MAESTRALNA DELA SAMOUKIH SLIKARA…

tamoiovde-logo

Opštinu Kovačica, likovni kritičari i zaljubljenici u umetnost, dugi niz godina nazivaju mekom naivnog stvaralaštva. Razlozi su opravdani, jer se upravo u Kovačici nikla maestralna dela samoukih slikara.

Martin Paluška-Zima, ulje na platnu

Godina 1939. smatra se godinom rođenja slikarstva naive u Kovačici. Prvi su svoj talenat ispoljili na platnu Martin Paluška i Jan Sokol. Narednih decenija pridružuju im se Mihal Bireš, Vladimir Boboš, Jan Garaj, Jan Knjazovic, braća Venjarski, Martin Jonaš, Zuzana Halupova, kao i mnogi drugi.

Vladimir Boboš-Slovačka mlada, ulje na platnu

Galerija seljaka slikara osnovana je u Kovačici,15.maja 1955. godine, u okviru Doma kuzlture „3. oktobar“. Upravo tada su se doajeni slikarstva međusobno dogovorili da će godišnje, po jednu svoju sliku, donirati Galeriji, i na taj način osnovati galerijski fond slika. Uprava Doma kulture obavezala se da će Galeriji ustupiti prostor na prvom spratu svog zdanja. Vremenom je stvoren pozamašan broj dela.

Prvih godina svog postojanja, Galerija je bila bez osoblja i funkcionisala je na amaterskom nivou, da bi nakon saradnje sa Narodnim muzejem u Pančevu, počela sa svojim profesionalnim radom.

Galerija naivne umetnosti od januara 2009. godine posluje kao samostalna ustanova.

Pavel Hajko-I ribar nekad uhvati zlatnu ribicu, ulje na platnu

Danas ima sopstvenu zgradu, okruženu ateljeima i raspolaže sa bogatim fondom slika. Godišnje organizuje različite kulturne događaje, među kojima se ističe tradicionalna izložba najnovijih reprezentativnih dela savremenih samoukih slikara pod  nazivom “Kovačički oktobar“.

Motivi na slikama su raznovrsni, karakterišu ih nostalgične i idilične teme prošlosti, života na ulicama,ribara, seoskih dvorišta, radova na njivi, banatskih plodova, folklornih i crkvenih običaja, pa i ambijentalni prikaz seoskih soba sa starim ćilimima i predmetima karakterističnim za prošla vremena.

Pavel Hajko-Borba lisice i petla, ulje na platnu

Prvenstveni cilj Galerije naivne umetnosti ogleda se u očuvanju i prezentovanju nadaleko poznate kovačičke naive.

Marija Varga, Predah, ulje na platnu

Jan Baćur, Na putu sa bundevama, ulje na platnu

Nataša Knjazovic, Slatki snovi, ulje na platnu

Pavel Lacko, Povratak iz škole, ulje na platnu

Ana Knjazovic, Žetva, ulje na platnu

Marina Petrik-Seoska idila, kombinovana tehnika

Pavel Hrk-Poljski put, ulje na platnu

Juraj Lavroš-Odlazak kući, ulje na platnu

Pavel Ljavroš-Zamišljena, ulje na platnu

Marina Petrik-Suncokreti, kombinovana tehnika

Jan Knjazovic-Igra uz kontrabas, ulje na platnu

Ana Lenhart-Odmor kraj đerma, intzarzija od furnira

Ana Kotvaš-Tikvice, ulje na platnu

Jozef Hajvar- Prevoz ogreva, ulje na platnu

Mihal Povolni-Deda, ulje na platnu

Jan Strakušek-Pastirska plata, ulje na platnu

Izvor: Katalog 2020, samouki slikari Kovačice 1955-2020. Izdavač Galerija naivne umetnosti Kovačica


Za TAMOiOVDE priredio Bora*S


 

ZONA PSIHOLOŠKOG KOMFORA…

tamoiovde-logo

Da bi izašli iz zone komfora neophodno je promeniti naše stavove koji nas ograničavaju.

Da bi čovek počeo istinski da živi i da se raduje od samog procesa življenja, on najčešće mora radikalno da izmeni pogled na sebe, da shvati kakvi procesi proishode u njegovoj svesti, na koja psihološka uverenja se i dalje oslanja, a koji ne daju rezultate. Usredsređena pažnja na sebe samog može da se pokaže kao naporan i bolan proces.

Moguće je da se mnogima neće svideti ono što se spremam da kažem, ali ja ću to ipak reći, zato što je shvatanje toga krajnje važno.

To je najteža istina sa kojom se moji klijenti moraju suočiti prolazeći psihoterapiju. Moguće je da će razumevanje toga biti teško i za one koji čitaju ovaj tekst.

Dakle, mi se nalazimo upravo tamo gde želimo da budemo. Naš život je lep tačno toliko, koliko mi sami osećamo da zaslužujemo upravo to što imamo. Sve je prosto. Upravo sada – vi imate taj posao, te odnose, takve prihode u životu koje vi sami smatrate za sebe dopustivim. Drugim rečima, vi se nalazite upravo tamo gde vi želite da budete. To je realnost.

Ja već predviđam neslaganja sa mnom. Vi možete reći: ali to nije tako. Ja čitam toliko raznih članaka o psihologiji i samorazvoju. Ja želim više radosti, slobode i materijalnog blagostanja…

Život može da prolazi u maštama. I sva energija koja je mogla biti potrošena na stvarne promene, u našoj svesti se troši na puste fantazije.

Prosto fantazirati i praviti za sebe slike o boljoj budućnosti je malo.

Ako u dubini duše, u samoj njenoj dubini, vi ne osećate da zaslužujete to što želite – promena neće biti. Taj osećaj može biti sakriven veoma duboko – na nesvesnom nivou. Ali mi moramo do njega dokopati se. Ako vi shvatate da živite ne svojim životom, onda maksimalno iskreno treba da istražujete sve svoje strahove i bojazni.

Mnogima je poznat izraz – psihološka zona komfora. O čemu je tu reč?

To je direktno povezano s našom neslobodom, s nepoverenjem u sebe. Govoreći o ličnosnim svojstvima ne možemo se ne dotaći i duhovnih svojstava ličnosti kao što su – maloverje, malodušnost. Upravo postojanje toga treba najpre da priznamo u sebi. To je priznanje svoje nemoći, svoje slabosti. Priznanje malodušnosti u sebi – može  da bude početak promena.

Ali ovde se može učiniti da postoji određeni paradoks. Kako to? Ja priznajem svoju nemoć, priznajem svoju slabost, ali kako to može da utiče na promene u mom životu?

U stvari to je početak iskrenog dodira sa sopstvenom realnošću, sa svojim ograničenjima. Shvatanje toga da smo do sada prosto izbegavali iskreno gledati na sebe. Čovek se može sakrivati čak u crkvi, nalazeći tamo zonu komfora. Može se sakrivati u vlastitim filozofskim koncepcijama, npr. da evo on radi na sebi, radi na razviju svoje duhovnosti. I biće mu teško da prizna sebi samom, da on pri tom ne živi. On se krije od života. On sve vreme kao da se nalazi na periferiji samog sebe. Ne u središtu, ne u dubini.

Nije potreban nikakav poseban, naročit rad na sebi. Sam život nam stalno nudi zadatke koje je neophodno rešavati. Mi se možemo kriti od tih zadataka, ubeđujući sebe u to da ja stvarno duhovno radim na sebi. Ali često to može da bude prosto lažno shvatanje smirenosti – kao malodušnosti. Ništa specijalno se ne traži, ne trebate ništa naglo menjati. Treba samo da budete maksimalno iskreni. To je naročito teško da urade oni koji za sebe smatraju da su već dovoljno duhovno razvijam…

Niko osim vas samih neće moći da odgovori na ta pitanja, neće stići do iskrenog odgovora. Naš ego je veoma prevrtljiv i lukav. Promene će početi samo ako imamo hrabrosti iskreno da priznamo – ja se samo bojim promena, bojim se da se prihvatim novih poslova, bojim se da menjam posao, svoj život, zato što su mi potrebne garancije… I moja duhovnost  je takav oblik psihološke zaštite od sebe samog. To je moja lična zona komfora.

Istina je da garancije niko i nikada neće da da. I šta se dešava? Čovek zaglušuje svoj unutarnji glas, glas svog dubinskog unutarnjeg JA. I bavi se onim što u psihologiji zovu – racionalizacija i intelektualizacija. Počinje da sebe ubeđuje, opravdava zašto živi upravo tako. I to mu dobro uspeva. On ima pravo da vodi upravo takav život. Moguće je, da to i jeste njegova mera. I niko nikad neće moći da ga izvuče iz njegove zone komfora, dok se glas njegovog unutarnjeg JA ne bude čuo jasno i zahtevno: Ti si sposoban da promeniš sebe, svoj život, ti si u stanju da se iščupaš iz tog zatvora sa uslovnim nazivom – zona komfora.

Beg iz zone komfora

Kako da odredimo da smo se zaglavili, da je došlo vreme da izlazimo van granica onoga što smo sada. U psihoterapiji sve može da bude jasno i očigledno. Usprkos spoljašnjoj sreći, organizovanosti, osoba oseća tugu i nezadovoljstvo. Naravno da to nije uvek slučaj. Setimo se psiholoških zaštita. Čovek je sposoban da sebe nagovori, ubedi… Ali vremenom mu takva stanja veoma zagorčava život. On ne živi. On prosto ne postoji. Pritom, on racionalizira: Ali kod mene je sve u redu. Kod drugih je još gore. Ja imam ovo i ono i još mnogo toga. Ja moram da budem srećan.

Zašto je to samoobmana? On sve vreme upoređuje sebe sa drugima. On traži opravdanje za sebe i svoj život. Psihološke odbrane zato i postoje da bi odbranile naš ego. Kao što je poznato, naš um je lukav i prevrtljiv. Njemi je veoma teško, skoro nepodnošljivo da prizna da – ja lažem sebe. Najčešće biva ovako, da težeći duhovnom razvoju, učinivši to svojim ciljem, čovek u stvari nauči da kontroliše svoja osećanja, nauči da potiskuje svoje emotivne pobude. Ali, tim samim je realno uspeo da ojača svoje psihološke zaštite, ogradio se od svog istinskog JA. Upravo u takvom stanju mu je teško da odluči, šta u stvari želi. Upravo u takvom stanju oseća umor i gubitak energije. Ponekad samo snovi odaju koliko je duboko čovek daleko od svog istinskog Ja.

Ljudska ličnost – to je jedan postojani dinamički proces. A to uopšte ne znači da taj proces mora ići glatko i dosledno. Ponekad čovek pravi nagli preokret u svom životu. Ili čak skok, koji je sposoban da izmeni njen život. Ali za početak prvo mora doći do shvaćanja – da sam se zaglavio u zoni komfora.

Da bi prešli  na novi po kvalitetu nivo u svom životu, mi moramo da se probijemo kroz svoju zonu komfora i da počnemo da radimo za nas neudobne stvari. Treba da imamo na umu da će se naš ego tome protiviti.

Kako restartovati našu svest, pa da bi dopustili sebi da živimo polazeći iz svoga istinskog JA.

Jedini način da se iščupamo iz naše zone komfora jeste da promenimo svoje mišljenje, svoja uverenja. To znači da treba da nađemo druge kriterije od onih na koje smo se do sada oslanjali. Taj kriterij može biti naš unutrašnji glas. Naše JA. I naš zadatak je da se naučimo jasno da razlikujemo glas našeg ega i našeg istinskog JA. Setimo se reči Hrista: tražite najpre Carstvo Nebesko. Ono je u vama. Najčešće to traži veliku hrabrost i odlučnost. Kao uostalom i to da se bude pravi hrišćanin.

Upravo svest o tome da treba izmeniti svoja uverenja, da bi se proširile granice naše zone komfora – sposobno je da radikalno izmeni naš život.

Navešću primer jednog takvog ograničavajućeg uverenja koje često čujem na psihološkim seansama, a koje zadržava čoveka pri donošenju odluke:

„Kada bi ja sigurno znala da će taj izbor biti pravi, onda bi tako i postupila“.

U stvari to nije ništa drugo nego prebacivanje odgovornosti na drugog. To je želja da se kontroliše situacija. Strah pred greškama i želja za sigurnošću. I iza svega toga stoji naš ego. To on želi psihološki komfor i garancije. To je njemu teško da podnosi udarce po samoljublju u slučaju neuspeha.

Ali ponekad nastupa momenat kad čovek govori sebi: Dosta, dosadilo mi je više da se plašim. A šta se najgore može dogoditi, ako ja počnem da izlazim iz svoje zone komfora? Šta rizikujem? Najčešće spokojni i zdravi odgovori na ta pitanja kažu – ništa posebno. Da, možda i neću uspeti. Ali zato sigurno znam da sam uradio sve što je bilo moguće. Prošao sam taj put do kraja.

Odbacite uverenja koja vas ograničavaju

Pozivam vas da istražujete uverenja, koji vas koče. Sledeći put kada glas u vašoj glavi kaže nešto poput „ma nikad nećeš uspeti“ ili „stabilna plata znači bezbednost“ ili „već je kasno da sada počinjem nešto, previše mi je godina“ – stanite i razmislite, koliko te tvrdnje odgovaraju stvarnosti. Moguće da su to samo vaša uverenja koja vas ograničavaju.

Kada otkrijete uverenja koja vas ograničavaju, postavite sebi pitanja: Da li je to stvarno tako? Da li je to uvek tako i da li je to nepobitna istina? A šta bi bilo, da se ta misao kod mene uopšte nije pojavila? Kako bi ja postupila, šta bih preduzela? Kako bi se posle toga izmenio moj život?

Odbacujući ograničavajuća uverenja, vi ćete se odmah početi osećati slobodnim, shvatićete da imate pravo da budete svoji, da imate pravo da proživite svoj život. A takođe imate pravo da pogrešite i da budete u zabludi. Kao i to, da idete dalje, da odbacite svoje zablude i ponovo tražite svoj put prema Istini ili što je jedno te isto – prema samom sebi.

Svako naše uverenje koje nas ograničava treba da se preispita. Mi sebi prosto postavljamo pitanja i tražimo iskrene odgovore u dubini svoga JA. I ako ne možete da pronađete neke osnovane razloge da bi nastavili da verujete u to, da je to istina, onda postavite sebi izazov. Zamenite vaša ograničavajuća uverenja sa novim, koja vam daju snagu.

Na primer: „Mogu da dozvolim sebi da se bavim poslom koji volim. Mogu da prestanem da trošim svoj život na ono u šta ne verujem i što mi ne daje nikakvo zadovoljstvo i ne donosi mi radost“ ili „Pomaganje drugim ljudima me čini srećnim i ispunjuje me radošću“.

Kada ta nova uverenja zamene vaša stara verovanja, vaše unutarnje stanje, vaš unutarnji glas će Vam javiti da li je to zaista tako.

Važno je da napomenemo, da će vam s vremenom savlađivanje zone komfora postati zanimljivo, čak i privlačno. Jer se i spolja i unutar vas zaista odvija živ i blistav život.

P. S. Mali komentar na članak. Članak je, kao i svi moji tekstovi, pisan na osnovu konkretnog grupnog i individualnog rada. Uopšte ne znači da je svakom čoveku obavezno potrebno da izlazi iz svoje zone komfora.

psihoterapeut Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130-zona-psihologicheskogo-komforta

Izvor: poznajsebe


 

JESENJE BOJE…

tamoiovde-logo

Žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa karakterističnih za jesen, ali zašto drveće stvara crveno lišće?

Foto: Wikipedia

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja. Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, „odgovoran“ za njihovu zelenu boju.

Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede. Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima.

Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

Signal za insekte

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje.

Potencijalni primaoci „crvenog“ signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen. Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

Koja stabla proizvode crvene listove?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“ Tako glasi teorija.

Tekst: Ivan Umeljić

Izvor:elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________

 

 

VRISAK U SLUŽBI MELANHOLIJE…

tamoiovde-logo

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.

Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima.

Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

„V r i s a k“ (1895-pastel) je prikaz stanja duha, anskioznosti, psihoze, straha, bežanja od svakodnevice, ljudi i okruženja, i nije slučajno da se baš ova slika koristi kao simbol za duševnu bol. Na slici vidimo osobu (koja može biti oba pola), koja prelazi sa jedne strane mosta na drugu. Most kao sinonim za promene, govori o potrebi autora da menja svet oko sebe, da se oslobađa lanaca fobija u kojima se našao i davljenja u sopstvenom telu. On na realnost gleda kao na sopstveni poraz i shvata da je nemoćan da taj svet menja i da ga prihvati, svestan svoje različitosti, zbog čega radije beži. Krik je simbol očaja, samoće, neshvaćenosti, melanholije i praznine.

Ovo delo je najpoznatija Munkova slika. Tokom Drugog svetskog rata nalazila se u štali jedne norveške porodice, a relativno često je i menjala svoje vlasnike. Interesantno je da nacisti nikada ovu sliku nisu smatrali vrednom, jer je ona bila protivna nacističkoj ideologiji, pošto prikazuje ljudske slabosti.

Munkova slika “V a m p i r” (Vampire, 1893/94) je slika koja prikazuje muškarca i ženu u zagrljaju i nastala je u seriji slika zajedno sa “Vriskom”. Veruje se da je na ovoj slici prikazan sam Munk, a da je žena jedna od njegovih ljubavnica. Jedan od kritičara iz sveta likovne umetnosti je pogrešno ovu sliku nazvao “Vampir”, analizirajući i aludirajući na vampirizam žene na ovoj slici, predstavljajući je kao osobu koja muškarcu pije krv, odnosno koja nad njim dominira i manipuliše. Međutim, Munkov naziv za ovu sliku je izvorno bio “Ljubav i bol.” Ovaj naziv pravilno objašnjava tematiku slike – muškarca u zagrljaju žene koja ga teši i koji je slomljen.

Slika može da govori i o postojanju velike ljubavi između njih, ali i postojanju nemoći i bola, kao i neminovnosti patnje koja će iz te ljubavi proisteći. Ona u tom smislu reprezentuje obe strane ljubavi, i dobru i lošu, duboku emociju i strast, ali i beskrajnu patnju i gubitak. Slika može da simbolizuje i rastanak koji izaziva tu patnju. Muškarac je odeven u kaput i kao da odlazi, a on to zapravo ne želi, što se vidi iz njegovog položaja tela, dok ga ona teši, potpuno nagih ruku, što govori o predanosti, senzualnosti i strasti koja je prethodila ovom zagrljaju.

Sam Munk je verovao da u ljubavi ništa nije jednostavno, a ovu sliku je opisao samo kao “zagrljaj muškarca i žene i ništa više”. Kako u ljubavi ništa nije jednostavno, po rečima Munka, samim tim su i njegove slike vrlo kompleksne. Ova slika je preko sedamdeset godina bila u rukama privatnog kolekcionara, a data je na aukciju tek 2008. godine, kada je, kako se navodi, prvi put nakon sedamdeset godina ugledala svetlost dana.

“Oko u oku” (Eye in Eye, 1894) je slika koja simbolizuje bliskost. Na noj možemo videti muškarca i ženu koji stoje jedno naspram drugog. Između njih, stoji jedno drvo, koje ih naizgled razdvaja. Drvo, kao sinonim prirode, ali i života i vizija, govori o njihovim zajedničkim planovima. Interesantno je, da Munk muškarcu i ženi nije naslikao usne, već samo oči.

Na taj način Munk daje prednost osećaju, čulima vida, intuiciji, smatrajući da za bliskost nisu potrebne reči i da je bliskost jedino što spaja dvoje ljudi.

Verovatno je ovim svojim načinom slikanja ljudskog lika, pokušao da skrene pažnju posmatraču na to da reči kvare bliskost, te da se i sam plašio toga. On ovom slikom kaže “Mi želimo isto. Reči nam nisu potrebne da bi to znali. Sve što imamo su naše oči u kojima vidimo jedno drugo.

Munk je neretko slikao samoću, čekanje, prozore, noć, sobe, žene, ljude bez maski, jutra posle poročnih noći. Jedna od njegovih najmističnijih slika je slika Noći (The Night, 1889).

Među najinteresantnijim su i slika Madone (Madonna, 1984), koja se svrstava u najlepše ženske aktove, slika Poljupca (Kiss, 1897) i Ples života (Dance of life, 1899-1900).

Autor: Mary Jane/ tihogovornik

Izvor: impulsportal

_______________________________________________________________

VEZENI PORTRETI…

tamoiovde-logo

Umetnost stvaranja neverovatnih portreta vezom, definitivno pripada kreativnoj, preciznoj i strpljivoj Cayce Zavaglia.

Slikarka po opredeljenju i obrazovanju, ali pre 12 godina, preokrenula je svoja interesovanja za četkice, ka iglama i raznobojnim koncima.

U ovom video klipu možete videti sam proces nastanka njenih dela.


Izvor :otkacenaplaneta

_______________________________________________________________

PESME BEZ REČI…

tamoiovde-logo (1)

Isak Levitan – Pjesme bez riječi

Čovjekova sreća temelji se na njegovoj sposobnosti da se poistovjeti s prirodom, da je primjećuje i komunicira s njom.
L. N. Tolstoj

isak-levitan-zlatna-jesen

Ova Tolstojeva rečenica kao da opisuje život Isaka Iljiča Levitana, cijenjenog ruskog slikara. Rođen je 1860. u Kibartaju u Litvi u obrazovanoj, ali siromašnoj židovskoj obitelji koja se preselila u Moskvu gdje je od 1873. do 1883. pohađao Moskovsku školu slikarstva i kiparstva.

isak-levitan-suncan-dan

Pejzaž Sunčan dan pripada najranijim sačuvanim Levitanovim radovima kojima se predstavio na izložbi studenata slikarstva 1877. godine, dakle sa sedamnaest godina. Prizori, boje, mirisi i zvuci sela pronašli su snažan odjek u njegovoj mladoj umjetničkoj duši, potaknuvši ga na ovo vedro obojeno djelo koje obiluje mnoštvom detalja.

Sa sedamnaest godina ostao je bez oba roditelja i sredstava za život. Srećom, njegov je očiti talent ubrzo prepoznat pa mu je, najviše zahvaljujući voditelju Odsjeka pejzaža Alekseju Savrasovu, dodijeljena stipendija kako bi mogao nastaviti sa studijem. Počeo se isticati uz njegovu svesrdnu podršku i ubrzo je zablistao.

Savrasov, poznat kao tvorac lirskog pejzažnog stila, tražio je od svojih učenika da “traže u onom najobičnijem i jednostavnim pojavama prisne, nepojmljivo dirljive, a često i melankolične karakteristike koje se snažno osjećaju u domaćim krajolicima, a koji pobuđuju preplavljujući odgovor u našoj duši”. To će biti misao vodilja čitava Levitanova stvaralaštva.

Kao član progresivne skupine ruskih umjetnika XIX stoljeća, poznatih kao peredvižnjiki, postao je jedan od najboljih ruskih pejzažista. Levitanov poseban doprinos slikarstvu stvaranje je takozvanih “pejzaža raspoloženja” majstorskim vladanjem bojama, svjetlom i sjenom. U njegovim radovima jako je bitan prikaz svjetla te odnosa svjetla i sjene, kao kod Moneta ili Sisleya, iako je Levitan ipak više bio realist nego impresionist.

Kao realist koji je nadahnuće nalazio u stvarnom životu, osobito u prirodi koju je snažno osjećao, svjestan da ljudski um nikada ne može sasvim proniknuti u njene tajne, zapisao je: Ima li išta tragičnije od osjećanja beskrajne ljepote u svemu oko sebe, promatrati skrivene misterije, vidjeti Boga u svemu i ne moći, shvaćajući svoju nedoraslost, izraziti sve te snažne emocije na odgovarajući način i potpuno?

isak-levitan-jesenji-dan-u-sokolniku

Na studentskoj izložbi 1880. godine Pavel Mihajlovič Tretjakov, jedan od utemeljitelja danas čuvene Tretjakovske galerije, kupio je Levitanovu sliku Jesenji dan. Sokolniki, što je ujedno bilo prvo službeno priznanje njegovog talenta.

Glavna su obilježja njegovih djela jednostavnost i prirodnost te tiho, gotovo melankolično sanjarenje usred pastoralnih krajolika lišenih ljudske prisutnosti. Slikao je uglavnom na otvorenom, a motivi su mu poetični šumarci, osamljena mjesta u prirodi, rijeka Volga, nepregledna ruska prostranstva te pusta, siromašna sela. Rijetko je slikao gradske sredine. U početku inspiraciju je pronalazio u moskovskom okruženju, a jedan od najboljih radova iz tog razdoblja svakako je Jesenji dan. Sokolniki.

Levitanov stav prema prirodi i poetski pristup slikarstvu u mnogočemu nalikovali su pristupu pisanoj riječi njegovog bliskog prijatelja Antona Čehova, kao i drugih velikana ruske književnosti poput Puškina, Gogolja i Turgenjeva. Jedan je povjesničar umjetnosti zapisao da se na njegovim slikama osjeća svježina jutra iz Turgenjevih Lovčevih zapisa i miris sjenokoše iz Tolstojeve Ane Karenjine.

Osobito je majstorski uspijvao prikazati tanane mijene u prirodi tijekom izmjene godišnjih doba i različitih dijelova dana. Najviše je volio slikati jesen, pa je tako naslikao više od stotinu jesenskih pejzaža od kojih je najpoznatiji Zlatna jesen. Zaljubljenost u prirodu prisutna je u svakom od njegovih radova, a sam je zabilježio: “Ruska je priroda lijepa, emotivna, tužna, surova, nepredvidljiva, nježna, duhovna i tako veličanstvena”.

isak-levitan-iza-vjecne-tisine

Dok su raniji Levitanovi radovi bili više intimni i lirski, njegova zrela umjetnost poprima filozofski karakter, izražavajući njegovo promišljanje o čovjeku, svijetu i prolaznosti svega. To najviše dolazi do izražaja u slici Iza vječne tišine u kojoj vlada svečana tišina, a priroda stoji nepomična u svom iskonskom veličanstvu. Vrijeme kao da je stalo iznad osamljenog jezera i rta s crkvicom i grobljem, a tek primjetan tračak svjetla podsjeća na kratkoću i prolaznost ljudskog života pred licem vječne, veličanstvene prirode. Levitan je napisao Tretjakovu: “Ova slika me u potpunosti predstavlja, svu moju psihologiju, sve moje biće.”

U svom je radu težio, kako sam priznaje, da svaki potez kista predstavlja izražajnu riječ. Njegova se veličina očituje u tome što je imao nevjerojatnu sposobnost da pomoću svojih pejzaža probudi duboke ljudske osjećaje. “Slikarstvo nije protokol, već objašnjavanje prirode slikarskim sredstvima”, tako je on shvaćao bit likovne umjetnosti.

Dok su njegovi rani radovi bili više lirskog karaktera, prikazujući prirodu u svoj njenoj ljepoti, kasniji su filozofsko-psihološki obojeni. Iako na njegovim platnima uglavnom nema ljudi, lirski intonirani pejzaži metaforički predočavaju psihička stanja i govore o ljudskim osjećajima i težnjama. Na slici Iznad vječnog mira dolaze do izražaja umjetnikova razmišljanja o prolaznosti života i ljudskoj sudbini. Simbolizam je naglašen i na slici Osamljeni manastir gdje je samo jedan klimavi most veza s vanjskim svijetom.

Međutim, nije na svim pejzažima iz toga razdoblja prikaz ljudske sudbine tako tmuran. Radovi kao što su: Ožujak, Osvježavajući vjetar, Volga, Zlatna jesen prave su himne ljepoti ruske prirode, iako uvijek zadržavaju njemu svojstven melankoličan ton.

Kada je 1879. godine Židovima zabranjeno živjeti u Moskvi, Levitan je bio prisiljen povući se u selo nadomak Moskve. Iako je to jedan od najtežih perioda njegova života, nije prestao slikati. Tamo je nastala Hrastova šuma. Jesen i drugi radovi. Srećom, zahvaljujući utjecajnim prijateljima iz umjetničkih krugova, vraća se u Moskvu krajem te iste godine.

isak-levitan-vodaPotom su uslijedile godine priznanja. Levitanov se ugled tijekom 1890-ih proširio Europom pa je aktivno sudjelovao u umjetničkom životu Rusije i izvan nje. Podučavao je u Moskovskoj školi slikarstva, sudjelovao na izložbama po Europi, postao članom Carske akademije za umjetnost.

Međutim, 1897. godine otkrivena mu je neizlječiva srčana bolest. Iako ovaj zaljubljenik u slikanje i prirodu nije smanjio intenzitet svoga rada, nazirao se kraj. U tom posljednjem periodu života i rada primjetna je promjena stila. Pejzaži su postali izrazito profinjeni, sve više ispunjeni svjetlom i tajanstvenim spokojem, tako da su ih neki kritičari nazivali “pjesmama bez riječi”.

Na tim je slikama vidljiv utjecaj stare ruske umjetnosti, ali i modernizma koji se javlja u tadašnjem francuskom slikarstvu koje je privlačilo Levitana. Ipak, nije se priključio modernističkom pristupu, već je ostao vjeran realizmu.

U tom su razdoblju nastale i brojne slike tihih sumraka, noći obasjanih mjesečinom, usnulih zaselaka. “Nikad prije nisam volio prirodu toliko koliko je volim sada, ili bio tako osjetljiv prema njoj”, napisao je u pismu Čehovu koji je za te slike rekao da na njima obične svakodnevne stvari dobivaju posebno značenje, a tišina postaje glasna.

Posljednju, 39. godinu života proveo je s obitelji Antona Čehova na Krimu.

Svoju je posljednju veliku sliku namjeravao nazvati Rusija, ali se predomislio i nazvao je Jezero. Rusija. Veličanstvena snaga ruske prirode sažeta je na toj slici: golema vodena i kopnena prostranstva, modro nebo, vjetar koji tjera velike oblake, bijele siluete crkava… Tu sliku nije uspio dovršiti.

isak-levitan-brezov-sumarak

Na slici Brezov šumarak Levitan je radio četiri godine, pokušavajući uhvatiti najneuhvatljivije trenutke u prirodi. Težio je da svaki potez kistom bude izražajna riječ. Stotine poteza kistom pretvoreni su u lišće i vlati trave. Razina dubine je izvanredna. Šumarak prožet svjetlom titra životom i gotovo se može osjetiti kako priroda diše.

Nekoliko njegovih najpoznatijih pejzaža, poput: Osamljeni manastir, Vladimirka, Zlatna jesen, Proljetna poplava i Brezov šumarak, nalaze se u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi. No, Levitan je ostavio više od tisuću ulja na platnu, akvarela i drugih radova od kojih se mnogi mogu vidjeti u najboljim ruskim muzejima. Unatoč vrlo kratkom životnom vijeku, po broju radova nadmašio je sve svoje ruske suvremenike, a lirsko pejzažno slikarstvo s njim je doživjelo vrhunac razvoja.

Levitanove studije prirode kao da predstavljaju neumornu potragu za arhetipskim slikama, osobito radovi u kojima prikazuje motiv rijeke. Iako slavi ljepotu ruske prirode i njena golema prostranstva, njegove slike nadilaze objektivno predstavljanje prirode, prožete su dubokim filozofskim značenjem, njegovom težnjom da dosegne ono dubinsko i nedostižno u njoj. U njegovim je slikama priroda nešto veličajno i vječno što nadilazi čovjekovu moć poimanja.

Autor: Vesna Perhat

Izvor: nova-akropola

__________________________________________________________________________________