SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…

tamoiovde-logo

Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju

Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.

Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja. 

Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.

Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).

Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.

Izvor: turistickisvet.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

Advertisements

MI SMO KOLO…

tamoiovde-logo

KOLO JE IGRA U KRUG, LANAC MEĐUSOBNO POVEZANIH IGRAČA.

KOLO JE KRUG KOJI IDE UOKOLO-NAOKOLO.

KOLO JE MAGIJSKA RADNJA, ZATVARANJE KRUGA KAO SREDSTVO ZAŠTITE OD SVEGA ŠTO BI ZAJEDNICI MOGLO NANETI ZLO.

KOLO JE NAJČEŠĆI  I NAJRASPROSTRANJENIJI OBLIK IGRE KOD NAŠEG NARODA.

KOLO JE IME NAŠEG NACIONALNOG ANSAMBLA.


ANSAMBL NARODNIH  IGARA I PESAMA SRBIJE „KOLO“

Ansambl KOLO osnovala je vlada NR Srbije 15. maja 1948. godine. Već sedamdeset godina, KOLO na visokom umetničkom  nivou čuva, neguje i prezentuje našu tradicionalnu umetnost, kroz igru, pesmu, muziku i običaje.

U stvaranju umetničkog repertoara, učestvovali su naši najeminentniji koreografi, kompozitori, kao i mnogobrojni stručni saradnici / etnomuzikolozi, etnolozi, baletski umetnici… / koji su izgradili prepoznatljiv umetnički stil, izražen pre svega u raznolikosti scenskih i muzičkih oblika.

Ansambl KOLO je jedinstven ambasador kulture koji je gostovao na svim kontinentima, u najprestižnijim koncertnim salama, kao što su Metropoliten i Karnegi Hol  u Njujorku, Palata Šajo u Parizu, Rojal Festival Hol u Londonu, Baljšoj Teatar u Moskvi, Opera u Kelnu, Teatar Feniče u Veneciji, Opera u Sidneju, Nacionalni umetnički centar u Pekingu….

Više od šezdeset vrhunskih umetnika, igrača koji su istovremeno i pevači, kao i petnaest muzičara, prezentuju raznovrsnu i bogatu srpsku tradicionalnu umetnost.

Ansambl je stekao izvanrednu reputaciju u zemlji i inostranstvu i  nosilac je prestižnih  domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja za visoki doprinos u kulturi. Direktor  Ansambla KOLO je Vladimir Dekić.

KOLO 70 GODINA

Slavimo sedamdeset godina. Sedamdeset godina u kojima se sve oko nas menjalo. Menjao se način na koji ljudi žive svoje živote, tehnologija je napredovala neverovatnom brzinom, ceo svet se transformisao. Više puta.

Ali tokom svega toga, mi smo očuvali ono što je najvrednije. Očuvali smo naše nasleđe, našu tradiciju, našu kulturu. I ne samo to. Mi je ponovo otkrivamo. To je suština našeg postojanja. Ne da budemo samo muzej naše kulturne baštine u kome će ljudi moći da se podsete istorije. Ne, naša misija i naša vizija su mnogo veće i šire od toga.

Mi smo tu da bismo spojili sve to što se menja i sve to što treba da ostane isto. Mi smo veza između prošlosti i budućnosti. Mi smo tu da budemo i čuvar našeg nasleđa i ledolomac naše kulture.

Zbog svega ovoga smo pred vama ovde. Predstavljamo vam sve što smo postigli, sa namerom da to bude samo prolog svega što ćemo postići.

70 godina postojanja je veliki uspeh. Ali to je tek početak. Mi smo okrenuti onome što dolazi, i idemo mu u susret, uvek svesni da ono što smo očuvali ima smisla samo ako od njega možemo da stvorimo nešto novo, nešto što će komunicirati sa ljudima na nivou koji prevazilazi razlike u godinama, poreklu ili nacionalnoj pripadnosti.

Izvor:centarzakulturubor

_________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LJUBOMORA…

tamoiovde-logo

Tada je pevao dan u granama topola. 
Setim se tebe i odmah grešna mi misao.
Jutrom: reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško, ja bih od bola vrisko.

Foto ilustracija: Bora*S

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom kurjaku dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći dva bela studenca.
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave, izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, našoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.
I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka,

tvoja ili tvog- vuka.

Branko V. Radičević

_________________________________________________________________________________________

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

tamoiovde-logo

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

 

 

GORANOV „HOD PO OBLACIMA“…

tamoiovde-logo

Goran je 15 godina u invalidskim kolicima, a u svoju knjižicu je upravo upisao 1014. skok padobranom 

Skakanje padobranom ne bi menjao nizašta, jer za njega ne postoji bolji osećaj nego kada adrenalin struji venama dok plovi slobodnim nebom.

Da je u pravom smislu Faca kako ga zovu, potvrdio je nedavno Goran Todorović, bivši pripanik 63. padobranske brigade Vojske Srbije, koji je poslednjih 15 godina u invalidskim kolicima, kada je uspeo da izvede pet tandem padobranskih skokova sa visine od 6000 metara. Da bude još sjajnije, one je te skokove realizovao u jednom danu.

– To se desilo na aerodromu “Bovec” u Sloveniji. Moj tandem instruktor ovom prilikom bio je iskusni pilot Nejc Jurčec. Na zemlji je temperatura dostizala 30 stepeni Celzijusa a sa visine od 6000 metara odakle smo se vinuli u nebo bilo je čak 10 stepeni ispod nule. Velika temperaturna razlika, kod nas padobranaca, vatru u venama dodatno raspaljuje – kaže Goran.

To što je u invalidskim kolicima Facu ne sprečava da uspešno radi ono što najviše voli a to je padobranstvo. Kako sam kaže, skakanje padobranom ne bi menjao nizašta, jer za njega ne postoji bolji osećaj nego kada adrenalin struji venama dok plovi slobodnim nebom.

– Slobodni pad od 90 sekundi u kanjonu planina visokih preko 2000 metara, ne bih menjao nizašta. Jer to je sloboda duha koja ne poznaje granice. Možda bi nekom delovalo previše, ili bi osećao umor, ali sam kod trećeg skoka, neumorno, prestigao tandem pilota nestrpljivo čekajući ispred aviona željan ponovnog hodanja po oblacima. Granice postoje samo one koje sami sebi postavimo. Potrebno je samo verovati i desiće se ponovo, iznova i iznova. – dodaje naš sagovornik.

Faca je ovom prilikom, uspešno izvevši pet tandem skokova, u svoju knjižicu upisao i 1014. skok padobranom.

Da podsetimo, nakon nesreće koja mu se dogodila pre 15 godina na vojnom aerodromu u Nišu prilikom skoka sa 1.200 metara, kada mu se umrsio padobran nakon čega je udario u zemlju brzinom od 120 kilometra na čas, ostao je u invalidskim kolicima.

– Rekordnih pet skokova u jednom danu sa 6000 metara poklanjam Gorskoj službi spasavanja Srbije, 63. Padobranskoj brigadi, 72. Jurišnoj brigadi, PTO “Kobre”, Vojnoj policiji, SAJ MUP-a Srbije, mojoj braći padobrancima i pilotima iz Slovenije. Hvala neumornim ljudima što pomažu da ponovo hodam po oblacima – kaže Faca.

Izvor: volimsrbiju.com

_______________________________________________________________________________________

TURISTIČKE ODLIKE CARSKE BARE…

tamoiovde-logo

Područje SRP “Carska bara” pruža mogućnosti za turistički obilazak brodom “Carska lađa”, kapaciteta do 50 osoba, duž toka Starog Begeja do vidikovca izgrađenog na jednom od najatraktivnijih delova Carske bare.

 U ponudi je  vožnja kanuima i čamcem po Starom Begeju, kao i posmatranje ptica (birdwatching) i posmatranje divljači (Wildlife watching) u prisustvu vodiča. Posetiocima se pruža mogućnost jedinstvenog i potpunog doživljaja u posmatranju lepote prirode i fotosafarija.

Moguća je i šetnja “Stazom zdravlja” u dužini oko 4 km (kroz šumu) ili nešto kraćom “Eko stazom”. Vožnja biciklovima nasipom, ili šetnja nasipima koji okružuju deo rezervata, ili posmatranje Rezervata iz motornog zmaja.

Hotel “Sibila” u ponudi restorana ima domaće i riblje specijalitete, a objekat je pogodan za organizovanje poslovnih ručkov, seminara i pripreme sportista. Raspolaže sa 16 soba i apartmanom za smeštaj za višednevne posete.

Prirodnjačka kuća u sklopu ponude posetiocima pruža svojim izložbama potpuni doživljaj prilikom posete ovom izuzetnom zaštićenom području, a u projekcionoj salise mogu videti reportaže o prirodnom bogatstvu koje poseduje Rezervat, a koje se pri obilasku od samo nekoliko sati ne mogu potpuno videti i osetiti. 

Bajkovitost prostora i legende koje se vezuju za vekovnu bogatu istoriju ovog prostora ostavljaju uvek neistraženim jedan kutak čovekove mašte i vraćaju ga da nas ponovo poseti, jer je magičnost ovog prirodnog dragulja u njegovoj autentičnosti i neponovljivosti doživljenog trenutka.

Prostor SRP “Carska bara” okružuju naselja poznata po multikulturalnosti  i tradiciji dobrih domaćina: Perlez, Belo Blato, Ečka, Lukino Selo i Stajićevo. 

U blizini, na samo nekoliko kilometara  se nalazi lovački dvorac “Kaštel”, etno selo “Tiganjica”, Međunarodni istražvačko-edukativni centar u Belom Blatu i etno kuća u Belom Blatu. U okviru SRP “Carska bara”, na ribarskom području “Mali Begej” pruža se mogućnost sportskog i rekreativnog ribolova za sve kategorije ribolovaca.

Izvor:carskabara.rs

_________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE- PESMA PRIRODE U CARSKOJ BARI…

__________________________________________________________________________

 

HTEDOH SE SLIKATI S TOBOM LELO…

tamoiovde-logo

ALI TI ODGODI. ŽAO MI JE.

  U Drugom svetskom ratu izvršen je jedan od najvećih i najmonstruoznijih pokolja nad civilnim stanovništvom u jednom mestu i u jednom danu. Kragujevački pokolj.

Muzej 21.oktobar


„U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.

 Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije:  21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi.

Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.“- Jovana Gligorijević


Foto: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

GLUVI JEZIK…

tamoiovde-logo

Lazarevo opredeljenje za carstvo nebesko, koje je izraženo ne samo uzvišenim, nego i jasnim i nedvosmislenim jezikom kosovskog zaveta, predstavlja vrhunac duhovnosti srpskog naroda.

Ispod tog vrha šire se mnogi psihološki slojevi, a na samom dnu te piramide, na kome se život održava u nekim redukovanim, tinjajućim oblicima, postoji i jedna tamna, zamunička psihološka crta, koja se izražava tamnim, praznimm, namerno „gluvim“ i besmislenim jezikom.

Taj jezik su stvorili paničan strah i neprekidna briga: strah da se govorom nešto ne oda, i briga da se rečima nešto sakrije. Kako izgleda taj jezik najbolje će se videti iz tri susreta koja sam poslednjih godina doživeo i zapisao na Jelovoj gori.

a) Ove jeseni, posle nekoliko jalovih godina, šljiva je dobro ponela i u šljivicima Momčila Papića, pa je i on pekao rakiju. Pitam ga:
– Koliko ste ispekli rakije?
– Iha!
– Ko vam je pekao?
– Ma kaki!

b) Jednog dana, dižući prašinu, na belom neosedlanom konju, naiđe mali Joco Radojev. Čujem kako ga Momčilo pita sa drvljanika:
– Dokle si to pošo, Joco?
– Donekle!

v) Posle skoro dve nedelje boravka na Jelovoj gori, baš kad smo se već spremali natrag za Beograd, naiđe od Užica Đekna žena, natovarena prtenim torbama. Pozdravlja nas s puta, i pita:
– Kda ste to došli?
– Došli smo još pre dvanaest dana! Već se spremamo i da odemo!
– Ja bila na puta, pa vas nisam viđela!
– A gde si putovala?
– Bila sam vi ja na delokom putu!

Psihologija jednog vekovima proganjanog naroda kao da se ogleda u ovom izbegavanju tačnih odgovora. Srpska istorija je uvek bila puna vidljivih i nevidljivih neprijatelj i pretnji, pred kojima je čovek morao da se krije i zameće tragove. To nepoverenje i opreznost, koji su vekovima bili osnovni uslov egzistencije, održali su se i do danas u podsvesti, ponašanju i jeziku.

Možda se tim skrivanjem pravih namera i činjenica ponekad ponešto i spaslo. Međutim, i tako zavaravajući druge, zavarali smo i sami sebe, i odjednom se našli u jednom svetu koji je i nama, a ne samo onima od kojih smo zazirali, postao nejasan. Kao da smo i sami postali žrtva tog našeg izbegavanja tačnih odgovora, za koje smo verovali da nas spasava, a koje nas je odvelo u nejasnost i kofuziju, u kojima smo ostali bez orijentira i oslonca, i u kojima više ni sami nismo videli ni ko smo, ni šta smo. 1988. (113-114)

Ljubomir Simović – KOVAČNICA NA ČAKOVNI (beleške)

Izvor: srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

JUNACI U OPANCIMA…

tamoiovde-logo

Džinovski opanak-muzej u čast Soluncima

Povodom veka od proboja Solunskog fronta i završetka Velikog rata, na Trgu oslobođenja u centru Požarevca postavljen je džinovski opanak koji su pre četiri meseca napravili članovi nacionalne asocijacije za stare i umetničke zanate i domaću radinost „Naše ruke“ iz Beograda.

Foto: FB stranica Naše ruke

U ovom svojevrsnom eksponatu s kojim krstare Srbijom otvorena je i izložba pod nazivom „Junaci u opancima“, a postavku čine autentična obuća ratnika iz tog slavnog doba i fotografije vojnika koji su porazili znatno opremljenijeg neprijatelja.

Ova nesvakidašnja limena atrakcija je dugačka šest i po, široka tri i po metra, a teška je čitavu tonu. Ipak, na samo nekoliko kvadrata je uspešno predstavljena vojna istorija ondašnje Srbije…

– Svi eksponati su autentični, uključujući i vojničku trubu, a izložba ukazuje i na to da opanci nisu bili samo obuća, već neretko i hrana solunaca, koji su ih jeli da ne bi umrli od gladi. Ovde su i panoi sa izjavama neprijateljskih oficira koji hvale hrabrost i izdržljivost srpske vojske – kaže kustos mini-izložbe Danica Veselinović i naglašava da, zbog izumiranja ovog starog zanata, centralno mesto zauzima figura opančara Milovana, iza kojeg je postavljena tezga sa autentičnim alatom.

Ovaj nesvakidašnji opanak-muzej, u koji se ulazi kroz vrata postavljena na peti, prethodno je bio postavljen u Guči, Beogradu, Smederevu, Tršiću i Valjevu, a projekat nacionalne asocijacije „Naše ruke“, koju predvodi opančar Dejan Milosavljević se realizuje od juna i – uz podršku Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija – trajaće do novembra.

Izvor: TuristickiSvet/ Novosti


 

BELO PLATNO…

tamoiovde-logo

SIMBOL ZA NEVINOST, JEDNOSTAVNOST, SAVRŠENSTVO

Kažu da je bela boja  savršeno uravnotežena jer predstavlja sve boje u jednoj.

Bela boja je simbol za savršenstvo, čistoću, nevinost, jednostavnost.

Zato je kod Srba belo platno, motiv koji čoveka prati u svim važnim dobima života.

Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na krštenju ga  takodje ogrnu belim platnom.

Veruje se da venčanje  u beloj odeći donosi sreću a mladencima se ruke vežu belim platnom.

Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam  da još ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali najlepši snovi.

Zašto smo odustali od te posteljine?

Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba štirkati, peglati…a nema se vremena.

A nekada?

Nekada, kada se živelo sporije i imalo više vremena, žene ne samo što su prale, štirkale i peglale bela platna, nego su ta platna i pravile. I nisu to bila pamučna platna. Uglavnom su nastajala od kudelje.

Eto, vraćam se na priču o kudelji ili konoplji.

Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala poseban deo zemlje, obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje. To mesto se zvalo KONOPLJARA.

Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle Djurdjevdana, sejala se konoplja. Djurdjevdanske kiše su bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već krajem juna ili početkom jula narastala i oko 1 metar i bila zrela za berbu. Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši, potapala se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko dana.

Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu sve dok snopčići ne pobele.

Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE. Skoro svaka kuća je imala u dvorištu trlicu na kojoj se trljenjem od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac. Od tog konca su na razboju tkale platna.

Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje, haljine, peškiri, stolnjaci , zavese i posteljina.

Kako se ništa nije bacalo,od grubljeg vlakna se preo konac od koga se tkalo platno za slamarice. Za one koji ne znaju, slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće (slamarice) ubacivala se slama i na tome se spavalo. Bile su mekane, šuškave i trebalo ih je protresati ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.

Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.

Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok ili reku da se izbeli.

Platno se potapalo u vodu , pa se sa jednog kraja vadilo ali pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu, uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30 cm. Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom  da se što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo na suncu. To mesto na reci gde se belilo platno, koristilo je celo selo i ono se zvalo BELILO. Moralo se paziti da se platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.

Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i vez ali se to radilo uglavnom zimi.

Devojke za udaju su pripremale svoju spremu. Vezle su košulju za venčanje, pa peškire za svatove, stolnjake, posteljinu, zavese, peškire za krštenje…

Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.

Sigurna sam da u mnogim ormanima (negde na dnu) ili u sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih  sprema koje bi oplemenile i ulepšale stereotipne soliterske stanove . One sada nisu u trendu ali neka ih  oni koji su ih nasledili, ne bacaju.

U njih je uloženo mnogo rada i ljubavi  a složićete se sa mnom i da su lepe.

Izvor: starizanatisrbije.rs

_______________________________________________________________________________________

GMIZANJE ČOVEČANSTVA…

tamoiovde-logo

BLAGOJE IZVORNIK

Osećao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,
Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg, 
Znao je kad iza planine 
Nadođe nova veća strmnina,
Kada u gužvi vrhova, klanaca, venaca
Zemlja se umiruje
I val se spušta blag i mek.

Stanislav Vinaver

U tome usponu, uzletu, komešanju
Vedri su proplanci, slavni pašnjaci
I kao da zastaju, i usred bunila,
Nečeg se sećaju,
I kao pre svih vremena da je uklet tu
Izvor, iznenadan i čist
Skriven i tiho
Žuborno raspevan.
Pa kao da izvor doziva
Hiljadama tuđih glasova
Tim besomučnim kršem,
Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.
I što više groznice u pustom rojenju
Što više sklopa i rasklopa
I nekog prkosa, i nekog ponosa
I nekog očajnog nesporazuma
― Kao da se radi o bezbroju puteva
Koji su svi spleteni u klupče ―
U toliko je većma očekivan
Radostan i nasmejan
I blagosloven
Taj izvor.
On zove onog koji ume da čuje
Da sluti
Da zna.

Blagoje Izvornik nalazio je uvek vodu
I iznalazio put
I određivao pravac
I nije se varao gde je šta.

Valjda je isto tako znao i ljude
I njihov poredak i način
Samo nije hteo nikom da kaže
A ko bi ga i razumeo?

On je znao otkuda vrvi neprijatelj,
I da li će da uhvati baš ovu liticu
I kao da je slutio
I tajno gmizanje čovečanstva
U sreći i očajanju,
U patnji i grabežu
U pljački, radosti, molitvi
Kroz neprohodne vekove
Kroz gluhu goru prošlosti 
― Koja je odjekivala u njemu ―
Kroz budućnost punu tutnja i topota.

Blagoje Izvornik se ograničio
Samo na zemlju i vodu
Na brdo i dolinu
Na planinu i kamen
Na to nešto sitne tajne
A ćutao je o ljudima
O tajnama velikima
Ma da je kroz san i javu
Čujao narode.

Ležeći na ledini
U noći beskrajne i ledene,
― Kada su umorni vojnici ćućorili
Po stoti put istu nejasnu vest
Ili neko staro jezivo proročanstvo
I pokrivali se čim stignu ―

Blagoje Izvornik, otvorenih očiju
Pokrivao se nebesnim pokrivačem.
Razmršavao je zvezde
U njihovom neutešnom hodu,
Zaplete velikih i malih kola,
U treperenju mlečnoga puta
Padove i rušenja svetlih gnezda.

Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanje
I mislio je: ah, koliko, koliko
Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod Bog
Da to drži ― održi, odmrsi ― ne pomrsi,
I hoće li ikada stići
Da posveti malo svoga dragoga vremena
I nama, i nama

Zaboravljenima,
― I našoj Srbiji.

Stanislav Vinaver


Od leta 1914. do jeseni 1918. godine, trajao je Veliki ili Prvi svetski rat.

Pesnik Stanislav Vinaver  jedan je od pripadnika Jedinice „1300 kaplara“, plejade mladih ratnika, koji su skoro kao deca gurnuti u oganj rata. Preživeo je Vinaver golgote ovog   ali i zarobljeništvo  u logoru Osnabrik u Drugom svetskom ratu. 

Prilog za kulturu sećanja povodom 100 godin od proboja Solunskog fronta, koji je označio početak kraja najvećeg vojnog globalnog sukoba dva saveza država u dotadašnjoj istoriji čovečanstva i sloma Centralnih sila. 

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

ČAROBNI GLAS MELANIJE BUGARINOVIĆ…

tamoiovde-logo

Melanija Bugarinović, prva Srpkinja u Bečkoj operi

Melanija Bugarinović (1903-1986) je 40 godina suvereno vladala operskim scenama širom Evrope. Bila je prva je Srpkinja sa stalnim angažmanom u Bečkoj operi i prva koja je nastupala na Bajrojtskim svečanostima, gde pravo učešća imaju najeminentniji solisti i dirigenti. Priča o njoj otkrivena je [ove godine] u Noći muzeja u okviru interaktivne postavke „Čarobni glas Melanije Bugarinović“ u Banatskoj sobi u Beloj Crkvi.

Melanija je rođena 29. juna 1903. u Beloj Crkvi i već sa šest godina je pevala u tadašnjoj crkvi i školskom horu. Hteli smo da vratimo sećanje na nju, slušanjem njenih kompozicija i muzike i razgovorom sa posetiocima o tome koliko znaju o njoj. Želja nam je da pokažemo da posedujemo umetnike od neprocenjivog bogatstva i da treba da inspirišemo mlade generacije u duhu tog umetničkog stvaranja – kaže za „Blic“ Jasmina Turturea, autorka izložbe i predsednica Škole plus „Dositej Obradović“.

Operski repertoar Melanije Bugarinović bio je izuzetno bogat, i po broju operskih uloga i po broju zastupljenih kompozitora. Bila je Karmen u istoimenoj operi, Kabanjiha u „Kaći Kabanovoj“, Končakovna u „Knezu Igoru“, Koštanu, Acučenu u „Trubaduru“, Urlika u „Balu pod maskama“, Groficu u „Pikovoj dami“, Friku u „Prstenu Nibelunga“, Ortrud u „Loengrinu“, Amneris u „Aidi“… Gostovala je u Nemačkoj, Španiji, Čehoslovačkoj, Italiji, Francuskoj, SSSR-u, Švajcarskoj, Austriji, Grčkoj, Izraelu, Egiptu…

Isticala je da voli svaku svoju ulogu: „Zavolim je u radu, inače je ne bih ni pevala, jer moja fraza, moja muzika, ono što moram da donesem leži u mom srcu. Volim svaku ulogu, jer i ona najmanja nosi u sebi lepotu“, citirala je Melaniju Bugarčić teatrolog dr Vesna Krčmar u monografiji o ovoj operskoj divi.

Prilikom svakog od svojih brojnih gostovanja Melanija je kupovala detalje kojima je opremala svoju vilu u Beogradu. Naročito je volela austrijsko i rusko srebro, staklo iz Venecije, porcelan iz Beča, studijske kopije značajnih evropskih slikara.

U Beograd se vratila posle Drugog svetskog rata i to kao zvezda po koju su naročito slali auto u Beč. Iz javnosti se povukla 1968. govoreći da je „bolje otići dok je još snage i glasa i tako ostati u lepoj uspomeni“.

Imala je ćerku jedinicu, Mirjanu Kalinović-Kalin, takođe prvakinju Bečke opere koja je zbog bolesti morala da prekine karijeru 1957. Umrla je 1975. Melanija je zato govorila da joj je najteža uloga bio život.

Nakon ćerkine smrti Melanija je 1978. u Novom Sadu osnovala Fond za unapređenje vokalne umetnosti mladih u svoje i ćerkino ime. Fondom je predviđeno da se sva pokretna i nepokretna imovina Melanije i Mirjane daruje novosadskoj opštini u cilju školovanja mladih talenata vokalnog i klavirskog odseka iz SMŠ „Isidor Bajić“ i Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Melanija je umrla 1986. a iza nje su ostale dve vile u Beogradu, vredna numizmatička i filatelistička tbirka, raskošan nakit. Jedna kuća je u međuvremenu prodata, a najvredniji deo zbirki i zlatnog nakita je nestao.

Život primadona u zelenilu mirnog Senjaka danas je moguće videti samo na nekoliko filmskih traka i fotografija koje se čuvaju u Muzeju grada Novog Sada.

– Lokalna sredina veoma malo zna o Melaniji i zato smo iz njenog Fonda u Novom Sadu pozajmili fotografije i druge predmete. Shvatamo da naši sugrađani malo znaju o njoj a osećamo se dužnim da ih podsetimo, ponajviše mlade, da ih podsetimo da je u njihovom gradu rođena ova čarobna diva sa karijerom koja se može porediti sa najvećim svetskim zvezdama i verovatno je bez premca i do danas u Srbiji – istakla je Jasmina Turturea.

U Beloj Crkvi ništa od Melanijine imovine nije ostalo, kuća u kojoj je rođena sada je privatna kuća, ali je važno napomenuti, podeća Turturea, da je Bugarinovićeva prema statutu svog Fonda naglasila da prioritet za stipendije imaju deca iz Bele Crkve.

Izvor: odknjigedoduse

_____________________________________________________________________________________

U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA PROMOVISANA KNJIGA O MELANIJI BUGARINOVIĆ

Promocija knjige prof. dr Vesne Krčmar „Melanija Bugarinović – primadona čarobnog glasa“, održana je u sredu 12. decembra u Muzeju Narodnog pozorišta.

O knjizi, kao i o karijeri i životu Melanije Bugarinović pored autorke, govorili su muzikolog Marija Adamov, primadona i profesor emeritus Radmila Bakočević, profesor Zvonimir Krnetić i primadona Breda Kalef. 

Na promociji je trebalo da učestvuje i profesor dr Svetlana Stefanović član upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalnih umetnosti mladih „Melanije Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović – Kalin“ iz Novog Sada, ali je ona bila sprečena da dođe u Beograd zbog vremenskih nepogoda. U pismu, koje je pročitao kustos Muzeja Narodnog pozorišta Dragan Stevović, ona je, između ostalog, ocenila da je Melanija Bugarinović „srpska Karmen, bila žena neverovatne snage, vanserijskog talenta, jakog duha i plemenite prirode“.

– Ostavila je za sobom neporeciv trag u umetnosti i napretku srpske kulture. Bila je pevačica sa imperesivnom biografijom, umetnica evropskog renomea, anđeoskog glasa i neumorna u želji da svaku ulogu proživi i osmisli do perfekcionizma – napisala je gospođa Stefanović.

Adamov je kazala da je Vesna Krčmar u ovoj knjizi obelodanila brojne činjenice, od kojih i neke sasvim neobične i potpuno nepoznate podatke o stvaralačkom i životnom opusu, kao i kreativnom razvoju te osobene, po mnogo čemu, a naročito po sasvim specifičnom raritetnom glasu ogromne izražajnosti, čudesne i fascinantne operske i koncertne pevačice. 

Ovu prvu monografiju o našoj velikoj operskoj pevačici, inicirao je 2006. godine kompozitor Stevan Divjaković, predsednk Upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalne umetnosti „Melanije Bugarinović i kćerke Mirjane Kalinović- Kalin“, a ideju su do konačne realizacije podržale aktuelna predsednica Fonda Marina Jaško i članica Odbora, Gabrijela Teglaši-Velimirović. 

Od smrti Melanije Bugarinović (1903-1986), solistkinje Beogradske opere i Bečke državne opere prošlo je 26, a od njenih početaka na domaćoj sceni, 81 godina. 
S pozornicom i našom publikom oprostila se 1968. ulogom Marfe u Hovaščini izvedenom povodom njenog ličnog četrdesetogodišnjeg jubileja i stogodišnjice postojanja Narodnog pozorišta u Beogradu. 

Tokom karijere koja ju je s „prtljagom“ od stotinak uloga vodila širom sveta, nastupala je najviše u Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Španiji, Italiji, Francuskoj, a 1952. i 1953. godine i u Bajrojtu, kao treća Jugoslovenka i prva Srpkinja, pozvana da učestvuje na čuvenim Svečanim igrama u počast Vagneru. 

Pevala je s najvećim operskim zvezdama i pod vođstvom najznačajnijih dirigenata, snimala za domaće i strane radio i televizijske stanice, a s ansamblom Beogradske opere, za kuće „Decca“ i „His Master’s Voice“, zabeležila dela ruskih kompozitora. U Operi Srpskog narodnog pozorišta gostovala je 1959. i 1960, a posle smrti ćerke Mirjane, mecosoprana slične tamne, altovske boje, i bolešću prekinute, obećavajuće sjajne karijere, rešila je da Novom Sadu, gradu kojem je zaveštala svu imovinu, ponudi i osnivanje Fonda za razvoj mladih vokalnih talenata, koji u svojoj osnovnoj funciji uspešno deluje već dvadesetak godina, a zvanično je ustanovljen 1978. godine.

M.B.

Izvor: narodnopozoriste.rs/objavljeno:10.12.2012.

______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

TRAŽIM POMILOVANJE…

tamoiovde-logo

Tražim pomilovanje za zgužvane misli

Za one koji su se izgubili

i svoje srce stisli.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

Za one koji klecaju pod teretom svog bremena

I koji ne znaju da za sve treba vremena

Za one koji hoće da na prečac postignu mnogo.

 

Tražim pomilovanje za one koji beže od života

I koji su zaslepljeni idejom

Da postoji divota

Jedino izvan naše planete

Za one koji beže kao dete

Kad se pred njima ukaže problem

Kojem u oči treba pogledati.

 

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju

Nije zato što ne umeju

Već zato što su se udaljili od sebe

I što njihovo srce težak teret grebe

Što su ga sami sebi natovarili.

 

Iz zbirke pesama „Tražim pomilovanje  Desanke Maksimović

Foto ilustracija: Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

GLAVNA ŽELEZNIČKA STANICA OTIŠLA U ISTORIJU…

 tamoiovde-logo

Glavna železnička stanica otišla u istoriju, vozovi sa Prokopa

Od 1. jula za sve vozove u međunarodnom i unutrašnjem putničkom železničkom saobraćaju polazna i dolazna stanica je Beograd Centar u Prokopu. Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd – Budimpešta bio je 30. juna u 21.45 časova.

Foto: Wikimedia

Izuzetak su samo dva para međunarodnih vozova koji saobraćaju između Beograda i Bara, koji su još od 16. juna preusmereni u Železničku stanicu Topčider.

Od 1. jula u stanici Beograd Centar u Prokopu dnevno će saobraćati 195 vozova, i to 16 međunarodnih, 56 lokalnih i daljinskih, 90 vozova na liniji „BG Voza“ između Batajnice i Ovče i 33 voza na liniji „BG Voza“ između Beograd Centra i Resnika.

Po prvi put vozovi će saobraćati između Vršca i centra Beograda, a biće po pet polazaka dnevno.

U saopštenju „Infrastruktura železnice Srbije“ navodi se da je, nakon realizacije velikog broja aktivnosti, i železnička stanica „Vukov spomenik“ u potpunosti pripremljena da od 1. jula kroz nju dnevno prolazi 100 vozova – 90 vozova na liniji „BG Voza“ Batajnica – Ovča i 10 vozova na relaciji Beograd Centar–Vršac.

Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd-Budimpešta bio je 30. juna u 21.45.

Zgrada Železničke stanice u Beogradu, izgrađena 1884. godine, treba da postane Istorijski muzej Srbije.

Tanjug

Izvor:.turistickisvet.com



Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________