MEĐUNARODNI JUNIORSKI VATERPOLO TURNIR U BORU…

tamoiovde-logo

Međunarodni juniorski vaterpolo turnir “Bor 2017”

Od 27. do 30. jula na  otvorenom bazenu Ustanove “Sportski centar Bor” održaće se  Međunarodni juniorski vaterpolo turnir “Bor 2017”.

Na turniru će učestvovati juniorske reprezentacije Srbije, Australije, Irana, Crne Gore, Italije, Hrvatske  i Sjedinjenih Američkih Država.

Prodaja ulaznica za turnir počinje u ponedeljak, 24. jula u 14 sati na biletarnici Ustanove “Sportski centar Bor”.

 Cena dnevne ulaznice za tribine iznosi 200, a za mesto u VIP loži 300 dinara.

Nadležni iz borskog Sportskog centra obaveštavaju, da će zbog tehničkih priprema, treninga mladih vaterpolista i održavanja turnira bazeni biti zatvoreni za kupače od 25. do 31. 07. 2017. godine.

Foto: Arhiva (Vaterpolo turnir „Bor 2016“)

Bora*S

__________________________________________________________________________

Advertisements

ISTINSKI HEROJ…

tamoiovde-logo

Šavarš Karapetjan je 1976, sa 23 godine bio sportska zvezda SSSR-a. Kako i ne bi, kada je do tada 11 puta rušio svetski rekord, 17 puta bio prvak sveta, 13 puta evropski šampion i 7 puta prvak SSSR-a.

Šavarš Karapetjan

Dok je trenirao pored jezera u Jerevanu, začuo je buku i video kako se autobus prepun putnika survao u jezero, potonuvši u dubinu od oko 10 metara. Dotrčao je i bez razmišljanja skočio i zaronio u mutnu jezersku vodu. Doronio je do autobusa, nogama razbio prozor, a onda počeo da vadi jednog po jednog putnika.

Dok je imao snage izvukao je 30 od 92 putnika, ali je „samo“ dvadeset preživelo. Isečen od stakla, inficiran prljavom vodom i muljem, Šavarš se onesvestio dok je izvlačio tridesetu osobu. Od posledica zaranjanja zaradio je zapaljenje oba plućna krila i sepsu. Bez svesti, između života i smrti, probudio se posle 46 dana. Preživeo je, ali je na žalost njegovoj plivačkoj karijeri tada došao kraj.

Kad su ga kasnije pitali šta mu je bilo najstrašnije, Šavarš je odgovorio: „Znao sam da mogu da zaronim samo ograničen broj puta, i plašio sam se da ću pogrešiti. Dole je bilo tako mračno da ništa nisam video. Jednom sam umesto putnika izvukao sedište … Mogao sam da spasem još jedan život. To sedište me još uvek progoni u snovima.

Međutim, za Šavarša je herojstvo način života. Kada se 1985. našao pored zgrade u plamenu, nije ga zaustavilo sećanje na posledice podviga iz 1976. Uleteo je u zgradu i počeo da iz nje izvlači ljude. Zadobio je teške opekotine, zbog kojih je proveo dane u bolnici.

Šta je posle bilo s ovim herojem? Postao je političar? Slavni sportski trener? Ljubimac TV kamera? Ne. Šavarš je otišao u Moskvu i otvorio fabriku obuće kojoj je dao ime „Drugi udisaj“. Običan život.
Kasnije je dobio i medalju UNESCO-a za poštenu igru i junaštvo, a jednom asteroidu dali su ime Šavarš.

Izvor: radioaktivnikomarac /2017/04/20/

________________________________________________________________

 

NAJPOPULARNIJI DVOTOČKAŠ…

tamoiovde-logo

Početkom proleća budi se želja za što dužim boravkom u prirodi. Jedan od najboljih načina za uživanje u prolećnim bojama i mirisima jeste vožnja biciklom. Otkrivanje novih staza, uživanje u blagodetima gravitacije nizbrdo, pobeđivanje samog sebe uzbrdo, znači živeti zdravo, u dogovoru sa prirodom. Da li ste se, pri nekoj od vožnji, zapitali kada i gde je nastao bicikl?

Coventry-Machinists-Company-Ariel (1)

Dvotočkaš „Ariel“

Simpatične preteče bicikla

Istorija bicikla počinje sa nemačkim baronom Karlom fon Drajsom, koji je, da bi se lakše i brže kretao po dvorskoj bašti, još davne 1817. godine konstruisao preteču današnjeg bicikla. Model se sastojao od dva točka iste veličine i upravljača pričvršćenog za „ram“ koji je trebalo da se opkorači. Ta naprava, popularno nazvana „Dresina“ bila je napravljena od drveta a kako nije imala pedale, pokretala se nožnim guranjem. Taj „drveni konjić“ kretao se 15 kilometara na sat, a zbog „nožnog pogona“ nije bio mnogo popularan jer nije mogao poslužiti ni za šta drugo sem za „vožnju“ po bašti.

Kros-kontri takmičenja i mauntin-bajk

Od 1981. godine, kada počinje masovnija proizvodnja takozvanog mauntin-bajka, počinje i održavanje kros-kontri takmičenja (koja su, doduše, u svetu bila poznata još sedamdesetih godina). Na Olimpijskim igrama 1996. godine u Atlanti ta disciplina je i prvi put ušla u program igara: muškarci su nastupili na stazi dužine 40-50 km a žene na stazi od 30-40 km.
Konstrukcija tog bicikla razlikuje se od bicikla za piste i drumske trke po jačem i širem ramu, kao i po širim gumama; omogućeno je čak 27 brzina sa tzv. superniskom – „bakinom“ brzinom za najveće uspone. Prilikom vožnje tim biciklom, zaštitna kaciga je obavezna.

Dvadesetak godina kasnije, škotski kovač Mekmilan olakšao je vožnju tako što je dizajnirao dvotočkaša sa pogonom na pedale. Model iz sedamdesetih godina pretprošlog veka skoro je definisao karakteristike sadašnjeg bicikla. Englezi Džejms Starli i Vilijem Hilman dizajnirali su prototip klasičnog bicikla metalne konstrukcije sa lančanim prenosom na zadnji točak. Model je mogao da razvije brzinu između 23 i 24 kilometra na sat. 

Da bi vožnja bila udobnija, a pre svega stabilnija i sigurnija, Englez Lever je 1876. godine konstruisao prvi tricikl sa svetlom za noćnu vožnju. Zbog svojih prednosti taj trotočkaš je bio veoma popularan, što je dovelo i do njegove masovne proizvodnje.

Nova, udobnija era

Džon Danlop Junior na biciklu

Godinama kasnije, dizajn i konstrukcija bicikla su se menjali i usavršavali. Godina 1888. je, ipak, bila prelomna jer je Džon Bojd Danlop, veterinar iz Belfasta, izmislio pneumatske gume koje su obezbeđivale udobniju i „mekšu“ vožnju. Tada su bicikl počele da koriste i žene, koje su govorile da nijedna druga stvar nije učinila više za njihovu emancipaciju, mada su ga ipak najviše koristili muškarci koji su se njim prevozili do posla.

Tih godina otpočela je i masovna proizvodnja tog prevoznog sredstva u Americi, koja je sa milion prodatih primeraka godišnje donosila zaradu od čak trideset jedan milion dolara. To je dovelo i do organizovanja prvih biciklističkih trka i osnivanja biciklističkih saveza. Tako je prvo svetsko prvenstvo amatera održano 1893. godine u Čikagu, a svetsko prvenstvo profesionalaca je organizovano dve godine kasnije. To je dovelo i do toga da se na Olimpijskim igrama, koje su se održale 1896. godine, biciklizam uvrsti u jednu od takmičarskih disciplina, a nekoliko godina kasnije, prvo mesto u takmičarskom izazovu zauzela je etapna trkaTur de Frans, koja se u Francuskoj održava još od 1903. godine.

Novi dizajn popularnih dvotočkaša

Pedesetih godina 20. veka konstruisan je i ženski bicikl koji je savijenom prečagom između volana i sedišta omogućavao udobnu vožnju čak i u dugim suknjama. Pošto su mogli da ga voze i muškarci, cena je bila poprilično visoka. Šezdesetih godina pojavio se bicikl sa tzv. banana sedištem i volanom kome je mogla da se podešava visina.
I na našim prostorima biciklizam je prisutan već od kraja 19. veka. Prvi biciklistički savez Jugoslavije osnovan je 1919. godine, kada je i održano prvo drumsko prvenstvo biciklista.

Idealno rekreativno sredstvo

Na Zapadu je biciklizam podignut na nivo kulta. Postoje prenoćišta za bicikliste, obeležene staze koje vode kroz živopisne predele duge i po više stotina kilometara, turistički aranžmani za bicikliste, štampane brošure…

Kod nas je situacija pomalo drugačija, ali je činjenica da je vožnja biciklom dobra zamena za trčanje jer manje oštećuje kolena, a jača leđne mišiće i kičmu. Bicikl nazivaju još i „pokretnom teretanom“ jer tokom vožnje svi mišići učestvuju u naporu i svi se učvršćuju – mišići nogu i zadnjice, stomačni i grudni mišići, mišići ruku.

Najbolje je, smatra se, voziti bicikl tri puta nedeljno. Lekari ga preporučuju kao idealno rekreativno i rehabilitaciono sredstvo. Biciklista ujednačava rad srca i pluća, harmonizuje pokrete i ujednačava metabolizam. Deset minuta vožnje na dan dovoljno je za poboljšanje mišićnog tonusa, cirkulacije i zdravlja zglobova. Za poboljšanje srčane funkcije dovoljno je pola sata, a ko želi da ubrza metabolizam i sagori masnoću, treba da vozi bicikl 50 minuta dnevno.

AUTOR: Vladana Rašić Dragojević

IZVOR: RTS  / 16. mart 2017.

__________________________________________________________________

ISTORIJSKI LET U NEBO…

tamoiovde-logo (1)

 U Subotici je na današnji dan, 16. oktobra 1910. godine održan prvi aeromiting u našoj zemlji.  Ivan Sarić poleteo je na monoplanu- avionu sopstvene konstrukcije i izrade, pred 7ooo prisutnih građana Subotice
_________________________________________________________________________________

250px-szarits_janos

Sarić s medaljama i priznanjima osvojenim na sportskim tamičenjima

Ivan Sarić (Subotica, 27. jun 1876Subotica, 23. avgust 1966) je bio bunjevački[1][2][3] svestrani sportista; atletičar, rvač i jedan od osnivača fudbalskog kluba u Subotici, a isto tako i jedan od najznačajnijih pionira jugoslovenskog vazduhoplovstva. Kao poznati biciklista i motobiciklista takmičio se i pobeđivao na mnogim trkama širom Evrope. Završio je trgovačku akademiju, živeo i radio kao knjigovođa u svom rodnom gradu.

Biciklizam

saric1

Spomenik Ivanu Sariću u Subotici

Biciklizmom se počeo baviti 1891. i to vožnjom na biciklu sa velikim točkom. Na prvoj međunarodnoj trci u Pečuju 1896. osvojio je drugo mesto. Prva mesta na 10 kilometara osvojao je na prvenstvu Ugarske 1897. i 1898. i prvenstvu Austrije 1899. u Beču, gde je bio i prvak na 25 kilometara. Uspešno je iskoristio okolnost da je živeo u Austrougarskoj monarhiji i da je mogao da se takmiči i na prvenstvima Austrije i Ugarske, kao i da je kao Srbin iz preka bio dobrodošao na srpskim takmičenjima.

Bio je šampion tri zemlje. Na prvenstvu Ugarske u Budimpešti 1900. osvojo je prvo mesto u disciplini na 100 km. i pet drugih mesta u ostalim disciplinama. Isti uspeh postiže i u Novom Sadu na 100 km. Na prvenstvu Srbije u Beogradu osvaja prvo mesto na 1 km i 25 km. Tom prilikom su subotički fudbaleri, pod vođstvom Sarića demonstrirali u Topčideru igru loptom — fudbal. Na prvenstvu Bačke 1901. u Subotici osvaja prvo mesto na 25 km. Uspešno je završio još 50 drugih takmičenja.

Vazduhoplovstvo

saricavion

Sarićev avion

Iz Kraljevine Srbije prvi je avionom leteo prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević, 1909. godine u poseti Francuskoj.[4] Nepunih sedam godina posle letova braće Rajt i pola godine pre leta prvog Jugoslovena Edvarda Rusijana, Sarić je kao prvi čovek sa ovih prostora uspešno leteo na avionu sopstvene konstrukcije i izrade, Sarić br. 1.

Za vreme boravka u Parizu 1909. Ivan Sarić upoznao je neke pionire avijacije i oduševio se njihovim projektima, a najveći utisak na njega ostavio je francuski inženjer i pilot Luj Blerio, koji je te godine prvi avionom preleteo Lamanš u svom jednokrilcu.

Vrativši se u Suboticu, odlučio je da napravi sopstveni avion. U prvom modelu motor je bio strane konstrukcije, trocilindrični „delfos” od 24 konjske snage, ali je za sledeći model i motor bio njegove konstrukcije. Trup aviona „Sarić 1“, sagrađen od priručnih materijala kao što su drvo, laneno platno, točkovi motocikla i klavirske žice, završen je iste, 1909. godine.

Na subotičkom Gradskom trkalištu, u leto 1910. godine, vršio je prve probne letove istovremeno uvežbavajući se da i sam pilotira. Prvi javni let je izveden 16. oktobra 1910. s hipodroma u Subotici, kome je prisustvovalo oko sedam hiljada građana Subotice. Leteći na visini od 30 metara obišao je čitavo konjičko trkalište.

saric1airplanemuseumyuaf

Sarićev avion u Muzeju jugoslovenskog vazduhoplovstva, Beograd.

Sedište aviona od pruća je sačuvano i nalazi se u Muzeju vazduhoplovstva kod aerodroma SurčinBeograd. U Muzeju se takođe nalazi i replika aviona „Sarić-1“ u čijoj izradi je pomagao i sam Ivan Sarić.

Početkom 1911. godine Ivan Sarić je usavršavao konstrukciju svog aviona kome je dao naziv „Sarić 2“. Za ovu letelicu sam je konstruisao i motor.

Prvi svetski rat prekinuio je Sarićevu letačku delatnost, ali je konstruktorskim radom nastavio da se bavi celoga života. Iako samouk, bio je darovit konstruktor i pronalazač različitih tehničkih izuma. U vazduhoplovstvu, pored aviona, konstruisao je motore, elise i 1917. godine je sagradio i model helikoptera koji je na probama pokazao odlične rezultate.

Doživeo je duboku starost kao penzioner u Subotici. Bio je aktivan u sportskim i tehničkim društvima, počasni član Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije, Auto-moto saveza Jugoslavije, te počasni član Auto-moto društva „Pobeda“ iz Subotice. Dobitnik je velikog broja priznanja. Umro je u Subotici 23. avgusta 1966. godine u 91. godini života. Svojim delom Ivan Sarić se svrstava među najznačajnije pionire jugoslovenskog vazduhoplovstva. Aero-klub u Subotici nosi njegovo ime.[5]

Vidi još

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO…

tamoiovde-logo (1)

Regionalna privredna komora Zaječar, 30. septembra i  01. oktobra 2016. godine, organizuje:

5. MEĐUNARODNI SAJAM „ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO“
2. SAJAM FINANSIRANJA
1. SAJAM TURIZMA

unnamedkomoraSajam „Zdravo–domaće–prirodno“ će biti organizovan na platou Grada Zaječara.

2. Sajam finansiranja i 1. Sajam turizma će biti održani u sali Nacionalne agencije za regionalni razvoj – NARR, Trg oslobođenja bb u Zaječaru.

Sajam „ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO“ održava se sa ciljem promocije tradicionalnih, domaćih proizvoda i prava je prilika za širenje tržišta prirodnih proizvoda, povećanje proizvodnje i plasmana, ali i za razmenu znanja i iskustava.

Sajam finansiranja je prilika da se na jednom mestu okupe predstavnici banaka iz regiona i šire i osiguravajuće kuće i predstave svoje ponude privrednicima i građanima.

mapa-sajam-zdp-2016Jedan od najvažnijih ciljeva sajma turizma je predstavljanje turistističkih potencijala, prirodnih resursa, kulturnog bogatstva i turističkih destinacija sa raznovrsnim sadržajima za odmor, zabavu, zdravstveni oporavak, sport, rekreaciju.

RPK Zaječar će učesnicima i posetiocima pripremiti prateći program kroz edukativne seminare, prezentacije kao i degustacije proizvoda.

Izlagačima je obezbeđen BESPLATAN izlagački prostor, a za sve posetioce sajma ulaz je besplatan.
Najavljeno je učešće većeg broja izlagača iz Srbije, zemalja u okruženju i EU.

_________________________________________________________________________________

SVET JE MALI – PIDŽA JE VELIKI…

tamoiovde-logo (1)

Ovaj razgovor je vođen i zabeležen početkom 2015. godine. Juče, 29. avgusta, Pidža je iznenada i zanavek otišao…

________________________________________________________________________

Dovoljno je reći samo Pidža i starijim i sredovečnim Boranima, ljubiteljima košarke bilo bi dovoljno da se sete legende ovdašnje, srpske, pa i jugoslovenske košarke. Ivica Pavlović- Pidža, jedan od najpoznatijih košarkaša Bora, kasnije trener u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, školovani harmonikaš, vrsni kulinar i mađioničar. Sada u 58 godini života hoda ivicom gole egzistencije.

Ivica-Pavlovic-PidzaPobednicki-peharZaljubljenik u sport najpre se oprobao, kao i sva borska deca, u fudbalu, ali je sudbina htela da postane košarkaš. Od trećeg razreda osnovne škole igrao je košarku, a prvotimac KK “Bor“ postao je kao “šestak“. Košarka se u Pidžino vreme igrala na otovorenom, dovoljan je bio obruč i tabla na drvetu u parku, na garaži.

To je ono vreme kada je Mali stadion bio hram malih sportova, vreme kada je više navijača i kibicera bilo na treninzima nego danas na prvenstvenim utakmicama. Vreme kada se sportom bavilo iz ljubavi, vreme kada su sportisti bili idoli. Pidža je sve to bio u borskim, pa i jugolsovenskim razmerama.

-U to vreme Bor se takmičio u Drugoj saveznoj ligi, pa u Prvoj B ligi Jugoslavije. Putovalo se od Triglava do Đevđelije, od Horgoša do plavog Jadrana. Na turnir povodom Dana rudara u Bor učešće su, pored nas, uzeli Partizan, Zvezda, OKK Beograd. Na Malom stadionu, koji ima kapacitet od 1.500 mesta, zbilo se čak 2.000 Borana. Zvezdu je vodio Bata Đorđević, otac sadašnjeg selektora Saše Đorđevića, ali KK “Bor“ ih je dobio sa pola koša razlike. Goranu Rakočeviću, ocu košarkaša Igora koga se mlađi više sećaju, driblingom sam „vezao noge u čvor“. Pao je na zadnjicu i seo na centar terena. Ne prekidajući sa vođenjem lopte prišao sam i pružio mu ruku da ustane. Nažalost, nas je Partizan pobedio sa pola koša, ali svakako je to bio spektakl-priseća se Pidža.

Po završetku sportske karijere završio je višu trenersku školu i bio član stručnog štaba juniorske reprezentacije Jugoslavije, kao “trener driblinga“. Juniorsku reperezentaciju su u to vreme činili, pored ostalih, Divac, Koturović, Lončar, Paspalj, Rađa, Kukoč, Rebrača… Saša Đorđević, Danilović…

-Svi oni, svi koji su nešto značili u sportskom i trenerskom košarkaškom smislu u Jugoslaviju su dolazili na našu Savaču. Lično sam učestvovao na 22 letnja kampa na Savači. Bili smo jači od Kopaonika i Zlatibora zajedno. Zlatne godine kampa na savači su 1976,`77. i `78. godina, tada je Bor bio zvanično regionalni centar košarke-s ponosom ističe Pavlović i dodaje.- Danas je to Niš, danas Savača više nema takav sjaj.

Lično se poznaje i, kako kaže, prijateljevao je sa Dušanom Ivkovićem, Batom Đorđevićem, Žeravicom, Lečićem, Maljkovićem, većina njih je bar jednom bila na Savači i držala seminare. U Šibeniku, gde je služio vojni rok, trenirao je sa Mokom Slavnićem, Jarićem (starijim), Macurom, Koprivicom. Tu je upoznao i košarkaškim mastorijama podučavao tada mlađanog Dražena Petrovića.

– Dražen je i tada trenirao po ceo dan. Strašan igrač, i drago mi je što sam imao privilegiju da sa njim treniram, pomažem mu, igramo jedan na jedan i dodajem mu lopte dok je neumorno trenirao šut. Petroviću su me kasnije pozvali kući na ručak, postali smo prijatelji- ponosno ističe Pidža.

Sa ništa manje ponosa ističe, da je imao čast da na jednoj utakmici u Paraćinu upozna Ćosića, Jelovca, Daneua, Zorgu, Plećaša, Tvrdića, kod koga je kaže jednom bio u Splitu.- Čovek je držao tv servis-kaže borska legend,  a govori o jugoslovenskoj košarkaškoj legendi.

Dragana Kićanovića Kiću upoznao je na jednom košarkaškom seminaru na Savači, 1979. godine, po povratku iz Manile gde su godinu dana ranije naši košarkaši postali prvaci sveta.

Screenshot2– Kića je od nekog čuo da ja izvodim uspešno mađioničarske trikove pa me je u Hotelu “Jezero“ zamolio da mu neki pokažem. Pristao sam uz molbu da odemo do Bora da ga upozna moj otac koji je bio okoreli partizanovac, na šta je on i pristao. Uđemo u naš stan i ja Kiću mom ocu predstavim kao mog prijatelja. Otac ga gleda i kaže: “Nešto si mi ti poznat“. Uskočim je zbunjen i kažem: “Tata, pa poznat ti je sa televizije“. Na šta će moj tata: “A, znama, znam, Ljuba Moljac“.

Ubrzo se pročulo da je Kićanović u Boru i ispred zgrade se okupilo puno ljudi, nije moglo da se iz zgrade izađe. Morala je da dođe i policija kakao bi obezbedila izlaz košarkaškoj vedeti Partizana i reperezentacije. Kića je usput podelio autograme i vratio se na Borsko jezero.

– Od tada smo postali veliki prijatelji i on sam je ponudio da mi bude kum kada se budem ženio, ali na dan moje ženidbe on je bio sa reprezentaciom na nekom prvenstvu. Međutim, iz poštovanja prema velikom košarkašu i mom prijatelju svom prvom sinu sam dao ime Dragan. Kiću ja, bez obzira što to nije postao i zvanično, ja smatram kumom. Ponekad se čujemo telefonom. Povukao se u “mirne vode“ i na Kopaoniku ima svoj privatni biznis. Nije red da ga pitam za detalje- kao da se pravda Pidža Pavlović.

Voli sport i danas, ali niko ga ne zove da pomogne borskoj košarci. Mlađi treneri u Boru, kaže, smatraju da sve znaju.

-Profesionalizam je doveo sport do propasti. Ne igra se više iz ljubavi, za ekipu, za grad, za reprezentaciju. Ne mogu da zamislim da se igrači ne odazivaju na poziv selektora. Košarkaške zvezde koje sam ja poznavao bi pešice došle na poziv selektora, to su bile ljudine. Navijam za Bor i Crvenu zvezdu, ali moram da priznam da i danas Partizan ima najjaču školu košarke iz koje izlaze košarkaške zvezde poput Kiće, Praje, Saleta, Danilovića, Divca, Paspalja… Nažalost takvo je vreme. U sve pore društva, pa i u sport, je ušla politika i napravila katastrofu. To nije dobro za našu omladinu- zaključuje Ivica Pavlović.

Pidža neizmerno voli Bor. Proneo je njegovo ime i slavu. Popularnost je prohujala, vreme kada su, kaže Pidža, mnogi poznati Borani voleli da se nađu u njegovom društvu, mnogi direktori da ga potapšu po ramenu. Bor nema toliko legendi u spomenaru svoje sportske istorije. Pidža svoju stranicu u toj slavi zasigurno ima.

Juniorski-tim-Bora-prvak-Srbije-1976.-godine

Juniorski tim Bora, prvak Srbije 1976. godine

Ivica-Pavlovic-PidzaPobednicki-pehar

Ivica Pavlović-Pidža – pobednički pehar

Ivica-Pavlovic-Pidza-3

Ivica Pavlović-Pidža

 

Izvor:bor-sve./07. 02. 2015.

Ivica-Pavlovic-danas

Ivica Pavlović, februar 2015.

__________________________________________________________________________________

NATAŠA KOVAČEVIĆ, ZAISTA JAČA OD SUDBINE…

tamoiovde-logo

Dve godine i dva meseca pošto je u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj izgubila nogu, Nataša Kovačević se vratila košarci. Ova 21-godišnja devojka uspela je da, čistom snagom sopstvene nepokolebljive volje, postane jedan od najsvetlijih primera domaćeg sporta i sistema vrednosti koji bi on trebalo da predstavlja.

U dvorani „Basket Siti“, Nataša Kovačević je obukla dres Crvene zvezde i u meču sa Studentom, u okviru vanrednog šestog kola Prve ženske lige Srbije, odigrala svoje prve minute nakon 26 meseci. Njeno pojavljivanje na terenu, sasvim jasno, predstavlja presedan. Od Komisije za takmičenje Košarkaškog saveza Srbije dobila je licencu i dozvolu da nastupa.

Kako je sama istakla za RTS, proteza sa kojom igra i trenira, a koja je rađena u Parizu, dozvoljava joj pokrete koje imaju sve ostale igračice.

„U vezi sa povratkom Nataše Kovačević aktivnom bavljenju košarkom već su konsultovani i predstavnici KSS-a i FIBA. U ovom po mnogo čemu jedinstvenom slučaju, zbog korišćenja proteze, ne postoje nikakve prepreke da se ponovo vrati na parket“, navela je Crvena zvezda u saopštenju kojim su javnost obavestili o povratku Nataše Kovačević.

Nataša Kovačević je karijeru započela još 2008. godine, igrajući za crveno-bele, te KK Partizan, Voždovac i mađarski Đer.

Svoju prvu zvaničnu utakmicu nakon nesreće hrabra košarkašica odigrala je u pobedi Crvene zvezde nad niškim Studentom u utakmici 6. kola prvenstva Srbije (78:47) i upisala pet poena za 15. minuta provedenih na parketu.

Zaista sam presrećna što sam ponovo ovde, osećam se sjajno i velika je čast igrati za Zvezdu.Takođe sam jako srećna što je moj povratak obeležen u klubu iz kog sam otišla u DJer, a to je Crvena zvezda. Praktično sam se vratila kući i kao da ovih dve godine nije ni bilo„, izjavila je novinarima mlada košarkašica.

Kovačevićeva je u igru ušla u šestom minutu prve četvrtine i tom prilikom dobila ogroman aplauz cele hale u Železniku.

Prijaju mi reakcije medija i želim da se zahvalim svim ljudima koji su došli ovde i podržali Crvenu zvezdu. Nadam se da ćemo se viđati i na narednim utakmicama. Zaista se osećam sasvim normalno, kao što ste videli sve radim kako treba. Želim da se zahvalim svojoj ekipi i eto sve koševe koje sam postigla, produkt su timske igre. Davaću svoj maksimum da pomognem ekipi što više mogu„, zaključila je Kovačevićeva.

Saobraćajna nesreća u kojoj je Kovačevićeva pretrpela tešku povredu dogodila se pre dve godina kada su košarkašice mađarskog Đera, za koji je u tom trenutku nastupala, krenuo na pripremnu utakmicu u Šopron.

Do nesreće je došlo kada je vozač autobusa skrenuo s puta kako bi izbegao direktan sudar sa automobilom koji je ušao u suprotnu traku.

Na licu mesta stradao je tim menadžer ekipe Petar Tapodi, dok je trener Fuzi Akos preminuo u bolnici.

Izvor:rts.rs/sreda, 11. nov 2015.

__________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Natasa-Kovacevic-foto-Telegraf-620x350

Foto: Telegraf

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

AUTORITETI I DRUŠTVO…

tamoiovde-logoKoreni samopouzdanja

U prethodnom tekstu pominjali smo roditeljske stilove kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj samopouzdanja kod osobe. Ovaj faktor, iako najvažniji i najmoćniji, nije jedini „odgovoran“ za razvijeno tj. nerazvijeno samopouzdanje kod odraslih osoba.

girls-60660_640Pored roditeljstva i porodične situacije, postoji još dosta uticaja na razvoj, ne samo samopouzdanja, već i celokupne ličnosti i životnog stila osobe. Pre nego što nastavimo sa analizom psihičkih faktora samopouzdanja, ovde ćemo spomenuti te uticaje, jer su bitni za nastavak priče.

Tokom razvoja ličnosti, dete prolazi kroz svakojake kontekste i ima različita iskustva sa različitim ljudima sa kojima dolazi u kontakt. Kao što znamo, deca od sedme godine polaze u osnovnu školu, a često se roditelji odluče i da ih šalju u vrtić, tj. predškolsko. Ovde dete provodi veliki deo dana, te je logično da su iskustva u ovim kontekstima veoma važna prilikom analize čovekove psihe.

Od načina interakcije i komunikacije sa osobom koja je glavna u vrtiću (vaspitačem) uveliko će zavisiti i kako će sutra dete formirati sliku o autoritetima i načina interakcije sa njima, što je priprema za školski kontekst. U školi se, naravno, susreće sa učiteljima i nastavnicima, osobama koje su u fokusu detetove pažnje prilikom vremena koje tamo provodi. Interakcija sa ovim osobama je za dete veoma važna, jer od toga zavisi i njegova budućnost – ako ima loš odnos sa učiteljem, uglavnom će imati i lošu ocenu.

Ako je učitelj strog ili prestrog (što sada možemo nazvati „autoritarni učiteljski stil“) i zahteva suviše od deteta, za očekivati je da će se dete osetiti kao nedovoljno dobro i kompetentno da ispuni zadatke. Stoga, ono će doživljavati konstantne poraze na školskom planu, a ovo će doprineti da se slika koju ima o sebi još više degradira.

Sada će gledati na sebe kao na „glupana“, što će značajno doprineti da se oseća loše sa sobom, a možda i kao nekog ko „nije za školu“ što će značajno uticati i na izbor životnog puta. Istraživanja su pokazala da je akademski uspeh (visoke ocene u školi, pohvale i nagrade od strane školskih autoriteta, itd.) jedna od veoma važnih odrednica pozitivne slike koju dete, sutrašnji odrastao čovek, ima o sebi. Ova logika se može primeniti i kada se uzmu u obzir i druge oblasti – sport, zanat, igre, itd. Logično je dakle, da će neko ko je odličan đak ili dobar sportista imati generalno veće samopouzdanje nego onaj ko to nije (pogotovo onaj ko je dobar sportista, jer se nekako u detinjstvu sport više ceni od škole).

Dete koje je izloženo stalnim kritikama će se, naravno, osećati vrlo loše – biti kritikovan je samo po sebi neprijatna situacija. Štaviše, ono što se dešava je da dete, kada je konstantno kritikovano od strane autoriteta u njegovom životu, tj. osoba koje su od neke važnosti u njegovom svetu, prisvaja te kritike i počinje da kritikuje samo sebe.

Ovaj proces se u psihološkoj literaturi naziva „introjekcija“ i mi smo o njemu ranije govorili. Za one koji su propustili da pročitaju tekst u kojem se ovaj termin objašnjava i pominje, ili za one koji ne znaju, introjekcijom se naziva proces kojim se nešto što je spolja prisvaja i „ugrađuje“ u našu mentalnu shemu.

Kada govorimo o kriticizmu, dete koje često biva kritikovano introjektuje tu kritiku u svoj mentalni sistem i onda samo sebi postaje kritizer. U psihoanalitičkoj terminologiji, često se dešava da ovaj introjektovani mehanizam postane trajan deo ličnosti osobe, tj. učestvuje u formiranju tzv. super-ega – dela ličnosti koji zadužen za kontrolisanje celokupnog ponašanja i razmišljanja osobe u odnosu na njenu funkcionalnost u društvu i socijalnom kontekstu.

Ovo je uglavnom „socijalni“ deo ličnosti i funkcioniše u sprezi sa socijalnim konvencijama i on se formira na osnovu interakcije deteta sa autoritetima (introjekcije autoriteta su zapravo glavni mehanizam super-ega), njegovih iskustava sa nagrađivanjem i kažnjavanjem i opštim vaspitanjem. Kao takav, on kasnije predstavlja jedan veoma važan deo ličnosti osobe, koji joj omogućava da adekvatno funkcioniše u društvu.

Upravo ovaj deo ličnosti je najviše odgovoran za nivo samopouzdanja koji će se kasnije razviti kod osobe, a odrediće tok razvoja i mogućnost menjanja tog nivoa. Naime, ukoliko se dete susreće  uglavnom sa kritizerskim, strogim, autoritarnim, hladnim i kažnjavajućim osobama, ono će razviti veoma nisko mišljenje o sebi. Isto tako, kasnije će ono samo sebi postati najveći i najstrožiji sudija, onaj koji sputava, ograničava, zabranjuje, vređa i ponižava (samog sebe).

Osobe koje imaju nisko samopouzdanje ustvari stalno u glavi ponavljaju rečenice i izjave drugih ljudi (kritikujućih autoriteta iz detinjstva) kojima sami sebe, narodski rečeno, „ubijaju u pojam“. Iako tih ljudi i kritika više nema, osoba se jednostavno navikla da je uvek nesposobna, da ništa što ona uradi neće valjati – stoga će često samu sebe sputavati u različitim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da se izrazi na pravi način. Dakle, osoba sada ne veruje u sebe i ne dozvoljava sebi da veruje. Zaista teška situacija, ali ne i nerešiva – međutim, o tome ćemo u nekom od sledećih tekstova.

Još jedan važan faktor u razvoju optimalnog nivoa samopouzdanja su vršnjaci, tj. prijatelji, „drugari“, svi „saborci“ sa kojima dete provodi vreme u nekoj od vaspitnih ustanova ili sa kojima se druži u slobodno vreme. Deca koja pođu u školu počinju da obraćaju pažnju i shvataju sličnosti i razlike između sebe i ostalih vršnjaka, te počinju da se porede sa njima. Socijalno poređenje ima veliki uticaj na sliku koju dete formira o sebi. Kako ćemo znati šta mislimo o sebi ako ne znamo šta drugi misle o nama? Ovaj princip funkcionisanja je od krucijalne važnosti pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, kada se obrazuje socijalna komponenta ličnosti.

Deca su posebno osetljiva na mišljenje drugih o njima i posebno im je važno šta drugi, pogotovo njihovi vršnjaci, misle o njima. Status deteta u bližem i daljem društvu u ovom periodu može imati presudan značaj u kasnijem vrednovanju sebe. U ovom periodu, neke, da ih tako nazovemo, površnije karakteristike se više uzimaju obzir prilikom vrednovanja drugih – izgled, frizura, marka odeće, porodica i socioekonomski status, „blamaže“ tj. neprijatni događaji, nadimci, itd.

Kako kod dece još nije u potpunosti razvijena ta socijalna komponenta i empatičnost, deca nisu često „fina“ jedna prema drugima.  Dešava se, da se neko ismejava samo zbog većeg broja patika ili zbog pramena kose koji štrči van frizure – čak se i dešava da se neko omalovažava zato što nema para da kupi užinu. Ovakve stvari su skoro nezamislive kod odraslih ljudi, ali kod dece su vrlo uobičajene. Ono što je takođe problem je što deca nisu svesna da su takva ponašanja drugih „detinjasta“ i nezrela, pa ih uzimaju veoma ozbiljno.

Ukoliko je neko ismejavan kao mali ili konstantno maltretiran, to će imati značajan uticaj na njegovu ličnost kasnije, pa čak i na izbor celokupnog životnog puta i kvaliteta života. Poznati su slučajevi ljudi koji nose „ožiljke“ iz mlađih dana, kada su bili zlostavljani od strane vršnjaka, koji nose ogromne negativne posledice po život tih ljudi.

Neko nikada ne preboli neke situacije u detinjstvu, te će čitav život pokušavati da „istera pravdu“ ili vrati „milo za drago“ ljudima, ili će se jednostavno osećati loše sa sobom. Nezadovoljstvo sobom je, kao što smo više puta napomenuli, jedno od najtežih stanja u koje čovek može da zapadne, a sigurno je jedno od najzaslužnijih za razvoj ogromnog broja psihičkih teskoba.

Ljudi koji su okruženi velikim brojem prijatelja od kojih imaju podršku, pogotovo u adolescentnom dobu, će kasnije imati generalno više nivoe samopouzdanja. Ovo je logično, jer ako vas neko konstantno podržava i pokazuje veru u vas, čak i ako ste bazično sniženog samopouzdanja, počećete da verujete sami u sebe.

Takođe, ljudima je seksualnost veoma važan aspekt života, kao i slike o sebi, tj. identiteta. Tako, iskustva u seksualnoj sferi i sa suprotnim polom su od velikog značaja za formiranje samopouzdanja. Samopouzdanje koje se naruši negativnim seksualnim iskustvima se ne naruši samo što se tiče budućih seksualnih iskustava, već se negativan efekat „preliva“ i na opštu sliku o sebi.

Svi ovi faktori u većoj ili manjoj meri utiču na formiranje samopouzdanja osobe. Ista situacija neće isto uticati na sve osobe. Mi se razlikujemo i po genetici i po temperamentu, po iskustvima i po načinu opažanja sveta oko sebe, kao i po mnogim drugim faktorima. Stoga, uticaj i posledice nekih od ovih situacija koje smo pominjali nisu univerzalne i to nije zakon i pravilo.

Ono što je ključno da zapazimo, to je da postoji određena tendencija da određene situacije i iskustva imaju specifične posledice po naš psihički razvoj, te da ih moramo uzeti u obzir prilikom bilo kakve psihološke analize ovog i sličnih fenomena.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (3)

Prethodni članak

________________________________________________________________________________________

SVI JOJ ZAVIDE…

tamoiovde-logo
 Amerikanka s najdužim nogama

Loren Vilijams je ponosna vlasnica najdužih nogu u Americi.

118512668855eea8673d71b576580308_w640

foto: screenshot

Dvadesetšestogodišnja Loren je američki model i može da se pohvali najdužim nogama u ovoj državi dugih čak 124 cm od kuka do pete.

Loren je inače veliki ljubitelj sporta i kaže kako je oduvek bila viša od svojih vršnjaka jer potiče iz porodice u kojoj su svi visokog rasta.

Ona je jako srećna jer nosi titulu najdužih nogu Amerike.

Često je angažuju da radi kampanje za sportske brendove, a najviše se ponosi reklamama za „Nike“.

„Ne sećam se kada sam tačno shvatila da imam jako duge noge, ali ono što mi ljudi najčešće kažu je: ’Blago tebi’“, kaže Loren.


Izvor;superzena.b92.net

____________________________________________________________________________________

ČEKAJUĆI VETAR…

tamoiovde-logoŽivot prođe u propuštenim šansama

Neodlučnost nas „koči“ da budemo srećni u ljubavi, uspešni u poslu, ali i da se razvijamo kao ličnosti. Mnogi ne mogu da prežale što u određenim momentima nisu imali više hrabrosti.

334215_1 Svakodnevno pravimo izbore, donosimo odluke. Ipak, neki ljudi za razliku od drugih imaju grdne muke čak i kada pokušavaju da odaberu u koji red za šalter će stati i koju majicu da kupe.

Životne izbori im se čine poput najgoreg usuda i kao da bi jedino mogli da ih donesu kada bi im sam Bog ukazao na ispravan put.

Propuštene prilike se samo ređaju, a život im prolazi.

O uzrocima i posledicama hronične neodlučnosti, koja nam često uskrati sreću u poslu, ljubavi, ali i lični razvoj, razgovarali smo sa psihoterapeutom Sanjom Perković:

– Koren neodlučnosti je strah od preuzimanja odgovornosti. Osoba koja dugotrajno ne donosi odluke u stvari ne želi da se suoči sa njihovim posledicama. To im je neprihvatljivo iz više razloga, a najčešći je strah od greške. Kolebljivima je zajedničko i postojanje unutrašnjeg konflikta. Jedan deo ličnosti želi jedno, a drugi nešto potpuno suprotno.

– Ljudi koji su kao deca bili prezaštićeni, ne dobiju mogućnost da razviju sposobnost odlučivanja. Ako roditelji umesto njih donose rešenja za koje su oni zreli, štiteći ih pritom od neprijatnosti ili im ne dozvoljavaju da osete posledice svojih postupaka, razvijaju kod njih osećanje bespomoćnosti koje posledično vodi u neodlučnost. Takve osobe često očekuju da neko drugi umesto njih „presudi“ – kaže sagovornica „Života plus“.

Ako čovek ima jasne prioritete i zna šta traži, nema puno premišljanja. Ipak, one neopredeljene, konstantno i suvišno preispitivanje sprečava da žive punim plućima, jer dok se oni dvoume, vozovi dolaze i odlaze.

– U zavisnosti od važnosti izbora koji stoji pred čovekom, procenjujemo uticaj neodlučnosti na dalji tok života. Onaj ko se „lomi“ oko svakodnevnih stvari osim gubljenja vremena nema druge štete, dok neko ko ne može da odluči za koji posao da aplicira može da propusti šansu da se uopšte zaposli. I nedonošenje odluke je odluka.

Devojka koja želi da raskine lošu vezu, ali se plaši suočavanja sa posledicama i žaljenjem koje će trajajti neko vreme, može da dođe u situaciju da sebi „zatvori“ mogućnosti da se zbliži sa nekim ko joj mnogo više odgovara – napominje Perković.

KOJE CIPELE DA KUPIM?

197dd7a93c8dcbbe56443d423a421e99Ako se neko „lomi“ između dva para cipela, ne znači da se dvoumi oko izbora prihvatanja ili promene posla, dečka, kupovine stana. Neko će lako i brzo da odluči kakvu obuću želi, ali ne može da izabere između dva potencijalna partnera ili da li konačno da priđe simpatiji. Neko „kao od šale“ donosi sve odluke, a nekome više „leže“ one „krupne“.

Tako dolazimo u situaciju da veliki broj ljudi „stoji“ u mestu i ne napreduje kroz život, već čeka znak sa neba, nada se čudu i povoljnijim okolnosti,… Postavlja se pitanje kako će oni kojima je ovo utisnuto u DNK „preživeti“ i prežaliti propuštene šanse.

– Tako što će preuzeti odgovornost i prestati da krive druge ljude, okolnosti, Boga ili sudbinu za to gde se trenutno nalaze. Trebalo bi da se suoče sa strahom, donesu odluku i budu spremni na sve što ih čeka. Međutim, događa se i da kad nešto odluče, posle početnog pozitivnog utiska počnu da sagledavaju negativne strane tog izbora. Kako o opciji koju nisu izabrali nemaju potpunu informaciju, često imaju pogrešan utisak da kod nje ne postoje negativne strane. Zato, umesto da se fokusiraju na negativne ishode svog izbora, trebalo bi da sagledaju i koristi – navodi naša sagovornica.

Ovi „lomovi“, „borba“ sa samim sobom i odsustvo želje da „konce sudbine“ drže u svojim rukama, utiču i na voljene osobe.

– Ako partner voli da sve bude po njegovom, u suštini će mu odgovarati neodlučni životni saputnik. Problem nastaje kad druga osoba želi da podeli odgovornost i izbore, a neodlučna polovina to uporno odbija i tada prebacuju odluku sa jednog na drugo kao „vruć krompir“ – govori psihoterapeut.

Liste „za“ i „protiv“ kod ljudi koji se „bore“ sa hroničnom neodlučnošću ne pomažu, ali i dobronamerna ideja da bi ih trebalo malo „pogurati“, nekada nije idealno rešenje.

– To je po pravilu prilično pogubno. Odluke „da li ćemo i sa kim stupiti u brak, imati decu ili ne, živeti u jednoj ili drugoj zemlji“, svaka osoba bi trebalo da donese sama bez obzira na to koliko neodlučno može da izgleda. Ipak, hoćemo li ih forsirati da načine izbor i do kojih granica, zavisi od toga koliko je to nama važno. Ukoliko želimo porodicu, a partner ne može da se odluči, onda svakako ima smisla postaviti mu neki rok do kojeg je važno da se izjasni.

Ima slučajeva u kojima ljudi znaju šta žele, ali imaju problem da želje kažu drugima, pa se pogrešno stiče utisak da su neodlučni. U ovom slučaju, njihov centralni konflikt je između izražavanja svoje želje i ispunjenja tuđih očekivanja – naglašava Perković.

Preispitajte razloge koji „leže“ u korenu neodlučnosti i suočite se sa njima. Takođe, nepoznavanje vlastitih osećanja, potreba i želja utiču na kolebanja, a onaj ko ne zna šta zaista želi, teško može da se odluči. Zato upoznajte sebe i držite se japanske poslovice – „Pre odluke razmisli, posle odluke ne razmišljaj“, jer ćete samo tako prihvatiti sve što posle usledi.

PODSTAKNITE DECU NA SAMOSTALNOST

37d73304db71e83cdb4d7d75e4688807Kada su roditelji perfekcionisti, sve što mališan uradi nije dovoljno dobro. To može da utiče na dete da izbegava donošenje odluke, kako se ne bi osećalo bezvrednim.

– Najbolji način je da dozvolimo detetu da samo izabere, pa i da pogreši. Ako želi da se bavi nekim sportom i posle nekog vremena odluči da prestane, važno da samo ode na trening, kaže treneru i drugarima da više ne želi da trenira i navede razlog za to.

Tako mališan uči da odabere, preuzme odgovornost i snosi posledice. I u mlađem uzrastu ga možemo podsticati na samostalno odlučivanje. Recimo, da sam izabere koju će majicu obući za vrtić, jer tako doživljava iskustvo donošenja odluka, pa će se kasnije u životu, u situacijama u kojima mora da bira, osećati kompetentnije i sigurnije – savetuje psihoterapeut.

Izvor:rtvbn.com

_______________________________________________________________________________________

VALENSIJA MAMI MUZEJIMA…

tamoiovde-logo

Dobra hrana, jeftin smeštaj i srdačni ljudi najbolja preporuka. Valensiju je zanimljivo posetiti u bilo koje godišnje doba

tur_620x0UKOLIKO želite da vidite najstariji stadion u Španiji, čuvenu “Mestalju”, morate da požurite, jer će za nekoliko godina to impresivno zdanje biti srušeno.

Fudbalski klub Valensija preseliće se na drugu adresu, u novi, moderniji objekat. Ako ipak ne stignete na vreme da ga posetite, ne brinite, jer ovaj lučki grad pruža turistima još mnogo toga.

Interesantnu arhitekturu, jedinstvene muzeje, dobru hranu, lepe i srdačne ljude… Valensiju je podjednako zanimljivo posetiti u bilo koje godišnje doba.

NOĆNI ŽIVOT
VALENSIJA je jedan od glavnih univerzitetskih centara u Španiji, što automatski znači da je “preplavljena” studentima iz cele zemlje, ali i iz inostranstva. To joj daje poseban mladalački duh koji se oseća na svakom koraku. Mada može zvučati neskromno, ukoliko ste jednom izašli u neku od beogradskih diskoteka, teško da će vas noćni život Valensije oboriti s nogu. Kafići i klubovi vikendom su krcati, a radnim danima su poluprazni.

S druge strane, ugostiteljski objekti nalik na menze nalaze se na svakom koraku. U njima uglavnom sede “lokalci”, ali i poneki turista “zaluta” na pivo. Interesantno je da se u Valensiji ne izlazi u grad pre ponoći. To je i razumljivo ako uzmete u obzir da meštani večeraju oko 23 sata, a nekada i u jedan ujutru. Cene pića su vrlo slične našim cenama, ali se zato ulazak u pojedine klubove naplaćuje od 10 do 20 evra. Uz sve to nemojte se iznenaditi kada u ranim jutarnjim satima pronađete zaključanu diskoteku. Neke od njih se otvaraju tek u tri sata posle ponoći i uglavnom rade do kasno pre podne.

HEMINGVEJEV RESTORAN

MI smo na preporuku otišli u restoran “La Pepika”, i tek pošto smo jeli shvatili smo da je taj objekat svojevrsna znamenitost Valensije. Osnovan je 1898. godine, a vlasnici vole da se hvale kako je to bio omiljeni restoran Ernesta Hemingveja. Postoje i njegove slike za jednim od stolova, a čuveni pisac je ovaj restoran čak spomenuo u svojoj knjizi “Opasno leto”.

SAVRŠEN OBROK
IDEALNA opcija, ako želite obilan i jeftin obrok, jesu dnevni meniji koje ima praktično svaki restoran. Čak i u nekim naoko ekskluzivnim lokalima nalaze se ponude koje uglavnom obuhvataju predjelo ili supu, glavno jelo, desert i piće po izboru. Cene dnevnog menija kreću se od 10 do 12 evra. Naravno, ne smete propustiti priliku da probate čuvenu paelju koja se prodaje na svakom koraku.

NAUKA I UMETNOST
SMEŠTAJ i osnovne namirnice u Valensiji poprilično su pristupačni, pa se isplati iznajmljivanje apartmana. Kada putujete s većim brojem ljudi, višekrevetne sobe u centru grada mogu da se nađu i za desetak evra po danu. Ako planirate da obiđete što više turističkih znamenitosti, moraćete da odvojite malo veću sumu novca. Naime, kombinovana karta za Muzej nauke i umetnosti, u okviru kojeg se nalaze akvarijum i opservatorija, košta 36 evra po osobi, dok će vas poseta Bioparku (otvoreni zoološki vrt) koštati 24 evra. Ipak, ne smete dozvoliti da vas cena odvrati od poseta ovim atrakcijama, jer one “vrede svaku paru”.

tur-ValenciaSama spoljašnjost ogromnog kompleksa oduzima dah. Moderna arhitektura ovih zgrada savršeno je ukombinovana s fontanama i parkom koji ih okružuju. Bilo da ste s malom decom, društvom, ili u paru, interaktivni Muzej nauke i umetnosti sigurno će vam biti zanimljiv.

I pored toga ona nije na listi 10 najpopularnijih evropskih destinacija, mada ima sve što je potrebno jednom gradu da bi se našao u tom probranom društvu.

FANTASTIČNI AKVARIJUM
NA nas je poseban utisak ostavio akvarijum u Valensiji u kojem je smešteno neverovatnih 500 životinjskih vrsta sa 45.000 jedinki. U okviru njega nalazi se i delfinarijum natankovan s 24 miliona litara vode, dubine 10,5 metara! Tu se svakodnevno dva puta održavaju predstave s dresiranim delfinima, pa ako ste u poseti, obavezno se raspitajte za termine.

OBAVEZNO
* Stadion “Mestalja”
* Muzej nauke i umetnosti
* Akvarijum
* Biopark
* Park u koritu reke Turije
* Centralna pijaca
* Valensijska katedrala (Sveti gral)
* Botanička bašta
N. M. NEDELjKOVIĆ
Izvor:www.novosti.rs/16. januar 2015. /

____________________________________________________________________________________

MESTO PO MERI ČOVEKA…

tamoiovde-logoGrad u kome je plata 1.200 evra, kirija 15 evra, kriminala nema, a policija ne postoji

Marinaleda je gradić u Andaluziji na jugu Španije koji na površini od 25 kilometara kvadratnih broji oko 2.700 stanovnika.

1057fc5f7173ecb842571f4c89872453-350x250Stanovnici Marinalede ne boje se da izraze svoja politička uverenja. Umesto bleštavih reklama i brendova – ulična umetnost u obliku grafita i murala sa porukama podrške i solidarnosti sa zemljama poput Kube i Venecuele.

Ulice nose nazive slavnih boraca za radnička prava kao što su Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda.

Dok se ostatak Španije bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama koje su preuzele zemlju, odluke u ovom gradiću donose se direktno demokratskim putem na nedeljnim sastancima koje obično posećuje oko 300-400 ljudi.

Dok je nezaposlenost u Španiji 27 odsto, u Marinaledi je ostvarena gotovo puna zaposlenost. Navala za useljenjem je tolika da je uvedena lista čekanja – a čeka se i po dve godine. Do sada je izgrađeno oko 350 kuća, au naredne dve godine trebalo bi da se izgradi oko još 250.

Prosečna mesečna plata za zaposlene iznosi 1.200 evra mesečno. Možda vam se ne čini puno, ali kad se pogleda cena stanovanja koja kod njih iznosi 15 evra mesečno, jasno je da se sa takvom platom može sasvim pristojno živeti.

Grad stanovnicima omogućava pristup besplatnom internetu. Fascinantan je i sportski sadržaj u ovom gradu sa jedva 2.000 stanovnika – dva fudbalska terena, košarkaški teren, teren za tenis, skvoš i odbojku, bazen. Svi su oni besplatno na raspolaganju stanovnicima (osim bazena za koji se plaća godišnja karta).

U ovom gradu ljudi sami sebi grade kuće, a jedan od njih je i David Gonzalez Molina. Nakon što je najmanje dve godine proveo kao registrovani građanin Marinalede, od lokalnih vlasti dobija materijal potreban za izgradnju kuće, a tek nakon što je izgradi, počeće da plaća 15 evra mesečno toj istoj vladi kako bi se refundirali troškovi korišćenog materijala. Naravno, budući da ne znaju svi da grade kuću, vlasti u pomoć šalju profesionalne građevinare i arhitekte koji pomažu u izgradnji.

Kuće se ne mogu prodati, čime se sprečava mogućnost da se tako profitira.

Jednom mesečno u gradu se obeležava tzv. „Crvena nedelja“, kada neko na plenumu iznese ideju o tome kako bi grad mogao postati još bolji ili lepši. Ukoliko ideja bude prihvaćena, volonteri obave taj posao. Nekad se radi o čišćenju ulica ili popravkama na kućama. Grad ima i svoju televiziju i radio-kanale, a nedavno je gošća u studiju bila i ćerka Čea Gevare.

Policija ovde ne postoji. – Prema španskom zakonu, mi bismo, prema broju stanovnika, trebalo da imamo između četiri i sedam policajaca. Ali mi ih ne želimo ovde. Jer baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi, jer se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije – objašnjava gradonačelnik.

Izvor:ludimagazin.net

______________________________________________________________________________

Svet u kojem zivimo

______________________________________________________________________________

PREOBRAŽENJE VODE I VATRE…

TAMOiOVDE-logoDani Brestovačke banje

Brestovačka banja uz druge mnogobrojne prirodne i ljudskim delanjem stvorene dragulje koji se nalaze na teritoriji borske opštine, predstavlja izuzetan resurs za dalji rast i razvoj turističke privrede.

Ova, 2014. je jedna od onih godina kada se obeležava i slavi godišnjica vredna pažnje – 180 godina je od prvog dolaska knjaza Miloša Obrenovića u ovo mesto.
Dogodilo se to nakon oslobođenja i ukidanja turskog spahijskog sistema 1833. godine i priključenja ovih krajeva matici zemlji.

172_4375

Dolazi Knjaz

Već 1834. Miloš obilazi ove krajeve, pa tako dolazi i u ovo mesto, poznato po termomineralnim vodama, čija je blagotvornost na ljudski organizam bila poznata još od vremena Rimljana.

Ubrzo nakon ove posete, po naredbi Knjaza, 1837. godine podignuta je reprezentativna građevina Milošev konak, a nakon toga i nekoliko drugih objekata. No, možda značajniju činjenicu, na uspostavi ovog mesta kao banjskog, predstavljaju izvanredni rezultati o lekovitosti voda koji dolaze iz Beča posle izvršenih analiza na Bečkom medicinskom fakultetu.

Čuveni baron Herder pored ostalih istraživanja bavi se i ispitivanjem brestovačkih voda i potvrđuje njihovu izvanrednu lekovitost.

Ova saznanja doprinose uspostavljanju, brzom i uspešnom razvoju Brestovačke banje. Slovi za jednu od najstarijih, a pri kraju 19. i s početka 20. veka zauzimala je sasvim zasluženo mesto u samom vrhu najposećenijih i najuređenijih srpskih banjskih lečilišta.

IMGP6828 ljubavni jadi 2

Osvrni se na mene

Turističke manifestacije svojim sadržajima i kvalitetom privlače posetioce, nezavisno od nekih drugih turističkih atrakcija koje se nalaze u blizini mesta održavanja manifestacije. Ukoliko se one održavaju na prostoru koji sam po sebi predstavlja turističku atrakciju, kao u konkretnom slučaju, eto dodatnog motiva za povećan broj turističkih kretanja ka ovoj destinaciji.

IMGP6845

Homoljska pastirica

Mnogobrojni, raznovrsni i kvalitetni programski sadržaji, dobar odziv izlagača i takmičara, veliki broj izvođača programa, izuzetni koncerti ansambla „Legende“, Braće Teofilović i Ivane Pavković, idealne vremenske prilike i izuzetna posećenost, samo su neki od pokazatelja da je manifestacija „Dani Brestovačke banje“ uspešno kreirana i realizovana.

Ovogodišnji “Dani ” su održani minulog vikenda, 23, i 24. avgusta, na ambijentalno prelepom prostoru, u srcu ovog od davnina poznatog lečilišnog i izletničkog mesta, koji je bio od jutra do ponoći ispunjen učesnicima i posetiocima.

Tako je lepoti krajolika udahnut i život.
Prizori koje bi voleli da što češće ovde viđamo.

Manifestacija “Dani Brestovačke banje” utemeljena pre dve decenije, čuva od zaborava nešto od vremena minulih, ali u svom razvoju prati aktuelne kulturne i turističke trendove. Iz godine u godinu, dobija nove i zanimljive sadržajne forme, kako bi privukla što širu lepezu kategorija posetilaca.

172_4403

Gergine

Otud na ovoj manifestaciji tradicionalnog prikaza “Dolazak knjaza Miloša u Brestovačku banju”, paljenja Preobraženjske vatre, Zlatnih ruku (priprema tradicionalnih jela, izložbi predmeta starih zanata,suvenira i ručnih radova, nastupa Kulturno umetničkih društava, vokalnih i instrumentalnih solista, grupa, orkestara ali predstava za decu, likovnih kolonija, sportskih i enigmatskih nadmetanja, izbora lepotice Banje i kvalitetnih muzičkih koncerata.

172_4364

Papa Pavlović kuva, tradiciju čuva

Ovogodišnje, 23. avgustovsko jutro otpočelo je paljenjem vatri na ognjištima i pokazivanjem umeća u pripremanju tradicionalnih i zaboravljenih jela, otvaranjem izložbeno prodajnih štandova sa suvenirima i predmetima izrađenim tehnikom starih zanata i početkom rada likovne kolonije.
Potom su otvorene izložbe i postavke u Letnjikovcu kneza Aleksandra Karađorđevića, Konaku kneza Miloša i Hamamu.

Manifestacija je svečano otvrena u 12 časova, nastupom Kulturno-umetničkog društva “Bor”, čiji su članovi izveli stare srpske igre i pesme a nakon toga je prisutni narod priredio doček knjazu Milošu i knjeginji Ljubici.

172_4391

Kad Ona priča i Knjaz ćuti

Bio je ovo simboličan dolazak Knjaza, a onaj pravi, istorijski, desio se davne 1834. godine.

U ulogama Knjaza i Kneginje poznati glumci Branko Jerinić i Katarina Vićentijević su kroz pozorišne monologe opisali istoriju Miloševe vladavine i duh vremena u kome je uspostavljena Brestovačka banja, koja je ubrzo nakon toga postala omiljeno odredište mnogobrojnih znamenitih ličnosti ali i ljudi koji su za svoju boljku ovde tražili leka.

Knjaza su iz Banje ispratile „Zlatne trube “, trubački orkestar iz Knjaževca koji je ujedno otvorio kulturno umetnički blok CEN. U okviru ovog prekograničnog projekta nastupili su još i ansambl „ Gmza“ iz bugarskoga Novog sela ( Vidin), negotinska etno grupa „Gergina“ i KUD “Sesalac” iz Sokobanje.

Spletove narodnih kola, igara i pesama izveli su kulturno-umetnička društva brestovački „Đido“ i „Petrovačka družina“ iz Bačkog Petrovca. Svoja umeća pokazali su vokalni solisti Jela Marjanović i Ćama Ćirić, instrumentalisti, pripovedači i zdravičari.

Posebno sastavljen žiri ocenio je čije su to ruke „zlatnije od zlatnih“ u takmičarskoj programskoj celini “Zlatne ruke”. Najboljima su dodeljeni pehari, prigodne nagrade i diplome.

100_4415

Legende

Celovečernji koncert, poznate grupe „Legende“, popunio je publikom čitav centralni banjski prostor koja je uživala u sjajnoj muzici ovog legendarnog ansambla a do ponoći prisutnu publiku je u dobrom raspoloženju zadržala pevačica Ivana Pavković.

Nedeljni dan, 24. avgusta protekao je  u znaku sportskih, enigmatskih i takmičenja u lepoti i znanju, pozorišne predstave za decu “IN PIN ČARAPIN” koju je odigrala glumačka tupa „Tricikl“iz Beograda“ i nastupima kulturno-umetnička društava iz Krivelja, Krepoljina, Zlota, Brezonika i Šarbanovca.

Usledilo je potom proglašenje pobednika, uručivanje prigodnih nagrada za najbolje u svim nadmetanjima .
Po prvi put na manifestaciji izabrana je i „Lepotica Brestovačke banje“.
Od 13 prijavljenih kandidatkinja, lepotom i znanjem, krunu i lentu lepotice zaluženo je ponela Marija Ivković.

IMGP6881U 20 časova upaljena je “Preobraženjska vatra”, a potom je usledio koncert Braće Teofilović, čijim su pojanjima okončani 21. Dani Brestovačke banje.

Tako su i ovi „Dani“ potvrdili da su još jedan od borskih turističkih potencijala na koji treba ozbiljno računati, koji treba pažljivo negovati , uobličavati, uz zadržavanje dosadašnjih kvalitetnih, dodavati nove sadržaje, dobro upakovati i svakako još agresivnije plasirati na turističko tržište, pa samim tim i ekonomski valorizovati.

Bora Stanković

________________________________________________________________________________________________

LJUBAVNI JADI MLAĐANOG PASTIRČETA (Foto priča)

IMGP6826LJUBAVNI JADI 1IMGP6827LJUBAVNI JADIIMGP6828 ljubavni jadi 2IMGP6829ljubavni jadi 4

IMGP6830LJUBAVNI JADI 5
________________________________________________________________________________________________

MOJE VREME NA KADIBOGAZU…

tamoiovde-logo

NA KORAK DO GRANIČNOG PRELAZA KADIBOGAZ

TAMOiOVDE-DIGITAL CAMERANa graničnoj liniji Republike Srbije i Republike Bugarske, između sela Novo Korito (Knjaževac) sa srpske i Salaša (Belogradčik) sa bugarske strane, tokom tri dana, 18, 19, i 20. jula, održan je 14. Međunarodni “Sabor na Kadibogazu”, jedna od najstarijih i najposećenijih manifestacija ovog tipa na Balkanu.

Kažu organizatori i  redovni posetioci, da se ovde tim povodom okupi više od 25.000 građana Srbije i Bugarske, koji u vreme trajanja Sabora, državnu granicu mogu da pređu sa ličnom kartom, dakle, bez pasoša.

DIGITAL CAMERAPrvi Sabor je održan  1925. godine i sa prekidima organizovan bezmalo tri decenije, sve do 1954. Potom su razne prilike i neprilike imale  za posledicu dugogodišnji prekid ovog događaja. No, uprkos svemu, opštine Knjaževac i Belogradčik su 1968. godine otpočele plansku i sistematsku saradnju koja je doduše bila ograničena na sportsku i kulturnu, ali je razmena, pre svega, kulturnih programa predstavljala osnovu za zvaničnu obnovu Sabora.

Sabor je obnovljen 2001. godine, na inicijativu opština Knjaževac i Belogradčik, sa ciljem širenja i negovanja dobrosusedskih odnosa između stanovnika dveju država i od tada do danas organizuje se u kontinuitetu.

100_4114Pored programa koji se realizuju u vreme manifestacije, prekogranična saradnja dveju bratskih opština doživljava pravi procvat i ona se  odvija bez ikakvih ograničenja u svim oblastima, tamo gde postoji zajednički interes. Uspostavljanje kontakata i saradnja se odvija na obostrano zadovoljstvo  između raznih institucija, organizacija, muzeja, zajednica, udruženja, sportskih klubova…

Kao poseban, izdvojio se interes za saradnjom  u oblasti turističke privrede, s obzirom da obe opštine strateški planiraju da postanu razvijene i prepoznatljive turističke destinacije.

sokobanja3Knjaževac je izgradnjom i razvojem turističkog kompleksa na Staroj planini (Jabučko ravnište i Babin zub) minule godine privukao više od 50.000 turista, od kojih skoro polovinu čine upravo turisti iz Bugarske.

Turističke lokalitete u opštini Belogradčik, pre svega, čuvene Belogradčiške stene godišnje poseti više od 150 hiljada turista.

Samo ovih par činjenica upravo govore o neophodnosti realizacije, sada već davnašnje inicijative (pre 24 godina), o izgradnji i otvaranju graničnog prelaza ovde, na Kadibogazu.

Završetak realizacije tog projekta predstavlja šansu za  ekonomski i biološki opstanak stanovništva na ovim, inače nerazvijenim i depopulacijom pogođenim pograničnim područjima.

DIGITAL CAMERAUpravo je centralni i najznačajniji događaj na ovogodišnjem Saboru bio “postavljanje kamena temeljca” ili bolje rečeno, svečano otvaranje početka radova na izgradnji, od strane stanovništva dugo očekivanog, a od strane zvaničnika često najavljivanog graničnog prelaza Kadibogaz.

Tim su povodom u subotu, 19. jula ovde boravili Aleksandar Antić, ministar energetike u vladi Srbije, Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske, Desislava Terzieva, ministarka regionalnog razvoja Bugarske i mnogi drugi zvaničnici obeju država.

DIGITAL CAMERAMinistar Antić je iskazao  prijatno iznenađenje susretom građana dve susedne države i rekao da je to najbolji dokaz za svaku buduću saradnju. Izgradnja puta sa obe strane i otvaranje graničnog prelaza je velika razvojna šansa koja će preporoditi ove siromašne oblasti.

„Zahvalan sam našim bugarskim partnerima što su napravili prvi korak, što su sa svoje strane počeli radove. Ja mislim da će i vlada Republike  Srbije u skladu sa sporazumima koji su potpisani u vremenu pred nama uraditi svoj deo posla sa naše strane“.

100_4110Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske kazao  je da je predviđeni rok za izgradnju pristupnih puteva sa bugarske strane kratak, četiri meseca, a nakon toga će dve države otpočeti zajedničke radove na uspostavljanju granično kontrolnih punktova u skladu sa međudržavnim sporazumom.

Ove, kao i prethodnih godina, Sabor je ponudio pregršt različitih događaja, poput tradicionalnog vašara, kulturno-umetničkih programa u kojima su učestvovala kulturno- umetnička društva, vokalni i insrumentalni solisti iz obe države, sportskih nadmetanja, izložbi, susreta proizvođača meda, šumkih uprava, moto i biciklističkih klubova…

DIGITAL CAMERAO iću, piću i narodnom veselju nije potrebno ni govoriti (u najvećoj od šatri gostima je pesmom dušu galio i Halid Muslimović, folk zvezda nekadašnje Jugoslavije)…

Autor: Bora*S



 

Foto/video: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________