BORSKI PUDING…

tamoiovde-logo

U sredu, 22. novembra 2017. godine, u 19 sati, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije biće otvorena izložba akvarela Milice Ružičić pod nazivom Borski puding.

 U fokusu izložbe Borski puding je produkcija radova Milice Ružičić koja u kontekstu savremene umetničke prakse istražuje i analizira kulturno-istorijske i ideološke aspekte kulturnog nasleđa, kao i njegove međusobne relacije sa lokalnim društvenim okruženjem. Cilj ove izložbe je da predstavi i preispita različita umetnička i kritička promišljanja o postojećim društvenim i socijalnim modelima u okviru današnjih sistematskih struktura. 

Borski puding pripada savremenoj praksi angažovane umetnosti koja teži i koja ima za cilj preispitivanje društveno-istorijskog i političkog identiteta kroz upotrebu društvenih i kulturnih artefakata.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding nastala je u Boru tokom 2014/15. godine u okviru projekta Eskamotaža-striptiz slobode. Projekat je zamišljen kao reaktuelizacija i umetnička reinterpretacija poznate mape grafika Krvavo zlato Đorđa Andrejevića Kuna koja se danas nalazi u umetničkoj zbirci Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding ima za cilj da podstakne kritičko promišljanje i ukaže na preispitivanje odnosa pojedinca i društva, a istovremeno i da ukaže na sistematsko urušavanje i promenu društvenih vrednosti u Srbiji počev od devedesetih godina XX veka. Inicirana određenim društvenim događajem i sredinom u kojoj boravi autorka kreira svoju “mapu” u kojoj delimično ponavlja “spoljašnju strukturu” Kunovog rada. U Borskom pudingu Milica Ružičić na vizuelan način dokumentuje priču radničke klase koja se u današnjoj Srbiji suočava sa realnošću društva u tranziciji.

Autor izložbe: Danijela Matović, viši kustos

Izvor: muzejrudarstvaimetalurgije

Advertisements

VRISAK U SLUŽBI MELANHOLIJE…

tamoiovde-logo

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.

Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima.

Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

„V r i s a k“ (1895-pastel) je prikaz stanja duha, anskioznosti, psihoze, straha, bežanja od svakodnevice, ljudi i okruženja, i nije slučajno da se baš ova slika koristi kao simbol za duševnu bol. Na slici vidimo osobu (koja može biti oba pola), koja prelazi sa jedne strane mosta na drugu. Most kao sinonim za promene, govori o potrebi autora da menja svet oko sebe, da se oslobađa lanaca fobija u kojima se našao i davljenja u sopstvenom telu. On na realnost gleda kao na sopstveni poraz i shvata da je nemoćan da taj svet menja i da ga prihvati, svestan svoje različitosti, zbog čega radije beži. Krik je simbol očaja, samoće, neshvaćenosti, melanholije i praznine.

Ovo delo je najpoznatija Munkova slika. Tokom Drugog svetskog rata nalazila se u štali jedne norveške porodice, a relativno često je i menjala svoje vlasnike. Interesantno je da nacisti nikada ovu sliku nisu smatrali vrednom, jer je ona bila protivna nacističkoj ideologiji, pošto prikazuje ljudske slabosti.

Munkova slika “V a m p i r” (Vampire, 1893/94) je slika koja prikazuje muškarca i ženu u zagrljaju i nastala je u seriji slika zajedno sa “Vriskom”. Veruje se da je na ovoj slici prikazan sam Munk, a da je žena jedna od njegovih ljubavnica. Jedan od kritičara iz sveta likovne umetnosti je pogrešno ovu sliku nazvao “Vampir”, analizirajući i aludirajući na vampirizam žene na ovoj slici, predstavljajući je kao osobu koja muškarcu pije krv, odnosno koja nad njim dominira i manipuliše. Međutim, Munkov naziv za ovu sliku je izvorno bio “Ljubav i bol.” Ovaj naziv pravilno objašnjava tematiku slike – muškarca u zagrljaju žene koja ga teši i koji je slomljen.

Slika može da govori i o postojanju velike ljubavi između njih, ali i postojanju nemoći i bola, kao i neminovnosti patnje koja će iz te ljubavi proisteći. Ona u tom smislu reprezentuje obe strane ljubavi, i dobru i lošu, duboku emociju i strast, ali i beskrajnu patnju i gubitak. Slika može da simbolizuje i rastanak koji izaziva tu patnju. Muškarac je odeven u kaput i kao da odlazi, a on to zapravo ne želi, što se vidi iz njegovog položaja tela, dok ga ona teši, potpuno nagih ruku, što govori o predanosti, senzualnosti i strasti koja je prethodila ovom zagrljaju.

Sam Munk je verovao da u ljubavi ništa nije jednostavno, a ovu sliku je opisao samo kao “zagrljaj muškarca i žene i ništa više”. Kako u ljubavi ništa nije jednostavno, po rečima Munka, samim tim su i njegove slike vrlo kompleksne. Ova slika je preko sedamdeset godina bila u rukama privatnog kolekcionara, a data je na aukciju tek 2008. godine, kada je, kako se navodi, prvi put nakon sedamdeset godina ugledala svetlost dana.

“Oko u oku” (Eye in Eye, 1894) je slika koja simbolizuje bliskost. Na noj možemo videti muškarca i ženu koji stoje jedno naspram drugog. Između njih, stoji jedno drvo, koje ih naizgled razdvaja. Drvo, kao sinonim prirode, ali i života i vizija, govori o njihovim zajedničkim planovima. Interesantno je, da Munk muškarcu i ženi nije naslikao usne, već samo oči.

Na taj način Munk daje prednost osećaju, čulima vida, intuiciji, smatrajući da za bliskost nisu potrebne reči i da je bliskost jedino što spaja dvoje ljudi. Verovatno je ovim svojim načinom slikanja ljudskog lika, pokušao da skrene pažnju posmatraču na to da reči kvare bliskost, te da se i sam plašio toga. On ovom slikom kaže “Mi želimo isto. Reči nam nisu potrebne da bi to znali. Sve što imamo su naše oči u kojima vidimo jedno drugo. Munk je neretko slikao samoću, čekanje, prozore, noć, sobe, žene, ljude bez maski, jutra posle poročnih noći. Jedna od njegovih najmističnijih slika je slika Noći (The Night, 1889).

Među najinteresantnijim su i slika Madone (Madonna, 1984), koja se svrstava u najlepše ženske aktove, slika Poljupca (Kiss, 1897) i Ples života (Dance of life, 1899-1900).

Autor: Mary Jane/ tihogovornik

Izvor: impulsportal

_______________________________________________________________

POŽAREVAC SE ODUŽUJE MILENI PAVLOVIĆ BARILI…

tamoiovde-logo

Ova godina u Požarevcu će definitivno proteći u znaku Milene Pavlović Barili, čuvene slikarke rođene u gradu pod Čačalicom koja ga je proslavila i van granica Srbije. Požarevac je definitivno rešio da se oduži slavnoj sugrađanki. Gradonačelnik Požarevca Bane Spasović još prošle godine najavio je da će 54. Ljubičevske konjičke igre, u prvoj nedelji septembra, biti posvećene Mileni koja je, nesporno, najveći kulturni brend tog grada.

Spomen soba umetnice

Odužujući se jednoj od najvećih umetnica u istoriji Srbije, grad je odlučio da konačno adaptira i dogradi Galeriju „Milena Pavlović Barili“ pa je nedavno raspisan konkurs za idejno rešenje.

Fasada centralnog objekta poprimiće nekadašnji izgled slikarkine kuće koju je njena majka Danica, posle Milenine smrti, poklonila gradu za galeriju. U planu je da se na postojeći objekat dogradi novi od oko 150 kvadrata u osnovi, a najveći deo, zajedno sa adaptiranim, činiće izložbenu celinu.

Milena dobija i trg u Požarevcu

Komisija Skupštine grada Požarevca pokrenula je pre nekoliko dana inicijativu da Ulica Davorjanke Paunović u centru grada dobije novo ime – Trg Milene Pavlović Barili. Reč je o ulici pored same galerije iz koje će, najverovatnije, biti projektovan još jedan ulaz u njeno dvorište.

Tako će se konačno stvoriti uslovi da se iz depoa iznesu i izlože svi umetnički predmeti, Mileninih ruku delo, za koje do sada nije bilo mesta u galeriji. Ali, i prilika za gostujuće izložbe. Na starom delu ujedno će biti zamenjen i kompletan krov.

Postojeći objekat ima 100 kvadrata galerijskog prostora sa stalnom postavkom Mileninih dela i 80 kvadrata u kojima se nalaze memorijalna soba, suvenirnica, kancelarije… Ispod je neiskorišćeni podrum od 80 kvadrata koji bi, nakon isušivanja vlage, trebalo da postane arhiv. Podrum ispod dograđenog dela biće uređen u prostor za umetničke radionice.

Završna faza biće sređivanje dvorišnog prostora galerije gde bi se stvorio idealan ambijent za letnju kulturnu scenu.

Radovi neće početi pre jeseni jer je 25. avgust rok za podnošenje idejnih rešenja.

Galerija „Milena Pavlović Barili“ u Požarevcu otvorena je 1962. godine. Danas ima 894 Milenina umetnička dela, od čega 130 ulja na platnu. Zahvaljujući ljudima koji brinu o slikarkinoj umetničkoj zaostavštini, njene slike redovno putuju po Srbiji i inostranstvu, gde se priređuju brojne gostujuće izložbe. Veliki broj turista u Požarevac dolazi baš zbog posete galeriji, a gotovo da nema putnika namernika koji ovde svrati a da ne obiđe ovaj umetnički kutak.

Autor: Olivera Milošević

Izvor:  Od knjige do dušeПолитика


PROČITAJTE:

– POEZIJA I PATNJA SLIKARSTVA MILENINOG…Ovde

– NA KUTKU BELOG OBLAKA…Ovde


 

PRED POČETAK 51. GITARIJADE…

tamoiovde-logo

Organizatori su uveliko spremni za početak 51. Gitarijade, koja će se održati od 29. juna do 1. jula na stadionu Kraljevica u Zaječaru.

Ulaz na Gitarijadu, kao i boravak u Rock kampu sa obrokom, besplatan je.

PROGRAM

ČETVRTAK, 29.06.2017

21:00h – BAJAGA/RIBLJA ČORBA

22:00h – PRVO POLUFINALNO VEČE GITARIJADE

23:00h – BAJAGA/RIBLJA ČORBA

00:30h – PSIHOBILJE

 

PETAK, 30.06.2017

21:00h – HADŽI PRODANE DUŠE

22:00h – POLUFINALISTI GITARIJADE

23:00h – THE CULT

00:30h – DEJAN CUKIĆ & SPORI RITAM BEND

 

SUBOTA, 01.07.2017

21:00h – GENERACIJA 5

22:00h – FINALISTI GITARIJADE

23:00h – NAZARETH

00:30h –  HUTI OTA TRE

_________________________________________________________________

NIKOLIĆ PREVOZ BESPLATNO PREVOZI PUTNIKE ZA 51. GITARIJADU!

Nikolić prevoz sponzor je ovogodišnje Gitarijade.

Ovaj autobuski prevoznik će za vreme trajanja 51. Gitarijade, 29. juna, 30. juna i 1. jula besplatno prevoziti putnike do Zaječara iz tri mesta, iz Knjaževca, Negotina i Bora.

Iz Knjaževca se polazi u 19:30 isped hotela „Timok“.

Iz Negotina autobus polazi u 19:30 sati ispred Pedagoške akademije.

Iz Bora autobus kreće u 19:30 sati ispred Doma kulture.

Izvor: gitarijada.org/sr/

________________________________________________________________

SA IZLOŽBE “ U SUSRET RUSKOM CARU, ROMANOVI-CARSKO SLUŽENJE“

tamoiovde-logo

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru, Romanovi carsko služenje “ koja je posvećena carskoj porodici Romanov, otvorena je u četvrtak, 23. marta u galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

Foto: B. Stankovic

Na samom početku otvaranja izložbe, Igor Jovanović, v. d. direktora Muzeja rudarstva i metalurgije  pozdravio je  prisutne, potom je Velimir Pejčić, profesor istorije govorio o carskoj porodici Romanov, a nakon toga je usledila beseda oca Saše.

Foto: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

Sa kompozicijom postavke posetioce je upoznala Milica Sredović.

Više od dve stotine posetilaca prisustvovalo je svečanom otvaranju ove izložbe, što govori o izuzetno velikom ineresovanju Borana.

Dinastija Romanovih, je poslednja carska i imperatorska porodica koja je vladala Rusijom od 1613. do 1917. godine.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba crno belih fotografija iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov podeljena je u četiri celine.

Jednu čine portreti članova carske porodice, drugu fotografije vojne tematike, treću dela milosrđa, a četvrti deo su spontane fotografije koje su načinili lično članovi porodice, zabeleživši zajedničke momente u šetnji, razgovoru, dečijim igrama…

ReFoto: B. Stankovic

ReFoto: B. Stankovic

Izložba ima za cilj da približi srpskoj publici lik i delo poslednjeg ruskog cara, Nikolaja II, carevića Alekseja, carice Aleksandre i velikih kneginja Olge, Tatjane, Marije i Anastasije.

Pored razgledanja izloženih fotografija iz porodičnih albuma dinastije, kao i arhivskih fotografija, posetioci su imali priliku da povodom otvaranja izložbe uživaju u upriličenom za tu prigodu muzičkom delu večeri u čast svetog Nikolaja Romanova i njegove porodice.

Gradski hor „Feniks“ je otpevao najpre „Oče naš“, potom Heruvimsku pesmu Arhangelskog i “Tebe pojem” Stevana Mokranjca. Hor „sveti Haralampije“ je upotpunio program sa par vizantijskih pesama, dok je  Milica Sredović na završetku svečanog otvaranja otpevala narodnu rusku pesmu „Konj“.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba će biti otvorena do kraja marta, a istu su organizovali Muzej rudarstva i metalurgije „Bor“, Sretenjski manastir i studio „Ruski Car“.

Priredio: B. S.

___________________________________________________________________

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

___________________________________________________________________

***

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru. Romanovi – carsko služenje“ posvećena je poslednjem Ruskom imperatoru Nikolaju II i njegovoj porodici.

Projekat je nastao sa željom i ciljem da se srpskoj publici približi lik i delo članova poslednje dinastije. Pored toga, da se probudi sećanje na porodicu Romanov, bliže upozna sa životom i žrtvenim služenjem porodice poslednjeg Ruskog cara. Pri tome su se organizatori potrudili da fotomaterijal odaberu polazeći od želje da pre svega prikažu lepotu porodice Romanov, njihov svakodnevni život i služenje za dobrobit Otadžbine i svog naroda.

Upravo mučenik car Nikolaj i njegova porodica uživaju posebnu ljubav kod srpskog naroda. Buđenje sećanja na carske mučenike nosi poseban značaj u dolazećoj 2017. godini, kada se navršava 100 godina od početka velike ruske tragedije, a 2018. godine 100-godišnjica mučeničke končine poslednjeg Ruskog imperatora i njegove porodice, koji su u Ruskoj i Srpskoj Crkvi pribrojani liku svetitelja.

 Izložbu čine crno-bele fotografije iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov. Izložba je tematski podeljena na celine. Jednu celinu čine portreti članova carske porodice. Među njima se posebno izdvajaju paradni portreti. Psihološki portreti donose svu lepotu slovenskog lika, a gledaoci takođe imaju uvid u modu i stil oblačenja sa kraja 19. i početka 20. veka.

Druga celina su žanr fotografije. U okviru ove celine izvajaju se fotografije iz ličnih albuma porodice Romanov. To su spontane fotografije, neformalne. Zabeleženi su momenti u šetnji, razgovoru, odmoru, dečijim igrama. Ove fotografije su retkost jer su ih radili lično članovi porodice. Poznato je da su Romanovi posebno voleli fotografiju.

Sledeće su fotografije vojne tematike. Na njima car blagosilja vojsku pred odlazak u rat, isprobava novo oružje, daje vojsci naređenja, uključuje prestolonaslednika u tajne vojevanja.

Carica i velike kneginje su se bavile humanitarnim radom. Obilazile ranjenike, pomagale bolesnim vojnicima i delima i rečima. Iz njihovih dnevnika se zna da su asistirale i prilikom najtežih operacija. Zabeležene su dok neguju vojnike.

Posebno je važan i citat ̶ reči koje je izgovorio naš Vladika Nikolaj Velimirović, 1932. godine, o Caru Nikolaju.

Projekat realizuju Sretenjski manastir iz Moskve, portal Pravoslavie.ru u saradnji sa studiom „Ruski Car“.

Od avgusta 2016. godine izložba je održana u mnogim gradovima i mestima:

Beograd – Hram Vaznesenja Gospodnjeg, Aleksanda Nevskog, Srpskih Svetitelja, hram svetih apostola Petra i Pavla, crkva svetog Trifuna, hram Rođenja Jovana Krstitelja

Užice – Narodni muzej Užice

Čačak ̶ Narodni muzej u Čačku

Banja Luka – kulturni centar «Banski dvor»

Berane (Budimljansko-Nikšićka eparhija)

Nova Varoš (Mileševska eparhija)

Zrenjanin ̶ Ruska Crkva Svetoarhangelski hram.

Priboj ̶ galerija „Spirala“. (Mileševska eparhija)

Prijepolje – Narodni muzej u Prijepolju (Mileševska eparhija)

Trebinje – Muzej Hercegovine (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Gacko – JU „Kulturno-sportski centar“ (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Batajnica ­– Hram Rođenja Presvete Bogorodice u Batajnici ((Sremska eparhija)

Orahovac

Izvor: pravoslavie.ru

__________________________________________________________________

 

KUĆA KOJA KRIJE ISTORIJU SRPSKE UMETNOSTI 70 GODINA…

tamoiovde-logo

Kuća slikara na Kosančićevom vencu 19, neizostavni je deo ambijentale celine najpoznatije po mestu na kome je nekada do temelja izgorela bombardovana Narodna biblioteka Srbije. Kosančićev venac, nekadašnji beogradski Šanac, kao celina danas je pod prvostepenom zaštitom grada.

 zastava-150x150Od septembra 2016. u toku je rekonstrukcija stare i jedine sačuvane autentične gradske kaldrme. Najavljeno je da će posle tih obimnih radova biti uređene i fasade, a na jednom delu ulice planira se i izgradnja Gradske galerije.

Istorija i sadašnjica na Kosančićevom vencu žive u simbiozi, a pomalo mitski junaci ove ulice, stanovnici, prolaznici, vlasnici nekadašnjih reprezentativnih zdanja, tu rođeni ili tu doseljeni, a uz njih i književni junaci, povremeno izađu u stvarnost, zajedno sa današnjim stanarima. Tu na obroncima Tvrđave događale su se smutnje i promene vlasti, tu su se negde graničili Srbi i Turci, tu su se mešala evropska stremljenja i orijentalne navike.

razglednica-1-lice-za-web-768x559

Kuća slikara, razglednica napravljena povodom izložbe 2016.

Jedna kuća, na broju 19, koja zvanično pripada Poslovnom prostoru Grada, a nezvanično nosi naziv „Kuća slikara“ već 70 godina postoji kao posebna umetnička celina. Ona je dom i pribežište likovnih umetnika, kojima je ULUS ustupljivao na korišćenje nevelike prostorije za slikarske ateljee. Ne postoji logičnije mesto u Beogradu gde bi umetnici trebalo da borave od Kosančićevog venca koji je bio dom i Prve crtačke i slikarske škole Kirila Kutlika.

O zdanju na broju 19 ne mogu se utvrditi ni osnovni podaci. Po nekim tvrdnjama zidana je krajem 19. veka, a po nekim drugim svedočenjima, u ovom današnjem obliku završena je 1911 godine. Preživela je bombardovanje Narodne biblioteke u neposrednoj blizini. Između dva rata ova je zgrada bila deo Državne štamparije čija se  lavna zgrada nalazila u susednoj Pop Lukinoj ulici. Posle rata, zahvaljujući umetniku Branku Šotri, u kuću su pristigli prvi umetnici. I tako je do danas.

detalj-ateljea-ace-tomasevica-768x952

Detalj iz ateljea Aleksandra Tomaševića, Kosančićev venac 19

Kada bismo nabrojali sve umetnike koji su tu imali svoj mali atelje, a zatim i one koji su boravili ili koji su dolazili u posete, ostali bismo zapanjeni ovom nenapisanom istorijom srpske i jugoslovenske umetnosti. Ovde su, neko na kratko a neko čitavog stvaralačkog veka, radili i stvarali Petar Lubarda, Branko Šotra, Jovan Bijelić, Anton Huter, Mirko Počuča, Dušan Ristić, Stojan Aralica, Franjo Mraz, Jovan Kukić, Dušan Mišković, Slobodan Petrović, Milan Popović Krompir, Olja Ivanjici, Nikola i Rada Graovac, Sveta Samurović, Kosta Bradić, Majda Kurnik, Kosta Hakman, Miodrag B. Protić, Franjo Radočaj, Zuko Džumhur, Zora Petrović, Aleksandar Tomašević i mnogi drugi. Tu je uz Aleksandra, živela i njegova supruga Gordana Tomašević, zaslužna za prva arheološka istraživanja prostora nekadašnje biblioteke, koji u svojim obrušenim i danas zapuštenim „katakombama“ krije i jednu rimsku palatu. Danas u Kući slikara takođe stvaraju umetnici, tu su Zoran Purić, Mirjana Krstevska, Nenad Nikolić, Mira Jovanović, Ljubica Mrkalj, Ilija Kostov, Dijana Kožović, Marijana Karalić, Nevenka Stojsavljević, Zoran Petrović.

Kuća je dom i najstarije galerije – Prodajne galerije Beograd, kao i jedne od najstarijih radionica za uramljivanje, koja se nalazi u podrumu zgrade.

happen1-678x1024

Jedan od hepeninga Olje Ivanjicki organizovan na Kosančićevom vencu 19, tokom šezdesetih godina XX veka

Jedan od najpoznatijih ateljea bio je atelje Olje Ivanjicki, u kome su se susretali i umetnici i ljubitelji umetnosti, i strani gosti i diplomatski predstavnici, u kome su se jednom prilikom sreli i ruski i američki kosmonaut, koji je bio mesto okupljanja članova Medijale koji su u beskrajnim dogovorima i raspravama tragali za integralnom umetnošću. Ostalo je zapisano da je Mediala u dvorištu ove kuće stvorila i jedinu zajedničku sliku. 

Olja Ivanjicki je od ateljea koji je njj bio i jedini životni prostor, stvorila jedinstveno mesto. Enterijer je ukrasila kolekcijom slika i predmeta koje je godinama sakupljala, a koji su, zajedno sa neobičnom lličnošću njihove vlasnice, dodavali nešto od mistike, neobičnosti i glamura. Od 1960. godine kada se uselila u svoj atelje, pa do 2009. godine kada je iz istog tog prostora krenula u bolnicu, Olja Ivanjicki nikada nije poželela da se odatle odseli. Govorila je da je to mesto sa najlepšim zalascima sunca, da nebo i ptice delimo sa svima onima koji su vekovima pre nas upravo na isti nain, sa tog brega posmatrali onu drugu obalu i daljine ravnice. Danas, njen atelje je prazan jer je zbog nerešenih pitanja oko zaostavštine celokupna imovina na čuvanju u Istorijskom muzeju Srbije. Najavljeno je da će ova velika i prva rekonstrukcija Kosančićevog venca upravo obuhvatiti i uređenje ateljea Olje Ivanjicki i pretvoriti ga u spomen-dom, koji bi svakako privlačio i ljubitelje umetnosti i brojne strance.

detalj-iz-ateljea-olje-ivanjicki-768x576

Detalj iz ateljea Olje Ivanjicki, Kosančićev venac 19

Nažalost, od drugih umetnika koji su boravili u samoj kući, osim sećanja i ponekog imena na starim poštanskim sandučićima, nema mnogo tragova. Tu gde je imao ko da ostane, od porodice, sačuvano je življe sećanje. Takav je slučaj sa porodicom Koste Bradića, čija deca su sva rođena u ovoj kući i koja čuvaju uspomenu na svog oca. O nekim drugim umetnicima na primer, više se ne zna gde su završile stvari i umetnička dela koja su ostala posle smrti.

Možda bi, otvaranjem jednog ateljea kao spomen-doma, mogla da se otvori i mogućnost jednog kolektivnog obnavljanja sećanja i na druge značajne umetnike ove kuće. To bi bio svojevrsni sabirni centar svih onih duša koje su neki atom sebe ostavile i na Kosančićevom vencu, posmatrajući kroz prozore ruševinu stare biblioteke ili sa druge strane susret Save i Dunava.

sveta-003-768x529

Svetozar Samurović u svom ateljeu na Kosančićevom vencu

O Kući slikara do sada se nije mnogo čak ni govorilo. Kustosi Prodajne galerije Beograd, Zdravko Vučinić i Mile Tomović, koji su sa umetnicima iz kuće imali i poslovni i prijateljski odnos, napravili su svojevremeno jednu izložbu radova umetnika iz ove kuće.

Reditelj i kompozitor Arsenije Arsa Jovanovićje tokom devedesetih godina objavio knjigu razgovora sa umetnicima koje je tada zatekao u zgradi i to bi danas moglo biti i jedino svedočanstvo o ljudima iz ove kuće. Tokom muzejske manifestacije 2016. godine, Fond Olge Olje Ivanjicki koji je Olja osnovala upravo u svom ateljeu, organizovao je izložbu u hodnicima kuće koja je prvi put predstavila sve umetnike koji su tu boravili i time je obeleženo i 70 godina „umetničkog“ života ove kuće. Tokom muzejskih dana 2016, umetnici koji danas borave u kući, otvorili su vrata svojih ateljea za publiku. Takvu akciju umetnici pripremaju i za maj ove godine. Ta izložba i danas stoji na zidovima ovog zdanja, i svako ko poželi može da uđe i upozna ovo zdanje koje je više od kuće i više od galerije.

Suzana Spasić

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Posted by: avantart/17/02/2017

Izvor: avantartmagazin.com

_________________________________________________________________________________

PESME BEZ REČI…

tamoiovde-logo (1)

Isak Levitan – Pjesme bez riječi

Čovjekova sreća temelji se na njegovoj sposobnosti da se poistovjeti s prirodom, da je primjećuje i komunicira s njom.
L. N. Tolstoj

isak-levitan-zlatna-jesen

Ova Tolstojeva rečenica kao da opisuje život Isaka Iljiča Levitana, cijenjenog ruskog slikara. Rođen je 1860. u Kibartaju u Litvi u obrazovanoj, ali siromašnoj židovskoj obitelji koja se preselila u Moskvu gdje je od 1873. do 1883. pohađao Moskovsku školu slikarstva i kiparstva.

isak-levitan-suncan-dan

Pejzaž Sunčan dan pripada najranijim sačuvanim Levitanovim radovima kojima se predstavio na izložbi studenata slikarstva 1877. godine, dakle sa sedamnaest godina. Prizori, boje, mirisi i zvuci sela pronašli su snažan odjek u njegovoj mladoj umjetničkoj duši, potaknuvši ga na ovo vedro obojeno djelo koje obiluje mnoštvom detalja.

Sa sedamnaest godina ostao je bez oba roditelja i sredstava za život. Srećom, njegov je očiti talent ubrzo prepoznat pa mu je, najviše zahvaljujući voditelju Odsjeka pejzaža Alekseju Savrasovu, dodijeljena stipendija kako bi mogao nastaviti sa studijem. Počeo se isticati uz njegovu svesrdnu podršku i ubrzo je zablistao.

Savrasov, poznat kao tvorac lirskog pejzažnog stila, tražio je od svojih učenika da “traže u onom najobičnijem i jednostavnim pojavama prisne, nepojmljivo dirljive, a često i melankolične karakteristike koje se snažno osjećaju u domaćim krajolicima, a koji pobuđuju preplavljujući odgovor u našoj duši”. To će biti misao vodilja čitava Levitanova stvaralaštva.

Kao član progresivne skupine ruskih umjetnika XIX stoljeća, poznatih kao peredvižnjiki, postao je jedan od najboljih ruskih pejzažista. Levitanov poseban doprinos slikarstvu stvaranje je takozvanih “pejzaža raspoloženja” majstorskim vladanjem bojama, svjetlom i sjenom. U njegovim radovima jako je bitan prikaz svjetla te odnosa svjetla i sjene, kao kod Moneta ili Sisleya, iako je Levitan ipak više bio realist nego impresionist.

Kao realist koji je nadahnuće nalazio u stvarnom životu, osobito u prirodi koju je snažno osjećao, svjestan da ljudski um nikada ne može sasvim proniknuti u njene tajne, zapisao je: Ima li išta tragičnije od osjećanja beskrajne ljepote u svemu oko sebe, promatrati skrivene misterije, vidjeti Boga u svemu i ne moći, shvaćajući svoju nedoraslost, izraziti sve te snažne emocije na odgovarajući način i potpuno?

isak-levitan-jesenji-dan-u-sokolniku

Na studentskoj izložbi 1880. godine Pavel Mihajlovič Tretjakov, jedan od utemeljitelja danas čuvene Tretjakovske galerije, kupio je Levitanovu sliku Jesenji dan. Sokolniki, što je ujedno bilo prvo službeno priznanje njegovog talenta.

Glavna su obilježja njegovih djela jednostavnost i prirodnost te tiho, gotovo melankolično sanjarenje usred pastoralnih krajolika lišenih ljudske prisutnosti. Slikao je uglavnom na otvorenom, a motivi su mu poetični šumarci, osamljena mjesta u prirodi, rijeka Volga, nepregledna ruska prostranstva te pusta, siromašna sela. Rijetko je slikao gradske sredine. U početku inspiraciju je pronalazio u moskovskom okruženju, a jedan od najboljih radova iz tog razdoblja svakako je Jesenji dan. Sokolniki.

Levitanov stav prema prirodi i poetski pristup slikarstvu u mnogočemu nalikovali su pristupu pisanoj riječi njegovog bliskog prijatelja Antona Čehova, kao i drugih velikana ruske književnosti poput Puškina, Gogolja i Turgenjeva. Jedan je povjesničar umjetnosti zapisao da se na njegovim slikama osjeća svježina jutra iz Turgenjevih Lovčevih zapisa i miris sjenokoše iz Tolstojeve Ane Karenjine.

Osobito je majstorski uspijvao prikazati tanane mijene u prirodi tijekom izmjene godišnjih doba i različitih dijelova dana. Najviše je volio slikati jesen, pa je tako naslikao više od stotinu jesenskih pejzaža od kojih je najpoznatiji Zlatna jesen. Zaljubljenost u prirodu prisutna je u svakom od njegovih radova, a sam je zabilježio: “Ruska je priroda lijepa, emotivna, tužna, surova, nepredvidljiva, nježna, duhovna i tako veličanstvena”.

isak-levitan-iza-vjecne-tisine

Dok su raniji Levitanovi radovi bili više intimni i lirski, njegova zrela umjetnost poprima filozofski karakter, izražavajući njegovo promišljanje o čovjeku, svijetu i prolaznosti svega. To najviše dolazi do izražaja u slici Iza vječne tišine u kojoj vlada svečana tišina, a priroda stoji nepomična u svom iskonskom veličanstvu. Vrijeme kao da je stalo iznad osamljenog jezera i rta s crkvicom i grobljem, a tek primjetan tračak svjetla podsjeća na kratkoću i prolaznost ljudskog života pred licem vječne, veličanstvene prirode. Levitan je napisao Tretjakovu: “Ova slika me u potpunosti predstavlja, svu moju psihologiju, sve moje biće.”

U svom je radu težio, kako sam priznaje, da svaki potez kista predstavlja izražajnu riječ. Njegova se veličina očituje u tome što je imao nevjerojatnu sposobnost da pomoću svojih pejzaža probudi duboke ljudske osjećaje. “Slikarstvo nije protokol, već objašnjavanje prirode slikarskim sredstvima”, tako je on shvaćao bit likovne umjetnosti.

Dok su njegovi rani radovi bili više lirskog karaktera, prikazujući prirodu u svoj njenoj ljepoti, kasniji su filozofsko-psihološki obojeni. Iako na njegovim platnima uglavnom nema ljudi, lirski intonirani pejzaži metaforički predočavaju psihička stanja i govore o ljudskim osjećajima i težnjama. Na slici Iznad vječnog mira dolaze do izražaja umjetnikova razmišljanja o prolaznosti života i ljudskoj sudbini. Simbolizam je naglašen i na slici Osamljeni manastir gdje je samo jedan klimavi most veza s vanjskim svijetom.

Međutim, nije na svim pejzažima iz toga razdoblja prikaz ljudske sudbine tako tmuran. Radovi kao što su: Ožujak, Osvježavajući vjetar, Volga, Zlatna jesen prave su himne ljepoti ruske prirode, iako uvijek zadržavaju njemu svojstven melankoličan ton.

Kada je 1879. godine Židovima zabranjeno živjeti u Moskvi, Levitan je bio prisiljen povući se u selo nadomak Moskve. Iako je to jedan od najtežih perioda njegova života, nije prestao slikati. Tamo je nastala Hrastova šuma. Jesen i drugi radovi. Srećom, zahvaljujući utjecajnim prijateljima iz umjetničkih krugova, vraća se u Moskvu krajem te iste godine.

isak-levitan-vodaPotom su uslijedile godine priznanja. Levitanov se ugled tijekom 1890-ih proširio Europom pa je aktivno sudjelovao u umjetničkom životu Rusije i izvan nje. Podučavao je u Moskovskoj školi slikarstva, sudjelovao na izložbama po Europi, postao članom Carske akademije za umjetnost.

Međutim, 1897. godine otkrivena mu je neizlječiva srčana bolest. Iako ovaj zaljubljenik u slikanje i prirodu nije smanjio intenzitet svoga rada, nazirao se kraj. U tom posljednjem periodu života i rada primjetna je promjena stila. Pejzaži su postali izrazito profinjeni, sve više ispunjeni svjetlom i tajanstvenim spokojem, tako da su ih neki kritičari nazivali “pjesmama bez riječi”.

Na tim je slikama vidljiv utjecaj stare ruske umjetnosti, ali i modernizma koji se javlja u tadašnjem francuskom slikarstvu koje je privlačilo Levitana. Ipak, nije se priključio modernističkom pristupu, već je ostao vjeran realizmu.

U tom su razdoblju nastale i brojne slike tihih sumraka, noći obasjanih mjesečinom, usnulih zaselaka. “Nikad prije nisam volio prirodu toliko koliko je volim sada, ili bio tako osjetljiv prema njoj”, napisao je u pismu Čehovu koji je za te slike rekao da na njima obične svakodnevne stvari dobivaju posebno značenje, a tišina postaje glasna.

Posljednju, 39. godinu života proveo je s obitelji Antona Čehova na Krimu.

Svoju je posljednju veliku sliku namjeravao nazvati Rusija, ali se predomislio i nazvao je Jezero. Rusija. Veličanstvena snaga ruske prirode sažeta je na toj slici: golema vodena i kopnena prostranstva, modro nebo, vjetar koji tjera velike oblake, bijele siluete crkava… Tu sliku nije uspio dovršiti.

isak-levitan-brezov-sumarak

Na slici Brezov šumarak Levitan je radio četiri godine, pokušavajući uhvatiti najneuhvatljivije trenutke u prirodi. Težio je da svaki potez kistom bude izražajna riječ. Stotine poteza kistom pretvoreni su u lišće i vlati trave. Razina dubine je izvanredna. Šumarak prožet svjetlom titra životom i gotovo se može osjetiti kako priroda diše.

Nekoliko njegovih najpoznatijih pejzaža, poput: Osamljeni manastir, Vladimirka, Zlatna jesen, Proljetna poplava i Brezov šumarak, nalaze se u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi. No, Levitan je ostavio više od tisuću ulja na platnu, akvarela i drugih radova od kojih se mnogi mogu vidjeti u najboljim ruskim muzejima. Unatoč vrlo kratkom životnom vijeku, po broju radova nadmašio je sve svoje ruske suvremenike, a lirsko pejzažno slikarstvo s njim je doživjelo vrhunac razvoja.

Levitanove studije prirode kao da predstavljaju neumornu potragu za arhetipskim slikama, osobito radovi u kojima prikazuje motiv rijeke. Iako slavi ljepotu ruske prirode i njena golema prostranstva, njegove slike nadilaze objektivno predstavljanje prirode, prožete su dubokim filozofskim značenjem, njegovom težnjom da dosegne ono dubinsko i nedostižno u njoj. U njegovim je slikama priroda nešto veličajno i vječno što nadilazi čovjekovu moć poimanja.

Autor: Vesna Perhat

Izvor: nova-akropola

__________________________________________________________________________________

 

VEŠTINA JE NAĆI LEPOTU…

tamoiovde-logo (1)

Paja Jovanović – slikar srpske istorije

Umetnik neprocenjivo velikog talenta, školovan na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti, angažovan u vodećim evropskim galerijama i nagrađivan na brojnim svetskim izložbama, nikada nije upao u umetnička lutanja kada je u pitanju inspiracija. Sve njegovo nadahnuće na platno se preslikalo iz balkanske istorije, slave srpskih velikaša i načina života naroda sa Balkana.

paja_jovanovicRođen u Vršcu, u tadašnjem Austrougarskom carstvu, Pavel Pavle Jovanović (16. jun.1859 – 30. novembar 1957.) odrastao je u skladnoj građanskoj porodici fotografa Stevana Jovanovića. Rano je ostao bez majke Ernestine, ali je mnogo ljubavi i pažnje dobijao od svoje maćehe Marije, kojom se Stevan ubrzo nakon smrti supruge oženio. Rastao je sa još petoro braće i jednom sestrom, uz talentovanog oca koji je pored dara za fotografiju imao i zapažen slikarski talenat.

Svoje prve crteže Paja je napravio u vršačkoj Sabornoj crkvi, gde je svakodnevno provodio sate kopirajući crkvene slike. Priča o njegovom talentu je otišla put Beča slučajno, kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu. Kako je trebalo napraviti crteže motiva iz crkve, po kojima bi se u Beču izradili identični reljefi na zvonima, lokalni sveštenik je procenio da to najbolje može da uradi četrnaestogodišnji dečak koji ih je satima savršeno preslikavao za svoju dušu.

Njegovi crteži su na bečke majstore ostavili tako snažan utisak da su poželeli da saznaju više o autoru. Iznenađeni što je u pitanju dečak, sugerišu njegovoj porodici da ga školuju za slikara na bečkoj Akademiji i ističu da je u pitanju vanserijski talenat. Dugo je Stevan Jovanović slutio da je slikarstvo sudbina njegovog sina, ali je pokušavao da ga odgovori od tog suviše apstraktnog i nesigurnog zanimanja.

atelje

Paja Jovanović u svom ateljeu

Kada je stigao poziv iz Beča, shvatio je da se dečaku pruža životna šansa i odlučio je da ga podrži. Nakon završene gimnazije, u aprilu 1877. godine, Stevan odvodi Paju u Beč, gde on danonoćno uči i radi u pripremnom ateljeu Opšteg slikarskog kursa bečke Akademije kod profesora Maholca. Već u oktobru postaje redovan student Akademije u klasi slikara i pedagoga Kristijana Gripenkerla.

Nakon osnovnih studija, nastavlja usavršavanje iz istorijskog slikarstva kod svog profesora, ali i u majstroskoj klasi Leopolda Karla Milera. Živeo je veoma skromno ali je, po rečima njegovih savremenika, oduvek posedovao urođenu mešavinu gospodstva i asketizma. Na njemu se neimaština nikada nije primećivala ni u izgledu, ni u stavu. Ipak, samog sebe je u šali često nazivao “Paja moler“, kako u mladosti tako i u vreme svoje najvće slikarske slave.

ranjeni_crnogoracPutovao je često, uglavnom tokom letnjih raspusta, i po Balkanu upijao slike, atmosferu i običaje naroda. Vraćao se sa blokovima punim skica predela, likova gorštaka, narodne nošnje, oružja i nakita.

Imao je samo 21 godinu kada je za sliku Ranjeni Crnogorac dobio prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu koja je uključivala velikodušnu stipendiju.

kicenjenevesteNjegovu najraniju slikarsku fazu obeležila su dela koja su danas dragulji srpskog realizma: Borba petlova, Kićenje neveste, Arnautska straža, Guslar, Hercegovačka švalja, Pričanje o Boju na Kosovu i dr.

Školovana tehnika, perfekcionizam i urođeni dar za zapažanje detalja omogućili su mu da na platno verno prenese ne samo događaje, već i mentalitet i osećanja ljudi. Iz svakog njegovog dela ispijava talenat podržan kvalitetnom pripremom, znanjem i trudom.

borba_petlovaNakon nagrade koja mu je otvorila vrata u svet profesionalnog slikarstva, Paja Jovanović sklapa desetogodišnji ugovor sa galerijom Frenč u Londonu. Potražnja za njegovim slikama je bila velika. Stekao je ugled i poštovanje u prestižnim evropskim galerijama. Oslobođen finansijskih briga, nastavio je da putuje kad god mu se ukazala prilika, i iz predela Kavkaza, Maroka, Španije i Egipta donosio mnogo utisaka i hrpe skica.

cas_macevanjaIpak, inspiraciju za Čas mačevanja, delo nastalo u ovoj stvaralačkoj fazi, našao je u svom rodnom Vršcu. Britanski likovni kritičari tvrde da je ta slika njegovo najznačajnije delo i sama dovoljan dokaz da je Paja Jovanović bio najveći slikar svoga vremena.

Mladi slikar za koga su se otimale galerije Beča, Londona, Minhena, Rima i Pariza postao je ponos i dika srpskog naroda. Retke su bile kuće u kojoj zid nije krasila bar jedna reprodukacija njegovih slika. Poznate scene iz života, prikazane realno i sa puno duha, lako su našle put i do publike koja nije zalazila u muzeje i galerije. Paja Jovanović je za života postao nacionalni heroj u narodu koji je njegov svetski uspeh doživljavao kao potvrdu svoje vrednosti i posebnosti srpske kulturne tradicije.

Sa samo 29 godina (1888) postao je najmlađi član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) u njenoj istoriji.

vrsacki_triptihU tom periodu nastaje delo Vršački triptih, slikarski omaž rodnom gradu na kojoj predstavlja tri glavne delatnosti Vrščana – vinogradarstvo, ratarstvo i trgovinu.

Ova slika je neplanirano izložena na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Za tu manifestaciju je bila predviđena druga slika, Seoba Srba, koju je naručio Crkveni sabor sa željom da prikaže dolazak srpskog naroda u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, a na poziv austrougarskog cara da brane granice njegovog carstva. Međutim, Karlovačkom saboru se nije dopala slika. Najviše zamerki je imao sam patrijarh Georgije Branković, spočitavajući Paji da Srbi nisu predstavljeni kao vojna sila koja dolazi da brani imperiju, već kao običan narod koji beži pred Turcima. “Briši one ovce i žene!“ – rekao mu je.

seoba_srbaPaja Jovanović je započeo radna drugoj verziji, gde se jasno vidi pozivna plaketa cara u kojoj se srpskom narodu obećavaju brojne povlastice. Međutim, i sam je imao profesionalne nevolje sa ovom slikom. Prvi put suočen sa tako velikim formatom, mučio se da pravilno postavi odnos prvog plana i pozadine, i proporcionalno uklopi detalje.

Novu verziju slike Seoba Srba nije uspeo da završi do početka izložbe, ali je sa njom počela druga faza njegovog stvaralaštva, akademski realizam.

proglasenje_dusanovog_zakonikaVeć na sledećoj velikoj izložbi, Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, Paja Jovanović po narudžbi Vlade Srbije slika Proglašenje Dušanovog zakonika (poznata i kao Krunisanje cara Dušana).

Rad na slici su obeležila brojna studijska putovanja u stare srpske prestonice, gde je pravio skice i u autentičnom okruženju Prizrena, Skoplja, Gračanice i Žiče nalazio inspiraciju za ovo umetničko delo. Radio je temeljno i sa punom predanošću na nekoliko verzija ove slike.

Do danas ih je sačuvano čak sedam!. Slika je nagrađena zlatnom medaljom, a Paja Jovanović ovenčan titulom Officer d’academie, najvećim francuskim umetničkim priznanjem u to vreme.

paja-jovanovic_zenidba-cara-dusana_inv-2415Pored slike Proglašenje Dušanovog zakonika, u ovom periodu su nastale još neke od izuzetno cenjenih slika Paje Jovanovića: Sveti Sava izmiruje braću, Takovski ustanak i Ženidba cara Dušana.

Iako najpoznatiji po slikama sa istorijskom tematikom, velika ljubav Paje Jovanovića su bili portreti kojima je posvetio veći deo svog života i više od pola veka stvaralaštva. Pored brojnih ikonostasa sa likovima svetaca u crkvama širom sveta, na svojim platnima je oživeo likove svetskih, ali i naših velikana poput Milutina Milankovića, porodice Karađorđević, Mihajla Pupina i dr. Jedan od svojih najdražih likova ovekovečio je kao Portret princeze Milice, kćerke crnogorskog kralja Nikole.

zenski_portretiBrojni portreti dama, poput gospođe Štraus, baronese Erlanger, gospođe Kaufman, Sofije Dunđerski, igračice Bergel i sl. svedoče o njegovoj fascinaciji ženskom lepotom, i blagom oku koje je u svakom liku uspevalo da ju nađe. Na primedbe likovnih kritičara da na portretima laska damama, prikazujući ih lepšim nego što zaista jesu, odgovorio je “veština je naći lepotu“.

muniOd svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina (Muni) Dauber, kćer nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje. Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika.

Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (13. mart 1892 – 29. avgust 1972.) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.

Izvor:rasen.rs

_________________________________________________________________________________

OGLEDALO I RIZNICA (PIŠI GREŠNA RUČICE)…

tamoiovde-logo (1)

Srednjovekovna knjiga kao deo srpske kulturne baštine

Sticajem istorijskih okolnosti, iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa. Iz prohujalih razdoblja srpske istorije, religije i kulture do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. Upoznajte svet srpske rukopisne knjige na izložbi u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.

knjigadef

Zbornih srpskih žitija (14. vek)

Svet srpske rukopisne knjige od 12. do 17. veka, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, kao jedna nizu reprezentnativnih izložbi organizovana je povodom 23. Međunarodnog kongresa vizantologa koji se održava drugi put u Beogradu i 175 godina od osnivanja SANU.

Sticajem istorijskih okolnosti iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa koje pripada istočnom pravoslavnom civilizacijskom krugu.

Kakav je bio odnos prema knjizi u srednjem veku? Gde je i kako nastajala? Čime se pisalo? Ko su bili srednjovekovni pisari i naručioci vrednih knjiga?

Prema onom što je sačuvano od rukopisnih knjiga pisanih srednjovekovnim književnim jezikom može se zaključiti da je knjiga najviše bila u upotrebi u sferi crkvenog života srpskog srednjovekovnog društva. Iz njih se u crkvi pojalo, knjige određene sadržine čitale su se i u manastirskoj trpezariji i monaškim kelijama, ali se čitalo u svetovnoj sredini.

„Pokusih pero i mastilo da bih videl… Piši grešna ručice… Pomiluj me Bože po milosti tvojej….“ – Ovo su neki od zapisa koji su zabeležili profesionalni pisari i dijaci, autori nadahnutih autobiografskih zapisa.

Na marginama knjiga ispisanih tekstovima iz jevanđelja, mineja, trebnika, često su ispisivane razne beleške o vremenu i mestu prepisivanja knjige, o uloženom trudu prepisivača nadahnute ličnom pobožnošću, o važnim istorijskim događajima čiji su svedoci bili…

Neki od njih su se potpisivali ali većina nije ostavljala svoja imena što je bilo uobičajeno u srednjem veku.

Ogledalo i riznica 

Rukopisna baština je ogledalo i riznica umetničkih dela nastajalih u dugom nizu vekova koji su prethodili novom dobu.

„To je nažalost poharana riznica jer je srpsko rukopisno blago znatno uništeno u ratovima, prirodnim nepogodama i zubom vremena. Ipak, sačuvani ostaci, unikati, rasuti po zbirkama i bibliotekama širom sveta svedoče o sjaju jednog vremena“, objašnjavaju autori izložbe prof. dr Irena Špadijer, istoričar književnosti i prof dr. Zoran Rakić, istoričar umetnosti.

Retki eksponati

Na izložbi je prikazano 80 rukopisa iz Arhiva SANU, Arhiva Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Srpske patrijaršije i drugih domaćih i stranih institucija kulture.

Osim Miroslavljevog jevanđelja, među eksponatima koji se retko mogu videti u javnosti su i Zbornik srpskih žitija iz 14.veka, Beogradski parimejnik iz 13. veka, Prva Dečanska povelja iz 1330. godine, Karansko četvorojevanđelje iz 1608. godine, Slovo Grigorija Bogoslova iz 1420. i drugi originali.

Knjiga u srednjem veku je najčešće imala oblik kodeksa, ali povremeno i oblik svitka kojim su se ispisivale povelje. Pisalo se na pergamentu do sredine 14. veka, a potom na hartiji koja je uvožena pretežno iz Italije.

Koristeći divit i haraksalo i pero dijaci su glavni tekst knjige ispisivali mrkim mastilom a kinovarom odnosno crvenim mastilom naslov, inicijale i važnije delove teksta.

Najsloženiji zadatak u umetničkom opremanju knjige bilo je slikanje minijatura koje su oslikavali najtalentovaniji slikari tog doba.

Latinska izreka „Habent sua fata libelli“ potvrđuje da knjige zaista imaju svoju vlastitu sudbinu.

jevandef

Miroslavljevo jevanđelje, strana 1.

Iz davno prohujalih razdoblja srpske srednjovekovne istorije, religije i kulture, do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. U vrhu liste srpskih sačuvanih rukopisa nalazi se Miroslavljevo jevanđelje iz osamdesetih godina 12. veka.

Ispisano je ustavnim slovima na pergamentu i ukrašeno sa oko tri stotine pozlaćenih inicijala i minijatura talentovanih kaligrafa čija imena kao ni autora slikanog ukrasa nisu sačuvana.

Ostao je zabeležen samo pomen dijaka Grigorija koji je iluminaciju pozlatio. Original je u posebnoj komori izložen za javnost do kraja avgusta.

Podsetimo da je 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje upisano na Uneskovu listu Pamćenja sveta.

Romanički uticaji, stilska rešenja, uzori preuzeti iz Vizantije i sa hrišćanskog Istoka koji se jasno raspoznaju na Miroslavljevom jevanđelju, menjaju se tokom narednih vekova.

Promene u knjižnim ukrasima 

Druga polovina 14. veka predstavlja procvat. U istorijskom hodu to je period koji se podudara sa vladavinom kralja Milutina, Stefana Dečanskog i Stefana Dušana.

Tako značajne promene u razvoju knjižnog ukrasa bile su uslovljene širenjem srpske države ka jugu i njeno prerastanje u značajnu regionalnu silu na Balkanu. Odlučujuću ulogu u tim promenama imao je kao i u prethodnom razdoblju skriptorijum manastira Hilandara koji je u 14. veku pa do kraja državne samostalnosti bio najznačajnije srpsko prepisivačko središte.

Kasnije, tokom prvih decenija osmanske vladavine rad na prepisivanju rukopisa doživeo je osetan pad, ali od druge četvrtine 16. veka pravi procvat nastaje po obnovi Pećke Patrijaršije 1557.godine i traje sve do Velike seobe 1690. godine.

Sa velikim printovanim stranicama oslikanih inicijalima i minijaturama, prikazanim filmovima naučne sadržine koje su preuzete iz bogate Dokumentacije Radio televizije Srbije i posebno odabranim vrednim originalima, na postavci izložbe u Galeriji SANU simbolično ulazimo u svet knjige.

Priča o srednjovekvnoj knjizi ima mnogo slojeva i nijansi, a svi napori koje ulažu stručnjaci i zaljubljenici u slovensku kulturu doprinose oblikovanju važnog dela srpske baštine.

Autor: Ivana Kovačević

Izvor: RTS /subota, 27. avg 2016

___________________________________________________________________________________

 

KOFER SLIKARKE BABET…

tamoiovde-logo

„Za vreme naših oslobodilačkih ratova od godine 1912. do 1918, Beta Vukanović mogla je poći sa kičicom u rat kao ratni slikar. Ona je, doduše, to bila, ali ne sa preimućstvima ratnog slikara nego kao dobrovoljna bolničarka negujući ranjenike i tifusne bolesnike. (…)

Beta_Vukanovic_-_Autoportret_oko_1900._36x29cm

Autoportret, oko 1900. ulje na platnu, 36 x 29 cm

A kad joj je početkom 1918, dotučen ratom, umro muž, isto tako dobar umetnik i plemenit čovek kao i ona, Beta Vukanović povukla se u Klermon-Feran da svojom kičicom služi našem narodu i njegovoj pravednoj borbi za slobodu.

Bavarka po poreklu, Srpkinja po životu i radu, ona je u tim danima dala najviši izraz svoje ljubavi prema otadžbini svog supruga koja je postala i njena.“

Božidar Kovačević

Galerija RTS

____________________________________________________________________________________

U Bambergu, 16. aprila 1872. godine, rođena je Babet Bahmajer  (Beta Vukanović), slikarka i pedagog

__________________________________________________________________________________

KOFER SLIKARKE BABET

Živela je čitav vek, volela je da slika i ostavila je za sobom mnogo toga važnog što u našem umetničkom životu do tada nije postojalo

Beta_Vukanovic_Politikin_zabavnik

Beta Vukanović na fotografiji koju je snimio Milan Jovanović.

Rodila se u Nemačkoj, njeno pravo ime je Babet Bahmajer, učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu kod viđenih umetnika, a onda se udala za kolegu sa akademije Ristu Vukanovića i postala — Beta Vukanović, jedna od naših najbitnijih slikarki.

Razlog za atribut „najbitnija“ u slučaju Bete Vukanović nisu samo njeni radovi: ona je u našu umetnost uvela mnoge likovne vrste i pojave koje pre nje ovde nisu postojale ili su bile neprimetne.

 Beta Vukanović živela je ceo jedan vek, do 1972. godine. Navešćemo samo neke detalje iz njenog života, naročito novitete kojima je obogatila našu likovnu umetnost.

PRVA IZLOŽBA

Na kraju leta 1898. godine, mesec dana nakon udaje, umesto na medeni mesec krenula je put Srbije i našla se u Beogradu da tu i ostane. I pre toga bilo joj je jasno da Beograd nije ono što su gradovi u kojima je živela pre udaje. Mladi Srbi koji su se školovali u Minhenu pričali su joj da je Beograd mali, da je bio turski grad koji postaje evropska varoš, da je pre nekoliko godina uvedena električna struja, ali da se još nalazi na rubu Evrope. Kad je stigla, saznala je da su slikarske izložbe veoma retke, i da nisu omiljene kao što su u Evropi.

Beta_Vukanovic_-_U_kafani,_pastel,_oko_1900.

„U kafani“, pastel rađen oko 1900. godine

Međutim, Beograđani su bili izuzetno zainteresovani za izložbu na kojoj im se Beta Vukanović prvi put predstavila 20. septembra 1898. godine u sali Narodne skupštine.

Razumljivo, zato što takvu izložbu pre toga gotovo da nisu imali prilike da vide: radovi čak troje naših mladih umetnika i to tek pristiglih sa školovanja u Minhenu, Bete Vukanović, Riste Vukanovića i vajara Simeona Roksandića.

Do tada su slikari najčešće izlagali samo po jedno delo i to u izlozima radnji, retko kad u Građanskoj kasini i u Narodnoj skupštini, jedinim izložbenim prostorima u gradu, moguće i zato što nisu imali dovoljno radova da napune taj prostor.

Izgleda da je evropski duh koji su doneli ovo troje mladih umetnika prijao Beograđanima, pa je na izložbi svakog dana bilo puno posetilaca.

Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je bila prava retkost, na kom je govorio Mihailo Valtrović, akademik i upravnik Narodnog muzeja. O Betinim slikama govorio je duže nego o radovima drugih izlagača, očigledno ne samo zato što su Betini radovi bili najbrojniji. Njene portrete i studije ljudskih likova ocenio je kao odlične, izdvojio je studije i predele, naveo da su rađeni uljanim bojama, pastelom i u akvarelu, da je slikarka izložila i crteže u olovci i kredi, grafike, radove na koži i drvetu i nacrte za njih, da bi zaključio: „Među radovima gospođe Vukanovićke, portretima njenim priliči prvo mesto, jer su umetnički shvaćeni i odlično izvedeni. Nisu prost, čudnovatom tačnošću prepisani lik lica iz onog vremena i trenutka kad ih je slikarka portretisala, no su svež i živ snimak onog što sačinjava naročitu osobinu ličnosti, njen karakter, a što se inače na ličnosti samo povremeno opaža u pokretima tela, u izrazu lica i oka. Svežina i živost upravo su one osobine valjanog portreta koje osvajaju posmatrača i pred likom nepoznatog mu lica.

Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović. Očigledno mu se dopala, čim je pozvao ovo troje umetnika da izlažu u dvoru. Oni su taj poziv iskoristili 1900. godine. Od novca kojim je kralj Milan otkupio životno delo Riste Vukanovića „Dahije“, Vukanovići su kupili zemljište za kuću u Kapetan-Mišinoj ulici broj 13.

VERNOST

Beta Vukanović je impresionista, a taj pravac prihvatila je u Minhenu tokom studija i ostala mu verna do kraja života. Smatra se da je ona uticala na naše tadašnje umetnike, izvela ih iz ateljea i ukazala im da treba da slikaju u prirodi. Zato se uz njeno ime vezuje odrednica „plain air“ koja se tiče umetnika koji slikaju, u bukvalnom prevodu, pod vedrim nebom.

Beta_Vukanovic_-_Portret_Riste_Vukanovica,_1914.

Portret Riste Vukanovića, iz 1914. godine, detalj s ulja na platnu.

Kad je impresionizam počeo da jenjava, da oblik nadvladava boje, Beta Vukanović uspela je da pomiri svoju naklonost ka pravcu u kome je počela slikarski život i nove pojave u slikarstvu: učvrstila je oblik, istakla crtež, ali i — zadržala svoje boje. Takvo spajanje starog i novog podržali su i drugi.

Nije slikala iz glave, uvek po modelu. Slikala je seljanke i seljake u raznobojnoj narodnoj nošnji, Cigančice u živopisnoj odeći, volela je pokret, izražajno lice. Uživala je u slikanju, što se i vidi na njenim radovima. Tragajući za novim temama, putovala je. Kud god bi otišla, nešto je naslikala.

Prizren je za nju bio veliki izvor i tamo su nastala njena najprivlačnija platna. Poznato je veliko platno „Prizrenka“, figura lepe žene u narodnoj nošnji živih boja kako bi se što više istakla njena raskoš. Volela je da slika mrtvu prirodu, najčešće cveće. Jedan od najpoznatijih radova je „Mrtva priroda s grožđem“, naslikana gustim namazima boje.

IZGUBLJENA SLIKA

Jedna od prvih slika koje je naslikala u Srbiji bila je „Krsna slava“, njoj možda najdraža. Izložila ju je u Parizu, na Svetskoj izložbi 1900. godine. Izabrala je temu svojstvenu srpskom narodu zato što su umetnici koji su izlagali u Parizu želeli da iskoriste tu priliku da svoju zemlju prikažu svetu. U „Krsnoj slavi“ Beta Vukanović spojila je svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. U intervjuu nedeljniku „NIN“ 1958. godine, Beta Vukanović se poverila: „Ima puno slika koje volim više od ostalih. Naslikala sam mnogo, pa koliko samo ima godina otkako slikam. Evo, od nje imam traga samo ovde, u ovom albumu. To je moja prva velika kompozicija.

 

Beta_Vukanovic_-_Krsna_slava_1900._oleografija

„Krsna slava“, 1900. godina, oleografija

Slika je imala mnogo uspeha, bila je nagrađena. Obišla je desetak evropskih gradova. Kako sam došla na ideju da to slikam? Vrlo prosto: tek sam došla u Srbiju i upoznala taj običaj. To je lep običaj, za tako nešto nisam ranije ni čula. I rešila sam da to prenesem na platno. Kompozicija je bila velika, sada se više ne sećam tačnog formata, ali oko dva metra je bila u širinu.

Žive boje… Ima boljih slika, ima slika koje su se drugima više dopadale, ali ja sam se uvek rado sećala Slave.“ Betina „Slava“ nestala je najverovatnije tokom Drugog svetskog rata. Sačuvane su samo dve reprodukcije, kao litografija i oleografija. Iako je sve govorilo da je original izgubljen, Beta nije prestajala da se nada. Kad god bi neko, videvši reprodukciju, pomislio da je otkrio original i o tome je obavestio, Beta bi se bar načas ponadala da je „Slava“ spasena.

PLAVE PERUNIKE

Pre nego što su otišli u Pariz na Svetsku izložbu, bračni par Vukanović dobio je dozvolu Ministarstva prosvete da nasledi Prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13 (kuća još postoji). Kuću je projektovao Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U njoj su bila četiri velika ateljea, imala je veliku terasu, bila je lepa i odgovarala je nameni, ali ipak od svega najlepša je bila fasada kuće.

Beta Vukanović je oslikala: iznad glavnog ulaza u kuću bila je kompozicija „Tri muze“ — muzika, slikarstvo i igra — prikazane kao tri lepe žene, a oko njih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Bila je to prva umetnikovom rukom oslikana fasada, a moguće da je i do danas ostala jedina. Ovaj rad Bete Vukanović uništile su bombe Drugog svetskog rata. Ostala je samo razglednica u izdanju „Gece Kona“.

ODUSTAJANJE

U koferu iz Nemačke Beta Vukanović donela je i grafike, i pokazala ih na prvoj izložbi. Kasnije je izradila i nove. U tom poslu bila je jedina, pa je Beograd, nenaviknut na grafiku, više voleo njene slikarske radove. Ni uspeh na izložbi „Bianco e nero“ u Rimu 1902. godine nije promenio takav stav javnosti, pa ni vest da je „Nj. V. talijanski kralj kupio dve od izloženih slika gđe Vukanović, a advokat Skoti, pravni savetnik našeg poslanstva u Rimu, takođe jednu“ kako je objavio „Srpski književni glasnik“. Umetnica je bila razočarana takvom nezainteresovanošću, pa je nekoliko godina nakon dolaska u Beograd poklonila alat za bakrorez svom talentovanom učeniku Ljubomiru Ivanoviću. Možda je upravo zahvaljujući tom poklonu on kasnije postao vrsni grafičar.

Pedesetih godina slikarka je Muzeju grada Beograda poklonila svoj legat. Među 247 umetničkih radova nije bilo nijedne grafike.

Posebna privlačnost četvrte izložbe Društva srpskih umetnika „Lada“, održane u Beogradu 1910. godine, bile su karikature Bete Vukanović. Bilo je to prvi put da su kod nas izložene karikature, odnosno, da su dobile značaj umetničkog rada. Beta Vukanović tada je izložila šezdeset karikatura, što znači da se tom vrstom umetnosti već odavno bavila.

DOBRO OKO

„Prvu karikaturu nacrtala sam u osnovnoj školi. Razume se — učiteljicu. Kaznili su me i tako sam rano saznala da karikature mogu imati neprijatnosti, ali me to nije opametilo. Nastavila sam bez loših namera da crtam smešne portrete i uvek sam se čudila što se zbog toga ljute“, otkrila je Beta Vukanović u intervjuu „Politici“ 1968. godine.

Tokom studija objavljivala je karikature u satiričnim časopisima, ali je tek u Srbiji počela da se bavi karikaturom. Kad je na dvorskom balu 1904. godine ugledala jednog malog trbušastog francuskog generala kako igra s nećakom pisca Sime Matavulja, inače izuzetno visokom ženom, osetila je veliku želju da ih nacrta.

„Povučem se iza jedne zavese i odatle počnem na brzinu da crtam. Uspela sam te večeri da napravim, opet krišom, još nekoliko karikatura drugih ličnosti — ministara i oficira… Tako je, vremenom, nastala jedna vrlo zavidna galerija karikatura najistaknutijih političkih, kulturnih i vojnih ličnosti Beograda iz prve decenije našeg veka. Gde se one danas nalaze, naročito karikature koje su pripadale dvorskoj galeriji, ne znam.“

Kritičari su veoma povoljno ocenili karikature Bete Vukanović.

„Ta vrsta umetnosti dosad nam je nedostajala“, napisao je kritičar Bogdan Popović. „Može se reći da je čak i malo čudnovato što umetničke karikature dosad nismo imali. Kakva je karakteristika gđe Vukanović kao karikaturistkinje? Karakteristika njena opšta je karakteristika dobrih karikatura. Ona ume da vidi — da vidi ono što je individualno i karakteristično, ono što odstupa od normalnog, da to oseti i u mašti dobije ono pojačanje, onu preteranost koja je bitna osobina svake karikature.“ Tema njenih karikatura nije bio dnevni događaj, što je zanimalo novinsku karikaturu, već ličnost.

Poslednja karikatura bila je „Autoportret“, iz 1954. godine. U fondu Narodnog muzeja čuva se šezdeset karikatura ove čuvene slikarke, a najveći kolekcionari njenih karikatura su porodica Veljković, njeni prijatelji, i kralj Petar I, što do sada nije potvrđeno.

LETOVANJE

Gotovo svako leto Beta Vukanović boravila je u inostranstvu. Provodila je dane u muzejima zagledana u sliku nekog velikog majstora i — kopirala je. Bila je to navika sa studija. Naime, u Minhenu i Parizu, gde je učila slikarstvo, izrada kopija po delima slavnih majstora bila je obavezna za učenike viših razreda ili klasa jer se smatralo da će im to koristiti.

Prve kopije dela velikih slikara koje je Beograd video, uradila je Beta Vukanović. Već na prvoj izložbi 1898. godine bile su kopije „Hrist i pokajnica“ po Rubensu, „Vojnici pri kockanju“ po Brouveru, portreti po Van Dajku, Kornel de Vosu, J. B. Grezu i Rembrantu. Dobila je pohvale i kritike i publike, kao i mnogo godina kasnije na izložbi kopija svetskog slikarstva 1964. godine. U katalogu objavljenom tom prilikom, opisan je i posao kopiranja: „Kopije radova starih majstora uprkos reproduktivnim dostignućima kolor fotografije predstavljaju i danas dragocene komade koji skoro znače doživljaj originala.

Najčešći povod i glavni sadržaj kopiranja starih majstora sadržan je u analitičkom kontaktu sa slikom, paletom, fakturom, sa fazama nastajanja uzora, od prvih poteza četke do poslednjih lazura i tuša. Nije mali broj slikara koji su časovima u akademijama pretpostavljali proučavanje i kopiranje dela starih majstora. Pred platnima slikara izabranim prema ličnim afinitetima razjašnjavali su se problemi i otkrivale tajne, sa pijetetom umetnika i zaljubljeničkim žarom istraživača otkrivane su etape njihovog nastajanja, formirao se i proveravao sopstveni likovni rečnik.“

RATOVI

Beta Vukanović preživela je četiri rata. Balkanske ratove provela je u operacionoj sali, pored ranjenih vojnika. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nije slikala.

Kad je počeo Prvi svetski rat, njen suprug teško se razboleo. Beta je pored supruga negovala u bolnici i ranjenike. S našom vojskom supružnici Vukanović otišli su na jug, do Soluna, pa zatim s grupom ranjenika u Francusku, u Marselj. Zna se da je Beta tada slikala, ali su sačuvana samo dva akvarela: na onom iz 1915. godine su francuski vojnici iz afričkih jedinica, a na akvarelu iz 1916. godine je predeo iz Marselja. Oba su u Vojnom muzeju u Beogradu.

Rista Vukanović umro je u sanatorijumu 1918. godine i sahranjen je na vojničkom groblju u Tijeu.

Beta Vukanović se vratila u zemlju s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Stanovala je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. Prijatelji, porodica Veljković, dali su joj atelje.

Beta_Vukanovic_orden_&_medalja

Levo: Orden za negu ranjenika i bolesnika, 1912. Desno: Medalja za usluge Srpskom crvenom krstu, 1913.

Tokom Drugog svetskog rata predstavnici nemačkog rajha, znajući za njeno poreklo, ponudili su joj saradnju i članstvo u organizaciji „Kulturbund“. Odbila ih je. Beta Vukanović smatrala se Srpkinjom.

U jednom intervjuu je zabeleženo da su joj boje i četkica pomogle da prebrodi bombardovanje i strahote Drugog svetskog rata.

„To je bilo ogorčenje, želja da se ne zaborave strahote koje smo preživeli. Slikala sam sve osim religijskih slika. Najradije figuralne motive, cveće i decu koja su vrlo zahvalni modeli ako umete da ih zabavite pričom.“

OTKRIĆE

Slikala je i crtala do poslednjih dana. Gotovo svaki dan odlazila je u svoj atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta, isto kao što je to činila svih prethodnih četrdeset godina koliko je taj prostor bio njen drugi dom.

Beta_Vukanovic_u_ateljeu_1972.

Beta Vukanović u ateljeu 1972.

Tu je primala i posete od 12 do 14 časova — kako je pisalo na vratima njenog ateljea. Često je sedela u obližnjem parku i crtežom ili akvarelom beležila prizore koji su u njoj pobudili osećanje, trenutni sjaj koji je smatrala vrednim čuvanja.

 

Otišla je tiho i ostavila mnogo toga što se još otkriva. Nedavna izložba njenih karikatura iz fonda Narodnog muzeja i iz zbirke porodice Veljković, priređena u okviru Dana evropske baštine, bilo je jedno od takvih otkrića o Beti Vukanović.

Sonja Ćirić

Izvor:riznicasrpska.net/Politikin zabavnik| 2007. | 

___________________________________________________________________________________

FotoPlus- GALERIJA

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

JEDRENJE PO SNOVIMA I OPČINJENOST GRACILNIM DEVOJKAMA…

tamoiovde-logo

Slikaru Željku Đuroviću nagrada „Momo Kapor“

Slikar Željko Đurović je ovogodišnji laureat nagrade „Momo Kapor“ za likovnu umetnost, koju dodeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.

Odluku je doneo žiri u sastavu: Nikola Mirkov (predsednik), Dejan Đorić i Dragan Jovanović Danilov.

zarko-djurovic_660x330

zeljkodjurovic.com

Žiri je konstatovao da je u korpusu savremene srpske likovne umetnosti, Željko Đurović danas jedan od najsvestranijih naših umetnika.

On sa podjednakim umećem vlada kistom, perom i čeličnom iglom, a na njegovim crtežima i grafičkim listovima pronalazimo nečeg od znalstva i strpljive i pobožne veštine starih majstora.

Ovaj umetnik predstavlja sam vrh naše, i ne samo naše, slikarske fantastike„, ocenio je žiri.

U obrazloženju se navodi i da „nije nimalo slučajno što je Đurovićevo slikarstvo bilo veoma zapaženo na jedinstvenoj smotri fantastične umetnosti pre nekoliko godina u Veneciji, kao i da ono uživa i lepo poštovanje Ernsta Fuksa, barda svetskog fantastičnog slikarstva.

„Kao i Kaporove knjige, slike i crteži, tako i umetničko bavljenje Željka Đurovića ima u sebi nečeg od metafizike putovanja.

Između Kapora i Đurovića postoji zajedničko duhovno i duševno disanje i ushićeno obožavanje. Sve se kod njih izliva u čistoj ljubavi i zahvalnosti svetu što postoji. I Momo Kapor i Željko Đurović su od onih slikara koji jedre po snovima, opčinjeni gracilnim devojkama“, ocenio je žiri.

Željko Đurović je rođen 12. decembra 1956. godine u Danilovgradu, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje.

Studije slikarstva, kao i postdiplomske studije završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Član je ULUS-a i Ex-libris društva iz Beograda, kao i internacionalne grupe umetnika „Libellule“ iz Francuske.

Izlagao je na skoro svim kontinentima, a njegove slike se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama i muzejima širom sveta. Živi i radi u Beogradu.

Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ tradicionalno obeležava dan rođenja Mome Kapora – 8. april, dodelom nagrade u Skupštini grada Beograda, kada će Đuroviću biti uručeno priznanje za celokupno umetničko stvaralaštvo.

Đurović je treći dobitnik tog priznanja. Pre njega, nagradu su dobili Vladimir Dunjić i Mirjana Maoduš.

Izvor: rtv.rs

_______________________________________________________________________________________

FotoPlus- GALERIJA/zeljkodjurovic.com

 

______________________________________________________________________________________

POIMANJE SVETA MAMA ZUZANE…

tamoiovde-logo

Zuzana Halupova, najpoznatija slikarka naivne umetnosti, rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici

Verovatno je Lav Nikolajevič Tolstoj bio vizionar, kada je budućnost slikarstva opisao rečima: „Umetnost budućnosti je narodna umetnost, umetnost, koju će svi razumeti i negovati, koja će biti razumljiva bez obzira na kaste i nacionalnost“.

zuzana_chalupovaNije bilo potrebno da dugo pretražujemo zemaljsku kuglu da bismo potvrdili istinitost piščeve pretpostavke.

Bilo je dovoljno da odemo u Kovačicu i posetimo najpoznatiju vojvođansku Slovakinju na svetu. Zuzana Halupova se više od tri i po decenija neumorno družila sa četkom i svetom, sa paletom i ovom planetom. Više od trideset godina je predstavljala likovnu umetnost i pravila samostalne izložbe po celom svetu.

 Praznik ili ne, kod slikarke, nekadašnje vezilje, uvek je bilo puno događaja. Halupova kuća na Čaplovičovoj je dnevno brojila puno radoznalih očiju i pažljivih ušiju. Pripovedač je bila domaćica: ona svetska žena koja je bila neuobičajeno obična žena.

zuzana_chalupova_18_vŽivotna sudbina joj nije podarila vlastitu decu. Njene slike su zato prepune dece. Njena umetnička osetljiva duša je osmislila i rodila Katku. Ni na jednoj slici nije nedostajala vesela i dobra Katka. Takva, kakva je i njena majka – „mama Zuzana“.

Iz nje je zračila ogromna aktivnost. Sedela je satima bez pauze pred stalkom. Sa elanom na avionu u slovačkoj nošnji, obišla je svetske meridijane i osovine: Dubrovnik, Pariz, Cirih, Nju Jork, Ženevu, Tokio, Montreal, Jerusalim, London, Beč, Bajorit (Nemačka), Bratislavu, Brisel…

Njen životni moto kao da izvire iz jednog od principa Jana Amosa Komenskog: „Budi onakav, kome bi se svako obradovao kada uđeš u prostoriju, bio on bogat ili siromašan.“ I zaista, njenom prisustvu su se obradovali šefovi država – Jugoslavije, Slovačke, Japana, Austrije, Francuske. Od njenih nesebičnih doprinosa su imali korist i deca UNICEF-a i istorijska i kulturna baština UNESCO.

 zuzana_chalupova_8_v Novac nije smatrala merilom svega. Nekada je imala za novčić manje, ali uvek za gutljaj snalažljivosti više. Njena radost su bile knjige i članci, u kojima se pisalo o njoj, njene široko – daleko rasute razglednice, fotografije sa ljudima, koji su pokretali svet, stotine pa čak i hiljade poseta i komentara iz knjige utisaka posetilaca, na desetine srdačnih pisama: „Znate još za onu knjižicu.

Imam nećaka a on ima četvorogodišnju devojčicu – ona tako voli Vaše slike i o svemu se raspituje. Sve joj se sviđa. Znali ste da obradujete i malu decu i velike“, piše iz Pariza drugarica J. Valent. „Poznajete svet, i Svetu zemlju, poznajete čak i našu crkvu, našu Slovačku evangeličku a.v. crkvu, naše navike i učenje. Raduje nas to dečije lice. Isus Hrist je rekao: „Ko ne primi carstva Božijeg kao malo dete, neće ući u njega“ – radovala se pismu tadašnjeg sveštenika u Aracu, Ondreja Pećkovskog.

Tako smo se sretno vratili sa našeg nezaboravnog izleta u Kovačicu. Prijateljima i poznanicima pričamo o susretu sa Vama i mladi ili stari, ne mogu da se zasite gledanja Vaših razglednica. A naša Zuzka se samo okreće u onoj lepoj vezenoj bluzi, da bi svima bilo jasno, da u Kovačici znaju da slikaju ne samo četkom, već i iglom. Čovek gladan za lepotom pređe prag Vaše sobe i zaprepašćen ostane bez reči“, nije štedeo na rečima Mihal Lošonski, austrijski urednik slovačkog porekla.

 zuzana_chalupova_15_vLaskala joj je posvećena pažnja. I ona je pažljivo slušala druge u svom vlastitom kuhinjskom ateljeu. Najviše komšinice i žene iz porodice. Upravo kod kuće se osećala – kao kod kuće: Kada su je urednici nakon prvih trijumfalnih povrataka iz Pariza i Versaja pitali da li bi htela da ostane u gradu svetlosti, kao mnogi slikari, brzinom svetlosti je odgovorila: „Ma kakvi, pa tamo su me zvali Šalupova“.

Jako ih je poštovala: „Gde god da smo bili, novinare smo uvek zbunili. Obično smo odlazili na tri nedelje. Moj saradnik i pomoćnik Branislav Grubač je imao adrese i brojeve urednika. Prve nedelje je brzo obilazio množstvo novinara, druge nedelje je već bilo svašta napisano a treće nedelje je bila trma – vrma za slike, često su se prodale jednim potezom“, pričala je kovačičkim slovačkim jezikom slikarka duše i srca.

zuzana_chalupova_19_vSlikala je jedinstvenim stilom. Tokom letnjih vrućina pre nekoliko godina, posetili su Halupovu aktivisti Matice slovačke iz Rače. Zuzana je uveliko spremala izložbu uljanih slika u beogradskom Ruskom domu. Na slikama manjeg formata, nacrtala je fudbalere sa neobičnim sudijom.

Strogog delioca pravde je ukrasila odećom renesansnog romantika a umesto sudijske, dodelila mu zviždaljku kao muzički instrument. „Gunđaju mi, da to ne treba da bude tako“, žalila im se. „Ali to treba da bude tako, to je Vaš pogled na svet oko nas, kao što ste nam pomenuli nekadašnju sliku Kraj rata, gde su padajući buketi iz aviona zamenili uništavajuće granate“, ubeđivao je u suprotno neko od gostiju citirajući Rufusa, da se radi o „svetu predivnih zabuna, bez kojih bi smo bili samo umorni roboti“.

zuzana_chalupova_4_vOstala je sama sobom sve do poslednjih trenutaka života. Takva, kakva je bila, kada je pre više od pedeset godina naslikala svoju prvu „sliku“ na zidu, bojama razređenim u mleku.

Jan Špringelj

Izvor: slovackizavod.org.rs

________________________________________________________________________________

Zuzana_Halupova_3_croppedZuzana Halupova (svk. Zuzana Chalupová; Kovačica, 5. februar 1925 — Beograd, 1. avgust 2001) je bila poznata slikarka naive iz Kovačice, Srbija.

Halupova je bila jedna od najznačajnijih protagonista kovačičke naive skupa sa Martin Jonašem, i njene slike se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama svugde po svetu.

Izlagala je samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu (Pariz, Njujork, Rim, Beč, Bon, Cirih, Kopenhagen, Stokholm, Ženeva, Diseldorf i u drugim gradovima sveta).

Bila je prva žena u Kovačici koje je svoje slike relativno kasno započela da slika, zamenila spretnost najbolje vezilje u selu i koja je svoj vez sama smišljala, sa kistom- ostvarivši svoje snove da sama slika i stvara i u likovnoj umetnosti izgradi vlastiti svet.

Život i delo

Rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici u Vojvodini, kao Zuzana Korenjova (sl. Koreňová) u slovačkoj porodici siromašnog zanatlije stolara od oca Martina i Majke Ane rođ. Galat. Imala je i sestru. Osnovnu školu je pohađala u Kovačici i završila 5 razreda i tu se isticala svojim slikarskim talentom. 1942. godine se udala za Adama Halupu. Oni žive od vinogradarstva i zemljoradnje a imali su i pčele kao i njena baka.

Prvu sliku je naslikala na zidu kuće sa bojama koje je rastvorila u mleku 1948. godine. U svojoj mladosti se bavila vezom i bila je izvanredna vezilja i ovo je kasnije uticalo na njen način dekoracije svojih dela. Radila je i goblene. 1964. godine je radila slike u ulju i sa vodenim bojama i u julu je slovački list „Hlas ľudu“ objavio članak o njoj kao novoj umetnici kovačičke naive. Većinu svojih prvih slika je odmah prodala. Izlaže u zemlji i inostranstvu što je i zasluga poznanstva sa penzionisanim profesorom iz Beograda Branislavom Grubačem koji je cenio njen rad i koji joj je pomogao da se eksponira.

U braku nije imala dece te je u svojim slikama stvorila svet u kojem je bilo puno dece i predstavljanje dečjeg lica je postala osnovna tema u njenom stvaralaštvu. 1969. godine je njen rad zapažen u Francuskoj i Nemačkoj i pojavljuje se u časopisima koje se bave umetničkom tematikom u „ Modernoj reviji“ i „Figaru“ a jedna nemačka kuća joj objavljuje slikovnicu. Slede izložbe u Cirihu, Njujorku a zatim i Londonu i Beču. 1973. godine je slikarku u ateljeu posetio Fransoa Miteran.

Tada počinje da sarađuje sa Unicefom.
1974. godine umire njen suprug Adam. U daljem vremenu izlaže kao iskusna umetnica u Evropi i u mnogim zemljama sveta. Svoje slike je u dobrotvorne svrhe poklanjala Unicefu, Unesku i Crvenom krstu.

U sredu,  1. avgusta, 2001. godine u Beogradu posle kraće bolesti je u 76. godini života preminula i sahranjena je u Kovačici.

Karakteristike njenog opusa

Najčešće je slikala prizore iz svakodnevnog života i rada, kao hranjenje živine, pranje rublja, mužu krave, okopavanje kukuruza i druge poslove koji se odvijaju na selu. Na slikama se primećuje narativni slikarski izraz i tako uz pomoć brojnih figura koje smešta u seoski pejzaž, vedutu ili sobu priča događaje iz seoskog života njenih sunarodnika Slovaka. Narčito kada slika sobe ona koristi svoja iskustva vezilje da bi dekorisala svoje slike.

Po pravilu sve njene figure su dečjeg lica i odrasli samo su oni malo veći i imaju brade i brkove. Bila je religiozna, skupljala je Biblije i dobro poznavala Sveto pismo i slikala je na ove teme. Na slikama sa religioznom tematikom i sveci i ličnosti iz Biblije su takođe dečjih lica sa brkovima i bradama. Likovni svet Zuzane Halupove je izmišljeni dečji svet u kome postoje samo deca puna optimizma i sreće i oni predstavljaju njen kosmos i umetnički univerzum.

Slike Zuzane Halupove redukuju prostor i deluju površinski i ako se ona trudi da predstavi dubinu prostora u perspektivi. U savremenoj umetnosti se postepeno izgubio interes za predstavljanje prostora a izgubljeni prostor korespondira sa njenim idealnim svetom koji je stvorila;svetom punim dece. Zuzana ili kako su je zvali „majka Zuzana“ se trudila da stvori i prikaže jedan optimističan bolji svet u kome postoje ljudi dečjih lica, koji je bolji i srećniji.

Odlikovanje Ćirilo i Metodije

Zuzana Halupova ponela je visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najveće priznanje koje Matica slovačka iz Bratislave dodeljuje uspešnim Slovacima u dijaspori. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.

Reference
1. Zuzana Chalupová, Galeria Babka, Kovačica 1994.
2. Svet kovačického insitného umeniia, Vladimír Valentík Kultúra Báčsky Petrovec 2002.
3. Kovačickí maliari v ramci trienále INSITA 97 Trenčín 1997.
4. Zuzana Halupova, Srđan I.Šajn, Beograd 1986.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr/

_________________________________________________________________________________

FotoPlus

 

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PORTRETI ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

U predvečerje Savindana, 26. januara u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je velika retrospektivna izložba “Portreti života”, autora Milorada Antića Pirketa
TAMOiOVDE-Portreti-26012016712Dugogodišnji vredan i plodan rad Antićev, krunisan je ovom, dostignutom 45. samostalnom izložbom, koja je posvećena srpskom prosvetitelju Svetom Savi.

Reč je o retrospektivnoj izložbi „Portreti života“, a čine je eksponati inspirisani ličnostima iz istorije, nauke, kulture, ili pak, monaškog života.

Poznati borski i srpski skulptor, ovom je prilikom izložio 35 portreta u drvetu, kamenu, bronzi, gvožđu i terakoti. Iste večeri promovisana je i monografija o stvaralaštvu Milorada Antića Pirketa.

TAMOiOVDE-portreti-26012016718Izložbu je otvorio Igor Jovanović, vd direktora Muzeja, a o stvaralaštvu autora govorila je Slađana Đurđekanović Mirić, istoričar umetnosti i likovni kritičar.

Poetiku njegovog napisanog publici prenela Snežana Savićević, direktorka Osnovne škole „3. oktobar“, dok je hor učenika ove škole, pod dirigentskom palicom g-đe Ljubov Panasenko, dodatno oplemenio ovaj kulturni događaj.

TAMOiOVDE-Portreti-26012016699Ovom izložbom, kao i sveukupnim dosadašnjim delima i postignućima, Milorad Antić Pirke urezuje značajan trag i nalazi mesto u lokalnoj ali i nacionalnoj riznici kulture. Iza njega je do sada ostalo 150 kolektivnih izložbi na kojima je prikazano više od 300 dela.

Izlagao je širom Srbije i bivše Jugoslavije, kao i u galerijama susednih zemalja, poput Rumunije i Bugarske.

Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.

Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.

10407426_745888342165509_8553372310790928817_nNo, stiče se utisak da je ipak najponosniji na „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu, jedinstvenu galeriju, gde je na otvorenom prostoru izložio više od 3o skulptura.

Jedan od najlepših krajolika Borskog jezera postao je poznat i izvan granica naše zemlje, te zbog toga Antić planira da „ Dolinu mira“, ovog leta dodatno oplemeni postavkom nove izložbe.

Želja mu je, (i sa pravom negoduje), da ovo mesto što pre bude uvršteno u zvaničnu turističku i kulturnu ponudu borske opštine.

Zabeležio: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________

FOTO GALERIJA


__________________________________________________________________________________

Povezani članci: ETO,TO TI JE GILIPTER

SLIKAR SVETLOSTI I VODE…

tamoiovde-logo

IMPRESIJA, IZLAZAK SUNCA

Najznačajniji predstavnik i jedan od osnivača impresionizma, francuski slikar Klod Oskar Mone, umro je davne 1926. godine. Prema njegovoj slici „Impresija, izlazak sunca“, izloženoj 1874. u Parizu, naziv je dobio ceo slikarski pravac.

____________________________________________________________________________________________

KLOD OSKAR MONE

Mone-s

Slikar svetlosti i vode 1840 – 1926

Impresionizam se javlja u Francuskoj u vreme Francusko-pruskog rata i Pariske komune.

Građansko društvo, koje je još 1789. revolucijom izvojevalo svoja politička i građanska prava, nalazilo se u ovom istorijskom periodu na vrhuncu svojih ekonomskih moći i materijalnog prosperiteta.

Impresionizam, kao novi pravac u slikarstvu, išao je u korak sa promenama u društvu, nauci i filozofiji.

Kao umetnički pokret on je izraz francuskog mediteranskog duha i mada ima predstavnika i u drugim zemljama Evrope, Francuska će uvek ostati klasična zemlja impresionizma.

setnjaImpresionisti su nasuprot prethodnicima, racionalističkim realistima koji su obrađivali programske teme socijalnog i političkog sadržaja, bili izrazito subjektivni i senzualni, tako da su na prvo mesto stavljali vizuelnu vrednost slikarskog motiva.

Ono što je njima bilo bitno jeste da prikažu svoj lični doživljaj, ono što su prvo ugledali kada bi se zadubili u određeni prizor. Interesovala ih je sama impresija datog trenutka koji prolazi. Težili su da uoče ono što je najkarakterističnije za predmet koji posmatraju i onda to i da prikažu na sebi svojstven način, onako kako su oni to doživeli.

Pažnju su koncentrisali na svetlost, a kolorit im je bila strast. Radili su češće u prirodi nego u ateljeu, pri čemu su ih odbljesci u vodi dovodili do novih otkrića u poznavanju boja i suštini stvari.

Najviše ih je privlačio predeo: obale reke, život na vodi, kuća sa vrtom, a ujedno i “mali ljudi” , njihovi izleti u prirodu, sastanci u baru, pozorištu, na igranci. Portrete i nage figure slikali su isto kao i predele: nisu davali prednost ni čoveku nad prirodom, ni prirodi nad čovekom.

Najveći slikari među impresionistima bili su Mane, Renoar, Dega, Pisaro, Sisli, ali je najveći značaj ipak imao Klod Mone, koji je svojim delima i slikarskim otkrićima obeležio čitav ovaj period i dao mu na značaju.Mone se smatra začetnikom impresionizma i njegovim najdoslednijim i najuticajnijim predstavnikom. Zahvaljujući njegovoj slici Impresija – rađanje sunca , koja je 1874. bila izložena u Parizu, ceo ovaj slikarski pravac je dobio ime – impresionizam. U ovoj čuvenoj slici,

impresijaMone je, da bi dosegao svoju impresiju jutra u luci Avr, koristio osetljive poteze prozirne boje. Sa nekoliko kratkih, smelih poteza, on je narandžasti odsjaj sunčeve svetlosti suprotstavio tonovima sive. Strukturu i živost površini daju lučki jarboli i dimnjaci, koji, iako su pokriveni izmaglicom, stvaraju grafičku kompoziciju vertikala i dijagonala. Slobodni potez četke, crtež i neposrednost sa kojima je beležio svoje opažanje trenutka, u javnosti su izazvali skandal i nemilosrdnu kritiku.

Zapravo, sam naziv slike pokazuje umetnikovu težnju da u slikarstvo više prenese svoje lično osećanje, nego da predstavi određen pejzaž. Platno prikazuje luku osvetljenu ranim jutarnjim suncem : lađe polako plove kroz izmaglicu u kojoj se samo naziru obrisi predmeta utopljeni u okolnu atmosferu vode i neba. Videlo se da je slika urađena u jednom dahu, u samom trenutku najjačeg doživljaja.

Slika predstavlja romantični sklad vode i neba. To je tanka svetlo plava koprena kroz koju se probija bledocrveno-ružičasto sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika, kao celina nema ničeg od svojstva optičke, naučne analize koju će kritičari pripisati tom pokretu. 

kapucinoPored ove slike, Mone je izložio i Bulevar Kapucina , rađenu 1873, na kojoj je predstavio nepreglednu bujicu prolaznika duž bulevara, kao treperave mrlje boje, u trperavim impresijama magle i svetla. Dok gledamo sliku dobijamo utisak celine bez primećivanja izdvojenih figura ili detalja i taj njegov manir slikanja ljudi može se uočiti još u Grenujeru .

Građanin koji se u šetnji pojavljuje u Moneovim slikama bio je kao mrlja obične tkanine; njegovi ljudi prosto služe kao površina na kojoj svetlost može da se igra. Takvo posmatranje i viđenje se nimalo nije dopalo uvređenoj kritici, koja je bila užasnuta ovakvom smelošću i svim novinama kojima se nisu nadali na ovoj izložbi.

Ali, bez obzira na sve, impresionisti istrajno nastavljaju sa izlaganjima. Druga izložba održana je u galeriji Diran-Ruela dve godine kasnije, 1876.

Sledeće godine, 1877, Mone posvećuje novoj seriji kompozicija, gde je kao motiv uzeo železničku stanicu Sen – Lazar.

stanicaOva stanica ga je dugo fascinirala i na osnovu Renoarove zabeleške postoji priča kako je Mone, progonjen željom da je naslika, obukao svoje najbolje odelo, čipkane manžetne, uzeo štap sa pozlaćenom glavom i uručio direktoru stanice svoju podsetnicu.

Mone se direktoru predstavio jednostavnim rečima: »Ja sam slikar Klod Mone. Odlučio sam da slikam vašu stanicu. Dugo nisam mogao da se odlučim da li da slikam severnu stanicu ili vašu, ali sada mi se čini da vaša ima poseban izgled« .

Mone je uvek dobijao šta je hteo; vozovi su odmah bili zaustavljeni, peroni zatvoreni, lokomotive su izbacivale paru tačno na onaj način na koji je Mone to želeo. Izazivajući opšte strahopoštovanje, smestio se na stanici i danima je skicirao.

led1878. Mone se seli u skromnu kuću u Veteju, a sledeće godine umire njegova žena Kamij. Ova zima je, ledena i siva, bila vreme napuštenosti i samoće i u skladu sa tim, on slika samo led koji pluta u komadima zaleđenom rekom.

Upravo na ovim zimskim pejzažima se i može uočiti evolucija Moneove tehnike. Njegove prve slike snega podsećaju na Kurbea. Vizija je više vezana za tradiciju, a boja je raspoređena u velikim slivenim površinama.

Ali u Otapanju leda potezi četke se rasipaju stvarajući celine u kojima se sante leda spajaju sa sivom vodom. Kasnije se njegov način opet menja, fluidnost i divizionizam ustupaju mesto većim nanosima boje koji doprinose rasvetljavanju palete.

topoleIzmeđu 1885. i 1888. Mone daje svoj poslednji niz kompozicija sa ljudskim figurama. Nakon ovoga, Mone se potpuno posvećuje prirodi i skoro isključivo se drži pejzaža. Želeo je da slika treperenje svetla, bleskanje vode, prozračnost atmosfere, drhtaj lišća.

Njegov pojam trenutnog se ne odnosi na forme u pokretu, već na zaustavljanje vremena: isti pejzaž nije isti u različita doba dana ili godišnjih doba. Zapravo, subjekat nije bio ono što je bio, već ono što je svetlo od njega načinilo. Kako su godine prolazile, njegove studije atmosfera postajale su sve sistematičnije, a njegova istraživanja u svojoj temeljitosti zaista naučna.

Mone je želeo da slika sunce, hladnoću, vetar, maglu – ovo su bili novi pojmovi i imali su vrednost otkrovenja. I tada se, od 1890. posvećuje svojim ciklusima, gde traga za samom suštinom svetlosti i njenim nebrojivim varijacijama, u nekoliko motiva koji mu postaju neka vrsta opsesije. Držaće se skoro isključivo pejzaža, a najčešće onih kojima voda dodaje element kretanja.

londonU potrazi za različitom svetlošću, Mone je putovao i u druge zemje. Ono što ga je osvojilo putujući novim predelima bili su borovi i palme Rivijere, zimski odsjaj obalskih cvetova, treperavost snežnog dana u Norveškoj, rascvetana polja lala u Holandiji, London u magli, prelivanje duginih boja Venecije.

Oko 1900. godine, s balkona svoje sobe u hotelu Savoj i s prozora bolnice Svetog Tome, radio je seriju reke Temze, Zgrade Parlamenta u Londonu i Most Vaterlo u izmaglici.

Poređenje slike Zgrada Parlamenta u Londonu sa slikom Impresija, rađanje sunca, slikanom trideset godina ranije, jasno pokazuje koliko se Moneovo slikarstvo promenilo. Na obe slike su slični motivi, ali način na koji je predmet viđen značajno je različit. Scene Temze više nisu imale karakter skice Impresije, već one sistematski postižu monumentalni osećaj dovršenosti.

Njegovi arhitektonski motivi nisu više predstavljali grafičku strukturu slike, poput brodova i mostova u ranijim radovima, već su označeni kao slobodne površine koje ispunjava boja.

venecijaKada je Mone posetio Veneciju 1908. godine opet je koristio prefinjenost goblena u bojenim nijansama i u odnosima, jednu apstrakciju koja ne podseća mnogo na trenutnu umetnost Impresije.

Impresionista je postao simbolista, proslavljajući tajanstveno jedinstvo izmaglice i arhitekture, materijalizacije i atmosfere, kamena i svetla “ .

vrt1890. Klod Mone je bio u mogućnosti da u Živerniju, gde se nastanio još 1883, kupi veliku kuću sa imanjem koje je brojnim kupovinama godinama povećavao, i sa ogromnom energijom i oduševljenjem uspeo je od njega da stvori ne samo dom za porodicu, već i svoj sopstveni raj – vrt, o kome su mnogi govorili i pisali.

Uprkos poteškoćama i neprihvatanju meštana, Mone je uz pomoć iste one volje koju je iskazao i u slikarstvu uspostavio svoju vladavinu nad prirodom.

Postavljajući paralelne granice prema vrsti i boji, planirajući i određujući, on je svakoj biljci dao odgovarajuće mesto, imajući pri tom na umu motive za slike. Vrt je postao deo Monea, ušao je u njegovu dušu i (što je za njega najvažnije) u njegovo oko. Ono za čim je tragao bila je harmonija celine, celokupan utisak.

Nikada nije bio umetnik isključivo predan botaničkim detaljima – cveće je za njega bilo, manje više, samo nosilac svetlosti.

mostŽiverni nije bio na Seni, ali je imao malu reku Ept i veći broj potoka, tako da je Mone mogao da uživa, i zahvaljujući tome, on se ponovo vraća svom starom motivu – vodi, koja je proticala svuda oko njega, dodavajući joj pri tom i neke nove elemente koje je pronalazio u svojoj bašti. Zapravo, početkom 90-ih kupio je ispod kuće polje koje je od njegovog imanja bilo odvojeno železničkim šinama i pretvorio ga u bazen – vrt na vodi, uz pomoć potočića koji su tuda proticali.

Godine 1895. izgradio je i lučni drveni most, sličan mostovima sa japanskih drvoreza preko koga su visile vistarije i on će kasnije postati tema novih slika. Ali, glavnu inspiraciju Moneu će ipak predstavljati bazen sa jeguljastom travom i algama koje su tu rasle, irisima, trskom i žalosnim vrbama oko ivica, kao i plutajućim lokvanjima koji su se nalazili na površini . Ovo će biti osnovni motiv njegovih slika na kojima je radio poslednjih trideset godina.

lokvanjiSa prostranih, velikih pejzaža, preko pogleda na bazen i japanski most, Mone je došao do pogleda izbliza na delove površine vode.

Nebo je sada bilo samo odsjaj, ( Lokvanji, vodeni pejzaž, oblaci , 1903.) i nije se više pojavljivalo na gornjem delu njegovih slika.

Ove kompozicije vode bili su pejzaži lišeni horizonta i sam Mone ih je nazvao »reflektujućim pejzažima«.

triptihPoslednje godine Moneovog života bile su doba plodnog rada, mada je upravo tada zahtevao od sebe više nego ikad. Voda, njegova najveća ljubav za života nije ta koja je bila dominantna u njegovim poslednjim kompozicijama, već je to bila vatra; njegov bazen je plamteo.

Moneov dugi život umetnika približio se slikama izuzetne energije, slikama koje su prikazivale nesalomljivost i čvrstu vitalnost slikara. Svetlost zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao Mone, ugasila se naglo. Umro je 6. decembra 1926. godine, u svojoj osamdeset šestoj godini.

To što je Mone bio nazvan „umetnikom trenutka“ postalo je njegovo životno delo, i to ga je stalno vodilo do očajanja i nazad, jer cilj je bio nerešiva suprotnost – da se prolaznost sačuva u trajnoj formi.

Sva evolucija Moneovog dela teži ka onom potpunom oslobađanju koje mu je dopustilo da na kraju svog života dostigne jednu umetnost nezavisnu od realnosti.

izvod iz knjige „Klod Mone“
Kristofa Hajnriha
izdavač TASCHEN/IPS

Izvor: mikica-k.tripod.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S