BILA JE „DAMA S LAMPOM“ I „KRIMSKI ANĐEO“….

tamoiovde-logo

DAN MEDICINSKIH  SESTARA

Florens Najtingejl se smatra začetnicom stručnog školovanja medicinskih sestara.

U znak poštovanja i doprinosa sestrinskom radu, 12. maj, njen rođendan, obeležava se u svetu kao dan sestrinstva.

Međunarodno veće medicinskih sestara, kao najveće organizacija medicinskih sestara, svake godine obeležava ovaj dan tako što aktivnosti poveti samoj profesiji, ali nekoj od tema bitnih za ovu profesiju.

Florens Najtingel je od rane mladosti pokazivala interesovanje za matematiku, statistiku ali i ljubav prema negovanju bolesnika. Nakon završetka školovanja prijavljuje se za odlazak u Tursku sa još 38 medicinskih sestara.

Za vreme trajanja Krimskog rata istakla se svojom sposobnošću da organizuje vojne bolnice, što je rezultiralo drastičnim padom smrtnosti među ranjenicima. Njene reforme koje je sprovela u ratnim bolnicama odnosile su se na organizaciju sanitetske službe, sprovođenje higijenskih mera i negu bolesnih i ranjenih.

Za vreme Krimskog rata (1853. – 1856.) u britanskom ekspedicijskom korpusu organizirala je prvu ekipu za negu ranjenika i bolesnika pri čemu je smrtnost u poljskim bolnicama svedena je sa 40% na 2% jer su poboljšani higijenski uslovi, uklonjeni izvori sepse, crevnih zaraza i pegavca.

Posle povratka s bojišta posvetila se obrazovanju bolničarki i negovateljica i organizirala negu bolesnika i patronažnu službu. Otvorila je i prvu školu za medicinske sestre.

Florens Najtingejl je napisala prvu zakletvu namenjenu medicinskim sestrama, s namerom da definiše moralni lik medicinske sestre.

U zakletvi se ističe neophodnost življenja u moralnom čistunstvu, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu.

Zakletva
„Svečano se obavezujem, pred Bogom i u prisustvu ovog skupa, da ću cio svoj život provesti u moralnoj čistoti i da ću se odano baviti svojom profesijom. Ja ću se uzdržavati od bilo kakvog nekontrolisanog postupka sa bolesnikom i neću svjesno primijeniti lijek koji bi mogao štetiti. Sve što je u mojoj moći učiniću da poboljšam nivo svoje profesije i držaću u tajnosti sve lične informacije koje doznajem prili­kom obavljanja moga poziva. Sa punom lojalnošću, do kraja ću pomagati ljekaru u njegovom poslu oko bolesnog čovjeka.“

Na IX konferenciji Međunarodnog crvenog krsta sa sedištem u Ženevi ustanovljena je Medalja za milosrđe „Florens Najtingejl“, koja je dodeljivana na predlog nacionalnih društava Crvenog krsta. Ova medalja je prvi put dodeljena 1920. godine.

Na našim prostorima prvi pisani dokumenti o bolnicama, lečenju, bolesnicima, nezi i negovateljima je Hilandarski tipik Svetog Save. Prvu bolnicu u Srbiji, pri manastiru Studenica kod Raške, podigao je Sava Nemanjić po ugledu na Hilandarsku, a Dečansku kao bolnicu pri manastiru Pantokrator u Carigradu koja je bila rasadnik medicinskih znanja i veština onog vremena na Balkanu. U srednjovekovnoj Srbiji niče desetak bolnica pri manastirima u kojima se negom bave obučeni i priučeni monasi. Osnivanjem građanskih bolnica poslove negovanja preuzimaju žene koje su delovale i u porodicama.

Simbol ranog sestrinstva kod nas je lik Kosovke devojke « koja vida rane srpskim junacima », a koju su sledile mnoge žene i devojke iz naroda u vreme balkanskih i svetskih ratova i drugih velikih nesreća. Primer humanosti, plemenitosti i požrtvovanja je naša slikarka Nadežda Petrović koja je, negujući ranjene i bolesne, umrla od pegavog tifusa. Taj rani razvoj sestrinstva u Srbiji doseže do 1921.godine kada je osnovana « Škola za nudilje » u Beogradu i označila početak profesionalnog sestrinstva.

Međunarodni savet medicinskih sestara definiše medicinsku sestru kao osobu koja je završila program obrazovanja za medicinske sestre,  i kao osobu koja je osposobljena za obavljanje visokosloženih i odgovornih funkcija i ovlašćena da ih obavlja.

Zdravstvena nega je stručno područje rada medicinske sestre, ona predstavlja većinu u svakom medicinskom timu, što za sobom povlači potrebu sve višeg nivoa sestrinskog obrazovanja.

Obeležavanje datuma u školama

Ovaj dan u našim školama obično obeležavaju učenici medicinskih škola. Tom prilikom učenici prave akcije merenja pritiska i šećera u krvi i u hodniku dele jabuke i drugo voće.  Takođe na gradskim trgovima učenici škole dele letke o zdravom načinu života i daju savete građanima. Ovim akcijama, preko učeničkih parlamenata mogu da se pridruže i učenici ostalih škola. Osim toga nastavnici biologije mogu da organizuju sa učenici obeležavanje ovog dana predavanjem o ličnosti i životu Florens Najtingejl ili da sa učenicima  naprave plakat posvećen delu ove medicinske sestre.
Evo kako su naše škole obeležavale  ovaj dan:

Medicinska škola „Dr Aleksa Savić“, Prokuplje

Medicinska škola, Gračanica

Medicinska škola „Dr Milenko Hadžić“ , Niš

Srednja škola „Žikica Damnjanović“, Smederevska Palanka

Srednjoškolski centar „ Ljubiša Mladenović“

Jeste li znali da…
-U Londonu postoji muzej Florens Najtingejl, posvećen engleskoj bolničarki, ali i ostalim medicinskim sestrama koje su imale značajnu ulogu u Prvom svetskom ratu i šire.

 -Postoji sindrom Florens Najtingejl. To je psihološki efekat koji se dogodi prilikom dužeg negovanja određenog pacijenta pa se negovateljica zaljubi u   pacijenta.

Mirjana Kunovčić

Izvor: danpodan.weebly.com

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima. Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju.

Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859.godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs/

________________________________________________________________________________________

 

NEDOSTATAK SNA I USAMLJENOST…

tamoiovde-logo

Psiholog Metju Volker smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti, a da je jedan od glavnih uzroka nesanica

Pored gojaznosti, dijabetesa, pada imunološkog sistema, povećanja rizika od saobraćajnih nesreća, neproduktivnosti na poslu, ali i većeg broja žrtava medicinskih grešaka, naučnici su otkrili još jednu negativnu posledicu nedostatka sna – osećanje usamljenosti.

U maloj studiji grupa istraživača pustila je ispitanicima snimke osoba koje im se približavaju i zatražila da traku zaustave u trenutku kada im ljudi sa videa postanu prema njihovoj proceni, preblizu. Rezultati istraživanja su pokazali da su u neispavanom stanju ispitanici pritiskali stop na čak 60 odsto većoj udaljenosti u odnosu na period kada su bili odmorni. Dodatno, snimci koji su pratili aktivnost mozga tokom eksperimenta otkrili su da je kod umornih ljudi aktivnost područja mozga zaduženog za percepciju opasnosti bila znatno veća nego kada su bili odmorni.

I pored činjenice da san čini čak jednu trećinu ljudskog života koja jasno ukazuje na njegov vitalan značaj za zdravlje, sve više ljudi spavanje doživljava kao gubljenje vremena i zastarelu naviku. Tako na primer Amerikanci već uveliko spavaju manje od sedam sati dnevno što je za otprilike dva sata kraće u odnosu na period od pre sto godina. Japanci su u tom smislu još ”napredniji” s obzirom da čak 40 odsto tamošnjeg stanovništva spava kraće od šest sati. Popodnevne dremke za stolovima restorana brze hrane postale su u ovoj zemlji skoro svakodnevna, društveno prihvatljiva pojava.

Prema rečima Roberta Stikgolda, direktora Centra za spavanje i saznanje pri Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, izgleda kao da živimo usred svetskog ogleda proučavanja negativnih posledica nedostatka sna. On će se, prema mišljenju Stikgolda, neminovno ispoljiti u vidu brojnih negativnih ekonomskih, zdravstvenih i socijalnih posledica i postaće jasno da nespavanje nema nijednu dobru stranu.

Sa druge strane, jedan od glavnih autora pomenutog istraživanja, profesor psihologije, Metju Volker, smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti čiji je jedan od glavnih uzroka nesanica. Dobar primer predstavlja Velika Britanija gde preko 9 miliona ljudi sebe smatra društveno izolovanim i hronično usamljenim.

Zajedničku pretpostavku o negativnim efektima na društveni život i osećanje izolovanosti do sada je potvrdilo više ispitivanja.

U jednom od njih od hiljadu ljudi zatraženo je da ocene fotografije različitih lica – nekih naspavanih, a nekih nenaspavanih, prema tome koliko druželjubivo deluju. Svakako da su slike umornih ljudi izazvale negativnije reakcije, no pored toga, naučnici su uočili da su prethodno veseli i odmorni ljudi gledajući slike nenaspavanih i sami postajali lošije raspoloženi. Tako je uočeno da je usamljenost, pored toga što otuđuje, dodatno i prenosiva. U tom smislu opravdano je govoriti o epidemiji.

Nakon brojnih istraživanja ostaje još otvoreno pitanje da li je usamljenost ta koja utiče na poremećaj sna ili pak nedostatak sna izaziva ovo osećanje. Kako navodi profesor Metju, najverovatnije je u pitanju dvosmeran proces. Zbog osećanja nesigurnosti i uznemirenosti koja uglavnom prati društvenu izolovanost, kvalitet sna opada. Sa druge strane, umor onemogućava zdravu socijalnu interakciju i održavanje dobrih društvenih odnosa što čini da se osećaju još odbačenijim i usamljenijim. Na taj način, stvara se začarani krug.

Ipak, naučnici upozoravaju da nespavanje nije jedini uzrok usamljenosti i da je neophodno imati u vidu i brojne druge faktore.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________

RIZNICA LEKOVITIH MATERIJA…

tamoiovde-logo

Virak – mala ženska apoteka

Virak (Alchemilla vulgaris) je lepa poljska biljčica, odavno pripitomljena, pa se uzgaja u baštama širom sveta, ali ne samo zbog izuzetne dekorativnosti, već i zato što ima brojna lekovita svojstva, naročito kada je reč o oboljenjima ženskih reproduktivnih organa.

Foto: Flickr / J. Kitai

Tragajući za eliksirom života, stari alhemičari su, obilazeći šume i livade, otkrili biljku u čijim su se levkastim, sivozeleni listovima, poput dragulja, presijavale kapi rose.

Opčinjeni nesvakidašnjim izgledom divljeg žbunića, prvobitno su mu pripisivali magična svojstva da bi se vremenom otkrila izuzetna lekovitost virka, a o tome koliko je bio cenjen, dovoljno govori njegov latinski naziv Alchemilla, izveden iz reči alhemija. Virak je koristan i u kuhinji – mladi listovi se koriste kao dodatak salatama kojima daju osvežavajući, gorkast ukus.

U vrtu, saksiji, čak i u kući

Poznata i kao gospin plašt, vrkuta, biserak i plašt device Marije, ova višegodišnja zeljasta biljka iz porodice ruža potiče iz brdovitih predela Evrope i zapadne Azije, gde raste po obodima šuma i na vlažnim, senovitim livadama. No, virak se odavno odomaćio u vrtovima širom sveta, jer izgleda vrlo dekorativno u bordurama, ali i kao pokrivač tla u hladovitim delovima bašte, gde ostalo rastinje slabije uspeva. Nega ove biljke vrlo je jednostavna, a dobra vest je to da se se može uzgajati u saksiji, na terasi, čak i u zatvorenom, te da i u tom slučaju zadržava lekovita svojstva, pod uslovom da joj se obezbedi organska prihrana.

Pripremite seme na pravilan način

Seme virka, koje se može nabaviti u bolje snabdevenim garden centrima ili preko interneta, trebalo bi nekoliko nedelja pre sadnje držati u frižideru u poklopljenoj, izbušenoj posudi, dopola ispunjenoj peskom, koji se mora redovno vlažiti. Stratifikacija, kako se naziva taj postupak, podstiče klijanje, razlažući materije iz semena, koje, radi zaštite od nepovoljnih uslova, sprečavaju razvoj zametka. Potom ga posadite u posudu sa rastresitom, plodnom zemljom i redovno orošavajte: izdanci će se pojaviti za otprilike tri nedelje, a kada dostignu visinu od desetak centimetara, možete ih presaditi u vrt (na razmaku od 30 cm) ili saksiju. Inače, osim semenom, biljka se može razmnožiti i deljenjem busena, u proleće ili u jesen.

Skromni zahtevi virka

Od maja do jula je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe (Foto: Pixabay / Hans)

Ovaj ljupki zeleni žbunić, koji ne prelazi visinu od 40 cm, može da uspeva na suncu, ali mnogo više mu prija senovita pozicija. Nije mu neophodna posebna nega, osim povremenog zalivanja u najtoplijim periodima godine ili u slučaju dugotrajnijeg izostanka padavina, međutim, voda se mora dodavati vrlo umereno, jer ne podnosi previše vlage. Od maja do jula izbijaju cvetne drške na kojima se formiraju cvasti sa sitnim žutim cvetićima i to je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe.

Tokom zime, virku nije potrebna nikakva zaštita, jer odlično podnosi niske temperature, štaviše, listovi su mu poluzimzeleni i većina ostaje na stabljikama, a one koji požute trebalo bi redovno odstranjivati.

Vodite računa o tome da je virak sklon nekontrolisanom širenju, pa ako ne želite da vam preplavi dvorište, redovno odstranjujte nove izboje i iskopavajte „odlutale“ delove rizoma.

Riznica lekovitih materija

U fitoterapiji se koristi ceo nadzemni deo biljke, stabljike listovi i cvetovi, koji su prepuni lekovitih supstanci. Zahvaljujući visokom procentu tanina, virak ima astrigentno dejstvo (skuplja tkivo), zbog čega je naročitio koristan za saniranje rana, ali i krvarenja koja su posledica poremećaja u menstrualnom ciklusu. Obilje fitosterola preporučuje ga u terapijihormonalnih problema kod žena – za ublažavanje tegoba menopaze, u slučaju neredovno ciklusa, čak i neplodnosti, pritom je to jedno od retkih fitoterapijskih sredstava, čija se primena savetuje u trudnoći i nakon porođaja, jer jača zidove materice Ovo važi za sve periode, osim za poslednje četiri nedelje, jer može da izazove prevremene kontrakcije!

Virak sadrži dosta salicilne kiseline i odlično je sredstvo protiv upala, visoke temperature i groznice, poznat je i kao odličan lek protiv dijareje, ali i izvanredan diuretik, pa se preporučuje u dijetama za mršavljenje. Bogat je vitaminom C i flavonoidima, moćnim antioksidansima, koji jačaju imunitet i preveniraju veliki broj bolesti, a stari travari propisivali su ga i u slučajunesanice.

Čaj od virka

Kašičicu osušene ili kašiku sveže, usitnjene biljke preliti šoljom vrele vode, poklopiti i ostaviti da odstoji pet minuta. Procediti i popiti u malim gutljajima. Konzumirati napitak tri puta dnevno. 

Oblog za bolne grudi

Šoljom vrele vode preliti 4 kašike svežeg ili 2 kašike osušenog virka, pa ostavite da odstoji oko 15 minuta. U još toploj tečnosti namočite dve čiste pamučne tkanine, pa ih privijte na bolne dojke. Držite ih 10 minuta, a proceduru možete ponoviti tri puta dnevno. 

Autor: Angelina Čakširan

Izvor: agroklub.rs

______________________________________________________________________________________________________

BOSILJAK – BILJKA KRALJEVSKOG MIRISA…

tamoiovde-logo

Bosiljak je začinska i lekovita biljka, koja osvaja svojim mirisom. Svako bi trebao da ga gaji u svom domu, a razloga za to ima mnogo.

purpurni-i-zeleni-bosiljak-880x495

Bosiljak (lat. Ocimum basilicum) je začinska i lekovita biljka, čija upotreba datira još iz vremena drevnih civilizacija i zadržana je sve do danas. Poreklom je iz Indije, a na područje Srednje Evrope dolazi u 12. veku i najpre se gaji u manastirima, ali ubrzo nalazi širu primenu. Naziv bosiljak potiče od grčke reči basilikon, koja opisuje biljku „kraljevskog mirisa“ i odražava poštovanje prema ovoj biljci. Tokom duge istorije bosiljak je svoju ulogu pronašao i u različitim religijama i tako stekao slavu obredne, svete i biljke božanske moći. Osim tradicionalnog gajenja u baštama i okućnicama, bosiljak se danas gaji i plantažno, za potrebe prehrambene, farmaceutske i parfimerijske industrije. U fitoterapiji i kulinarstvu, koristi se nadzemni deo bosiljka (Basilici herba).

Jedan od najomiljenijih začina

Bosiljak je jedan od najrasprostranjenijih začina širom sveta. Koristi se u pripremi najrazličitijih vrsta hrane: soseva, testenina, jela od mesa, marinada i salata, deserta, likera i koktela. Da mu termička obrada ne bi uništila aromu, bosiljak se dodaje jelima pred sam kraj spremanja. Pored toga što utiče na ukus, deluje i kao konzervans jer čuva hranu od kvarenja.

bosiljak-u-kulinarstvu-se-najvise-koriste-listovi

U kulinarstvu se najviše koriste listovi bosiljka

U kuhinji se najčešće koristi list bosiljka. Od načina čuvanja zavisi koliko će dugo sveže ubrani listovi sačuvati svoja svojstva. Jedan od načina čuvanja je taj da se neposredno nakon branja listovi pomešaju sa malo vode, stave u posudu za led i tako zamrznu. Drugi je konzerviranje u maslinovom ulju, tako što se listovi bosiljka naređaju u tegle, posole i preliju maslinovim uljem, a zatim ostave na hladnom i tamnom mestu. Bosiljak se često koristi i kao suv začin. Prilikom sušenja bosiljka, listovi ili svežanj grančica ostavljaju se na provetrenom mestu, zaštićenom od sunca. Nakon sušenja, osušeni delovi se samelju i čuvaju u dobro zatvorenim posudama.

Cenjen u savremenoj fitoterapiji

Zbog povoljnog dejstva na imunološki sistem i zdravlje uopšte, u narodnoj medicini bosiljak se koristi za preventivu i tretman šireg spektra bolesti. Savremena fitoterapija priznaje njegovo baktericidno, fungicidno, antivirusno, hemopreventivno i pre svega, antioksidativno dejstvo. Jaka antioksidativna svojstva bosiljka štite organizam od oštećenja uzrokovanih slobodnim radikalima.

Za potrebe očuvanja i poboljšanja zdravlja od bosiljka se prave čajevi, ulja i tinkture. On ulazi u sastav različitih čajnih mešavina za smirivanje kašlja i bolesti grla, kod upale želuca, za poboljšanje probave i kod bolesti mokraćnih kanala. Bosiljak je prirodni repelent koji odbija komarce i druge insekte.

Svetlost i toplota glavni zahtevi nege

Bosiljak raste kao jednogodišnja grmasta biljka visine 20-80 cm. Sadi se na otvorenom kada prođe opasnost od mraza, obično u aprilu i maju. Za pravilan razvoj zahteva osunčana mesta, zaštićena od vetra i rastresito humusno zemljište koje je vlažno ali dobro drenažirano, kako se višak vode ne bi zadržavao.

Ceo nadzemni deo bosiljka je lekovit

Seme bosiljka ima smanjenu moć klijanja i potrebna je veća količina semena da bi dobili željeni broj biljaka. Sadi se plitko u zemlju. Nakon sadnje seme brzo proklija, pa mlade biljke mogu da niknu već posle desetak dana. Cveta od juna do septembra, cvetovi su beli ili ružičasti. Berba se obavlja neposredno pred cvetanje ili u toku cvetanja, kada je aromatičnost najveća.

Iako je bosiljak koji se gaji u zatvorenom prostoru zaštićen od vremenskih nepogoda, znatno je osetljiviji od onog koji raste na otvorenom. Za normalnu vegetaciju neophodno mu je obezbediti bar 6 sati direktne dnevne svetlosti, pa je za bosiljak u zatvorenom prostoru najpogodnije mesto prozorski okvir ili položaj neposredno ispred prozora.

Niže sorte su aromatičnije

U zavisnosti iz kog dela sveta potiču, razlikuju se mediteranski, indijski, afrički tip bosiljka i drugi. Među njima postoji više desetina sorti bosiljka, međusobno različitih po: veličini, obliku, boji, mirisu i ukusu. Sve sorte su lekovite, ali niže su aromatičnije.

Jedna od najpoznatijih je sorta Genovese, najčešće se koristi u kulinarstvu i od suštinskog je značaja za pripremu italijanskog pesto sosa. Sorta Clasico je nižeg rasta i veoma prodornog mirisa. Upotrebljava se u kuhinji, ali se primenjuje i u baštama za odbijanje insekata. Sorta bosiljka Purpurea je crvenolisna i dekorativnog izgleda.

Naslovna fotografija: pixabay.com/liveinlondon; foto listovi bosiljka: pixabay.com/bingo 123; foto nadzemni deo biljke: pixabay/deluna

Izvor: www.agroklub.rs

_________________________________________________________________________

ČASOVNICI U NAMA…

tamoiovde-logo

Ako tri dana za redom mački date hranu tačno u 9.20 časova, sva je prilika da će se četvrtog dana u 9.20 časova “nacrtati” ispred svoje posude za hranu. Naravno, ona ne zna koliko je sati, ali organizam je baš tada mačku alarmirao osećajem gladi.

Životinje, kao i ljudi uostalom, imaju svoj unutrašnji časovnik prema kome se dešavaju oscilacije u bioritmu – promene u nivou hormona, telesne temperature i moždane aktivnosti. Znamo da je noć za spavanje, jutro najpogodnije za učenje i rad, a da uveče nije zgodno mnogo jesti – na naš dnevni ritam utiču različiti fiziološki procesi koji se dešavaju u organizmu.

 Te periode koji čine život organizma u jednom danu popularno nazivamo unutrašnjim biološkim časovnikom. Organizam stalno prolazi kroz jedan isti ciklus koji se naziva cirkadijalnim ritmom – u 24 sata smenjuju se faze od stanja dubokog sna do stanja maksimalne aktivnosti, uz, naravno, individualne razlike. Našim biološkim časovnikom rukovodi zapravo planeta Zemljina, a naš organizam se prilagođava njenom položaju u odnosu na Sunce.

Upravo su dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju, Džefri Hol, Majkl Rosbaš i Majkl Jang otkrili svetu na koji način se biljke, životinje i ljudi prilagođavaju biološkom ritmu. Oni su između ostalog izolovali gen mušica koji kontroliše dnevni biološki ritam. Otkrili su da ovaj gen dešifruje protein koji se stvara u ćelijama tokom noći, a zatim se razgrađuje tokom dana, kao i drugi protein koji ima sličan uticaj na naš ritam.

Tako su konačno opisali čitav mehanizam koji vlada unutrašnjim časovnikom, a koji zatim utiče na naše ponašanje, san, nivoe hormona, metabolizam, telesnu temperature i drugo.

Primera radi, u središtu ljudskog mozga postoji jedna vrlo mala žlezda, manja od centimetra – takozvana pinealna žlezda. Uveče, usled nedostatka svetla, ona počinje da luči supstancu melatonin i lagano uspavljuje organizam, dok nakon svitanja zaustavlja lučenje ove supstance i organizam se budi.
(M. Đ.)

Izvor: naukakrozprice.rs

_______________________________________________________________

SAMOOPERISANJE…

tamoiovde-logo

Leonid Ivanovič Rogozov, mladi sovjetski lekar, hirurg na specijalizaciji na Lenjingradskom institutu za pedijatriju, tokom 1961. godine odlučio je da prekine formalno obrazovanje da bi proveo dve godine u ekspediciji na Antarktiku, u Novolazarevskaja stanici. Tu je bio jedini lekar zadužen za brigu o zdravlju trinaest istraživača, članova ekspedicije.

Kako je kasnije napisao u tekstu Samooperacija, jednog jutra je osetio malaksalost i mučninu, pozlilo mu je i dobio je blago povišenu temperaturu. Osetio je bol najpre u gornjem delu, a ubrzo i na dnu stomaka, sa desne strane. Do sutradan, 30. aprila 1961, nikakva terapija koju je isprobao nije delovala i postalo je očigledno da se radi o upali slepog creva.

Situacija je bivala sve ozbiljna, Rogozov je stalno povraćao i trpeo velike bolove, a pomoći nije bilo nigde – najbliža sovjetska stanica na Antarktiku, Mirni, nalazila se čak 1600 kilometara dalje. Članovi ekspedicije nisu imali avion, a napolju je ionako bila snežna oluja.

Rogozov je bio prinuđen da sam sebi izvadi slepo crevo ili da umre od sepse u velikim bolovima.

Tokom operacije su mu asistirali vozač i meteorolog koji su mu dodavali instrumente i pridržavali ogledalo kako bi mogao bolje da vidi unutrašnjost svog stomaka. Dobili su kratku obuku o ponašanju tokom operacije i instrukcije za slučaj da pacijent izgubi svest.

Rogozov se namestio u najpovoljniji položaj: malo se okrenuo na levu stranu i blago savio u struku. Oko 22 časa dao je sebi lokalnu anesteziju i kada je ona počela da deluje, zasekao je svoj trbuh i napravio rez od desetak centimetara.

Operacija je u početku tekla „uredno“, bar koliko je moguće u takvim uslovima. “Povremeno je bilo neophodno da zadignem glavu kako bi bolje video, a povremeno sam radio u potpunosti po osećaju”, pisao je Rogozov.

Međutim, posle oko pola sata, pacijent je počeo da oseća mučnunu pa su morali da prave pauze za odmor. Pronašli su da je slepo crevo imalo naprsnuće od oko dva centimetra, a zatim je trbuh očišćen i otvor je zašiven. Sve je bilo gotovo do ponoći.

Mada je operacija Leonida Rogozova najpoznatija kada se govori o samooperisanju abdomena, on u tome zapravo nije bio pionir. Američki lekar Evan O’Nil Kejn 1921. godine u pokušaju da dokaže dejstvo lokalne anestezije, takođe je sebi izvadio slepo crevo. Deset godina kasnije, u 70. godini, sam sebi je operisao kilu. 

Samooperisanje, koliko god neobično zvučalo, nije toliko retko. Viđamo ga po akcionim filmovima kada junaci sebi na živo vade metak iz ramena, kada Terminator čupa svoje „pokvareno“ oko, doktor Haus u kupatilu operiše svoju nogu, a raznorazni drugi glumci vade mikročipove iz vrata i ruke ili deru sebi kožu.

U stvarnosti, razlog za samooperisanje je po pravilu veoma neobičan – radi se ili o psihološkom poremećaju ili nekim ekstremnim okolnostima. Poznati su i slučajevi samokastracije i amputacije ekstremiteta, na primer čoveka zarobljenog u rudniku čija je ruka zaglavljena pod velikim teretom. Meksikanka Ines Ramirez bila je prinuđena da na samoj sebi izvrši carski rez kuhinjskim nožem pošto se porođaj iskomplikovao, a nije imala medicinsku pomoć. Prethodno je popila tri čaše žestokog pića i uspela da rodi dečaka. Oboje su se uspešno oporavili.

[M.Đ./Elementarijum]

Izvor: naukakrozprice.rs

_______________________________________________________________