. Kasnije je u više navrata dograđivana i ostala sačuvana sve do 1863. godine kada je minirana i porušena.

Mala brana

Velika brana

Prva hidrocentrala u Srbiji, a druga na svetu izgrađena po Teslinim principima, sagrađena je upravo na Đetinji u Užicu 1900. godine, pet godina posle istorijske hidroelektrane podignute na Nijagara vodopadima. Nakon nje, napravljene su još dve. Jedna hidrocentrala je i danas u radnom stanju.

Na Đetinji pored Vrutaka, postoje još tri jezera. Velika i mala brana su napravljene u Turici za potrebe snabdevanja hidroelektrana vodom.
U samom gradu nalazi se jezero sa plažom i šetalištem, koji imaju samo sportsko-rekreativnu svrhu.
Danas je klisura reke Đetinje pod posebnom zaštitom kao prirodno dobro i koristi se za ribolov i rekreaciju.

Izvor:pedja.supurovic.net

---

Priredio: Bora*S