OVO MOŽEŠ, A ONO NE MOŽEŠ…

tamoiovde-logo

POHOD NA MJESEC

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ.

Foto ilustracija: Bora*S

Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.

Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.

Foto ilustracija: Bora*S

A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.

Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.

Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Branko Ćopić

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.

Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

TAMOiOVDE- Mesec je plovio

Foto ilustracija: Bora*S

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Branko Ćopić

Iz knjige: Bašta sljezove boje

Ovde – TUGA DA TE UHVATI…

________________________________________________________________________________________

Advertisements

OD ZLOČINA LJUDI ZBUNI SE PRIRODA…

tamoiovde-logo

ZNAŠ LI DETE MOJE?

Zašto se zatvaraju oblaci onda kada su polja žedna kiše, a otvaraju onda kada polja kišu ne žele?
Od zločina ljudi zbuni se priroda, i napusti red svoj.

Foto ilustracija: Bosa*S

Znaš li, dete moje, zašto njive ponesu teški plod u proleće, a u leto daju jalovu žetvu?
Zato što i kćeri ljudske omrzoše na plod utrobe svoje i ubijaju ga u cvetu.

Znaš li, dete moje, zašto izvori presušuju i plodovi zemaljski nemaju više slasti one koje imadoše?

Zbog greha ljudskog, od koga uđe nemoć u svu prirodu.

Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora i jede hleb zagorčan suzama i pakošću?
Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.

Znaš li, dete moje, zašto majka hrani i ne može da nahrani decu svoju?
Zato što dojeći ih ne peva im pesmu ljubavi no pesmu mržnje prema susedu.

Znaš li, dete moje, zašto ljudi postadoše ružni i izgubiše lepotu svojih predaka?
Zato što odbaciše lik Božji što iznutra iz duše delja lepotu lika i navukoše obrazinu zemlju.

Znaš li, dete moje, zašto se bolesti umnožiše i pomori strašni?
Zato što ljudi počeše smatrati da je zdravlje otmica od prirode, a ne dar od Boga.
A što se otima s mukom, s dvojnom mukom se mora braniti.

Znaš li, dete moje, zašto se ljudi bore za zemlju i ne stide se svoga ravenstva s krticama?

Zato što im zemlja proraste kroz srce, te oči vide samo ono što u srcu raste.
I zato, dete moje, što ih greh suviše onemoća za borbu za nebo.
Ne plači, dete moje, skoro će Gospod doći i urediće sve.

Vladika Nikolaj Velimirović

_________________________________________________________________________________________

BOJA SNEGA…

tamoiovde-logo

KO U BOJE VERUJE, TAJ BOJE I VIDI…

________________________________________________________________________________________

KAKO PADA SNEG?

Kakva se nauka krije iza snega? Po čemu se sneg razlikuje od kiše i leda, kako nastaje snežna pahulja i kako se topi?

Tekst: Slobodan Bubnjević

Sneg je ponovo nad gradom. Kao gost koji retko dolazi u posetu, njegova iznenadna pojava u sivom, hladnom danu, ume da u prvi mah izazove priličnu radost. Zbog ponovnog susreta sa starim prijateljem, oni koji ga dočekuju izađu na prozore, na trenutak ostave svoje uobičajene životne nevolje i svakodnevne obaveze, poneko čak i telefonom obavesti komšije i rođake o neočekivanom posetiocu.

Nažalost, snežno zadovoljstvo brzo prolazi. Sneg ubrzo postaje gost koji remeti svakodnevicu, otežava kretanje, predugo se zadržava i ne haje previše za ustaljene navike, tako da izaziva isprva tiho gunđanje, nervozu, a potom i otvorenu netrpeljivost. Šta je sneg zapravo? Šta je to što su deca uzaludno iščekivala cele zime i što je najednom, početkom decembra, ponovo došlo?  

Kakva se nauka krije iza snega? Šta je proteklog dana padalo iznad grada, po čemu se razlikuje od kiše i leda, kako nastaje jedna snežna pahulja i koliko će raznih meteoroloških okolnosti ponovo morati da se uskladi da bi se u oblacima formirala pahulja?

SNEŽNI KRISTALI

Sneg je oblik vode u čvrstom stanju čija se kristalizacija odvija u atmosferi, pa iako je njegova hemijska formula H20, ista kao kod vode ili leda, sneg se prilično razlikuje od susnežice i ledene kiše.

Kišne kapi, nastale kondenzovanjem vodene pare u oblacima, mogu se zbog niske temperature tokom pada zamrznuti i pretvoriti u susnežicu i led, ali tako nastale zaleđene čestice nisu sneg i razlikuju se od snežnih pahulja po svom obliku i strukturi.

Ključni razlog za to je što pahulje nastaju već u oblacima, gde se snežni kristali formiraju direktno iz vodene pare. Pahulje mogu biti sačinjene od jednog ili više spojenih kristala, dok se pri višim temperaturama grade od velikog broja kristala i na zemlju padaju u snežnim grudvicama.

Svaki snežni kristal je zapravo kristal leda, tako da njegovu geometriju određuje geometrija molekula vode koji je sastavljen od jednog atoma kiseonika i dva atoma vodonika, međusobno razmaknuta za 105 stepeni.

U ledu se molekuli vode vezuju u nizove pravilnih šestougaonih prstenova, pa led ima heksagonalnu kristalnu rešetku. Elementarna ćelija kristala leda je u obliku šestostrane prizme, geometrijskog tela sa dva šestougla u osnovama i šest pravougaonika u omotaču, u čijim se temenima nalaze molekuli vode.

Rast snežnog kristala počinje u oblaku superzasićene vodene pare tako što se molekuli vode kondenzuju oko sićušne čestice prašine i obrazuju šestostranu prizmu na koju se dodaju novi slojevi molekula. Isprva, dok je kristal malih dimenzija, on raste sporo i čitava rešetka zadržava isti oblik.

Kako snežni kristal postaje sve veći, njegovih šest uglova bivaju sve više razmaknuti i sve više okruženi superzasićenim vazduhom, tako da uglovi počinju da rastu za nijansu brže od ostatka kristala.

Zbog ove male razlike u brzini na uglovima, šestougaoni kristal počinje da se grana u šest krakova. Okolni atmosferski uslovi su praktično isti za sve krake, tako da oni rastu približno na isti način i istom brzinom. Zato sve snežne pahulje imaju šest međusobno identičnih krakova.

JEDINSTVENA SIMETRIJA

 Rast snežnog kristala i konačan oblik pahulje pre svega zavise od koncentracije vlage u oblaku i temperature vazduha.

U laboratorijskim eksperimentima sa kontrolisanim uslovima utvrđeno je da pri različitim temperaturama, u intervalu od  -3 do -20 °C, nastaju pahulje koje se međusobno drastično razlikuju. Na -5°C obično nastaju pahulje sa najdužim kracima, dok se između -20°C i -15°C formiraju pahulje u obliku ravnih šestokrakih kristala.

Tokom oblikovanja svaka pahulja neprestano preživljava dramatične izmene u okruženju, biva nošena na razne strane oblaka, trpi različit pritisak i vlažnost, ali se te promene jednako odražavaju na sve krakove u jednoj pahulji, što bez obzira na složenost konačno dobijene strukture, obezbeđuje njihovu simetriju. Zbog ove simetrije, sve pahuljice na prvi pogled izgledaju slično.

Međutim, nikada iz oblaka na tlo neće pasti dve potpuno iste snežne pahulje. Verovatnoća da nastanu dve indentične pahuljice skoro da je jednaka nuli, upravo zbog prilično nestalnih uslova u kojima pojedine pahulje nastaju, ali i zbog molekularne strukture leda. Usled postojanja više izotopa vodonika i kiseonika, na svakih 5000 molekula vode javlja se jedan koji se razlikuje od ostalih.

Omanji snežni kristal sadrži nekoliko hiljada miliona milijardi molekula vode, što znači da u njemu ima oko milion milijardi molekula koji se razlikuju od ostalih. Oni su nasumično raspoređeni po kristalnoj rešetki, čineći svaki snežni kristal jedinstvenim.

 Kada bi u svakoj godini nastalo milion milijardi pahulja, verovatnoća da se čak i tokom perioda od 15 milijardi godina, koliko iznosi starost cele vasione, formiraju dve do u molekul indentične pahuljice i dalje je praktično nula.

BOJA SNEGA

Snežna pahulja posmatrana iz neposredne blizine nije bela, već je bezbojna i providna, što je logično, jer su pahulje sačinjene od kristala leda. Bela boja snega je svojevrsna iluzija – optička varka koja nastaje refleksijom svetlosti. Rasejana na više snežnih kristala, svetlost odbijena od snega izgleda bela, što je mešavina svih boja u vidljivom spektru svetlosti. 
Ljudsko oko na neki način uspeva da razluči i vidi belu boju snega čak i kada na njega pada dolazeća svetlost koja nije mešavina svih boja, već pripada užem delu spektra. Međutim, za razliku od ljudskog oka, fotografije snimljene pod fluorescentnom svetlošću prikazuju sneg zelene boje.

Inače, pored prepoznatljivog belog, postoji i takozvani crveni sneg. To su snežne površine krvavocrvene boje koja nastaje zbog toga što u snegu žive kolonije algi Chlamydomonas, Raphidonema i diatomi.

Ove alge su najpoznatiji i najrasprostanjeniji pripadnici „snežne flore“. Kada ima malo sunčeve svetlosti, a temperature postanu izuzetno niske, ove alge uspevaju da prežive jer se njihov metabolizam se usporava i one postaju neaktivne.

S druge strane, upravo takvi uslovi u polarnim oblastima ili na visokim planinama omogućuju zamrzavanje nižih slojeva snega, zbog čega dolazi do trajnog taloženja snežnog pokrivača i nastanka lednika. U ovim krajevima refleksija svetlosti od snežnog pokrivača bitno snižava temperaturu i važna je za globalni klimatski sistem, pošto se izvestan deo sunčeve radijacije zbog odbijanja vraća nazad u atmosferu i ne dolazi do zagrevanja tla.

Razni planetarni modeli klime pokazuju da površina snežnog pokrivača ima vrlo značajnu ulogu tokom ledenih doba. Tada uvećana površina pokrivena snegom odbija sunčevu svetlost i planeta se dodatno hladi, što dovodi do pojačanih snežnih padavina, još većeg odbijanja zračenja i daljeg hlađenja planete.

Kada je površina snežnog pokrivača isuviše velika, ovaj proces postaje nepovratan i planeta se trajno zamrzava. Ako se snežni pokrivač ne proširi dovoljno, uobičajeni ciklus hlađenja i zagrevanja planete se nastavlja, tako da se ledeno doba završava. Lednici se povlače na sever i jug, a klimatski sistem se stabilizuje na više hiljada ili miliona godina.

ZVUCI NA SNEGU

 Sneg danas privremeno ili stalno pokriva oko 23 procenta površine Zemlje. Uobičajeno, sneg pada severno od 35° i južno od 35° geografske širine, a bliže ekvatoru se javlja vrlo retko i to na nadmorskim visinama iznad 5000 metara.

Osim za klimu, snežni pokrivač je značajan za mnoge biljne i životinjske vrste. Slaba provodljivost toplote štiti pojedine vrste od smrzavanja tokom zime, dok otopljavanje snega navodnjava zemljište.

Zanimljivo je da sneg, osim što slabo provodi toplotu, loše provodi i zvuk. Budući rastresit, nalik na materijale koji se u građevinarstvu koriste za zvučnu izloaciju, snežni pokrivač dobro apsorbuje ambijentalni zvuk usled čega nastaje dobro poznata tišina, tajac posle snežne vejavice. Kada se dovoljno nataloži i vremenom postane gušći, više nije tako dobar apsorber zvuka.

Međutim, tada se javlja jedna pojava omiljena kod ljudi koji uživaju u šetnjama po snegu. Sabijeni snežni kristali na dovoljno niskoj temperaturi, umesto da se tope, pucaju pod nogama, što izaziva efekat škripanja. Kada se temperatura podigne, kristali počinju da se tope pod koracima i zvuk nestaje, tako da se škripanje snega najčešće javlja noću i u hladnim jutrima. Sneg prate i razne druge, donekle neobične pojave, čisto literarne.

Ljubitelji snega se mogu pronaći u izvesnom broju knjiga o jednoj vrlo specifičnoj čežnji za udaljenim svetom beline, za misterioznim svetom „kod Hiperborejaca“ ili pak u nešto popularnijem Osećaju gospođice Smile za sneg. Čarolija snega je u takvoj težnji nesumnjiva. Pahulje se uvek u haotičnom letu spuštaju na tlo i stvaraju snežni pokrivač koji u belini, u nevinosti na koju asocira, uravnotežuje svaki predeo, ulepšava prizore prljavog grada i ukida ružne ovdašnjosti. Izaziva tišinu.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________________________________

BOSILJAK – BILJKA KRALJEVSKOG MIRISA…

tamoiovde-logo

Bosiljak je začinska i lekovita biljka, koja osvaja svojim mirisom. Svako bi trebao da ga gaji u svom domu, a razloga za to ima mnogo.

purpurni-i-zeleni-bosiljak-880x495

Bosiljak (lat. Ocimum basilicum) je začinska i lekovita biljka, čija upotreba datira još iz vremena drevnih civilizacija i zadržana je sve do danas. Poreklom je iz Indije, a na područje Srednje Evrope dolazi u 12. veku i najpre se gaji u manastirima, ali ubrzo nalazi širu primenu. Naziv bosiljak potiče od grčke reči basilikon, koja opisuje biljku „kraljevskog mirisa“ i odražava poštovanje prema ovoj biljci. Tokom duge istorije bosiljak je svoju ulogu pronašao i u različitim religijama i tako stekao slavu obredne, svete i biljke božanske moći. Osim tradicionalnog gajenja u baštama i okućnicama, bosiljak se danas gaji i plantažno, za potrebe prehrambene, farmaceutske i parfimerijske industrije. U fitoterapiji i kulinarstvu, koristi se nadzemni deo bosiljka (Basilici herba).

Jedan od najomiljenijih začina

Bosiljak je jedan od najrasprostranjenijih začina širom sveta. Koristi se u pripremi najrazličitijih vrsta hrane: soseva, testenina, jela od mesa, marinada i salata, deserta, likera i koktela. Da mu termička obrada ne bi uništila aromu, bosiljak se dodaje jelima pred sam kraj spremanja. Pored toga što utiče na ukus, deluje i kao konzervans jer čuva hranu od kvarenja.

bosiljak-u-kulinarstvu-se-najvise-koriste-listovi

U kulinarstvu se najviše koriste listovi bosiljka

U kuhinji se najčešće koristi list bosiljka. Od načina čuvanja zavisi koliko će dugo sveže ubrani listovi sačuvati svoja svojstva. Jedan od načina čuvanja je taj da se neposredno nakon branja listovi pomešaju sa malo vode, stave u posudu za led i tako zamrznu. Drugi je konzerviranje u maslinovom ulju, tako što se listovi bosiljka naređaju u tegle, posole i preliju maslinovim uljem, a zatim ostave na hladnom i tamnom mestu. Bosiljak se često koristi i kao suv začin. Prilikom sušenja bosiljka, listovi ili svežanj grančica ostavljaju se na provetrenom mestu, zaštićenom od sunca. Nakon sušenja, osušeni delovi se samelju i čuvaju u dobro zatvorenim posudama.

Cenjen u savremenoj fitoterapiji

Zbog povoljnog dejstva na imunološki sistem i zdravlje uopšte, u narodnoj medicini bosiljak se koristi za preventivu i tretman šireg spektra bolesti. Savremena fitoterapija priznaje njegovo baktericidno, fungicidno, antivirusno, hemopreventivno i pre svega, antioksidativno dejstvo. Jaka antioksidativna svojstva bosiljka štite organizam od oštećenja uzrokovanih slobodnim radikalima.

Za potrebe očuvanja i poboljšanja zdravlja od bosiljka se prave čajevi, ulja i tinkture. On ulazi u sastav različitih čajnih mešavina za smirivanje kašlja i bolesti grla, kod upale želuca, za poboljšanje probave i kod bolesti mokraćnih kanala. Bosiljak je prirodni repelent koji odbija komarce i druge insekte.

Svetlost i toplota glavni zahtevi nege

Bosiljak raste kao jednogodišnja grmasta biljka visine 20-80 cm. Sadi se na otvorenom kada prođe opasnost od mraza, obično u aprilu i maju. Za pravilan razvoj zahteva osunčana mesta, zaštićena od vetra i rastresito humusno zemljište koje je vlažno ali dobro drenažirano, kako se višak vode ne bi zadržavao.

Ceo nadzemni deo bosiljka je lekovit

Seme bosiljka ima smanjenu moć klijanja i potrebna je veća količina semena da bi dobili željeni broj biljaka. Sadi se plitko u zemlju. Nakon sadnje seme brzo proklija, pa mlade biljke mogu da niknu već posle desetak dana. Cveta od juna do septembra, cvetovi su beli ili ružičasti. Berba se obavlja neposredno pred cvetanje ili u toku cvetanja, kada je aromatičnost najveća.

Iako je bosiljak koji se gaji u zatvorenom prostoru zaštićen od vremenskih nepogoda, znatno je osetljiviji od onog koji raste na otvorenom. Za normalnu vegetaciju neophodno mu je obezbediti bar 6 sati direktne dnevne svetlosti, pa je za bosiljak u zatvorenom prostoru najpogodnije mesto prozorski okvir ili položaj neposredno ispred prozora.

Niže sorte su aromatičnije

U zavisnosti iz kog dela sveta potiču, razlikuju se mediteranski, indijski, afrički tip bosiljka i drugi. Među njima postoji više desetina sorti bosiljka, međusobno različitih po: veličini, obliku, boji, mirisu i ukusu. Sve sorte su lekovite, ali niže su aromatičnije.

Jedna od najpoznatijih je sorta Genovese, najčešće se koristi u kulinarstvu i od suštinskog je značaja za pripremu italijanskog pesto sosa. Sorta Clasico je nižeg rasta i veoma prodornog mirisa. Upotrebljava se u kuhinji, ali se primenjuje i u baštama za odbijanje insekata. Sorta bosiljka Purpurea je crvenolisna i dekorativnog izgleda.

Naslovna fotografija: pixabay.com/liveinlondon; foto listovi bosiljka: pixabay.com/bingo 123; foto nadzemni deo biljke: pixabay/deluna

Izvor: www.agroklub.rs

_________________________________________________________________________

PORUKE JESENJEG LIŠĆA…

tamoiovde-logo

Žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa karakterističnih za jesen, ali zašto drveće stvara crveno lišće?

Foto: Wikimedia

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja. Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, “odgovoran” za njihovu zelenu boju.

Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima. Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao “sudopera” za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

SIGNAL ZA INSKETE

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje.

Potencijalni primaoci “crvenog” signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Foto: Pixabay

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata.

Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

KOJE DRVEĆE PROIZVODI CRVENO LIŠĆE?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave.

Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Foto: Pixabay

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: “Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu.

Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.” Tako glasi teorija.

 

ALTERNATIVNE TEORIJE

Neadaptivno objašnjenje: Jesenje boje su usputni proizvod starenja listova, detoksikacije sekundarnih metabolita ili drugih biohemijskih procesa, ali se nisu razvile zbog neke posebne svrhe i ne donose nikakvu posebnu adaptivnu prednost biljkama. Prema ovoj teoriji, koja je prihvaćena kao standardno objašnjenje u mnogim udžbenicima, trebalo bi odbaciti sve adaptivne hipoteze o jesenjim bojama.

Fotoprotekcija: Jesenje boje štite od fotoinhibicije i fotooksidacije, i deluju kao direktna zaštita od sunca ili indirektno kao antioksidant, omogućavajući tako efikasniju resorpciju hranljivih materija pre opadanja lista. Prema ovoj hipotezi, listovi treba da prikazuju što više jesenjih boja (crvenu) da bi reapsorbovali hranljive sastojke. Crveni fenotipovi bi trebalo da budu otporniji na fotoinhibiciju ili fotooksidaciju, i trebalo bi efikasnije da reapsorbuju hranljive sastojke.

Otpornost na sušu: Prema ovoj teoriji, jedinke i vrste koje su izloženije većoj opasnosti od vodenog stresa trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Brojni činioci iz životnog okruženja izazivaju vodeni stres u tkivima biljaka a proizvođenje antocijanina predstavlja odgovor. Međutim, ne postoji evidencija o tome da biljne vrste izložene većoj opasnosti od suše prikazuju više jesenjih boja, ili da su crveni fenotipovi rezistentniji na vodeni stres. Kritičari ove teorije naglašavaju da je nejasno zbog čega bi rezistentnost na sušu bila posebno važna biljkama u jesen. Štaviše, često se događa da suša uzrokuje preuranjeno opadanje listova, bez prethodnog proizvođenja jesenjih boja.

Zagrevanje listova: Antocijanini konvertuju svetlost u toplotu kako bi zagrejali listove i povećali stepen transpiracije i metabolizam, ili da bi ih zaštitili od niskih temperatura. Prema ovoj teoriji, jedinke, odnosno vrste biljaka kojima preti veća opasnost od smrzavanja trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Crveni fenotipovi bi, prema ovoj hipotezi, trebalo da budu otporniji na hladnoću. Postoji evidencija o tome da su jesenji crveni listovi češća pojava u hladnijim klimatskim regionima, međutim nisu retkost ni u tropskim predelima. Kritičari ove teorije ističu da je nejasno zbog čega bi zagrevanje trebalo da bude važno za listove u jesen. Ova hipoteza nije relevantna za žutu boju.

Obeležavanje plodova: Boje privlače ptice i ostale organizme ka neupadljivijim plodovima omogućavajući na taj način bolje raznošenje semena.Prema ovoj teoriji, vrste sa jesenjim bojama trebalo bi da budu one čija semena raznose životinje i čiji plodovi dozrevaju u jesen, a stabla sa više jesenjih boja trebalo bi da privuku više životinja-prenosilaca semena. Ovu teoriju ne podržava nijedno istraživanje. Problem predstavlja i to što je relevantna samo za one vrste kod kojih plodovi dozrevaju u jesen, a kojima životinje raznose semena.

Kamuflaža: Jesenje boje čine listove manje uočljivim za insekte koji migriraju na drveće tokom jeseni. Crvena ne odaje bilo kakav kvalitet nekog stabla, već mu jednostavno služi za kamuflažu. Ova teorija veoma je slična koevolucionoj signalnoj teoriji, s tim što se od insekata ne očekuje da se drugačije ponašaju na stablima koja prikazuju različite jesenje boje. Prikrivanje podrazumeva da stabla koriste osobine percepcije boja kod insekata kako bi “sakrili” svoje listove, ali se pretpostavlja da će biti selektivnog pritiska na insekte da razviju kontraadaptaciju na okolnosti.

Antikamuflaža: Jesenje boje čine parazite koji borave na listovima upadljivijim njihovim predatorima i parazitoidima. Ovu hipotezu predložio je Lev-Yadun (2004) kao opšte objašnjenje boja (ili obojenosti) kod biljaka. Prema ovoj teoriji, vrste koje u jesen prikazuju najživlje boje listova jesu one koje je evolucija “spojila” sa parazitskim insektima i njihovim predatorima ili parazitoidima, a insekti bi trebalo da budu uočljiviji na jesenjim listovima. Još uvek ne postoji dostupna evidencija koja bi potvrdila ovu teoriju, koja u poređenju sa koevolucionom hipotezom podrazumeva složeniju vrstu interakcije.

TekstIvan Umeljić*

* Tekst je originalno objavljen u nedeljniku Vreme 30. septembra 2010. godine.

Izvor:elementarium.cpn.rs

________________________________________________________________________________________

FotoPlus by Bora*S

 

ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Foto ilustracija: Bora*S

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor teksta: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________

S vremena na vreme – Biblijska tema


Priredio: Bora*S

DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

 

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

 

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

__________________________________________________________________

KAD MAJKA PRIRODA PRETVORI OTPAD U SVOJ UKRAS…

tamoiovde-logo

Usurijski zaliv u Rusiji je u doba SSSR-a bio otpad za staklene flaše i porcelan. Danas, zahvaljujući prirodi, to je plaža sa oblucima kakve nema nijedna druga na svetu.

staklena-plaza-foto-1Taj zaliv u blizini Vladivostoka je godinama bio zatrpavan razbijenim flašama od votke, piva i vina.

Međutim, talasi Severnog Pacifika su uzeli stvar u svoje ruke – višedecenijsko „šmirglanje“ šarenog stakla o morsko dno i kamenje na samoj plaži učinili su ga oblim i bezopasnim, poput pravih belutaka.

I tako je ovo „parčence“ Rusije u koje niko nije želeo da ide postalo turistička atrakcija.

Vlasti su tu zonu na kraju proglasile zaštićenom, a plažu nazvale „Staklenom plažom“.

Sada vrlo rado tu dolazi i lokalno stanovništvo.

Izvor:RTS, BORD PANDA/Sreda, 01. Feb 2017.

__________________________________________________________________________________

VINO OD ŠLJIVE – NEOTKRIVENA HARMONIJA UKUSA…

tamoiovde-logo

Prerada šljive u vino je neuobičajena u našoj zemlji, pa čak i u čitavoj Evropi. Velike količine kvaltietnih plodova ove voćke se mogu iskoristiti za proizvodnju vina, za koje naš sagovornik kaže da bi se svako pozitino iznenadio kada bi osetio specifičnu aromu.

sljive-mira-pavlakovicU našoj zemlji šljiva se tradicionalno koristi za proizvodnju rakije, kao i za džemove i slatko. Uprkos tome što je Srbija jedan od najvećih proizvođača ovog voća na svetu, sa godišnjom proizvodnjom od oko 600.000 tona, proizvodnjom vina od šljive se do sada niko nije bavio. O načinu proizvodnje i karakteristikama ovog vina pričali smo sa dr Urošem Miljićem sa Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.

„Vina od šljive mogu se proizvesti od svih sorti domaće šljive (Prunus domestica L.), koje se uzgajaju kod nas. Međutim, kvalitet dobijenih vina se može značajno razlikovati u zavisnosti od upotrebljene sorte. Pošlo se od ideje da se pre svega koriste rakijske sorte šljive, s obzirom na njihovu izraženiju aromu u odnosu na klasične stone sorte. Takođe, mora se u obzir uzeti i sastav i sadržaj bojenih materija, smeštenih u pokožici, koje nisu toliko bitne u proizvodnji rakije. Iz tih razloga, u mojoj doktorskoj tezi, analiziran je mеhаnički i hеmiјski sаstаv tri sоrtе dоmаćе šlјivе rаzličitih еpоhа sаzrеvаnjа – Čačanska rana, Čačanska lepotica i Požegača, te je i ispitan njihov potencijal za preradu u vino“ objašnjava Miljić.

Proizvodnja vina od šljive ne postoji ni u Evropi

Velike količine ovog voća koje se proizvedu u našoj zemlji, dobrim delom se izvoze u svežem stanju, dok je sa druge strane trend proizvodnje i konzumiranja voćnih vina praktično zanemarljiv. Naročito je interesantno da u celoj Srbiji, pa i Evropi ne postoji proizvodnja vina od šljive. O karakteristikama ovog vina naš sagovornik kaže:

„Senzorna svojstva vina od šljive su generalno dosta specifična. Boja može da varira od svetlo do izrazito tamno crvene. Miris i ukus bi se mogao uporediti sa nekim vinima od grožđa, ponekad može da podseća na Portugizer i Frankovku, ali definitivno u prvom planu je karakteristična aroma šljive“.

uros-miljic-foto

Doktorska disertacija na temu vina od šljive

Miljić dodaje da se prоizvоdnjа vоćnih vinа tеhnоlоški nе rаzlikuје znаčајnо оd prоizvоdnjе vinа оd grоžđа, аli da ipak nije dovoljno istražena. S оbzirоm nа spеcifičnоsti šlјivе kао sirоvinе, prе svеgа u pоglеdu fizičkо-hеmiјskih pаrаmеtаrа kvаlitеtа, bilo je nеоphоdnо svеоbuhvаtnim istrаživаnjеm cеlоkupnоg pоstupkа prоizvоdnjе оmоgućiti dоbiјаnjе finаlnоg prоizvоdа nајvišеg, stаndаrdizоvаnоg i prеpоznаtlјivоg kvаlitеtа.

„Pоd timе sе pоdrаzumеvа ispitivаnjе pоstupаkа primаrnе prеrаdе vоćа i prоcеsа fеrmеntаciје u cilјu prоnаlаžеnjа оptimаlnih uslоvа prоizvоdnjе (tеmpеrаturа, pH, trеtmаn vоćа еnzimimа, pоstupаk mаcеrаciје, izbоr sоја kvаscа itd.) vinа оd šlјivе. Zа kvаlitеt gоtоvоg vinа оd vеlikе vаžnоsti su i prоcеsi sаzrеvаnjа i stаbilizаciје, gde je takođe pokazano da ova vina nisu namenjena višegodišnjem čuvanju„, objašnjava Miljić.

Od 2011. godine Miljić radi na Odeljenju za Tehnologiju vina i jakih alkoholnih pića. Temom proizvodnje vina od rakije bavio se u sklopu svoje doktorske disertacije. Do odluke da se bavi ovom temom u sklopu doktorske disertacije došao je u dogovoru sa svojim mentorom, porf. dr Vladimirom Puškašem.

Unaprediti vinsku kulturu u Srbiji

S obzirom na godišnje prinose i kvalitet plodova, Srbija definitivno ima veliku perspektivu u proizvodnji vina od šljive, smatra Miljić:

„S obzirom na specifičnosti senzornih svojstava ovog vina, verujem da bi mnogi bili iznenađeni onim što šljiva može da ponudi kao sirovina za proizvodnju vina. Naravno, potrebno je odmah naglasiti da je u pitanju specifično voćno vino, i ne treba ga odmah prilikom degustacije upoređivati sa vinom od grožđa. Mislim da je perspektiva ovog vina u velikoj meri određena potrebom za daljim unapređivanjem vinske kulture u Srbiji“.

Foto: Mira Pavlaković

Autorka Julijana Mijajlović

10142Svi tekstovi autora

Julijana je master diplomirani agroekonomista. Autor nekoliko naučnih radova. Moto: „Ko hoće nešto da učini, nađe način, a ko ne želi, nađe izgovor“.

Izvor: agroklub.rs/Datum: 23.01.2017. 

________________________________________________________________________________

ODLAZAK VELIKANA…

tamoiovde-logo (1)

UMRO LEONARD KOEN

Legendarni muzičar, tekstopisac i umetnik Leonard Koen preminuo je u 83. godini.

Vest o smrti kanadskog muzičara, čiji su stihovi, šarm i specifična boja glasa obeležili svetsku muzičku scenu objavljena je noćas na njegovoj zvaničnoj Fejsbuk stranici, mada neki dobro obavešteni na forumu Leonarda Koena tvrde da je preminuo u ponedeljak i da je sahranjen na privatnoj ceremoniji u Montrealu. I na njegovoj stranici na Vikipediji kao datum smrti stoji 7. novembar, a isti podatak preneo je i „Vošington post“.

ihhktkqturbxy81nta1zwi4ztnmyjm0yjy5nmm1ztyxmgflnwm5mmuxyi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Tanjug/AP

„Izgubili smo jednog od najcenjenijih i najplodnijih vizionara muzike“, navedeno je u tekstu u kome se ne napominje uzrok smrti legendarng muzičara.

Privatna memorijalna služba biće održana kasnije tokom dana u Los Anđelesu, javile su agencije, napominjući da uzrok smrti velikog muzičara nije objavljen.

Koenov sin Adam je objavio da mu je otac umro „mirno u svom domu u Los Anđelesu“.

„Pisao je do poslednjih trenutaka sa svojim osobenim humorom“, naveo je Adam Koen.

U nedavnom intervjuu koji je dao za „Njujorker“ Leonard Koen je izjavio: „Spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neprijatno. To je to od mene“.

 

2mzktkqturbxy9jythmnja5mddjyjmwn2y3odbjzji1m2nhymexyjgyzi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters

„Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo““, rekao je tada Koen.

Koen je rođen 21. septembra 1934. godine u Montrealu. Počeo je da piše još 1951, a svoju prvu knjigu pesama „Let Us Compare Mythologies“ objavio u Montrealu 1956. godine.

Privučen poezijom i kompozicijama Boba Dilana odlučio je da postane muzičar u vreme kada je već uveliko zahvaljujući svojim knjigama poezije i proze, uživao ugled u književnim krugovima.

Neki od njegovih najvećih hitova su „Suzanne“ i „„I’m Your Man““, a prošlog meseca objavio je 14. album pod nazivom „You Want it Darker“.

Album „Popular Problems“, tada 80-godišnjeg Leonarda Koena, spada u kategoriju „probranih umetnika“ kojima poodmakle godine nisu smetale da snime odličan materijal.

Tajnu Koenove muzičke dugovečnosti verovatno najbolje objašnjava činjenica da je oduvek bio mudar tekstopisac.

rwuktkqturbxy9kzja0zgzhowu1nmjkzme1mmjhmja0ymu5njm1mzrkzs5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters Opraštanje od velikana

„Bio je poštovani pesnik i pre nego što je svoje stihove preneo u pesme krajem 1960-ih, a poznato je da pesnici duže zadržavaju kreativnu vitalnost od ‘običnih’ muzičara“, navodi londonski list „Gardijan“ koji je povodom objabljivanja tog Koenovog albuma sačinio listu muzičara koji su potkraj života svetu podarili odličnu muziku.

Tokom karijere objavio je 14 albuma i dobio je oko 40 nagrada, što za poeziju, što za muziku.

U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2008, a Gremi za životno delo dobio je 2010. godine.

Zastave na pola koplja

Kanadski premijer Džastin Trudo oglasio se na Tviteru povodom Koenove smrti:“Ničija muzika nije zvučala kao Koenova. Nedostajaćeš i Kanadi i svetu“.

U Montrealu su gradske vlasti naložile da se zastava spusti na pola koplja, preneo je AFP.

Izvor: Blic , Tanjug , | 11. 11. 2016

_________________________________________________________________________________

 

 

STAROPLANINSKI HLEB „VURNJAK“…

tamoiovde-logo (1)

Pirotski kraj poznat je po proizvodima od mleka i mesa. Na Staroj planini postoji vekovna tradicija bavljenja stočarstvom, a najpoznatiji proizvodi su kačkavalj, peglana kobasica i pirotsko jagnje, a naravno sve to uz domaći hleb vurnjak, koji se ovde tradicionalno sprema. Mnogi smatraju da je najukusniji hleb – vurnjak; onaj koji se peče u vurnji, tj. furuni. Po selima kuće uglavnom imaju vurnje po dvorištima, a u selima kao što su Temska, Dojkinci i Vlasi i dan danas se mogu videti furune lepljene od slame i blata, sa metalnim poklopcem, u kojima se peče hleb.

3e07cac361df4ab31efe815f4c44558f_lU Pirotu odličan domaći hleb možete kupiti u pekari koju svi lokalci znaju kao ‘Kod Dobricu’ (Kod Dobrice). Pekara se nalazi u Tijabari, preko puta pijace, a u njoj se prodaju isključivo hleb i burek. Vruć hleb možete kupiti sve do kasnog popodneva.

Hleb se uobičajeno mesio od belog ili polubelog brašna. I količina testa bila je veća. Koristili su 2kg brašna, a nekad i više. Kad bi se pravio veći hleb bake bi izdvojile 2-3 manje jufke i od njih napravile pogače koje bi se pojele dok su još tople. Bez obzira koliko hleba hoćemo da umesimo način spremanja je isti.

Kvasac malo izdrobimo i stavimo u čašu, dodamo kroz prste šećer i nalijemo toplom vodom čašu do pola. Promešamo i ostavimo da kvasa. Napraviće se za kratko vreme pena koja će ispuniti času. U posudu sipamo brašno i malo soli (preporučujemo vam da ne stavljate mnogo soli kako hleb ne bi bio slan već neutralnog ukusa ). Na sredini napravimo malu udubinu i tu sipamo nadošli kvasac. Sa mlakom vodom zamesimo srednje tvrdo testo.

Mesimo duže, sve dok testo ne počne da se odvaja od prstiju. Ostavimo izrađeno testo da kvasa i odmara oko 2 sata ( na toplom mestu ). Nakon toga stavljamo ga u kalup. Kalup se podmaže uljem i pospe brašnom da se testo ne bi zalepilo. Kad se hleb ispeče, izvadimo ga iz kalupa, poprskamo ili blago premažemo hladnom vodom, prekrijemo lanenom krpom i ostavimo da se ohladi.

Izvor/autor: srbijuvolimo

_________________________________________________________________________________

ŽIVOT U SREDNJEM VEKU NA FRESKAMA…

tamoiovde-logo

Freske, naslikane na zidovima srednjovekovnih crkava i manastira, osim umetničkih vrednosti, istovremeno pružaju saznanja o načinu života naših predaka iz davne prošlosti.

23-Isterivanje-trgovaca-iz-hrama-Sv.-NikitaUprkos religioznoj sadržini scena koje ilustruju jevanđelje i druge pisane izvore, freske oslikavaju i stvarnost svakodnevnog života: one govore o rođenju i smrti, učenju škole i zidanju gradova, o zemljoradnji i stočarstvu, lovu i ribolovu, suđenju i kažnjavanju, bolesti i lečenju, gozbama i muzici, nošnji i tekstilu, nakitu i posuđu, oruđu i oružju, trgovini i ratovanju.

Posmatrajući ove freske, u izvesnoj meri može da se oživi svakidašnjica naših predaka i upozna njihov život i običaji, napori i težnje, radosti i patnje.

Scene rođenja slikane su uvek sa naglašenim nežnim i lirskim raspoloženjem vezanim za dolazak novorođenčeta na svet i za materinstvo. Sve pojedinosti ovih kompozicija podsećaju na scene koje su se verovatno mogle videti u domovima ljudi tog vremena: kupanje odojčeta, ljuljanje novorođenčeta u kolevci, trenutak kada majka hrani svoje dete, kao i prinošenje poklona porodilji.

Prizori vezani za smrt i posmrtne obrede uvek su puni bola i dramatičnosti, bilo da se radi o kompozicijama koje ilustruju smrt istorijskih ličnosti ili prikaze Starozavetnih scena.

Portreti običnih ljudi, ratnika, vladara, crkvenih velikodostojnika, plemića i drugih istorijskih ličnosti su od posebnog značaja jer su prikazani u autentičnoj crkvenoj ili svetovnoj nošnji načinjenoj po modi svoga vremena ukazujući na društveni položaj. Ovi portreti takođe, svedoče i o fizičkom izgledu, kostimu, kraljevskim insignijama, nakitu, oružju i zahvalan su izvor za proučavanje kulturne istorije jednog vremena i jednog naroda.

Figure svetih ratnika su takođe neizbežna tema u slikarstvu srednjeg veka. Naročito su često predstavljani u vreme neposredne opasnosti od Turaka ali i kao borci za svoju veru i otadžbinu.

Pismenost  je u srednjem veku bila privilegija viših društvenih slojeva – vladara, plemstva, kaluđera i sveštenstva. Običan narod je bio nepismen. Zidno slikarstvo u tom pogledu pruža dosta podataka o alatkama pisaćeg i slikarskog pribora. Pisalo se na pergamentu u obliku svitka, a od 14. veka i na hartiji. Od pribora za pisanje upotrebljavalo se pero (od trske ili ptice), mastionice, diviti (za pera i mastilo), a od alatki makaze, nož, lenjir, šestar, posude za mastilo i boje. Knjige su često bile okovane u metalne korice i ukrašene emajliranim, srebrnim ili pozlaćenim pločicama sa dragocenim kamenjem i biserima.

Arhitektura raznovrsne aktivnosti i delatnosti srednjovekovnog čoveka možemo da upoznamo zahvaljujući zidnom slikarstvu: način na koji su gradili crkve, žitnice, gradove, gradske komplekse sa bedemima, kulama, zvonicima.

Trgovina u srednjovekovnoj Srbiji odvijala se vodenim i kopnenim trgovačkim putevima. Najviše uvozilo i izvozilo preko Dubrovnika i Kotora. Veliki trgovački brodovi – galije opremane su naoružanjem. Na pristanišna mesta su se nadovezivali kopneni trgovački putevi na kojima se roba prenosila do odredišta u karavanima.

Muzika je kod Srba u srednjem veku bila veoma negovana. Crkvena muzika je verovatno bila najglavniji vid muzičkog izražaja kao sastavni deo verskih obreda. Ipak, svetovnom muzikom su se profesionalno bavili i putujući muzikanti nazivajući se skomrasi ili špilmani. Oni su u isto vreme glumili, igrali svirali i pevali. Nastupali su kao zabavljači u zatvorenim vlasteoskim i dvorskim krugovima ali i na javnim narodnim svečanostima. Kako nije sačuvan nijedan muzički instrument iz srednjovekovne Srbije, izgled i vrste tadašnjih instrumenata može se steći isključivo preko likovnog prikaza.

Izvor: narodnimuzej.rs

FotoGalerija

_________________________________________________________________________________

SELO DOBRIH JAJA…

tamoiovde-logo

Mokrin

Kao da im je bilo malo nelagodno, ali su se Mokrinčani ipak usudili da, makar i kao poslednju, šesnaestu, na svom spisku, formalnih i neformalnih, organizacija u „ličnoj karti“, koju je ulazeći u konkurenciju za dobar primer moralo da sastavi svako selo, navedu i – preferans klub „Mokrin“.

13061956_10154084928501168_3010453430078744621_n

Foto: facebook.com/MZ Mokrin

Svako ko išta zna o kartama zna da je to jedna vrlo ozbiljna i zahtevna igra koja, što je retko, istovremeno među igračima razvija i konkurentsku borbu i kolektivni duh.

Sigurno da Mokrin nije jedino mesto u Srbiji gde se igra ova igra, ali Mokrinčani, eto, spadaju među retke koji se ne libe da to i javno priznaju.

Štaviše, naglašavaju da to rade organizovano, da su treninzi svakodnevni i da se, naravno, odvijaju gde drugo nego u – kafani.

Još nešto u obično suvoparnim podacima sadrži laku šeretsku notu i upućuje na specifičan duh ovog slavnog banatskog sela. Tamošnji golubarski klub, naime, nije dobio ime ni po kakvoj vrsti goluba, ne zove se, dakle, ni gaćan ni lepezan ni prevrtač.., nego – Lasta.

imagesMikaKad se samo te dve stvari povežu prosto se nameće utisak da se Miroslav Mika Antić, poznati pesnik, autor „Plavog čuperka iz Garavog sokaka“ i desetina drugih pesama za decu od sedam do 77 godina, morao ispiliti baš u Mokrinu.

Miki Antiću u slavu i čast svakog 24, juna, na dan kada se poet uputio na onaj svet, održava se veliki Memorijal.

Od niza znametinih ljudi poniklih u Mokrinu – da ih je zaista veliki broj putnik namernik se može osvedočiti u mesnom muzeju gde je smeštena galerija sa 1.000 karikatura istaknutih Mokrinčana – ovde ne sme biti izostavljen ni Vasa Stajić, filozof i pisac. Jedna od Stajićevih preokupacija bila je i borba za prava nacionalnih manjina pa nije čudo da je u selu vrlo aktivno i lokalno Udruženje Roma.

Na osobitu životnu filozofiju žitelja Mokrina ukazuju i sledeća dva primera. Svake godine, naime, od početka januara do kraja februara, dakle puna dva meseca, duže nego Olimpijske igre, održava se, doduše samo vikendom, „Svetsko prvenstvo u nadmetanju guskova“.

 

Svetsko-prvenstvo-u-tucanju-jajima

Foto: travel.rs

A ubrzo posle toga sledi još jedno svetsko prvenstvo, ono po kome je Mokrin zaista stekao svetsku slavu. Reč je, naravno, o „Svetskom prvenstvu u tucanju farbanim jajima, koje traje 11 dana, od Lazarice do Vaskršnjeg ponedeljka“.

Ovo takmičenje je postalo atrakcija prvog reda i ne samo neizostavni deo udarnih (informativnih) emisija nacionalnih TV stanica, nego i događaj sa koga izveštavaju najpoznatiji svetski mediji.

Da parafraziramo „panonskog mornara“ Đorđa Balaševića: „u ovom selu uvek je bilo dobrih jaja“.

Tekst:agrarije.com

_________________________________________________________________________________

Šta je to što čini Mokrin Danas?

Pitate se šta je to što cini Mokrin „tako specijalnim“ u nasim pričama i srcima?
Šta je to što cini Mokrin Danas?

Ovde bih ja kao i svaki drugi Mokrinčanin mogao nabrojati 1000 stvari. Neke od njih(da samo zagrejem pero) mogle bi biti:

muzicariMokrin je naše srećno detinjstvo, Mokrin su naše umrljane od blata pantalone kad smo uveče, kao deca dolazili kućama, Mokrin je jendek u kome smo se igrali „Zoroa“ i zmuraca oko Zrenjaninske. Mokrin su vrbice, lazarice, taljige i mekana alva koja se tako nemoguće lepila za dečije zube. Mokrin je bol u stomaku usled previše pojedenih jaja za uskrs.

Mokrin je bezbrižnost i muzika.Muzika koju su svirali bendovi Mokrina, Balboksi, Đukinovi i moj kum Žika, Sima (fuck) i ja u prostorijama doma kulture. Mokrin su naše prve ljubavi, i naša prva ljubavna razočaranja. Mokrin je najlepši bioskop u kome si mogao pljuckati sa balkona na one dole u mraku.

Mokrin je prekinuta mladost ratom, Mokrin su snovi o odlasku u svet. Mokrin su svi uspesi i ostvareni snovi, Mokrin je nostalgija za srećnim detinjstvom, Mokrin je sigurnost u bolju budućnost.

I jos puno neizrečenih istina. Mokrin je sadašnjost, prošlost i budućnost.

Mokrin je stranica na internetu koja nikada neće biti izbrisana.

Autor:Milenko Milićev

Izvor: angelfire.com

_________________________________________________________________________________

Zasto Svetsko Prvenstvo

Osvano Veliki petak, pa kod mene pravi rusvaj. Unuke nedelju dana vuku kojekakve trave, moglo bi se sad naraniti vec dva osrednja juneta, a odjutros ovi ostali samo zaviju, vezivu i kuvu na dva sporeta. Posle i dresu i mazu mascom da budu onako staklena, ko da su lagovana. A mogu misliti kako je tek kod Nepini?! Kod nji se jos od deda Dusana farba bar dve korpe jaja, pa se vec isti dan od ljusaka sareni sve do Cokine kuce. Pojedu deca ona polupana. Nacemo se, rodjeni, u nedelju u varos da vidimo malo cija su jaca ove godine i da vidimo ko ce pobediti ovog prvenstva.

Eeaster_1987_Mokrin

Mokrin za Uskrs 1987 godine

Nego, jesil ti mislio kadgodj otom zasto smo mi napravili bas svetsko prvenstvo? E, da ti kazem, ako nisi. Od kad je Mokrina uvek su nasi imali bar malo jaca jaja neg ostali svet. Ta, ko bi se jos naselio na ovo mokro mesto di su i crkvu morali da izdignu, nego ljudi koji su imali malo tvrdja jaja, pa im nije smetala bas svaka sitnica. A i kroz istoriju kad gledas sve vuce na to.

Bata istoricar bi ti otom mogo pripovedati nasiroko, ali eto i Djura Jakssic je za one bune izbiro da dodje bas u Mokrinski bataljon. A taj je, kazu, proso svasta u zivotu, a da nije imo jaka jaja ne bi napravio to sto je napravio.I posle kad god je bila kakva ampa i halauka, najvise odere Mokrincane. Tako i od onog rata oni sto su oterali najvise frontovaca za Srem, isterali najvise obaveza od kulaka, poprodavali mline i porusili ciglane, isto su bili Mokrincani. I sigurno da to ne bi uradili tako dobro i detaljno da nisu imali ona prava Mokrinska – tvrda jaja.

CrnjaA tek di su oni po belom svetu? Nema, mislim, ni jedne malo vece busse na kugli nebeskoj, a da nema bar jednog Mokrincanina. Nije lako ni sa svojima kad zivis, a kako je tek u belom svetu? Ako nemas tvrda jaja, ode ti pogled. E, zato smo mi morali da napravimo bas svecko prvenstvo! Mi ovde u Mokrinu odavno, jer je ovde nasad, a eno i onaj Cokin sa Kanackim Mokrincanima pokaziva Indusima, Japancima i ostalim Amerikancima cija su jaja najjaca. Ajd, pa Hristos Vaskrs!

Pripovetka Mokrincanina Radovana Ristica – Crnje izdvojena iz njegove prve knjige „Usreh“

Izvor: angelfire.com

______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ČULO KOJE NEMAJU SVI…

tamoiovde-logo

”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Pavana Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima

pawan-sinhaDugogodišnji život bez boja i vizuelnih opažanja. Jedino razlikuju tamu od svetlosti i uče da upoznaju stvarnost pomoću drugih čula.

Znaju kako izgleda dodirnuti stolicu, pomirisati lotosov cvet, znaju glas svojih roditelja ali ne znaju kako bilo šta od toga izgleda.

A onda jednog dana, entuzijastičan naučnik sa medicinskim timom dolazi u njihov život i nakon brojnih pregleda i lečenja, dobijaju još jedno čulo – vid.

Na početku je to samo zbrka senzacija, igra boja i svetlosti bez ikakvog reda i smisla, a šta se kasnije događa, pitanje je koje postavlja Pavan Sinha.

Nakon završenih studija kompjuterskih nauka u Nju Delhiju, Pavan Sinha je doktorirao na MIT–u (Massachusetts Institute of Technology) gde danas radi kao profesor na Odeljenju za mozak i kognitivne nauke, a pre 12 godina je započeo jedan neobičan projekat. ”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima.

Pesimistični podaci

Najveći procenat slepe dece živi u Indiji, pesimistični su podaci Svetske zdravstvene organizacije. Još pesimističnija je činjenica da oko 40 odsto ove dece ima slepilo koje je izlečivo, ali ne i priliku da se leči. Od lepšeg pogleda na svet ih ne odvajaju samo siromaštvo, loši uslovi života, velika udaljenost od medicinskih centara, nedostatak bolnica u kojima mogu da se leče osobe ovog uzrasta, već i predrasude.

Neke od njih nisu raširene samo među neobrazovanim stanovništvom već i među naučnicima. Među oftamolozima je dugo vladalo mišljenje da tinejdžeri koji su slepi od rođenja nakon operacije neće moći da progledaju i da njihov mozak nije u mogućnosti da primi nove čulne senzacije čak ni onda kada su oči zdrave.

Ovakav zaključak je izveden iz eksperimenata koje su šezdesetih godina sprovodili nobelovci Torsten Vizel i Dejvid Habel na mačkama i majmunima. Oni su došli do značajnih otkrića i između ostalog utvrdili da ako mozak ovih životinja ne dobija vizuelne signale u kritičnom periodu života, njihov vid se ne može više vratiti. Međutim, prema mišljenju Pavana Sinhe, vrlo brzo je analogijom zaključeno da ovo važi i za ljude pa je malo odraslih koji su operisani.

Na svom putovanju kroz Indiju na kom je želeo da sazna zašto je ovo zemlja slepe dece, Sinha je susreo i nekoliko ljudi koji su operisani kao tinejdžeri i mogu da vide. Taj broj deluje beznačajno u odnosu na broj slepe dece koje u ovoj zemlji ima između 200.000 i 700.000 ali je bio dovoljan razlog da Sinha pokuša da vraća svetlost i započne projekat Prakaš.

Znao je da nije lako ubediti fondacije da novac ulože u lečenje tako velikog broja dece, naročito ako ona žive daleko od država koje upravljaju ovim novcem, pa je odlučio da humanost spoji sa naukom koja je potrebna svima. Fenomen dece koja u svojim tinejdžerskim danima dobijaju novo čulo, savršeno se uklapao u potragu za odgovorom na pitanje ”Kako učimo da vidimo?” koje je i ranije zanimalo Sinhu i njegove kolege.

Projekat Prakaš je zbog svog naučnog i humanitarnog aspekta dobio podršku i novac, a Pavan Sinha je sa svojim timom počeo da postavlja medicinske kampove u delovima Indije sa najlošijim uslovima za život. Upravo tu su deca zbog problema kao što je katarakta, koji bi u nekom drugom dela sveta bio izlečen u prvim mesecima života, odrastala uskraćena za jedno čulo. U ovim kampovima je više od 40.000 dece prošlo kroz preglede, istraživanja a oni kod kojih je pronađeno da se uzrok slepila može ukloniti, odlazili su na lečenje u Nju Delhi. 

Projekat je započeo 2004. godine i još uvek traje, a Pavan Sinha veruje da će broj dece kojoj će pomoći sve više rasti. Oko 2000 njih je već progledalo zahvaljujući ovom naučniku a njihovo iskustvo je uzdrmalo neuronauke novim saznanjima, ali još mnogo ciljeva Sinha ima pred sobom. Finansije projekta pokrivaju sve troškove pregleda i lečenja, kao i boravka u kampu i putovanja, a u naučnim istraživanjima učestvuju samo ona deca čiji roditelji daju saglasnost, dok medicinske usluge dobijaju svi.

Optimistični rezultati

brailleOsim što svojim radom Sinha omogućuje lečenje siromašnoj deci i širi svest da je lečenje moguće, značajni su i naučni rezultati do kojih je doveo rad sa ovom decom. Pavan Sinha i ljudi iz njegovog tima su primetili da mozak tinejdžera koji su rođeni slepi zaista ne može odmah nakon operacije da primi vizuelne opažaje i da im da smisao.

Prolaze dani i meseci a ove osobe ne mogu da prepoznaju objekte i ljude, ne primećuju gde se jedan predmet završava a počinje drugi, ne opažaju jasne oblike, ali vremenom njihov mozak uči da koristi novo čulo. Prema Sinhinom mišljenju te velike promene se odigravaju veoma brzo, a iznenađujuće je koliko je mozak prilagodljiv i promenljiv i dvadesetak godina nakon rođenja.

Među brojnim istraživanjima kako deca reaguju na vizuelne stimuluse, posmatranjima procesa u njihovom mozgu i praćenjima šta je u opažanju urođeno a šta se stiče iskustvom, posebno su zanimljiva istraživanja sa optičkim iluzijama. Rezultati pokazuju da deca odmah nakon operacije reaguju isto kao oni koji vide od rođenja – ove iluzije ih prevare. Za Pavana Sinhu ovi podaci su važni za rešavanje dileme da li su reakcije na optičke varke urođene, ali i za buduća istraživanja njihove uloge i uzroka.

Radeći na projektu ”Prakaš”, Sinha je uspeo da osvetli i jedan paradoks iz 17. veka. Irski filozof Vilijam Moline je postavio pitanje: da li će osoba koja je rođena slepa i koja je naučila da pomoću dodira razlikuje loptu od kocke, kada progleda moći samo pomoću vida da prepozna ova dva predmeta? Skoro četiri veka kasnije Pavan Sinha je nakon svojih istraživanja odgovorio: Ne.

Njegova istraživanja su pokazala da saznanja dobijena preko dodira i drugih čula ne mogu odmah da se prenesu na vid i da osobama koje progledaju nije odmah jasno da je to isti predmet. Međutim, ove osobe će iznenađujuće brzo naučiti da povezuju znanje dobijeno pomoću novog čula sa znanjima koja su već imale što je Sinhu dovelo do zaključka da je naš mozak struktuiran tako da je spreman da uči. I to da uči veoma brzo.

Ovaj naučnik čija istraživanja unapređuju i nauku i svakodnevni život, pred sobom ima cilj da sa svojim timom izleči 500 dece godišnje, ali i da odgonetne kako učimo da vidimo, kako mozak prepoznaje predmete, scene i lica i kako čulne informacije dobijaju značenje. Pored projekta Parkaš, Sinha se bavi i brojnim drugim pitanjima neuronauka i kompjuterskih nauka, ali i uživa u avanturističkim sporotovima, redovno crta strip za MIT novine i jedan je od Ginisovaca nakon što je sa još nekoliko ljudi 2003. godine napravio najmanju knjigu na svetu.

Tekst: Jovana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________