ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Foto ilustracija: Bora*S

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor teksta: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________

S vremena na vreme – Biblijska tema


Priredio: Bora*S

Advertisements

DVE POGREŠNO POSTAVLJENE CIGLE…

tamoiovde-logo

Savršenstvo i osećaj krivice

Nakon što smo 1983. godine kupili zemljište za naš manastir, ostali smo bez novca. Bili smo u dugovima. Na našem zemljištu nije bilo nikakvog objekta, čak ni šupe. Prvih nekoliko nedelja nismo spavali na krevetima, već na starim vratima koja smo jevtino kupili na nekom stovarištu. Postavili smo ih na cigle, da ne bi bila baš na samom podu. Dušeka nismo imali, jer ipak – mi smo bili pustinjski monasi.

Sveštenik je imao najbolja vrata, ravna. Moja su pak vrata bila puna neravnina, sa velikom rupom na sredini. Šalio sam se kako sada bar neću morati da ustajem iz kreveta kada idem u WC! Ali, istina je bila surova – kroz tu veliku rupu stalno je duvao vetar. Nisam se baš naspavao tih noći.

Bili smo siromašni monasi kojima je neophodno bio potreban prostor za stanovanje. Nismo sebi mogli da priuštimo zidara – već je i sam građevinski materijal bio dovoljno skup. I tako sam sâm morao da naučim gradnju: kako da iskopam temelj, da izlijem beton, da zidam cigle, da postavim pod, da uvedem vodovod. Pre nego što sam se zamonašio, bio sam teorijski fizičar i srednjoškolski nastavnik i nisam bio vičan fizičkom radu. Posle nekoliko godina, postao sam prilično vešt u građevini, a svoje drugove monahe sam u šali zvao BGF (Budistička građevinska firma). Ali početak je bio vrlo težak.

Nekome može da izgleda da je zidanje cigli lak posao: malo cementa, tu i tamo koji udarac. Ali kada sam počeo da zidam, lagano sam udario jedan ćošak cigle prema dole, da bih je poravnao, a drugi je ćošak odskočio na gore. Tada sam opet morao da kucnem i taj drugi ćošak, a cigla bi sad štrčala. Pošto sam je vratio nazad, prvi ćošak je bio previsoko. Dobro, bar sam pokušao!

Kao monah, naučio sam da budem strpljiv i imao sam strpljenja na pretek, kao i vremena. Trudio sam se da svaka cigla bude savršeno postavljena, bez obzira koliko mi je za to trebalo vremena. Najzad sam završio svoj prvi zid. Bio sam zadivljen. Međutim, odjednom sam ugledao kako dve cigle stoje ukrivo. Sve druge su bile savršeno poređane, tačno u liniji, pod konac. Ove dve cigle su bile nakrivljene na jednom kraju. Izgledale su strašno. Pokvarile su ceo zid. Uništile su ga.

Sada je već cement bio pretvrd da bi cigle mogle da se izvade. Upropastio sam zid i najradije bih ga razneo. Pitao sam sveštenika da li da ga srušim i sazidam ispočetka, ali on mi je odgovorio: „Zid ostaje!“

Kada sam vodio prve goste u obilazak našeg manastira, uvek sam gledao da izbegnem da prođu pored mog zida. Nisam hteo da ga iko vidi. Jednoga dana, tri ili četiri meseca pošto sam ga sazidao, šetao sam sa jednim posetiocem i on je video zid.

„Baš lep zid“, primetio je.

„Gospodine, da niste možda ostavili naočare u autu? Imate li problema sa vidom? Pa zar ne vidite one dve pogrešno postavljene cigle koje kvare ceo zid?“ – pitao sam iznenađeno.

Ono što je posetilac nakon toga rekao, promenilo je moj pogled na zid, na samoga sebe, kao i na mnoge druge aspekte života. Rekao je: „Da, vidim one dve pogrešno postavljene cigle. Ali vidim i 998 dobro postavljenih cigli.“

Ostao sam zapanjen. Prvi put u ova tri meseca video sam i ostale zigle u zidu. Iznad, ispod, sa desne, i sa leve strane tih dveju nesrećnih cigala, bile su druge, savršeno postavljene cigle. Njih je bilo daleko više od ove dve. Pre toga bio sam usredsređen isključivo na moje dve greške, a za sve ostalo bio sam slep. Zbog toga nisam mogao da podnesem ni sam pogled na zid, a kamoli da nekome dopustim da ga vidi. Zbog toga sam hteo da ga uništim. Sada, kada sam video dobro postavljene cigle, zid više nije izgledao tako loš. Bio je to, kako je spomenuti posetilac rekao, „lep zid od cigle“. Eno ga, još uvek stoji, više od dvadesetak godina pošto sam ga sazidao, ali sam zaboravio gde su tačno te dve nesrećne cigle. Jednostavno, te svoje dve greške više ne mogu da pronađem.

Koliko ljudi prekida veze ili se rastaje, jer su sve što vide na svom partneru „dve pogrešno postavljene cigle“? Koliko ljudi pada u depresiju ili razmišlja o samoubistvu, jer su sve što vide u sebi „dve pogrešno postavljene cigle“? Zapravo, mnogo je dobro postavljenih cigli iznad, ispod, s desne, i sa leve strane pogrešaka, ali često ih ne vidimo. Umesto toga, svaki put kada pogledamo sebe ili druge, isključivo vidimo greške, nesavršenosti. Greške su jedino što vidimo i zato želimo da ih uništimo. I ponekad tako, na žalost, uništimo i „vrlo lep zid“.

Svi mi imamo svoje dve pogrešno postavljene cigle, ali kvalitetnih cigala je u svakome od nas daleko više.  Kada to uvidimo, stvari više i nisu tako strašne. Ne samo da možemo u miru da živimo sami sa sobom, uključujući tu i naše nedostatke, već isto tako možemo da uživamo u životu i sa svojim partnerom. To je loša vest za advokate koji se bave brakorazvodnim parnicama,  ali odlična vest za nas same.

Često pričam sledeću anegdotu. Jednom prilikom prišao mi je jedan zidar i otkrio profesionalnu tajnu:“Mi zidari uvek pravimo greške“, rekao je i dodao: „Ali svojim klijentima tada kažemo kako je to ‘originalni detalj’, koji njihovu kuću izdvaja od svih drugih koje se nalaze u tom delu grada. I tada im naplatimo nekoliko hiljada dolara više.“

Tako su i „jedinstveni detalji“ u vašem domu verovatno započeti kao greške. Isto tako, ono što smatrate greškom u sebi samima, na partneru, ili generalno u životu, može da postane „jedinstven detalj“ – kada prestanete da se time opterećujete.

Krava koja je plakalaAjahn Brahm

Izvor: mirelapavlovic.wordpress.com

_________________________________________________________________

POIMANJE SVETA MAMA ZUZANE…

tamoiovde-logo

Zuzana Halupova, najpoznatija slikarka naivne umetnosti, rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici

Verovatno je Lav Nikolajevič Tolstoj bio vizionar, kada je budućnost slikarstva opisao rečima: „Umetnost budućnosti je narodna umetnost, umetnost, koju će svi razumeti i negovati, koja će biti razumljiva bez obzira na kaste i nacionalnost“.

zuzana_chalupovaNije bilo potrebno da dugo pretražujemo zemaljsku kuglu da bismo potvrdili istinitost piščeve pretpostavke.

Bilo je dovoljno da odemo u Kovačicu i posetimo najpoznatiju vojvođansku Slovakinju na svetu. Zuzana Halupova se više od tri i po decenija neumorno družila sa četkom i svetom, sa paletom i ovom planetom. Više od trideset godina je predstavljala likovnu umetnost i pravila samostalne izložbe po celom svetu.

 Praznik ili ne, kod slikarke, nekadašnje vezilje, uvek je bilo puno događaja. Halupova kuća na Čaplovičovoj je dnevno brojila puno radoznalih očiju i pažljivih ušiju. Pripovedač je bila domaćica: ona svetska žena koja je bila neuobičajeno obična žena.

zuzana_chalupova_18_vŽivotna sudbina joj nije podarila vlastitu decu. Njene slike su zato prepune dece. Njena umetnička osetljiva duša je osmislila i rodila Katku. Ni na jednoj slici nije nedostajala vesela i dobra Katka. Takva, kakva je i njena majka – „mama Zuzana“.

Iz nje je zračila ogromna aktivnost. Sedela je satima bez pauze pred stalkom. Sa elanom na avionu u slovačkoj nošnji, obišla je svetske meridijane i osovine: Dubrovnik, Pariz, Cirih, Nju Jork, Ženevu, Tokio, Montreal, Jerusalim, London, Beč, Bajorit (Nemačka), Bratislavu, Brisel…

Njen životni moto kao da izvire iz jednog od principa Jana Amosa Komenskog: „Budi onakav, kome bi se svako obradovao kada uđeš u prostoriju, bio on bogat ili siromašan.“ I zaista, njenom prisustvu su se obradovali šefovi država – Jugoslavije, Slovačke, Japana, Austrije, Francuske. Od njenih nesebičnih doprinosa su imali korist i deca UNICEF-a i istorijska i kulturna baština UNESCO.

 zuzana_chalupova_8_v Novac nije smatrala merilom svega. Nekada je imala za novčić manje, ali uvek za gutljaj snalažljivosti više. Njena radost su bile knjige i članci, u kojima se pisalo o njoj, njene široko – daleko rasute razglednice, fotografije sa ljudima, koji su pokretali svet, stotine pa čak i hiljade poseta i komentara iz knjige utisaka posetilaca, na desetine srdačnih pisama: „Znate još za onu knjižicu.

Imam nećaka a on ima četvorogodišnju devojčicu – ona tako voli Vaše slike i o svemu se raspituje. Sve joj se sviđa. Znali ste da obradujete i malu decu i velike“, piše iz Pariza drugarica J. Valent. „Poznajete svet, i Svetu zemlju, poznajete čak i našu crkvu, našu Slovačku evangeličku a.v. crkvu, naše navike i učenje. Raduje nas to dečije lice. Isus Hrist je rekao: „Ko ne primi carstva Božijeg kao malo dete, neće ući u njega“ – radovala se pismu tadašnjeg sveštenika u Aracu, Ondreja Pećkovskog.

Tako smo se sretno vratili sa našeg nezaboravnog izleta u Kovačicu. Prijateljima i poznanicima pričamo o susretu sa Vama i mladi ili stari, ne mogu da se zasite gledanja Vaših razglednica. A naša Zuzka se samo okreće u onoj lepoj vezenoj bluzi, da bi svima bilo jasno, da u Kovačici znaju da slikaju ne samo četkom, već i iglom. Čovek gladan za lepotom pređe prag Vaše sobe i zaprepašćen ostane bez reči“, nije štedeo na rečima Mihal Lošonski, austrijski urednik slovačkog porekla.

 zuzana_chalupova_15_vLaskala joj je posvećena pažnja. I ona je pažljivo slušala druge u svom vlastitom kuhinjskom ateljeu. Najviše komšinice i žene iz porodice. Upravo kod kuće se osećala – kao kod kuće: Kada su je urednici nakon prvih trijumfalnih povrataka iz Pariza i Versaja pitali da li bi htela da ostane u gradu svetlosti, kao mnogi slikari, brzinom svetlosti je odgovorila: „Ma kakvi, pa tamo su me zvali Šalupova“.

Jako ih je poštovala: „Gde god da smo bili, novinare smo uvek zbunili. Obično smo odlazili na tri nedelje. Moj saradnik i pomoćnik Branislav Grubač je imao adrese i brojeve urednika. Prve nedelje je brzo obilazio množstvo novinara, druge nedelje je već bilo svašta napisano a treće nedelje je bila trma – vrma za slike, često su se prodale jednim potezom“, pričala je kovačičkim slovačkim jezikom slikarka duše i srca.

zuzana_chalupova_19_vSlikala je jedinstvenim stilom. Tokom letnjih vrućina pre nekoliko godina, posetili su Halupovu aktivisti Matice slovačke iz Rače. Zuzana je uveliko spremala izložbu uljanih slika u beogradskom Ruskom domu. Na slikama manjeg formata, nacrtala je fudbalere sa neobičnim sudijom.

Strogog delioca pravde je ukrasila odećom renesansnog romantika a umesto sudijske, dodelila mu zviždaljku kao muzički instrument. „Gunđaju mi, da to ne treba da bude tako“, žalila im se. „Ali to treba da bude tako, to je Vaš pogled na svet oko nas, kao što ste nam pomenuli nekadašnju sliku Kraj rata, gde su padajući buketi iz aviona zamenili uništavajuće granate“, ubeđivao je u suprotno neko od gostiju citirajući Rufusa, da se radi o „svetu predivnih zabuna, bez kojih bi smo bili samo umorni roboti“.

zuzana_chalupova_4_vOstala je sama sobom sve do poslednjih trenutaka života. Takva, kakva je bila, kada je pre više od pedeset godina naslikala svoju prvu „sliku“ na zidu, bojama razređenim u mleku.

Jan Špringelj

Izvor: slovackizavod.org.rs

________________________________________________________________________________

Zuzana_Halupova_3_croppedZuzana Halupova (svk. Zuzana Chalupová; Kovačica, 5. februar 1925 — Beograd, 1. avgust 2001) je bila poznata slikarka naive iz Kovačice, Srbija.

Halupova je bila jedna od najznačajnijih protagonista kovačičke naive skupa sa Martin Jonašem, i njene slike se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama svugde po svetu.

Izlagala je samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu (Pariz, Njujork, Rim, Beč, Bon, Cirih, Kopenhagen, Stokholm, Ženeva, Diseldorf i u drugim gradovima sveta).

Bila je prva žena u Kovačici koje je svoje slike relativno kasno započela da slika, zamenila spretnost najbolje vezilje u selu i koja je svoj vez sama smišljala, sa kistom- ostvarivši svoje snove da sama slika i stvara i u likovnoj umetnosti izgradi vlastiti svet.

Život i delo

Rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici u Vojvodini, kao Zuzana Korenjova (sl. Koreňová) u slovačkoj porodici siromašnog zanatlije stolara od oca Martina i Majke Ane rođ. Galat. Imala je i sestru. Osnovnu školu je pohađala u Kovačici i završila 5 razreda i tu se isticala svojim slikarskim talentom. 1942. godine se udala za Adama Halupu. Oni žive od vinogradarstva i zemljoradnje a imali su i pčele kao i njena baka.

Prvu sliku je naslikala na zidu kuće sa bojama koje je rastvorila u mleku 1948. godine. U svojoj mladosti se bavila vezom i bila je izvanredna vezilja i ovo je kasnije uticalo na njen način dekoracije svojih dela. Radila je i goblene. 1964. godine je radila slike u ulju i sa vodenim bojama i u julu je slovački list „Hlas ľudu“ objavio članak o njoj kao novoj umetnici kovačičke naive. Većinu svojih prvih slika je odmah prodala. Izlaže u zemlji i inostranstvu što je i zasluga poznanstva sa penzionisanim profesorom iz Beograda Branislavom Grubačem koji je cenio njen rad i koji joj je pomogao da se eksponira.

U braku nije imala dece te je u svojim slikama stvorila svet u kojem je bilo puno dece i predstavljanje dečjeg lica je postala osnovna tema u njenom stvaralaštvu. 1969. godine je njen rad zapažen u Francuskoj i Nemačkoj i pojavljuje se u časopisima koje se bave umetničkom tematikom u „ Modernoj reviji“ i „Figaru“ a jedna nemačka kuća joj objavljuje slikovnicu. Slede izložbe u Cirihu, Njujorku a zatim i Londonu i Beču. 1973. godine je slikarku u ateljeu posetio Fransoa Miteran.

Tada počinje da sarađuje sa Unicefom.
1974. godine umire njen suprug Adam. U daljem vremenu izlaže kao iskusna umetnica u Evropi i u mnogim zemljama sveta. Svoje slike je u dobrotvorne svrhe poklanjala Unicefu, Unesku i Crvenom krstu.

U sredu,  1. avgusta, 2001. godine u Beogradu posle kraće bolesti je u 76. godini života preminula i sahranjena je u Kovačici.

Karakteristike njenog opusa

Najčešće je slikala prizore iz svakodnevnog života i rada, kao hranjenje živine, pranje rublja, mužu krave, okopavanje kukuruza i druge poslove koji se odvijaju na selu. Na slikama se primećuje narativni slikarski izraz i tako uz pomoć brojnih figura koje smešta u seoski pejzaž, vedutu ili sobu priča događaje iz seoskog života njenih sunarodnika Slovaka. Narčito kada slika sobe ona koristi svoja iskustva vezilje da bi dekorisala svoje slike.

Po pravilu sve njene figure su dečjeg lica i odrasli samo su oni malo veći i imaju brade i brkove. Bila je religiozna, skupljala je Biblije i dobro poznavala Sveto pismo i slikala je na ove teme. Na slikama sa religioznom tematikom i sveci i ličnosti iz Biblije su takođe dečjih lica sa brkovima i bradama. Likovni svet Zuzane Halupove je izmišljeni dečji svet u kome postoje samo deca puna optimizma i sreće i oni predstavljaju njen kosmos i umetnički univerzum.

Slike Zuzane Halupove redukuju prostor i deluju površinski i ako se ona trudi da predstavi dubinu prostora u perspektivi. U savremenoj umetnosti se postepeno izgubio interes za predstavljanje prostora a izgubljeni prostor korespondira sa njenim idealnim svetom koji je stvorila;svetom punim dece. Zuzana ili kako su je zvali „majka Zuzana“ se trudila da stvori i prikaže jedan optimističan bolji svet u kome postoje ljudi dečjih lica, koji je bolji i srećniji.

Odlikovanje Ćirilo i Metodije

Zuzana Halupova ponela je visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najveće priznanje koje Matica slovačka iz Bratislave dodeljuje uspešnim Slovacima u dijaspori. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.

Reference
1. Zuzana Chalupová, Galeria Babka, Kovačica 1994.
2. Svet kovačického insitného umeniia, Vladimír Valentík Kultúra Báčsky Petrovec 2002.
3. Kovačickí maliari v ramci trienále INSITA 97 Trenčín 1997.
4. Zuzana Halupova, Srđan I.Šajn, Beograd 1986.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr/

_________________________________________________________________________________

FotoPlus

 

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DOŠLA JE I ŠTA SAD…

tamoiovde-logo

DAN POSLE PROŠLE

Kako ste ?


oko11Kako vam je krenulo sa Ovom,
godinom Novom?


Jeste li srećniji ? Možda pametniji ?
Bolji? Je li vam u Novoj sve po volji?
Da li vas danas nešto manje boli?
Neko, Vas više voli?

Jesu li vam resursi puni? Ili se nešto, ipak, u vama buni?
Oblici su vam vitkiji? Mono i dijalozi britkiji?
Savesti relaksirane? Dlake na jeziku depilirane?

Jesu li vam ljubimci bolji ili grđi? Mišići- tvrđi?
Da li ste bar malo mlađi? Odoleli ste prvoj svađi?
Nestale vam bore? Ono od dole vam je gore?
Ne pušite više? Lakše se diše?

Kako sa mestom radnim, što uze vam ga raga Stara?
Ima li u kesama, pored želja i nešto para?
Sa zida vašeg toplog doma, namiguje vam friška diploma?

Jeste li iskoristili sve što okolo se nudi: recimo: “Idi vidi- i, viđen budi” ?
Ili možda,
”Doček na poček” i slične zgode? Ta niste valjda protiv “mode” ?

Da li vam je bar malkice krivo, što umesto pilećih bataka iz rerne, ne bejaše na ražnju, bi-vo?
Ili, što iz skoro praznog budžeta u vazduh nije odletelo još više moneta (ups! Konfeta)?

Niste valjda toliki baksuzi, da zavidite onima koji su za (na) vaš račun, temperaturni minus preveli u banknotni plus?

Nego, ovo, među nama, u poverenju:

Recite mi, živi bili, da li ste u nečije oko zaronili, onako, baš duboko?
Ili je neki pogled sneni, presreo baš vaše oko?
Da li ste još sami (daleko bilo), ili ste pronašli po meri vašoj- baš udobno krilo?

Ako Ova ipak nije, onako, kako ste očekivali,
samii ste krivi.
Da što pre dođe – vi ste je ohrabrivali.

P.S.

Što se onog Dede od Mraza tiče, maniri mu neki, baš ne priliče.
Zato, vreme je da konačno skrene sa stazice.

Umesto za njega,
glasam- za Seka Mrazice!

Znatiželjan, vaš, Bora*Stanković, baš!

(Drugo izmenjeno, dopunjeno i nimalo pametnije izdanje)

_______________________________________________________________________________________

JEZERO MAĐORE, LEPŠE OD MORA…

tamoiovde-logo

Mađore: Jedino jezero lepše od mora

Ništa vas ne može pripremiti na prvi susret s veličanstvenim jezerom Mađore u Italiji.

madjore-1788710606Jezero se uglavnom nije nalazilo na utabanim turističkim stazama sve do 1906. kada je tunel Simplon u Alpima omogućio prolazak Orijent Ekspresa.

Doslovno preko noći njegove obale počele su da se pune pripadnicima evropske elite, koji su počeli da grade veličanstvene nekretnine. Neke od njih i dalje su naseljene, ali su neke danas napuštene i u gotovo ruševnom stanju.

Stresa, gradić koji je i dalje zatočen u nekom prošlom vremenu, dugo je bila nezvanična prestonica zapadne obale jezera. Prepun je grandioznih hotela napravljenih u baroknom stilu čija bi fasada lako mogla da posluži kao kulisa za neku od Pučinijevih opera.

Najveći je Grand Hotel des Iles Borromees sa ogromnim kristalnim lusterima u kom je boravio, tada 19-godišnji, Ernest Hemingvej dok se oporavljao od ranjavanja na italijanskom frontu.

madjore1-1030434307Prva među jednakima u palatama Strese pripada porodici Boromeo i nalazi se na ostrvcu Isola Bela na deset minuta vožnje čamcem.

Još jedna izuzetna destinacija do koje se stiže čamcem je Peskatori, ribarsko ostrvo koje možete peške obići za deset minuta, ali tu šetnju sigurno nećete zaboraviti.

Jezero Mađore je ogromno i seže sve do Lokarna u Švajcarskoj, pa njegovu okolinu možete obilaziti sigurno desetak dana, a da vam ni u jednom trenutku ne bude dosadno.

Ako se malo odmaknete od obale i vozite oko dvadeset minuta ka Alpima, možete doći do manjeg jezera Orta uz koji je nikao grad Orta San Đulio sa kaldrmisanim ulicama, fasadama u boji starog parmezana i predivnim kafićima u kojima možete popiti fantastičan espreso.

madjore2-2073289156U blizini Mađorea je i Kastiljone Olona, prelepa kapela u potpunosti ukrašena freskama renesansnog majstora Masolina da Panikala, od kojih je najpoznatija Usekovanje glave svetog Jovana koje gleda “ledena” Saloma.

Zbog vlažne i tople klime gradinari su uspevali da urede neverovatno lepe bašte.

Osim egzotičnih biljaka, one su prepune i raznih kitnjastih statua, pa ako vam dosadi izležavanje na plaži, a ne obilaze vam se mestašca uz obalu, dan možete provesti u hladovini velikih stabala čitajući neku dobru knjigu.
Izvor:aah.rs

_________________________________________________________________________________________

REKE SU PRESUŠILE, JEZERO ISPARILO, ALI…

tamoiovde-logo

Prelepa jezera pustinje Ubari, Libija

Pustinja-Ubari-9Pustinja Ubari, poznata kao Idehan Ubari i Peščano more Ubari, je hiper-suva regija jugozapadne Libije prekrivena peščanim dinama koje zauzimaju površinu od oko 58.000 km².

Pustinja-Ubari-1

No, pre 200.000 godina, ovo je bilo vlažno i plodno područje s puno kiše i reka koje su hranile ogromno jezero (Megafezzan) veličine Češke.

Tokom vlažnih razdoblja jezero je zauzimalo površinu od 120.000 kvadratnih kilometara.

Usled klimatskih promena koje su se desile pre između 3.000 do 5.000 godina reke su presušile, a jezero isparilo.

Pustinja-Ubari-2Ipak, tragovi ovog ogromnog jezera su i dalje prisutni u obliku prelepih mikro jezera raštrkanih između visokih dina.

U pustinji Ubari trenutno postoji oko 20 jezera okruženih palmama i vegetacijom – prekrasne oaze koje izgledaju kao anomalija u oštrom pustinjskom okruženju.

___________________________________________________________________________________

Pustinja-Ubari-3Pustinja-Ubari-4

___________________________________________________________________________________

Pustinja-Ubari-5Pustinja-Ubari-6

____________________________________________________________________________________

Pustinja-Ubari-7Pustinja-Ubari-8

_____________________________________________________________________________________

Izvor: pixelizam.com

____________________________________________________________________________________

PRIČA O DVA ATOLA…

tamoiovde-logo

Jedan od dva atola, sićušnih delova francuske teritorije, zaturenih negde između Madagaskara i Južnoafričke Republike, pruža zelenim morskim kornjačama utočište za razmnožavanje. Drugi je boravište galapagoskih ajkula

images-2015-05-600450_atoli_622701378

Foto: Tomas Pešak

Zamislite dve gromade stena kako plešu.

E, otprilike tako izgleda parenje između zelenih kornjača: dva orijaša, poput nekih sumo rvača, okačeni jedno drugom o oklop, tromo veslaju kroz kristalno bistru vodu koralnog grebena.

Reč je o grebenu koji opasuje ostrvo Evropa, uz jugozapadnu obalu Madagaskara, gde se svake godine okupi po 10.000 ženki zelenih kornjača da bi se parile, a zatim izašle na obalu da polože jaja.

Zelene kornjače imaju strategiju reprodukcije zvanu „ko pre devojci”, odnosno mužjaci se grabe da se spare sa što više ženki. Umesto da troše energiju na odbranu teritorije i me¬đusobne dvoboje, jedini cilj mužjaka jeste da na¬đu slobodnu ženku ili da se umešaju i prekinu parenje koje je već u toku. Mužjaci imaju velike kandže na svojim perajima i repu, koje im služe da se prikače ženkama za oklop. Kad se jedan okači o ženku, drugi pokušavaju da ga zbace sa nje i pritom često ujedaju i zadaju rane oboma.

Ponekad se dešava da se hormonima zaslepljeni rival okači o oklop mužjaka koji je već na ženki. „To bez sumnje ne vodi ničemu”, kaže morski biolog Volas Nikols. On je vi¬đao da se čak po četiri mužjaka okače jedan drugome za oklop. „Kada tako nešto vidimo kod kišnih glista u bašti, jedva da obraćamo pažnju”, kaže on. „Ali sa kornjačama teškim po 180 kila to je pravi cirkus.”

Ipak, malo je ljudi koji imaju prilike da gledaju ovaj cirkus na ostrvu Evropa. Ovo ostrvo je prirodni rezervat i njegove vode su zaštićene. Kao i susedno ostrvo Basas da Indija, koje leži na oko 110 kilometara dalje prema severozapadu, ono je deo takozvanih Rasutih ostrva, pet tačkica zemlje koje okružuju Madagaskar poput meseca. Danas su to samo ostaci nekada moćne francuske kolonijalne imperije, ali na njima se i dalje vije trobojka jer pripadaju francuskim južnim i antarktičkim zemljama.

:
Francuski suverenitet, iako ga osporavaju Madagaskar i neke druge zemlje, ima pre svega strateški značaj. Ukupna površina kopna na Rasutim ostrvima iznosi svega 44 kvadratna kilometra, ali njihova zajednička ekskluzivna ekonomska zona je 15.000 puta veća, što je površina okeana veličine jednog Teksasa ili Francuske.

Ono što je najvažnije za biodiverzitet na ovim ostrvima jeste to da Francuska ne dozvoljava ilegalni ribolov i lov na kornjače. Na većini ostrva, uključujući i Evropu, postoje vojni garnizoni i žandarmerija, a njihovim vodama patroliraju brodovi francuske mornarice.

Mada Evropa i Basas da Indija leže blizu jedno drugog u sredini Mozambičkog kanala, ova dva ostrva se mnogo razlikuju. Evropa je pokrivena grmljem i utočište je ne samo za morske kornjače već i za milione morskih ptica koje se tu gnezde.

S druge strane, Basas je atol koji jedva da proviruje iz vode i ima lagunu veličine Menhetna koja vrvi od ajkula. I jedno i drugo ostrvo među poslednjim su ostacima zdravih morskih ekosistema u zapadnom delu Indijskog okeana – retke oaze divljine u inače opustošenom okeanu. „Gledana sa površine, ova ostrva ne izazivaju nikakav utisak – kao dve beznačajne tacke”, kaže morski biolog Tomas Pešak, koji je snimio fotografije za ovu reportažu. „Ali kad jednom zaronite dole, opčinjeni ste do kraja života.”

Ova dva ostrva zauzimaju površinu okeana čije nepovoljne struje i vrtlozi vekovima zadaju probleme moreplovcima. Savremeni morski biolozi pronašli su način da proučavaju ovaj ekosistem a da uopšte i ne ulaze u more. Zbog tesne ekološke povezanosti između morskih ptica i života u moru, oni koriste ptice kao indikatore za pučinske vrste kao što su tune. Mnoge morske ptice oslanjaju se na ove okeanske grabljivice da im isteraju plen na površinu, odakle mogu da ga pokupe svojim kljunom i kandžama.

:
Blune i čigre lete u jatima nisko nad površinom i prate kretanje riba pod vodom. Kad uzlete sa obale, razviju se u lepezu i drže jedna drugu na oku, tako da odmah reaguju čim neka od njih primeti plen. Druge pak vrste motre na ove prve, krstareci visoko u vazduhu, odakle im se pruža cela panorama. Fregate su neprikosnovene među visokoletacima. One su prave vazdušne akrobate koje jedre uz pomoć toplih vazdušnih struja. Sa visine od više od jednog kilometra one ne samo da prate morsku površinu već i niskoleteće ptice. Kada ugledaju plen, obruše se sa svojim crnim uglastim krilima raspona od dva metra i zgrabe lignju među talasima ili leteću ribu u vazduhu.

Na ostrvu Basas da Indija nema drveća na koje bi sletale morske ptice i nema peščanih žalova na kojima bi kornjače polagale jaja. Basas je mlad atol, koji se tek formira na svom matičnom vulkanu, čija se kupa uzdiže sa morskog dna na do skoro tri kilometra dubine. Iz vazduha izgleda kao neka plava okrugla činija, čiji je jedan deo okrnjen na severoistocnom obodu.

I dok Evropa ima mangrove i plitku lagunu koja u vreme oseke skoro presuši, Basas nema ni grančicu vegetacije, ali zato njegova laguna, duboka i do 14 metara, predstavlja džinovski tropski akvarijum pun mladih ajkula. Skoro sve pripadaju vrsti galapagoskih ajkula, koje se često sreću oko tropskih ostrva, ali retko gde u ovolikom broju.

Biolozi, za koje toliki broj galapagoskih ajkula predstavlja zagonetku, smatraju da je razlog u ograničenom broju staništa u relativno pustoj laguni Basasa, dok prisustvo mangrova i morskih trava u laguni Evrope pruža stanište i utočište i za druge vrste. Basas verovatno pruža jedinstven uvid u život ovih ajkula i predstavlja krajnje neuobičajen primer zdrave generacije podmlatka jedne vrlo eksploatisane vrste.

:
A kada se u vreme oseke voda povuče, ukažu se lengeri brodova koji su se ranijih vekova nasukali na greben Basasa. Portugalski jedrenjak od 900 tona „Santjago” prepolovio se kada se 1585. godine po mraku zario u greben. Zamislite taj užas putnika kad je počelo da svanjuje i kada su videli da im se brod sav raspao a da su čamci za spasavanje ili zdrobljeni ili otplutali daleko na pučinu.

Nastradalo je više od 400 ljudi, a tovar zlata i drugih dragocenosti kroz smrskanu utrobu broda iscureo je u okeanske dubine.
Ronioci su 1970-ih uspeli da nađu deo ovog blaga: srebrne novčiće, bronzani top, dragulje i jedan astrolab. Ali sve je to ništa u odnosu na pravo bogatstvo Basasa i Evrope – ne kovčezi s blagom iz starih jedrenjaka vec biodiverzitet koji buja na ovim sićušnim ostrvima.

Čest saradnik Kenedi Vorn specijalizovao se za priče o prirodi i ekologiji. Tomas Pešak je direktor za oblast zaštite pri fondaciji „Spasite naša mora”, koja je i inicirala fotografisanje ovih atola.
AUTOR: Kenedi Vorn

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

O! Pa da, snalažljive su nego šta…

KORNJAČA

Kornjačin pol, između dva fišbajna,

Za svakog praktično ostaje tajna.

Snalažljiva je, bogme, i zgodna:

U takvom škripcu-

Ipak je plodna.

O.Neš

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________________

ZAUSTAVITE DAH I POGLEDAJTE …

tamoiovde-logo

Kako izgledaju najlepše plaže Kube

Ako ste mislili da je izbor najlepše plaže na Kubi lak zadatak, prevarili ste, jer plaže ove egzotične zemlje važe za jedne od najboljih u svetu! Najbolja zabava na ovom ostrvu Kariba je ispod sunca, na peščanim plažama, koje okružuju koralni grebeni, a čiju vodu zapljuskuje kristalno čista voda okeana.

Na Kubi ostoji više od 300 plaža, mi vam predstavljamo top 5 najlepših, po mišljenju sajta allbestbeaches.com.

Esmeralda

100293_esmeralda-----misschampers_af

Esmeralda plaža l foto: misschampers/flickr.com

Ovo je najživopisnija plaža Kube, čije se ime prevodi kao „smaragdna obala“ – ona zaista to i jeste! Plaža Esmeralda kompletno je prekrivena belim peskom, okružuju je kristalno čista voda i prelepi morski grebeni.

Idealno je mesto za ronjenje, ribolov, ili jednostavno, za opuštanje na plaži.

Na ovoj plaži moguće je i plivati sa delfinima. Plaža Esmeralda nalazi se na istoku Kube, u provinciji Holgin.

Plaže Varadera

100292_varadero-----aaron-nakama_af

Varadero l foto: Aaron Nakama/flickr.com

Ovo je kubanski najpoznatiji centar, čije plaže privlače i najbogatije ljude na svetu.

Tri slikovite peščane plaže Varadera, važe za najčistije na svetu, a okeanska dubina i koralni greben ostavljaju bez daha svakog ko je krenuo na ronjenje.

Plaže Varadera protežu se na dužini od 20 km. Varadero je udajen 130 km od Havane.

 Plaže Havane

100294_havana-----lleewu_af

Havana l foto: Lleewu/flickr.com

Mirne plaže Havane nalaze se na severnoj obali ostrva, a to su: El Penon del Fraile Puerto Escondido.

U novom delu Havane, duž zaliva u oblasti Kubanakan, postoji čitav niz kompletno opremljenih plaža i jahting klubova, ali i veliki zabavni park.

 Plaže ostrvo Kajo Giljermo (Cayo Guillermo)

100295_kajo-giljermo-----ericbas_af

Kajo Giljermo l ericbas/flickr.com

Ovo malo ostrvo nalazi se u Atlantskom okeanu, nenaseljeno je, a na njemu se nalazi zaštićeno područje neverovatne flore i faune.

Plaže ovog ostrva svrstavaju se među najbolje u kubanskom arhipelagu, imaju fin pesak, veoma čisto more, a tišina koja vlada ostrvom impresionira sve goste koji zakorače na njegovo tlo.

Glavne plaže ostrva su: El Paso i Playa Pilar. Voda ostrva Kajo Giljermo je toliko čista da liči na džinovski akvarijum.

Plaže ostrva Kajo Koko (Cayo Coco)

100296_kajo-koko----oknidius_af

Kajo Koko l foto: Oknidius/flickr.com

Ovo je četvrto po veličini ostrvo na Kubi, bogato je prirodom, gotovo netaknutom od strane ljudi.

U unutrašnjem delu ostrva je potpuna divljina, koja je dom za preko 160 vrsti ptica, uključujući pelikane, flamingose i pticu „Koko“, po kojoj je ovo ostrvo i dobilo ime.

Više od 26 km plaže proteže se na severnoj strani ostrva, a koralni greben dug je 10 km.
I. Zdravković


Izvor: superodmor.rs

_________________________________________________________________________________________

OSTRVO LUTAKA…

tamoiovde-logo

Hiljade pari plastičnih očiju motre na meksičko ostrvo

Južno od Meksiko Sitija, između kanala Hoćimiko, nalazi se ostrvce za koje niko nije planirao da postane turistička destinacija, ali je ono danas jedno od najzanimljivijih mesta u Meksiku.

Reč je o Ostrvu lutaka – Isla de las Munecas.

thumbnail.php

Foto: Profimedia

Po legendi koja kruži u oblasti u kojoj se ovo ostrvo nalazi, pre mnogo godina je na njegovoj obali pronađeno telo devojčice koja je nastradala pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima.

U njenu čast, o grane drveća su kačene lutke, za koje mnoge veruju da su danas čuvari duha preminule devojčice. Mnogi posetioci ostrva čuli su legende o tome kako lutke okreću glave, pomeraju ruke i noge, otvaraju i zatvaraju oči…

Neki su u svojim opisima ostrva preterali do te mere da su pričali o šapatima između lutaka i priče o tome da su, dok su bili u čamcima, čuli zov s ostrva.

Šta je istina?

Don Hulijan Santana Barera je godinama brinuo o ostrvu. Jednog dana pronašao je telo preminule devojčice, a ubrzo potom je video da morem pluta njena lutka. Podigao ju je i okačio na drvo kako bi pokazao poštovanje prema devojčici. Ubrzo potom donosio je sve više lutaka i ukrašavao drveće njima. Bio je opsednut.

Njegovi prijatelji i porodica tvrdili su da ga je trenutak kada je pronašao telo deteta potpuno promenio. Pola veka je skupljao lutke i kačio ih na grane, verujući da je duh devojčice koju nije uspeo da spase u njima.

Nakon pedeset godina opsesije, on je pronađen mrtav – udavio se, a voda je izbacila njegovo telo baš na mestu na kojem je pronašao dete pre mnogo godina.

Mnogi veruju da se Hulijanov duh pridružio sablasnoj atmosferi ostrva.

Od njegove smrti, Ostrvo lutaka je doživelo neverovatnu popularnost. O njemu je objavljen veliki broj novinskih članaka, snimljene su mnoge televizijske emisije o njemu, a broj turista koji oduševljeno lutaju šumom je sve veći. I svi oni sa sobom donose lutke.

Pogledajte ostale fotografije
Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________

ŠTA ME SE TIČE…

tamoiovde-logo

ŠTA ME SE TIČE

zzzz

Slika: Jasmina Milošević

Šta se mene ili koga još tiče
što će i dalje biti izlazaka i zalazaka sunca,
snega na planinama, šafrana,
i čovečanstva sa njegovim mačkama i psima?

Šta nas se tiče,
što će u velikom zemljotresu deo severne Kalifornije,
propasti u more,
što će biti razmatrana legalnost brakova s kompjuterima,
što će nastati kibernetičko planetarno carstvo,
što će 3000. godine u Rimu biti svečano proslavljen
ulazak u četvrti milenijum hrišćanstva?

Šta nas se tiče – ako će u našem predelu prestati
vreva sveta
i što ćemo preći u Drugo, izvan vremena i prostora.

Uzaludno nas u obredu Zadušnica mame jelom i pićem.

Ne oglašavamo se, jer nedostaje nam jezik sporazumevanja sa živima.
I vene nepotrebno cveće, tu stavljeno kad smo već bili daleko.

Česlav Miloš
Iz zbirke Poslednje pesme

Prevod: Biserka Rajčić

_____________________________________________________________________________________

KAKO DA OSTRVO DONUS „ZACVRČI“…

tamoiovde-logo
Grčko ostrvo traži pomoć za raseljavanje cvrčaka

Stanovnici malog grčkog ostrva Donusa, u južnom delu Egejskog mora, pokušavaju da reše problem koji ih već neko vreme muči: nestašicu cvrčaka.

170813759155570fa2d4bfe523037183_v4_big

Foto: Thinkstock

„Već 45 godina dolazim na ovo ostrvo i nikada nisam čuo nijednog cvrčka. A leto u Grčkoj bez cvrčaka nije pravo leto. Hteo bih da ih čujem i na Donusi“, objasnio je za AFP Dimitris Kuklakis, 70-godišnji Grk koji pola godine provodi na ovom majušnom ostrvu od svega 13 kilometara kvadratnih.

Stanovnici Donuse uputili su apel solidarnosti, tražeći od drugih grčkih regiona, koji provode leto u zvuku cvrčaka, da im „u malim kutijama“ pošalju raspevane insekte kako bi i njihovo ostrvo „zacvrčalo“.

Veliko je pitanje, medjutim, da li je ikada bilo cvrčaka na Donusi.

„Stariji kažu da ih je bilo nekada davno, drugi pak tvrde da se nikada nisu čuli na ostvru“, navodi Kuklakis.

Zagonetka je tim pre veća što sva okolna ostrva, poput Naksosa i Amorgosa, imaju respektabilnu populaciju cvrčaka.

Apel ljubitelja cvrčaka na Donusi, ostva sa oko stotinjak stanovnika, objavljen je najpre u lokalnom listu, a zatim su ga preneli svi grčki mediji.

„Kontaktirao me je neko čak iz Južne Afrike“, tvrdi Kuklakis koji se nada da će na leto moći da se organizuje „velika fešta puštanja cvrčaka u prirodu“.
Izvor: b92.net (Tanjug, 16.05. 2015.)

____________________________________________________________________________________

ČEKAJUĆI VETAR…

tamoiovde-logoŽivot prođe u propuštenim šansama

Neodlučnost nas „koči“ da budemo srećni u ljubavi, uspešni u poslu, ali i da se razvijamo kao ličnosti. Mnogi ne mogu da prežale što u određenim momentima nisu imali više hrabrosti.

334215_1 Svakodnevno pravimo izbore, donosimo odluke. Ipak, neki ljudi za razliku od drugih imaju grdne muke čak i kada pokušavaju da odaberu u koji red za šalter će stati i koju majicu da kupe.

Životne izbori im se čine poput najgoreg usuda i kao da bi jedino mogli da ih donesu kada bi im sam Bog ukazao na ispravan put.

Propuštene prilike se samo ređaju, a život im prolazi.

O uzrocima i posledicama hronične neodlučnosti, koja nam često uskrati sreću u poslu, ljubavi, ali i lični razvoj, razgovarali smo sa psihoterapeutom Sanjom Perković:

– Koren neodlučnosti je strah od preuzimanja odgovornosti. Osoba koja dugotrajno ne donosi odluke u stvari ne želi da se suoči sa njihovim posledicama. To im je neprihvatljivo iz više razloga, a najčešći je strah od greške. Kolebljivima je zajedničko i postojanje unutrašnjeg konflikta. Jedan deo ličnosti želi jedno, a drugi nešto potpuno suprotno.

– Ljudi koji su kao deca bili prezaštićeni, ne dobiju mogućnost da razviju sposobnost odlučivanja. Ako roditelji umesto njih donose rešenja za koje su oni zreli, štiteći ih pritom od neprijatnosti ili im ne dozvoljavaju da osete posledice svojih postupaka, razvijaju kod njih osećanje bespomoćnosti koje posledično vodi u neodlučnost. Takve osobe često očekuju da neko drugi umesto njih „presudi“ – kaže sagovornica „Života plus“.

Ako čovek ima jasne prioritete i zna šta traži, nema puno premišljanja. Ipak, one neopredeljene, konstantno i suvišno preispitivanje sprečava da žive punim plućima, jer dok se oni dvoume, vozovi dolaze i odlaze.

– U zavisnosti od važnosti izbora koji stoji pred čovekom, procenjujemo uticaj neodlučnosti na dalji tok života. Onaj ko se „lomi“ oko svakodnevnih stvari osim gubljenja vremena nema druge štete, dok neko ko ne može da odluči za koji posao da aplicira može da propusti šansu da se uopšte zaposli. I nedonošenje odluke je odluka.

Devojka koja želi da raskine lošu vezu, ali se plaši suočavanja sa posledicama i žaljenjem koje će trajajti neko vreme, može da dođe u situaciju da sebi „zatvori“ mogućnosti da se zbliži sa nekim ko joj mnogo više odgovara – napominje Perković.

KOJE CIPELE DA KUPIM?

197dd7a93c8dcbbe56443d423a421e99Ako se neko „lomi“ između dva para cipela, ne znači da se dvoumi oko izbora prihvatanja ili promene posla, dečka, kupovine stana. Neko će lako i brzo da odluči kakvu obuću želi, ali ne može da izabere između dva potencijalna partnera ili da li konačno da priđe simpatiji. Neko „kao od šale“ donosi sve odluke, a nekome više „leže“ one „krupne“.

Tako dolazimo u situaciju da veliki broj ljudi „stoji“ u mestu i ne napreduje kroz život, već čeka znak sa neba, nada se čudu i povoljnijim okolnosti,… Postavlja se pitanje kako će oni kojima je ovo utisnuto u DNK „preživeti“ i prežaliti propuštene šanse.

– Tako što će preuzeti odgovornost i prestati da krive druge ljude, okolnosti, Boga ili sudbinu za to gde se trenutno nalaze. Trebalo bi da se suoče sa strahom, donesu odluku i budu spremni na sve što ih čeka. Međutim, događa se i da kad nešto odluče, posle početnog pozitivnog utiska počnu da sagledavaju negativne strane tog izbora. Kako o opciji koju nisu izabrali nemaju potpunu informaciju, često imaju pogrešan utisak da kod nje ne postoje negativne strane. Zato, umesto da se fokusiraju na negativne ishode svog izbora, trebalo bi da sagledaju i koristi – navodi naša sagovornica.

Ovi „lomovi“, „borba“ sa samim sobom i odsustvo želje da „konce sudbine“ drže u svojim rukama, utiču i na voljene osobe.

– Ako partner voli da sve bude po njegovom, u suštini će mu odgovarati neodlučni životni saputnik. Problem nastaje kad druga osoba želi da podeli odgovornost i izbore, a neodlučna polovina to uporno odbija i tada prebacuju odluku sa jednog na drugo kao „vruć krompir“ – govori psihoterapeut.

Liste „za“ i „protiv“ kod ljudi koji se „bore“ sa hroničnom neodlučnošću ne pomažu, ali i dobronamerna ideja da bi ih trebalo malo „pogurati“, nekada nije idealno rešenje.

– To je po pravilu prilično pogubno. Odluke „da li ćemo i sa kim stupiti u brak, imati decu ili ne, živeti u jednoj ili drugoj zemlji“, svaka osoba bi trebalo da donese sama bez obzira na to koliko neodlučno može da izgleda. Ipak, hoćemo li ih forsirati da načine izbor i do kojih granica, zavisi od toga koliko je to nama važno. Ukoliko želimo porodicu, a partner ne može da se odluči, onda svakako ima smisla postaviti mu neki rok do kojeg je važno da se izjasni.

Ima slučajeva u kojima ljudi znaju šta žele, ali imaju problem da želje kažu drugima, pa se pogrešno stiče utisak da su neodlučni. U ovom slučaju, njihov centralni konflikt je između izražavanja svoje želje i ispunjenja tuđih očekivanja – naglašava Perković.

Preispitajte razloge koji „leže“ u korenu neodlučnosti i suočite se sa njima. Takođe, nepoznavanje vlastitih osećanja, potreba i želja utiču na kolebanja, a onaj ko ne zna šta zaista želi, teško može da se odluči. Zato upoznajte sebe i držite se japanske poslovice – „Pre odluke razmisli, posle odluke ne razmišljaj“, jer ćete samo tako prihvatiti sve što posle usledi.

PODSTAKNITE DECU NA SAMOSTALNOST

37d73304db71e83cdb4d7d75e4688807Kada su roditelji perfekcionisti, sve što mališan uradi nije dovoljno dobro. To može da utiče na dete da izbegava donošenje odluke, kako se ne bi osećalo bezvrednim.

– Najbolji način je da dozvolimo detetu da samo izabere, pa i da pogreši. Ako želi da se bavi nekim sportom i posle nekog vremena odluči da prestane, važno da samo ode na trening, kaže treneru i drugarima da više ne želi da trenira i navede razlog za to.

Tako mališan uči da odabere, preuzme odgovornost i snosi posledice. I u mlađem uzrastu ga možemo podsticati na samostalno odlučivanje. Recimo, da sam izabere koju će majicu obući za vrtić, jer tako doživljava iskustvo donošenja odluka, pa će se kasnije u životu, u situacijama u kojima mora da bira, osećati kompetentnije i sigurnije – savetuje psihoterapeut.

Izvor:rtvbn.com

_______________________________________________________________________________________

MUZEJI NA DNU MORA…

tamoiovde-logoVeličanstveni muzej na dnu okeana

Zaronite sve do dna Karipskog mora i prošetajte između betonskih divova.

Britanski skulptor Džejson de Kaires Tejlor je 2006. godine osnovao prvi podvodni park skulptura na svetu.

images-2013-12-velicanstveni_muzej_na_dnu_okeana_aps_877068930

Foto: Profimedia

On se nalazi u zalivu Moliner, u blizini zapadne obale Grenade, a magazin National Geographic proglasio ga je jednim od 25 najvećih svetskih čuda.

Ohrabren ovim svojim umetničkim podvigom, on je tri godine kasnije učestvovao u osnivanju Podvodnog umetničkog muzeja (Museo Subacuático de Arte), ponovo na dnu Karipskog mora, nadomak obale Kankuna, koji se može podičiti brojem od više od 500 skulptura. „Forbs“ ovaj neverovatni muzej opisuje kao potpuno jedinstvenu turističku destinaciju.

Ova neobična kolekcija već godinama nastavlja da raste i privlači mnogo pažnje turista,a mi vam prenosimo samo deo neverovatne atmosfere koja vlada u morskim dubinama, u carstvu kamena i korala.

Pogledajte ostale slike

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________________

Sovjetska Atlantida: Krimski podvodni muzej

Rt Tanhankut može se pohvaliti jednim od najmaštovitije uređenih muzeja na svetu.

images-2013-12-sovjetska_atlantida_krimski_podvodni_muzej_aps_959287979

Foto: Profimedia

Na dubini od 12 metara, na dnu Crnog mora, nalazi se neobičan muzej, samo jedna od turističkih atrakcija zbog kojih je američki magazin National Geographic 2013. godine Krim proglasio jednom od dvadeset destinacija koje bi trebalo posetiti.

Neobični muzej je 1992. godine osnovao Vladimir Borumenski, a njegovu glavnu postavku čine biste slavnih komunističkih lidera – Lenjina, Dzeržinskog, Kirova i drugih, zbog čega ga zapadni mediji neretko nazivaju – Sovjetska Atlantida.

Postavka kamenih figura poznata je pod nazivom „Aleja vođa“ i smatra se atrakcijom koju, prilikom posete Krimu, ne treba zaobići. Pored bista slavnih ličnosti SSSR-a, tu su i one napravljene u čast Betovenu, Jesenjinu, Puškinu i mnogim drugim umetnicima, kao i manje replike Ajfelovog tornja i drugih svetski poznatih građevina.

Pogledajte ostale slike

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRELETITE, PLIVAJTE, ULOVITE…

tamoiovde-logo
BELIZE: Preletite džunglu, plivajte sa ajkulama, ulovite večeru

Kada ljudi pomisle na tropski raj, misli im verovatno lutaju ka Bahamima, Havajima, Bora Bori, Mauricijusu ili Devičanskim ostrvima.

Ukoliko dobijete na lutriji ili jednostavno uštedite za putovanje života, možda treba da pogledajte malo južnije ka maloj zemlji zvanoj Belize…

Bogate tropske prašume, prelepa obala sa kristalno čistom vodom i puno avantura čeka putnike koji traže nešto malo drugačije od ekskluzivnih hotela i noćnih klubova u kojima se luduje do jutra. Ukoliko želite da istražite prirodu u njenom punom sjaju ili da se divite antičkim Majanskim ruševinama, ne tražite dalje – Belize je savršen izbor!

Belize je jedina centralno američka država gde je engleski zvanični jezik, što može biti još jedna prednost za njen obilazak. Granica mu je Karipsko more i ima najmanju gustinu naseljenosti stanovništva u ovom području. Ovde se preklapaju najrazličitije kulture koje boje ovu malu zemlju, kreirajući iskustvo kakvo nikada pre niste doživeli.

lamanai-belize

Foto: Profimedia

Lamanai
Ako ste mislili da se svi ostaci Majanske kulture nalaze u Meksiku, grešite. Belize je poznat po tome što ima neke od najčudesnijih Majanskih gradova, a Lamanai je mesto koje nikako ne smete zaobići ukoliko vas zanimaju antičke kulture. Nalazi se u „New River Lagoon“ i do njega možete stići brodićem – taksijem.

Ime Lamantai potiče iz jukatanskog Majanskog jezika i znači „potopljeni krokodil“, a velika je verovatnoća da ćete videti i uživo ovog gmizavca kako se sunča u plićaku. Na ovom mestu Maje su se najduže zadržale i razvile svoju jedinstvenu kulturu.

„Hol Chan“ morski rezervat
ronilac-mazi-ajkuluOvaj rezervat napravljen je zbog brige o destruktivnosti prekomernog ribolova u ovom području. U ovom prelepom rezervatu možete roniti i videti zadivljujuće koralne sprudove i najrazličitije morske životinje poput peščanih ajkula, morskih kornjača, sunđera…

Rezervat je podeljen u četiri celine, od kojih je jedna posvećena samo ajkulama i ražama. One dolaze direktno do brodića očekujući ribu kojom ih vodiči često hrane. Takođe su navikle na kontakt sa roniocima i interakciju sa ljudima. Iako su prijateljski nastrojene, najbolje je da ih ne dodirujete, mada to može biti teško iskušenje dok plivaju svuda oko vas i češu se o vaše telo, pozivajući na dodir.

jaguar

Foto: Profimedia

Zoo vrt
Ukoliko želite iz prve ruke da se upoznate sa životinjskim svetom Belizea, bez da naletite na njih u divljini, Belize Zoo je prava stvar za vas. Nije preterano veliki i pokazuje samo životinje koje se mogu naći u ovoj zemlji.

To je zbog toga što su većina ovih životinja siročad, spašene ili rehabilitovane posle povreda, pa je vrt nastao kao mesto gde će one moći bezbedno da žive.

Prvenstveno je bio dvorišni vrt, ali je vrlo brzo prerastao u dinamični edukacioni centar, gde posetioci imaju priliku da uče o divljim životinjama koje naseljavaju ovu lepu zemlju.

plava-rupa-belize

Foto: Profimedia

Zaronite u Plavu rupu
Ukoliko volite ronjenje sa bocom, istraživanje Plave rupe (Blue Hole) biće prava poslastica. Žak Kusto je učinio ovo mesto poznato kada ga je proglasio najboljim mestom za ronjenje u svetu, što je napravilo pravi bum u ronilačkom turizmu.
Plava rupa je skoro savršeni krug širok 304 metara i dubok preko 120 metara, prepun stalaktita i zanimljivih kamenih formacija. Za one koji nisu iskusni ronioci i preferiraju „snorkeling“, oko rupe se nalaze fascinantni koralni sprudovi za istraživanje.

Istražite pećinu Izgubljenog sveta
pecina-belizePoseta pećini Izgubljenog sveta, podrazumeva šetnju kroz džunglu i istraživanje zadivljujućih pećina, ceremonijalnih mesta antičkih Maja i upoznavanje sa njihovom 2000 godina starom grnčarijom, zidnim crtežima, relikvijama, i pravim skeletima ljudi koje su žrtvovali bogovima.

Pad u Crnu rupu
Ovo je samo za ekstremiste zavisne od adrenalina i svi sa slabijim srcem bi trebalo da preskoče ovu akciju. Radi se o skakanju u ponor bez dna… Iako rupa nije stvarno crna kako joj ime kaže, tako izgleda sa mesta sa koga skačete.
Kada skupite hrabrost i skočite u ambis prvih deset metara pruža pravi adrenalinski šok, dok ostalih 61 metar pada pruža pogled na predivne pejzaže, a zadnjih 30 metara spuštate se kroz prirodni baldahin od prašume. Strah od visine ostavite kod kuće pre nego što se upustite u ovu avanturu.
Video of Black Hole Drop Rappelling Adventure, Caves Branch, Belize

Istražite pećinske vodopade
profimedia-0082069734Majka priroda se veoma potrudila kada je stvorila vodopade i retko ko može da prođe pored istih i da ostane ravnodušan. A ukoliko i vi volite da se divite bujici koja graciozno pada sa visina, onda je šetnja kroz pećinu punu vodopadima prava stvar za vas. Istražite prelepe kristale i krečnjačke formacije i šest različitih vodopada.

Čak možete da se bućnete u kristalno čistim vodopadskim bazenima.

Prespavajte u džungli
majmunZavisno od preferencija možete ići na šetnju kroz džunglu danju, iskusiti safari po mraku ili čak provesti par dana u džungli.
Lokalci će vas voditi kroz prašumu i naučiti vas sve što treba da znate o preživljavanju u divljini. Šatori nisu dozvoljeni, jer ćete naučiti kako da napravite sopstveno sklonište.

Možda će poneti malo hrane koju će podeliti sa vama, ali pokazaće vam kako da sami uhvatite i pripremite neku životinjku za jelo. Takođe će vam objasnite sve lekovite biljke koje se mogu naći u džungli, koje će vam možda i zatrebati posle dva puna dana i jedne noći u divljini, koliko traje ova tura.

Ukoliko vas ne privlači ideja da sami lovite večeru i gradite skloništa, zavalite se i uživajte u safariju na kome ćete videti majmune, veprove, i mnoge druge zanimljive životinje, a opet ćete noć provesti u udobnosti svoje hotelske sobe.

Letite kroz džunglu
profimedia-0010469372Prašuma je fascinantna u svakom slučaju, ali zamislite kakav li je tek osećaj kada je sagledate u letu. Ukoliko se ne plašite visine zip lajning kroz džunglu biće baš po vašoj meri. Zip lajn nudi mogućnost da uz pomoć postavljene sajle preletite sa jedne strane prašume na drugu, sa posebnim panoramskim užitkom. Letite iznad prašumskog pokrova, zastajte od drveta do drveta i uživajte u punom sjaju prirode i vožnji koja podiže adrenalin do maksimuma.

Spustite se cevima kroz podvodne pećine
Iako niste vrsan ronilac, ipak postoji mogućnost da istražite neverovatne podvodne pećine Beliza. „Cave tubing“ je jedna od najvećih atrakcija ove zemlje i nešto što morate da probate ako se ikada nađete tamo. „Cave tubing“ podrazumeva plutanje po kilometrima dugačkim kanalima koje se prostiru podvodnim pećinama. Jednostavno sednete na gumu, samo sa lampom na glavi i uživate u izvanrednom pogledu.
Video of Belize – Cave Tubing

profimedia-0182633026

Foto: Profimedia

Popnite se na antičku znamenitost
Kada ste u Belizeu, ne samo da možete da se divite znamenitostima, nego možete da se i popnete na neke od njih. Za sve ljubitelje planinarenja, Ka’ana predstavlja pravu poslasticu. Karakol je najveće arheološko mesto gde su živele Maje u Belizeu, a penjanje na Ka’anu stavlja vas 43 metara iznad njega.

Sa te visine možete videti balsku dvoranu, rezervoare sa vodom i dvorišta koje je koristila ova antička civilizacija. Sagledane na ovaj način, ruševine vam više nikada neće izgledati isto. A i nema puno njih na koje možete da se pentrate, što je dodatno zadovoljstvo.

Kada putujete u ovu zemlju čudesa, bilo bi lepo da strahove od visine, dubine ili morskih životinja ostavite kod kuće, kako bi mogli u potpunosti da uživate u svim izvanrednim avanturama koje ova zemlja pruža. Ukoliko uspete, čeka vas neponovljivo iskustvo i uspomena koju ćete zauvek pamtiti. Ukoliko ne, pa uvek vam ostaju mirnije destinacije poput Bahama i Havaja.

K. Jaćović/Foto: Profimedia
Izvor:srbijadanas.com

______________________________________________________________________________________