TAMOiOVDE
POETIKA I PULSIRANJE ŽIVOTA NA SLIKAMA SAVE STOJKOVA
Sava Stojkov je rođen 29. marta 1925. godine u Somboru i jedan je od najpoznatijih slikara srpske naivne umetnosti sa tendencijama fotorealizma.
Foto:pressonline.rs
Rođen je 1925. godine u Somboru. Izlagao je u zemlji i inostranstvu, širom sveta oko 312 puta, samostalno kao i na još 550 grupnih izložbi i dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Najznačajnija priznanja su Velika nagrada bijenala u Milanu 1980. godine, Nagrada i bijenala Jugoslovenske naivne umetnosti u Svetozarevu 1982. godine, nagrade u Veroni 1982. godine i 1984. godine, nagrada bijenala za životno delo u Jagodini 1993. godine i Masarikova nagrada u Pragu 1996. godine.
Živi i stvara u Somboru.
foto:sr.wikipedia.org
Monument ravnice Save Stojkova
Sava Sojkov je pesnik bačke ravnice, njenih predela i njenih ljudi. Njegovo harmonično slikarstvo se osniva na čistom i preciznom filigranskom radu. Idiličnost njegovih radova sa dubokim horizontom odiše mirnoćom i tišinom. Iz njegovih slika koje su postavljeni na principu kontrasta svetla i senke zrači tajanstvenost. Pored pejzaža Sava Stojkov je i izvanredan portretist. On slika likove iz bačke ravnice i svoje portrete stavlja u ravničarski pejzaž gde oni i pripadaju.
Slikarsko delo Save Stojkova je monument ravnice u Bačkoj i njenim ljudima. To je spomenik posvećen s puno ljubavi i jedinstvenoj atmosferi.
Galerija Save Stojkova u Preparandiji
Na 85. rođendan, 29. marta 2010, Stojkov je dobio svoju stalnu retrospektivnu postavku u prizemlju zdanja Preparandije u Somboru. Na površini od 250 m2 nalazi se 71 ulje na platnu, staklu i lesonitu, iz svih perioda rada poznatog slikara (autor postavke je likovni kritičar Sava Stepanov iz Novog Sada).
U prvoj sali izložena su ulja na staklu (pejzaži i portreti), dela nastala između 1977. i 1992. godine. U drugoj, „ovalnoj“ sali, nalaze se slike (ulja na platnu) ravničara pri paorskim poslovima, u trećoj su izloženi portreti autentičnih Vojvođana (ulja na platnu i ulja na staklu), u četvrtoj su panonski pejzaži (ulja na platnu), a u petoj sali nalaze se salašarski i seoski motivi (ulja na platnu i lesponitu).
U hodniku, u prizemlju, nalaze se poznati radovi Save Stojkova nastali u periodu 1975—1977, a u hodniku na spratu nalaze se njegovi najstariji radovi (špahla na lesonitu) iz pedesetih i šezdesetih godina XX veka. Na spratu su smešteni i radovi temperom i tušem, pasteli, akvareli, crteži i grafike iz svih perioda umetničkog rada Save Stojkova. U „ovalnoj“ sali, na spratu zdanja Preparandije, nalazi se i atelje poznatog slikara u kome on svakodnevno boravi i radi.
Izvor:sr.wikipedia.org
O SLIKARSTVU SAVE STOJKOVA
Dragoslav Đorđević
Ono što bih trenutno istakao kao najvažnije, a što najbolje ilustruje upravo ova izložba, to je da si konačno našao sebe. Tražio si se dosta dugo, ne zato što nisi sposoban, već stoga što si sumnjao u svoje sposobnosti. Kada su te 1973. godine, sticajem okolnosti i silom prilika, promovisali za “naivca”, samo zahvaljujući tome što si samouk, ti si to jedva dočekao… Bio si zanatski dorastao hlebinskom šablonu. Samo što je šablon šablon, a umetnost je umetnost.
Ti si to i sam nagonski osećao. Nisi bio svoj. Smetala ti je rutina, stereotipija kompozicionih rešenja, zloupotreba iscrpenog tematskog repertoara. Budući pošten, priznao si sebi da si u zabludi… I potražio si izlaz tamo gde je on i postojao, u sebi i u prirodi. Vratio si se starom učitelju kao zabludeo sin, a on ti je, za uzvrat, povratio pokolebano samopouzdanje.
Kao i Konjović, dodirnuo si rodnu zemlju, svoju, somborsku, zagrlio si ljubavlju i pogledom svoje somborske meštane, starce, Cigane, zabrađene žene, salašare, penzionere, prosjake, znane i neznane probisvete i namernike, ponižene i povređene i ponovo si stekao veru u sopstvene snage. Ojačao si i razvio se. Tačno si znao šta hoćeš i gde ćeš naći to što tražiš. A sve ti je tu bilo, pred očima, na dohvat ruku, blizu uznemirenog srca. Sa tvojim preporodom preobrazile su se i tvoje slike, tvoje slikarstvo je stiglo zavidnu zrelost, dobilo u kvalitativnoj težini i formalnoj dorađenosti, postalo punoletno, a samim tim i ozbiljno.
Danas si slikar koga se Sombor neće postideti, kao što se ni ti nikad nisi stideo da priznaš da si dete somborske periferije. Put koji te čeka put je stalnog prevazilaženja sebe, put daljeg napretka i usavršavanja, put bez osvrtanja unatrag. Kada budeš zadovoljan sobom, prestaćeš da budeš slikar. A to se, koliko te poznajem, nikad neće dogoditi.
Kosta Dimitrijević
U svom naivnom realizmu Sava Stojkov i ne želi više nego da saopšti istinu o svom prepoznatljivom svetu Bačke zemlje čobanske, zemlje zdravlja (Isidora Sekulić). A tokom svog likovnog formiranja, u nekoliko faza, počev od realizma sve do naivnog izraza sa izrazitim poetskim akcentom prirode, Sava Stojkov nije odstupao od osnovne koncepcije: verno preneti pulsiranje života bačkog sela i njegovih stanovnika sa psihološki jasno ocrtanim karakterima. U stvari, posmatrajući na okupu Savine zavičajne kompozicije, vraćamo se ranoj našoj lektiri, proznim zapisima Jaše Ignjatovića i Veljka Petrovića, njegovih čuvenih zemljaka, danas klasika jugoslovenske literature.
Vojislav V. Đurić
Ostvarivši, negde oko 1977. godine, posle mnogih godina traženja, sliku tipološki nalik na staru nizozemsku, Stojkov nije postao kopista niti epigon. Probravši za domen rada pejzaž, portret i mrtvu prirodu, zapostavio je žanr, grupni portret ili kompoziciju, u nizozemskom slikarstvu omiljene radove, uvek s literarnom potkom, s anegdotom, burleskom ili istorijskim događajem, izdvojio je za sebe ono što je bilo poetičnije, ugodnije, zgodnije i spokojnije.
Izbegavao je da prikazuje sukobe, nevreme, žalost, jake emocije. Već i samim izborom tema i rodova svojih slika, omeđenošću senzibiliteta bez krajnjih raspoloženja i pomnim islikavanjem svake pojedinosti, odredio je granice svog slikarskog prostiranja i time zauzeo mesto u srpskom slikarstvu koje nije bilo zauzeto. Sava Stojkov nije slikar naivac; jedino je nesumnjivo da je samouk. Nije ni izvorni primitivac; on samo sanjari o prirodi i čezne za njom iz svog Sombora. Ali on voli onu negdašnju, pripoveda o njenoj lepoti kao da još nije narušena, a to čini jezikom koji ima stila i starodrevan zvuk.
Olga Mikić
Na ovim slikama, koje prosto zrače vedrinom, iluzija irealno dubokih prostora postignuta je perspektivnim rasporedom slikarskih planova i fino graduiranim nijansama prozračne atmosfere. Ravnica ovde kao da živi isključivo svojim životom, dok slikar samo sudeluje u svim njenim menama. Posmatrač intenzivno oseti da je to dobar, duševan čovek koji saoseća sa zemljom, vodom, drvećem, životinjama, jednom reči sa kompletnim tlom i atmosferom. Ličnost umetnika se gotovo uvek poistovećuje sa njegovim delom. Takav je slučaj sa Savom Stojkovim.
Bela Duranci
Sava Stojkov je uspeo da naslika slikarski svet, svoj kosmos, bajkovit kosmos neke poetične. Vojvodine kakvu je on vidi, sa krošnjama, sa kućama i sa tim dijalogom neba i zemlje. Kao takav, on se nalazi na likovnoj sceni na našim prostorima i sigurno je jedan od istaknutih slikara zavičajne ukorenjenosti i svakako autentičan umetnik. Nisam rekao ni jednom reči naivan umetnik. Naiva je bila jedno razdoblje njegovog slikarstva, a to što se vama čini naiva, to je u stvari ushićenje davanja lepih prizora. U stvari, što je i tradicija ovih ljudi, ovde i u tradiciji slikarstva na ovim prostorima, znači, Sava Stojkov – slikar, autentičan kreativac.
Draško Ređep
Sava Stojkov nas osvešćuje i pomalo mi je neprekidno nalik na Crnjanskog: sve je to islikano, usput i oslikano, umesto naših predaka, koji, nažalost, nisu umeli da nas prepoznaju i slikaju kao Sava. Toliko je čemera u našim brazdama, i toliko smrti na našim grobištima da bi se, zacelo, mogao čitav jedan dug triptih izgovoriti uoči svakog našeg buđenja. No, očevidno, o tome nije reč.
Talisman vremena budućeg je upravo što je Sava Stojkov izneo iz riznice naše mirne, a u biti baš veoma nemirne ravnice. Stogovi sena, neki zajapureni, a u idućem času već nestali kućerci, starci koji, kanda, na ovim ravničarskim prostorima ne umiru nikako i nikad, zabrađene moje seljane koje sam, kao ono davno, u Bačkom Monoštoru, posmatrao kako u redu odlaze na groblje, – sve je to tek izazov za jednu posve drukčiju projekciju sveta. Naravno, nikako već nema Vojvodine stare, iz mojih knjiga i Savinih kompozicija. Utoliko je problem ozbiljniji, magija jedinstvenija, Kjerkegor mi zaviruje iz one svoje skromne i umske danske sobe.
Dejan Medaković
U srpskom slikarstvu, sem gorostasnog Milana Konjovića, teško je naći slikara koji je prirodi prilazio sa takvim strahopoštovanjem kao što je to činio Sava Stojkov. I dok je Konjović svoj odnos prema prirodi potvrđivao gotovo zaljubljenički, strasno, predajući se slikanju pejzaža kao nekoj paganskoj, čulnoj svečanosti, Sava Stojkov ostaje pred prirodom do kraja tih i krotak. Pred neprestanim čudima prirode, Stojkov kao neki drevan monaški ikonopisac smerno beleži viđeno, ali to čini i sa nekom posebnom uzdržljivosti, koja na ovim njegovim slikama dočarava i jednu naglašeno poetsku crtu, koja podseća na tiho muziciranje što dopire iz daljine. Iako Stojkov mahom slika seoski svet, na njegovim platnima nema ni traga nekoj oporosti, nema nasilja prema prirodi, nema bilo kakve socijalne napetosti, već je sve podređeno čežnjivo postizanju jedne više harmonije.
Đorđe Kadijević
Najčešći motiv pejzaža Save Stojkova je bačvanska seoska kuća sa okućnicom. Senovite krošnje visokog drveća, ugnuti kućni krovovi i utabana zemlja u šorovima i dvorištima svedoče o dužini trajanja života koji sporo i neprimetno struji u tim ravničarskim prostorima, pod ogromnim panonskim nebom. Retka pojava čoveka u tom ambijentu stvara utisak čudne pustošne i pomalo setne idile.
To su predeli ispunjeni sutonskom svetlosti nekog do u beskraj produženog ljudskog dana, u kojoj otkrivamo čistu lepotu trajanja… U toj lepoti ima svojevrsne metafizike. Ima pritajene napetosti u toj tišini koja prožima živopisne prostore nevidljivog, više mogućeg, nego stvarnog života. U nebesima što lebde nad krovovima i krošnjama ima najviše svetlosti. Otud utisak da je, zapravo, svetlost glavno izražajno sredstvo Save Stojkova.
Sreto Bošnjak
Šta odlikuje današnju sliku Save Stojkova? Čedna jednostavnost, poetičnost i nostalgija, pikturalna zasićenost i neka nadstvarna svetlost, harmoničan kolorit i romantičarska atmosfera. Na ovoj slici nema drame egzistencijalne upitnosti, apstraktnih ideja i trendovskih ideala. Ona čuva osvojenu tišinu čovekovog unutrašnjeg sveta i nosi znak poistovećenja prirode sveta i prirode slikara. Stojkov je, za razliku od tipične pozicije naivca, dosegao svest o samom jeziku slike, o njegovoj primarnoj funkcionalnoj ulozi u uspostavljanju vizuelnog prizora kao i njegovoj simboličkoj dimenziji.
Zato su neki od njegovih predela postali nadstvarna projekcija sveta koji postoji iza granica empirijskog iskustva, dok neki od portreta nude sintetičku sliku čovekovog unutarnjeg apsoluta. Slika kazuje više no što pokazuje – ona je intencionalna i značenjski složenija od njene ikonografske strukture. Ona je, u suštini, sazdana od svetlosti i prostora, nostalgije i beskraja (nostalgije za beskrajem), zarobljenih ritmova i neočekivanih kontrasta. U osnovi kompozicije njegovih najboljih slika počiva neka geometrijska pravilnost, zakon reda, ritma i harmonije blizak apstraktnom mišljenju. Ali iza svega stoji nepogrešiva intuicija koja slici daje vizuelnu i emocionalnu celovitost.
Slobodan Selenić
Sava Stojkov, senovit, pitom kao i njegov Sombor. Dok slika mene, slika sebe. Sa zidova sobe, u kući Stojkova koja je građena za neka druga razdoblja mira, gledaju nas Savine slike – njegov pogled u kome se ogleda jedno vreme koga više nema. Nema u tom svetu žurbe. Nema zatamnjenih delova. Svet je vedar, bezazlen, čestit, zadovoljno nasmešen kao i slikar. Sava Stojkov, čovek koji, rekao bih, nema ni jedan neraščišćen račun za sobom i svetom. Sava ga razume ne postavljajući pitanja. Pitanja postavljaju oni koji ne znaju odgovore. Sava Stojkov, ličnost iz bajke, slika bajkoviti svet severne Bačke. Sava je čarobnjak iz Sombora, udahnjuje sopstveni, nepokolebljiv spokoj.
Nikola Kusovac
Sava Stojkov je uspeo da svojoj dečački čednoj prirodi, kao sadržinu, odene odgovarajuće plastično ruho satkano od spontano iskrenog realizma naivnog gledanja na prirodu i život… Zato on uporno, nepokolebljivom doslednosti zrelog umetnika koji zna da je na pravom putu, bez žurbe i ne tražeći prečice, korača prema prostorima čije duhovne vrednosti uveliko otelotvoruje. Rezultati koje postiže na tom izazovnom putu, na kojem se prkosan duh žilavo opire slikarskoj materiji, takvog su kova, toliko cenjeni i već tako zdušno prihvaćeni da Savi Stojkovu jemče i vidno i trajno mesto u istoriji savremene srpske umetnosti.
Sava Stepanov
Sava Stojkov na najbolji mogući način opravdava termin svestan naivac, koji je ustanovio Oto Bihalji Merin. Svojim slikarstvom prizora je uspeo da ostvari svojevrsnu umetničku dokumentaciju specifičnog vojvođanskog duha i mentaliteta, ali i metaforičke poruke sasvim univerzalnog dejstva. Njegova slika je slojevita u plastičkom smislu jer Stojkov slika načinom starih majstora, te je ta slojevitost evidentna i u značenjskom smislu. Celokupan dosadašnji opus Save Stojkova poseduje kompleksnost koja prevazilazi okvire naivnog slikarstva. Sadržinski sloj je posvećen temama njegovog životnog okružja. Sve svoje sadržinske namere ovaj umetnik obrazlaže prepoznatljivo, jasno i čitko.
U formalnom smislu, on je veoma precizan: njegov poetski realizam zasnovan je na sigurnom crtežu, ali i na sposobnosti da sve pikturalne vrednosti svog kolorita funkcionalno usredsredi na stvaranje iluzionističke i vizuelne ubedljivosti. Zbog toga su njegove slike od onih koje rade same za sebe: umetnik ne zamara svoje posmatrače pitanjima, dilemama i problemima. Sava Stojkov jednostavno, naivno, prostodušno i očinski zdušno nastoji da svog posmatrača obdari lepotom, onom lepotom koja njegovo slikarstvo čini zasebnom pojavom u vojvođanskoj, srpskoj i jugoslovenskoj naivnoj umetnosti. Izvor:www.kucera.rs
Priredio: Bora*S
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Locus amoenus predstavlja fiktivni pejzaž u kome postoji šuma, drvo ili drveće sa razgranatom krošnjom, izvor vode, dolina ili livada sa životinjama poput ovaca ili jagnjadi koje čuva pastir uz pevanje ptica ili u rajskoj tišini, a nekad je to i sasvim usamljeno, divlje mesto. 
Pastirsko zanimanje je vezano za prirodu i ljubav, pa zbog toga povezanost locus amoenusa i pastirskog pesništva ne treba da čudi. Kada se dva pastira takmiče u pevanju, onda predlažu neko ljupko mesto gde bi mogli da se natpevavaju, pa selocus amoenus razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača. Idila daje idealizovanu sliku prirode.
TAMOiOVDE 