NAJPOPULARNIJI DVOTOČKAŠ…

tamoiovde-logo

Početkom proleća budi se želja za što dužim boravkom u prirodi. Jedan od najboljih načina za uživanje u prolećnim bojama i mirisima jeste vožnja biciklom. Otkrivanje novih staza, uživanje u blagodetima gravitacije nizbrdo, pobeđivanje samog sebe uzbrdo, znači živeti zdravo, u dogovoru sa prirodom. Da li ste se, pri nekoj od vožnji, zapitali kada i gde je nastao bicikl?

Coventry-Machinists-Company-Ariel (1)

Dvotočkaš „Ariel“

Simpatične preteče bicikla

Istorija bicikla počinje sa nemačkim baronom Karlom fon Drajsom, koji je, da bi se lakše i brže kretao po dvorskoj bašti, još davne 1817. godine konstruisao preteču današnjeg bicikla. Model se sastojao od dva točka iste veličine i upravljača pričvršćenog za „ram“ koji je trebalo da se opkorači. Ta naprava, popularno nazvana „Dresina“ bila je napravljena od drveta a kako nije imala pedale, pokretala se nožnim guranjem. Taj „drveni konjić“ kretao se 15 kilometara na sat, a zbog „nožnog pogona“ nije bio mnogo popularan jer nije mogao poslužiti ni za šta drugo sem za „vožnju“ po bašti.

Kros-kontri takmičenja i mauntin-bajk

Od 1981. godine, kada počinje masovnija proizvodnja takozvanog mauntin-bajka, počinje i održavanje kros-kontri takmičenja (koja su, doduše, u svetu bila poznata još sedamdesetih godina). Na Olimpijskim igrama 1996. godine u Atlanti ta disciplina je i prvi put ušla u program igara: muškarci su nastupili na stazi dužine 40-50 km a žene na stazi od 30-40 km.
Konstrukcija tog bicikla razlikuje se od bicikla za piste i drumske trke po jačem i širem ramu, kao i po širim gumama; omogućeno je čak 27 brzina sa tzv. superniskom – „bakinom“ brzinom za najveće uspone. Prilikom vožnje tim biciklom, zaštitna kaciga je obavezna.

Dvadesetak godina kasnije, škotski kovač Mekmilan olakšao je vožnju tako što je dizajnirao dvotočkaša sa pogonom na pedale. Model iz sedamdesetih godina pretprošlog veka skoro je definisao karakteristike sadašnjeg bicikla. Englezi Džejms Starli i Vilijem Hilman dizajnirali su prototip klasičnog bicikla metalne konstrukcije sa lančanim prenosom na zadnji točak. Model je mogao da razvije brzinu između 23 i 24 kilometra na sat. 

Da bi vožnja bila udobnija, a pre svega stabilnija i sigurnija, Englez Lever je 1876. godine konstruisao prvi tricikl sa svetlom za noćnu vožnju. Zbog svojih prednosti taj trotočkaš je bio veoma popularan, što je dovelo i do njegove masovne proizvodnje.

Nova, udobnija era

Džon Danlop Junior na biciklu

Godinama kasnije, dizajn i konstrukcija bicikla su se menjali i usavršavali. Godina 1888. je, ipak, bila prelomna jer je Džon Bojd Danlop, veterinar iz Belfasta, izmislio pneumatske gume koje su obezbeđivale udobniju i „mekšu“ vožnju. Tada su bicikl počele da koriste i žene, koje su govorile da nijedna druga stvar nije učinila više za njihovu emancipaciju, mada su ga ipak najviše koristili muškarci koji su se njim prevozili do posla.

Tih godina otpočela je i masovna proizvodnja tog prevoznog sredstva u Americi, koja je sa milion prodatih primeraka godišnje donosila zaradu od čak trideset jedan milion dolara. To je dovelo i do organizovanja prvih biciklističkih trka i osnivanja biciklističkih saveza. Tako je prvo svetsko prvenstvo amatera održano 1893. godine u Čikagu, a svetsko prvenstvo profesionalaca je organizovano dve godine kasnije. To je dovelo i do toga da se na Olimpijskim igrama, koje su se održale 1896. godine, biciklizam uvrsti u jednu od takmičarskih disciplina, a nekoliko godina kasnije, prvo mesto u takmičarskom izazovu zauzela je etapna trkaTur de Frans, koja se u Francuskoj održava još od 1903. godine.

Novi dizajn popularnih dvotočkaša

Pedesetih godina 20. veka konstruisan je i ženski bicikl koji je savijenom prečagom između volana i sedišta omogućavao udobnu vožnju čak i u dugim suknjama. Pošto su mogli da ga voze i muškarci, cena je bila poprilično visoka. Šezdesetih godina pojavio se bicikl sa tzv. banana sedištem i volanom kome je mogla da se podešava visina.
I na našim prostorima biciklizam je prisutan već od kraja 19. veka. Prvi biciklistički savez Jugoslavije osnovan je 1919. godine, kada je i održano prvo drumsko prvenstvo biciklista.

Idealno rekreativno sredstvo

Na Zapadu je biciklizam podignut na nivo kulta. Postoje prenoćišta za bicikliste, obeležene staze koje vode kroz živopisne predele duge i po više stotina kilometara, turistički aranžmani za bicikliste, štampane brošure…

Kod nas je situacija pomalo drugačija, ali je činjenica da je vožnja biciklom dobra zamena za trčanje jer manje oštećuje kolena, a jača leđne mišiće i kičmu. Bicikl nazivaju još i „pokretnom teretanom“ jer tokom vožnje svi mišići učestvuju u naporu i svi se učvršćuju – mišići nogu i zadnjice, stomačni i grudni mišići, mišići ruku.

Najbolje je, smatra se, voziti bicikl tri puta nedeljno. Lekari ga preporučuju kao idealno rekreativno i rehabilitaciono sredstvo. Biciklista ujednačava rad srca i pluća, harmonizuje pokrete i ujednačava metabolizam. Deset minuta vožnje na dan dovoljno je za poboljšanje mišićnog tonusa, cirkulacije i zdravlja zglobova. Za poboljšanje srčane funkcije dovoljno je pola sata, a ko želi da ubrza metabolizam i sagori masnoću, treba da vozi bicikl 50 minuta dnevno.

AUTOR: Vladana Rašić Dragojević

IZVOR: RTS  / 16. mart 2017.

__________________________________________________________________

ISTORIJSKI LET U NEBO…

tamoiovde-logo (1)

 U Subotici je na današnji dan, 16. oktobra 1910. godine održan prvi aeromiting u našoj zemlji.  Ivan Sarić poleteo je na monoplanu- avionu sopstvene konstrukcije i izrade, pred 7ooo prisutnih građana Subotice
_________________________________________________________________________________

250px-szarits_janos

Sarić s medaljama i priznanjima osvojenim na sportskim tamičenjima

Ivan Sarić (Subotica, 27. jun 1876Subotica, 23. avgust 1966) je bio bunjevački[1][2][3] svestrani sportista; atletičar, rvač i jedan od osnivača fudbalskog kluba u Subotici, a isto tako i jedan od najznačajnijih pionira jugoslovenskog vazduhoplovstva. Kao poznati biciklista i motobiciklista takmičio se i pobeđivao na mnogim trkama širom Evrope. Završio je trgovačku akademiju, živeo i radio kao knjigovođa u svom rodnom gradu.

Biciklizam

saric1

Spomenik Ivanu Sariću u Subotici

Biciklizmom se počeo baviti 1891. i to vožnjom na biciklu sa velikim točkom. Na prvoj međunarodnoj trci u Pečuju 1896. osvojio je drugo mesto. Prva mesta na 10 kilometara osvojao je na prvenstvu Ugarske 1897. i 1898. i prvenstvu Austrije 1899. u Beču, gde je bio i prvak na 25 kilometara. Uspešno je iskoristio okolnost da je živeo u Austrougarskoj monarhiji i da je mogao da se takmiči i na prvenstvima Austrije i Ugarske, kao i da je kao Srbin iz preka bio dobrodošao na srpskim takmičenjima.

Bio je šampion tri zemlje. Na prvenstvu Ugarske u Budimpešti 1900. osvojo je prvo mesto u disciplini na 100 km. i pet drugih mesta u ostalim disciplinama. Isti uspeh postiže i u Novom Sadu na 100 km. Na prvenstvu Srbije u Beogradu osvaja prvo mesto na 1 km i 25 km. Tom prilikom su subotički fudbaleri, pod vođstvom Sarića demonstrirali u Topčideru igru loptom — fudbal. Na prvenstvu Bačke 1901. u Subotici osvaja prvo mesto na 25 km. Uspešno je završio još 50 drugih takmičenja.

Vazduhoplovstvo

saricavion

Sarićev avion

Iz Kraljevine Srbije prvi je avionom leteo prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević, 1909. godine u poseti Francuskoj.[4] Nepunih sedam godina posle letova braće Rajt i pola godine pre leta prvog Jugoslovena Edvarda Rusijana, Sarić je kao prvi čovek sa ovih prostora uspešno leteo na avionu sopstvene konstrukcije i izrade, Sarić br. 1.

Za vreme boravka u Parizu 1909. Ivan Sarić upoznao je neke pionire avijacije i oduševio se njihovim projektima, a najveći utisak na njega ostavio je francuski inženjer i pilot Luj Blerio, koji je te godine prvi avionom preleteo Lamanš u svom jednokrilcu.

Vrativši se u Suboticu, odlučio je da napravi sopstveni avion. U prvom modelu motor je bio strane konstrukcije, trocilindrični „delfos” od 24 konjske snage, ali je za sledeći model i motor bio njegove konstrukcije. Trup aviona „Sarić 1“, sagrađen od priručnih materijala kao što su drvo, laneno platno, točkovi motocikla i klavirske žice, završen je iste, 1909. godine.

Na subotičkom Gradskom trkalištu, u leto 1910. godine, vršio je prve probne letove istovremeno uvežbavajući se da i sam pilotira. Prvi javni let je izveden 16. oktobra 1910. s hipodroma u Subotici, kome je prisustvovalo oko sedam hiljada građana Subotice. Leteći na visini od 30 metara obišao je čitavo konjičko trkalište.

saric1airplanemuseumyuaf

Sarićev avion u Muzeju jugoslovenskog vazduhoplovstva, Beograd.

Sedište aviona od pruća je sačuvano i nalazi se u Muzeju vazduhoplovstva kod aerodroma SurčinBeograd. U Muzeju se takođe nalazi i replika aviona „Sarić-1“ u čijoj izradi je pomagao i sam Ivan Sarić.

Početkom 1911. godine Ivan Sarić je usavršavao konstrukciju svog aviona kome je dao naziv „Sarić 2“. Za ovu letelicu sam je konstruisao i motor.

Prvi svetski rat prekinuio je Sarićevu letačku delatnost, ali je konstruktorskim radom nastavio da se bavi celoga života. Iako samouk, bio je darovit konstruktor i pronalazač različitih tehničkih izuma. U vazduhoplovstvu, pored aviona, konstruisao je motore, elise i 1917. godine je sagradio i model helikoptera koji je na probama pokazao odlične rezultate.

Doživeo je duboku starost kao penzioner u Subotici. Bio je aktivan u sportskim i tehničkim društvima, počasni član Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije, Auto-moto saveza Jugoslavije, te počasni član Auto-moto društva „Pobeda“ iz Subotice. Dobitnik je velikog broja priznanja. Umro je u Subotici 23. avgusta 1966. godine u 91. godini života. Svojim delom Ivan Sarić se svrstava među najznačajnije pionire jugoslovenskog vazduhoplovstva. Aero-klub u Subotici nosi njegovo ime.[5]

Vidi još

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO…

tamoiovde-logo (1)

Regionalna privredna komora Zaječar, 30. septembra i  01. oktobra 2016. godine, organizuje:

5. MEĐUNARODNI SAJAM „ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO“
2. SAJAM FINANSIRANJA
1. SAJAM TURIZMA

unnamedkomoraSajam „Zdravo–domaće–prirodno“ će biti organizovan na platou Grada Zaječara.

2. Sajam finansiranja i 1. Sajam turizma će biti održani u sali Nacionalne agencije za regionalni razvoj – NARR, Trg oslobođenja bb u Zaječaru.

Sajam „ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO“ održava se sa ciljem promocije tradicionalnih, domaćih proizvoda i prava je prilika za širenje tržišta prirodnih proizvoda, povećanje proizvodnje i plasmana, ali i za razmenu znanja i iskustava.

Sajam finansiranja je prilika da se na jednom mestu okupe predstavnici banaka iz regiona i šire i osiguravajuće kuće i predstave svoje ponude privrednicima i građanima.

mapa-sajam-zdp-2016Jedan od najvažnijih ciljeva sajma turizma je predstavljanje turistističkih potencijala, prirodnih resursa, kulturnog bogatstva i turističkih destinacija sa raznovrsnim sadržajima za odmor, zabavu, zdravstveni oporavak, sport, rekreaciju.

RPK Zaječar će učesnicima i posetiocima pripremiti prateći program kroz edukativne seminare, prezentacije kao i degustacije proizvoda.

Izlagačima je obezbeđen BESPLATAN izlagački prostor, a za sve posetioce sajma ulaz je besplatan.
Najavljeno je učešće većeg broja izlagača iz Srbije, zemalja u okruženju i EU.

_________________________________________________________________________________

SVET JE MALI – PIDŽA JE VELIKI…

tamoiovde-logo (1)

Ovaj razgovor je vođen i zabeležen početkom 2015. godine. Juče, 29. avgusta, Pidža je iznenada i zanavek otišao…

________________________________________________________________________

Dovoljno je reći samo Pidža i starijim i sredovečnim Boranima, ljubiteljima košarke bilo bi dovoljno da se sete legende ovdašnje, srpske, pa i jugoslovenske košarke. Ivica Pavlović- Pidža, jedan od najpoznatijih košarkaša Bora, kasnije trener u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, školovani harmonikaš, vrsni kulinar i mađioničar. Sada u 58 godini života hoda ivicom gole egzistencije.

Ivica-Pavlovic-PidzaPobednicki-peharZaljubljenik u sport najpre se oprobao, kao i sva borska deca, u fudbalu, ali je sudbina htela da postane košarkaš. Od trećeg razreda osnovne škole igrao je košarku, a prvotimac KK “Bor“ postao je kao “šestak“. Košarka se u Pidžino vreme igrala na otovorenom, dovoljan je bio obruč i tabla na drvetu u parku, na garaži.

To je ono vreme kada je Mali stadion bio hram malih sportova, vreme kada je više navijača i kibicera bilo na treninzima nego danas na prvenstvenim utakmicama. Vreme kada se sportom bavilo iz ljubavi, vreme kada su sportisti bili idoli. Pidža je sve to bio u borskim, pa i jugolsovenskim razmerama.

-U to vreme Bor se takmičio u Drugoj saveznoj ligi, pa u Prvoj B ligi Jugoslavije. Putovalo se od Triglava do Đevđelije, od Horgoša do plavog Jadrana. Na turnir povodom Dana rudara u Bor učešće su, pored nas, uzeli Partizan, Zvezda, OKK Beograd. Na Malom stadionu, koji ima kapacitet od 1.500 mesta, zbilo se čak 2.000 Borana. Zvezdu je vodio Bata Đorđević, otac sadašnjeg selektora Saše Đorđevića, ali KK “Bor“ ih je dobio sa pola koša razlike. Goranu Rakočeviću, ocu košarkaša Igora koga se mlađi više sećaju, driblingom sam „vezao noge u čvor“. Pao je na zadnjicu i seo na centar terena. Ne prekidajući sa vođenjem lopte prišao sam i pružio mu ruku da ustane. Nažalost, nas je Partizan pobedio sa pola koša, ali svakako je to bio spektakl-priseća se Pidža.

Po završetku sportske karijere završio je višu trenersku školu i bio član stručnog štaba juniorske reprezentacije Jugoslavije, kao “trener driblinga“. Juniorsku reperezentaciju su u to vreme činili, pored ostalih, Divac, Koturović, Lončar, Paspalj, Rađa, Kukoč, Rebrača… Saša Đorđević, Danilović…

-Svi oni, svi koji su nešto značili u sportskom i trenerskom košarkaškom smislu u Jugoslaviju su dolazili na našu Savaču. Lično sam učestvovao na 22 letnja kampa na Savači. Bili smo jači od Kopaonika i Zlatibora zajedno. Zlatne godine kampa na savači su 1976,`77. i `78. godina, tada je Bor bio zvanično regionalni centar košarke-s ponosom ističe Pavlović i dodaje.- Danas je to Niš, danas Savača više nema takav sjaj.

Lično se poznaje i, kako kaže, prijateljevao je sa Dušanom Ivkovićem, Batom Đorđevićem, Žeravicom, Lečićem, Maljkovićem, većina njih je bar jednom bila na Savači i držala seminare. U Šibeniku, gde je služio vojni rok, trenirao je sa Mokom Slavnićem, Jarićem (starijim), Macurom, Koprivicom. Tu je upoznao i košarkaškim mastorijama podučavao tada mlađanog Dražena Petrovića.

– Dražen je i tada trenirao po ceo dan. Strašan igrač, i drago mi je što sam imao privilegiju da sa njim treniram, pomažem mu, igramo jedan na jedan i dodajem mu lopte dok je neumorno trenirao šut. Petroviću su me kasnije pozvali kući na ručak, postali smo prijatelji- ponosno ističe Pidža.

Sa ništa manje ponosa ističe, da je imao čast da na jednoj utakmici u Paraćinu upozna Ćosića, Jelovca, Daneua, Zorgu, Plećaša, Tvrdića, kod koga je kaže jednom bio u Splitu.- Čovek je držao tv servis-kaže borska legend,  a govori o jugoslovenskoj košarkaškoj legendi.

Dragana Kićanovića Kiću upoznao je na jednom košarkaškom seminaru na Savači, 1979. godine, po povratku iz Manile gde su godinu dana ranije naši košarkaši postali prvaci sveta.

Screenshot2– Kića je od nekog čuo da ja izvodim uspešno mađioničarske trikove pa me je u Hotelu “Jezero“ zamolio da mu neki pokažem. Pristao sam uz molbu da odemo do Bora da ga upozna moj otac koji je bio okoreli partizanovac, na šta je on i pristao. Uđemo u naš stan i ja Kiću mom ocu predstavim kao mog prijatelja. Otac ga gleda i kaže: “Nešto si mi ti poznat“. Uskočim je zbunjen i kažem: “Tata, pa poznat ti je sa televizije“. Na šta će moj tata: “A, znama, znam, Ljuba Moljac“.

Ubrzo se pročulo da je Kićanović u Boru i ispred zgrade se okupilo puno ljudi, nije moglo da se iz zgrade izađe. Morala je da dođe i policija kakao bi obezbedila izlaz košarkaškoj vedeti Partizana i reperezentacije. Kića je usput podelio autograme i vratio se na Borsko jezero.

– Od tada smo postali veliki prijatelji i on sam je ponudio da mi bude kum kada se budem ženio, ali na dan moje ženidbe on je bio sa reprezentaciom na nekom prvenstvu. Međutim, iz poštovanja prema velikom košarkašu i mom prijatelju svom prvom sinu sam dao ime Dragan. Kiću ja, bez obzira što to nije postao i zvanično, ja smatram kumom. Ponekad se čujemo telefonom. Povukao se u “mirne vode“ i na Kopaoniku ima svoj privatni biznis. Nije red da ga pitam za detalje- kao da se pravda Pidža Pavlović.

Voli sport i danas, ali niko ga ne zove da pomogne borskoj košarci. Mlađi treneri u Boru, kaže, smatraju da sve znaju.

-Profesionalizam je doveo sport do propasti. Ne igra se više iz ljubavi, za ekipu, za grad, za reprezentaciju. Ne mogu da zamislim da se igrači ne odazivaju na poziv selektora. Košarkaške zvezde koje sam ja poznavao bi pešice došle na poziv selektora, to su bile ljudine. Navijam za Bor i Crvenu zvezdu, ali moram da priznam da i danas Partizan ima najjaču školu košarke iz koje izlaze košarkaške zvezde poput Kiće, Praje, Saleta, Danilovića, Divca, Paspalja… Nažalost takvo je vreme. U sve pore društva, pa i u sport, je ušla politika i napravila katastrofu. To nije dobro za našu omladinu- zaključuje Ivica Pavlović.

Pidža neizmerno voli Bor. Proneo je njegovo ime i slavu. Popularnost je prohujala, vreme kada su, kaže Pidža, mnogi poznati Borani voleli da se nađu u njegovom društvu, mnogi direktori da ga potapšu po ramenu. Bor nema toliko legendi u spomenaru svoje sportske istorije. Pidža svoju stranicu u toj slavi zasigurno ima.

Juniorski-tim-Bora-prvak-Srbije-1976.-godine

Juniorski tim Bora, prvak Srbije 1976. godine

Ivica-Pavlovic-PidzaPobednicki-pehar

Ivica Pavlović-Pidža – pobednički pehar

Ivica-Pavlovic-Pidza-3

Ivica Pavlović-Pidža

 

Izvor:bor-sve./07. 02. 2015.

Ivica-Pavlovic-danas

Ivica Pavlović, februar 2015.

__________________________________________________________________________________

NATAŠA KOVAČEVIĆ, ZAISTA JAČA OD SUDBINE…

tamoiovde-logo

Dve godine i dva meseca pošto je u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj izgubila nogu, Nataša Kovačević se vratila košarci. Ova 21-godišnja devojka uspela je da, čistom snagom sopstvene nepokolebljive volje, postane jedan od najsvetlijih primera domaćeg sporta i sistema vrednosti koji bi on trebalo da predstavlja.

U dvorani „Basket Siti“, Nataša Kovačević je obukla dres Crvene zvezde i u meču sa Studentom, u okviru vanrednog šestog kola Prve ženske lige Srbije, odigrala svoje prve minute nakon 26 meseci. Njeno pojavljivanje na terenu, sasvim jasno, predstavlja presedan. Od Komisije za takmičenje Košarkaškog saveza Srbije dobila je licencu i dozvolu da nastupa.

Kako je sama istakla za RTS, proteza sa kojom igra i trenira, a koja je rađena u Parizu, dozvoljava joj pokrete koje imaju sve ostale igračice.

„U vezi sa povratkom Nataše Kovačević aktivnom bavljenju košarkom već su konsultovani i predstavnici KSS-a i FIBA. U ovom po mnogo čemu jedinstvenom slučaju, zbog korišćenja proteze, ne postoje nikakve prepreke da se ponovo vrati na parket“, navela je Crvena zvezda u saopštenju kojim su javnost obavestili o povratku Nataše Kovačević.

Nataša Kovačević je karijeru započela još 2008. godine, igrajući za crveno-bele, te KK Partizan, Voždovac i mađarski Đer.

Svoju prvu zvaničnu utakmicu nakon nesreće hrabra košarkašica odigrala je u pobedi Crvene zvezde nad niškim Studentom u utakmici 6. kola prvenstva Srbije (78:47) i upisala pet poena za 15. minuta provedenih na parketu.

Zaista sam presrećna što sam ponovo ovde, osećam se sjajno i velika je čast igrati za Zvezdu.Takođe sam jako srećna što je moj povratak obeležen u klubu iz kog sam otišla u DJer, a to je Crvena zvezda. Praktično sam se vratila kući i kao da ovih dve godine nije ni bilo„, izjavila je novinarima mlada košarkašica.

Kovačevićeva je u igru ušla u šestom minutu prve četvrtine i tom prilikom dobila ogroman aplauz cele hale u Železniku.

Prijaju mi reakcije medija i želim da se zahvalim svim ljudima koji su došli ovde i podržali Crvenu zvezdu. Nadam se da ćemo se viđati i na narednim utakmicama. Zaista se osećam sasvim normalno, kao što ste videli sve radim kako treba. Želim da se zahvalim svojoj ekipi i eto sve koševe koje sam postigla, produkt su timske igre. Davaću svoj maksimum da pomognem ekipi što više mogu„, zaključila je Kovačevićeva.

Saobraćajna nesreća u kojoj je Kovačevićeva pretrpela tešku povredu dogodila se pre dve godina kada su košarkašice mađarskog Đera, za koji je u tom trenutku nastupala, krenuo na pripremnu utakmicu u Šopron.

Do nesreće je došlo kada je vozač autobusa skrenuo s puta kako bi izbegao direktan sudar sa automobilom koji je ušao u suprotnu traku.

Na licu mesta stradao je tim menadžer ekipe Petar Tapodi, dok je trener Fuzi Akos preminuo u bolnici.

Izvor:rts.rs/sreda, 11. nov 2015.

__________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Natasa-Kovacevic-foto-Telegraf-620x350

Foto: Telegraf

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

AUTORITETI I DRUŠTVO…

tamoiovde-logoKoreni samopouzdanja

U prethodnom tekstu pominjali smo roditeljske stilove kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj samopouzdanja kod osobe. Ovaj faktor, iako najvažniji i najmoćniji, nije jedini „odgovoran“ za razvijeno tj. nerazvijeno samopouzdanje kod odraslih osoba.

girls-60660_640Pored roditeljstva i porodične situacije, postoji još dosta uticaja na razvoj, ne samo samopouzdanja, već i celokupne ličnosti i životnog stila osobe. Pre nego što nastavimo sa analizom psihičkih faktora samopouzdanja, ovde ćemo spomenuti te uticaje, jer su bitni za nastavak priče.

Tokom razvoja ličnosti, dete prolazi kroz svakojake kontekste i ima različita iskustva sa različitim ljudima sa kojima dolazi u kontakt. Kao što znamo, deca od sedme godine polaze u osnovnu školu, a često se roditelji odluče i da ih šalju u vrtić, tj. predškolsko. Ovde dete provodi veliki deo dana, te je logično da su iskustva u ovim kontekstima veoma važna prilikom analize čovekove psihe.

Od načina interakcije i komunikacije sa osobom koja je glavna u vrtiću (vaspitačem) uveliko će zavisiti i kako će sutra dete formirati sliku o autoritetima i načina interakcije sa njima, što je priprema za školski kontekst. U školi se, naravno, susreće sa učiteljima i nastavnicima, osobama koje su u fokusu detetove pažnje prilikom vremena koje tamo provodi. Interakcija sa ovim osobama je za dete veoma važna, jer od toga zavisi i njegova budućnost – ako ima loš odnos sa učiteljem, uglavnom će imati i lošu ocenu.

Ako je učitelj strog ili prestrog (što sada možemo nazvati „autoritarni učiteljski stil“) i zahteva suviše od deteta, za očekivati je da će se dete osetiti kao nedovoljno dobro i kompetentno da ispuni zadatke. Stoga, ono će doživljavati konstantne poraze na školskom planu, a ovo će doprineti da se slika koju ima o sebi još više degradira.

Sada će gledati na sebe kao na „glupana“, što će značajno doprineti da se oseća loše sa sobom, a možda i kao nekog ko „nije za školu“ što će značajno uticati i na izbor životnog puta. Istraživanja su pokazala da je akademski uspeh (visoke ocene u školi, pohvale i nagrade od strane školskih autoriteta, itd.) jedna od veoma važnih odrednica pozitivne slike koju dete, sutrašnji odrastao čovek, ima o sebi. Ova logika se može primeniti i kada se uzmu u obzir i druge oblasti – sport, zanat, igre, itd. Logično je dakle, da će neko ko je odličan đak ili dobar sportista imati generalno veće samopouzdanje nego onaj ko to nije (pogotovo onaj ko je dobar sportista, jer se nekako u detinjstvu sport više ceni od škole).

Dete koje je izloženo stalnim kritikama će se, naravno, osećati vrlo loše – biti kritikovan je samo po sebi neprijatna situacija. Štaviše, ono što se dešava je da dete, kada je konstantno kritikovano od strane autoriteta u njegovom životu, tj. osoba koje su od neke važnosti u njegovom svetu, prisvaja te kritike i počinje da kritikuje samo sebe.

Ovaj proces se u psihološkoj literaturi naziva „introjekcija“ i mi smo o njemu ranije govorili. Za one koji su propustili da pročitaju tekst u kojem se ovaj termin objašnjava i pominje, ili za one koji ne znaju, introjekcijom se naziva proces kojim se nešto što je spolja prisvaja i „ugrađuje“ u našu mentalnu shemu.

Kada govorimo o kriticizmu, dete koje često biva kritikovano introjektuje tu kritiku u svoj mentalni sistem i onda samo sebi postaje kritizer. U psihoanalitičkoj terminologiji, često se dešava da ovaj introjektovani mehanizam postane trajan deo ličnosti osobe, tj. učestvuje u formiranju tzv. super-ega – dela ličnosti koji zadužen za kontrolisanje celokupnog ponašanja i razmišljanja osobe u odnosu na njenu funkcionalnost u društvu i socijalnom kontekstu.

Ovo je uglavnom „socijalni“ deo ličnosti i funkcioniše u sprezi sa socijalnim konvencijama i on se formira na osnovu interakcije deteta sa autoritetima (introjekcije autoriteta su zapravo glavni mehanizam super-ega), njegovih iskustava sa nagrađivanjem i kažnjavanjem i opštim vaspitanjem. Kao takav, on kasnije predstavlja jedan veoma važan deo ličnosti osobe, koji joj omogućava da adekvatno funkcioniše u društvu.

Upravo ovaj deo ličnosti je najviše odgovoran za nivo samopouzdanja koji će se kasnije razviti kod osobe, a odrediće tok razvoja i mogućnost menjanja tog nivoa. Naime, ukoliko se dete susreće  uglavnom sa kritizerskim, strogim, autoritarnim, hladnim i kažnjavajućim osobama, ono će razviti veoma nisko mišljenje o sebi. Isto tako, kasnije će ono samo sebi postati najveći i najstrožiji sudija, onaj koji sputava, ograničava, zabranjuje, vređa i ponižava (samog sebe).

Osobe koje imaju nisko samopouzdanje ustvari stalno u glavi ponavljaju rečenice i izjave drugih ljudi (kritikujućih autoriteta iz detinjstva) kojima sami sebe, narodski rečeno, „ubijaju u pojam“. Iako tih ljudi i kritika više nema, osoba se jednostavno navikla da je uvek nesposobna, da ništa što ona uradi neće valjati – stoga će često samu sebe sputavati u različitim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da se izrazi na pravi način. Dakle, osoba sada ne veruje u sebe i ne dozvoljava sebi da veruje. Zaista teška situacija, ali ne i nerešiva – međutim, o tome ćemo u nekom od sledećih tekstova.

Još jedan važan faktor u razvoju optimalnog nivoa samopouzdanja su vršnjaci, tj. prijatelji, „drugari“, svi „saborci“ sa kojima dete provodi vreme u nekoj od vaspitnih ustanova ili sa kojima se druži u slobodno vreme. Deca koja pođu u školu počinju da obraćaju pažnju i shvataju sličnosti i razlike između sebe i ostalih vršnjaka, te počinju da se porede sa njima. Socijalno poređenje ima veliki uticaj na sliku koju dete formira o sebi. Kako ćemo znati šta mislimo o sebi ako ne znamo šta drugi misle o nama? Ovaj princip funkcionisanja je od krucijalne važnosti pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, kada se obrazuje socijalna komponenta ličnosti.

Deca su posebno osetljiva na mišljenje drugih o njima i posebno im je važno šta drugi, pogotovo njihovi vršnjaci, misle o njima. Status deteta u bližem i daljem društvu u ovom periodu može imati presudan značaj u kasnijem vrednovanju sebe. U ovom periodu, neke, da ih tako nazovemo, površnije karakteristike se više uzimaju obzir prilikom vrednovanja drugih – izgled, frizura, marka odeće, porodica i socioekonomski status, „blamaže“ tj. neprijatni događaji, nadimci, itd.

Kako kod dece još nije u potpunosti razvijena ta socijalna komponenta i empatičnost, deca nisu često „fina“ jedna prema drugima.  Dešava se, da se neko ismejava samo zbog većeg broja patika ili zbog pramena kose koji štrči van frizure – čak se i dešava da se neko omalovažava zato što nema para da kupi užinu. Ovakve stvari su skoro nezamislive kod odraslih ljudi, ali kod dece su vrlo uobičajene. Ono što je takođe problem je što deca nisu svesna da su takva ponašanja drugih „detinjasta“ i nezrela, pa ih uzimaju veoma ozbiljno.

Ukoliko je neko ismejavan kao mali ili konstantno maltretiran, to će imati značajan uticaj na njegovu ličnost kasnije, pa čak i na izbor celokupnog životnog puta i kvaliteta života. Poznati su slučajevi ljudi koji nose „ožiljke“ iz mlađih dana, kada su bili zlostavljani od strane vršnjaka, koji nose ogromne negativne posledice po život tih ljudi.

Neko nikada ne preboli neke situacije u detinjstvu, te će čitav život pokušavati da „istera pravdu“ ili vrati „milo za drago“ ljudima, ili će se jednostavno osećati loše sa sobom. Nezadovoljstvo sobom je, kao što smo više puta napomenuli, jedno od najtežih stanja u koje čovek može da zapadne, a sigurno je jedno od najzaslužnijih za razvoj ogromnog broja psihičkih teskoba.

Ljudi koji su okruženi velikim brojem prijatelja od kojih imaju podršku, pogotovo u adolescentnom dobu, će kasnije imati generalno više nivoe samopouzdanja. Ovo je logično, jer ako vas neko konstantno podržava i pokazuje veru u vas, čak i ako ste bazično sniženog samopouzdanja, počećete da verujete sami u sebe.

Takođe, ljudima je seksualnost veoma važan aspekt života, kao i slike o sebi, tj. identiteta. Tako, iskustva u seksualnoj sferi i sa suprotnim polom su od velikog značaja za formiranje samopouzdanja. Samopouzdanje koje se naruši negativnim seksualnim iskustvima se ne naruši samo što se tiče budućih seksualnih iskustava, već se negativan efekat „preliva“ i na opštu sliku o sebi.

Svi ovi faktori u većoj ili manjoj meri utiču na formiranje samopouzdanja osobe. Ista situacija neće isto uticati na sve osobe. Mi se razlikujemo i po genetici i po temperamentu, po iskustvima i po načinu opažanja sveta oko sebe, kao i po mnogim drugim faktorima. Stoga, uticaj i posledice nekih od ovih situacija koje smo pominjali nisu univerzalne i to nije zakon i pravilo.

Ono što je ključno da zapazimo, to je da postoji određena tendencija da određene situacije i iskustva imaju specifične posledice po naš psihički razvoj, te da ih moramo uzeti u obzir prilikom bilo kakve psihološke analize ovog i sličnih fenomena.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (3)

Prethodni članak

________________________________________________________________________________________