Obratite pažnju na oblake.
Ovako sam video 15. julsko jutro 2022. Bora*S
Oni će vas mnogočemu naučiti.
SUNCE SIJA IZNAD OBLAKA…
Tag Archives: jutro
SVETLOST, IZNENADA…
Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio,
ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il’ neki viši cilj ima tvorac bele čarolije?
Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!
Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!
Fotoilustracija: Bora*S
Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro!
Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta!
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca,
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!
Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,
vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!
Još jedna noć prošla je kroz vaš život.
I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite,
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste živi!
Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,
kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi —
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!
Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!
(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!
Evo daktilografkinja, evo lepih žena!
Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!
Svaka izgovorena reč deo je opšte drame.
Tragedije su davno za loša pozorišta.
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.
Dostavite spisak građana rođenih ove noći.
(Odneti cveće porodiljama i babicama!)
Naoružati stariju braću i očeve,
obnoviti vojne škole,
okrečiti kasarne!
Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!
Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!
Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek
tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.
Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak!
Obujmo čarape ispletene u brvnarama,
sjajne čizme od koža izumrlih životinja,
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.
Ko ste vi da se tako ponašate,
ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.
Branislav Brana Petrović
NE SANJAJTE…
Jednog lepog jutra
Nikog se nije bojao
Ničeg se nije plašio
Ali jednog jutra jednog lepog jutra
Učini mu se da je video nešto
Al’ reče sebi Verovatno ništa
I imao je pravo
Tako kako je on shvatio stvari
To i nije bilo ništa
Ali tog jutra tog istog jutra
Učini mu se da je nekog čuo
Otvori vrata i zatvori ih rekavši Niko
I imao je pravo
Tako kako je on shvatao stvari
Nije ni bilo nikog
Ali ga odjednom uhvati strah
I razumede da je sam
Ali ipak nije baš sasvim sam
I tek tada vide
Niko i Ništa kako stoje ispred njega.
Ne sanjajte
(Računar)
Ne sanjajte
samo ubacite karton
rintajte šljakajte rmbajte crnčite
Ne sanjajte
elektronika će sanjati za vas
Ne čitajte
elektročitač će čitati za vas
Ne tucajte više
elektrotucač će to raditi za vas
Samo ubacite karton
rintajte šljakajte rmbajte crnčite
Ne počivajte nikad
Rad počiva na vama.
Ništa naročito
Čudna su ljudska bića
Vi kao i ja
Ja kao i vi
I sve je to gola stvarnost
sve je to život
to vam je tako
Čudna su ljudska bića
Kad dođu tako kod nekog
neki padnu u pravi čas
neki opet u nevreme
Onome koji padne u pravi čas
kažu pali ste baš dobro
posluže ga pićem
i daju mu da sedne
Onome ko nezgodno padne
niko ništa ne kaže
Čudna su ljudska bića
sad padnu kod jednih
sad padnu kod drugih
čudna su ljudska bića
Onaj što je nezgodno pao
samo što prekorači prag
ponovo se skemba niz stepenište
sledeći samo preleti preko njega
preskačući stepenike u letu
Kad izađe na ulicu
pošto se pridigao
prolazi neprimećen
zaboravljen izbrisan
Na njega pada kiša
na njega pada noć
Čudna su ljudska bića
padaju stalno padaju
padaju kao noć
dižu se kao dan
(Neke stvari i ostalo, Žak Prever, BIGZ, 1979.)
_______________________________________________________________________________
MIRIS VRUĆEG HLEBA…
Moja baba i ja svakoga se jutra u zoru ranu budimo, da nam štogod od života slučajno ne promakne. Ja založim vatru, pa u rernu ćušnem onaj hleb, što sam ga noćas zamesio, a baba nam kafu zbućka.
Onda razmaknemo zavese, sednemo uz prozor, ćutimo, srčemo glasno, žvaćemo tu toplu tišinu ustima bezubim, i gledamo u neku veliku, zlatnu jesen, nabreklu od sunca, što tek stidljivo iznad krovova i bandera izviruje. Ponekad ne mogu da nađem naočare, pa celu kuću naglavačke izvrnem.
Ona me gleda, tako izgubljenog, pa mi kaže da sam matora, izlapela budala, ja joj velim “ćuti tu, babetino nijedna”, a ona mi, vazda nešto kao mrzovoljno mrmljajući, uvek odnekud naočare iščeprka. Jutros ih je, recimo, u frižideru pronašla, mora biti da sam ih tamo zaboravio kad sam noćas krišom opet jeo. Nije da mi baba brani, ruku na srce, nego joj neki doktor glavu sa trista nekakvih bolesti i budalaština napunio, a baba, ko i svaka baba, više veruje doktorima nego dedi svom.
Doduše, lažem sad, nije “ko i svaka baba”, ova moja je nekako drugačija, kao da je s neke skroz druge kruške od ostatka sveta ubrana. I to joj, kad stavim naočare, pa je tako okat pogledam, svakog jutra kažem. I još joj kažem da, tri Mađarske da pretresem, sve i da je svaka od njih od tri Rusije veća, lepšu babu od nje pronaći ne bih mogao. Eto, toliko mi je lepa, ta baba moja. A ona mi, opet, kaže da sam izlapeo, iako znam da bi svisnula kad joj jednog jutra to rekao ne bih. Onda nastavimo da gledamo kroz prozor, pa odjednom, kao da nas je neko po istom stomaku zagolicao, krenemo da se kikoćemo, najpre nešto tiše i prigušeno, pa sve glasnije, dok ne počnemo oboje smehom da skvičimo, ko neka dva praseta srećna. A da nas čovek pita, i mene i nju, što li se tako cerekamo, ne bismo, znam, umeli da objasnimo. Ko što nikad ništa i ne objašnjavamo. Ni svetu, ni sebi samima. Do sveta nam ionako nije, a sebi smo ovakvi baš lepi. I šta tu ima da se objašnjava?
Kad se u nozdrve već uveliko uvuče onaj mekan miris hleba pečenog, oboje, kao po komandi, ustanemo od stola, pa se privučemo rerni, svakog jutra sa istim iščekivanjem i istim nestrpljenjem, ko da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrđa, ja sam, rekoh već, na očima malo tanji, ali nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. Tu ona iz frižidera počne da kopa nekakve trave i čudesa, a ja je gledam najmolećivije što umem, sve dok joj ruka ne posegne i za onim komadom slanine. “Još danas”, kaže, “sutra više ne može.” Ja pomirljivo kažem “dobro”, kao da zaista više nikad slaninu neću okusiti, a sve se u meni smeje, jer znam da će se ovo jutro još trista godina ponavljati, ko što se i trista prethodnih već ponavljalo.
Kad ona sve na sto stavi, da nam sto miriše lepše od one jeseni što nam se pod prozorom sunča, ja nam u one velike, nogate, svilene čaše, one od kojih ruke vazda drhte kad ih pereš, sipam sok od borovnice, pa se pravimo da je vino. “Da nam nije malo rano?”, kaže ona i opet se smeje. Ja ne kažem ništa, ali se i ja smejem. I za tili čas već smo oboje, od tog smeha, pijani. Meni se pamet zaboravna od pamtiveka razvezala, pa ne zna ni dan, pa ne zna ni godinu, pa sve plete li plete, o snegovima, o travama, o onoj foliji što pucketa pod prstima, o ringišpilima, o brodovima, o onim autićima na struju, što se sudaraju i prave munje na onom nebu žičanom, o našim malim Ciganima što već godinama, umesto nas samih, svetovima jurcaju, tražeći sve ono što smo mi pronašli i pre no smo postojali, i što nam niko uzeti neće, dok poslednja buba pod nebom živi.
I još joj pričam kako sam je, nekog mračnog, dalekog dana, u nekom mračnom, dalekom gradu, od nekog mraka svog pravio, da mi baš takva bude, i ni za mrvu drugačija, da mi peva smehom, da mi na vruć hleb miriše.
Njoj tad, gotovo uvek, jedna suva suza u oku zablista, ona je otre uzdrhtalom rukom, pa mi kaže kako bi ona, u to je sigurna, već stoput od tuge umrla, da je tog mračnog dana, od mračnog mraka ovog, napravio nisam. Meni se, osetim to, zbrčkani obrazi postide i od stida zarumene, pa joj, da vrag ne odnese šalu, kao ljutito kažem: “Ćuti tu, babetino nijedna.” Onda je zagrlim, kao što se već grle oni koji su se grlili pre nego je nebo postojalo. I dok je tako grlim, jedva čekam da se ujutro opet rodim, da sa njom opet ostarim, dok jednog dana ne zaspim, i nikad se više ne probudim, u nekim zboranim, pamučnim dlanovima, što na vruć hleb mirišu.
Duško Domanović
Izvor: kljucnekosti.wordpress.com
RODITELJI, PA TO SU VAŠA DECA…
VAŠA DECA BOLUJU OD NEDOSTATKA PRIRODE-Jovan Memedović
„Gradska deca imaju jednu „dijagnozu“ a to je nedostatak prirode.“ započeo je svoje gostovanje u jutarnjem programu RTS Jovan Memedović, autor i voditelj emisije „Sasvim prirodno“. „A dokazano je da nedostatak prirode prouzrokuje: nedostatak pažnje za učenje, deca nemaju samostalnosti, oskudni su u komunikaciji.
Sve to prouzrokuje fizičke nedostatke, loše držaje tela, ravne tabane, nedostatak imuniteta i sklonost alergijama. Deca koja ne idu u prirodu ostaju neaktivna i samim tim nema stimulacije, nema prirodnog iskustva i nema praktičnog učenja.
Roditelji osećaju tu problem, i onda brže-bolje šalju decu na neke sportove, ali to nije to – deci treba priroda. Mi smo biološka bića i tek kada smo u prirodi, onda smo ono što jesmo.“
Ekipa emisije „Sasvim prirodno“ napravila je eksperiment i probala da okupi što više gradske dece i da ih bez roditelja izvede, najpre u jednu seosku sredinu, a zatim i u potpunu divljinu.
„Planirali smo da to traje tri dana i odmah smo imali nekoliko problema, zbog toga što roditelje NE ŽELE da puste svoje dete tek tako u divljinu – plaše se, imaju strahove.
Jednostavno, opšti stav roditelja je prezaštićivanje. „Ne, on će se prehladiti“, „Ne, on može da se ogrebe“, ili da se ne znam šta desi itd.“
U novoj epizodi svoje emisije koju je ovom prilikom najavio, Memedoviću u povezivanju dece sa prirodom pomažu poznati dečiji pisac Uroš Petrović i dr Ranko Rajović, predsednik Mense za Srbiju: „Ovaj program nisam izveo sam, postoje ljudi koji se na isti način ovim bave – dr Ranko Rajović i dečji pisac Uroš Petrović zajedno rade na tome, drže neke radionice po predškolskim ustanovama i na drugim mestima, ubeđujući roditelje i vaspitače da deci treba priroda.“
Dr Rajović objašnjava koliko nedostatak prirode štetno utiće na decu: „Mi imamo u Srbiji svako drugo dete od pest godina sa poremećajem fine motorike, ravni tabani kod 70% dece, usporeniju akomodaciju oka.
Kad se sve to sabere, imamo problem u školi. Jer kada to dete krene u školu, ne može da čita duže od deset minuta jer ima poremećaj koncentracije, ne može da piše kako treba i ti problemi kasnije se mnogo, mnogo teže rešavaju. Zato je važno da dete upravo u tim privm godinama života, od sedme-osme do dvanaeste bude što češće u kontaktu sa prirodom.“
„Fizički razvoj i mentalni razvoj su usko povezani, jedno bez drugog jako teško idu. Poznato je i da se bolje razmišlja dok se šeta.“ objašnjava Uroš Petrović, koji je u pauzama fizičkih napora deci postavljao zagonetke i mozgalice.
„Sve se tako lako rešava kad izvedete decu u prirodu. Oni su vam tu, možetre da ih posmatrate, da ih usmeravate, da reagujete.“ objašanjava Memedović, zabrinut zbog toga što roditeljski strahovi otuđuju decu od prirode: „Pazeći na svoju decu roditelji odlaze u krajnost – promaja, insekti, boje se čak i da će ih napasti vukovi ili medvedi.“
Zbog tog otuđenja, nije uopšte bilo lako pronaći decu čiji roditelji bi pristali na ovu avanturu, kaže Ranko Rajović: „To su gradska deca, ali ovo su znatiželjna deca i hoće da idu i žele da isprobaju, ali smo imali problem kad smo pravili grupu što neka deca neće da čuju da dođu, da spavaju u šatorima „Tu su bube!“, „Možda će da padne kiša!“, „Šta će da jedu?!“. Retko je videti danas decu da hodaju bosa, o ovde u divljini su po ceo dan bosonogi.“
Svoje gostovanje Jovan Memedović završio je porukom upućenom svim roditeljima: „Roditelji, pa to su vaša deca! Nemojte ih zatvarati, ništa im se neće desiti u prirodi. Njima treba potpuna sloboda – ne jedan letnji raspust i nekoliko dana, već pokušajte da to bude cele godine. Nedostatak prirode nije bolest, ali jednog dana to postaje velika nesposobnost i nemogućnost da bilo šta privrede.
Sutra, daleko bilo, država će nam biti prepuna ovakvih ljudi, a na to treba da pazimo!“ upozorio je on.
_______________________________________________________________________________________________
PO JUTRU SE DAN NE POZNAJE…
TAMOiOVDE_____________________________________________
Jučerašnja ranojutarnja zastajkivanja na putu ka raljama sistema
Autor: Bora*S
NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…
Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.
Zbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.
Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.
Preminuo je 1987. godine.
Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)
U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja.
Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.
Sanjarenje (1938)
Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.
No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.
U parku (1944)
Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada.
Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.
Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.
Bele ruže (1944)
Nakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi.
Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti.
Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.
Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.
Put slave (1952/53)
Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina.
Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.
Dimnjaci i ruže (1937)
Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem.
Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.”
Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.
Priredio: Bora*S
P. S.
https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924
SVAKO IMA NEKOG KOGA NEMA…
„Tako je malo ljubavi među ljudima.“
„Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi.“
Dušan Radović
crtež Dušana Petrićića,1975
„Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi – postali još gori.“
„Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.“
„Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže.“
„Hrabri muškarci treskaju vratima kad dolaze u kuću, a kukavice samo kada odlaze.“
„Ima muškaraca i muškaraca. Neki su u stanju da usreće mnogo žena a neki jedva uspeju da unesreće samo jednu.“
„Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.“
„Za ljubav je važna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se traži ona odvratna i surova pamet.“
„Ko želi da je stalno u pravu, mora često da menja mišljenje.“
„San svakog praseta je da umre kao svinja.“
“ Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, a ne i oči.“
„Ko prvi devojci njegova devojka. Ko poslednji devojci, njegova žena.“
„Ako nije rano, pozajmite negde u komšiluku kafu, šećer i neku cigaretu. Sedite, smirite se i razmislite – kod koga biste danas mogli ručati. Ako vam deca kažu da su gladna, recite im da bi bilo bolje da uče. Ispričajte im ponovo – kako ste se vi mučili dok niste stigli dotle da pozajmljujete tek 28. u mesecu.“
“ Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj. Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus.“
„Biće i danas gužve po kućama kad se okupi sve ono lenjo, gladno i nervozno.“
„Ulažite u stomak! To ulaganje daje brze i vidljive rezultate. Ulaganje u glavu je dugoročno i neizvesno.“
„Niko nema više od jednog života. Ali ima mnogo onih koji, pored svoga, troše i nekoliko tuđih života.“
Dušan Radović
DUŠAN RADOVIĆ
(književnik, pesnik, pisac, urednik dečjih emisija na radiju i televiziji)
Duško na lokomotivi svog oca mašinovođe
Dušan Radović rođen je u Nišu, u Prilepskoj ulici, 29.11.1922. od oca Uglješe, železničara, sina prote Mihaila iz Čačka, i majke Sofije, domaćice, rođene Stefanović, iz Niša. Bio je treće od četvoro dece. Živeo je, kako sam kaže, između dve porodice, veoma različite.
Porodica Radović bila je iz Čačka – prosvećena, obrazovana, stroga i puna vrlina. Druga je bila porodica Stefanović iz Niša u kojoj je bilo običnih ljudi – železničara, ali punih topline i ljubavi.
Porodica Dušana Radovića se iz Niša preselila u Suboticu 1928. godine gde on završava osnovnu školu i 6 razreda gimnazije. Od 1938. živi u Beogradu. Studira filozofiju a zatim radi na raznim poslovima (Urednik u „Pionirskim novinama“, urednik dečje redakcije Radio Beograda, glavni urednik Dečje redakcije TV Beograd itd.). Sa poznatog ,,Studija B“ odlazi 1983. u penziju.
Preminuo je 16.avgusta 1984.god.
Duško sa gitarom…
U njegovoj porodici se živelo strogo i ozbiljno. Otac je bio veoma privržen porodici i Dušan ga je obožavao bez obzira što je bio strog.
Prvu pesmu napisao je sa 9 godina i posvetio je njemu.
Dušan Radović je bio književnik, dečji pisac, urednik dečjih emisija radija i televizije, dečjih časopisa i TV serija. Pisao je pesme, priče, humoreske, aforizme, scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Pojedine njegove knjige prevedene su na nemački, ruski, engleski i druge jezike.
Za svoj rad dobio je niz nagrada. Izdvajamo nagradu ,,Zmajevih dečjih igara“, ,,Neven“, ,,Mlado pokoljenje“ i druge. Za tekst pozorišne predstave ,,Na slovo, na slovo“ dobio je nagradu ,,Sterijinog pozorja“, a za zbirku ,,Smešne reči“ počasnu diplomu ,,Hans K. Andersen“ međunarodnog društva za brigu o knjigama za decu .
Posthumno dobija BIGZ-ovu nagradu.
Zahvaljujući njemu u Beogradu izlazi „Poletarac“, jedan od najboljih časopisa za decu u Evropi. Beograđani i sada pamte njegovu radio-emisiju ,,Beograde,dobro jutro“ kojom ih je budio.
Tekstovi i ime Dušana Radovića nalaze se u Bukvaru, čitankama,
domaćim lektirama, enciklopedijama, nazivima ulica i ustanova, časopisima.
Od 1954. do 1984. Dušan Radović je objavio sledeće knjige:
,,Poštovana deco“, ,,Tužibaba i još 9 jednačinki“, ,,Smešne reči“, ,,Zašto deca čačkaju nos“, ,,Kako je kit postao domaća životinja“, ,,Pričam ti priču“, ,,Gde je zemlja Dembelija“, ,,Razbojnik Kađa i princeza Nađa“, ,,Vukova azbuka“, ,,Če, tragedija koja traje“ ( sa M. Bećkovićem ), ,,Crni dani“, ,,Zoološki vrt Beograd“, ,,Dokolice“, ,,Beograde, dobro jutro“ ( 3 knjige ), ,,Volimo Beograd svakoga dana po malo“, ,,Poziv dobrim ljudima“, ,,Nikola Tesla“, ,,Nije – jeste“, ,,Igre i igračke“, ,,Krokodokodil“, ,,Sedi da razgovaramo“, ,,Plavi žaket“, ,,Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak“ – poezija i proza za decu u 4 knjige.
Posthumno su priređene knjige: ,,Na slovo, na slovo“, ,,O plakanju“, ,,Vestern“, ,,Ženski razgovori“, ,,Kratke priče“ i ,,Na ostrvu pisaćeg stola“.
Kompozitori pišu muziku na njegove stihove:
,,Najbolja mama na svetu“, ,,Zdravica“, ,,Jesenja pesma“…
Dušan Radović je mislio da poezija treba da obraduje, a ne da zbunjuje čitaoce. Deci je pružio dobro književno štivo, zdravu pouku, igru i oslobodio maštu. Voleo je rad, istinu, a prezirao nerad i sve što laže sebe i druge. Običnim, razumljivim jezikom pomaže da u životu sagledamo ono što je istinito, pravo i da razvijamo moderan književni ukus. Prema deci se odnosi sa poštovanjem kao prema odrasloj, ozbiljnoj publici.
Njegov rad je riznica pouka i poruka kao što su: ,,Čast đaku“, ,,Poštovana deco, budite iskreni i strogi prema svima koje volite, do kojih vam je stalo, a lepo vaspitani za sve druge prema kojima ste ravnodušni“,
,,Ko ume da se raduje – ima čemu da se raduje“,
,,Radost je privilegija onih koji misle skromno o sebi, a lepo o životu“,
,,Ne morate vi trčati – neka trče deca, deci je to lakše i prirodnije“,
,,Imati prijatelja, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati – nema prijatelja“,
,,Neko iz detinjstva ponese samo uspomene, a neko sačuva u očima, ušima, u srcu još malo one radoznalosti i nemira pa ume da se igra i raduje malim stvarima“,
,,Ne morate biti ni dobri ako vam je dobrota jedina vrlina. Lenji i dobri, nesposobni i dobri, ravnodušni i dobri samo su kompromitovali dobrotu“.
Dragi moj čitaoče!
Ako nekada budeš pisao, moraćeš o nečemu da pišeš . A to o čemu ćeš pisati dešava ti se baš sada u sedmoj, desetoj ili trinaestoj godini.
Zbog toga nemoj žuriti sa pisanjem. Neka ti se sada što više dešava. Pisati se može samo iz bogatog života.
Zaposli sada što više svoje oči, uši, ruke i noge. Gledaj, čitaj, traži, prevrći, premeći. Kasnije će sve to progovoriti iz tebe kroz tajnu koja se zove pesma.
STRAŠAN LAV
Bio jednom jedan lav…
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!
Strašno, strašno!
Išao je na tri noge,
gledao je na tri oka,
slušao je na tri uva…
Strašno, strašno!
Ne pitajte šta je jeo.
Taj je jeo šta je hteo
– tramvaj ceo
i oblaka jedan deo!
Strašno, strašno!
Zubi oštri, pogled zao,
on za milost nije znao!
Strašno, strašno!
Dok ga Brana
jednog dana
nije gumom izbrisao.
Strašno, strašno!
Dušan Radović
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Priredio: Bora*S
OSTAVLJANJE TRAGOVA…
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
„Ja i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“
BRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)
Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.
Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.
Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…
Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.
BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog… 1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi
Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
u tvojoj ruci moja živi,
u tvome srcu moje traje.
. . .
Odrobovao sam sve slobode,
i bio žrtva mržnje svake,
i ne dam da me iz tebe vode,
u brodolomce i ludake.
. . .
A kada počnu košmarne zime,
ako se spoji decembar s majem,
šapni u sebi moje ime,
i ja ću znati da još trajem.
KAD BI MENI DALI
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
KRIK
U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.
Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.
I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.
BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.
Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:
Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…
Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net
MRAV DOBRA SRCA
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!
Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.
A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.
|
LJUTITO MEČE Dole, u šumi, jedno meče „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli, „Neću da spavam, neću, i tačka. A onda tiho, tiho reče: Sad mama ćuti i tata ćuti „Uzeću“, kaže, „trotinet, |
UTEHA SLATKOG…
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________
PRO MENE
Povremeno,
jedan slatkiš lično,
konstatuje da sam gorak-
i to, pooprilično!
Jutros, raznažen ja tako,
(šta drugo da radim),
gorčinu ću svoju,
e baš da zasladim!
Umesto,
pećinu da branim
il ko pravi, lovim,
Da sladak bi bio-
kolače gotovim.
***
Kolačići celog sveta, ujedinite se!
Širom sveta praznici se proslavljaju na različite načine i uz raznovrsnu trpezu. Uz malo neobičnih začina, voćki i ukrasa i mi lako možemo da uživamo u afričkim, austrijskim ili španskim poslasticama.
Ako su vam dosadili kolači koje spremate iz godine u godinu, predlažemo da isprobate božićne recepte iz Austrije, SAD, Južne Afrike, Australije i Španije.
Austrija – Trouglasti kolačići
| Priprema trouglastih kolačića: Zamesiti sve sastojke za testo i položite na pleh. Ravnomerno premazati pekmezom. Izmiksati sastojke za gornji sloj pa rasporediti po testu s pekmezom.Peći 25 minuta na temperaturi od 180 stepeni. Ostaviti da se ohladi, pa izrezati trouglove. Uglove umočiti u otopljenu čokoladu. |
Austrijanci se drže tradicije, a Božić bez trouglastih kolačića sa lešnicima je gotovo nezamisliv. Iako tradicionalna božićna trpeza obiluje brojnim slanim i slatkim poslasticama oblikovanim u prazničnom duhu, ova jednostavna grickalica opstaje kao omiljeni slatkiš.
Sastojci za testo: 225 grama brašna, kašičica praška za pecivo, 100 grama šećera, pakovanje vanilin šećera, jaje, kašika vode, 100 grama omekšalog maslaca.
Gornji sloj: 150 grama maslaca, 150 grama šećera, dva pakovanja vanilin šećera, tri kašike vode, 100 grama mlevenih lešnika, 200 grama listića lešnika, tri kašike pekmeza od kajsija (ili više – po ukusu).
Za preliv: 100 grama čokolade.
SAD – Kolačići od đumbira
| Priprema kolačića od đumbira: Đumbir izrendati na sitne trakice i pomešati ga s maslacem, šećerom, vanilin šećerom, jajem i mlekom. Potom dodati brašno i prašak za pecivo, pa razvući testo na debljinu od 4-5 milimetara i izrezati oblike po želji. Peći 12 minuta na 175 stepeni. |
Gotovo svaka porodica ima svoj recept za kolačiće od đumbira koji ne smeju faliti na tradicionalnom američkom božićnom stolu.
Neke domaćice način pripreme i neobične sastojke čuvaju kao tajnu od životnog značaja.
Sastojci: kašika izrendanog đumbira, 75 grama maslaca, 120 grama šećera, jedan vanilin šećer, jaje, dve kašike mleka, 275 grama brašna i kašika praška za pecivo.
Španski hleb
| Priprema španskog hleba: Pomešati brašno, maslac, vanilin šećer, so, žumance, belo vino i pavlaku, pa ostaviti da odstoji 60 minuta. Belance umutiti mikserom i polako dodavati šećer u prahu, a potom i bademe. Razvući testo i ravnomerno premazati smesom od belanaca, šećera i badema. Srolati u oblik hleba, pa seći na kriške |
.
Ne radi se, kao što ime kaže, o hlebu, nego finom, laganom kolaču s ukusom badema, poznatom i pod imenom Ice Box Cookies.
Sastojci: 125 grama brašna, 125 grama maslaca, pakovanje vanilin šećera, prstohvat soli, žumance, kašika belog vina, kašika pavlake, dva belanca, 100 grama šećera u prahu, 50 grama grubo mlevenih badema.
Ovo je originalni recept, no domaćice često zbog raznobojnosti kolačića u testo stavljaju brusnice i pistaći.
Južna Afrika – Afrički kolačići
| Priprema afričkih kolačića: Brašno, prašak za pecivo, začine, šećer i bademe pomešati, dodati crno vino, maslac i jaja. Koristiti kašičice za oblikovanje manjih kuglica pa ih rasporediti po plehu (ostaviti između dovoljno razmaka). Peći 10-15 minuta na 180 stepeni. |
Zajedno s doseljenicima iz Evrope božićni običaji stigli su sve do Južne Afrike. Afrički kolačići, su egzotična varijanta nama poznatih kolača. Bogati su aromatičnim začinima i imaju zaista jedinstven ukus.
Sastojci: 300 grama brašna, 200 grama smeđeg šećera, 100 grama maslaca, 100 grama grubo naseckanih badema, tri jajeta, prašak za pecivo, pola kašike cimeta, pola kašike naribanog đumbira, pola kašike muskatnog oraščića, pola kašike mlevenih karanfilića, 50 mililitara crnog vina.
Australija – Kolači sa komadićima čokolade
| Priprema kolača sa komadićima čokolade: Penasto umutiti maslac, šećer, jaja, vanilin šećer, brašno i prašak za pecivo. Dodati kornfleks, suvo grožđe i čokoladu. Po plehu rasporediti okrugle kekse. Peći 15-20 minuta na 180 stepeni. |
Iako u Australiji nema klasičnog zimskog utiska, ulice su prigodno okićene, sviraju se božićne pesme, peku kolači i dele darovi. Poseban specijalitet su Chocky Rocks, ili, narodski rečeno, kolači sa komadićima čokolade.
Sastojci: 250 grama maslaca, 180 grama šećera, dva jajeta, pakovanje vanilin šećera, 350 grama brašna, pola pakovanja praška za pecivo, velika šolja kornfleksa, 100 grama naseckane čokolade, 125 grama suvog grožđa.
P. S.
Ali, uz čast svaku
kolačićima- ovima i drugim,
opet spoznah-
Oh,
ali ja
i dalje volim,
jednostavno –
KOH…
Bora*S
TO IMA VEZE…
Na današnji dan 1984. godine, u Beogradu je umro književnik i novinar Duško Radović.
Jedinstvena ličnost naše kulture, Duško Radović se prvi put oglasio na radiju pesmom Bio jednom jedan lav, a zatim radio-igrom Kapetan Džon Piplfoks.
Sledile su knjige za decu: Poštovana deco, Pričam ti priču, Vukova azbuka, Smešne reči, a veliku popularnost stekle su njegove TV serije: Na slovo, na slovo i Hiljadu zašto.
Svojim načinom mišljenja i pisanja Radović je postao rodonačelnik moderne srpske poezije za decu i tvorac novog verbalno-vizuelnog kontakta sa decom. Radio je u listovima Zmaj, Pionir, Kekec i Poletarac i bio urednik dečje redakcije RTB.
Jedan od osnivača Radija Studio B, od 1976. godine, pa sledećih osam godina, Radović je u rubrici „Beograde, dobro jutro“ pozdravljao Beograđane svojim opservacijama, zapisima, aforizmima, satiričnim doskočicama i komentarima. Objavljeno je više izdanja knjige Beograde dobro jutro, koje su trajna svedočanstva o Radoviću i Beogradu.
***
– Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.
– Oni koji mnogo znaju – malo govore. I obrnuto – najviše govore oni koji ništa ne znaju. To ima veze. Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.
– Nemojte biti sebični. Udelite malo svojih žena i muževa onima koji ih nemaju.
– Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija.
– To je česta životna priča. Ili ste sami ili ste suvišni.
– Malo para kvari telo a mnogo para kvari dušu. Čovek je na velikoj muci. U čemu da čuva dušu ako pokvari telo? Šta da čuva u zdravom telu ako ostane bez duše?
– Šta li rade oni naši u Zoološkom vrtu? Možda misle kako smo mi uspeli u životu, a kako su oni ostali tamo gde su i bili.
– Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao.Voze ih muževi koji su se loše oženili.
Dušan Radović
Reference: rts, Beograde, dobro jutro
Napomena: Svi vaši omiljeni aforizmi Duška Radovića, koji kao komentari budu pristigli, biće pridodati ovom izboru, kao specifičan dodatak.
Priredio: Bora*S
SPECIFIČAN DODATAK „VAŠ IZBOR“
Plikog 1. Plava Baklava
– Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi – postali još gori.
– Moglo bi nam biti mnogo bolje kad to ne bi zavisilo od nas. Nažalost, sva briga o nama prepuštena je nama. Dakle, najgore moguće rešenje. Zbog toga sa ogorčenjem možemo reći – nismo to zaslužili.
– Popustite malo sebi, prekršite neku reč, odreknite se nekog principa. Organizam nije u stanju da izdrži taj grč principijelnosti i doslednosti.
– Evo nas još jednom na početku. Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života. Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo.
– Mi umemo ili da želimo sreću ili da je se sećamo.
– Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.
– Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.
– Ako vam ne ide škola – udajte se. Ako ne možete da nadjete posao – rodite dete. Manji problemi se uspešno rešavaju većim
– Teško očevima ženske dece kad pomisle šta su sve nekad i sami radili tuđoj ženskoj deci.
– Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.
– Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su već voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.
– Ako ne možete da nadjete izlaz iz ove situacije, promenite situaciju.
– Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.
– Muškarci ne mrze žene onoliko koliko viču na njih, niti žene vole muškarce onoliko koliko ih slušaju i trpe.
– Bolje je ipak da spavate. Sve što prespavate – neće vam se dogoditi.
– Ne morate biti bolji od drugih, budite samo najbolji što možete.
– Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom. Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini, ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti, jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih.
– Ima žena koje vole samo svoje muževe. Nisu ništa posebno ti muževi, već te žene.
– Da li primećujete da ima struje? Ne primećujete. A čim je nema, vi primetite, je l’ tako? Čudni smo mi. Lakše nam je da primetimo ono čega nema, nego ono čega ima.
– Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.
Prilog 2. Jasmina Cirkovic
-Za ljubav su zgodni: malo vremena, nezgodna mesta, teskoba, niz otežavajućih okolnosti. Tada je ljubav lepa, samo tada cveta.Što je više vremena i prostora i raznih drugih pogodnosti, ljubav gubi draž. Nigde se tako ne mrze kao u velikim, lepo nameštenim i dobro zagrejanim stanovima.
-Nemožemo živeti bez drugih ljudi
Jedni nam stvaraju probleme
A drugi rešavaju probleme.
-Vi vredite samo onoliko koliko ste potreni drugima.
-Imati prijatelja to znači pristati da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.
Prilog 3. srebrnastopaperje
“Na uglu ulica Ivana Milutinovića i Maršala Tolbuhina srušena je prizemna kuća, nečiji dom i draga uspomena.
Ako vam večeras nestane svetla, zapalite sveću za njenu dušu.”
“Danas će profesori ponovo krišom pušiti Zetu da ih ne primete učenici koji puše Kent.”
“Nasmešite se, svetu sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.”
“Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom.
Odvikli smo se od dobrote.
Ne razumemo zašto nam neko nešto čini ako ne traži nikakvu protivuslugu.
Dobrota se ne može vratiti jer se i ne daje.
Dobri ljudi su dobri zbog sebe a ne zbog drugih.”
“Evo nas još jednom na početku.
Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života.
Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo.”
“Ako postoj i druge, razvijenije civilizacije, na nekim drugim planetama, možda je Zemlja njihov pakao.”
“Samo kukavice vole po nekoliko žena.
Hrabri muškarci ne plaše se rizika da vole samo jednu.”
BOSONOGA ŠETNJA…
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________
Hodajte bosi i budite zdravi!
Znate li da na našim stopalima i dlanovima postoje tačke povezane sa svim vitalnim organima u telu?
Stimulisanjem tih tačaka masiramo unutrašnje organe i poboljšavamo protok vitalne energije kroz njih.
Tako postajemo zdraviji i vitalniji.
Nekad su ljudi hodali bosi po travi, kamenju, plažama i tako bi se prirodno odvijao ovaj proces akupresure.
Protok energije u našem telu
Našim telom teče bioelektricitet koji daje energiju svim našim organima kako bi funkcionisali ispravno i uravnoteženo.
Taj bioelektricitet teče kroz mrežu meridijana sličnu krvotoku.
Meridijani počinju na svakom prstu obe ruke, protežu se preko celog tela i završavaju na vrhovima prstiju stopala.
Kada su ti meridijani protočni, elektricitet teče nesmetano i svi organi dobijaju energiju potrebnu za optimalan rad.
Kada je iz bilo kojeg razloga taj tok ometen, energija ne može doći do određenog organa. Tada se javlja poremećaj u radu tog organa, a s vremenom i bolest.
Tako se na dlanovima i stopalima nalazi niz ‘prekidača’ za sve naše vitalne organe i delove tela.
Na prstima ruku nalaze se tačke za glavu – mozak, sinusi, oči i uši.
Na gornjem delu dlana i stopala nalaze se tačke za gornji deo trupa, a na donjem delu dlana i stopala – za donji deo trupa.
Da biste aktivirali ove tačke svaki dan masirajte stopala ili se jednostavno prošetajte bosi!
Akupresurna masaža stopala
Akupresura je sastav primenjivanja pritiska na određene delove tela u svrhu isceljivanja i održavanja optimalne ravnoteže telesnih sistema.
Za optimalno zdravlje i vitalnost, svako jutro 5 minuta dobro masirajte svaki dlan i stopalo.
Pritisak mora biti snažan, ali ne prejak. Možete isprobati pritisak na kućnoj vagi, on mora biti od prilike 1.4 – 2.3 kg.
Iako je metoda akupresure izuzetno jednostavna, efekti i dobrobiti koje postižete njenom praksom su neverovatne.
Ako imate probleme sa sinusima, napetost, probavne smetnje, manjak energije, česte infekcije, srčane smetnje, poremećaj u radu hormona, sve te probleme možete rešiti pomoću akupresure.
Akupresurom ćete pomoći obolelim organima da dođu do energije koja im je potrebna za ozdravljenje.
Svakako isprobajte, umesto masaže stopala, jednostavno se prošetajte bosi, po šljunku, plaži, travi i slično. Na takav način ćete imati sve dobrobiti akupresurne masaže.
Osim što ćete dobro izmasirati stopala, ostvarićete kontakt s Majkom Zemljom, koja će vas napuniti neophodnom energijom.
Uzemljite se!
Baš kao što nas Sunčeva svetlost snabdeva vitaminom D, Zemlja nas snabdeva još jednim neophodnim sastojkom. Možemo ga nazvati vitamin Z. (Z kao ‘zemlja’)
Smatramo ga zanemarenim faktorom u pojavi bolesti – karikom koja nedostaje.
Dr. sci. Gary Schwartz, profesor psihologije i medicine na Univerzitetu Arizona, iznosi pretpostavku da je uzemljivanje možda isto onoliko bitno kao Sunčeva svetlost, vazduh, voda i hranjive materije.
Uzemljivanje je kontakt s prirodnom električnom energijom Zemljine površine.
Uzemljenje se ostvaruje jednostavno: hodanjem bosih nogu po tlu ili sedenjem i radom na zemlji.
Dosadašnja istraživanja pružaju brojne dokaze toga da površinska energija zemlje ima značajne zdravstvene dobrobiti.
Uzemljenje, ili povezanost sa energijom zemlje:
-smanjuje nivo stresa
-poboljšava zdravlje kardiovaskularnog sistema
-smanjuje uticaj štetnih elektromagnetnih polja
-ubrzava oporavak nakon bolesti i ozleda
-poboljšava kvalitetu sna.
Osim toga studije jasno pokazuju da uzemljivanje ima snažan uticaj na osetljivu ravnotežu između zdravlja i bolesti, te na izglede za duži i bolji život.
Kako hodati bos
Ako odlučite pokušati hodati bosi, počnite polako, postupno napredujući prema sve više vremena bez obuće.
Imajte na umu to da će vam korak biti drugačiji nego u obući. Slušajte telo i pokušajte da se uskladite s unutrašnjim znanjem o tome kako se hoda bos.
Takođe, najbolje je početi hodati bos po mekim podlogama kao što je pesak. Kada mišići i zglobovi stopala postanu čvršći, a koža na tabanima zadeblja, moći ćete polako sve više hodati bosi, i po sve raznolikijim podlogama.
Naše telo je savršeno i dugovečno, ako se naučimo brinuti o njemu na ispravan način.
U ovo letnje vreme, mnogi od vas će provesti vreme uz more ili u prirodi. To je idealna prilika da skinete obuću i prošetate bosi.
Možda će vas malo bockati ako niste navikli dahodate bosi, ali što više tako hodate, više ćete stimulisati protok vitalne energije kroz telo, poboljšati zdravlje i osetiti prijatnost i osveženje.
Marijana Brodarić/Alternativa za vas
priredio: Bora*S
DANAS SAM BILA U NAŠOJ KUĆI…
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________
Vrata mi je otvorila žena.
Dok me je vodila prema dnevnom boravku, s prepoznavanjem sam se osmehnula njenim leđima: nosila je svetloplave farmerice tesne preko bokova. Bilo je lepo sresti sebe tako spokojnu, tako osvetljenu. Lepo i, pomalo bolno.
A u dnevnom boravku, ti si sedeo ispred TV-a zavaljen u fotelju, s nogama na tabureu, kao pravi muž. Na tvojim grudima je mirovala žuta plastična činija. Kada si video nepoznato lice, pokušao si da se brzo pridigneš. Činija se zaljuljala i otpustila četiri pahuljaste kokice na tvoju majicu.
O, ostao si nespretan i u četrdesetim, i bilo mi je drago da to vidim. I opet sam se osmehnula.
Pogledala sam oko sebe. Sve je bilo upravo onako kako smo planirali: bez zavesa, bez teških, debelih tepiha i glomaznih lustera. Sa velikim akvarijumom, sa neurednim policama punim diskova i knjiga. Knjiga je bilo i na podu.
Obratio si se ženi, poluglasno. Nisam čula reč, samo ton, mek, uglačan. Ta nežnost iz tvojih usta ugnezdila se u mom uvu, gusta kao kap čuvarkuće.
Žena je donela iz sobe moj novčanik, koji si pronašao na ulici. Unutra su bili lična karta i dvesta dinara. Malo smo se šalili u vezi s tim, dok nije provrela voda za kafu.
Žena te je podsetila da poslužiš sok i otvoriš čokoladu koju sam donela. Ti si napravio onaj izvinjavajući potez ramenom. Ništa mi nije promaklo! Sve strelice koje si tako nedužno razbacivao okolo, završile su u mojim grudima.
Čudili ste se oboje da živimo tako blizu, a ne poznajemo se. Možda i hleb kupujemo u istoj prodavnici, a nikad se nismo sreli. Pa ste govorili, sve uskačući jedno drugom u reč i smejući se pri tom, kako ste studirali zajedno, kako ste jedno drugom prva ljubav. Ja sam iznenađeno podigla obrvu, mada znam tu priču. By heart.
Kada sam krenula, zajedno ste me ispratili do vrata. Tvoja ruka je bila iza njenih leđa dok sam ja još jednom zahvaljivala. Žena se ljubazno smeškala, onda se naglo uozbiljila, pa nastavila da se smeška. Znam šta si uradio. Ostao si neozbiljan i sve ostalo, zbog čega sam se nekada ljutila na tebe. Iza zatvorenih vrata čula sam Manijače!, potom ženin kikot koji je utvrdio knedlu u mom grlu.
Ali, onda sam podigla glavu i ugledala pun mesec. Bio je tako tih i vedar gore, na nebu. Pomislih da je kod tebe dan kad je kod mene noć, a ipak će ujutru, mesec i na tebe gledati ovim istim licem. I ta besmislica uteši me. Kao da je sve onako kako treba da bude.
Eto, samo sam htela da znaš, dok tamo projektuješ centrale, da ima jedna kuća u kojoj teče naš život bez nas.
Istim gorkim lekom prigušen je i moj bol, dok ovde podižem decu koja nisu tvoja.
Autor Tatjana Janković
DUBOKA VODA, A DALEKE OBALE…
TAMOiOVDE_______________________________________________
KUĆA NA VRHU VULKANA…
TAMOiOVDE_
Ova kuća, koju karakteriše jedinstven dizajn i još neobičniji smeštaj, nalazi se usred pustinje između Los Anđelesa i Las Vegasa, na vrhu vulkana.
Krov je napravljen od betona i greda koji čine kupolu, što omogućava pogled sa svih strana na krajolik, koji podseća na Mesečevu površinu.
Glavna kuća ima dve spavće sobe, dva kupatila i veliki dnevni boravak. Pored je i gostinska kuća, u blizini jezera, sa jednom spavaćom sobom i kupatilom. Koliko god ova kuća nalik svemirskom brodu izgleda privlačno za život, pogled na krajolik bez ijedne biljčice deluje pomalo jezivo.
U kući je donedavno živeo američki TV-voditelj i producent Huell Howser, koji je imanje, koje se proteže na 60 jutara, odlučio da proda za 750 hiljada dolara.
Trojka.rs
MOJE VREME NA KROVOVIMA SOLUNA…
TAMOiOVDE__________________________________________________
TAMO mi je izvesno vreme OVDE.
SOLUN.
Između ostalog i šetnja krovovima solunskim.
Dočekivanje Sunca.
TAMOiOVDE 