NEDOSTATAK SNA I USAMLJENOST…

tamoiovde-logo

Psiholog Metju Volker smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti, a da je jedan od glavnih uzroka nesanica

Pored gojaznosti, dijabetesa, pada imunološkog sistema, povećanja rizika od saobraćajnih nesreća, neproduktivnosti na poslu, ali i većeg broja žrtava medicinskih grešaka, naučnici su otkrili još jednu negativnu posledicu nedostatka sna – osećanje usamljenosti.

U maloj studiji grupa istraživača pustila je ispitanicima snimke osoba koje im se približavaju i zatražila da traku zaustave u trenutku kada im ljudi sa videa postanu prema njihovoj proceni, preblizu. Rezultati istraživanja su pokazali da su u neispavanom stanju ispitanici pritiskali stop na čak 60 odsto većoj udaljenosti u odnosu na period kada su bili odmorni. Dodatno, snimci koji su pratili aktivnost mozga tokom eksperimenta otkrili su da je kod umornih ljudi aktivnost područja mozga zaduženog za percepciju opasnosti bila znatno veća nego kada su bili odmorni.

I pored činjenice da san čini čak jednu trećinu ljudskog života koja jasno ukazuje na njegov vitalan značaj za zdravlje, sve više ljudi spavanje doživljava kao gubljenje vremena i zastarelu naviku. Tako na primer Amerikanci već uveliko spavaju manje od sedam sati dnevno što je za otprilike dva sata kraće u odnosu na period od pre sto godina. Japanci su u tom smislu još ”napredniji” s obzirom da čak 40 odsto tamošnjeg stanovništva spava kraće od šest sati. Popodnevne dremke za stolovima restorana brze hrane postale su u ovoj zemlji skoro svakodnevna, društveno prihvatljiva pojava.

Prema rečima Roberta Stikgolda, direktora Centra za spavanje i saznanje pri Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, izgleda kao da živimo usred svetskog ogleda proučavanja negativnih posledica nedostatka sna. On će se, prema mišljenju Stikgolda, neminovno ispoljiti u vidu brojnih negativnih ekonomskih, zdravstvenih i socijalnih posledica i postaće jasno da nespavanje nema nijednu dobru stranu.

Sa druge strane, jedan od glavnih autora pomenutog istraživanja, profesor psihologije, Metju Volker, smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti čiji je jedan od glavnih uzroka nesanica. Dobar primer predstavlja Velika Britanija gde preko 9 miliona ljudi sebe smatra društveno izolovanim i hronično usamljenim.

Zajedničku pretpostavku o negativnim efektima na društveni život i osećanje izolovanosti do sada je potvrdilo više ispitivanja.

U jednom od njih od hiljadu ljudi zatraženo je da ocene fotografije različitih lica – nekih naspavanih, a nekih nenaspavanih, prema tome koliko druželjubivo deluju. Svakako da su slike umornih ljudi izazvale negativnije reakcije, no pored toga, naučnici su uočili da su prethodno veseli i odmorni ljudi gledajući slike nenaspavanih i sami postajali lošije raspoloženi. Tako je uočeno da je usamljenost, pored toga što otuđuje, dodatno i prenosiva. U tom smislu opravdano je govoriti o epidemiji.

Nakon brojnih istraživanja ostaje još otvoreno pitanje da li je usamljenost ta koja utiče na poremećaj sna ili pak nedostatak sna izaziva ovo osećanje. Kako navodi profesor Metju, najverovatnije je u pitanju dvosmeran proces. Zbog osećanja nesigurnosti i uznemirenosti koja uglavnom prati društvenu izolovanost, kvalitet sna opada. Sa druge strane, umor onemogućava zdravu socijalnu interakciju i održavanje dobrih društvenih odnosa što čini da se osećaju još odbačenijim i usamljenijim. Na taj način, stvara se začarani krug.

Ipak, naučnici upozoravaju da nespavanje nije jedini uzrok usamljenosti i da je neophodno imati u vidu i brojne druge faktore.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________

Advertisements

USAMLJENOST “BOLI”…

tamoiovde-logo

Usamljenost “boli” kao fizički bol

Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno svakog trenutka. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice

24m1Gotovo da nema osobe na planeti koja se barem jednom tokom života nije susrela sa osećajem da je sama samcata na svetu. Taj osećaj praznine ili odbačenosti najčešće osete osobe koje su izgubile životnog saputnika ili bliskog prijatelja, ali i ljudi koji se bave profesijama u kojima nema direktnog kontakta sa drugim ljudima.

Interesantno je to da je usamljenost, kako tvrdi naša sagovornica, Milota Dubovska-Poslon – specijalista medicinske psihologije, zaposlena u Kliničkom centru Vojvodine, na Institutu za psihijatriju – veća u razvijenijim zemljama.

U siromašnijim delovima sveta ljudi se više druže i međusobno pomažu da bi izašli na kraj sa surovim životnim okolnostima, a često nemaju mogućnosti ni da se fizički osame, pa ni da se osećaju usamljeno. Miloti Dubovska-Poslon sve se češće za pomoć obraćaju klijenti koji se osećaju usamljeno, a kao pravog sagovornika na ovu temu preporučuje i to što je u Novom Sadu pokrenula sastanke „spid dejtinga“.

* Koja osećanja najčešće prate usamljenost?

– Osećanje usamljenosti predstavlja preplavljujući, teško podnošljiv doživljaj samoće i izolovanosti. Usamljena osoba sebe doživljava izdvojeno, zapostavljeno od drugih ljudi. Oseća se tužno i nesrećno, često se prepušta samosažaljenju, osećaju bespomoćnosti i sebe sagledava kao bezvrednu. Ljudi najčešće izjednačavaju usamljenost i samoću. Međutim, samoća je stvar izbora.

Mnogi ljudi mogu da se opuste i odmore samo kada su potpuno sami. Za svakog čoveka je čak poželjno da se povremeno osami, razmisli o danu koji je prošao, usredsredi na razumevanje sebe i vlastitih potreba. „Komunikacija sa samim sobom“ značajno doprinosi psihičkoj ravnoteži čoveka. Usamljenost je, s druge strane, neželjeno stanje, doživljaj da smo sami i to protiv svoje volje.

* Zašto se i na najdinamičnijem poslu, i u gomili najrazličitijih ljudi, ponekad osećamo usamljeno?

– Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno i onda kada nisu sami, kada su okruženi osobama koje im nisu emocionalno važne. Prezaposleni, natovareni brigama i stresovima, savremeni tzv. „poslovni“ ljudi nemaju vremena ni za rodbinu, ni za prijatelje. Otuđenost od ljudi postaje postepeno njihov stil života.

* U kojoj meri na to utiče savremeno društvo?

– Savremeno društvo potencira individualizam. Smatra se da čovek treba da bude dovoljan sam sebi, da nije poželjno oslanjati se na druge. Skloni smo da teška razdoblja proživljavamo sami. Izbegavamo da tražimo pomoć od drugih, da otkrivamo svoja osećanja i na taj način gubimo mogućnost da sa ljudima oko sebe ostvarimo bliži kontakt.

* Ko je sklon takvom osećanju? Kakve osobe, koje starosne grupe?

– Iznenađujuće je da od usamljenosti najčešće pate adolescenti, ali i veliki procenat starih ljudi, naročito kada izgube partnera s kojim su proveli najveći deo života. Istraživanja pokazuju da su 60-godišnjaci manje usamljeni od onih mlađeg uzrasta. Takođe, visokoobrazovani ljudi i oni koji obavljaju vrlo zahtevne poslove, manje su usamljeni od ljudi ostalih zanimanja.

Žene češće izjavljuju da se osećaju usamljeno i kada su u partnerskoj vezi ili u braku, jer odnos sa partnerom ne zadovoljava njihova očekivanja. A dobro je poznato da je teže biti u vezi ili braku i nemati dobar kontakt s partnerom, nego biti sam. S druge strane, budući da su žene od ranog detinjstva usmerene na razvijanje veština komunikacije, to im pomaže da budu uspešnije u uspostavljanju bliskih odnosa sa ljudima.

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da se muškarci teže od žena nose s osećanjem usamljenosti. Kulturološko i sociološko nasleđe nametnulo im je ulogu „nesalomljivih“ bića koja ne smeju da pokazuju osećanja i koja moraju da budu uspešnija od konkurenata ako žele da budu prihvaćena i priznata. Zbog toga teže sklapaju prijateljstva i imaju manje bliskih prijatelja. Generalno gledajući, od usamljenosti najčešće pate povučeni i stidljivi ljudi, koji se slabije snalaze u međuljudskoj komunikaciji.

* Kakve vrste i koji stepeni usamljenosti postoje?

– Budući da je čovek društveno biće, retko ko se nije, bar u nekom periodu života, osećao usamljeno. Usamljenost je, dakle, osećanje koje je u iskustvu svakog čoveka, jedino je intenzitet i trajanje ovog osećanja faktor koji ga čini teže podnošljivim.

Kada nismo u mogućnosti da kontaktiramo sa više ljudi, osećamo socijalnu usamljenost. Ako imamo prilike da komuniciramo sa dovoljno ljudi, ali ni sa kim nemamo bliske odnose, osećamo emocionalnu usamljenost. Česta je, naime, situacija da ljudi imaju bezbroj kontakata s drugim ljudima, a da se i pored toga osećaju usamljeno. Jačina osećanja usamljenosti varira tokom dana i nedelje, što zavisi od raznih okolnosti. Češće se osećaju usamljeno za vreme praznika, vikenda i tokom godišnjih odmora, naročito ako žive sami.

* Kako se „izlečiti“ od usamljenosti?

– Usamljenost je pasivno stanje. Opstaje upravo zato što se nadamo da će samo proći i ništa ne preduzimamo da bismo to promenili. Izlazak iz stanja usamljenosti je stvar odluke. Prvi korak u borbi protiv usamljenosti je da sebi priznamo da smo usamljeni, a prihvatanje da je usamljenost problem i preuzimanje odgovornosti za svoj život, osnovni su preduslovi za prevazilaženje usamljenosti.

* Imate li konkretne savete za usamljene ljude?

– Postoje mnoge zanimljive, kreativne aktivnosti kojima se možemo baviti i kada smo sami, naročito ako smo fizički onemogućeni da direktno komuniciramo sa drugima. U suprotnom, vredelo bi uložiti trud u to da budemo otvoreniji za nova poznanstva, da se ohrabrimo da prilazimo drugim ljudima. Činjenica je da nismo usamljeni u osećanju usamljenosti. Čak 15-20 odsto ljudi oko nas se oseća usamljeno svakog trenutka.

Postati nekome potreban oproban je lek protiv usamljenosti. Potrudite se da postanete dobri slušaoci, da bolje razumete druge ljude i pružite im podršku. Bliske prijatelje najlakše možemo da steknemo kroz međusobno pomaganje. Ako smo doživeli mnogobrojna razočaranja u prošlosti, dobro bi bilo da se zapitamo da li su naša očekivanja u odnosu na osobe koje su nas razočarale bila realna ili previsoka. Niko nije nepogrešiv, niti savršen.

Ljudima treba pružiti i drugu šansu. Naučite da praštate, kako drugima, tako i sebi, vežbajte toleranciju i strpljenje. Vreme i trud uloženi u izgradnju bliskih prijateljstava uvek se isplati.

* Čehov je rekao: „Ako se plašiš usamljenosti, ne ženi se“. Kako ovo osećanje prevazići u vezi ili braku?

– Društvo u kojem živimo nameće ideju da će brak rešiti sve probleme, naročito problem usamljenosti. Ipak, neke osobe se u bračnoj zajednici konstantno osećaju usamljeno. Ako bračni partner nije fizički odsutan, razlog osećanju usamljenosti može biti nedostatak bliskosti između partnera. Potreba za bliskošću, međutim, kod pojedinaca može značajno da varira. Neke osobe imaju potrebu da budu neprestano fizički uz svog partnera, što drugi partner može da doživi kao „gušenje“.

Neki ljudi, iako su u srećnim i skladnim bračnim relacijama, ponekad imaju potrebu za samoćom i osećaju se ugroženo ako bračni partner nema razumevanja za to. Važno je o svemu otvoreno pričati sa partnerom i pronaći načine da se promene okolnosti koje doprinose osećanju usamljenosti. Ponekad pojedinac jednostavno nije u stanju da zadovolji sve partnerove emocionalne potrebe, čak i kada nije u pitanju manjak ljubavi. U tom slučaju dobro bi bilo napraviti kompromis, na primer, stvoriti oko sebe mrežu prijatelja i s njima deliti svakodnevne probleme, dodatno se angažovati u aktivnostima koje donose zadovoljstvo, itd.

24m2* Može li usamljenost da naruši zdravlje?

– Sve više studija pokazuje da socijalni kontekst značajno utiče na psihofizičko zdravlje. Drugim rečima, kada naša potreba za bliskošću s drugim ljudima ili bar sa jednom osobom nije zadovoljena, trpi ceo organizam. Ako takvo stanje potraje, ono može ozbiljno da ugrozi zdravlje. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice.

Usamljena osoba ponekad razvija i strah od ljudi. Što se više oseća usamljenom, sve je nepoverljivija prema drugima i teže ostvaruje nove kontakte. Iako u suštini želi da se poveže sa drugima, ona pretpostavlja da će biti odbačena i zato se povlači, a takvo ponašanje može da vodi u depresiju.

Rezultati zanimljivih laboratorijskih eksperimenata ukazuju na izuzetan značaj čovekove potrebe za kontaktom, odnosno za bliskošću sa drugim ljudima, jer ona, na primer, aktivira zone nagrade u mozgu čak u značajnijoj meri nego što ih aktivira zadovoljenje gladi. S druge strane, kada doživimo socijalno odbijanje ili prekid emocionalne veze, aktiviraju se iste oblasti mozga koje su aktivne i pri doživljaju fizičkog bola.

* Da li iz usamljenosti išta dobro može da se izrodi?

– Dešava se da ljudima „dojadi“ ovakvo stanje i da počnu da čine sve da bi prevazišli ovaj osećaj. Angažuju se u raznim aktivnostima koje ranije ne bi preduzimali. Neki uspeju da pretoče svoju tugu u kreativno stvaranje ili da značajno uznapreduju u karijeri. S razlogom se kaže: „Nije veliki onaj koji nikad ne padne, već onaj koji ume da ustane“.

INTERNET PARADOKS

* Kako savremeni način života i tehnološka dostignuća utiču na pojavu usamljenosti?

– Sve je više ljudi, naročito dece, koja veliki deo vremena provode pred TV-om ili kompjuterom, bez neposrednih kontakata sa drugim ljudima. Takvo ponašanje može da vodi u potpuno otuđenje, u socijalnu izolaciju. Međutim, savremene net-studije naglašavaju postojanje tzv. internet paradoksa. Naime, dok su neke od prvih studija o uticaju interneta na otuđenost ljudi isticale da je ekstremno korišćenje interneta u korelaciji sa usamljenošću i depresijom, novija istraživanja pokazuju da, na primer, snalaženje na internetu, odnosno ovladavanje tehnologijom i mogućnostima interneta, povoljno utiču na prevazilaženje usamljenosti.

Prosečan korisnik interneta vremenom sagledava njegove nove mogućnosti i tu se oseća sve sigurnije, zadovoljnije, internet mu donosi uzbuđenje, otvara nove svetove, pa početni strah vezan za internet vremenom potpuno iščezava. To je kao kada odemo u neki grad koji dobro poznajemo i u njemu se osećamo opušteno, jer znamo kojom ulicom treba krenuti da bismo stigli do željenog odredišta. Internet, osim toga, može biti i od direktne pomoći u prevazilaženju doživljaja usamljenosti. Naročito ako su ljudi fizički udaljeni, izolovani od drugih, internet može da posluži kao sredstvo povezivanja.

Mnogi ljudi ciljano odlaze na internet da bi bili u kontaktu sa dragim ljudima. Oživljavaju stara poznanstva, uspostavljaju nova, pronalaze ljude sa kojima se posle druže i u realnom životu. Posredstvom interneta lakše se pronalaze ljudi sličnih interesovanja i životnih stavova, što je značajan faktor za uspostavljanje prijateljskih odnosa, pa i ljubavnih veza.

Osim toga, u svetu postoje “grupe podrške” usamljenim ljudima, mnogobrojne su i vrste psihološke pomoći usamljenim ljudima, a u poslednje vreme se i psihoterapijske usluge obavljaju preko interneta (http://www.psihoterapija.in.rs).

Suzana Bijelić

Izvor: novosti.rs| 03. oktobar 2011

___________________________________________________________________________________

ZAJEDNO, A SAMI…

tamoiovde-logo

Ana Perović: SAMI ZAJEDNO (ALONE TOGETHER) – ZAŠTO SMO USAMLJENI U ERI U KOJOJ SMO NAJDOSTUPNIJI

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn.

alone-together-bookRazvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama.

Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

Umesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“ Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima.

Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.

Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend.

Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam.

Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije.

Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo.

„Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu.

Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste?

Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom?

Zajedno, a sami?

Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.
  psihobrlog.wordpress.com

Izvor: kljucnekosti

________________________________________________________________________________________

PRIČA O ČUDESNOM DRVETU…

tamoiovde-logo

Kako je stradalo „najusamljenije drvo na svetu“?

Pročitajte priču o izolovanom, čudesnom drvetu u Sahari, koje je godinama odolevalo klimi i suvom tlu.

Drvo u Tenereu, u delu Sahare koji se prostire preko teritorija Nigera i Čada, godinama unazad smatralo se najizolovanijim drvetom na svetu i tretirano je kao sveto, Božje drvo.

thumbnail.php

Foto: Profimedia

A kako i ne bi? Godinama, ono je stajalo usamljeno kilometrima peska daleko od bilo čega, a drugo najbliže drvo je bilo udaljeno čak 400 kilometara od njega. Ipak, čak ni to nije sprečilo jednog neopreznog vozača da ga „ubije“.

Regija Tenere je nekada bila obojena širokim i bogatim prostranstvima drveća i lišća, pa kada je čuveno drvo Tenerea niklo, sve se činilo prilično uobičajenim.

Međutim, kako je Sahara napredovala, a pesak počeo da zauzima celo područje pustinje i regija Tenere je postajala sve suvlja i suvlja. Podzemne vode su presušile, a samo drveće s najdubljim korenjem je moglo da preživi.

Ipak, ovo drvo izraslo je prilično, a njegovo korenje je dosezalo čak 30 metara, zbog čega je imalo kontakt s podzemnim vodama i nastavljalo da buja.

Prolaznici u karavanima su mu se divili i čak ga nazivali „božijim čudom“.
Uskoro, jedino je drvo u Tenereu imalo dovoljno dugačko korenje da se hrani dalekim vodama. Sva druga vegetacija je nestala, a ovo drvo je iznenada stajalo usamljeno u prostranoj pustinji.

Kako je drvo postajalo sve popularnije, Francuzi (koji su tada imali kontrolu u toj regiji) odlučili su da pored drveta naprave bunar za potrebe svoje vojske, ali i svih putnika koji tuda prođu.

Kobnog dana 1973. godine, libijski vozač kamiona je seo za volan nakon koje kapljice više i jurio pustinjskom stazom sve dok konačno nije skrenuo s puta. Neverovatno, ali on je uspeo da udari u jedno jedino drvo koje se moglo pronaći u krugu od 400 kilometara. Udario je najizolovanije drvo na svetu i izbio ga iz korena.

Osmog novembra 1973. godine mrtvo drvo u Teneru je prevezeno u Narodni muzej u Nijameju, glavnom gradu Nigera.

Kasnije te godine, anonimni umetnik je podigao spomenik u znak sećanja na „najusamljenije drvo na svetu“. Napravio ga je od recikliranih cevi, bačvi i odbačenih automobilskih delova, a veruje se da je želeo da skrene pažnju na to da mehanizacijom i nedostatkom opreza uništavamo prirodu oko sebe.

Ovaj spomenik danas služi kao podsetnik na čuveno drvo Sahare, čudesni dar prirode koji je godinama služio kao vodič i pomoć umornim putnicima.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

UMRO GABRIJEL GARSIJA MARKES…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Spavao bih manje, a sanjao više

Gabriel_Garcia_MarquesKada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače.

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj kad bih imao jedan komadič života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…

______________________________________________________________________________________________________

Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro je u 87. godini, piše meksički El Pais.

458887_markes-ap_fMarkes, pisac „Sto godina samoće“, najviše prevođenog i najčitanijeg dela na španskom jeziku, hospitalizovan je 3. aprila u Meksiko Sitiju zbog upale pluća, a stanje mu se posle nekoliko dana popravilo i pušten je iz bolnice.

Garsija Markes bio je jedan od najpopularnijih pisaca i mnogi njegovu popularnost porede sa Markom Tvenom ili Čarlsom Dikensom.

Rodio se 6. marta 1927. godine u kolumbijskom gradu Arakataka, u oblasti Magdalena.

Bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista.

Smatra se najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije.

Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka.

Pisac je 30 godina živeo u Meksiku.

Oslabljen od raka, Markes nije ništa napisao posle svog poslednjeg romana „Sećanja na moje tužne kurve“ koji je objavio 2004.

258007_gabriel-garcia-marquez-foto-03-ap-miguel-tovar_fNjegov najpoznatiji roman „Sto godina samoće“, koji je prodat u više od 30 miliona primeraka i za koji je dobio brojne nagrade, inspirisan je Markesovim rodnim gradom koji je nazvao Makondo.

U njemu je opisao život izolovanog južnoameričkog mesta u kome se neobični dogadjaji prihvataju kao sasvim obični. Prvo izdanje se pojavilo juna 1967. i prve sedmice je prvi tiraž od 8.000 primeraka bio prodat.

Delo je prevedeno na desetine stranih jezika, osvojilo je više nagrada, a Neruda ga je proglasio da je to „Don Kihot“ našeg vremena.

U njegova poznata dela spadaju i „Pukovniku nema ko da piše“, „Ljubav u doba kolere“, „O ljubavi i drugim demonima“, „Zao čas“, „Jesen patrijarha“…

459974_undated-file-photo-shows-nobel-laureate-gabriel-garcia-marquez-ap_igIza Markesa ostaje impresivna filmografija, pošto je uglavnom lično adaptirao svoje romane za film, osvajajući nagrade na festivalima, ali i priznanja kao što je američki „Zlatni globus“ ili „Goja“ (španski Oskar).

Na pitanja da li je komunista, Markes je uvek odgovarao da ne pripada ni jednoj partiji, ali nije krio da je po opredeljenju levičar i da smatra da je za Latinsku Ameriku najprimerenije socijalističko društveno uređenje.

Posle pobede Kubanske revolucije otišao je da se upozna sa Fidelom Kastrom, ali nije prihvatio da se nastani na Kubi, već mu je stalni dom bio u Meksiko Sitiju sa suprugom, koju je upoznao još kao 13. godišnju devojčicu, a venčali su se posle desetak goidna. Iz tog jedinog braka ima dva sina.

Blic, B92, Tanjug | 17. 04. 2014. | Foto: AP |

______________________________________________________________________________________________________

Citati
„Nijedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje, nikada te neće rasplakati.“
šp. Ninguna persona merece tus lágrimas, y quien la merezca no te hará llorar
„Nemoj nikada prestati da se smeješ, čak ni kada si tužna, jer nikad se ne zna ko bi se mogao zaljubiti u tvoj osmeh.“
šp. Nunca dejes de sonreír, ni siquiera cuando estés triste, porque nunca sabes quien se puede enamorar de tu sonrisa
„Možda si u očima sveta samo jedna osoba, ali si u očima jedne osobe ceo svet.“
šp. Puedes ser solamente una persona para el mundo, pero para una persona tú eres el mundo
„Ne provodi vreme s nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.“
šp. No pases el tiempo con alguien que no esté dispuesto a pasarlo contigo
„Ne plači zato što se završilo. Raduj se zato što se dogodilo.“
šp. No llores porque terminó, sonríe porque sucedió
„Ne volim te zbog onoga što jesi, već zbog onoga što sam ja kad sam pored tebe.“
šp. Te quiero no por quien eres, sino por quien soy cuando estoy contigo
„Nije tačno da ljudi odustaju od svojih snova zato što stare, već stare zato što odustaju od svojih snova.“
šp. No es cierto que la gente deje de perseguir sus sueños porque envejece, más bien envejece cuando deja de perseguir sus sueños
„Ponuditi prijateljstvo onome ko traži ljubav, isto je kao i ponuditi hleb onome ko umire od žeđi.“
šp. Ofrecer amistad al que busca amor es dar pan al que se muere de sed
„Siromaštvo je najbolji lek za dijabetes.“
šp. La pobreza es el mejor remedio para la diabetes
„Život je najbolji izum.“
šp. La vida es la cosa mejor que se ha inventado

 wikipedia.org

______________________________________________________________________________________________________

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

133946_brana-crncevic-foto-03-fonet_igqBRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

 LJUTITO MEČE
 
  Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

  Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.
 
  Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
  Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
  Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.
 
  „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
  „kad lišće sasvim, sasvim požuti
  i sneg napada iznad rita?“
  A meče, ćuti.

  „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
  „kad svet od snega sasvim pobeli?“
 
  Tata se ljuti, mama se ljuti,
  a meče ćuti.
  Odjednom, meče ljutito reklo,
  šta ga je peklo:

  „Neću da spavam, neću, i tačka.
  Zašto ne spavaju zec i mačka?
  I ptica iznad naših glava
  zašto ne spava?“

  A onda tiho, tiho reče:
  „Baš mi je krivo što sam meče.“

  Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?“
 
Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.