SIZIF, HEROJ APSURDA…

tamoiovde-logo

MIT O SIZIFU

Mit o Sizifu ( franc. Le Mithe de Sisiphe ) je knjiga filozofskih eseja francuskog egzistencijalističkog filozofa Alberta Kamija . Delo je prvi put objavljeno 1942. godine.

Apsurdno prosuđivanje

Kami poglavlje počinje objašnjavanjem šta on smatra glavnim pitanjem filozofije : zahteva li nužno samoubistvo realizacija besmislenosti i apsurda života . U nastavku objašnjava stanje apsurda – velik deo života gradimo na nadi za sutrašnji dan , a sutrašnji dan nas vodi korak bliže smrti ; ljudi žive nesmetano iako su svesni neizbežnosti smrti .

Kami tvrdi kako ljudi i svet nisu apsurdni sami po sebi , već apsurd nastaje kada ljudi pokušaju razumeti nerazumljivosti sveta . Ističe filozofe koji su se bavili pojmom apsurda : Heidegger , Jaspers , Šestov , Kjerkegor i Huserl , no tvrdi da su izvršili i ‘ filozofsko samoubistvo ‘ zaključcima koji su utemeljeni na stvarnom Bogu ili apstraktnom bogu . Tvrdi da bez smisla u životu nema niti lestvice vrednosti . Poglavlje završava trima posledicama prihvatanja apsurda , a to su revolt , sloboda i strast.

Apsurdni čovek

Poglavljem dominira pitanje kako čovek apsurda treba živeti . Tvrdi da se etička pravila ne mogu primeniti te da je sve dopušteno , ali to ne dovodi do radosti , već do shvatanja neidealnog stanja života . Tada kreće s primerima : Don Žuan kao čovek koji život pun strasti živi što duže može ; glumac koji ‘ oslikava ‘ kratak život zbog kratkoročne slave ; te osvajač čije će ime sigurno ući na par stranica ljudske istorije.

Apsurdno stvaranje

Kami istražuje apsurd stvaraoca i umetnika . Budući da je objašnjenje nemoguće , umetnost apsurda ograničena je u opisima . U nastavku analizira rad Dostojevskog i tvrdi kako njegova dela polaze sa stajališta apsurda i istražuju teme filozofskog samoubistva . No , poslednja dela Dostojevskog prikazuju put nade i vere te tako nisu u potpunosti kreacije o apsurdu .

Mit o Sizifu

U ovom poglavlju Kami navodi mit o Sizifu , te opisuje kako je Sizif živeo , zbog čega se zamerio bogovima , te kako je u jednom trenutku čak uspeo i dapobedi boga . No kada biva uhvaćen , Sizif je osuđen na doživotno guranje kamena do vrha planine . Kami zbog toga doživljava Sizifa kao heroja apsurda .

Upoređuje Sizifov posao sa monotonim poslovima koji današnji ljudi rade i tvrdi kako je svaki od tih današnjih radnika zapravo jednim delom Sizif . Kamija posebno zanimaju Sizif misli dok se spušta niz planinu po svoj kamen . To je zaista tragičan trenutak u kojem ‘ heroj ‘ shvata bezizlazno stanje situacije u kojoj se nalazi . Kami tvrdi da je Sizif u tim trenucima donekle srećan jer ga ispraznost posla koji radi ne drži podalje od neizvesnosti . On istovremeno shvata ispraznost svog posla , ali ga zadovoljno prihvata kao takvog .

Dopuna

U dopuni se Kami bavi radom Franca Kafke . Tvrdi kako Kafkin rad sjajno prikazuje stanje apsurda , ali da zbog tračka nade koji neprimetno ‘ ugrađuje ‘ u svoja dela Kafka ipak ne uspeva da postane pravi književnik apsurda .

Metafora Sizifa

Za Sizifa muke nema kraja na vidiku , niti su im kraj bogovi predvideli . Takođe , u tom mučnom konstantnom guranju kamena ne pronalazi se niti smisao , niti značenje . Upravo je to metafora koju Kami koristi za čovečanstvo . Ako na trenutak uklonimo pojmove bogova , raja i pakla , tada smo ostavljeni sami sa doživotnom borbom koju ćemo na kraju ipak sigurno izgubiti .

Smrt ne dolazi kao oslobođenje od naših borbi , već kao negacija svega što smo postigli sopstvenim trudom . Bez obzira na to sve , svestan smrti i toga da je svaki čovek poražen i pre nego što započne borbu , Kami ipak pita : možemo li biti srećni ?

Možemo , jer kako sam poručuje na nekoliko mesta u tekstu – život nije apsurd . Apsurd je život . Ta bolna borba u kojoj smo svi primorani da učestvuju je jedino za šta znamo i zato nemamo drugog izbora . Ona je jedina ‘ opipljiva ‘ mogućnost koja nam se nudi , jer sve ostalo je nada ili vera .

U ovom se svetu pojedinac mora suočiti sa ograničenjima sopstvenog znanja : Ne znam ima li ovaj svet smisao koji ga nadrasta . Međutim , znam da ne poznam taj smisao i da mi je , za sada , nemoguće poznati ga . Šta za mene znači smisao izvan mog života ? Mogu razumeti samo ljudskim pojmovima . Ono što dodirujem , ono što mi se opire , eto što razumem . ( … ) Kakvu drugu istinu priznati mogu a da ne lažem , a da ne umešam nadu koje nemam i koja ne znači ništa u granicama mog držanja ?

Bez upotrebe pojmova viših sila ili stvoritelja , Kami odlučuje koristiti samo ono u šta je siguran kako bi odgovorio na vlastito pitanje . Ne može apelovati na poruke vere , jer se vera temelji na vekovima tradicije i dogmi . Tamo gde Kierkegaard nalazi stajalište u postojanju blagonaklonog Boga , Kami ne vidi ništa drugo osim nostalgije , tek naklonjenost iluziji reda .

Prihvatanje apsurda života

Svesnost apsurda je doista put bez povratka . Nema vere , niti povratka njoj – jer tako nešto bi bilo potpuno samozavaravanje . Kami na neki način klinč vere i apsurda opisuje kao ‘ filozofsko samoubistvo ‘ . Doslednost i samosvesnost formiraju bazu apsurda života .

Čovek ima dva izbora . Prvi je da odbije život i počini samoubistvo , ali čineći to on dopušta apsurdu da ga pobedi . Druga mogućnost je da postane buntovnik konstantno odbacujući spoznaju smrti kao neizbežne . Ovde Kami  smanjuje metaforiku i započinje diskusiju o samosvesnosti u svakodnevnom životu .

Način života u današnjoj sredini u kojem se skoro svaki način rada na poslu ne menja iz dana u dan i stalno se ponavlja za Kamija predstavlja i tragediju i komediju odjednom . U takvom svetu nema mesta za individualizam , slobodnije izražavanje i nema višeg značenja osim preživljavanja od danas do sutra . Površno gledajući iz perspektive čoveka koji živi život apsurda vrsta egzistencije u kojoj se iz dana u dan ništa ne menja je komična , nešto poput klovna koji uvežbanu tačku izvodi u svakoj predstavi . Prihvatiti komičnost takvog načina života i postati svestan apsurda znači mogućnost izbegavanja beskonačnih tragičnih ponavljanja .

Samoubistvo kao bijeg od apsurda ?

Samoubistva i razlozi zbog kojih smo ih kadri počiniti razlikuju se od slučaja do slučaja . Na krajnji i nepopravljivi čin čoveka navede bolest ili nesreća , ponekad čast ili vrlina . Mnogi se nađu na ivici ponora , manje onih koji su spremni sunovratiti se u nj . Pred takvim iskušenjima najodlučniji se vinu s onu stranu ruba , najočajniji takođe . Kami shvata uzroke i smisao samoubistva , te koliko je ono zapravo rešenje apsurda .

Zato tvrdi : Umreti dragovoljno znači da je čovek , čak i instinktivno , osetio podrugljivi značaj te navike , odsutnost svakog dubljeg razloga za život , besmislenu narav svakidašnjeg kretanja i beskorisnost patnje . Oni manje odlučni ipak ostanu još neko vreme među nama , no u njima uvek ostane samoubistvo kao crv koji možda rešava problem .

Kami je napisao : Na tu zadnju prekretnicu , gde se misao dvoumi , mnogo je ljudi stiglo , čak i među onim malenim . Ti su se odricali tada onoga što im je najdraže , vlastitog života . Drugi , prinčevi duha , odricali su se takođe , no oni su , u svom najčistijem buntu , pristupali samoubistvu svoje misli .

Besmrtnost i heroji apsurda

U tragikomičnoj prirodi svakodnevnog života Kami ispituje elemente različitih života ( životnih poziva ) : osvajač , glumac , zavodnik , pisac … Kreativnost je za Kamija veoma bitna i jaka forma bunta jer plodovi kreativnog načina života mogu doneti mogućnost ( ograničene ) besmrtnosti .

Ipak , svestan je da većina ljudi jednostavno nije u mogućnosti potpuno posvetiti svoj život umetnosti ili književnosti , ali sama borba za to ili bar jednim delom posvetiti se tome , već je dobar početak . Istinski heroj apsurda nije nužno ratnik ili umetnik , već običan čovek koji shvata neizbežnost smrti , a ipak se protiv nje bori .

Sizif i Don Žuan

Da li Don Žuan tužan ? To nije jamačno – reči su iz podpoglavlja Donžuanizam . Don Žuan nije tužan jer konstantno dobija ono što želi . On je jedan od onih koji poznaje svoje granice i nikada ih ne prelazi . Njegova je jedina granica fizička smrt . Sizif pak prelazi svoje granice i to ga u konačnici dovodi do glavnog problema .

Za Don Žuana je život ispunjen i njemu nema ništa gore od izgubiti ga . On je shvatljiv samo ako ga gledamo kao najobičnijeg zavodnika sa svim njegovim manama . Dakle iako je percipiran kao nedodirljiv i savršen , on je itekako svestan svojih mana te zna da mu je lako stati na kraj i stoga je apsurdan . Sizif pak misli da je dovoljno dovitljiv ( što uistinu i jeste ) i neuhvatljiv i tu čini grešku prelazeći granicu . On svojih mogućnosti postaje svestan tek kada dobije kaznu .

S druge strane Don Žuan zna da će ga sustići starost i ‘ kazna ‘ . Na to je potpuno spreman . I kada ga , prema legendi , franjevci ubijaju on zapravo zna da je , iako apsurdan , na neki način pobedio , jer življenje mu je obezbedilo njegovu nevinost . Samo mu je smrt nametnula greh , sada legendaran .

Sizif i Don Žuan , iako potpuno nespojivi , ipak imaju određene dodirne tačke . Obojica su iz različitog vremena , različitog ‘ zanimanja ‘ , ali zajedno su oličenje apsurda . Time Camus pokazuje kako apsurd života zapravo ne poznaje ni vreme , a ni mesto .

Smisao Sizifa kazne

Uzimanje Sizifa kao glavnog junaka apsurdnog načina života nalazi se u tome da je život proživeo kroz trgovinu , laž i krađu ne ostavljajući ništa vredno iza sebe . Kada Sizif dospeva na svoju planinu i dobija kamen koji mora gurati čini se da on tek tada postaje svestan kako je za kaznu apsurdnog života i pokušaja izbegavanja smrti kako bi živeo dalje apsurdan život , dobio upravo apsurdan život u besmrtnosti . Kamija upravo to zanima kod Sizifa , a to i kaže : Na samu svršetku toga teška napora , određena prostorom bez neba i vremenom bez dubine , cilj je postignut . Tada Sizif posmatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svetu , odakle ga opet valja uzgurati do vrha . On iznova silazi u podnožje . Baš za vreme toga odmora , zanima me Sizif . Lice koje se pati u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen !

Vidim toga čoveka kako iznova silazi tromim ali jednakim korakom spram muci kojoj ne pozna svršetka . Taj čas koji je kao predah i koji se , takođe , pouzdano vraća poput njegove patnje , taj čas je čas svesti . U svakom od tih trenutaka , kada on napušta vrh i spušta se malo – pomalo spram skloništima bogova , on je nadmoćniji od svoje sudbine . On je jači od svoje stene . Ako je ovaj mit tragičan , to je stoga što je njegov junak svestan . Zbilja , gde bi bila njegova muka kad bi ga nada u uspeh na svakom koraku podržavala ?

Smisao dela

Ono što je Kami napisao u svom delu Mit o Sizifu jaka je i individualna ateistička polemika . U ovom konzumerističkom društvu 21. veka zaista mi je teško zamisliti život kao strastvenu borbu protiv besmislene smrti . Kreativnost je potisnuta do krajnjih granica , a ako nije , tada se pretvara u takmičenje . Stvaranje umetnosti retki shvataju kao mogućnost besmrtnosti jer većina besmrtnost doživljava kroz fizičku percepciju beskrajnog kucanja srca i rada moždanih ćelija . No čak da to i postignu , oni ipak ne bi bili besmrtni . Iz dana u dan doživljavali bi apsurd i ispraznost ostavljajući iza sebe minimum koji treba za preživljavanje , a ništa po čemu bi dosegli viši smisao života .

Izvor: wikipedia.org


Priredio: Bora*S


FORMA I KOMPOZICIJA REALNOG ŽIVOTA …

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

  Anri Kartije Breson, francuski fotograf, kojeg smatraju ocem moderne fotografije i foto žurnalizma.

0873e6b41cb52f9bdcd350b4bb46da37367ac1Bio je među prvima koji su počeli da fotografišu fotoaparatima koji su koristili 35 milimetarki film.

Pomogao je i direktno uticao na formiranje i razvijanje tzv.,,ulične fotografije,,, odnosno fotografije koja odslikava realni život.

Ovaj stil uticao je i idalje utiče na mnoge fotografe širom sveta.

  Kartije Breson rodjen je 22.avgusta 1908.godine u mestu Seine-et-Marne u Francuskoj. Njegov otac je bio bogati tekstilni magnat i preduzetnik, a porodica njegove majke bila je takodje vrlo imućna, jer su se bavili uzagajanjem, proizvodnjom i preradom pamuka, a posedovali su i ogromne količine zemlje u Normandiji. Upravo zbog ovoga Kartije nije morao da se brine za svoju budućnost i egzistenciju. Porodica mu je pružala punu podršku u bavljenju fotografijom i sa moralne i sa materijane strane. Ovo mu je omogućilo da se slobodnije i nezavisnije bavi fotografijom od većine fotografa tada.

  Nakon besuspešnih pokušaja da se bavi i studira muziku, Kartije je počeo da se bavi slikarstvom, tj. da uči slikarstvo, prvenstveno ulje na platnu, kod talentovanog pariskog slikara Luisa. U toku 1927.godine, Kartije upisuje prestižnu privatnu slikarsku školu Lot, koju drži kubista i vajar Andre Lot. Ovde se Kartije Breson zainteresovao i za remek dela Renesanse uz dotadašnje intersovanje za modernu umetnost.

  Učenje i rad u Lot akademiji, pomoglo mu je da shvati i reši probleme koji su ga mučili po pitanju forme i kompozicije u umetnosti, naročito u pogledu fotografije. Tih godina počinje fotografska revolucija pod parolom: ,, Srušite tradiciju! Fotografišite stvari onakvim kakvim jesu! ,,.

Ideje pokreta Surealizam su bitno uticale na Kartijea, posebno na početku njegove karijere.

  Krajem 30-tih godina , dvadesetog veka, Kartije Breson je diplomirao engleski jezik i književnost na Univerzitetu Kembridž. U potrazi za avanturom, odlazi u Obalu Slonovače gde se bavi lovom. Loveći sa lokalnim stanovništvom, znatno je unapredio svoje lovne tehnike što će mu kasnije, kako je rekao, znatno pomoći u bavljenju fotografijom. Nakon povratka u Francusku, produbljuje svoju saradnju sa pokretom Surealizam.Fotografija koja će mu umnogome tada prometniti život je fotografija madjarskog fotografa Martina Munkaša, na kojoj au siluete tri afrička dečaka koji trčeći ulaze u jezero Tanganjika.Ta fotografija inspirisala ga je da prekine da se bavi slikarstvom i da se potpuno posveti fotografiji. Kako je jednom prilikom naveo, tada je shvatio da fotografija može da namesti ili popravi večnost u samo jednom trenutku.

  cartier-bressons_first_leicaTada je nabavio fotoaparat Lajka sa 50 milimetraskim objektivom kojom će fotografisati najveći deo svoje karijere. Za ovaj aparat izjavio je da mu je kao nastavak oka i da mu pruža mogućnost da ,,zaustavi,, svet i fotografiše ga u aktuelnoj brzini i transformaciji. Baveći se fotografijom Kartije je obišao svet i fotografisao Berlin, Brisel, Varšavu, Prag, Budimpeštu i Madrid. Prvu izložbu imao je 1932. godine u galeriji ,,Džulijen Levi,, u Njujorku, a potom i u Ateneo klubu u Madridu.

Kartije Breson 1934 .godine upoznaje poljskog fotografa Dejvida Sejmora, poznatijeg  kao Chim, a potom i čuvenog Roberta Kapu. Njih trojica su početkom 30-tih godina delili studio i blisko saradjivali. Robert Kapa je tokom tih godina bio mentor Kartije Bresonu i promenio mu poglede na fotografiju i fotografisanje. Učio ga je i savetovao da prestane sa striktnim bavljenjem umetniškom fotografijom nego da postane fotoreporter koji će tražiti dogadjaje i fotografisati ih. ,, Nemoj da ostaneš samo u okviru umetničke fotografije i surealizma. Budi fotoreporter! Pokreni se! ,, , bio je presudan savet koji je Kartije Breson dobio od Roberta Kape. 

Prvi zadatak koji je Kartije Breson imao kao fotoreporter bila je sahrana kralja Džordža VI za francuski nedeljnik Regards.

  Kada je počeo Drugi Svetski rat, Kartije Breson se priključio francuskoj vojsci kao kaplar u filmskoj i foto jedinici. Tokom bitke za Francusku 1940. godine, Kartije je bio zarobljen i proveo je 35 meseci u logoru za ratne zarobljenike gde je obavljao najteže poslove. Njegov treći pokušaj bekstva iz logora bio je uspešan. Neko vreme nakon toga se krio na jednoj farmi sve dok nije nabavio lažna dokumenta koja su mu omogućavala da se vrati u Francusku. Nakon povratka Kartije Breson je bio ilegalac i pomagao je ostalim zarobljenicima koji su uspeli da pobegnu.

Takodje je sa ostalim fotografima tajno dokumentovao okupaciju Francuske,ali i borbe za oslobodjenje i samo oslobodjenje. Godine 1943., Kartije je iskopao svoju čuvenu Lajku, koju je zakopao nedaleko od mesta gde je bio zarobljen tokom bitke za Francusku.

  U proleće 1947. godine  Kartije Breson zajedno sa Dejvidom Sejmorom, Robertom Kapom, Džordž Rodžerom i Vilijamom Vandivertom, osnovao je Magnum Photos. Osnivači su podelili zadatake  i delove sveta na kojima će raditi,medju sobom. Kartije Breson je otišao u Indiju i Kinu. Medjunarodno prizanje i slavu stekao je za fotografije Gandijeve sahrane i za fotografije završne faze Kineskog gradjanskog rata. U to vreme fotografisao je poslednje preživele carske evnuhe u Pekingu, neposredno pre nego što su grad osvojili komunisti.

  Kartije Breson je 1952.godine objavio knjigu pod nazivom ,,The Decisive Moment,, u kojoj je bilo 126 fotografija sa Istoka i Zapada. Naslovnu stranu knjige uradio je čuveni Anri Matis. U predgovoru knjige Kartije je citirao jednu filozofsku misao iz 17.veka :  ,, There is nothing in this world that does not have a decisive moment,,.

  Upravo je ova knjiga bila lajtmotiv mnogim fotografima širom sveta i odredila jedan potpuno nov pravac u fotografiji, tzv. ,,fotografije trenutka,,. Kartije Breson je tokom svoje karijere najviše i najduđe koristio 35 milimetarski fototaparat Leica sa objektivom od 50 milimetara. Često je oko aparat vezivao crnu traku da bi aparat bio što manje uočljiv i da bi on što mirnije i neopaženije radio.  Tokom godina razvio je svoj jedinstven i prepoznatljiv stil fotogafisanja. Nikada nije koristio blic, jer je smatra da je to, kako je jednom izjavio ,, u najmanju ruku nepristojno… ,,. Verovao je da se fotografija planira i stvara u tražilu fotoaparata, a ne u laboratoriji i mračnoj komori. Svoje fotografije je izradjivao isključivo u punom formatu bez korekcija i tzv. ,,kropovanja,,.

Sve fotografije je radio u crno beloj tehnici.

U svojoj karijeri napravio je svega nekoliko fotografija u koloru kojima je bio vrlo nezadovoljan i večinu svojih kolor fotografija je uništio. 

  U intervju za Washington Post 1957.godine, o svojoj tehnici i stilu rada, izjavio je: ,, Fotografija nije kao slikarstvo. U fotografiji postoji kreativno deljenje te sekunde kada napravite fotografiju. Morate svojim očima videti kompoziciju i detalje ispred vas koji vam se nude i morate imati intuiciju,da osetite kada da stisnete okidač fotoaparata. To je trenutak kada je fotograf  kreativan. Trenutak! Kada ga jednom propustite, nestao je zauvek! ,,.

Kartije Breson je verovao da u fotografiji i najmanja stvar može biti ogromna. Mali detalj može biti lajtmotiv.

  Bavljenje fotografijom Bresona je odvelo širom sveta. Boravio je u Kini, Meksiki, Indiji, Americi, Japanu, Sovjetskom savezu. Bio je prvi zapadni fotograf koji je mogao slobodno da fotografiše u posleratnoj Rusiji.

   Kartije Breson je prestao da se bavi fotografijom početkom 70-ih godina. Svoj čuveni fotoaparat  Lajka držao je zaključanu u sefu svoje kuće.

Nakon povlačenja iz sveta fotografije, Breson se vratio crtanju i slikanju. Prvu izložbu svojih crteža imao je u galeriji Karlton u Njujorku 1975.godine.

  Čuveni fotograf,koji je imao neponovljiv stil i koji je stvorio novi pravac u fotografiji, Anri Kartije Breson, umro je 3.avgusta 2004.godine u svojoj kući u mestu Monthustin u Francuskoj. Više od tri decenije ovaj fotograf pratio je dokumentovao, za magazin Life ali i druge prestižne novine, neke od najznačajnijih događaja i ljudi u istoriji, kao što su Španski gradjanski rat, Drugi svetski rat, oslobodjenje Pariza, Kinesku revoluciju,ubistvo Mahatme Gandija, studentske nemire u Parizu 1968.godine, ali i neke od najznačajnijih ljudi  iz sveta umetnosti, kulture i politike, među kojima su Albert Kami, Pablo Pikaso, Anri Matis…

 henri_cartier-bresson03 Njegova najpoznatija fotografija oko koje je i nastao čitav pravac u fotogarfiji i umetnosti generalno, bila je ,, Behind the Gare St. Lazare,, koja je umnogome promenila njegov život,ali i fotogarfiju generalno.

Od svih kadrova u životu i karijirei, ovaj je verovatno bio najvažniji za Anri Kartije Bresona.

  Zajedno sa ženom i ćerkom, Kartije Breson je 2003,godine osnovao fondaciju koja nosi njegovo ime i bavi se očuvanjem njegovog nasleđa i širenjem ideje.

bauk-online.net

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Henri Cartier-Bresson


________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Izvor fotografija: pleasurephotoroom.wordpress.com

Priredio: Bora*S