JEZERO MAĐORE, LEPŠE OD MORA…

tamoiovde-logo

Mađore: Jedino jezero lepše od mora

Ništa vas ne može pripremiti na prvi susret s veličanstvenim jezerom Mađore u Italiji.

madjore-1788710606Jezero se uglavnom nije nalazilo na utabanim turističkim stazama sve do 1906. kada je tunel Simplon u Alpima omogućio prolazak Orijent Ekspresa.

Doslovno preko noći njegove obale počele su da se pune pripadnicima evropske elite, koji su počeli da grade veličanstvene nekretnine. Neke od njih i dalje su naseljene, ali su neke danas napuštene i u gotovo ruševnom stanju.

Stresa, gradić koji je i dalje zatočen u nekom prošlom vremenu, dugo je bila nezvanična prestonica zapadne obale jezera. Prepun je grandioznih hotela napravljenih u baroknom stilu čija bi fasada lako mogla da posluži kao kulisa za neku od Pučinijevih opera.

Najveći je Grand Hotel des Iles Borromees sa ogromnim kristalnim lusterima u kom je boravio, tada 19-godišnji, Ernest Hemingvej dok se oporavljao od ranjavanja na italijanskom frontu.

madjore1-1030434307Prva među jednakima u palatama Strese pripada porodici Boromeo i nalazi se na ostrvcu Isola Bela na deset minuta vožnje čamcem.

Još jedna izuzetna destinacija do koje se stiže čamcem je Peskatori, ribarsko ostrvo koje možete peške obići za deset minuta, ali tu šetnju sigurno nećete zaboraviti.

Jezero Mađore je ogromno i seže sve do Lokarna u Švajcarskoj, pa njegovu okolinu možete obilaziti sigurno desetak dana, a da vam ni u jednom trenutku ne bude dosadno.

Ako se malo odmaknete od obale i vozite oko dvadeset minuta ka Alpima, možete doći do manjeg jezera Orta uz koji je nikao grad Orta San Đulio sa kaldrmisanim ulicama, fasadama u boji starog parmezana i predivnim kafićima u kojima možete popiti fantastičan espreso.

madjore2-2073289156U blizini Mađorea je i Kastiljone Olona, prelepa kapela u potpunosti ukrašena freskama renesansnog majstora Masolina da Panikala, od kojih je najpoznatija Usekovanje glave svetog Jovana koje gleda “ledena” Saloma.

Zbog vlažne i tople klime gradinari su uspevali da urede neverovatno lepe bašte.

Osim egzotičnih biljaka, one su prepune i raznih kitnjastih statua, pa ako vam dosadi izležavanje na plaži, a ne obilaze vam se mestašca uz obalu, dan možete provesti u hladovini velikih stabala čitajući neku dobru knjigu.
Izvor:aah.rs

_________________________________________________________________________________________

Advertisements

DAČA ODSLIKAVA SAMU DUŠU RUSIJE…

tamoiovde-logoRusko leto

Dača odslikava samu dušu Rusije, kao i njenu kulturološku podeljenost.
images-2012-07-rusko_leto_aps_472902522U Rusiji svako ima svoju priču o dači. Ta priča može biti o nekom sećanju iz detinjstva, poput igranja loptom do kasnih sati zahvaljujući suncu koje kao da nikada ne zalazi, skupljanja šišarki od kojih miriše vatra za samovar ili plivanja u ledenom jezeru oivičenom zelenim vrhovima smreke.

Može biti i pomalo romantična – prva ljubav koja uvene sa godišnjim dobom ili procveta u brak. Ili neka dirljiva pripovest, čak priča o izbavljenju. Jedna starija žena priča kako je došla kući sa posla i zatekla muža u krevetu sa svojom najboljom drugaricom. Izbacila ga je napolje. Penzija se bližila, ostala je bez muža i pitala se šta sada da radi. Odgovor je bila dača koju je kupila za petsto rubalja, sa obližnjom šumom u kojoj je mogla da skuplja pečurke, sa jezerom i baštom. „Ta dača mi je spasila život”, kaže.

Poneka priča je protkana tugom, koja se prelama kroz prizmu tragične istorije Rusije. Nakon što se baka Natalije Ivanove, u to vreme mlada udovica sa dvoje dece, ponovo udala, njen novi suprug je kupio daču blizu Moskve. Kada je on nestao u staljinističkom logoru, ona je ostatak svog života provela u dači. „Nikada ništa nije sadila, čak ni cveće – svuda samo trava, koja je sve više bujala”, priseća se Natalija, moskovska spisateljica i urednica. „Fotografija iz detinjstva pokazuje da je trava bila znatno viša od mene.”

Slatka ili gorka, vesela ili mračna, priča se uvek odvija tokom leta. Uostalom, dača je letnjikovac.
I Boris Vješnjikov ima priče u vezi sa dačom. To su muške priče, sa prizvukom razmetanja. Jednom se suočio sa grupom tinejdžera koji su pili i puštali preglasnu muziku sa muzičkog uređaja u njegovoj naseobini sa dačama u blizini Valdaja, grada na severozapadu Rusije. „Pokupio sam ih nekoliko i pobacao u jezero. Fizička sila je jedini jezik koji oni razumeju.” Drugi put je jedan nabildovani tupan prekršio pravila ponašanja tako što je pustio svog psa da pliva u jezeru. „Pozvao sam svog zeta, rvača. I problem je rešen.”

Kada nije u dači, Boris taksira. Jednog dana, dok jurcamo putem, pokazuje mi kanal pored kojeg „dačniki” iz velikih gradova otvaraju vrata svojih automobila i izbacuju smeće. „Tako je u Rusiji danas”, gunđa. Ali Boris ima plan. Namerava da postavi nadzornu kameru kako bi uhvatio prestupnike.

Do tog momenta je Boris, šezdesettrogodišnjak ledenoplavih očiju, sa stomakom koji izgleda kao da je progutao košarkašku loptu i gomilom košulja s kratkim rukavima i tropskim motivima tipičnim za Maui, a ne za Moskvu, za mene bio samo Boris taksista. Sada otkrivam njegov drugi identitet. On je i predsednik Boris, preopterećeni vođa Njercija, zajednice od oko hiljadu dača u Valdaju.

Borisovo kraljevstvo, carstvo dača, ruski je fenomen. Svaki treći Rus poseduje daču. U moskovskoj oblasti, gde ih ima oko milion, petak veče označava početak dača-špica, u kom zakon inercije nalaže da auto zaustavjen u dača-saobaćaju ostaje da stoji veoma dugo.

Dača se kroz rusku kulturu neprekidno provlači još od vremena kada je Petar Veliki delio svojim dvoranima zemlju na periferiji Sankt Peterburga (reč „dača” je izvedena iz ruskog glagola „dati”). Dača je pozornica na kojoj se odvija drama (ili komedija) ruskog leta. Leto je u Rusiji dragoceno i kratko; zima, beskrajna. Period vegetacije u tajgi oko Sankt Peterburga traje kratka četiri meseca. U zapadnoj Evropi on se proteže na osam i više meseci. Petina Rusije je iznad arktičkog kruga. Više od polovine te teritorije je neprekidno okovano ledom. Dolazak proleća, a potom i leta, predstavlja neku vrstu bajke. Tlo se raskravljuje, a i duša.

Zajednica dača je Rusija u malom, sa njenim pričama o ljubavi, gubitku i patnji, trvenjima, sa suprotstavljenim pričama od kojih svaka deluje kao istinita, dok prave „istinite priče” zapravo nema, i sa potocima votke i prilikama za korupciju. (Opštinske vlasti nezakonito prisvajaju imanja i prodaju ih preduzimačima koji ih cepkaju i prave na njima dače.)

Dača je mesto za umovanje, kontempliranje o životu, za zabavu, za negovanje porodičnih i prijateljskih odnosa, a u skorije vreme je postala simbol upadljivog, prekomernog troškarenja ruskih skorojevića. Ona je pokazatelj promene sistema vrednosti u Rusiji, ali istovremeno slavi vrednosti koje ostaju nepromenjene.

Borisova dača je, poput mnogih u Valdaju, zapravo baštenska parcela sa kolibom. Ovakve parcele, prvobitne veličine od šest sotki (0,06 hektara), potiču iz sovjetske ere, iz programa raspodele zemljišta koji je omogućio Rusima da izdrže posleratne nestašice hrane koje su dodatno bile pogoršane katastrofalnim posledicama centralizovanog upravljanja poljoprivredom. Privatizacija iz 1990. godine omogućila je vlasnicima da kupe zemlju i da se prošire preko šest sotki, ali je krajolik ostao zbrka priljubljenih boravišta. Pri dekorisanju dača vlasnici pokazuju naklonost prema zastarelim kalendarima, rasparenom keramičkom posuđu, slikama medveda u šumi i čipkanim zavesama koje vise na ulaznim vratima kao odbrana od komaraca.

Na suprotnom kraju ovog spektra nalaze se kotedži (vikendice), kako zovu „dvorce” koje su sagradili novopečeni ruski bogataši, supertrošadžije postkomunističke ere. Mnoga naselja sa tim nabudženim letnjikovcima – ima ih oko pet stotina oko Moskve – istisnula su tradicionalne dače i ponekad postaju primarna prebivališta. „Oligarsi odu do Loare, vide dvorce i kažu: ’Treba mi jedan ovakav’ ”, sarkastično primećuje Konstantin Kovaljov Slučevski, lokalni istoričar. Enterijeri naginju ka ranom Las Vegasu: mermerni stubovi koji ništa ne podupiru, pozlata debela kao maskara neke animir-dame. Okolo su visoki zidovi od kamena ili cigle, ponekad sa puškarnicama, koji kao da treba da omoguće strelcima da ispale zapaljene strele na svakog seljaka dovoljno glupog da pokuša da uđe unutra. „Njihovi vlasnici nemaju duše”, primećuje tužno Konstantin.

U Valdaju nema mnogo predimenzioniranih kotedža, ali tu je dača koju koristi predsednik Rusije Vladimir Putin, koji s vremena na vreme svrati helikopterom. Boris uporno tvrdi da tokom Putinovih poseta ronioci patroliraju jezerom ispred zdanja, koje ima tursko kupatilo, rusku banju, kinesku čajdžinicu i finsku saunu. To je možda istina, pa opet, možda i nije. Nije lako znati kada Borisa, koji veruje u anđele, a na svom levom ramenu ima tetovažu koja prikazuje đavola kako svira gitaru, treba shvatati ozbiljno.
Ponos Valdaja (od 16.000 stanovnika) njegov je nacionalni park površine 160.000 hektara. Teren, blago brdovit, prekriven brezama i istačkan sa 200 jezera, prostire se preko rečnog sliva koji napajaju dve velike reke: Dnjepar i Volga. Hladan, zelen, tih, predstavlja idilično utočište od gradske vreline. Prema neformalnom popisu na osnovu prodaje hleba, leti se populacija udvostručava.

Iako je od Moskve ka jugu udaljen samo oko 365 kilometara i 290 kilometara od Sankt Peterburga ka severu, ta dva grada, ako se Valdaja pita, mogu biti i na Mesecu. Na „dačnike” iz velikih gradova se gleda kao na vanzemaljce koje je najbolje izbegavati, kao što je, kada se prolazi šumom, najbolje izbegavati koprive koje žare. Iako mislim da greši, Boris tvrdi da samo ljudi iz grada zagađuju njihovu okolinu; lokalci nikada ne bi bili tako nehajni.

U pitanju su kulturološke razlike, kaže Maksim Semjonov, urednik Valdajskog nedeljnika. „Prošlost našeg sela je još uvek prisutna. Naša prva višespratna zgrada je sagrađena tek pre četrdeset godina.” Ljudi iz grada, objašnjava Maksim, daču smatraju mestom za opuštanje. „U Valdaju se dača povezuje sa naporanim radom i ozbiljnim baštovanstvom.” Nadežda Jakovljeva, žena umilnog glasa i nežnih crta lica koja vodi lokalni muzej, pruža još dokaza. Ona pokazuje fotografiju izleta Moskovljana u Valdaju iz 1839. godine. „Sa francuskim vinom i sendvičima”, kaže žalosno. Hoće da kaže da navike i stavovi današnjih Moskovljana nisu ništa bolji. „Ne hrane se zdravo. Oni leže u ležaljkama za ljuljanje i ne brinu o lošem vremenu kao mi. U njihovom povrtnjaku, zvanom supermarket, uvek će biti plodova.”

U Borisovoj zajednici Njerci oko trideset odsto od hiljadu dača je u vlasništvu ljudi iz Sankt Peterburga ili Moskve. „Oni imaju agregate i pumpe”, kaže sa primesom zavisti Raisa Stepanova, knjigovođa u penziji. Ona nema ni jedno ni drugo. Po pravilu, dače nemaju tekuću vodu i struju. Raisina mala drvena dača, ofarbana u tri nijanse žute, stoji tik pored jedne breze. Pre bi se reklo da se oslanja na nju. Iza je poljski ve-ce.

Reč-dve o pravilima oblačenja u naselju dača u Valdaju: žene favorizuju dvodelne kupaće kostime koji izgledaju kao da su iz pedesetih, samo izbledeli, ili pamučne kućne haljine, a muškarci spido gaćice, ponekad uparene sa gumenim čizmama. (Zašto muškarci u Rusiji nose spido kupaće? „Ne znam, ali je to tako ruski”, kaže Melisa Koldvel, socijalni antropolog na Univerzitetu Kalifornija u Santa Kruzu. „Jednom sam umalo oslepela tokom šetnje kroz jedan sanktpeterburški park suočivši se sa onim što mi je delovalo kao da su hiljade sredovečnih muškaraca izašle da se sunčaju u svojim spidovkama.”)

Nina Marmaševa, Raisina najbolja „letnja” drugarica, pridružuje nam se na letnjoj supi zvanoj šči, spravljenoj sa kiselim zeljem. Nina, snažna žena s kosom boje paprike, me nije zagrlila – pre bi se moglo reći da me smrskala privivši me na svoje grudi. Na stolu se pojavljuju čašice. Raisa ih puni domaćom rakijom. Uskoro su žene veselo pripite, a Nina tumara po Raisinoj bašti i počinje da skida bube zlatice sa lišća krompira.

Teško je reći da li Raisa svoju baštu obrađuje zato što voli baštu ili zato što jednostavno voli da radi. Raisa, kojoj je 68 godina, pravi đubrivo iz komposta, navodnjava biljke kofama vode iz bunara, a svoje prinose vuklja kući u cegerima, autobusom. Kada se leto okonča, ima više od 200 tegli zimnice. „Svake godine kažem da je bilo dosta, da neću više da sadim. Ali onda, na proleće, ipak posadim.”

„Pa zašto ne usporite malo?” predlažem. „To ne deluje baš preterano opuštajuće.”

„Mene opušta” , kaže Raisa.

Ali za različite generacije dača ima različito značenje. Nedavno je njena kćerka, koja ima dvoje dece, kupila kuću u gradu. „Muči se”, kaže Raisa. „Ponudila sam da prodam moju daču da joj pomognem.”

„Ne, ne možeš da je prodaš”, odlučno je rekla njena ćerka. „Ako ništa drugo, još uvek mogu da dođem ovamo sa decom da ih odvedem na kupanje.”

images-2012-07-ruske_dace_aps_662539414U Valdeju je Josif Staljin imao tajnu daču koju verovatno nikada nije koristio. Jedna priča kaže da je ovaj paranoidni diktator bacio pogled na daču – poznatu kao objekat broj 201 – na kraju pustog puta na kraju poluostrva i rekao nešto poput: „Ne pada mi na pamet da odsedam u toj mišolovci.” Ali istoričarka Valdaja, Galina Zimina, pretpostavlja da Staljin, koji je imao dvadeset drugih dača širom Sovjetskog Saveza, jednostavno nije stigao da tu odsedne. „Znaćemo kada nam bude dostupno više dokumenata iz Staljinovih arhiva”, kaže ona.

Staljin je 1935. godine naredio da se izgradi kolonija dača za pisce u mestu Peredelkino, u blizini Moskve. U sovjetska vremena predstavnici političke i kulturne elite bili su nagrađivani kućama na selu. Umetnici, partijske vođe, čak i kosmonauti, imali su svoje letnjikovce. Dača je predstavljala šargarepu, kontrast gulagu, koji je bio štap. „Peredelkino je bio Staljinov način da drži pisce pod kontolom”, kaže istoričar Konstantin. „Mogao je sve da ih drži na oku na jednom mestu.”

U radnoj sobi na drugom spratu svoje dače, u zelenoj hladovini Peredelkina, Boris Pasternak je napisao roman „Doktor Živago”, za koji je 1958. godine osvojio Nobelovu nagradu. Prihvatio ju je. „Ponosan, zapanjen, zbunjen”, napisao je Švedskoj akademiji. Sovjetska država je mislila drugačije. Žestoka kampanja protiv njega, mogućnost izgnanstva, pretnja porodici (tajna policija je opkolila njegovu daču) prisilila ga je da je se odrekne. Može se samo zamisliti njegov bol. Zguren, prekriven blatom, obrađivao je svoj vrt u Peredelkinu. „Priroda ga je vratila u život”, kaže kustos njegove dače, Irina Samohina. Njegova kapa od tvida, karirani šal i crni ogrtač još uvek vise na zidu, kao da se upravo vratio iz šetnje. Pasternak je voleo da pešači preko polja u blizini svoje dače, naročito preko onog koje je vodilo do crkve u kojoj se molio. Danas je to polje prekriveno novosagrađenim kotedžima.

„Njerci nije jednostavan skup vikendica”, kaže mi predsednik Boris dok sedim na tremu njegove dače diveći se pogledu na jezero. Njegova snaja, koja suši beli luk, donosi nam tanjir pržene ribe, seckani krastavac i krompir posut mirođijom iz bašte. Ne nahraniti gosta u ruskoj dači nezamislivo je.

„Njerci je porodica”, kaže on. „Kad moj komšija tuguje, tugujem i ja. Kada sam ja veseo i on je.” Ponavlja uobičajenu frazu: „Nema sukoba. Svi se dobro slažu.” Prilično istinito, mada sitne zađevice koje nagrizaju dobrosusedske odnose kapnu povremeno kao voda iz slavine. Za razliku od utvrđenih dača iz moskovskih predgrađa, Njerci je zajednica sa niskim ogradama ili bez njih, ali međe imanja su ipak bitne. Teško dačniku čija loza krastavca odluta centimetar na javni prostor ili na susedno imanje.

Kada se razgovor okrene ka Katji, komšinici Raise Stepanove, nastupi blago zahlađenje. Katja živi pored staze koja vodi do jezera Njerci. „Njena bašta se neprestano sve više približava jezeru”, žali se Raisa. „Samo sebe može da krivi ako joj pogaze useve.” Zagrebite po nesuglasicama i odmah ćete naići na pitanje međa. Kada je potrebna arbitraža, Boris nastupa sa stubom za premer kako bi mapirao parametre spora.

Koja je kazna za prekršioce?

„Globa”, kaže Boris. „Ali hajde probaj da nađeš nekoga ko će da plati globu.” Lice mu se smrkava. Boris bi rado da neko drugi preuzme neplaćeno mesto predsednika naselja, ali niko neće time da se bavi.
Za Ruse zemlja je sveta, gotovo mistična, što predstavlja nasleđe paganskih verovanja i seljačke tradicije. Filozof Nikolaj Berđajev je taj odnos nazivao „religijom grude”. Dača pruža priliku da se zaroni u tu grudu i da se bude bliže prirodi. „Pred kraj dana ja sam umorna i pod stresom”, kaže mi jedna žena iz Valdaja.

„Odem u baštu, dodirnem zemlju i loše stvari nestanu.”

U junu zemlja rađa krastavce i mirođiju, kao i bundevu, grašak i mladi luk. Jul je rezervisan za bobičasto voće: crne, crvene i bele ribizle, borovnice, kupine, maline, ogrozd i divlje jagode finog mirisa koji podseća na leto čak i više od smolastog, oporog mirisa bora. Avgust donosi pečurke (za blagu kišu kažu da je ona „od koje rastu pečurke”): cenjeni bjeli, ili bela pečurka i bolete, koje rastu blizu breza i mogu da se suše. I krompir – uvek krompir. Valdajska bašta je nezamisliva bez njega, mada je jeftiniji kada se kupi nego kada se gaji.

Galina Jerceva, ekonomista u gradskoj upravi, gaji krompir sa porodicama svojih sinova i zetom. „Zašto? To nam je u krvi”, kaže ona. Sugerišem da je to možda genetsko sećanje povezano sa gladnim vremenima, poput onog posle Drugog svetskog rata kada su ljudi prebirali po poljima u potrazi za trulim krompirima da bi ih mešali sa korovom i pravili brašno. Galina se slaže. Njena šestogodišnja unuka se igra u bašti. Pitam da li ona ima ikakvu sklonost ka gajenju krompira. „Teško”, odgovara Galina.

Uzgajanje hrane možda je i instikt koji se prenosi sa generacija na generacije koje su znale za težak rad, ali nastupa mlađa generacija koja nema ni takvo sećanje, ni takvo interesovanje. „S obzirom na to da je privreda jaka, mislim da će u budućnosti dača biti samo investicija i da će služiti za zabavu, a ne kao izvor hrane”, kaže Tatjana Njefedova, istraživač sa Instituta za geografiju u Moskvi. I dok dača od savršenog mesta za savesno dirinčenje u sovjetskoj eri prerasta u utočište za čistu zabavu, dekorativne stvari zauzimaju mesto praktičnih: cveće umesto krompira, gipsani patuljci umesto luka.

U sovjetska vremena dača je bila i mesto za beg iz zajedničkih stanova. U svetu u kome reč „privatno” nije postojala u rečniku i u kome su stanovi pregrađivani draperijama, a ne zidovima, dača je pružala priliku da se malo odahne i pobegne od znatiželjnih očiju. „Dača nema adresu”, kaže Konstantin. „U detektivskim filmovima kriminalac se uvek krio u dači, gde nisu mogli da ga pronađu. Dača je predstavljala slobodu.”

Sada kada je Gvozdena zavesa pala i kada mogu da putuju gde im je volja, Rusi su otkrili i svet izvan dače. Godine 2011. tri puta više Rusa je putovalo u inostranstvo na letnji odmor nego 1997. godine. „Kada je naša kćerka bila mala, dolazila je u daču”, kaže Tatjana. „Sada više voli Hrvatsku.” „Lepo je otići, ali kod kuće je najbolje”, kaže ruska poslovica. Ponekad nam je potrebno da se malo distanciramo da bismo cenili ono što nam je pri ruci. Hoće li prosperitetnija i ka svetu otvorenija generacija mladih Rusa prihvatiti ovaj koncept i negovati domaćinske dače svojih roditelja? Naravno, Boris, koji dobro poznaje Njerciji, ima priču i o tome.

Jednoga dana njegova tridesetogodišnja ćerka Vladislava došla je da, nakon putovanja u inostranstvo, poseti dom. „Ona putuje svuda”, kaže Boris. „Egipat, Italija, Turska.” Ovog puta, Vladislava, koja radi u reklamnoj kompaniji i živi u Sankt Peterburgu, otišla je u udobnu, uređenu Švajcarsku. Ali Vladislava se zasitila švajcarke perfekcije. Sada čezne za porodičnom toplinom razbarušenog i neuređenog Njercija. Sedi na tremu porodične dače i zuri u spokojni, zeleni oval jezera Njerci. Ljudi se opruženi sunčaju na napola potopljenim dokovima, čija je površina ispucala od zimskog leda. Lokvanji plutaju poput žutih krunica. „Ženevsko jezero”, kaže ona ponosno, „pa to je samo bara.”
AUTOR: Keti Njumen

Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU…

tamoiovde-logoTimočki Romeo jedini znao put do Argosa!

MISTIKA ANTIČKE TVRĐAVE KOD ZAJEČARA

Od pamtiveka Timočka krajina, njena mistika i prirodne blagodeti privlačila je razna plemena i narode. Iza njih su ostala mnoga naselja i građevine. Ovde su se gradile carske palate i rezidencije. Ovde se zlatom bogatilo, vodom i biljem lečilo. Ovde postoji Argos – poslednji evropski izgubljeni grad.

img-0489Argos je, prema istorijskim podacima, bio antička tvrđava monumentalne arhitekture, locirana kod sela Rgotine, između Bora i Zaječara. Izgradili su ga Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice.

Argos je bio utočište u kojem su živeli velikaši, donoseći u grad sve ono što su robovi svakodnevno iskopavali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka istočne Srbije.

img-0491Drevni majstori izrađivali su u Argosu filigranski nakit od topljenog zlata nestvarne lepote i vrednosti.

Ono malo nakita koje su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri koji zaokupljuju pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.

Predivni lanci, prstenje, broševi, minđuše, kopče i šnale za kosu, kojima su se ukrašavale carske dame pre 2000 godina nađeni su kod sela Krivelj, petnaestak kilometara udaljenog od sela Rgotine, gde se nalazio drevni grad Argos.

img-0504Priča o Argosu (po nekim izvorima: Argentisu) kaže da je grad bio sagrađen u kanjonu, između visokih, snežnobelih litica krečnih stena koje okružuju Rgotinu.

Prema legendi, Rimljeni su teškim stenama blokirali sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je činilo zaleđinu otvorili ulaz u pećinu, još prostraniju od sazidane tvrđave, i u njoj uredili sobe za zaštitu od eventualnog napada varvarskih plemena.

img-0514„Pećina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uređeno mnogo soba i sve su imale kupatila slična onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovačkoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara.

Druga, nešto manja dvorana bila je očigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice čiji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grnčarije, činija i čaša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani.

img-0522Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. Jedna je bila kovnica novca.

Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovčezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda.“ – ispričao nam je meštanin Rgotine, dugogodišnji aktivni tragač za blagom.

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU
romeo-i-juloijaTragična sudbina izvesnog Rajka, iz susednog sela Vražogrnac, pre 50 godina mogla je da razotkrije misteriju izgubljenog grada. Priča ide ovako:

„Rajko je, tragajući za sopstvenim mirom, obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dođe, sedne i zaboravi na svoju nesrećnu ljubav – Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive čak tamo do Metovnice i šire – do Grljana kod Zaječara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata umrla su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sačuva bogatstvo.

Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je u dvorištu pod hrastom ostalo i mnogo zakopanih zlatnika, i njemu nije više ništa trebalo. On je želeo samo jedno, visoku i tanku Jasminu, s očima boje trave i bledom, skoro prozračnom kosom. Živela je u njegovom komšiluku. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.

Priča o Rajku i Jasmini, u stvari je priča o Romeu i Juliji na srpski način. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veća jer je Jasmina bila udata i imala je čak i dete. Bila je „bela udovica“.

U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ćeš teško odoleti, kad osećaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oči i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oči.

Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom ćerkom otišla. Niko nije znao gde, znam da su je svi tražili. Pričalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skućila.

Rajku je, međutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drveće i lutao po belom vanzemaljskom stenju.

Tokom jedne šetnje naišao je na ploču. Verovatno je već bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da uđe. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolećima priča, da vračare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrću tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.

Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noći Vražogrnčani su se okupali, žene su im spremile čiste gaće jer se u pohode za blagom ne ide nečist, i došli su tu, nadomak Rgotine.

Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodič rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povređena, trojica tek okrznuta.“

Od tada, već pet decenija, narod sa svih strana hrli u Rgotinu da nađe izgubljeni grad Argos. Nadležni žmure.

Bilo bi to epohalno otkriće za svet, pa taman da nalazač uspe i da iznese sve te silne količine skrivenog zlata. Ponekad se samo pronese glas da je tu u okolini, taj i taj, našao to i to. U njegovom dvorištu posle stvarno, nešto na brzaka, nikne nova kuća, za čas mu se poveća stado, a žena mu nosi neki novi nakit.

Primera je mnogo. Svi bi hteli da nađu izgubljeni grad. I seljaci da očiste onu kovnicu novca; i domaći i strani kolekcionari da se dokopaju ručno kovanog i livenog nakita; i muzeji da svoje depoe popune divnom grnčarijom; i arheolozi da pokažu svetu šta su to Rimljani ovde gradili.

Za sada, ostaju im samo pusti snovi. Ponekad tragači ispuste tužan uzdah proklinjući Jasminu što je ostavila Rajka. Da je ostala s njim, možda bi im se svima Bog smilovao. Možda bi drevni Argos bio otkriven.
Izvor:tvbest.rs

________________________________________________________________________________

BAJKOVITE PRIČE…

tamoiovde-logoO ISTRAŽIVANJU AFRIKE

Afrika je dugo bila tajanstveno, čarobno i zastrašujuće mesto. Prvo su istraživani severni delovi, dok je jug dugo bio obavijen praznoverjem, pričama, mitovima i legendama.

15124746335470a99364b16604072390_orig

Foto: Wilfraco / Flickr.com

Istraživanje ovog dela Zemlje bilo je ozbiljan poduhvat, a tokom kog su nastale neke od najuzbudljivijih avanturističkih priča u istoriji.

Misteriozno otkriće Madagaskara
Madagaskar je jedno od najmisterioznijih mesta na svetu, s ekosistemom koji ne postoji nigde drugde. Za njegovo otkriće zaslužan je Robert Druri, nakon što je doživeo brodolom i bio zarobljen od domorodaca koji su ga iskorišćavali i zlostavljali.

Uz veliki napor uspeo je da im pobegne i vrati se nazad u Evropu. 1729. godine napisao je knjigu i opisao svoja iskustva u zarobljeništvu. Niko nije verovao da je njegova priča istinita, pa je umro u siromaštvu i odbačen od društva.
Tek 275 godina nakon njegove smrti, britanski arheolog Majk Parker Pirson odlučio je da ponovi njegovo putovanje sledeći knjigu.

Ispostavilo se da je knjiga istinita jer su u njoj opisani detalji koje je mogao da poznaje samo neko ko je posetio Madagaskar. Pirson je na kraju uspeo da nađe i olupinu broda sa kojim je Druri došao do Afrike.

Henri Navigator
Ovaj čovek zaslužan je za otvaranje puta ekspedicijama u Afriku i činjenicu da je Portugalija kolonizirala veći deo tog kontinenta. Kao sin kralja i kraljice imao je otvorene mogućnosti da istražuje svet oko sebe. Tako je bio poslat u Afriku kako bi izveo Špance iz severnoafričkog grada Seute. Tada je uvideo priliku za povećanjem portugalske prekomorske teritorije, pa je osnovao školu za pomorce u kojoj su se školovali budući veliki moreplovci i istraživači .

Izrada mapa
Najranije mape o celom afričkom kontinentu napravio je Sebastijan Munster, nemački naučnik, oko 1554. godine. On je dobio informacije o Africi tako što je intervjuisao nemačke naučnike i imigrante, prikupljao različite karte i spajao ih u jednu. Pre nego što je umro od kuge, bio je jedan od najuticajnijih kartografa tog doba.

Zato i ne čudi što je u današnjem području pustinje Sahare pretpostavio da se nalazi šuma, da područje današnje Nigerije nastanjuju džinovi i da reka Nil izvire u Mesečevim planinama. Isto tako zabeležio je mnogo ostrva oko Afrike, što se na kraju nije pokazalo tačnim.

Zanimljivo je da je položaj reka bio – neverovatno tačan.

Pol di Šelu i Pigmeji
13061513545470a99472b98548203553_v4 big Ovaj Francuz poznat je po tome što je bio prvi Evropljanin koji se susreo s gorilom. Do tog trenutka one su se smatrale mitskim bićima. Isto tako bio je prvi Evropljanin koji je istražio narod Pigmeja. Pigmeji su se spominjali u literaturi godinama pre toga, ali se smatralo da su više deo legendi nego stvarni ljudi.

Njegovi prvi utisci o Pigmejima zabeleženi su ovim rečima: „Ljudi koji se s neverovatnom lakoćom, brzinom i tišinom mogu kretati po šumi”.
Bio je fasciniran njihovom visinom, a njihovo poverenje zadobio je prezentacijom hrane koju je doneo sa sobom.
Izvor:b92.net

______________________________________________________________________________

KRVAVO ZLATO…

TAMOiOVDE-logo

Izložba „Đorđe Andrejević Kun u Boru“

Izložba grafika „Đorđe Andrejević Kun u Boru“, otvorena je u četvrtak, 4. septembra u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

172_4736-TamoiOvde

Otvaranje izložbe: Suzana Mijić, Mira Kun i Slađana Đurđekanović Mirić

Izložbu je otvorila Suzana Mijić, direktor Mizeja, o životu i stvaralaštvu umetnika sa posebnim naglaskom na njegov boravak i rad u Boru, govorila je Slađana Đurđekanović Mirić, viši kustos, istoričar umetnosti a otvaranju izložbe prisustvovala je Mira Kun, ćerka ovog majstora slikarstva.

– Izuzetno sam počastvovana i uzbuđena što se nalazim po četvrti put među vama uvek prezadovoljna vašim gostoprimstvom. Izložba mape grafika „Krvavo zlato“ je ovoga puta obogaćena reprodukcijama dveju slika, a ja sam se trudila da obogatim dokumentaciju Muzeja materijalom koji je u vezi sa nastankom grafike i uopšte sa biografijom moga oca. Želim kolektivu Muzeja da bere plodove uspeha i dalje, da radi na dobrobit mladih generacija, a onoliko koliko naša porodica može pomoći, mi smo tu – rekla je prisutnima Mira Kun, filolog, bibliograf i istraživač.

Tako su posetioci pored razgledanja, sagledavanja segmenta grafičkog opusa i upoznavanja sa  biografijom i stvaralaštvom Đorđa Andrejevića Kuna, imali ekskluzivnu priliku da se upoznaju i razgovaraju sa, ljubaznom i prijatnom gospođom Mirom.

______________________________________________________________________________________________

Autor: Bora*S ___________________________________________________________________________________________________

172_4745

Đorđe Andrejević Kun, autoprtret

Razlozi za ponovni susret, sagledavanje i čitanje segmenata grafičkog opusa Đorđa Andrejević a Kuna, majstora slikarstva, profesora, rektora Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i dopisnog člana Jugoslovenske znanosti i umjetnosti u Zagrebu, su mnogobrojni. Za ovaj čin, nije manje ni povoda u ovoj 2014. godini:

– 110 godina od rođenja u Vroclavu u Poljskoj, – 100 godina od preseljenja porodice u Beograd, –  80 godina od prve grafičke izložbeu Beogradu, – 80 godina od boravka i rada u Boru na materijalu buduće mape grafika „Krvavo zlato“, – 50 godina od smrti, – 10 godina od poslednje izložbe u Boru.

Izdvajanje nekoliko jubileja iz kratkog, ali veoma bogatog i sadržajnog života Đorđa Andrejević a Kuna dato je umesto uobičajenih bibliografskih podataka. Organizovanje izložbe predstavlja davanje omaža umetniku,koji je, osim kao autor, učinio i ljudski napor pomogavši da likovna zbirka muzeja u osnivanju u Boru dobije umetničko delo, koje je bilo jedno od obeležja stvaralaštva četvrte decenije 20. veka socijalne orjentacije u Jugoslaviji.

IMGP6991U istoriji umetnosti prihvaćeno je da 1934. godina predstavlja prelom u stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna, kada od poetskog realizma i intimizma, slikanja portreta, mrtvih priroda, pejžaža i sl. se okreće socijalnim temama, a kao sredstvo izražavanja slikanje zamenjuje grafičkim tehnikama. Počela je je organizacijom i učešćem na Prvoj grafičkoj izložbi u beogradu, održanoj od 04. Do 15. februara u Umetničkom paviljonu, na kojoj je izloženo šest drvoreza (Kosmajska ulica br. 13, Testeraši, Harmonikaš, Prosjak i Ulica) i dva linoreza (Podne i Fragmenti) a autor je i izložbenog plakata. Iste godine osnovana je i umetnička grupa „Život“, koja je, iako bez formalnog idejno-organizacionog programa, odigrala značajnu ulogu u razvoju socijalne umetnosti u Srbiji između dva rata.

IMGP6999-TAMOiOBDE-Bor-Kun

Borski rudnik, 1955. Ulje na kartonu kaširano na lesonitu. Otkupljena od autora 1956.godine

Preokretu u stilskom i idejnom stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna doprineo je i jednomesečni boravak u Boru, koji je tada bio najveći proizvođač rude bakra u Evropi i sedmi u svetu, a u vlasništvu Francuskog društva Borskih rudnika- Kompanija „Sveti Đorđe“. Cilj umetnikovog boravkau Boru bio je da zbeleži uslove života i rada rudara, ali lokalnog stanovništva. Dragocene podatke o Kunovom vremenu provedenom u Boru nalazimo u intrvjuu autora iz 1958, ali i izjavi supruge Nade Kun, date borskom novinaru tokom prisustvovanja otvaranju izložbe „Krvavo zlato“ 1979. godine u borskom muzeju.

Đorđe Andrejević Kun došao je u Bor bez najave i prethodne saglasnosti uprave rudnika za obilazak i rad u rudničkom krugu. Prvih nekoliko dana ulazio je sam u rudarske pogone, ali njegov blok i skice koje je pravio na terenu izazvale su interesovanje radnika, ali i podozrenje nadzornika, policije i uprave rudnika. Poznanstvo i odmah stečeno prijateljstvo sa bravarskim radnikom Krstom Petrovićem u pogonu drobilice olakšalo mu je izbegavanje kontrola prilikom ulaska u fabrički krug kao i susreta sa ljudima iz uprave.

172_4728Radio je svakodnevno, sve do prijave upravi od strane jednog nadzornika da bez dozvole obilazi pogone. Sutradan je Kun priveden u policijsku stanicu, saslušan i naređeno mu je da napusti Bor. Uz izjavu da je „Bor grad kao i svi ostali“ i da on kao slobodan građanin može da boravi gde hoće, Đorđe Andrejević Kun je ostao u Boru, ali je nakon narednog zahteva policije da napusti Bor bio primoran da zatraži saglasnost rudničke uprave dozvolu za obilazak rudnika u cilju slikanja. Dobio je jednodnevnu dozvolu, pa je u pratnji nadzornika posetio jamu i druge pogone. Posle toga napustio je Bor na tri dana prešavši u Zaječar, nakon čega se krišom vratio u Bor, smeštivši se kod prijatelja Krste Petrovića.

Taj drugi boravak u Boru u suštini je bio ilegalan, jer je izlazio jedino noću kada je sa Krstom Petrovićem obilazio rudnik da bi završio planirane crteže i skice. Za njega, kao slikara, najupečatljiviji su bili upravo ti noćni obilasci, kada su boje iz topioničarskih peći ili livačkih lonaca najupadljivije i naiupečatljivije.

172_4739malaU takvim uslovima neizvesnosti , policijskih privođenja, ilegalnih ulazaka u krug kompanije, promena mesta stanovanja, prekida u radu prelaskom u Zaječar, Kun je u periodu od oko mesec dana uspeo da uradi skice i crteže prepunjene tehnoloških i ambijentalnih detalja, grupa ljudi ili pojedinačnih figura i likova sa insistiranjem na psihološko stanje, gest ili detalj. Dramaturške preokrete postiže svedenijim kompozicijama, ili čak prikazivanjem iz ptičje perspektive.

Nakon povratka u Beograd, crteže i skice preneo je u drvene klišee, koje je u tiražu od 10 primeraka otisnuo u svom stanu u jesen 1936. na finoj japanskoj hartiji, jer je za tako očigledan kritički sadržaj, koncipiran po sistemu „romana u slikama“, zbog cenzure, nije se mogao lako naći štampar spreman da rizikuje kazne ili zatvaranje.

….. 172_4752Bor je delovao inspirativno na Đorđa Andrejevića Kuna, jer je već 1935. godine na Prolećnoj izložbi u Beogradu izlagao sliku rađenu uljanom tehnikom „U rudokopu“ (90 x 130 cm.). Sliku je kupio Dvor, ali se nakon toga ne zna njena sudbina. Takođe je 1955, po narudžbini Vlade nastala slika „Borski rudnik“ čija se sudbina, takođe, ne zna. Jedna slika Borskog rudnika nalazi se u Modernoj galeriji Narodnog muzeja Crne Gore na Cetinju.

Levičarsko opredeljenje i slobodarski duh Đorđa Andrejevića Kuna uticali su na njegove životne odluke, koje su opredeljivale njegovo stvaralaštvo. Po izbijanju Španskog građanskog rata 1936. godine, želeo je da se priključi borbi protiv fašizma. U Španiju je otišao ilegalno 1937. Naime, jula meseca iz Beograda je sa suprugom Nadom otputovao u Pariz na Svetsku izložbu, odakle je ilegalno prešao u Španiju. Po dolasku, prvo je bio u borbama na barikadama, a potom je priključen štabu 129. brigade kao kulturni radnik, gde je davao idejna rešenja za plakate.

Kada je maja 1938. dobio naređenje da se vrati u zemlju, ponovo je ilegalno prešao špansko-francusku granicu, u Parizu je oko mesec dana čekao zajednički pasoš sa suprugom, kojim je i doputovao u Francusku i legalno se vratio u zemlju. Skice i crteže, koje su nastale u Španiji, poslao je drugim kanalima u Beograd.

172_4765Već početkom 1939. iz štampe je izašla mapa „Za slobodu“ sa 20 drvoreza inspirisanih borbom španskog naroda. Međutim, rasturen je samo deo tiraža, a ostale i klišee zaplenila je policija. Mapa je zabranjena, a Kun uhapšen. U zatvoru je ostao skoro mesec dana, ali nije priznao da je bio u Španiji. Nakon oslobođenja, povodom Kongresa španskih boraca Jugoslavije, 1946. štampao je mapu „Za slobodu“ u tiražu od 350 primeraka. Mapa je već u julu ponovo štampana i to: 20 specijalnih primeraka, 1000 primeraka kartonirano, a 4000 popularno izdanje.

172_4761

Mira Kun, nakon otvaranja izložbe

Muzej rudarstva i metalurgije u Boru poseduje peto izdanje mape, kompjuterski skeniranih 12 drvoreza. Mapa je štampana uz pomoć vlade Kraljevine Španije u tiražu od 330 primeraka.

U muzejskoj zbirci nalazi se od 2008. godine zahvaljujući poklonu Udruženja španskih boraca i prijatelja (1936/39), a posredstvom ćerke Đorđa Andrejevića Kuna, Mire Kun.

Slađana Đurđekanović Mirić

Foto: Bora Stanković

___________________________________________________________________________________________________

KAMENA ŠUMA OD MILION GODINA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Neobičan fenomen kod Mataruške Banje u Srbiji

 Kamena šuma kod Mataruške Banje jedan je od malog broja takvih fenomena u čitavom svetu, ali je gotovo potpuno nepoznata stanovnicima Srbije.

387955_kraljevo-05--kamena-uma-5--foto-n.-boovi_f

Iz okamenjenog drveta izrasla su nova stabla

  Naslage i ostaci kalcifikovanog drveta su iz vremena paleolita, a ima naslaga starijih i od milion godina.

  U celom svetu postoji tek oko 30 ovakvih nalazišta, a u Evropi samo još pet, u Češkoj, Grčkoj, Velikoj Britaniji, Ukrajini i Belgiji.


– Ovo je jedinstven prirodni fenomen. Nalazište kod Mataruške banje se prostire na površini od 15 hektara – kaže profesor Miroslav Pavlović, osnivač Ekološkog pokreta “Ibar” iz Kraljeva, koji se godinama bori da kamena šuma dobije mesto na ekološkoj, ali i turističkoj mapi Srbije.


Okamenjena šuma, jedinstven prirodni fenomen, nalazi se na lokaciji između manastira Žiče i Mataruške Banje na brdu koje se zove Lojanik.


TamoiOvde-387960_kraljevo-10--kamena-uma-10--foto-n.-boovi_fStudija više stručnjaka koji se kamenom šumom bave još od ranih sedamdesetih kažu da je “kameno drvo” iznad Mataruške Banje nastalo prolaskom mineralnih voda kroz naslage vulkanskog pepela, što je tokom hiljada godina dovelo do toga da se nekada živi organizam doslovce pretvori u materiju tvrđu i od kamena.


Priču o posebnim svojstvima ovog kamenog drveta potvrđuju i lokalni meštani.

– Kosa naoštrena brusom napravljenim od ovog kamena ne mora da se dooštrava i po pola dana. Zašto, ne znam da objasnim – priča starina Goran Baltić koji živi u podnožju vidikovca Lojanik.

Kamena šuma nad kojom je u međuvremenu narasla crnogorica i listopadna šuma zaštićena je odlukom Skupštine Kraljeva još sedamdesetih godina, ali je njeno stanje danas u najmanju ruku katastrofalno.


RamoiOvde-387950_kraljevo-01--kamena-uma-1--foto-n.-boovi_fTamoiOvde.387954_kraljevo-04--kamena-uma-4--foto-n.-boovi_f– Ni klupe, ni table na kojoj bi stajalo objašnjenje o kakvom se prirodnom dobru radi, ni upozorenja da taj predeo mora da se očuva, niti staze do kamene šume. Ničega nema, a to bi mogla da bude atrakcija, ne kao Đavolja varoš, ali bi sigurno trebalo da bude na turističkoj mapi Kraljeva – kaže Pavlović.

Kameno drvo samo po sebi deluje fascinantno. Teško je kao granit, a pritom ima sva svojstva najobičnijeg komada drveta.

Na njemu su vidljivi godovi, središte biljke, svi kanali koji su hranili stablo.

Sve doslovce okovano i sačuvano u vremenu.

 Nije zaštićeno

Ovo područje nije dovoljno istraženo, kao što nije dovoljno ni zaštićeno. Ovo okamenjeno drvo je zaustavljeno na pola puta da postane poludragi kamen, a ima indicija da su na ovom području i takva nalazišta. No, to je pitanje za neke druge organizacije. Naš interes je da uz ostala prirodna dobra i ovom posvetimo pažnju koja mu pripada.

Muka je, međutim, što na ovaj lokalitet gde se nalazi okamenjena šuma delom polaže pravo država, a delom privatni vlasnici, što dovodi do njegovog devastiranja – kaže Miroslav Pavlović iz Eko-pokreta „Ibar“.

Nenad Božović/Foto: N. B./blic.rs

GOOGLE MAPIRANJE SRBIJE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Guglov seminar „Mapiranje turističkih potencijala Srbije“ u organizaciji Turističke organizacije opštine Paraćin i kompanije Google, a u saradnji sa Turističkom organizacijom Srbije, održan je 6. i 7. aprila u Paraćinu.

Seminar je, pre svega, bio organizovan za zaposlene u Turističkim organizacijama gradova i opština u Srbiji kako bi se edukovali za rad u veb aplikaciji Google Map Maker, pa samim tim bili obučeni, da ovaj servis, pored ostalih mogućnosti koje pruža, iskoriste za predstavljanje turističke ponude i potencijala svoje opštine, regije, a samim tim i Srbije.

Polaznici seminara su obučeni, da  uz pomoć servisa Map Maker mogu  ucrtavati puteve, mostove, arheološka nalazišta, pešačke i biciklističke staze, zgrade, parkove, sportske i rekreativne terene i objekte, turističke lokalitete i još puno toga, do unošenja servisnih informacija, koje su od značaja ne samo za turiste, nego i za domicilno stanovništvo.

Pored unošenja novih, u mogućnosti su da provere i sve dosadašnje informacije koje se nalaze na Google Maps servisu, da isprave eventualne nedostatke ili čak i  obrišu ako nisu tačne, zastarele, rečju, ako nisu validne.

Pored „Google Map Maker“ u program radionica bile su uključene i prezentacije:

„3D objekti u Google Earth-u“ kao i „Servis za otpremanje fotografija Panoramio”.

Jednostavno rečeno, dobra organizacija, veliki broj učesnika i njihovo pokazano interesovanje, navode, da će ideja organizatora i realizatora ovog Seminara, da se snažnije pokrene mapiranje turističkih i ne samo turističkih potencijala, svakako dati rezultate, te da će Srbija  daleko više i kvalitetnije biti „iscrtana“ na  Google mapama.

 Autor: Bora*S

U SUSRET SAJMU TURIZMA „NIŠ 2012.“…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Nova pilika za promociju  ponude borskih turističkih subjekata je  predstojeći Međunarodni sajam turizma u Nišu, koji će biti održan u periodu od 30. marta do 1. aprila 2012.godine.

Turistička organizacija “ Bor “ će na Sajmu u Nišu, nakon uspešnog nastupa na nedavno završenom 34. Međunarodnom sajmu turizma u Beogradu, iskoristiti i ovu priliku da svojim učešćem, na najbolji mogući način prezentuje posetiocima ovog sajma, medijima, turističkim poslenicima i široj javnosti objedinjenu i u prethodnom periodu obogaćenu turističku ponudu borske opštine.

 Nastupi na ovom i drugim sličnim manifestacijama, imaju kao krajnji cilj definitivno mapiranje borskih turističkih resursa, povećanje intreresovanja i broja dolazaka turista a samim tim i povećanje prihoda u ovom privrednom segmentu.

 Autor:  Bora*S