OVIH DANA-FELIX ROMULIANA…

tamoiovde-logo

Nekada moćan grad, koji se prostirao na 6,5 ha, sa oko 20 utvrđenih kula, bio je rezidencija rimskog cara Gaja Valerija Maksimijana Galerija (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. g.), zeta Dioklecijanovog.

 Unutar utvrđenja se nalazila raskošna palata, dva paganska hrama, tri hrišćanske crkve i druge građevine. Podni mozaici se smatraju ravnima najboljim ostvarenjima kasnoantičkog doba u Evropi.

_______________________________________________________________

Feliks Romulijana

Kasnoantička palata „Feliks Romulijana“ jedna je od najznačajnijih primera rimskog dvorsko-memorijalnog graditeljstva, zadužbina imperatora Gaja Galerija Valerija Maksimilijana (298-311 g.n.e.).

Palata je dobila naziv po majci imperatora Galerija- Romuli. Nalazi se nadomak sela Gamzigrad, 11 kilometara severozapadno od Zaječara.

Zbog svojih jedinstvenih arhitektonskih obeležja, ali i zbog lepote i kvaliteta sačuvanih umetničkij dela, na prvom mestu mozaika, kao i zbog činjenice da se radi o još uvek živom arheološkom nalazištu, Romulijana je 29. juna 2007. godine upisana u UNESKO-vu listu svetske kulturne baštine.

Široj javnosti je manje poznata činjenica da je dve godine pre čuvenog Konstantinovog Milanskog edikta iz 313. godine, Galerije 30. Aprila 311. godine, doneo u Nikomediji edikt kojim je obustavljen progon hrišćana.

Pogranična tvrđava

Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili hrišćanskoj crkvi. Tokom 5. veka palata je razarana od strane varvara, a u 6. vek Romulijanu je Justinijan i obnovio u vidu pogranične tvrđave.

Po svojoj lepoti, veličini, očuvanosti i svetski značajnim arheološkim nalazima, palata nadmašuje ostale spomenike iz tog perioda u Trieru, Milanu, Solunu, Istanbulu i Nikomediji.

Mozaički tepisi koji su prekrivali podove palate predstavljaju najviši domet mozaičke umetnosti svoga vremena i renesansu mozaičke umetnosti poznohelenističkog razdoblja. Prvo mesto pripada jedinstvenoj predstavi boga Dionisa, zatim Venatori (Carski lovci na divlje zveri) i Lavirint.

Dva značajna eksponata sa kasnoantičkog lokaliteta: Glava Galerija, izrađena od crvenog porforita, skupocenog „carskog kamena“ i Pilastar od tufopeščara, na  kome su u medaljonima prikazani tetrarsi, izloženi su 2013. Godine u Koloseumu u Rimu, povodom proslave 1700 godina Milanskog edikta.

Sakralni kompleks na brdu Magura, na oko jedan kilometar udaljenosti od glavne kapije, sačinjavaju dva mauzoleja, Galerijev i Romulin. Na tom mestu je obavljen obred apoteoze, odnosno, tu su car u njegova majka uvedeni u red božanstva.

Kompleks na brdu Magura nije samo u svetu jedinstven spomenik, već je ujedno i poslednji svedok ovako obavljenog čina divinizacije vladara i članova njegove porodice.

Literatura: Brošura Zaječar- izdanje „CEKIT“ Zaječar

 Bora*S


Pročitaj: CARSKA PALATA, FELIX ROMULIANA…


FOTO PLUS – klikom ns fotografiju do većeg formata 

POŽAREVAC SE ODUŽUJE MILENI PAVLOVIĆ BARILI…

tamoiovde-logo

Ova godina u Požarevcu će definitivno proteći u znaku Milene Pavlović Barili, čuvene slikarke rođene u gradu pod Čačalicom koja ga je proslavila i van granica Srbije. Požarevac je definitivno rešio da se oduži slavnoj sugrađanki. Gradonačelnik Požarevca Bane Spasović još prošle godine najavio je da će 54. Ljubičevske konjičke igre, u prvoj nedelji septembra, biti posvećene Mileni koja je, nesporno, najveći kulturni brend tog grada.

Spomen soba umetnice

Odužujući se jednoj od najvećih umetnica u istoriji Srbije, grad je odlučio da konačno adaptira i dogradi Galeriju „Milena Pavlović Barili“ pa je nedavno raspisan konkurs za idejno rešenje.

Fasada centralnog objekta poprimiće nekadašnji izgled slikarkine kuće koju je njena majka Danica, posle Milenine smrti, poklonila gradu za galeriju. U planu je da se na postojeći objekat dogradi novi od oko 150 kvadrata u osnovi, a najveći deo, zajedno sa adaptiranim, činiće izložbenu celinu.

Milena dobija i trg u Požarevcu

Komisija Skupštine grada Požarevca pokrenula je pre nekoliko dana inicijativu da Ulica Davorjanke Paunović u centru grada dobije novo ime – Trg Milene Pavlović Barili. Reč je o ulici pored same galerije iz koje će, najverovatnije, biti projektovan još jedan ulaz u njeno dvorište.

Tako će se konačno stvoriti uslovi da se iz depoa iznesu i izlože svi umetnički predmeti, Mileninih ruku delo, za koje do sada nije bilo mesta u galeriji. Ali, i prilika za gostujuće izložbe. Na starom delu ujedno će biti zamenjen i kompletan krov.

Postojeći objekat ima 100 kvadrata galerijskog prostora sa stalnom postavkom Mileninih dela i 80 kvadrata u kojima se nalaze memorijalna soba, suvenirnica, kancelarije… Ispod je neiskorišćeni podrum od 80 kvadrata koji bi, nakon isušivanja vlage, trebalo da postane arhiv. Podrum ispod dograđenog dela biće uređen u prostor za umetničke radionice.

Završna faza biće sređivanje dvorišnog prostora galerije gde bi se stvorio idealan ambijent za letnju kulturnu scenu.

Radovi neće početi pre jeseni jer je 25. avgust rok za podnošenje idejnih rešenja.

Galerija „Milena Pavlović Barili“ u Požarevcu otvorena je 1962. godine. Danas ima 894 Milenina umetnička dela, od čega 130 ulja na platnu. Zahvaljujući ljudima koji brinu o slikarkinoj umetničkoj zaostavštini, njene slike redovno putuju po Srbiji i inostranstvu, gde se priređuju brojne gostujuće izložbe. Veliki broj turista u Požarevac dolazi baš zbog posete galeriji, a gotovo da nema putnika namernika koji ovde svrati a da ne obiđe ovaj umetnički kutak.

Autor: Olivera Milošević

Izvor:  Od knjige do dušeПолитика


PROČITAJTE:

– POEZIJA I PATNJA SLIKARSTVA MILENINOG…Ovde

– NA KUTKU BELOG OBLAKA…Ovde


 

BRAK…

 

tamoiovde-logo

„Brak“ – Branislav Nušić

Moja trinaesta ljubav, to je – moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to u ljubavi važi. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskočio i odmah bih se četrnaesti put zaljubio, ili bih možda trinaestu ljubav uveo u spisak pod 12a.

Ali, i to 12a kadro je gdekad da napravi velike zbrke. Sećam se jednoga hotela u banji gde je hotelijer, hoteći da ugodi predrasudama gostiju, preskočio sobu broj 13, pa je obeležio dve sa dvanaest: 12a i 12b, koje su zauzele dva bračna para i počela u početku pogrešno da ulaze jedno drugom u sobu, a zatim se tako izmešali, tako među sobom banjski zbrkali, da se najzad morao i sam policijski komesar umešati da raspravi ko od njih pripada sobi a, a ko sobi b. Ali, najzad, to još i razumem: zbog sobe koja nosi broj 13 upasti u tuđ brak, ali zbog tog fatalnog broja upasti u svoj sopstveni brak to se moglo samo meni desiti.

Upao sam tek što sam se oslobodio tamnice, tako da ja nisam ni osetio ono zadovoljstvo koje osuđenik oseti kad se dočepa slobode. Iz škole u vojsku, iz vojske u tamnicu, a iz tamnice u brak. Izgleda kao da bi to i imalo biti red stvari u životu: u školi pribiraš potrebna znanja za život, a u vojsci i tamnici se vežbaš za brak. U vojsci se naučiš disciplini i bezuslovnoj poslušnosti prema komandi, a u tamnici se naučiš da kroz prozor, iza rešetaka, posmatraš život, ali ti da ne učestvuješ u njemu.

To upoređenje braka sa vojskom i tamnicom, koliko je pakosno toliko je još i netačno. Najzad, moglo bi se još i dopustiti da između vojske i braka može biti i neke sličnosti, ali ne i između tamnice i braka. U vojsci, na primer, sem bezuslovne poslušnosti, učiš još da ideš u korak, što je neobično važno za brak; pa onda, učiš da se na komandu okrećeš levo i desno, što takođe ima svoje primene u braku; pa se učiš da čuvaš stražu, što može vrlo često da ti zatreba u braku; učiš se još da budeš hrabar prema neprijatelju, što ti ipak ne smeta da mu okreneš, i leđa, što takođe biva i u braku, i učiš se, najzad, šta je to čarkanje, šta sukob, prepad, a šta otvorena borba, šta iznenađenje, šta brza obrana, bočni napad, uzbuna, i šta noćna služba. A sve su to pojave tako česte i u braku.

Za tamnicu se već ne može reći da ima toliko sličnosti sa brakom, jer, na primer, za tamnicu ne bi mogla da važi ona reč koja važi za brak: „To je kavez kod kojega bi ptica koja je unutra volela da je napolju, a ono koja je napolju volela bi da je unutra“. Pa ipak, između tamnice i braka ima jedno upoređenje koje bi moglo donekle, ali samo donekle, da se primeni. To je ono po kome je brak robija, i to: prvih pet godina robovanja u teškom okovu, drugih pet godina u lakom okovu, trećih pet godina robije bez okova, dok četvrtih pet godina osuđenik postaje slobodnjak, koji se inače slobodno kreće, a samo uveče dolazi u tamnicu na noćivanje.

Ima još jedna veća razlika između braka, tamnice i vojske, pa i između škole i braka, i prema toj razlici očigledno je da se brak ne može ni upoređivati niti tražiti u njemu kakve sličnosti sa ovim ustanovama. I škola i vojska i tamnica imaju svoj određeni rok službe, dok ga brak nema. U školi se zna, na primer, koliko godina imaš da učiš, i ti zapneš pa je svršiš, i kad se dočepaš diplome, ti nemaš više posla sa školom. To isto i kod vojske, kod koje je jasno i zakonom propisano otsluženje roka, a to isto najzad i kod tamnice. Osude te, izreknu ti presudu, pa makar ona glasila i na dvadeset godina, tek ti znaš rok i dogledaš kraj svojoj nevolji ma koliko dalek on bio. Kod braka toga roka nema, i samo se tako može razumeti onaj grešnik koji je, o dvadesetpetogodišnjici bračnog života, dakle prilikom srebrne svadbe, ovakvu prigodnu reč održao svojoj ženi: „Vidiš, ženo, da sam ja tebe pre dvadeset i pet godina, na dan naše svadbe ili, recimo, sutradan, ubio, ja bih odležao svojih dvadeset godina robije i sad bih već pet godina bio slobodan, a ovako… !“
I odista, ako bi budućnosti bilo namenjeno da izvede kakvu reformu braka, onda bi prva briga te reforme bila da u braku odredi rok.

Ako je brak neka vrsta duga čovečanstvu, dug je samo onda dug kad ima određen rok. I što je glavno, kada bi imao određen rok, brak bi se možda mogao i urediti na bankarskoj osnovi. Svake godine bi se izvršilo inventarisanje, izveo bilans, utvrdila aktiva i pasiva, i – ako je pasiva veća od aktive, predali bi se ključevi trgovačkom sudu i gotova stvar. Dok tako ne bude, brak odista liči na akcionarske društvo gde dividendu vuku gdekad punice, svekrve i svastike, a gdekad i kakav kućni prijatelj.

Ako je ipak brak jedna dužnost prema otadžbini, onda bi ga bar trebalo tako udesiti da se država oduži priznanjem za dobro i savesno vršenje te dužnosti. Ne mislim da bi država imala darivati medalje za hrabrost, za građanske zasluge i za revnosnu službu, iako bi takva odlikovanja bila vrlo podesna i u braku, ali da nađe možda koji drugi način kojim bi se odužila onima koji do kraja života ispune svoje dužnosti.

Jedan moj prijatelj, baveći se mislima o odnosu države prema braku, došao je bio na srećnu ideju kako bi se na taj način čak dala izvesti i najkonkretnija reforma braka kada bi se zaveli ukazni brakovi. Ja ne znam kako bi, po njemu, izgledali ti ukazni brakovi, ali svakako da bi tada važilo ne samo ukazno sklapanje brakova, već i premeštaji, unapređenja, stavljanje u penziju, otpuštanje iz službe zbog nesposobnosti, pa možda čak i pomilovanja od daljeg izdržavanja braka.
Bili bi to neobično zanimljivi ukazi kojima bi se muževi premeštali po potrebi službe, čime bi se bar ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava; pa ukazi kojima se muževi, na osnovu § 70. stavljaju u stanje pokoja, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu često dešava, i najzad, otpuštanje iz državne službe, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava.

Ja lično nisam se nikada bavio mislima o reformi braka, ubeđen da je on već davno i reformisan i deformisan. Po mome mišljenju, najviše ako bi se moglo što učiniti za brak, to je potreba da se pristupi njegovoj reparaciji. Da se održi jedna zgrada koja je zidana na kamenim temeljima, mora se opravljati, prepokrivati, krečiti, dograđivati i zamazivati, a brak koji je nazidan samo na međusobno datoj reči, pred sveštenikom, pa se nikad ne reparira. O ovome bi morali povesti ozbiljno računa svi pobornici održavanja današnjega braka i postarati se da se i brak ponekad prepokrije, dogradi, okreči i zamaže.

Uostalom, teškoća reforme braka leži i u tome što niko ni do danas nije načisto s tim šta je to brak. Malo je pojava u životu o kojima je tako mnogo razmišljano i tako mnogo kazano kao što je brak, i malo je pojava o kojima postoje tako raznolika i protivrečna mišljenja koja jedno drugo potiru i isključuju. Počevši od onoga banalnoga: da je brak pakao, i protivnog mu mišljenja da je brak raj zemaljski, i sva ostala mišljenja kreću se između takvih krajnosti. Zavisi, izgleda, od toga čija su to mišljenja: neženjenih ili oženjenih, očaranih ili razočaranih. Pokušaj nauke da se i ona uplete u objašnjenje braka kao pojave, sveo se na gole reči i prazno filozofiranje. Ili se zar može smatrati za rešenje problema jedno ovakvo mišljenje jednog filozofa: „Brak je moralna zajednica zasnovana na nemoralnim odnosima; težnja za održavanjem svoga ja zasnovana na odricanju svoga ja; udvostručavanje svojih dužnosti na bazi prepolovljenih svojih prava“.

Ili vi, možda, mislite da bi druge nauke, svaka sa svoga gledišta, umele što pouzdanije reći od filozofije? Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili ovako otprilike:

Istorija: Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava pobeđenome.

Matematika: Brak je zbir dveju nepoznatih količina iz kojih treba izvući koren. Rezultat bi imao biti minus, a ako se ipak u braku pojavi jedno plus, onda se takva jednačina svršava brakorazvodnom parnicom.

Literatura: Brak je interesantna priča, gdekad i roman, sa neobično lepim početkom koji liči na lirsku pesmu, ali često sa rđavom sadržinom i još češće sa neočekivanim svršetkom.

Gramatika: Brak je imenica muškoga roda koji se životu potčinjava zakonima ženskoga roda. U gramatici ima, ali u životu nema jednine, a množina se samo onda da podneti kad je ne čine više od dva lica.

Geometrija: Brak čine dve paralelne linije koje polaze uporedo u život i nikad se ne mogu da sretnu.

Fizika: Brak je pojava kod koje dva tela imaju za održavanje ekvilibriteta zajednički, no zamišljeni, oslonac, te usled toga vrlo lako gube ravnotežu.

Hemija: Brak je jedinjenje dva elementa, od kojih ipak svaki zadržava svoje osobine. Jedna kap strane kiseline, kanuta u to jedinjenje, vrlo ga lako nagriza i razdvoji u sastavne delove.

Geografija: Brak su dva pola koja zbližena dostižu tropsku, a udaljena vraćaju se svojoj ledenoj temperaturi.

Kao što vidite, ni ovi odgovori nisu nas nimalo približili rešenju pitanja, te bi možda opravdanije bilo da se okanemo nauke i da se obratimo ljudima. Brak je ipak ustanova koju čovek stvara, a čovek i preživljuje, pa zašto on ne bi imao i najprečega prava da o njemu da svoje mišljenje. Razume se, teška je to stvar obratiti se svakome pojedincu, ali kada bi se obratili pojedinim profesijama, ja bar mislim da bi njihovi odgovori ovako izgledali:

Trgovac: Brak je ortačko preduzeće koje može uspevati samo onda kada ga ne potkradaju mlađi.

Vojnik: Brak je osvojena varoš koja nikad nije dovoljno obezbeđena od upada neprijatelja.

Sveštenik: Brak je svakodnevno „oče naš“ kod kojega treba izgovarati samo reči: „No izbavi nas od lukavoga“, a biva ipak da mnogi dodaju i još: „I ne navedi nas vo iskušenije“.

Lekar: Brak je zaraza, koja već sama u sebi sadrži antitoksin. Bolesnici se najbolje osećaju pri velikoj temperaturi, a naprotiv rđavo pri normalnoj.
Dijeta nije za preporuku, jer ona samo pogoršava bolest.

Sudija : Brak je privremeno poravnanje dveju parničnih strana.

Apotekar: Brak je pilula spravljena po jednom zastarelom receptu: uvaljana u šećer da bi se lakše mogla progutati, pa ipak često zasedne u grlu.

Novinar: Brak je lep samo kao uvodni članak, kad je, što je neminovno, bez štamparskih grešaka koje mu kvare smisao.

Knjižar: Brak je knjiga koja se rado čita u prvome izdanju, ređe u drugome, a kad zastari i postane klasična, onda gubi svaku vrednost.

Železničar: Brak je u prvi mah, dok prolazi kroz tunel, prijatan voz za šetnju; nešto docnije, on postaje putnički voz, a još docnije nesnosni, teretni voz. Sudari se gotovo redovno dešavaju na skretnicama.

Poštar: Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresovano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno.

Telefonistkinja: Brak je spoj dveju numera koje se sve dotle dobro razumeju dok kakav dodir spolja ne prekine vezu, ili, što je još češće, dokle se neko treći ne umeša.

Sportista: Brak je skok kod kojega nije važno do koje si visine skočio, već kako si se dočekao na noge. Ima ih koji se dočekaju snažno i čvrsto, ima ih koji poklecnu na jednu ili obe noge, ima ih koji posrnu, ali je najčešći slučaj da se dočekaju onim delom tela koji je propisan za sedenje.

Glumac: Brak je komad koji se ne igra pred publikom, a kad ipak doživi aplauz, to znači samo da je rđavo igran. Rđavoj igri su najčešće krivi reditelj, koga publika i ne vidi, ili sufler, koji gdekad suflira i reči kojih nema u tekstu. Glavne role u komadu – protivno svima literarnim pravilima – u prvom činu su emotivne, i pune izraza, i zahtevaju svu snagu i talenat glumčev; u daljim činovima malaksavaju i završavaju se bez ikakvog efekta, pa je stoga i bolje ne igrati komad do kraja.

Eto samo nekoliko mišljenja, pa koliko raznolikih pogleda i koliko malo odgovaraju na postavljeno pitanje šta je to brak. Vele da je ipak najbolje obratiti se iskustvu, da je ono jedino kadro dati odgovor najbliži istini. Otišao sam dakle jednoga dana iskustvu i upitao ga:
– Šta je to brak?
– Brak, da bi bio ono što se želi, treba da ima troje…
– Znam; muž, žena i kućni prijatelj.
– Ne prekidaj me! – izbrecnu se na mene iskustvo. – Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje. Jesi li, dakle, imao ljubavi?
– Imao sam je prema svim ženama.
– To je više no što treba. A poverenje?
– Kod moje žene nisam uspeo nikad da ga stečem.
– Uostalom, ljubav i poverenje i jesu nešto sporednije stvari, više dekor braka. Glavno je strpljenje.
– To sam imao!
– E pa eto ti odgovora: brak je strpljenje.
Ja sam strpljenje odista imao, ali moram ovde učiniti priznanje da su me tome strpljenju naučili i privikli moji kritičari. Naime, mene su kritičari uvek tako ženski grdili da sam u braku stupio sa već utvrđenom navikom da podnosim grdnje. Na taj način i doživeo sam da, gotovo jednovremeno, proslavljam jubilej rada na literaturi i na braku, samo ne i sa istim rezultatima.

Branislav Nušić

Autobiografija

Izvor: vizionarski


 

POMENI ME U MOLITVAMA TVOJIM…

tamoiovde-logo

PRIZIV

Kip Svete Genoveve SR.WIKIPEDIA.ORG

Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore,
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete, bojim.

Ti čista dušo, budi Genoveva,
Nad zaspalim Parizom koja bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik čedan i zločinci svi;

I nek pod tvojom molitvom zaćute,
O zaštitnice večna duše moje,
Sve kobne misli što mi srce mute,
I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

Pomeni me u molitvama, mila,
I ja ću znati u časove tame,
Kad opet grune nečastiva sila,
Da dobra duša tvoja pazi na me…

Milan Rakić

______________________________________________________________

Milan Rakić, srpski književnik, diplomata i akademik, umro  je na današnji  dan, 30. juna. 1938.godine.

Rođen je u  Beogradu, 18. septembra 1876. godine. 

______________________________________________________________

Biografija Milana Rakića

Milan Rakić rođen je u Beogradu 1876. godine. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sposobnosti. Pored oca Mite i dede po majci, akademika Milana Đ. Milićevića imao je sve uslove za tako nešto. Studirao je prava u Parizu, a po povratku u zemlju ušao je u diplomatsku službu. U njoj je proveo veći deo života. Bio je u Skadru, Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, Sofiji i Rimu.

Svojim prvim pesmama javio se u Srpskom književnom glasniku iz 1902. godine. Njegovi uzori u poeziji bili su u početku francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se učio savršenstvu forme., preciznosti izraza, jasnosti i umetničkoj disciplini. Malo je pisao, objavio je oko pedeset pesama i dve tanke sveske stihova 1903. i 1912. godine i posle toga samo još nekoliko pesama.

Sav prožet osećanjem opšte nedovoljnosti, proliva suze bola nad „tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom“. Situacija čovekove učmalosti i njegovog robovanja na zemlji našla je u njega osoben izraz u „Dolapu“ i „U kvrgama“. Jedini izlaz iz te situacije po njemu je smrt. Rakićev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom.

Protivtežu tom egzistencijalnom očaju nalazimo u njegovom snažnom senzualizmu, u žudnji za punoćom života. On odbacuje svaku obmanu, svaku ulepšavajuću sliku i bez straha se suočava sa smrću. U ljubavi, pak, smatra da je istinit samo trenutni zanos. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. Poznate njegove pesme ljubavne tematike su „Iskrena pesma“ i „Očajna pesma“.

Svog pesimizma i skepse Rakić se oslobađa samo u rodoljubivim pesmama i to u ciklusu „Sa Kosova“ sa svega sedam pesama. Rakićeve kosovske pesme nose u sebi nešto od autentičnosti našeg srednjeg veka. Njegovo rodoljublje je plemenito, a jezik čist i krepak, što i pokazuje pesma „Na Gazi Mestanu“. Umro je u Zagrebu 1938. godine, a sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Izvor: knjizara.com

______________________________________________________________

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita.
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja najzad bude sita…

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela…

Upij se u meni zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim…

Milan Rakić

_________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KAKO JE FRULA POSTALA SRPSKI NACIONALNI INSTRUMENT…

tamoiovde-logo

Smatra se da je frula najstariji i najmnogobrojniji instrument na svetu. U raznim varijantama, veličinama i oblicima, nalazimo ih gotovo kod svih naroda planete. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument.
hqdefault-3Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.

Frula je u Srbiji u svoje vreme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama.

Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.

Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.

Umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, objasnio je poreklo ovog instrumenta u našoj tradiciji:

“Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu.

Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.

Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.

“Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu,”zaključio je sa sigurnošću naš veliki frulaš Bora Dugić.

Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.

U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.

Mit kaže da je frula zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san.

Frula se pravi od gotovo svakog drveta, najčešće je u pitanju šljiva ali i dren, bagrem jasen, trešnja… Drvo za frulu treba biti što starije, oko dvadeset godina. A ako je dren u pitanju oko trideset godina. Najpoznatiji graditelj frule u Srbiji je Mitar Vasić.

Svirale i dvojnice izrađuju se ponajviše u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.

Sastoji se iz čepa (dance) kojim je instrument zatvoren sa gornje strane, uskog proreza za uduvavanje vazduha (pisak ili labina), otvora sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa koje se pokrivaju prstima i jedna na poleđini pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova u dve oktave. U Srbiji se, pored ovakve frule, prave i frule dvojnice – dve spojene svirale — frule.

Jedan od najboljih frulaša Srbije bio je legendarni Sava Jeremić.

Koliko je ovaj instrument popularan i koliko se frulaška tradicija do danas očuvala u Srbiji najbolje svedoče brojne manifestacije posvećene fruli (selo Jagnjilo kod Mladenovca), Dani Save Jeremića (Ražanj), sabori frulaša (Lelić kod Valjeva, Prislonica kod Čačka), takmičenja frulaša (selo Iđoš kod Kikinde), Frula fest (Kruševac)…

Izvor: opanak.net/ 26 June 2017

__________________________________________________________________

Bora Dugić – Zov za nedostižnom lepotom

_________________________________________________________________

FRULA NADSVIRALA MENJUHINA…

MANASTIR TRONOŠA…

tamoiovde-logo

U podnožju Tronoške planine, koja se prostire između Boranje i Gučeva, na 17. kilometru od Loznice, nalazi se MANASTIR TRONOŠA.

Podignut je početkom 14. veka (1317.), kao zadužbina kralja Dragutina i njegove supruge, kraljice Katarine; posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.

Prema narodnom predanju, manastir su podigli braća Jugovići, što je našlo odraza u narodnoj poeziji: pa se u pesmi „Miloš u Latinima“ kaže:

„…da vidite lijepu Tronošu, kod Loznice na rjeci Tronoši, zadužbinu braće Jugovića…“

Međutim istorijska je činjenica da je kralj Dragutin podigao manastir Tronošu. On je bio oženjen Katalinom (Katarinom), ćerkom mađarskog kralja Stefana. Dobio je Srem, Mačvu i ovaj deo Podrinja kao miraz. Kada je podizao manastir Tronošu on nije bio kralj Srbije,već je to bio njegov brat Milutin.

Dragutin je zadržao vlast nad delovima svoga miraza, sa prestonicom u Debrcu kod Obrenovca. Imao je titulu „mali sremski kralj“. Tada podiže manastire sa obe strane Drine. To su manastiri: Rača kod Bajine Bašte; u Bosni manastir Papraću, Tavnu , Lovnicu i Ozren, a pred kraj svog života počinje da zida manastir Tronošu. Umire 1316. Godine. Godinu dana kasnije kraljica Katarina dovršava izgradnju manastira.

Braća Jugovići su po predanju 1388. godine boravili u manastiru i podigli česmu kod manastira. Zato im je narod kasnije pripisao i podizanje samog manastira.

Takav izgled manastira ostao je do Kosovske bitke (1389.), tj. do konačne propasti srpskog carstva. Turci su došli u manastir i srušili ga do temelja. Manastir je ostao u ruševinama sve do 1599. godine, kada je prvi put obnovljen na starom crkvištu.

Oko 1814. godine Turci su ponovo došli u manastir, zapalili ga i srušili mu krov i kube. U ruševinama je ostao do 1834. godine kada je za vreme kneza Miloša Obrenovića po drugi put obnovljen i živopisan freskama. Freske su radili čuveni majstori onoga vremena: Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida. Tada je dograđen zvonik uz crkvu u baroknom stilu tako da od tada čini jednu celinu.

Manastir više nije rušen, mada je za vreme Prvog svetskog rata stradao od Austrijanaca. Za vreme Prvog svetskog rata ovde je bilo smestilište srpske vojske, tj. ukazivana je pomoć povređenima u borbi, tako da su mnogi tu umrli i sahranjeni, kao što su čuveni kapetan prve drinske divizije Dušan Šikoparija, poručnik Žarko Diković i mnogi drugi.

Austrijanci su bili ljuti na manstir zbog učinjenih usluga srpskoj vojsci i zato su pokupili sve znamenitosti veće vrednosti i odneli ih u Beč. Među njima je i čuveni Tronoški rodoslov- jedna od prvih srpskih pisanih istorija. Rodoslov se i danas nalazi u Beču.

Tadašnji starešina manastira arhimandrit Tihon Ivančević sklonio se u manastir Jošanicu kod Jagodine. Austrijanci su ga pronašli, uhvatili i doveli u Beograd gde su ga držali dve godine u tamnici. Posle dugog mučenja zimom i glađu obesili su ga u Beogradu 1917. godine. Ovaj plemeniti  rodoljub prenet je u manastir Tronošu 1926. godine i sahranjen u porti.

Za vreme Drugog svetskog rata manastir je stradao od Nemaca. Jedna kaznena ekspedicija Nemaca je  12. oktobra 1941. godine došla u manastir i činila ista zlodela kao i njihovi prethodnici. Ono što je bilo od veće vrednosti su pokupili i odneli sa sobom, a ostalo su skupili u crkvi i zapalili. Unutrašnjost manastira je izgorela. Freske su počadile i potamnele tako da se skoro nisu ni videle. Konak manastira je zapaljen i porušen. Sve je bilo u ruševinama do 1964. godine.

Dolaskom oca Antonija Đurđevića za starešinu 1961. godine počela je obnova manastira. On je sa svojom bratijom, uz blagoslov i podršku tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana, neumorno radio na podizanju porušenog manastirskog konaka i ostalih ekonomskih zgrada, kao i porušene kapele Svetog velikomučenika Pantelejmona-česme devet Jugovića.

Povodom 100 godina od smrti Vuka Karadžića i povodom njegovog boravka i učenja u manastiru, zavod za zaštitu spomenika iz Beograda je radio jedno vreme na čišćenju i uređenju freski. Freske su očišćene i nikakva boja im nije dodavana, tako da su do danas ostale orginalne.

Vuk Karadžić je kao dečak učio i boravio jedno vreme u manastiru Tronoša. To je jedna od njegovih prvih škola. Sam Vuk je pisao: „kada sam ja bio dečak, ni u sto sela nije bilo ni jedne škole, nego ko je hteo da nauči da čita i piše, išao je u manastir.“

Vukov učitelj je bio čuveni arhimandrit Stefan Jovanović, veliki rodolju i jedan od najprosvećenijih ljudi toga doba.

On je učinio presudni uticaj na malog Vuka- koji se kasnije uključuje u sva istorijska i kulturna kretanja u Srbiji. Sav u službi svoga naroda, arhimandrit Stefan je za bolju budućnost svoga roda i život dao. Turci su ga otrovali u Zvorniku 1799. godine kada je išao da ih moli da pozajme Srbima neku proju koja je zaostala u kulama još od Mađara. Sahranjen je pored crkve manastira.

Od 2001. godine manastir je ženski. Revnosni otac arhimandrit Nikolaj i vredno sestrinstvo nastavili su obnovu i uređenje ove svetinje.

Manastir Tronoša godinama ima jednu posebnu tradiciju. To su ratarske ili oračke sveće- dve velike sveće koje se nalaze ispred oltara. Kada počne vaskršnji post, vernici ovoga kraja skupljaju prilog u vosku i novcu, koliko ko ima. Za taj novac kupuje se čist vosak. Na Veliku sredu seljaci, koji to već godinama rade, izliju te sveće, a na Veliki četvrtak, posle podne, donesu ih i postave pored oltara.

One gore cele godine, svake nedelje i praznika za vreme službe. Ostane nešto malo, a to se pretopi sa novom voskom, tako da uvek u novoj sveći ima stare sveće. Desnu sveću pravi Vukovo selo Tršić i selo Korenita, a levu sveću Zajača, Paskovac, Gornja Borina i drugi priložnici. Jedna je  sveća teška preko 50 kilograma, a visoka je 1,5 metara.

Ovo je jedinstvena tradicija u srpskoj crkvi i nigde je nema sem u manastiru Tronoša.

Sveta liturgija se obavlja svakodnevno sa početkom u 6 časova, a nedeljom i praznicima u 8.30 časova.

Kontakt telefon: 015 846 003

Izvor teksta: Brošura „Manastir Tronoša posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice“

Foto: Bora*S

___________________________________________________________________