JESENJE BOJE…

tamoiovde-logo

Žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa karakterističnih za jesen, ali zašto drveće stvara crveno lišće?

Foto: Wikipedia

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja. Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, „odgovoran“ za njihovu zelenu boju.

Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede. Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima.

Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

Signal za insekte

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje.

Potencijalni primaoci „crvenog“ signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen. Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

Koja stabla proizvode crvene listove?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“ Tako glasi teorija.

Tekst: Ivan Umeljić

Izvor:elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________

 

 

Advertisements

VRISAK U SLUŽBI MELANHOLIJE…

tamoiovde-logo

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.

Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima.

Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

„V r i s a k“ (1895-pastel) je prikaz stanja duha, anskioznosti, psihoze, straha, bežanja od svakodnevice, ljudi i okruženja, i nije slučajno da se baš ova slika koristi kao simbol za duševnu bol. Na slici vidimo osobu (koja može biti oba pola), koja prelazi sa jedne strane mosta na drugu. Most kao sinonim za promene, govori o potrebi autora da menja svet oko sebe, da se oslobađa lanaca fobija u kojima se našao i davljenja u sopstvenom telu. On na realnost gleda kao na sopstveni poraz i shvata da je nemoćan da taj svet menja i da ga prihvati, svestan svoje različitosti, zbog čega radije beži. Krik je simbol očaja, samoće, neshvaćenosti, melanholije i praznine.

Ovo delo je najpoznatija Munkova slika. Tokom Drugog svetskog rata nalazila se u štali jedne norveške porodice, a relativno često je i menjala svoje vlasnike. Interesantno je da nacisti nikada ovu sliku nisu smatrali vrednom, jer je ona bila protivna nacističkoj ideologiji, pošto prikazuje ljudske slabosti.

Munkova slika “V a m p i r” (Vampire, 1893/94) je slika koja prikazuje muškarca i ženu u zagrljaju i nastala je u seriji slika zajedno sa “Vriskom”. Veruje se da je na ovoj slici prikazan sam Munk, a da je žena jedna od njegovih ljubavnica. Jedan od kritičara iz sveta likovne umetnosti je pogrešno ovu sliku nazvao “Vampir”, analizirajući i aludirajući na vampirizam žene na ovoj slici, predstavljajući je kao osobu koja muškarcu pije krv, odnosno koja nad njim dominira i manipuliše. Međutim, Munkov naziv za ovu sliku je izvorno bio “Ljubav i bol.” Ovaj naziv pravilno objašnjava tematiku slike – muškarca u zagrljaju žene koja ga teši i koji je slomljen.

Slika može da govori i o postojanju velike ljubavi između njih, ali i postojanju nemoći i bola, kao i neminovnosti patnje koja će iz te ljubavi proisteći. Ona u tom smislu reprezentuje obe strane ljubavi, i dobru i lošu, duboku emociju i strast, ali i beskrajnu patnju i gubitak. Slika može da simbolizuje i rastanak koji izaziva tu patnju. Muškarac je odeven u kaput i kao da odlazi, a on to zapravo ne želi, što se vidi iz njegovog položaja tela, dok ga ona teši, potpuno nagih ruku, što govori o predanosti, senzualnosti i strasti koja je prethodila ovom zagrljaju.

Sam Munk je verovao da u ljubavi ništa nije jednostavno, a ovu sliku je opisao samo kao “zagrljaj muškarca i žene i ništa više”. Kako u ljubavi ništa nije jednostavno, po rečima Munka, samim tim su i njegove slike vrlo kompleksne. Ova slika je preko sedamdeset godina bila u rukama privatnog kolekcionara, a data je na aukciju tek 2008. godine, kada je, kako se navodi, prvi put nakon sedamdeset godina ugledala svetlost dana.

“Oko u oku” (Eye in Eye, 1894) je slika koja simbolizuje bliskost. Na noj možemo videti muškarca i ženu koji stoje jedno naspram drugog. Između njih, stoji jedno drvo, koje ih naizgled razdvaja. Drvo, kao sinonim prirode, ali i života i vizija, govori o njihovim zajedničkim planovima. Interesantno je, da Munk muškarcu i ženi nije naslikao usne, već samo oči.

Na taj način Munk daje prednost osećaju, čulima vida, intuiciji, smatrajući da za bliskost nisu potrebne reči i da je bliskost jedino što spaja dvoje ljudi. Verovatno je ovim svojim načinom slikanja ljudskog lika, pokušao da skrene pažnju posmatraču na to da reči kvare bliskost, te da se i sam plašio toga. On ovom slikom kaže “Mi želimo isto. Reči nam nisu potrebne da bi to znali. Sve što imamo su naše oči u kojima vidimo jedno drugo. Munk je neretko slikao samoću, čekanje, prozore, noć, sobe, žene, ljude bez maski, jutra posle poročnih noći. Jedna od njegovih najmističnijih slika je slika Noći (The Night, 1889).

Među najinteresantnijim su i slika Madone (Madonna, 1984), koja se svrstava u najlepše ženske aktove, slika Poljupca (Kiss, 1897) i Ples života (Dance of life, 1899-1900).

Autor: Mary Jane/ tihogovornik

Izvor: impulsportal

_______________________________________________________________

VEZENI PORTRETI…

tamoiovde-logo

Umetnost stvaranja neverovatnih portreta vezom, definitivno pripada kreativnoj, preciznoj i strpljivoj Cayce Zavaglia.

Slikarka po opredeljenju i obrazovanju, ali pre 12 godina, preokrenula je svoja interesovanja za četkice, ka iglama i raznobojnim koncima.

U ovom video klipu možete videti sam proces nastanka njenih dela.


Izvor :otkacenaplaneta

_______________________________________________________________

PESME BEZ REČI…

tamoiovde-logo (1)

Isak Levitan – Pjesme bez riječi

Čovjekova sreća temelji se na njegovoj sposobnosti da se poistovjeti s prirodom, da je primjećuje i komunicira s njom.
L. N. Tolstoj

isak-levitan-zlatna-jesen

Ova Tolstojeva rečenica kao da opisuje život Isaka Iljiča Levitana, cijenjenog ruskog slikara. Rođen je 1860. u Kibartaju u Litvi u obrazovanoj, ali siromašnoj židovskoj obitelji koja se preselila u Moskvu gdje je od 1873. do 1883. pohađao Moskovsku školu slikarstva i kiparstva.

isak-levitan-suncan-dan

Pejzaž Sunčan dan pripada najranijim sačuvanim Levitanovim radovima kojima se predstavio na izložbi studenata slikarstva 1877. godine, dakle sa sedamnaest godina. Prizori, boje, mirisi i zvuci sela pronašli su snažan odjek u njegovoj mladoj umjetničkoj duši, potaknuvši ga na ovo vedro obojeno djelo koje obiluje mnoštvom detalja.

Sa sedamnaest godina ostao je bez oba roditelja i sredstava za život. Srećom, njegov je očiti talent ubrzo prepoznat pa mu je, najviše zahvaljujući voditelju Odsjeka pejzaža Alekseju Savrasovu, dodijeljena stipendija kako bi mogao nastaviti sa studijem. Počeo se isticati uz njegovu svesrdnu podršku i ubrzo je zablistao.

Savrasov, poznat kao tvorac lirskog pejzažnog stila, tražio je od svojih učenika da “traže u onom najobičnijem i jednostavnim pojavama prisne, nepojmljivo dirljive, a često i melankolične karakteristike koje se snažno osjećaju u domaćim krajolicima, a koji pobuđuju preplavljujući odgovor u našoj duši”. To će biti misao vodilja čitava Levitanova stvaralaštva.

Kao član progresivne skupine ruskih umjetnika XIX stoljeća, poznatih kao peredvižnjiki, postao je jedan od najboljih ruskih pejzažista. Levitanov poseban doprinos slikarstvu stvaranje je takozvanih “pejzaža raspoloženja” majstorskim vladanjem bojama, svjetlom i sjenom. U njegovim radovima jako je bitan prikaz svjetla te odnosa svjetla i sjene, kao kod Moneta ili Sisleya, iako je Levitan ipak više bio realist nego impresionist.

Kao realist koji je nadahnuće nalazio u stvarnom životu, osobito u prirodi koju je snažno osjećao, svjestan da ljudski um nikada ne može sasvim proniknuti u njene tajne, zapisao je: Ima li išta tragičnije od osjećanja beskrajne ljepote u svemu oko sebe, promatrati skrivene misterije, vidjeti Boga u svemu i ne moći, shvaćajući svoju nedoraslost, izraziti sve te snažne emocije na odgovarajući način i potpuno?

isak-levitan-jesenji-dan-u-sokolniku

Na studentskoj izložbi 1880. godine Pavel Mihajlovič Tretjakov, jedan od utemeljitelja danas čuvene Tretjakovske galerije, kupio je Levitanovu sliku Jesenji dan. Sokolniki, što je ujedno bilo prvo službeno priznanje njegovog talenta.

Glavna su obilježja njegovih djela jednostavnost i prirodnost te tiho, gotovo melankolično sanjarenje usred pastoralnih krajolika lišenih ljudske prisutnosti. Slikao je uglavnom na otvorenom, a motivi su mu poetični šumarci, osamljena mjesta u prirodi, rijeka Volga, nepregledna ruska prostranstva te pusta, siromašna sela. Rijetko je slikao gradske sredine. U početku inspiraciju je pronalazio u moskovskom okruženju, a jedan od najboljih radova iz tog razdoblja svakako je Jesenji dan. Sokolniki.

Levitanov stav prema prirodi i poetski pristup slikarstvu u mnogočemu nalikovali su pristupu pisanoj riječi njegovog bliskog prijatelja Antona Čehova, kao i drugih velikana ruske književnosti poput Puškina, Gogolja i Turgenjeva. Jedan je povjesničar umjetnosti zapisao da se na njegovim slikama osjeća svježina jutra iz Turgenjevih Lovčevih zapisa i miris sjenokoše iz Tolstojeve Ane Karenjine.

Osobito je majstorski uspijvao prikazati tanane mijene u prirodi tijekom izmjene godišnjih doba i različitih dijelova dana. Najviše je volio slikati jesen, pa je tako naslikao više od stotinu jesenskih pejzaža od kojih je najpoznatiji Zlatna jesen. Zaljubljenost u prirodu prisutna je u svakom od njegovih radova, a sam je zabilježio: “Ruska je priroda lijepa, emotivna, tužna, surova, nepredvidljiva, nježna, duhovna i tako veličanstvena”.

isak-levitan-iza-vjecne-tisine

Dok su raniji Levitanovi radovi bili više intimni i lirski, njegova zrela umjetnost poprima filozofski karakter, izražavajući njegovo promišljanje o čovjeku, svijetu i prolaznosti svega. To najviše dolazi do izražaja u slici Iza vječne tišine u kojoj vlada svečana tišina, a priroda stoji nepomična u svom iskonskom veličanstvu. Vrijeme kao da je stalo iznad osamljenog jezera i rta s crkvicom i grobljem, a tek primjetan tračak svjetla podsjeća na kratkoću i prolaznost ljudskog života pred licem vječne, veličanstvene prirode. Levitan je napisao Tretjakovu: “Ova slika me u potpunosti predstavlja, svu moju psihologiju, sve moje biće.”

U svom je radu težio, kako sam priznaje, da svaki potez kista predstavlja izražajnu riječ. Njegova se veličina očituje u tome što je imao nevjerojatnu sposobnost da pomoću svojih pejzaža probudi duboke ljudske osjećaje. “Slikarstvo nije protokol, već objašnjavanje prirode slikarskim sredstvima”, tako je on shvaćao bit likovne umjetnosti.

Dok su njegovi rani radovi bili više lirskog karaktera, prikazujući prirodu u svoj njenoj ljepoti, kasniji su filozofsko-psihološki obojeni. Iako na njegovim platnima uglavnom nema ljudi, lirski intonirani pejzaži metaforički predočavaju psihička stanja i govore o ljudskim osjećajima i težnjama. Na slici Iznad vječnog mira dolaze do izražaja umjetnikova razmišljanja o prolaznosti života i ljudskoj sudbini. Simbolizam je naglašen i na slici Osamljeni manastir gdje je samo jedan klimavi most veza s vanjskim svijetom.

Međutim, nije na svim pejzažima iz toga razdoblja prikaz ljudske sudbine tako tmuran. Radovi kao što su: Ožujak, Osvježavajući vjetar, Volga, Zlatna jesen prave su himne ljepoti ruske prirode, iako uvijek zadržavaju njemu svojstven melankoličan ton.

Kada je 1879. godine Židovima zabranjeno živjeti u Moskvi, Levitan je bio prisiljen povući se u selo nadomak Moskve. Iako je to jedan od najtežih perioda njegova života, nije prestao slikati. Tamo je nastala Hrastova šuma. Jesen i drugi radovi. Srećom, zahvaljujući utjecajnim prijateljima iz umjetničkih krugova, vraća se u Moskvu krajem te iste godine.

isak-levitan-vodaPotom su uslijedile godine priznanja. Levitanov se ugled tijekom 1890-ih proširio Europom pa je aktivno sudjelovao u umjetničkom životu Rusije i izvan nje. Podučavao je u Moskovskoj školi slikarstva, sudjelovao na izložbama po Europi, postao članom Carske akademije za umjetnost.

Međutim, 1897. godine otkrivena mu je neizlječiva srčana bolest. Iako ovaj zaljubljenik u slikanje i prirodu nije smanjio intenzitet svoga rada, nazirao se kraj. U tom posljednjem periodu života i rada primjetna je promjena stila. Pejzaži su postali izrazito profinjeni, sve više ispunjeni svjetlom i tajanstvenim spokojem, tako da su ih neki kritičari nazivali “pjesmama bez riječi”.

Na tim je slikama vidljiv utjecaj stare ruske umjetnosti, ali i modernizma koji se javlja u tadašnjem francuskom slikarstvu koje je privlačilo Levitana. Ipak, nije se priključio modernističkom pristupu, već je ostao vjeran realizmu.

U tom su razdoblju nastale i brojne slike tihih sumraka, noći obasjanih mjesečinom, usnulih zaselaka. “Nikad prije nisam volio prirodu toliko koliko je volim sada, ili bio tako osjetljiv prema njoj”, napisao je u pismu Čehovu koji je za te slike rekao da na njima obične svakodnevne stvari dobivaju posebno značenje, a tišina postaje glasna.

Posljednju, 39. godinu života proveo je s obitelji Antona Čehova na Krimu.

Svoju je posljednju veliku sliku namjeravao nazvati Rusija, ali se predomislio i nazvao je Jezero. Rusija. Veličanstvena snaga ruske prirode sažeta je na toj slici: golema vodena i kopnena prostranstva, modro nebo, vjetar koji tjera velike oblake, bijele siluete crkava… Tu sliku nije uspio dovršiti.

isak-levitan-brezov-sumarak

Na slici Brezov šumarak Levitan je radio četiri godine, pokušavajući uhvatiti najneuhvatljivije trenutke u prirodi. Težio je da svaki potez kistom bude izražajna riječ. Stotine poteza kistom pretvoreni su u lišće i vlati trave. Razina dubine je izvanredna. Šumarak prožet svjetlom titra životom i gotovo se može osjetiti kako priroda diše.

Nekoliko njegovih najpoznatijih pejzaža, poput: Osamljeni manastir, Vladimirka, Zlatna jesen, Proljetna poplava i Brezov šumarak, nalaze se u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi. No, Levitan je ostavio više od tisuću ulja na platnu, akvarela i drugih radova od kojih se mnogi mogu vidjeti u najboljim ruskim muzejima. Unatoč vrlo kratkom životnom vijeku, po broju radova nadmašio je sve svoje ruske suvremenike, a lirsko pejzažno slikarstvo s njim je doživjelo vrhunac razvoja.

Levitanove studije prirode kao da predstavljaju neumornu potragu za arhetipskim slikama, osobito radovi u kojima prikazuje motiv rijeke. Iako slavi ljepotu ruske prirode i njena golema prostranstva, njegove slike nadilaze objektivno predstavljanje prirode, prožete su dubokim filozofskim značenjem, njegovom težnjom da dosegne ono dubinsko i nedostižno u njoj. U njegovim je slikama priroda nešto veličajno i vječno što nadilazi čovjekovu moć poimanja.

Autor: Vesna Perhat

Izvor: nova-akropola

__________________________________________________________________________________

 

KAKO JE NAUKA O DUŠI DOBILA SVEST…

tamoiovde-logo

Na pitanjima o  sadržaju svesti i nastajanju znanja o svetu nastala je psihologija kao nauka. Kako je svest došla u centar naučnih istraživanja? 

unconscious-mindIzučavanje svesti i nesvesnog u psihologiji nije počelo sa Frojdom. I još važnije, nije se tu završilo. Pored izučavanja svesnih procesa i ponašnja, ono što je zajedničko za psihologe različitih disciplina, bilo da se bave marketingom, poremećajima ponašanja ili na primer percepcijom, je da tragaju i za onim psihičkim procesima kojih čovek nije svestan, a koji u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje, motive, stavove i emocije.

Pitanja sadržaja svesti i nastajanja znanja o svetu su pitanja na kojima je psihologija kao nauka nastala. Moglo bi se reći da se psihologija (psiha – duh, duša, logos – istraživanje, studija) rodila onda kada su naučnici počeli da proučavaju svest  koja je do tada bila predmet filozofije, eksperimentalnim metodama preuzetim iz prirodnih nauka. Kako je nauka o duši počela da izučava svest?

Mentalna hemija

Početkom 17. veka radom francuskog matematičara i filozofa Rene Dekarta, svest zauzima centralno mesto u filozofskim razmatranjima o umu. Dekart je govorio je da je zapravo svest tj. mogućnost mišljenja i refleksije nad sobom, ono što čoveka definiše kao biće i razlikuje ga od životinja.

Nešto kasnije, u Engleskoj, filozof Džon Lok pokušava da odgovori na pitanje kako svest nastaje i od čega se sastoji. Lok, danas smatran ocem empiriznma u filozofiji, zastupa ideju da je svo naše znanje o svetu stečeno kroz iskustvo, putem čula i da se celokupna naša svest može rastaviti na sastavne delove – jednostavne ideje. Lokov savremenik, nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvi govori o različitim nivoima svesvnosti i pragu svesti i time na mala vrata uvodi pojam nesvesnog u razmatranja o umu.

I dok su se filozofi u svojim kabinetima i bibliotekama bavili ovakvom “mentalnom hemijom”, sredinom 19. veka u laboratorijama u Nemačkoj, fizičari i lekari se sve više bave eksperimentalnim proučavanjem fiziologije čula i opažanjem, odnosno, odnosom stimulusa iz spoljašnje sredine i čovekove svesti o toj stimulaciji. Tako nastaje posebna naučna disciplina – psihofizika, koja se bavi proučavanjem odnosa između čovekove svesti i materijalnog sveta koji ga okružuje.

Uticaj ove dve struje, empirizma u filozofiji s jedne, i eksperimentalnog proučavanja fiziologije čula sa druge strane, dovodi do rađanja psihologije kao nauke krajem 19. veka.

group03Svest pod lupom

Prvi čovek koji je sam sebe nazvao psihologom, danas poznat kao otac psihologije kao formalne nauke, bio je Vilhem Vunt. Vunt je osnovao prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1879. godine u Univerzitetu u Lajpcigu. Psiholozi u prvoj psihološkoj laboratoriji su pokušavali da, koristeći eksperiment, odgove na pitanje od čega se sastoji naša svest, koji su njeni sastavni elementi i kako se oni povezuju.

Drugim rečima, proučavali su proces nastanka našeg znanja o svetu preko informacija koje dobijamo preko čula. Kako je svest definisana kao subjektivni, unutrašnji doživljaj, metod za ispitivanje svesti bio je samoposmatranje – posmatranje i izveštavanje o svesnim mislima i osetima koje čovek oseča pod strogo kontrolisanim, laboratorijskim uslovima.

Međutim, početkom 20. veka, u Americi, dolazi do velike revolucije u psihologiji – 1913. godine Džon Votson objavljuje manifest prema kome cilj psihologije kao nauke može biti samo vidljivo i merljivo ponašanje (nikako svest i slični unutrašnji doživljaji), a jedini valjan metod objektivno spoljašnje posmatranje. Time su svest i samoposmatranje bili proterani iz psihologije uz obrazloženje da treba da ostanu u domenu filozofije, odakle su i potekli.

Bihevioristi se posvećuju izučavanju ponašanja pacova, pasa, čovekolikih majmuna što je značajno doprinelo razumevanju inteligentnog ponašanja ljudi, posebno procesa učenja i rešavanja problema. Nemački psiholog Volfang Keler provodi 6 godina na Kanarskim ostrvima posmatrajući ponašanje šimpanzi. Naime, Keler je smatrao da ljudi kada rešavaju složene probleme (daleko složenije od problema kako dohvatiti bananu štapom) nisu svesni procesa koji ih dovode do rešenja i da o tim procesima možemo saznati posmatrajući šimpanze, čovekove najbliže biološke rođake.

U međuvremenu, na kauču

“…Naša je duša kao neki dom, podeljen u dva nejednaka dela. Vrlo prostrano predsoblje nesvesnoga i prilično tesni salon, u kojem stanuje svest…” pisao je Frojd, početkom 20. veka, u Beču, kada je ideja da je ponašanje u velikoj meri iracionalno, podstaknuto nesvesnim motivima, pa još seksulanim, bila prilično revolucionarna. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, najzaslužniji je za prisustvo koncepata svesti i nesvesnog u svakodnevnoj upotrebi i pop kulturi. Danas se čini gotovo očigledno da nesvesno može uticati na čovekovo ponašanje, iako oduvek nije bilo tako.

Frojd, po profesiji lekar, razvijao je svoju psihoanalitičku teoriju potpuno nezavisno od psihologije i nije se mnogo osvrtao na razvoj psihologije svoga doba. Kao mlad lekar odlazi na usavršavanje kod Šarkoa, uglednog pariškog neurologa koji je među prvima govorio da su duševne bolesti (kako su se tada nazivali psihički poremećaji) izlečive i da se mogu izlečiti samo razgovorom, bez lekova i instrumenata, što je bilo potpuno revolucionarno u to vreme.

Po povrtaku iz Francuske Frojd, u saradnji sa svojim mentorom doktorom Jozefom Brojerom, počinje privatnu praksu sa pacijentima sa psihičkim problemima na osnovu koje razvija psihoanalitičku teoriju. Osnova Frojdove teorije bila je da nagoni, strahovi i želje iz detinjstva, koje smo tokom odrastanja i vaspitanja potisnuli, kasnije, u odraslom dobu “izbijaju na površinu” u vidu lapsuza, snova i različitih psihičkih poremećaja. U skladu sa tom idejom, Frojd je verovao da osvešćivanje tog potisnutog sadržaja (metodom slobodnih asocijacija, analizom snova ili hipnozom), dovodi do izlečenja i nestanka simptoma.

Na istoj pretpostavci se i danas zasniva najveći broj psihoterapijskih pravaca. Savremeni kognitivno-bihejvioralni terapeutski pravci zanivaju se na pretpostvaci da su čovekovo ponašanje i emocije u velikoj meri određeni uverenjima i životnim filozofijama kojih se slepo drži, a da toga nije svestan, te je cilj terapije upravo njihovo osvešćivanje i kreiranje alternativnih, fleksibilnijih životnih filozofija.

firsteegSkeniranje svesti

Razvojem tehnologije u drugoj polovini 20. veka svest i drugih “nevidljivi” psihički procesi vraćaju se na psihološku scenu. Savremene tehnike neuroodslikavanja (engl. neuroimaging) omogućavaju direktno praćnje moždane aktivnosti u zavinosti od pihičkih procesa koji se dešavaju. Jedna od najstarijih tehnika neuroodslikavanja, elektroencafalografija, zasniva se na beleženju aktivnosti mozga registrovanjem moždanih talasa elektrodama koje su jednim krajem postavljene na površinu glave, a drugim vezane za poligraf, na kome se se “ocrtava” rad mozga.

Pozitronska emisiona topografija (engl.PET scan) zanisva se na beleženju razlika u protoku krvi koje povezanih sa moždanom aktivnošću, zahvaljujući kretanju radioaktivne supstance ubrizgane u krvotok ispitanika. Najmoćnija tehnika, neuroodslikavanje putem funkcionalne magnetne rezonance, radi na principu beleženja razlika u magnetnoj rezonanci određenih atomskih jezgara u zonama neuralne aktivnosti. Za razliku od Vunta koji je mogao da se osloni samo na samoposmatranje i izveštavanje svojih ispitanika, danas psiholozi o svesnim i nesvesnim procesima saznaju preko objektivnih, merljivih pokazatelja.

Psihologija je kroz istoriju menjala, sužavala i širila predmet svog istraživanja kao i metode kojima se koristila, ali pitanja svesti i nesvesnog ne prestaju da budu aktuelna. Psihoge iz različitih psiholoških disciplina i danas inspirišu ista pitanja od kojih su počeli Vunt i saradnici krajem 19. veka – na koji način postajemo svesni o svetu koje nas okružuje i od čega se ta svest sastoji. Procesi opažanja i pažnje, pamćenja i zaboravljanja, automatizovanih radnji, izmenjenih stanja svesti (npr. pod dejstvom psihoaktivnih supstanci), procesi donošenja odluka, implicitni i eksplicitni stavovi samo su neki od svesnih i nesvesnih psihičkih procesa koji su danas predmet proučavanja različitih psiholoških disciplina, ali i medicine i neuronauka.

Tekst: Đurđa Timotijević

Izvor:elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

 

 

 

NAJŠARENIJA PEĆINA NA SVETU…

tamoiovde-logo (1)

KOJA JE NEKAD BILA RUDNIK SOLI

Duboko ispod grada Jekaterinburga u Rusiji nalazi se najšarenija pećina na svetu. Podzemno prostranstvo koje je nekad bilo rudnik soli sastoji se od kilometrima dugih hodnika. Iako je danas jedan mali deo rudnika u upotrebi, veći deo je prazan i dostupan posetiocima samo uz dozvolu ruske vlade.

 rudnik-soliZidovi ovog napuštenog rudnika soli prekriveni su psihodeličnim šarama koje su formirane zahvaljujući prirodnim slojevima karnalita, minerala koji se najčešće koristi u proizvodnji veštačkog đubriva. Boja minerala koji krasi zidove ove pećine najčešće je žuta, bela, ili crvenkasta, a nekad zna da bude plava, dok je u nekim slučajevima mineral potpuno bezbojan.

Dvadesetdevetogodišnji fotograf Mihail Mišajnik odlučio je da sa svojim prijateljima siđe 200 metara ispod zemlje i  upusti se u avanturu kako bi napravio neverovatne fotografije ovog prirodnog fenomena.

Više od 20 sati proveli su fotografišući raskošne zidine napuštenog rudnika i istražujući kilometre i kilometre mračnih hodnika gde su čak i prespavali. Mihail kaže da je teško objasniti kakav je osećaj nalaziti se na tom mestu jer su bili totalno izgubljeni, bez osećaja za vreme, a vazduh je toliko suv da se neprestano oseća žeđ. Međutim, šansa da će se izgubiti ili dehidrirati nisu bile jedine opasnosti sa kojima su se suočavali.

Postoji takođe mogućnost od curenja gasa iz hemikalija kao što su metan, vodonik sulfid i ugljen-dioksid, kao i opasnost od odrona. Opasnost je jedan deo zabave, a biti tamo gde je svega par ljudi zašlo neprocenjiv je osećaj, rekao je Mihail za kraj.

Izvor: kafenisanje.rs/Posted On 22 Apr 2015

__________________________________________________________________________________

VEŠTINA JE NAĆI LEPOTU…

tamoiovde-logo (1)

Paja Jovanović – slikar srpske istorije

Umetnik neprocenjivo velikog talenta, školovan na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti, angažovan u vodećim evropskim galerijama i nagrađivan na brojnim svetskim izložbama, nikada nije upao u umetnička lutanja kada je u pitanju inspiracija. Sve njegovo nadahnuće na platno se preslikalo iz balkanske istorije, slave srpskih velikaša i načina života naroda sa Balkana.

paja_jovanovicRođen u Vršcu, u tadašnjem Austrougarskom carstvu, Pavel Pavle Jovanović (16. jun.1859 – 30. novembar 1957.) odrastao je u skladnoj građanskoj porodici fotografa Stevana Jovanovića. Rano je ostao bez majke Ernestine, ali je mnogo ljubavi i pažnje dobijao od svoje maćehe Marije, kojom se Stevan ubrzo nakon smrti supruge oženio. Rastao je sa još petoro braće i jednom sestrom, uz talentovanog oca koji je pored dara za fotografiju imao i zapažen slikarski talenat.

Svoje prve crteže Paja je napravio u vršačkoj Sabornoj crkvi, gde je svakodnevno provodio sate kopirajući crkvene slike. Priča o njegovom talentu je otišla put Beča slučajno, kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu. Kako je trebalo napraviti crteže motiva iz crkve, po kojima bi se u Beču izradili identični reljefi na zvonima, lokalni sveštenik je procenio da to najbolje može da uradi četrnaestogodišnji dečak koji ih je satima savršeno preslikavao za svoju dušu.

Njegovi crteži su na bečke majstore ostavili tako snažan utisak da su poželeli da saznaju više o autoru. Iznenađeni što je u pitanju dečak, sugerišu njegovoj porodici da ga školuju za slikara na bečkoj Akademiji i ističu da je u pitanju vanserijski talenat. Dugo je Stevan Jovanović slutio da je slikarstvo sudbina njegovog sina, ali je pokušavao da ga odgovori od tog suviše apstraktnog i nesigurnog zanimanja.

atelje

Paja Jovanović u svom ateljeu

Kada je stigao poziv iz Beča, shvatio je da se dečaku pruža životna šansa i odlučio je da ga podrži. Nakon završene gimnazije, u aprilu 1877. godine, Stevan odvodi Paju u Beč, gde on danonoćno uči i radi u pripremnom ateljeu Opšteg slikarskog kursa bečke Akademije kod profesora Maholca. Već u oktobru postaje redovan student Akademije u klasi slikara i pedagoga Kristijana Gripenkerla.

Nakon osnovnih studija, nastavlja usavršavanje iz istorijskog slikarstva kod svog profesora, ali i u majstroskoj klasi Leopolda Karla Milera. Živeo je veoma skromno ali je, po rečima njegovih savremenika, oduvek posedovao urođenu mešavinu gospodstva i asketizma. Na njemu se neimaština nikada nije primećivala ni u izgledu, ni u stavu. Ipak, samog sebe je u šali često nazivao “Paja moler“, kako u mladosti tako i u vreme svoje najvće slikarske slave.

ranjeni_crnogoracPutovao je često, uglavnom tokom letnjih raspusta, i po Balkanu upijao slike, atmosferu i običaje naroda. Vraćao se sa blokovima punim skica predela, likova gorštaka, narodne nošnje, oružja i nakita.

Imao je samo 21 godinu kada je za sliku Ranjeni Crnogorac dobio prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu koja je uključivala velikodušnu stipendiju.

kicenjenevesteNjegovu najraniju slikarsku fazu obeležila su dela koja su danas dragulji srpskog realizma: Borba petlova, Kićenje neveste, Arnautska straža, Guslar, Hercegovačka švalja, Pričanje o Boju na Kosovu i dr.

Školovana tehnika, perfekcionizam i urođeni dar za zapažanje detalja omogućili su mu da na platno verno prenese ne samo događaje, već i mentalitet i osećanja ljudi. Iz svakog njegovog dela ispijava talenat podržan kvalitetnom pripremom, znanjem i trudom.

borba_petlovaNakon nagrade koja mu je otvorila vrata u svet profesionalnog slikarstva, Paja Jovanović sklapa desetogodišnji ugovor sa galerijom Frenč u Londonu. Potražnja za njegovim slikama je bila velika. Stekao je ugled i poštovanje u prestižnim evropskim galerijama. Oslobođen finansijskih briga, nastavio je da putuje kad god mu se ukazala prilika, i iz predela Kavkaza, Maroka, Španije i Egipta donosio mnogo utisaka i hrpe skica.

cas_macevanjaIpak, inspiraciju za Čas mačevanja, delo nastalo u ovoj stvaralačkoj fazi, našao je u svom rodnom Vršcu. Britanski likovni kritičari tvrde da je ta slika njegovo najznačajnije delo i sama dovoljan dokaz da je Paja Jovanović bio najveći slikar svoga vremena.

Mladi slikar za koga su se otimale galerije Beča, Londona, Minhena, Rima i Pariza postao je ponos i dika srpskog naroda. Retke su bile kuće u kojoj zid nije krasila bar jedna reprodukacija njegovih slika. Poznate scene iz života, prikazane realno i sa puno duha, lako su našle put i do publike koja nije zalazila u muzeje i galerije. Paja Jovanović je za života postao nacionalni heroj u narodu koji je njegov svetski uspeh doživljavao kao potvrdu svoje vrednosti i posebnosti srpske kulturne tradicije.

Sa samo 29 godina (1888) postao je najmlađi član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) u njenoj istoriji.

vrsacki_triptihU tom periodu nastaje delo Vršački triptih, slikarski omaž rodnom gradu na kojoj predstavlja tri glavne delatnosti Vrščana – vinogradarstvo, ratarstvo i trgovinu.

Ova slika je neplanirano izložena na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Za tu manifestaciju je bila predviđena druga slika, Seoba Srba, koju je naručio Crkveni sabor sa željom da prikaže dolazak srpskog naroda u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, a na poziv austrougarskog cara da brane granice njegovog carstva. Međutim, Karlovačkom saboru se nije dopala slika. Najviše zamerki je imao sam patrijarh Georgije Branković, spočitavajući Paji da Srbi nisu predstavljeni kao vojna sila koja dolazi da brani imperiju, već kao običan narod koji beži pred Turcima. “Briši one ovce i žene!“ – rekao mu je.

seoba_srbaPaja Jovanović je započeo radna drugoj verziji, gde se jasno vidi pozivna plaketa cara u kojoj se srpskom narodu obećavaju brojne povlastice. Međutim, i sam je imao profesionalne nevolje sa ovom slikom. Prvi put suočen sa tako velikim formatom, mučio se da pravilno postavi odnos prvog plana i pozadine, i proporcionalno uklopi detalje.

Novu verziju slike Seoba Srba nije uspeo da završi do početka izložbe, ali je sa njom počela druga faza njegovog stvaralaštva, akademski realizam.

proglasenje_dusanovog_zakonikaVeć na sledećoj velikoj izložbi, Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, Paja Jovanović po narudžbi Vlade Srbije slika Proglašenje Dušanovog zakonika (poznata i kao Krunisanje cara Dušana).

Rad na slici su obeležila brojna studijska putovanja u stare srpske prestonice, gde je pravio skice i u autentičnom okruženju Prizrena, Skoplja, Gračanice i Žiče nalazio inspiraciju za ovo umetničko delo. Radio je temeljno i sa punom predanošću na nekoliko verzija ove slike.

Do danas ih je sačuvano čak sedam!. Slika je nagrađena zlatnom medaljom, a Paja Jovanović ovenčan titulom Officer d’academie, najvećim francuskim umetničkim priznanjem u to vreme.

paja-jovanovic_zenidba-cara-dusana_inv-2415Pored slike Proglašenje Dušanovog zakonika, u ovom periodu su nastale još neke od izuzetno cenjenih slika Paje Jovanovića: Sveti Sava izmiruje braću, Takovski ustanak i Ženidba cara Dušana.

Iako najpoznatiji po slikama sa istorijskom tematikom, velika ljubav Paje Jovanovića su bili portreti kojima je posvetio veći deo svog života i više od pola veka stvaralaštva. Pored brojnih ikonostasa sa likovima svetaca u crkvama širom sveta, na svojim platnima je oživeo likove svetskih, ali i naših velikana poput Milutina Milankovića, porodice Karađorđević, Mihajla Pupina i dr. Jedan od svojih najdražih likova ovekovečio je kao Portret princeze Milice, kćerke crnogorskog kralja Nikole.

zenski_portretiBrojni portreti dama, poput gospođe Štraus, baronese Erlanger, gospođe Kaufman, Sofije Dunđerski, igračice Bergel i sl. svedoče o njegovoj fascinaciji ženskom lepotom, i blagom oku koje je u svakom liku uspevalo da ju nađe. Na primedbe likovnih kritičara da na portretima laska damama, prikazujući ih lepšim nego što zaista jesu, odgovorio je “veština je naći lepotu“.

muniOd svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina (Muni) Dauber, kćer nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje. Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika.

Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (13. mart 1892 – 29. avgust 1972.) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.

Izvor:rasen.rs

_________________________________________________________________________________

JEDRENJE PO SNOVIMA I OPČINJENOST GRACILNIM DEVOJKAMA…

tamoiovde-logo

Slikaru Željku Đuroviću nagrada „Momo Kapor“

Slikar Željko Đurović je ovogodišnji laureat nagrade „Momo Kapor“ za likovnu umetnost, koju dodeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.

Odluku je doneo žiri u sastavu: Nikola Mirkov (predsednik), Dejan Đorić i Dragan Jovanović Danilov.

zarko-djurovic_660x330

zeljkodjurovic.com

Žiri je konstatovao da je u korpusu savremene srpske likovne umetnosti, Željko Đurović danas jedan od najsvestranijih naših umetnika.

On sa podjednakim umećem vlada kistom, perom i čeličnom iglom, a na njegovim crtežima i grafičkim listovima pronalazimo nečeg od znalstva i strpljive i pobožne veštine starih majstora.

Ovaj umetnik predstavlja sam vrh naše, i ne samo naše, slikarske fantastike„, ocenio je žiri.

U obrazloženju se navodi i da „nije nimalo slučajno što je Đurovićevo slikarstvo bilo veoma zapaženo na jedinstvenoj smotri fantastične umetnosti pre nekoliko godina u Veneciji, kao i da ono uživa i lepo poštovanje Ernsta Fuksa, barda svetskog fantastičnog slikarstva.

„Kao i Kaporove knjige, slike i crteži, tako i umetničko bavljenje Željka Đurovića ima u sebi nečeg od metafizike putovanja.

Između Kapora i Đurovića postoji zajedničko duhovno i duševno disanje i ushićeno obožavanje. Sve se kod njih izliva u čistoj ljubavi i zahvalnosti svetu što postoji. I Momo Kapor i Željko Đurović su od onih slikara koji jedre po snovima, opčinjeni gracilnim devojkama“, ocenio je žiri.

Željko Đurović je rođen 12. decembra 1956. godine u Danilovgradu, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje.

Studije slikarstva, kao i postdiplomske studije završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Član je ULUS-a i Ex-libris društva iz Beograda, kao i internacionalne grupe umetnika „Libellule“ iz Francuske.

Izlagao je na skoro svim kontinentima, a njegove slike se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama i muzejima širom sveta. Živi i radi u Beogradu.

Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ tradicionalno obeležava dan rođenja Mome Kapora – 8. april, dodelom nagrade u Skupštini grada Beograda, kada će Đuroviću biti uručeno priznanje za celokupno umetničko stvaralaštvo.

Đurović je treći dobitnik tog priznanja. Pre njega, nagradu su dobili Vladimir Dunjić i Mirjana Maoduš.

Izvor: rtv.rs

_______________________________________________________________________________________

FotoPlus- GALERIJA/zeljkodjurovic.com

 

______________________________________________________________________________________

KAD VAS MRAVI GRICKAJU U TRAVI…

tamoiovde-logo

Pre nego što upotrebite insekticid u spreju – razmislite da li insekata možete da se oslobodite i na neki drugi način, potpuno prirodno i bez štetnih posledica po zdravlje i okolinu

Mrav-300x200Insekti mogu da budu korisni zato što oplođuju biljke, služe kao hrana za ptice, gmizavce i sisare, i daju nam med.

Premda bez njih ne bismo mogli da živimo, često nam veoma smetaju svojim ubodima, ujedima i sposobnošću da prenose bolesti.

Ali, borba protiv štetočina koju već godinama vodimo uništila je čitave vrste, i to korisne, i zagadila celu planetu otrovima opasnim i po ljude.

Biljke i drugi prirodni proizvodi, međutim, mogu da zaštite naše kuće od insekata bez takvih posledica. Veliki broj eteričnih ulja odbija insekte. Takva svojstva imaju kedrovo ulje, kamfor, lavanda, nana, eukaliptus, ruzmarin…

Bubašvabe

Pepermintovo ulje, eukaliptus i ruzmarin razmazati pomoću kuglica vate na mesta kroz koja ulaze bubašvabe. Odbija ih i kora od krastavca. Oko frižidera, šporeta i kanalizacije poprskajte bornu kiselinu ili boraks. Ta sredstva ubijaju bubašvabe u roku od 4-5 dana. Još jedan narodni lek je mešavina brašna, boraksa, kakaoa i finog gipsa – od toga se naprave kuglice i ostave bubašvabama. Možete da napravite i klopke – ako zamastite unutrašnjost grlića boce i unutra stavite ustajalo pivo ili živ krompir. Bubašvabe će ući i neće moći da izađu.

Mravi

Ako vam mravi ulaze u kuću, pokušajte da im blokirate ulaz. Iscedite sok limuna ili stavite na to mesto vlažnu mlevenu kafu, biber, ljutu papriku, ugljeni prah, kore od krastavca, mleveni karanfilić, pepermint, boraks ili beli luk. Ako ulaze preko cevi, namažite ih uljem od nane. Držite na raznim mestima u kući nanu i lavandu – one će sjajno rasterati insekte.

Ako vas mrav u znak odmazde ujede, namažite to mesto mešavinom soda-bikarbone i vode.

Pčele

Saznanje koliko su pčele korisne ni najmanje ne umanjuje bol od njihove žaoke. Pčele neće napasti ako ih ne izazovete, ali ako vam se to ipak dogodi, najpre izvadite žaoku tako što ćete je sastrugati a ne izvući pincetom (ako je izvučete otrov može da se razlije).

Povlačite noktom u suprotnom pravcu od ulaza žaoke i to što pre, jer se otrov razliva u roku od dva-tri minuta. Ako na to mesto stavite malo blata, osetićete olakšanje. Ubod ose najbolje se „leči“ sirćetom ili kriškama luka koji se stavljaju na ranu. Ako se u roku od tri-četiri sata od uboda uzmu vitamin C i pantotenska kiselina dobiće se prirodni antialergijski efekti i tako će se smanjiti oticanje.

Ubod pčele može da deluje i na emocije zbog toga može da se uzme i neko prirodno sredstvo za smirenje.

Ako ste alergični na ubode pčela, odmah se javite lekaru.

Buve

Samo 20 procenata buva u kući boravi na domaćim životinjama, ostale žive svuda okolo. Hranite svog kućnog ljubimca kvascem, dovoljna je jedna kašika na svakih 25 kilograma težine i belim lukom (čen-dva), to će terati buve. Prilično je efikasno i trljanje životinje kvascem.

Ogrlicu protiv buva možete da napravite sami – ako potopite komad kože ili konopca u ulje eukaliptusa, peperminta i kedra i ostavite ga 24 časa. Postupak ćete morati da ponavljate svakih nekoliko nedelja. Možete da napravite i sprej tako što ćete u bocu za prskanje sipati vodu i nekoliko kapi spomenutih ulja.

Poprskajte svog ljubimca vodeći računa da mu ne uđe u oči ili usta. Možete da napravite i „herbalne jastuke“ za mesto na kojem on spava: napunite jastučnice mešavinom ruzmarina, trave rute, pelen, žalfije, lovora, eukaliptusa, timijana i kedra.

Muve

Držite muve van kuće pomoću raspršivača za aromaterapiju. Efikasna su ulja kedra, eukaliptusa, lavande i anisa – muva nema, a kuća vam divno miriše.

U svetu je veoma popularno sredstvo koje privlači i ubija muve napravljeno od južnoameričke biljke „quassia“. Na žalost, kod nas se još uvek ne može naći. Možete sami da napravite i lepak za muve – premažute komad hartije medom (rešenje je skupo, osim ako imate svoje košnice).

Komarci

Komarci su najomraženiji verovatno i najopasniji insekti jer prenose bolesti. Ako na telo, na mesta na kojima se osećaju otkucaji srca, stavite kedrovo ulje odbićete komarce. Možete da upotrebaite i mirišljave biljke poput artemezije, lavande ili ruzmarina. Kuvajte vrbovo lišće ili bacite pelen na otvorenu vatru – sve to može da pomogne protiv komaraca.

Ako uzimate 3-4 kapsule belog luka dnevno – komarci vas neće napadati, a i ljudi će vas izbegavati… Vitamin B1 takođe stvara miris tela koji većina buba ne voli. Vitamin B1 treba uzimati nekoliko dana pre nego što se krene u oblast gde ima puno komaraca. Komarce, kako kažu, privlače oni koji uzimaju dosta šećera, alkohola, tropskog voća i sokova. Ako vas ipak ubode, stavite na to mesto blato, oblog od hmelja, limunov sok ili jabukovo sirće. Među uljima koja mogu da se stave direktno na ubod su pepermint, žalfija, limun i ulje čajevog drveta.

Da biste se oslobodili komaraca u kući stavite u raspršivač, eukaliptus, lavandu, ruzmarin, čajevo ulje, bosiljak, karanfil i žalfiju. Možete da napravite i sprej od vode i nekoliko kapi ulja.

Moljci

Pre svega, vunene stvari moraju da budu čiste pre nego što ćete ih ostaviti za zimu. Od moljaca će ih zaštititi vrećice bilo koje kombinacije kedra, lavande, pelena, peperminta, žalfije, kleke, timijana, dubčaca, lucerke, muškatnog oraščića, cimeta i karanfilića. Divno mirišu i štite od moljaca.

Naftalin je hemikalija koja ometa disanje tako da je bolje izbegavati ga.

Krpelji

Krpelji su u poslednje vreme privukli pažnju sposobnošću da prenose opasnu Lajmovu bolest. Simptomi te bolesti su bolovi slični artritisu, jeza, osipi, paraliza lica, glavobolje, gubitak osetljivosti i srčana aritmija.

Kada se vratite iz divljine, proverite da niste pokupili krpelja. Ako su već zakačeni odmah ih uklonite ali vodite računa da im glave ne ostanu pod kožom.

Nemojte da ih čupate niti da ih hvatate za sredinu tela: dezinfikovanom pincetom uhvatite krpelja što je moguće bliže glavi i polako povucite napolje. Ako ne izađe ne vucite dalje, da ga ne biste pokidali. Ili ga naterajte da sam ispadne tako što ćete uz njega držati upaljeni mirisni štapić.

Krpelj će se otkačiti ako ga namažete uljem koje mu zapušuje pore za disanje. Ako ništa ne pomogne, prekrijte ga debelim slojem bilo kojeg šampona. Krpelj će se naći u bezizlaznoj situaciji – pore su mu zapušene, a šampon rastvara masni zaštitni sloj na njegovom telu. Jedina alternativa mu je da „pametniji popušta“, što će svaki krpelj i učiniti.
Krpelje, kao i buve, odbijaju beli luk i kvasac.

Ako ste u prirodi…

Imajte na umu da je priroda stanište insekata. Nosite čarape i obuću. Uvucite pantalone u čarape a košulju u pantalone. Izbegavajte sandale i otvorenu odeću. Ako ste praktični, nosićete dva sloja odeće. Izbegavajte cvetne dezene, plavu boju (koju komarci najviše vole), lak za kosu, parfeme i sjajni nakit, sve to privlači insekte. Boje koje ih najmanje privlače su bela, krem i svetlo zelena.

Kad kampujete odaberite mesto na visini, daleko od ustajale vode. I svakako, iskoristite zimski period da se dobro pripremite. Bar teorijski…
D.V.

Izvor:treceoko.rs

______________________________________________________________

BISER U KRUNI…

tamoiovde-logo

Trebinje – biser u kruni Republike Srpske

Turizam ima sve značajniju ulogu u ekonomiji Republike Srpske, a po mnogima njen najlepši grad ponovo postaje jedan od turističkih centara regiona.

Lepote prirode, tragovi različitih kultura i vera koje su kroz njega prolazile, ali i vino i hrana, veliki su aduti Trebinja, a najveći — gostoljubivost Hercegovaca.

trebinje-sputnik_1000

Foto: Turistička organizacija Trebinja

 

Smešteno na jugu Hercegovine, ispod planine Leotar oko biserno čiste Trebišnice, ponornice koja je odlučila da baš na ovom mestu pokaže punoću svoje modrozelene boje, udaljeno je 27 kilometara od Dubrovnika, a 38 od Herceg Novog, što je još jedan adut turističkog razvoja.

Jedan od najvećih su i niske cene, kaže za Sputnjik gradonačelnik Trebinja Slavko Vučurević.

1103780601

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Jedan od najlepših gradova bivše Jugoslavije danas je grad sa najvećim turističkim potencijalom u Republici Srpskoj

„Sve je mnogo povoljnije nego na Dubrovačkoj rivijeri i Crnogorskom primorju. Ovde je znatno niži porez, PDV, da ne pominjemo disparitet u cenama životnih namirnica i svega što prati turističku ponudu.

To se godinama potvrđuje, a u poslednjih nekoliko godina rast noćenja je čak 20 odsto. Kapaciteti hotela i apartmana popunjeni su od 1. aprila do kraja oktobra“, kaže Vučurević.

Turizam je pored energetike — u blizini grada su termoelektrana i hidroelektrana koje strujom napajaju najveći deo Srpske, najvažniji pravac razvoja grada.

Ne treba zanemariti ni poljoprivredu: radi se na ukrupnjavanju poseda, kako bi škrta, ali plodna zemlja, bila maksimalno iskorišćena, kaže gradonačelnik.

1103781101

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Bašta hotela „Platani““, omiljeno sastajalište Trebinjaca, u kome je tokom snimanja poslednjeg filma Emira Kusturice boravila čuvena Monika Beluči.

„Bili bismo srećniji kada bi se više novca iz energetskog sektora iz republičkog budžeta vraćalo u Trebinje, a dok do toga ne dođe, radimo na razvoju poljoprivrede.

Vino i hranu smo posle rata otkrili kao svoju šansu. Imamo najveće vinogorje u ovom delu Hercegovine, vrhunska vina.

Vranac ’Vukoje‘ dospeo je na 27. mesto svetske liste crvenih vina, potvrđen je njegov kvalitet, ali i ulaganja u ovu granu privrede“, kaže Vučurević.

Turistički biro grada jedan je od retkih u ovom delu sveta koji ima vitrinu sa vinima.

Radi bolje promocije grada, turistička organizacija udružila se sa vinarima, pa je Trebinje počelo da se predstavlja na sajmu turizma u Beogradu.

1103780925

TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Arslanagića most — izgradio ga je Mehmed-paša Sokolović 1574. godine, ali nije imao sreće da doživi slavu vršnjaka iz Višegrada

Sledilo je upoznavanje zemalja regiona sa lepotama grada, a Trebinje je i prvi grad iz BiH koji se predstavio na sajmu turizma u Londonu. Posle Berlina, stigli smo i do Japana, kaže za Sputnjik pomoćnik direktora Turističke organizacije Tatjana Bulajić.

„Najviše je gostiju iz Srbije, ali sada imamo posete Britanaca, fantastičnu saradnju sa prekograničnim opštinama Crne Gore. Međutim, samo jedna agencija iz Dubrovnika za sada ima Trebinje u svojoj ponudi.

Od dvadeset vinarija, osam je otvorilo svoje podrume za turiste koji cene dobro vino i dolaze na degustacije. Cilj nam je da prenoće kod nas, a zatim da posećuju Crnu Goru i gradove pod zaštitom Uneska — Dubrovnik i Mostar“, kaže Bulajićeva.

1103780423

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Manastir Tvrdoš — po narodnom predanju osnovao ga je Sveti car Konstantin, a obnovio kralj Milutin. Manastir je duhovni centar, poznat po vinu sorte „vranac“ koje proizvodi

Ona dodaje da je, pored vina, hrana važan deo turističke ponude. Turistima su vrata otvorili etno-restorani, takozvane hercegovačke kuće, kojima su na jelovniku autentični proizvodi tog kraja — sir iz mjeha, pršuta, jagnjetina, a kao suvenir iz Trebinja možete da ponesete i deo narodne nošnje. Kulturno i versko nasleđe ipak je na prvom mestu, kaže Bulajićeva.

„Imamo sjajnu saradnju sa eparhijom, Hercegovačka Gračanica, crkva na najvišem brdu grada u kojoj je sahranjen najpoznatiji Trebinjac Jovan Dučić, postala je novi simbol grada.

Imamo velike planove za obnovu starog grada, vratićemo mu kaldrmu i zanatske radnje koje su se tu nalazile do osamdesetih. Obnovili smo zidine i muzej grada u impozantnoj zgradi austrougarske kasarne“, kaže Bulajićeva.

1103780314

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Anđelkina kapija — atrakcija Trebinja. Sve se prilagođava turizmu, kapija kuće ispred koje su snimane scene serije „Ranjeni orao“.

Na području Trebinja je čak 15 pravoslavnih hramova, a manastiri su nezaobilazno mesto turista. Duži, Dobrićevo, Petro Pavlov manastir, a najposećeniji je Tvrdoš, čiji monasi takođe proizvode nadaleko čuveni vranac.

Grad proširuje smeštajne kapacitete, u centru se grade dva hotela kapitalom Srba koji žive u inostranstvu. Velika srbijanska kompanija, koja i u Trebinju proizvodi slatkiše, gradi veliki kompleks i akva-park, u toku su pregovori sa dva investitora iz Rusije, a saradnja sa tom zemljom ostvarena je i kroz preseljenje Ruskog kulturnog centra iz Budve u Trebinje.

 

1103488501

TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Hercegovačka Gračanica iznad Trebinja u koju su iz Amerike preneti posmrtni ostaci najpoznatijeg Trebinjca, pesnika Jovana Dučića.

Najstariji stanovnici Trebinja bili su Iliri, zatim dolaze Grci, Rimljani, Sloveni. Bilo je pod vlašću Nemanjića sve do kraja dinastije i turske okupacije, a srpska vojska oslobodila je grad od Austrougarske 1918. godine. Tragovi raznih kultura vidljivi su na svakom koraku.

Kao svaki mediteranski grad, Trebinje živi u baštama restorana i hotela, među palmama i čempresima, a najstarija bašta ispod 16 platana prvi je simbol grada, više puta ovekovečen i u srpskoj kinematografiji.

Ipak, pored svega navedenog, najveći adut ovog grada su ljudi, njihova predusretljivost i toplina.

Izvor:balkanspress.com

__________________________________________________________________________________

 

POIMANJE SVETA MAMA ZUZANE…

tamoiovde-logo

Zuzana Halupova, najpoznatija slikarka naivne umetnosti, rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici

Verovatno je Lav Nikolajevič Tolstoj bio vizionar, kada je budućnost slikarstva opisao rečima: „Umetnost budućnosti je narodna umetnost, umetnost, koju će svi razumeti i negovati, koja će biti razumljiva bez obzira na kaste i nacionalnost“.

zuzana_chalupovaNije bilo potrebno da dugo pretražujemo zemaljsku kuglu da bismo potvrdili istinitost piščeve pretpostavke.

Bilo je dovoljno da odemo u Kovačicu i posetimo najpoznatiju vojvođansku Slovakinju na svetu. Zuzana Halupova se više od tri i po decenija neumorno družila sa četkom i svetom, sa paletom i ovom planetom. Više od trideset godina je predstavljala likovnu umetnost i pravila samostalne izložbe po celom svetu.

 Praznik ili ne, kod slikarke, nekadašnje vezilje, uvek je bilo puno događaja. Halupova kuća na Čaplovičovoj je dnevno brojila puno radoznalih očiju i pažljivih ušiju. Pripovedač je bila domaćica: ona svetska žena koja je bila neuobičajeno obična žena.

zuzana_chalupova_18_vŽivotna sudbina joj nije podarila vlastitu decu. Njene slike su zato prepune dece. Njena umetnička osetljiva duša je osmislila i rodila Katku. Ni na jednoj slici nije nedostajala vesela i dobra Katka. Takva, kakva je i njena majka – „mama Zuzana“.

Iz nje je zračila ogromna aktivnost. Sedela je satima bez pauze pred stalkom. Sa elanom na avionu u slovačkoj nošnji, obišla je svetske meridijane i osovine: Dubrovnik, Pariz, Cirih, Nju Jork, Ženevu, Tokio, Montreal, Jerusalim, London, Beč, Bajorit (Nemačka), Bratislavu, Brisel…

Njen životni moto kao da izvire iz jednog od principa Jana Amosa Komenskog: „Budi onakav, kome bi se svako obradovao kada uđeš u prostoriju, bio on bogat ili siromašan.“ I zaista, njenom prisustvu su se obradovali šefovi država – Jugoslavije, Slovačke, Japana, Austrije, Francuske. Od njenih nesebičnih doprinosa su imali korist i deca UNICEF-a i istorijska i kulturna baština UNESCO.

 zuzana_chalupova_8_v Novac nije smatrala merilom svega. Nekada je imala za novčić manje, ali uvek za gutljaj snalažljivosti više. Njena radost su bile knjige i članci, u kojima se pisalo o njoj, njene široko – daleko rasute razglednice, fotografije sa ljudima, koji su pokretali svet, stotine pa čak i hiljade poseta i komentara iz knjige utisaka posetilaca, na desetine srdačnih pisama: „Znate još za onu knjižicu.

Imam nećaka a on ima četvorogodišnju devojčicu – ona tako voli Vaše slike i o svemu se raspituje. Sve joj se sviđa. Znali ste da obradujete i malu decu i velike“, piše iz Pariza drugarica J. Valent. „Poznajete svet, i Svetu zemlju, poznajete čak i našu crkvu, našu Slovačku evangeličku a.v. crkvu, naše navike i učenje. Raduje nas to dečije lice. Isus Hrist je rekao: „Ko ne primi carstva Božijeg kao malo dete, neće ući u njega“ – radovala se pismu tadašnjeg sveštenika u Aracu, Ondreja Pećkovskog.

Tako smo se sretno vratili sa našeg nezaboravnog izleta u Kovačicu. Prijateljima i poznanicima pričamo o susretu sa Vama i mladi ili stari, ne mogu da se zasite gledanja Vaših razglednica. A naša Zuzka se samo okreće u onoj lepoj vezenoj bluzi, da bi svima bilo jasno, da u Kovačici znaju da slikaju ne samo četkom, već i iglom. Čovek gladan za lepotom pređe prag Vaše sobe i zaprepašćen ostane bez reči“, nije štedeo na rečima Mihal Lošonski, austrijski urednik slovačkog porekla.

 zuzana_chalupova_15_vLaskala joj je posvećena pažnja. I ona je pažljivo slušala druge u svom vlastitom kuhinjskom ateljeu. Najviše komšinice i žene iz porodice. Upravo kod kuće se osećala – kao kod kuće: Kada su je urednici nakon prvih trijumfalnih povrataka iz Pariza i Versaja pitali da li bi htela da ostane u gradu svetlosti, kao mnogi slikari, brzinom svetlosti je odgovorila: „Ma kakvi, pa tamo su me zvali Šalupova“.

Jako ih je poštovala: „Gde god da smo bili, novinare smo uvek zbunili. Obično smo odlazili na tri nedelje. Moj saradnik i pomoćnik Branislav Grubač je imao adrese i brojeve urednika. Prve nedelje je brzo obilazio množstvo novinara, druge nedelje je već bilo svašta napisano a treće nedelje je bila trma – vrma za slike, često su se prodale jednim potezom“, pričala je kovačičkim slovačkim jezikom slikarka duše i srca.

zuzana_chalupova_19_vSlikala je jedinstvenim stilom. Tokom letnjih vrućina pre nekoliko godina, posetili su Halupovu aktivisti Matice slovačke iz Rače. Zuzana je uveliko spremala izložbu uljanih slika u beogradskom Ruskom domu. Na slikama manjeg formata, nacrtala je fudbalere sa neobičnim sudijom.

Strogog delioca pravde je ukrasila odećom renesansnog romantika a umesto sudijske, dodelila mu zviždaljku kao muzički instrument. „Gunđaju mi, da to ne treba da bude tako“, žalila im se. „Ali to treba da bude tako, to je Vaš pogled na svet oko nas, kao što ste nam pomenuli nekadašnju sliku Kraj rata, gde su padajući buketi iz aviona zamenili uništavajuće granate“, ubeđivao je u suprotno neko od gostiju citirajući Rufusa, da se radi o „svetu predivnih zabuna, bez kojih bi smo bili samo umorni roboti“.

zuzana_chalupova_4_vOstala je sama sobom sve do poslednjih trenutaka života. Takva, kakva je bila, kada je pre više od pedeset godina naslikala svoju prvu „sliku“ na zidu, bojama razređenim u mleku.

Jan Špringelj

Izvor: slovackizavod.org.rs

________________________________________________________________________________

Zuzana_Halupova_3_croppedZuzana Halupova (svk. Zuzana Chalupová; Kovačica, 5. februar 1925 — Beograd, 1. avgust 2001) je bila poznata slikarka naive iz Kovačice, Srbija.

Halupova je bila jedna od najznačajnijih protagonista kovačičke naive skupa sa Martin Jonašem, i njene slike se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama svugde po svetu.

Izlagala je samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu (Pariz, Njujork, Rim, Beč, Bon, Cirih, Kopenhagen, Stokholm, Ženeva, Diseldorf i u drugim gradovima sveta).

Bila je prva žena u Kovačici koje je svoje slike relativno kasno započela da slika, zamenila spretnost najbolje vezilje u selu i koja je svoj vez sama smišljala, sa kistom- ostvarivši svoje snove da sama slika i stvara i u likovnoj umetnosti izgradi vlastiti svet.

Život i delo

Rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici u Vojvodini, kao Zuzana Korenjova (sl. Koreňová) u slovačkoj porodici siromašnog zanatlije stolara od oca Martina i Majke Ane rođ. Galat. Imala je i sestru. Osnovnu školu je pohađala u Kovačici i završila 5 razreda i tu se isticala svojim slikarskim talentom. 1942. godine se udala za Adama Halupu. Oni žive od vinogradarstva i zemljoradnje a imali su i pčele kao i njena baka.

Prvu sliku je naslikala na zidu kuće sa bojama koje je rastvorila u mleku 1948. godine. U svojoj mladosti se bavila vezom i bila je izvanredna vezilja i ovo je kasnije uticalo na njen način dekoracije svojih dela. Radila je i goblene. 1964. godine je radila slike u ulju i sa vodenim bojama i u julu je slovački list „Hlas ľudu“ objavio članak o njoj kao novoj umetnici kovačičke naive. Većinu svojih prvih slika je odmah prodala. Izlaže u zemlji i inostranstvu što je i zasluga poznanstva sa penzionisanim profesorom iz Beograda Branislavom Grubačem koji je cenio njen rad i koji joj je pomogao da se eksponira.

U braku nije imala dece te je u svojim slikama stvorila svet u kojem je bilo puno dece i predstavljanje dečjeg lica je postala osnovna tema u njenom stvaralaštvu. 1969. godine je njen rad zapažen u Francuskoj i Nemačkoj i pojavljuje se u časopisima koje se bave umetničkom tematikom u „ Modernoj reviji“ i „Figaru“ a jedna nemačka kuća joj objavljuje slikovnicu. Slede izložbe u Cirihu, Njujorku a zatim i Londonu i Beču. 1973. godine je slikarku u ateljeu posetio Fransoa Miteran.

Tada počinje da sarađuje sa Unicefom.
1974. godine umire njen suprug Adam. U daljem vremenu izlaže kao iskusna umetnica u Evropi i u mnogim zemljama sveta. Svoje slike je u dobrotvorne svrhe poklanjala Unicefu, Unesku i Crvenom krstu.

U sredu,  1. avgusta, 2001. godine u Beogradu posle kraće bolesti je u 76. godini života preminula i sahranjena je u Kovačici.

Karakteristike njenog opusa

Najčešće je slikala prizore iz svakodnevnog života i rada, kao hranjenje živine, pranje rublja, mužu krave, okopavanje kukuruza i druge poslove koji se odvijaju na selu. Na slikama se primećuje narativni slikarski izraz i tako uz pomoć brojnih figura koje smešta u seoski pejzaž, vedutu ili sobu priča događaje iz seoskog života njenih sunarodnika Slovaka. Narčito kada slika sobe ona koristi svoja iskustva vezilje da bi dekorisala svoje slike.

Po pravilu sve njene figure su dečjeg lica i odrasli samo su oni malo veći i imaju brade i brkove. Bila je religiozna, skupljala je Biblije i dobro poznavala Sveto pismo i slikala je na ove teme. Na slikama sa religioznom tematikom i sveci i ličnosti iz Biblije su takođe dečjih lica sa brkovima i bradama. Likovni svet Zuzane Halupove je izmišljeni dečji svet u kome postoje samo deca puna optimizma i sreće i oni predstavljaju njen kosmos i umetnički univerzum.

Slike Zuzane Halupove redukuju prostor i deluju površinski i ako se ona trudi da predstavi dubinu prostora u perspektivi. U savremenoj umetnosti se postepeno izgubio interes za predstavljanje prostora a izgubljeni prostor korespondira sa njenim idealnim svetom koji je stvorila;svetom punim dece. Zuzana ili kako su je zvali „majka Zuzana“ se trudila da stvori i prikaže jedan optimističan bolji svet u kome postoje ljudi dečjih lica, koji je bolji i srećniji.

Odlikovanje Ćirilo i Metodije

Zuzana Halupova ponela je visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najveće priznanje koje Matica slovačka iz Bratislave dodeljuje uspešnim Slovacima u dijaspori. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.

Reference
1. Zuzana Chalupová, Galeria Babka, Kovačica 1994.
2. Svet kovačického insitného umeniia, Vladimír Valentík Kultúra Báčsky Petrovec 2002.
3. Kovačickí maliari v ramci trienále INSITA 97 Trenčín 1997.
4. Zuzana Halupova, Srđan I.Šajn, Beograd 1986.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr/

_________________________________________________________________________________

FotoPlus

 

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRVO PISMO MARIJI, LEONID ŠEJKA…

tamoiovde-logo

Prvo Šejkino pismo Mariji Čudini

šejkaDraga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem — svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? — ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem.

Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je predamnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.

Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. »Tko od nas nije zauvek stranac i sam.« Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam — jednom, bilo kakvom, Vašem pismu.

Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ime nešto što mi je blisko. »Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja…« »nagnuta pustinja«… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno.

O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.
Najzad da se predstavim i dopišem adresu

Leonid Šejka

V. P. 9775
Titovo Užice

Izvor: darkocvijetic.blogspot.rs

_________________________________________________________________________________________

Povodom godišnjice smrti Leonida Šejke

Na današnji dan, 15. decembra 1970. godine u Beogradu je umro slikar i arhitekta Leonid Šejka. 

Priredio: Bora*S

________________________________________________________________________________________

SMRT LEONIDA ŠEJKE

Umro je Šejka, duša Medijale, slikar Faustovih iskušenja, i čudesno bogatih skladišta, pisac knjige Traktat o slikarstvu (za koju je dobio godišnju nagradu Nolita za 1965), u kojoj je težnja za celovitošću osnovna opsesija, u kojoj se strasno traga za sintezom klasičnog i modernog. Istorija našeg modernog slikarstva već je dala svoj sud o njemu, ali će ta istorija, sada, morati da se pozabavi Šejkom, još jednom, i da ga stavi na pravo mesto: među vrhove našeg i evropskog slikarstva, među one retke koji su u svom opusu bili najbliže modernom senzibilitetu i najbliže sintezi.

Kroz studije arhitekture, i starih flamanskih majstora, Šejka otkriva čudesne mogućnosti perspektive i prostora, da bi uskoro počeo da te prostore raslojava, obasjavajući ih nekim onozemaljskim suncem i dahom tajanstva, nekom intelektualnom i istovremeno lirskom klimom koja zari iz svih njegovih slika, koja je prisutna u svim njegovim crtežima, i onim najmanjim, crtanim na kutijama cigareta, kao i u onim, najnovijim, gde u jednoj novoj tehnici, multiplikacije i op-arta i nove figuracije, postiže isti pikturalni i intelektualni efekat nekog borhesovskog au delà. Jer čega god se dotakao Šejka, sve se pod njegovom rukom zaodevalo duhom tajanstva i mašte.

Učenik Berđajeva i egzistencijalista, on je išao kroz život kao mudrac, kao stari mudraci: pomiren sa smrću i izmiren sa životom: imajući u svom kratkom i bogatom životu kao jedinu prtljagu svoje duhovno bogatstvo, svoju umetničku savest i svoju beskrajnu dobrotu mudraca.

(1970)

Danilo Kiš: Smrt Leonida Šejke. – Politika. LXVII: 20547 (17. decembar 1970) 12.

Izvor:www.danilokis.org :: varia ::

____________________________________________________________________________________

Leonid Šejka (1932 — 1970) je bio jugoslovenski arhitekta i slikar.

Bio je jedan od osnivača umetničke grupe Medijala i učestvao je na svim izložbama grupe do 1970. godine. Njegova dela bliska su nadrealizmu a na njima je zastupljena bogata simbolika i duboka intelektualnost.

Leonid_Šejka

Leonid Šejka, slikar

Biografija

Leonid Šejka, rođen je 24.04. 1932. godine u Beogradu. Posle završene Ruske osnovne škole, četiri razreda gimnazije i srednjotehničke škole (odsek arhitekture) 1949., diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. godine[1].

Slikarstvom se bavio od 1950. godine. Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe Baltazar, koja je prerasla u grupu MEDIALA 1957. god. Od 1961. bio je član ULUS-a.

Prvi put grupno izlaže 1953. godine, a prvu samostalnu izložbu priredio je u beogradskoj Galeriji Grafički kolektiv, 1958. godine.

Šejka je radio i skulpturu, zatim objekte, ilustracije knjiga, scenografiju, a bavio se i vanlikovnim eksperimentima i teorijom. Pored niza članaka publikovanih u časopisima (Vidici, Polja, Razlog, Danas, Student i Umetnost), objavio je Traktat o slikarstvu za koji je 1965. godine dobio Nolitovu nagradu.

Izgradio je vrlo složeno delo koje polazi od iskustva nadrealizma i dadaizma, da bi od 1960. formirao individualni izraz u kome je bio posebno zaokupljen problemom uloge predmeta u strukturi slikarske predstave.

220px-L.Šejka_Terasa_tigra_1969

Leonid Šejka: Terasa tigra (1969)

Učestvovao je u radu likovnih kolonija u Sićevu 1966. i u Počitelju 1969. godine. U leto 1967. putuje u Minhen, Salcburg i Bern; a u proleće 1968. u Cirih i Frankfurt, da bi preko leta iste godine obišao Italiju sve do Napulja i Pompeje. Do kraja života boravio je u Cirihu, Bernu i Parizu a putovao je i u Englesku i Holandiju.

Izlagao je na 72 kolektivne izložbe širom Jugoslavije i inostranstvu i imao je 15 samostalnih izložbi u Beogradu, Minhenu, Cirihu, Bazelu i Bernu u periodu od 1958-70. godine.

Šejkin opus se može podeliti u pet osnovnih tema kojima se bavio: – „Multiplikacija predmeta“, „Đubrišta“, „Skladišta“, „Enterijeri“ i „Mrtve prirode“.

Umro je u Beogradu, 15. decembra 1970. godine.

Mediala
Godine 1957. sa grupom slikara — osnovao je grupu „Mediala“. koju su predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. Svim članovima Medijale bila je zajednička jedna jedina ideja: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći.

Članovi Mediale su bili: Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Kosta Bradić, Uroš Tošković, Miodrag Dado Đurić, LJuba Popović, Vladimir Veličković, Milić Stanković, Milovan Vidak, Svetozar Samurović i Vladan Radovanović.

Prva izložba pod nazivom „Medijalna istraživanja“ održana u galeriji Grafički kolektiv a izlagali su Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Vladan Radovanović.
Grupa Mediala je imala 12 izložbi.

Bibliografija
1. Leonid Šejka, Traktat o slikarstvu, Nolit, Beograd, 1964.,
2. Leonid Šejka, Grad-Djubrište-Zamak, Književne novine, Beograd, 1982.

Izvor: sr.wikipedia.org

__________________________________________________________________________________________

GALERIJA

_____________________________________________________________________________________

NA KUTKU BELOG OBLAKA…

tamoiovde-logo

– spava nejasna tuga…

_____________________________________________________________________________________

MILENA PAVLOVIĆ-BARILI

Milena Pavlović-Barili bila je po mnogo čemu jedinstvena ličnost. Srpkinja po majci a po ocu italijanske krvi, svojim životom i radom obeležila je jednu epohu

Thumb_milena0ooMilena Pavlović-Barili rođena je u Požarevcu, 5. novembra 1909, kao jedino dete Danice Pavlović i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika.

Prema mišljenju nekih tumača, sliku koju danas imamo o ovoj umetnici stvorila je zapravo njena majka.

U monografiji Žene u srpskom slikarstvu piše da je Danica Pavlović „u detinjstvu odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje“, ali da je i kasnije, „kada je otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlović-Barili u Požarevcu, doprinela stvaranju njenog, pomalo bajkolikog lika čuda od deteta, uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa poznatim ličnostima, srećno se udala za jednog Amerikanca i umrla od posledica pada s konja“.

U poodmaklim godinama, često puna gorčine, Danica Pavlović je svojim sećanjima, u sačuvanim i još više onim uništenim pismima stvorila o svojoj ćerki, ali i o sebi, sliku kakvu je želela. O specifičnom slikarkinom odnosu sa majkom svedoči i jedno od pisama nepoznatog datuma:

…Da znaš samo koliko mi je potrebno da me jednog dana razumeš i da mi kažeš: ‘Sine, je l’ si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila što si umela i mogla.’ Čini mi se, kad bih jedanput u životu to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli i briga i strahovanja u krevetu. I ne bih se uvek luda i kriva osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam kako nana kaže: ‘Iz ove se kože nema kud’, pa se i ja koprcam, pa ne umem ćud da promenim.”

Umetnost bez zadrške

Milena se u svemu što je radila predavala svim bićem. Njeno slikarstvo ispunjeno je neobičnim događajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgičnim sećanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magične kompozicije imale su u sebi romantičarsko značenje, velovi, odnosno draperije, simbolično označavaju deobe i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja realnosti i mašte, svetla i tame, dobra i zla, intime, meditativnog i onog senzualnog.

Slikajući lampe i sveće unosila je svetlost mudrosti i prosvetljenja u ambijente u kojima je vladao mrak. Njene maske skrivale su i štitile identitet lika, leptiri pričali o kratkotrajnosti života, a slomljeni stubovi i isečene ruke ili noge govorili o željama i čežnjama. Naslikane povijene katarke brodova nagovestile su ratne lomove koji su je zauvek odvojili od otadžbine.

Dve domovine

Milena je slikarstvo studirala u Beogradu i Minhenu. Prvu izložbu priredila je u Beogradu, a zatim su usledile njene izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Njujorku. Višestruko talentovana, Milena je pisala i stihove koje je prvi put objavila 1934. u italijanskom listu Kvadrino. Uvek je lebdela između svoje dve domovine – Srbije i Italije, pa ne čudi njen veliki nagon da ode u treću zemlju, Ameriku i tu od 1939. godine pronađe svoj mir. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak značio odrastanje, a u simboličkom smislu i oslobađanje od roditelja koji su bili previše snažne ličnosti. Iz Njujorka roditeljima sve ređe piše a više se posvećuje sebi.

Beg u Ameriku

Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Tamo je slikala, izlagala i, što je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. U jednom pismu nastalom čim je brod pristao u Njujork, u avgustu 1939, Milena majci piše:

…Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično…

Iako većina teoretičara smatra da se Milena zbog materijalne sigurnosti prisilno angažovala u primenjenoj umetnosti, pre je sledila put kojim su pre nje krenuli svetski poznati pisci, slikari i umetnici koji su radili za novine. Milenine modne ilustracije objavljivane u Vogu tokom 1940. i 1941. odlikuju se lakoćom linija i kolorističkom prozračnošću akvarela. Milena je crtala dame u jednostavnim haljinama sa spuštenim strukom ili dekolteom nepravilnog oblika koji obnažuje ramena ili leđa, ukrašene perlama, cvetovima, ogrlicama, minđušama, tijarama, broševima, lepezama, šalovima. Slikarka je svetske žene crtala po uzoru na sebe.

Reklama za Vog

Za Milenu su govorili da je graciozna i lepša od svojih slika. Videla je vlastiti lik, stasitost, uzvišenu ženstvenu lepotu, posebno u ciklusu njenih predivnih reklamnih kreacija za velike modne magazine, poznate parfeme i firme: Vog, Tekstron vog, Harpers bazar, magazin Herst, Taun end kantri.

Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. U privatnom životu bila je krhkog zdravlja i zamišljena nad večitim temama života i smrti. Mnogi su govorili da je slikarka lepša i ljupkija od svojih modela i da bi, kada je ulazila u neku prostoriju prepunu bogatih žena, sve oči bile uprte u nju. Iako u jednostavnoj haljini, bez nakita i u šeširiću koji je sama napravila, Milena je očaravala svojom pojavom.

Tihi odlazak

Milena Pavlović-Barili umrla je 6. marta 1945. godine u svojoj 36. godini u Njujorku.

Po jednima, za umetnicu su bile kobne posledice nezgodnog pada s konja a po drugima srčani udar. Nakon četiri godine, urna s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance u Rimu. Njen suprug Bruno javio je Mileninoj majci u Požarevac da joj ćerka „počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta a koji su sada tu pored nje“.

Tek 50-tih godina, posle izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, srpska javnost se više zainteresovala za rad Milene Pavlović-Barili. U njenom rodnom Požarevcu 1962. godine otvorena je galerija-legat u kojoj se danas nalazi oko 800 njenih radova. U postavci je bronzani odlivak slikarkinih ruku, intimne porodične fotografije, lična slikarkina toaleta, haljine i čipkani veluri. Kao i ceo Milenin život, sve što je ostalo iza nje je metafizička rapsodija jave i sna.
Autor: Zorica Markovic
Izvor: stil-magazin

_______________________________________________________________________________________

Milena_Pavlovic_Barilli_-_Autortret_sa_belom_tokom_1929_(odeljak_Srski_pesnici)

Milena Pavlović Barilli Autortret sa belom tokom ulje na platnu, 1929.

Na kutku belog oblaka
— spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine.
Jednim jedinim okom
videli smo svetove, tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga, oni koji ne saznaše,
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji nego busola —
Jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja rasla su naša krila,
tako ponosita i tako silna, da ni njihov užareni čelik,
ni orov njihovih gubica
nije sprečio veličanstveni let naše ravnodušnosti.
Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam si otišle su sve
(а ipak
san je tako divlji,
тtreba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Аli dok sam spavala
oni su otišli u rat…
I sada —
kome da pišem?…
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim
Ali stvar nije u tome.
ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
јer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu,
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, čuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.
Hodim pepelom
spaljenog Meseca.
Trag stopa nosi
plavi zvuk
pogleda
devojke s lampom,
kojoj
veran osta.

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
ter reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

Od dolaska mnogih voda
izbledela je glavna ulica.
Ali za nas
što ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
U krilu svog spokoja
živećemo u miru
nepokretnog napretka.
Nećemo hteti da bolje shvatamo —
jer reči nisu po našoj ćudi.
Pobelećemo
u dnu opšte tmine
lišeni pokreta,
u tišini
dozvolićemo da spadne teret
koji smo smatrali svojim. / Tragovi ka sopstvenosti


* * *

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života. Ni hitra
Ni spora neće biti
Biće sama
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.


* * *

Za prvi sat dana:
beli vrhovi planina.
Za drugi sat dana:
duge reke pene.
Za treći sat dana:
marševi usamljenih.
Za četvrti sat dana:
rupe blistavih zmija.
Za peti sat dana:
daleki stišani glasovi.
Za šesti sat dana:
šest železnih zvona,
Za sedmi sat dana:
dva samotna karanfila.
Za osmi sat dana:
hiljadu zatvorenih kočija.
Za deveti sat dana:
prepolovljeni ponor.
Za deseti sat dana:
krila crnih ptica
krila crnih ptica
krila crnih ptica.


* * *

Nepomične i sjajne gledahu tvoje daleke oči.
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen na oblik tvoje glave,
tvojih ramena, tvojih usana,
čuvam i vedri osmeh tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo.
Niti će mi išta drugo nedostajati.
Bila sam bogatija od celog sveta.
II

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta —
bez vremena i prostora —
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Napomena: Milena nije davala naslove svojim pesmama koje je obeležavala rimskim brojevima. Samo dve pesme imaju naziv: „Slika“ („Image“) i „Sablast“ („Phantom“). Spomenka Jelić

 

Milena_Pavlovic_Barilli_-_Autoportet_sa_stitom_i_orlom_1940_(odeljak_Srpski_pesnici)

Milena Pavlović Barilli Autortret sa štitom i orlom ulje na platnu, 1940.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

Njujork, marta 1940.


SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenje čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

Njujork, juna 1941.

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.
U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

Izvor:riznicasrpska

________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

Preporuka: POEZIJA I PATNJA SLIKARSTVA MILENINOG

IZMEĐU LEGENDE I ČUDA…

tamoiovde-logo

Romantična legenda pripoveda da je znameniti megdandžija Bogdan Jakšić, sin vojvode Jakše, imao tri sestre – Ružicu, Maricu i Cvetu. Ove pobožne plemkinje su navodno na Beogradskoj tvrđavi, početkom 15. veka, podigle tri crkve, nadomak neosvojive Jakšića kule, koja je i danas jedna od najzanimljivijih, rekonstruisanih srednjovekovnih građevina na Kalemegdanu.

08

Kapela Svete Petke, 20. vek, foto Tamara Ognjevic (2013)

Crkve su ponele imena sestara, ali je među njima pretrajala samo ona ispod Zindan kapije, nadomak Dizdareve kule – Ružica. Iako istorijski dokumenti ne čuvaju sećanje na Jakšićeve kćeri, niti se iz njih može saznati da li je na Kalemegdanu pre 19. veka postojala crkva Ružica, sasvim je sigurno da je ova romantična, u bršljan obrasla bogomolja, bez preterivanja jedinstvena među crkvenim građevinama širom sveta.

Konstantin Filozof beleži da je u vreme despota Stefana Lazarevića u beogradskom Donjem gradu postojala mitropolijska crkva Uspenja Presvete Bogorodice. Ovu crkvu sagradio je krajem 13. veka kralj Dragutin Nemanjić.

Pozniji izvori obaveštavaju da su u njoj čuvane takve relikvije kao što su mošti svete carice Teofano i Čudotvorna ikona Bogorodice Beogradske. I mitropolijska crkva, kao i drugi hrišćanski hramovi, pretvorena je u džamiju nakon pada Beograda 1521. godine. Nijedan istorijski izvor ne pominje srednjovekovnu crkvu Ružicu na kalemegdanskom podgrađu. O njoj pripoveda jedino anonimni narodni pevač u epskim pesmama Ženidba Todora Jakšića i Deoba Jakšića.

Na prostoru na kome sa danas nalazi hram Rođenja Presvete Bogorodice na Kalemegdanu nekada je bila zgrada barutnog magacina, jedna od tri koje su, prema projektima Nikole Doksata de Moreza, podigli početkom 18. veka Austrijanci. Ovaj objekat pretvoren je već u proleće 1867, vrlo brzo pošto je knez Mihailo preuzeo ključeve Beogradske tvrđave od Turaka, u prvo zdanje crkve Ružice. Bio je to svojevrsni akt povratka hrišćanstva na do juče islamizovau Beogradsku tvrđavu, ali i čin političke emancipacije srpskog naroda, utemeljen na romantičarskoj ideji obnove starih, srednjovekovnih kultnih središta i tradicije.

Crkva Ružica iz druge polovine 19. veka teško je stradala tokom Prvog svetskog rata, kada su neprijateljski ratni brodovi nemilosrdno bombardovali srpske položaje na Dorćolu i Donjem gradu. Obnovljena je prema projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova 1925. godine. Tada su pred njenim vratima postavljene dve bronzane skulpture koje nedvosmisleno ukazuju da je reč o vojničkom hramu – srpski pešadinac iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova i vitez iz epohe cara Dušana.

Crkva je sve do završetka Drugog svetskog rata bila jedinstvena vojnička bogomolja. Iako je danas dostupna svim vernicima ili radoznalim prolaznicima na Beogradskoj tvrđavi, na nekadašnju namenu hrama na autentičan način podseća crkveni mobilijar napravljen od takozvanog vojnog, ratnog materijala. Tako je Vojnotehnički zavod iz Kragujevca napravio dva polijeleja (crkveni lusteri u obliku kolskog točka) od artiljerisjkih čaura, oficirskih sablji, puščanih i revolverskih metaka. Tri velika čiraka za sveće i dve ikone u tehnici reljefa izliveni su takođe od ratnog materijala u kragujevačkom Zavodu, i danas čine jedinstveni mobilijar Bogorodičine crkve na Kalemegdanu.

Zahvaljujući upravo svom vojničkom ukrasu Ružica je proglašena jednom od deset najneobičnijih crkava na svetu.

A među njene jedinstvene umetničke odlike svakako spada i živopis ruskog akademskog slikara Andreja Bicenka, nastao između dva svetska rata. Bicenko spaja pravoslavni ikonografski šematizam sa estetikom ruskog narodnog stvaralaštva i akademskim realizmom, pa se u Ružici prožimaju kako elementi ruske i srpske umetničke tradicije tako i brojne ličnosti iz srpske i ruske crkvene i državne istorije.

Ova tendencija kulminira u sceni Hristove propovedi na gori gde se kao akteri priče pojavljuju – vojni sveštenik Petar Trbojević, kralj Aleksandar I Karađorđević, Kralj Petar I i ruski car Nikolaj II Romanov. Ikonostas u Ružici je delo slikara Rafaila Momčilovića i duboresca Koste Todorovića.

 

IMG_8853

Crkva Ružica, 19. vek, foto: Tamara Ognjević (2014)

Mala kapela Svete Petke u istočnom podgrađu, udaljena nekoliko koraka od Ružice, zamišljena je kao deo istog sakralnog prostora već u vreme prve gradnje crkve.

Smatra se da je prvobitna kapela Svete Petke podignuta je u beogradskom Donjem gradu početkom 15. veka, kada su kneginja Milica i despot Stefan mošti Prepodobne Paraskeve, u narodu znane kao Petkovica, Petka ili Petkana, doneli u Beograd.

Mošti svetiteljke, koja je bila veliko duhovno ohrabrenje hrišćanskim posadama koje su branile Beograd od Turaka, prenesene su u Carigrad 1521, po naređenju Sulejmana Veličanstvenog. Moldavski vojvoda Vasilije Lupul otkupljuje mošti Svete Petke 1641. od sultana i prenosi ih u rumunski, crnomorski grad Jaši, gde se one i danas nalaze. Na Beogradskoj tvrđavi, u crkvi Ružici čuva se čestica Petkinih moštiju, rumunsko uzdarje Beogradu u znak sećanja na vreme u kome je sveta zaštitnica boravila među Srbima.

Nova kapela Svete Petke na Kalemegdanu sagrađena je u periodu 1935-1937. Godine po projektu arhitekte Momira Korunovića, na svojevrsnom izvoru isceljujuće vode, koji pominje francuski putopisac Kilke 1658. u opisu Beogradske tvrđave. Ovaj izvor je presahnuo samo jednom, u periodu između 1915-1918, odnosno u godinama kada je Beograd bio pod nemačkom okupacijom u Prvom svetskom ratu. Kapela je dvaput živopisana.

Prvi put u klasičnoj fresko tehnici, kao delo akademskog slikara Vladimira Predajevića. Vek ovih fresaka nije bio dug zbog velike vlage koja jednim delom dolazi od izvora, a drugim od neposredne blizine reka čije je ušće nadomak ove građevine, pa je prvobitni živopis zamenjen mozaicima koje je izradio Đuro Radulović u periodu između 1975-1982.

Ovo je jedan od uspelijih mozaičkih ansambala nastalih u savremenoj srpskoj crkvenoj umetnosti. Minuciozna tehnika, živ kolorit kojim dominiraju zvonka plava boja i zlatni akcenti, prikazuje zanimljiv izbor tema iz profane i crkvene istorije, pored predstava iz takozvanog obaveznog ikonografskog programa unutar jednog pravoslavnog hrama. Tako se na zidovima kapele mogu videti i knez Lazar, kneginja Milica, despot Stefan, Sveti Sava i Sveti Simeon, ali i anđeo koji svojim dodirom pretvara vodu izvora Svete Petke u lekovitu, ciklus koji povezuje ovaj izvor i biblijsku banju Vitezda u Svetoj zemlji, i svetiteljku naslikanu u ambijentu Kalemegdana sa crkvom Ružicom u pozadini.

kalemegdan-sveta-petka-20111

Kapela Svete Petke, naos, prva polovina 20. veka. Foto Dragan Bosnić za “Blago Srbije, kulturno-istorijska baština” (2012)

Kapela Svete Petke jedno je od najomiljenijih stecišta ljudi svih vera, jer se moćnom kultu svetiteljke pripisuju razna čudesna javljanja i isceljenja.

Ona je najveća pomoćnica ženama i deci, ali i svetac za koga se vezuje čitav niz paganskih običaja, pa i praznoverica. Otuda drveće oko kapele često bude «ukrašeno» crvenim koncima i tračicama, a u šupljine zida kapele ili okolnog stepeništa vernici stavljaju ceduljice sa molitvama.

Po dubokom uverenju našeg naroda Sveta Petka može i da kazni one koji se ogreše o Boga, a često je u naivnoj narodnoj mašti izjednačena kao posrednik u molitvi sa Bogorodicom. Njen dan je petak i to su oni časi kada se prostor oko Ružice i kapele Svete Petke ispune brojnim vernicima koji dođu da se napiju vode sa čudesnog izvora na Kalemegdanu.

Tamara Ognjević

Blago Srbije, kulturno-istorijska baština, 2012.

Izvor:artiscenter.com

______________________________________________________________________________________