Srednjovekovna knjiga kao deo srpske kulturne baštine
Sticajem istorijskih okolnosti, iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa. Iz prohujalih razdoblja srpske istorije, religije i kulture do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. Upoznajte svet srpske rukopisne knjige na izložbi u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.
Zbornih srpskih žitija (14. vek)
Svet srpske rukopisne knjige od 12. do 17. veka, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, kao jedna nizu reprezentnativnih izložbi organizovana je povodom 23. Međunarodnog kongresa vizantologa koji se održava drugi put u Beogradu i 175 godina od osnivanja SANU.
Sticajem istorijskih okolnosti iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa koje pripada istočnom pravoslavnom civilizacijskom krugu.
Kakav je bio odnos prema knjizi u srednjem veku? Gde je i kako nastajala? Čime se pisalo? Ko su bili srednjovekovni pisari i naručioci vrednih knjiga?
Prema onom što je sačuvano od rukopisnih knjiga pisanih srednjovekovnim književnim jezikom može se zaključiti da je knjiga najviše bila u upotrebi u sferi crkvenog života srpskog srednjovekovnog društva. Iz njih se u crkvi pojalo, knjige određene sadržine čitale su se i u manastirskoj trpezariji i monaškim kelijama, ali se čitalo u svetovnoj sredini.
„Pokusih pero i mastilo da bih videl… Piši grešna ručice… Pomiluj me Bože po milosti tvojej….“ – Ovo su neki od zapisa koji su zabeležili profesionalni pisari i dijaci, autori nadahnutih autobiografskih zapisa.
Na marginama knjiga ispisanih tekstovima iz jevanđelja, mineja, trebnika, često su ispisivane razne beleške o vremenu i mestu prepisivanja knjige, o uloženom trudu prepisivača nadahnute ličnom pobožnošću, o važnim istorijskim događajima čiji su svedoci bili…
Neki od njih su se potpisivali ali većina nije ostavljala svoja imena što je bilo uobičajeno u srednjem veku.
Ogledalo i riznica
Rukopisna baština je ogledalo i riznica umetničkih dela nastajalih u dugom nizu vekova koji su prethodili novom dobu.
„To je nažalost poharana riznica jer je srpsko rukopisno blago znatno uništeno u ratovima, prirodnim nepogodama i zubom vremena. Ipak, sačuvani ostaci, unikati, rasuti po zbirkama i bibliotekama širom sveta svedoče o sjaju jednog vremena“, objašnjavaju autori izložbe prof. dr Irena Špadijer, istoričar književnosti i prof dr. Zoran Rakić, istoričar umetnosti.
Retki eksponati
Na izložbi je prikazano 80 rukopisa iz Arhiva SANU, Arhiva Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Srpske patrijaršije i drugih domaćih i stranih institucija kulture.
Osim Miroslavljevog jevanđelja, među eksponatima koji se retko mogu videti u javnosti su i Zbornik srpskih žitija iz 14.veka, Beogradski parimejnik iz 13. veka, Prva Dečanska povelja iz 1330. godine, Karansko četvorojevanđelje iz 1608. godine, Slovo Grigorija Bogoslova iz 1420. i drugi originali.
Knjiga u srednjem veku je najčešće imala oblik kodeksa, ali povremeno i oblik svitka kojim su se ispisivale povelje. Pisalo se na pergamentu do sredine 14. veka, a potom na hartiji koja je uvožena pretežno iz Italije.
Koristeći divit i haraksalo i pero dijaci su glavni tekst knjige ispisivali mrkim mastilom a kinovarom odnosno crvenim mastilom naslov, inicijale i važnije delove teksta.
Najsloženiji zadatak u umetničkom opremanju knjige bilo je slikanje minijatura koje su oslikavali najtalentovaniji slikari tog doba.
Latinska izreka „Habent sua fata libelli“ potvrđuje da knjige zaista imaju svoju vlastitu sudbinu.
Miroslavljevo jevanđelje, strana 1.
Iz davno prohujalih razdoblja srpske srednjovekovne istorije, religije i kulture, do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. U vrhu liste srpskih sačuvanih rukopisa nalazi se Miroslavljevo jevanđelje iz osamdesetih godina 12. veka.
Ispisano je ustavnim slovima na pergamentu i ukrašeno sa oko tri stotine pozlaćenih inicijala i minijatura talentovanih kaligrafa čija imena kao ni autora slikanog ukrasa nisu sačuvana.
Ostao je zabeležen samo pomen dijaka Grigorija koji je iluminaciju pozlatio. Original je u posebnoj komori izložen za javnost do kraja avgusta.
Podsetimo da je 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje upisano na Uneskovu listu Pamćenja sveta.
Romanički uticaji, stilska rešenja, uzori preuzeti iz Vizantije i sa hrišćanskog Istoka koji se jasno raspoznaju na Miroslavljevom jevanđelju, menjaju se tokom narednih vekova.
Promene u knjižnim ukrasima
Druga polovina 14. veka predstavlja procvat. U istorijskom hodu to je period koji se podudara sa vladavinom kralja Milutina, Stefana Dečanskog i Stefana Dušana.
Tako značajne promene u razvoju knjižnog ukrasa bile su uslovljene širenjem srpske države ka jugu i njeno prerastanje u značajnu regionalnu silu na Balkanu. Odlučujuću ulogu u tim promenama imao je kao i u prethodnom razdoblju skriptorijum manastira Hilandara koji je u 14. veku pa do kraja državne samostalnosti bio najznačajnije srpsko prepisivačko središte.
Kasnije, tokom prvih decenija osmanske vladavine rad na prepisivanju rukopisa doživeo je osetan pad, ali od druge četvrtine 16. veka pravi procvat nastaje po obnovi Pećke Patrijaršije 1557.godine i traje sve do Velike seobe 1690. godine.
Sa velikim printovanim stranicama oslikanih inicijalima i minijaturama, prikazanim filmovima naučne sadržine koje su preuzete iz bogate Dokumentacije Radio televizije Srbije i posebno odabranim vrednim originalima, na postavci izložbe u Galeriji SANU simbolično ulazimo u svet knjige.
Priča o srednjovekvnoj knjizi ima mnogo slojeva i nijansi, a svi napori koje ulažu stručnjaci i zaljubljenici u slovensku kulturu doprinose oblikovanju važnog dela srpske baštine.
Dokazano: Psi nas vole onoliko koliko smo se nadali, možda čak i više!
Mahanje repom, sedenje u krilu, krađa jastuka i slićno pokazuju nam da nam psi zasigurno vraćaju ljubav. Ali pošto psi ne umeju da odgovore šta se događa unutar njihove krznate glave, kako možemo biti sigurni da nas stvarno vole?
Zapravo, i možemo – piše američni Science. Mic, a prenosi magazin Pas. Zahvaljujući nedavnom razvoju novih tehnologija slikanja mozga, možemo dobiti bolju sliku o tome šta se dešava u psećem mozgu.
Naučnici sve više i temeljnije proučavaju pseći mozak. I ono što istraživanja pokazuju pozitivno je za sve vlasnike pasa: ne samo da nam psi uzvraćaju ljubav, nego nas i vide kao članove svoje porodice.
Izgleda da se psi više oslanjaju na ljude u zadobijanju privrženosti, ljubavi i zaštite, nego na sopstvenu vrstu.
Najnoviji i najdirektniji dokaz da su psi sasvim posvećeni ljudima dolazi iz nedavnog istraživanja i slikanja psećeg mozga, orijentisanog na procesuiranje mirisa u mozgu. Stručnjaci za životinjsku kogniciju sa Univerziteta Emory dresirali su pse da mirno leže za vreme magnetne rezonance kako bi izmerili njihove neurološke odgovore na mirise pasa i ljudi, i poznatih i nepoznatih.
Psi se kroz svet kreću pomoću nosa, pa je moguće da će uvid u procesuiranje mirisa dati nove dokaze o društvenom ponašanju. Naučnici su otkrili da aroma vlasnika zapravo aktivira “centar za nagrade” u psećem mozgu. Od svih neodoljivih mirisa koje su mogli onjušiti, psi su postavili ljudski miris kao prioritet nad svim ostalim.
Ti rezultati podudaraju se sa još jednim neurološkim istraživanjem pasa koje su sproveli istraživači sa Univerziteta Eotvos Lorand u Budimpešti. Oni su proučavali moždanu aktivnost pasa u odnosu na različite ljudske i pseće zvukove, poput glasova, lajanja, te beznačajnog gunđanja i uzdaha obe vrste. Pre ovog istraživanja nismo imali pojma šta se događa unutar psećeg mozga kada ljudi prave buku.
Između ostalih iznenađujućih činjenica, istraživanje je pokazalo sličnosti u načinu na koji pas i čovek reaguju na emocionalno obojene glasove i zvukove. Istraživači su dokazali da veseli zvukovi potiču i pozitivno utiču na auditivni korteks u obe vrste.
Ta zajednička osobina govori nam o jedinstvenom komunikacijskom sistemu koji izgrađuje vezu između psa i čoveka. Ukratko – psi ne poprimaju samo naizgled suptilne promene raspoloženja, već su zbog načina na koji su povezani s ljudima fizički osetljiviji i podložniji i za najmanju promenu raspoloženja.na sigurno!
– Vrlo je važno i zanimljivo razumevanje tog alata koji omogućava uspešnu vokalnu komunikaciju između vrsta – izjavio je za Mic Attila Andics, neuronaučnik i autor ovog istraživanja. – Zapravo nam nije bilo potrebno slikanje mozga da bismo videli da komunikacija između pasa i ljudi uspeva, no bez tog slikanja ne bismo razumjeli zašto funkcioniše. Sada zasta počinjemo shvatati zašto.
Bihevioralna istraživanja podupiru nedavna neuronaučna istraživanja. Prema Andicsu, psi ulaze u interakciju s vlasnicima na isti način na koji bebe ulaze u interakciju s roditeljima. Kada su psi prestrašeni ili zabrinuti, trče svom vlasniku, jednako kao i mala deca svojim roditeljima. A to je čist kontrast u odnosu na druge domaće životinje – skamenjene će mačke, kao i konji, pobeći.
Psi su takođe jedina vrsta, osim primata, koja gleda ljude u oči. To je otkrio Andics, zajedno s mnogim drugim kolegama, pre desetak godina kada je proučavao i učio o pripitomljavanju vukova, za koje je smatrao da će mu odati tajnu. Ta posebna značajka, to posebno ponašanje između psa i ljudi zaista je jedinstveno – psi traže kontakt očima od ljudi, ali ne i svojih bioloških roditelja.
– Vezivanje uz vlasnika mnogo više znači psu nego ijednom kućnom ljubimcu – kaže Andics.
Naučnici su ujedno bacili pogled na ljudsko-pseću povezanost i iz drugog ugla. Ispada da i ljudi psu uzvraćaju snažna osećanja ljubavi i privrženosti. U istraživanju objavljenom u časopisu PLOS One, istraživači Opše bolnice Massachusetts merili su aktivnost ljudskog mozga kao odgovor na slike dece i pasa.
Učesnici istraživanja bile su žene koje imaju decu i psa bar dve godine. Obe slike izazvale su aktivnost u regijama mozga povezanih s emocijama, nagradom, pripadanju, vizualizaciji i socijalnim interakcijama. Možemo zaključiti da nas i krznati i malo manje krznati članovi naše porodice jednako vesele.
Ljubitelji pasa par puta su pogrešili u čitanju izraza pasjih lica, npr. pretpostavili su da pognuta glava znači krivicu, emociju koja zahteva višestruku samosvest koju psi verovatno nemaju, saglasni su bihevioralni stručnjaci. Ali u porodici su naši instinkti, što se tiče osećaja naših pasa, najčešće tačni.
Šta psi poručuju onim zabrinutim ili željnim pogledom na onaj njihov setan način, nije uvek jasno. Možemo, međutim, odahnuti imajući na umu da nas naši ljubimci dokazano vole onoliko koliko smo se nadali, možda čak i više.
Iako oni nisu naša deca, oni nas smatraju svojom porodicom. A za nas? Za naš će oni uvek biti naše bebe.
Iako je zauvek napustila kraljevu postelju, madam Pompadur je ostala njegov najbliži savetnik i do pred kraj života vodila državnu politiku
Foto: Wikimedia.org
RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.
Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.
Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.
DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo – da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom.
Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.
Foto: Wikimedia.org
Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.
BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.
Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je „preminula“ iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica.“ Piše: Elizabet Abot
U Versaju je na današnji dan, 15. aprila 1764. umrla Žan Antoanet Pompadur, markiza, ljubavnica kralja Luja XV i mecena francuskih umetnika i filozofa.
Lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom, bila interesantna žena izuzetnog intelekta, a kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri
Luj XV, praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije, četvrti kralj Francuske iz dinastije Burbon, presto je nasledio kao dete. I otac i majka umrli su mu 1712. godine kada je bio dvogodišnjak, a braća kao deca. Ostao je sasvim sam, a tron je nasledio od pradede i vladao uz pomoć rođaka Filipa, vojvode od Orleana, sve dok nije napunio 16 godina.
Kada je njegova vladavina počela bio je omiljen, pa ga je narod prozvao „ljubimac“. Međutim, njegove neuspešne reforme, opadanje privrede i raspad državnog uređenja, kao i rasipnički život sa ljubavnicama, oduzeli su mu naklonost naroda. Istoričari smatraju da je veliku ulogu u neslavnoj vladavini imao njegov učitelj, kardinal Fleri, koji je negovao izuzetno kontroverzan stil vaspitanja koji je Luja pretvorio u neodlučnu, plašljivu i pasivnu osobu. Fleri je bio njegova „desna ruka“, sebi je obezbedio učešće u vlasti kao glavni ministar i kraljev savetnik.
Kralj je imao vrlo neobične sklonosti za to vreme, nije poštovao ceremonije, bio je daleko više okrenut privatnim zadovoljstvima nego državničkim poslovima. Godine 1725. oženio se osam godina starijom Marijom Leščinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske, Stanislava Leščinskog, a sa brakom je došlo i pravo da priključi Lorenu Francuskoj. Luj i Marija imali su jedanaestoro dece, ali su sva umrla u detinjstvu ili u ranoj mladosti.
Loš brak, karakter, velika moć, mnogo novca i luksuz koji ga je svakodnevno okruživao Luja su izgradili u velikog egoistu, koji je utehu pronalazio u društvu kurtizana. U početku je ta reč (od francuske reči „court“ koja znači dvor) označavala dvorsku damu, pripadnicu kraljevske svite, koja je pravila društvo kraljici ili pripadnici aristokratije, ali je kasnije postala sinonim za visoko pozicioniranu prostitutku, čija je glavna uloga bila da bude ljubavnica vladara ili visokog feudalca.
Kurtizane su bile lepe, obrazovane, pametne, harizmatične, žene koje plene, sa manirima, zavodljive i vešte. Takva je bila i madam De Pompadur, najpoznatija Lujeva ljubavnica. Stručnjaci smatraju da je kraljeva sklonost prema ljubavnicama posledica njegove nesigurnosti siročeta i podsvesne želje da ga neko voli kao majka i da mu da toliko potrebnu nežnost. A madam De Pompadur je to umela. Na kralja je izuzetno uticala, imala veliku ulogu u njegovoj politici i odlukama.
Rođena je kao Žana Antoaneta Puason, 1721. godine u Parizu u imućnoj porodici, kao ćerka Fransoaza Puasona i njegove žene Madeleine de La Mote. Međutim, neki teoretičari smatraju da je njen biološki otac bio ljubavnik njene majke, bogati trgovac Le Norman de Turnehem. Detinjstvo je provela u samostanu, što joj je omogućilo sjajno obrazovanje i lepe manire, a majka je puno uložila u njeno dalje školovanje angažujući tutore koji su je učili književnosti, muzici, umetnosti, slikanju, plesu…
Sjajno je pevala i plesala, čak je i nastupala u jednom pariskom klubu, a sve je finansirao ljubavnik njene majke koji se i brinuo o njoj kada je njen otac morao da napusti Francusku zbog dugova. Sa 20 godina udala se za rođaka svog, kako mnogi smatraju, biološkog oca i sa njim dobila dvoje dece, sina, koji je umro kao dete, i ćerku.Bila je inteligentna, lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom. Interesantan sagovornik i žena od koje je moglo mnogo toga da se čuje. Kasnije, kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri i važni ljudi iz sveta politike. Kada se udala, dobila je i imanje koje je bilo smešteno nedaleko od kraljevog terena za lov u šumi Senart.
Ovalnog lica, malih usana, elegantnog držanja i izuzetne inteligencije, smatrana je lepoticom i lako je našla put do visokog društva i francuske elite toga vremena. Posećivali su je mnogi filozofi, uključujući i Voltera, koji je bio njen veliki prijatelj. Postala je poznata i priznata u Parizu, pa je tako i kralj čuo za nju. Izuzetno širokih shvatanja, slobodoumna i neukrotiva, madam De Pompadur podsticala je mislioce i umetnike, važila za nekog ko postavlja standarde i „trendove“. Pomagala je Volteru i enciklopedistima, želela je da saznaje, njena radoznalost bila je bezgranična. Bila je izuzetno sposobna žena, od slikara najviše je volela Bušera, koji je bio i jedan od njenih štićenika.
Brzo je prerasla muža i njegove intelektualne i ljubavničke kapacitete, a 1745. godine zajednički prijatelji organizovali su njen susret sa kraljem, koji je u to vreme patio zbog smrti jedne od svojih ljubavnica. U želji da oraspolože vladara predstavili su mu lepu i pametnu ženu na jednom maskenbalu upriličenom u Versaju. Potpuno je opčinila nesigurnog kralja, koji je brzo zaboravio na smrt ljubavnice i posvetio se novoj ženi.
Savremenici pišu da su iste noći otpočeli avanturu, a ona je ubrzo ostavila muža i preselila se u palatu. Kralj ju je imenovao za markizu i sredio da se „ekspresno“ razvede, kada je pored titule dobila i nadimak pod kojim je poznata u istoriji. Zaljubljeni kralj čak je sagradio poseban stan za nju, sa tajnim stepenicama koje su vodile direktno u njegove odaje. Za lepom Parižankom potpuno je „izgubio glavu“, a ona je svakim danom bila sve svesnija uticaja koji je imala na svog ljubavnika.
Dvorani i kler nisu je prihvatali i morala je da bude veoma lukava i sposobna kako bi održala svoj položaj. Istoričari tvrde da je uspevala sve da kontroliše i da je, iako nije imala direktan uticaj na politiku, svaka odluka zapravo bila njena, jer je odlično radila „iza kulisa“ i toliko bila moćna u odnosu na vladara da jednostavno nije mogao da joj odoli.
Kralj je trpeo osude jer se zaljubio u ženu bez aristokratskog porekla, ali nije mu bilo važno. Jedino je ona bila bitna, njena ljubav i blizina. Savremenici tvrde da je imala izuzetno dobar odnos sa kraljevom ženom Marijom. Iako je za to vreme bilo sasvim normalno i prihvatljivo da kralj ima ljubavnice, nijedna nije bila u dobrim odnosima sa kraljicom. Ali, madam De Pompadur je smatrala da će na taj način smanjiti grižu savesti koju Luj eventualno oseća i tako ga još više približiti sebi.
Koliko je bila uticajna govori i činjenica da se 1755. godine austrijski diplomata Venzel Anton Kaunic njoj obratio da interveniše u pregovorima koji su doveli do Versajskog ugovora. Tako su se Austrija i Francuska ponovo ujedinile kao saveznici, što je uticalo i na Sedmogodišnji rat, u kojem su se Austrija, Francuska i Rusija borile protiv Prusije i Engleske. Francuska je iz rata izašla teritorijalno smanjena, gotovo potpuno finansijski uništena i potisnuta kao kolonijalna sila, za šta su savremenici najviše krivili upravo madam De Pompadur.
Istoričari tvrde da je umela da unese radost u inače melanholičan i tužan kraljev život. Pratila ga je u lovu, pokazivala da je važan, igrala sa njim karte, udovoljavala mu na najrazličitije načine. Kada god bi izubio bitku, ona je organizovala lov u kojem bi trijumfovao, kako se ne bi loše osećao. Potpirivala je njegovu strast za gastronomijom, pokazala mu kako hrana utiče na libido i seksualnost.
Stalno mu je organizovala male, intimne zabave, za uski krug odabranih zvanica, na kojima su se gostili, orgijali, pili dobro vino i jeli najbolju hranu tog vremena. Umela je da izbalansira sve, da ga umiri kada je besan, da ga oraspoloži kada je tužan. U svojim memoarima jedan od Lujevih vojvoda zapisao je da je umela na njega i da podvikne, a on bi kao dete poslušao, i samo promrmljao: „Dobro, pođimo onda u postelju.“
Narod je nije voleo, na njenom grobu spevan je epitaf da tu leži „žena koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica“. Ali, njoj to nije bilo posebno važno. Uživala je u hrani, seksu, ljubavi, ali i u umetničkim delima i modi. Zapošljavala je trgovce koji su pravili kineske vaze od srebra sa rokoko ornamentima, bila je pokroviteljka vajarima, slikarima, volela je luksuz i trenutna zadovoljstva. Izvori navode da je stalno pila šampanjac i govorila da je to „jedino vino posle kojeg žena ostaje lepa“. Ima onih koji smatraju da je čaša za šampanjac prvobitno bila oblikovana prema njenoj dojci.
Ostavila je trag gde god se pojavila, a neki izvori navode da je na nju kralj potrošio novca koji bi se danas brojao milijardama, što je, između ostalog, doprinelo i opštoj krizi francuske monarhije. Zanimljivo je da je bila kraljeva ljubavnica samo pet godina. Francuski biskup nije mogao da je podnese, želeo je da se madam spali na lomači, ali kraljeva ljubav bila je jača. Imala je dva spontana pobačaja, nije uspela Luju da rodi dete.
Izvori navode da je između 1746. i 1749. godine sama tražila da kralju dovedu mlađe ljubavnice koje bi je zamenile. Posle Luja imala je druge muškarce, između ostalog i čuvenog zavodnika Kazanovu. Iako su lepa markiza i kralj bili ljubavnici samo do 1750. godine, ostali su doživotni prijatelji, ona je bila njegova poverenica i savetnica, i živela je na dvoru punih 20 godina, sve do smrti 1764. godine. Umrla je mlada, u 42. godini, od tuberkuloze. Dok je ispraćao iz Versaja kovčeg svoje ljubavnice, padala je kiša i kralj je plakao. Jedino što je uspeo da kaže bilo je da žali što „markiza neće imati dobro vreme za poslednje putovanje“.
Posle smrti madam De Pompadur Luj je imao ideje kako da finansijski oporavi državu, predlagao je i razne reforme, ali je pao u duboku depresiju i napustio sve planove. Umro je deset godina posle svoje ljubavnice, 1774. godine, od velikih boginja. Od njegove dece sa zakonitom ženom nijedno nije doživelo da preuzme presto, pa ga je nasledio unuk, Luj XVI.
PORCELAN I ROKOKO…
Bila je dama od ukusa, tvrde savremenici, volela je svetle boje i malo i sitno pokućstvo ukrašeno u cvetnom rokoko stilu, koji se danas često naziva i „Pompadur stil“. Podsticala je dekorativne umetnosti, pa tako i fabriku porcelana koja je u to vreme bila čuvena po svojim proizvodima.
Veliki dokaz kraljeve ljubavi je i specijalno napravljena šoljica, koja je imala tacnu sa produbljenim dnom i bila je oslikana slikama njenog najdražeg slikara, Bušera.
Naime, pred kraj života madam je imala jake simptome bolesti, među kojima su bile i drhtave ruke i više nije mogla da ide na zabave i prijeme, nije želela da je neko vidi takvu.
Zbog toga je kralj naredio da se za nju napravi posebna šoljica, kako bi mogla da uživa kao da je na dvorskom prijemu. Želeo je da joj olakša poslednje dane, da se oseća voljena i važna.
Posle smrti madam De Pompadur, njen veliki prijatelj Volter je napisao: „Vrlo sam tužan zbog smrti madam De Pompadur. Ja sam joj bio zahvalan i tugujem. Čini mi se potpuno apsurdno da starica iz doba ’antike’, koja jedva hoda, i dalje živi, dok prekrasna žena mora umreti tako mlada.“ J. Jovanović
Zadivljujuća građevina nalazi se na drvetu u selu Čen, u Kini, a dizajnirao ju je Gu Juezi, koji u njoj i živi. Šezdesetčetvorogodišnji umetnik, odlučio je da se osami i ode da živi u džungli u blizini grada Fošan, na jugu zemlje.
Gu je došao na ovu ludu ideju nakon što se penzionisao i umorio od života u gradskoj vrevi.
Njegov novi neobični dom ima izgled džinovskog čajnika, koji se nalazi na ptičjem gnezdu.
Konstrukcija ima oko deset metara u prečniku, podržana je sa šest stabala, a u nju su smešteni hodnik, spavaća soba, kupatilo i kuhinja. Sa podom od bambusa, ova neobična građevina može nositi težinu i do 20 ljudi.
Juezi navodi da deo doma u obliku čajnika koristi kao trpezariju gde prima goste, dok je deo u obliku gnezda za ptice njegov studio za slikanje, kaligrafiju i duborez. Izvor:rts.rs
Gijom Apoliner, Umberto Bočioni, Remon Dišan-Vijon, a kod nas Nadežda Petrović, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić – samo su neka od imena koja je Prvi svetski rat smrću zaustavio u njihovom, tek započetom umetničkom iskazivanju. Da su preživeli, slika umetnosti i kulture Evrope sigurno bi bila drugačija. Kakva? Nikada nećemo saznati!
Prvi svetski rat (Vikipedija)
Prvi svetski rat poklapa se s jednim od najkreativnijih perioda u istoriji umetnosti, a među mnogobrojnim, tragičnim gubicima su i sva ona remek-dela koja nikada nisu videla svetlost dana jer su umetnici koji su tek nameravali da ih stvore nestali u ratnom vihoru.
Povodom stogodišnjice Velikog rata, Tanjug je preneo Gardijanovu listu talenata koji su, najčešće prerano, sasečeni u apokaliptičnim događajima sa početka 20. veka.
Franc Mark (1880-1916), jedan od glavnih predstavnika nemačkog ekspresionizma i osnivač avangardne umetničke grupe „Plavi jahač“, umeo je da jarkim bojama i oštrim linijama sažme uzavrelost tek začetog 20. veka i da prirodu sagleda očima vizionara. Poginuo je u bici kod Verdena u 36. godini, a moderna umetnost je izgubila jednog umetničkog diva u nastanku.
Najtalentovaniji umetnik futurističkog pokreta Umberto Bočioni (1882-1916) stvarao je intenzivno dramatične prikaze, kao što je skulptura „Jedinstveni oblici kontinuiteta u prostoru“, moćno podsećanje na tehnološka dostignuća novog veka.
Futurizam je u ratu video pročišćenje i nadolazak nove energije. Kada je rat izbio, Bočioni se dobrovoljno prijavio. Ranjen je 1915, a poginuo nekoliko meseci kasnije, tokom opravka, pri padu s konja.
Anri Godije-Bžeska (1891-1915) bio je talentovani francuski umetnik koji je živeo i radio u Velikoj Britaniji, gde je delio radikalni modernizam sa prijateljima Ezrom Paundom i Džejkobom Epstajnom.
Po izbijanju rata pridružio se francuskoj vojsci. Poginuo je na frontu u 24. godini, ostavivši za sobom malo ali izuzetno delo.
Užasno visoka stopa smrtnosti prve svetske oružane kataklizme još više je pogoršana pandemijom gripa – španskom groznicom koja je kosila oslabljeno evropsko stanovništvo nakon rata.
Među njenim žrtava bio je genijalni Bečlija Egon Šile (1890-1918).
To je bio kraj jedne od najprovokativnijih i najstrastvenijih ličnosti moderne umetnosti. Ostali su nam Šileovi desperatni autoportreti i erotski crteži koji kao da žude za životnom radošću i bolom.
Arhitektura 21. veka je prepuna podsećanja na fantastične crteže koje je stvorio Antonio Sant Elija (1888-1916), omiljeni arhitekta futurizma. U Italiji, koja je još uvek bila pod snažnim uticajem rimskih iskopina i renesansnih palata, Sant Elija je izmaštao naučnofantastične gradove ogromnih nebodera, tvrđava od stakla i betona.
Njegove vizije ostale su samo crteži na papiru kada je u 28. godini ubijen u bici kod Monfalkonea.
Nemački ekspresionista August Make (1887-1914) delio je ista interesovanja kao i francuski fovisti – seks, putovanja i titrave boje. Makeova umetnost je senzualna i hedonistička, nimalo mračna. Njegova umetnička životna radost ga nije, međutim, spasla od surove sudbine. Poginuo je u prvim danima rata, u 27. godini.
Rovovski rat nije bio opasan samo zbog granata i neprekidne artiljerijske paljbe, već i zbog krajnje nehigijenskih uslova.
Kubistički vajar Remon Dišan-Vijon (1876-1918) se za razliku od svog slavnog brata Marsela Dišana, koji je izbegao ratne strahote tako što je emigrirao u Ameriku, dobrovoljno prijavio u vojsku. Pre nego što je postao umetnik, završio je medicinu, tako da je služio kao lekar na zapadnom fronu. Zarazio se tifusom i umro u 41. godini.
Najsimboličnija i najoplakanija smrt u umetničkoj zajednici Pariza tokom rata bila je smrt legendarnog koliko i kontroverznog pesnika, pisca i dramaturga Gijoma Apolinera (1880-1918).
Omiljeni prijatelj Pabla Pikasa i ugledni član zajednice boema Monparnasa, ranjen je u glavu na frontu 1916. Umro je dve godine kasnije, dva dana pre kraja rata, u 38. godini, od napada španske groznice.
Njegov odlazak označio je kraj najuzbudljivijih godina moderne umetnosti.
Gardijanovoj listi umetnika koji su nestali u ratnom vihoru Tanjug je dodao i nekoliko imena sa naših prostora.
Danica Jovanović
„Plava grobnica“ srpske kulture
Vladislav Petković Dis (1880-1917), jedan od najtalentovanijih pesnika srpske književnosti i jedan od osnivača srpske moderne, utopio se u Jonskom moru nedaleko od Krfa kada je brod na kojem se nalazio torpedovala nemačka podmornica.
Njegova lirika je samosvojna, veoma senzibilna, okrenuta unutrašnjem životu, mašti, pesimistična, a njegova pesma „Možda spava“ spada u najizrazitija lirska ostvarenja simbolizma u srpskoj poeziji.
Milutin Uskoković (1884-1915) izvršio je samoubistvo potpuno slomljen tragičnim povlačenjem srpske vojske i naroda pred austro-nemačkim okupatorom u jesen 1915.
Važio je za autora u čijim su delima prisutni i romantizam i moderno shvatanje sveta. Pokušao je da stvori beogradski društveni roman, uzimajući za tematiku sudare ličnosti s gradskom sredinom.
Milutin Bojić (1892-1917), autor čuvene poeme „Plava grobnica“, trajnog poetskog spomenika tragedije srpske vojske u Prvom svetskom ratu, umro je u Solunu od tuberkuloze, u 25. godini.
Danica Jovanović (1886-1914) streljana je na Petrovaradinskoj tvrđavi, na samom početku rata. Imala je 28 godina. Pripadala je generaciji srpskih slikara modernista, čiji je stvaralački rad započeo početkom 20. veka.
Nadežda Petrović(1873-1915) umrla je od pegavog tifusa u Valjevu, gde se nalazila kao dobrovoljna bolničarka.
Njeno slikarstvo, kojim dominiraju velike površine i užarenocrvena boja, uvešće srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti.
Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…
Pre jednog veka 28. jula 1914. započeo je Prvi svetski rat, mesec dana nakon atentata u Sarajevu, u kojem su ubijeni prestolonaslednik nadvojvoda franc ferdinand i njegova supruga.
Stigao 28. jula 1914… Tri rečenice imao je telegram/ Foto:kurir-info.rs
Austro-Ugarska je tog 28. jula objavila rat Srbiji, a time je, kako će se ispostaviti, počeo i Prvi svetski rat.
Objava rata upućena je Beogradu u prepodnevnim satima, običnom telegrafskom poštom.
Telegram je sadržao tri rečenice.
U prvoj je stajalo da vlada Srbije nije „na zadovoljavajući način odgovorila na notu“ iz Beča, dostavljenu 23. jula, odnosno na ultimatum.
Potom je sledio stav da je otuda Austro-Ugarska „prinuđena da se osloni na silu oružja“.
A treća, poslednja recenica glasila je: „Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom“.
Sutradan, franc Jozef, car Austrije i kralj Ugarske, objavio je ratni proglas „narodima“ njegove zemlje, u kojem je stajalo da je primoran „da se lati mača u cilju odbrane časti“, te da je „carsko-kraljevska vlada nastojala da na miran način reši spor“, ali bez uspeha i to tuđom krivicom.
Vlasti u Beču su atentat u Sarajevu iskoristile kao izgovor da krenu u obračun sa Srbijom, uverene da će Srbija biti brzo poražena, te da će to biti „mali rat“ koji će vrlo brzo biti okončan uspehom.
Otuda je tekst note odnosno ultimatuma koji je baron Gizl predao vladi Srbije 23. jula bio sročen tako da se podrazumevalao da je gotovo nemoguće da ijedna suverena zemlja ono što je u njemu traženo prihvati.
Cilj je, sasvim izvesno, bio da on bude odbijen, o čemu svedoči i činjenica da je baron Gizl, kada mu je 25. jula Nikola Pašić predao izuzetno pomirljiv odgovor srpske vlade, odmah odgovorio da on „nije zadovoljavajući“.
Usledilo je i zvanično pismo austrijskog poslanika srpskom ministarstvu inostranih dela istovetne sadržine, a osoblje poslanstva i sam baron Gizl su ubrzo potom iste večeri napustili teritoriju Kraljevine Srbije.
Kako se tim činom dogodio prekid diplomatskih odnosa, vlada Kraljevine Srbije objavila je, takođe u izuzetno pomirljivom tonu, manifest u kojem je stajalo: „Uzdajući se u pomoć Božiju, u svoju pravicu, kao i u prijateljstvo velikih država, koje, uvereni smo žele isto tako da se mir održi, nadamo se da će se ovaj sukob svršiti mirno; ali, kako je austrougarski poslanik večeras izjavio u ime svoje vlade da nije zadovoljan našim odgovorom i da konačno prekida diplomatske odnose, vlada je srpska prinuđena da, za svaki slučaj, odmah preduzme najpotrebnije vojničke mere za odbranu zemlje. Smatramo za dužnost pozvati narod na odbranu otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati. Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost…“.
Srbi spremaju artiljerijski udar na Austrougare
Već sutradan, 26. jula, usledila je mobilizacija, a istog dana mobilizaciju je objavila i Austro-Ugarska.
Zapravo ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa, a za prvi dan mobilizacije određen je 26. jul.
Odmah potom formirana je Vrhovna komanda srpske vojske na čijem se čelu našao general Stepa Stepanović kao zastupnik trenutno odsutnog vojvode Radomira Putnika.
Vrhovna komanda je odmah preseljena u unutrašnjost zemlje, u Kragujevac, pošto se Beograd tada nalazio na samoj graničnoj liniji. Istovremeno usledilo je naređenje da se Dvor, Vlada, državna nadleštva, Narodna banka s trezorima, državna arhiva, Presbiro, upute u unutrašnjost zemlje.
Odluci vlade u Beču da stupi u rat prethodila je podrška Nemačke, tako što je 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču odlučeno da se Srbiji uputi nota čija će sadržina biti neprihvatljiva, a što je razrađeno potom na sastanku u Bad Išlu.
Procena Berlina i Beča je bila da će njima uspeti da munjevito izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga, pre francuza, a pogotovo Rusa.
Namera je bila da se munjevitim prodorom preko Belgije, slomi Francuska.
Nemci su verovali da će se ponoviti scenario iz francusko-pruskog rata 1870/71. kada je Francuska strahovito poražena. Tek potom nameravali su da se sve snage usmere prema Rusiji.
Dan nakon objave rata, 29. jula, regent Aleksandar Karađorđević objavio je proglas narodu: „Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat (… ) Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku…“
Tog 29. jula Nikolaj II ruski imperator objavio je delimičnu mobilizaciju, stavljajući do znanja da Srbiju neće prepustiti na milost i nemilost. Sutradan, 30. jula, Nemačka je uvela opštu mobilizaciju, a 1. avgusta objavila je rat Rusiji.
Već 2. avgusta Nemačka je napala Luksemburg, a 3. avgusta objavila je rat i Francuskoj.
Pošto je Belgija odbila nemački zahtev za prelazak preko njene teritorije, Nemačka je 4. avgusta objavila rat i Belgiji, a odmah potom Britanija je, zbog nemačkog nepoštovanja neutralnosti Belgije, 4. avgusta 1914. objavila rat Nemačkoj.
Započeo je veliki rat, kasnije nazvan Prvi svetski rat.
Aneksijom nekadašnje teritorije Osmanskog carstva, Bosne i Hercegovine 1908. godine, Austrougarska je gurnula sebe u ring Balkanskog poluostrva, gde su narodi tražili svoj put ka slobodi od velikih sila, a naročito od Osmanskog carstva.
Takav potez pokazaće se ključnim dvanaest godina kasnije, kada je mladi Gavrilo Princip u toj istoj Bosni, 28. juna 1914. izvršio atentat na pretendenta na austrougarski presto, nadvojvodu Franca Ferdinanda od Austrije. Atentat je pokrenuo lančanu reakciju koja je upetljala Rusiju i druge velike evropske sile tog vremena i julska kriza oličena diplomatskim manevrima mogla je da počne.
Želeći da konačno reši pitanje srpskog mešanja u Bosni, kao i na Balkanu, Austrougarska je Srbiji uputila ultimatum sa serijom od deset zahteva koji su namerno bili sastavljeni tako da budu neprihvatljivi, kako bi se izazvao rat sa Srbijom. Kada je Kraljevina Srbija prihvatila osam od deset zahteva, Dvojna monarhija je objavila rat 28. juna 1914. godine.
Spor između Austrougarske i Srbije eskalirao je u ono što je danas poznato pod imenom Prvi svetski rat, koji je uključivao Rusku Imperiju, Nemačko carstvo, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo.
U roku od nedelju dana, Austrougarska je morala da se suoči sa ratom protiv Rusije, koja je tada imala najbrojniju vojsku na svetu. Kao rezultat toga, Srbija je postala samo još jedan front u ogromnoj bici koja je počela da se razvija duž Austrougarske granice sa Rusijom.
Kraljevina Srbija je imala iskusnu vojsku, koja je izašla kao pobednik u dva balkanska rata vođena samo dve, odnosno godinu dana pre 1914. godine. Ipak, srpska vojska je ujedno bila iscrpljena i slabo opremljena, što je navelo Austrougare da poveruju da će uspeti da je slome za manje od mesec dana.
Srpska strategija oslanjala se na to da se vojska izdrži što duže moguće, u nadi da će Rusi i drugi saveznici poraziti glavnu austrougarsku vojsku. Da stvar bude gora, Srbija je morala da brine i o neprijateljski nastrojenom susedu sa istoka, Bugarskoj, sa kojom je ratovala 1913. godine.
Granatiranjem Beograda, dan nakon objave rata, Austrougarska je započela proces koji se završio njenim raspadom, kao i krajem nemačke, ruske i turske monarhije. Između 15 i 17 miliona ljudi je izgubilo život, od čega su oko 7 miliona bili civili. Što se žrtava tiče, Kraljevina Srbija je izvukla najdeblji kraj, budući da je izgubila oko 25 odsto od ukupnog stanovništva pre rata i čak 57 odsto muškog stanovništva.
Napredak u nazadovanju
Kao rezultat želje da se protivnik što pre potuče na bojnom polju, tehnologija i inovacije imale su poseban podsticaj tokom trajanja Prvog svetskog rata. Ideja da se domaći vojnici što bolje opreme i sačuvaju od neprijateljske vatre dovela je do razvoja, modernizacije i primene telefona, bežične komunikacije, oklopnih vozila, tenkova i aviona. Tenkovi, avioni, podmornice i ručne granate su prvi put korišćeni u ratu, što je izazvalo revoluciju u načinima ratovanja.
Nova tehnologija Prvog svetskog rata predstavljala je uvertiru za još jezivije inovacije koje će Drugi svetski rat predstaviti svetu samo tridesetak godina kasnije.
DA SE NE ZABORAVI: Srpska zastava se vijorila iznad Bele kuće!
28. jula 1918. predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD
Da li ste znali da su se, pored američke, iznad The White House vijorije zastave samo još dve nacije? Jedna od njih je i zastava Srbije koja je 1918. godine podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama i javnim institucijama u glavom gradu SAD, podseća Ambasada SAD na svom Fjesbuk profilu.
Naime, 28. jula 1918. predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD. Poruka je glasila:
Foto:thinkstock/ foxnews
Narodu Sjedinjenih Država:
U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.
Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.
Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.
I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.
Na današnji dan, 24. decembra 1883. godine, rođen je slikar i grafičar Stojan Aralica, član Srpske akademije nauka i umetnosti i JAZU
STOJAN ARALICA
(Škare, Lika, 24. decembar 1883 – Beograd, 4. februar 1980)
Život Stojana Aralice može se pratiti preko studija u Minhenu (1909–1914), kratkotrajne praške etape, pariskog usavršavanja, života u Zagrebu i konačnog prelaska u Beograd 1941, gde – osim boravka 1946/48. u Stokholmu – ostaje do kraja života.
Kao i u životnim razdobljima, i u njegovom slikarskom opusu razlikujemo četiri jasno odvojena perioda: minhenski, pariski, zagrebački i beogradski.
Tokom školovanja u Minhenu tematski preovladavaju portret i akt, po formi bliski akademizmu i kasnim odjecima secesije. Kratkotrajnu prevlast forme nad bojom (1922–25), posle dolaska u Pariz (1926), smenjuje period umetničkog sazrevanja. Uključujući se u žive lokalne tokove, okreće se od dekorativnog ka čisto likovnom interesovanju.
Ranije naglašena forma punog volumena, postepeno se rastače u kolorisane površine. Ta velika prekretnica započinje malim aktovima i mrtvim prirodama, rađenim u Lotovom ateljeu, da bi se koloristička organizacija slike razvila na pejzažima Malakova, Kasisa i posebno Sen Tropea.
Neophodno prečišćavanje završilo se u sledećem, zagrebačkom periodu (1933–1941), kada se Aralica ponovo uključuje u aktuelne umetničke tokove u zemlji. Postupak blizak fovistima posebno se ističe na primorskim pejzažima – Dubrovnik, Orebić, Korčula.
Najzad, beogradski period, posebno između 1951. i 1959. godine, može se smatrati stvaralačkim zenitom Stojana Aralice. Slikanjem liričnih raspoloženja u širokim, slojevitim namazima, na seriji pejzaža iz Rovinja, Beograda i sve češće Like, izdvojio se iz okvira intimističke slike, da bi je razvio do monumentalne celine opšteg značenja.
Mada je Araličino slikarstvo bilo u stalnom kontaktu sa aktuelnim zbivanjima u evropskoj umetnosti, u užem smislu ono, ipak, pripada podneblju naših slikara kolorista, čije stvaralaštvo crpi snagu i inspiraciju s vlastitog, domaćeg tla. Nizom značajnih dela koja je naslikao u godinama posle oslobođenja (1944) doprineo je i daljem razvoju savremene umetnosti druge polovine dvadesetog veka.
Jedan od najstarijih pariskih pejzaža, Voćnjak iz 1929. godine, najavljuje grupu slika rađenih u duhu nove kompozicije. Na ovom platnu iz pariskog ateljea u Malakovu javljaju se burni sukobi agresivnog kolorističkog slikanja i postupka svetlo-tamno.
Zanimljivo je da se predmeti u prvom planu nalaze u dubokoj senci, dok su snažni, zvučni tonovi povučeni u dubinu prostora drugog plana, na krovove udaljenih zgrada ili na nemirno nebo. Najzanimljiviju novost predstavljaju bogata, gusta pasta emajlnog sjaja i prodor reskih crvenih boja koje izbijaju iz nekadašnje orkestracije prigušenih smeđih tonova.
Pojava tog novog zvuka zabeležena je već na prvom Araličinom javnom predstavljanju u Parizu, na Jesenjem salonu 1927, kao i na Salonu nezavisnih 1928. godine. Tom prilikom kritičar Journal des Debats završava svoje poglavlje o pejzažu: „Milo i Aralica oduševljavaju se pred prirodom, plahovito i nervozno”. Početkom 1929. godine Stojan Aralica pojavio se iznenada u Beogradu, kao prvi samostalni izlagač u tek otvorenom Umetničkom paviljonu na Malom Kalemegdanu. Tada je Todor Manojlović pozdravio Aralicu, kao trećeg borca, posle Save Šumanovića i Petra Dobrovića, za „potpunu pobedu kolorizma i tzv. čisto ‘slikarskog slikarstva’”. Upravo ga je Manojlović svrstao među umetnike koji su „iz jednog tonskog i plastičnog načina prešli, naprasno, u najraskošniji i najsvetliji dvodimenzionalni kolorizam, u jednu takoreći ‘peinture-peinture’ ”.
Plava kapija (1930)
Godine 1928. Marko Čelebonović okupio je u Sen Tropeu malu koloniju jugoslovenskih slikara. Pored samog Marka, Mila Milunovića i Marina Tartalje, tu je i Stojan Aralica. Novi doživljaj slikanja u prirodi u velikoj meri je pomogao slikaru da brže i do kraja izgradi svoj novi likovni jezik.
Ako je u pariskom ateljeu, u tamnim senkama ulica u Malakovu, nalazio opravdanje za postupak u kom su se mešali kolorističko i tonsko slikanje, sad se osetio oslobođenim da se u punoj meri prepusti svom unutrašnjem nagonu – svetlosti i boji.
U tom smislu Plava kapija, inače jedan od motiva sa Azurne obale, reprezentuje njegova platna na kojima atmosfera ustupa mesto kolorističkoj orkestraciji, ton boji, a linija treperavoj arabesci. Zanimljivo je da slikar – poput Montičelija – gotovo potpuno zaobilazi motiv mora, zadržavajući se na detaljima na kojima puno sunčano osvetljenje čini da boje vibriraju.
Rezultate svojih novih inspiracija Aralica je prikazao na zajedničkoj izložbi s Milunovićem, Čelebonovićem i Uzelcem, u pariskoj galeriji Bernheim Jeune 1931. godine. Tom prilikom komentator lista Comoedia zaključio je svoj članak visokim komplimentom: „Ovih četrdesetak slika kojima smo mogli da se divimo kod Bernhajma, veoma modernim po izrazu i tendencijama, nisu samo predstavnici savremenog jugoslovenskog slikarstva, već čine čast pariskoj školi iz koje su četvorica slikara zahvatila ono najbolje u svojoj umetnosti.”
Enterijer (1933)
Stojan Aralica vratio se 1933. godine iz Pariza u umetnički život Zagreba kao afirmisani slikar, čije su stvaralačke snage bile u punom naponu. Međutim, bez obzira na ugled koji ga je pratio, u početku nije imao uslova za miran umetnički rad.
Bez ateljea i sigurnih prihoda, jedno vreme je bio prinuđen da honorarno predaje crtanje u IV realnoj gimnaziji. Prvi atelje u kom je mogao normalno da radi ustupio mu je Hinko Jun, vajar i profesor Škole za umjetnost i obrt. Konačno, u zgradi iste škole, dobio je atelje starog Otona Ivekovića u kojem je ostao do izbijanja rata i svog odlaska u Beograd. Ipak, uprkos pomenutoj situaciji kad je bio bez ateljea, Aralica je od samog početka vredno slikao.
Pored pejzaža i figure u enterijeru, te dve za njega najomiljenije i najvažnije teme, nastao je i izvestan broj mrtvih priroda i, naročito, bonarovski komponovanih enterijera. Jedan od prvih svakako je i Enterijer iz 1933. godine. Data kao intiman isečak iz svakodnevnog života, ova slika karakteristična je po kolorističkom zvuku, poznatom još iz pariskih dana.
U brzom postupku slikar je bojom izvlačio oblik predmeta, rešavao plitku perspektivu, komponovao planove. Potez je širok, faktura slobodna, boje izrazito intenzivirane, pri čemu još uvek dominira topla crvena. Kao u najvećem broju slučajeva, Aralica je pokazao prefinjen sluh, koji se ispoljavao u orkestracijama prečišćenog zvuka, povezujući kitnjaste ritmove, rascvetane širom platna, u skladne celine. Vedra, optimistička gama nadjačava potisnutu melanholiju, jedva nagoveštenu ponekim ugašenijim tonom.
Žena sa slamnim šeširom (1934)
Novi, zagrebački period u slikarstvu Stojana Aralice, koji je potrajao od 1933. do izbijanja rata i okupacije 1941. godine, predstavlja logičan nastavak pariskih rezultata. Kad je u pitanju tematika, to su predeli s Jadranskog primorja, mrtve prirode, retko portreti.
Ako se može govoriti o nekoj novini, onda je to povratak figure na njegova platna, ali kao figure u pleneru; dakle, opredeljenje za izbor intimnog motiva, određenog punim, neposrednim kontaktom s prirodom, s tim što uvek dominiraju svetlost i boja. Nesumnjivo, reprezentativan primer takvog interesovanja jeste poznata Žena sa slamnim šeširom.
Na ovoj slici, gde mu je pozirala njegova supruga Karin, figura se nametnula kao centralna tema, okružena i dopunjena detaljima plenera, odnosno mrtve prirode. Ono što je pri tom zanimljivo, jeste dosledno Araličino opredeljenje za postupak blizak impresionističkom. Poreklo tog postupka nalazimo još na pariskim motivima, kao što je, recimo, Mrtva priroda sa belim bokalom (1930). Iz gustog tkanja reljefne fakture, gde su boje nanošene sočnim in pasto postupkom, iz nekadašnje „kajgane” – kako je to svojevremeno nazvao jedan pariski kritičar – razvio se sistem kosih poteza, kojim su prečišćene, svetle boje polagane u jasnom komplementarnom sazvučju.
Žena sa slamnim šeširom predstavlja najkarakterističniji primer ovakvog slikanja, koje bismo mogli uporediti sa impresionističkim slikarstvom Renoarovog tipa. Čista u zvuku, rafinirana u jednostavnim, ali skladnim odnosima zelenih i crvenih, plavih i žutih tonova, ova slika predstavlja izuzetno ostvarenje ne samo u Araličinom opusu.
STOJAN ARALICA je rođen u selu Škare (Otočac, Lika).
Posle gimnazije u Otočcu, u Osijeku završava učiteljsku školu i počinje da se bavi slikarstvom. Prve pouke iz slikarstva dobio je u privatnoj školi Henriha Knira u Minhenu. Godine 1910, upisuje se u klasu Karla Mara na minhenskoj Visokoj školi za likovnu umetnost, a dve godine kasnije prelazi u klasu Ludviga Herteriha.
Po izbijanju Prvog svetskog rata vraća se u Zagreb i otvara privatnu slikarsku školu. Potom odlazi u Prag, gde pohađa grafički odsek Akademije za likovnu umetnost, kod Augusta Bremsa, a potom kod Maksa Švabinskog. Deo života je proveo u Rimu, Parizu, Stokholmu, a jedno vreme je proveo u selu Brestač kod Rume, gde je radio kao učitelj. Posle 1948. godine se nastanjuje u Beogradu gde ostaje do kraja života.
Njegov opus čini preko 1.500 umetničkih dela. On se hronološki može podeliti na minhensku, parisku, zagrebačku i beogradsku fazu, sa jasno određenim stilskim obeležjima. U prvoj fazi vidljivi uticaji akademizma i secesije. Počinje sa portetima i sakralnim motivima, da bi potom nastavio da radi portete i aktove. U Parizu iz osnova menja umetnički pristup, a najčešći motivi su mu pejzaž i mrtva priroda. U vreme kada je živeo u Zagrebu slikao je vlastiti doživljaj predela sa Jadrana. To je najuspešnije doba njegovog stvaralaštva, sa slikama punim topline, svetlosti i intezivne čiste boje. Njegovo delo je puno vedrine i optimizma, sa istančanim osećajem za boju i prozračnu atmosferu mediteranskog podneblja. Najznačajnije slike: „Motiv iz Lošinja“, „Žena sa slamnim šeširom“, „Portret B. Petronijevića“, „Put“ i dr.
Dominantan slikarski stil mu je u duhu pariskog postimpresionizma i lirske apstrakcije.
Dopisni član SANU postaje 14.11.1965; redovni od 7. marta 1968. godine. Bio je član JAZU (Jugoslovenske Akademije Znanosti i Umetnosti) u Zagrebu, član je ULUS-a i umetničkih grupa Oblik, Dvanaestorica i Šestorica. Samostalno je izlagao u Zagrebu, Osijeku, Karlovcu, Beogradu, Splitu, Stokholmu, Somboru. U Otočcu je 1972. osnovao fond Stoajna Aralice.
Umro je u Beogradu, 4. februar 1980. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Anri Kartije Breson, francuski fotograf, kojeg smatraju ocem moderne fotografije i foto žurnalizma.
Bio je među prvima koji su počeli da fotografišu fotoaparatima koji su koristili 35 milimetarki film.
Pomogao je i direktno uticao na formiranje i razvijanje tzv.,,ulične fotografije,,, odnosno fotografije koja odslikava realni život.
Ovaj stil uticao je i idalje utiče na mnoge fotografe širom sveta.
Kartije Breson rodjen je 22.avgusta 1908.godine u mestu Seine-et-Marne u Francuskoj. Njegov otac je bio bogati tekstilni magnat i preduzetnik, a porodica njegove majke bila je takodje vrlo imućna, jer su se bavili uzagajanjem, proizvodnjom i preradom pamuka, a posedovali su i ogromne količine zemlje u Normandiji. Upravo zbog ovoga Kartije nije morao da se brine za svoju budućnost i egzistenciju. Porodica mu je pružala punu podršku u bavljenju fotografijom i sa moralne i sa materijane strane. Ovo mu je omogućilo da se slobodnije i nezavisnije bavi fotografijom od većine fotografa tada.
Nakon besuspešnih pokušaja da se bavi i studira muziku, Kartije je počeo da se bavi slikarstvom, tj. da uči slikarstvo, prvenstveno ulje na platnu, kod talentovanog pariskog slikara Luisa. U toku 1927.godine, Kartije upisuje prestižnu privatnu slikarsku školu Lot, koju drži kubista i vajar Andre Lot. Ovde se Kartije Breson zainteresovao i za remek dela Renesanse uz dotadašnje intersovanje za modernu umetnost.
Učenje i rad u Lot akademiji, pomoglo mu je da shvati i reši probleme koji su ga mučili po pitanju forme i kompozicije u umetnosti, naročito u pogledu fotografije. Tih godina počinje fotografska revolucija pod parolom: ,, Srušite tradiciju! Fotografišite stvari onakvim kakvim jesu! ,,.
Ideje pokreta Surealizam su bitno uticale na Kartijea, posebno na početku njegove karijere.
Krajem 30-tih godina , dvadesetog veka, Kartije Breson je diplomirao engleski jezik i književnost na Univerzitetu Kembridž. U potrazi za avanturom, odlazi u Obalu Slonovače gde se bavi lovom. Loveći sa lokalnim stanovništvom, znatno je unapredio svoje lovne tehnike što će mu kasnije, kako je rekao, znatno pomoći u bavljenju fotografijom. Nakon povratka u Francusku, produbljuje svoju saradnju sa pokretom Surealizam.Fotografija koja će mu umnogome tada prometniti život je fotografija madjarskog fotografa Martina Munkaša, na kojoj au siluete tri afrička dečaka koji trčeći ulaze u jezero Tanganjika.Ta fotografija inspirisala ga je da prekine da se bavi slikarstvom i da se potpuno posveti fotografiji. Kako je jednom prilikom naveo, tada je shvatio da fotografija može da namesti ili popravi večnost u samo jednom trenutku.
Tada je nabavio fotoaparat Lajka sa 50 milimetraskim objektivom kojom će fotografisati najveći deo svoje karijere. Za ovaj aparat izjavio je da mu je kao nastavak oka i da mu pruža mogućnost da ,,zaustavi,, svet i fotografiše ga u aktuelnoj brzini i transformaciji. Baveći se fotografijom Kartije je obišao svet i fotografisao Berlin, Brisel, Varšavu, Prag, Budimpeštu i Madrid. Prvu izložbu imao je 1932. godine u galeriji ,,Džulijen Levi,, u Njujorku, a potom i u Ateneo klubu u Madridu.
Kartije Breson 1934 .godine upoznaje poljskog fotografa Dejvida Sejmora, poznatijeg kao Chim, a potom i čuvenog Roberta Kapu. Njih trojica su početkom 30-tih godina delili studio i blisko saradjivali. Robert Kapa je tokom tih godina bio mentor Kartije Bresonu i promenio mu poglede na fotografiju i fotografisanje. Učio ga je i savetovao da prestane sa striktnim bavljenjem umetniškom fotografijom nego da postane fotoreporter koji će tražiti dogadjaje i fotografisati ih. ,, Nemoj da ostaneš samo u okviru umetničke fotografije i surealizma. Budi fotoreporter! Pokreni se! ,, , bio je presudan savet koji je Kartije Breson dobio od Roberta Kape.
Prvi zadatak koji je Kartije Breson imao kao fotoreporter bila je sahrana kralja Džordža VI za francuski nedeljnik Regards.
Kada je počeo Drugi Svetski rat, Kartije Breson se priključio francuskoj vojsci kao kaplar u filmskoj i foto jedinici. Tokom bitke za Francusku 1940. godine, Kartije je bio zarobljen i proveo je 35 meseci u logoru za ratne zarobljenike gde je obavljao najteže poslove. Njegov treći pokušaj bekstva iz logora bio je uspešan. Neko vreme nakon toga se krio na jednoj farmi sve dok nije nabavio lažna dokumenta koja su mu omogućavala da se vrati u Francusku. Nakon povratka Kartije Breson je bio ilegalac i pomagao je ostalim zarobljenicima koji su uspeli da pobegnu.
Takodje je sa ostalim fotografima tajno dokumentovao okupaciju Francuske,ali i borbe za oslobodjenje i samo oslobodjenje. Godine 1943., Kartije je iskopao svoju čuvenu Lajku, koju je zakopao nedaleko od mesta gde je bio zarobljen tokom bitke za Francusku.
U proleće 1947. godine Kartije Breson zajedno sa Dejvidom Sejmorom, Robertom Kapom, Džordž Rodžerom i Vilijamom Vandivertom, osnovao je Magnum Photos. Osnivači su podelili zadatake i delove sveta na kojima će raditi,medju sobom. Kartije Breson je otišao u Indiju i Kinu. Medjunarodno prizanje i slavu stekao je za fotografije Gandijeve sahrane i za fotografije završne faze Kineskog gradjanskog rata. U to vreme fotografisao je poslednje preživele carske evnuhe u Pekingu, neposredno pre nego što su grad osvojili komunisti.
Kartije Breson je 1952.godine objavio knjigu pod nazivom ,,The Decisive Moment,, u kojoj je bilo 126 fotografija sa Istoka i Zapada. Naslovnu stranu knjige uradio je čuveni Anri Matis. U predgovoru knjige Kartije je citirao jednu filozofsku misao iz 17.veka : ,, There is nothing in this world that does not have a decisive moment,,.
Upravo je ova knjiga bila lajtmotiv mnogim fotografima širom sveta i odredila jedan potpuno nov pravac u fotografiji, tzv. ,,fotografije trenutka,,. Kartije Breson je tokom svoje karijere najviše i najduđe koristio 35 milimetarski fototaparat Leica sa objektivom od 50 milimetara. Često je oko aparat vezivao crnu traku da bi aparat bio što manje uočljiv i da bi on što mirnije i neopaženije radio. Tokom godina razvio je svoj jedinstven i prepoznatljiv stil fotogafisanja. Nikada nije koristio blic, jer je smatra da je to, kako je jednom izjavio ,, u najmanju ruku nepristojno… ,,. Verovao je da se fotografija planira i stvara u tražilu fotoaparata, a ne u laboratoriji i mračnoj komori. Svoje fotografije je izradjivao isključivo u punom formatu bez korekcija i tzv. ,,kropovanja,,.
Sve fotografije je radio u crno beloj tehnici.
U svojoj karijeri napravio je svega nekoliko fotografija u koloru kojima je bio vrlo nezadovoljan i večinu svojih kolor fotografija je uništio.
U intervju za Washington Post 1957.godine, o svojoj tehnici i stilu rada, izjavio je: ,, Fotografija nije kao slikarstvo. U fotografiji postoji kreativno deljenje te sekunde kada napravite fotografiju. Morate svojim očima videti kompoziciju i detalje ispred vas koji vam se nude i morate imati intuiciju,da osetite kada da stisnete okidač fotoaparata. To je trenutak kada je fotograf kreativan. Trenutak! Kada ga jednom propustite, nestao je zauvek! ,,.
Kartije Breson je verovao da u fotografiji i najmanja stvar može biti ogromna. Mali detalj može biti lajtmotiv.
Bavljenje fotografijom Bresona je odvelo širom sveta. Boravio je u Kini, Meksiki, Indiji, Americi, Japanu, Sovjetskom savezu. Bio je prvi zapadni fotograf koji je mogao slobodno da fotografiše u posleratnoj Rusiji.
Kartije Breson je prestao da se bavi fotografijom početkom 70-ih godina. Svoj čuveni fotoaparat Lajka držao je zaključanu u sefu svoje kuće.
Nakon povlačenja iz sveta fotografije, Breson se vratio crtanju i slikanju. Prvu izložbu svojih crteža imao je u galeriji Karlton u Njujorku 1975.godine.
Čuveni fotograf,koji je imao neponovljiv stil i koji je stvorio novi pravac u fotografiji, Anri Kartije Breson, umro je 3.avgusta 2004.godine u svojoj kući u mestu Monthustin u Francuskoj. Više od tri decenije ovaj fotograf pratio je dokumentovao, za magazin Life ali i druge prestižne novine, neke od najznačajnijih događaja i ljudi u istoriji, kao što su Španski gradjanski rat, Drugi svetski rat, oslobodjenje Pariza, Kinesku revoluciju,ubistvo Mahatme Gandija, studentske nemire u Parizu 1968.godine, ali i neke od najznačajnijih ljudi iz sveta umetnosti, kulture i politike, među kojima su Albert Kami, Pablo Pikaso, Anri Matis…
Njegova najpoznatija fotografija oko koje je i nastao čitav pravac u fotogarfiji i umetnosti generalno, bila je ,, Behind the Gare St. Lazare,, koja je umnogome promenila njegov život,ali i fotogarfiju generalno.
Od svih kadrova u životu i karijirei, ovaj je verovatno bio najvažniji za Anri Kartije Bresona.
Zajedno sa ženom i ćerkom, Kartije Breson je 2003,godine osnovao fondaciju koja nosi njegovo ime i bavi se očuvanjem njegovog nasleđa i širenjem ideje.
Eco Truly Park je magično samoodrživo selo koje se nalazi na obali Pacifika i na samo sat vremena udaljenosti od glavnog grada Perua, Lime.
Karakteristično za ovo selo je to što su svi objekti izgrađeni od blata, pa ljudi sa raznih strana sveta dolaze kako bi osetili čari života u ovim prirodnim i zdravim kućama.
Ove kuće u obliku kupa sazidane su od lokalnih materijala kao što su blato, bambus, reciklirane staklene flaše i drvo, što čini da se one savršeno uklapaju u svoje okruženje. Dekorisane su indijanskim motivima i nalaze se između ogromnih peščanih dina i Pacifika.
Sve kuće su zakrivljene kako bi se postigla organska ahitektura, i okružene su bujnim biljkama. Posetioci i putnici iz celog sveta su dobrodošli da se pridruže stanovnicima ovog malog sela, žive i praktikuju zdrave navike sa lokalcima, deleći sve što eko selo ima da ponudi.
Zidovi od blata, lokalni kamen, ponovo iskorišćeno drvo i drugi prirodni biorazgradivi materijali čine ovo peruansko eko selo zaista očaravajućim.
Posetiocima se nude časovi joge, reiki seanse, meditacija i druge prirodne terapije kako bi se opustili i ostavili svakodnevni stres iza sebe. U ponudi su i mnoge zanatske radionice kao npr. radionica slikanja, plesa, pravljenja komposta, kao i časovi veganskog kuvanja. Restoran u ovom selu u ponudi ima veliki izbor vegetarijanskih jela od organskog povrća koje se uzgaja na samo par metara od sela. Neka od jela se čak pripremaju na solarnom šporetu.
Ovo eko selo predstavlja pravi primer zdravog života za sve ljude koji žele da brinu o sebi i svetu.
Moja prva i jedina supruga slikala je i govorila mi o tome: “sve je to tako bolno, svaki potez je bol… jedna greška
i čitava je slika upropašćena… ti nikad nećeš razumeti taj bol… ”
“Slušaj, dušo”, rekao sam joj, “što ne šljakaš nešto lakše – nešto što će da ti godi”. Samo me pogledala i mislim da je to bila prva njena spoznaja tragedije što nas dvoje živimo zajedno.
TAMOiOVDE 