VEZENI PORTRETI…

tamoiovde-logo

Umetnost stvaranja neverovatnih portreta vezom, definitivno pripada kreativnoj, preciznoj i strpljivoj Cayce Zavaglia.

Slikarka po opredeljenju i obrazovanju, ali pre 12 godina, preokrenula je svoja interesovanja za četkice, ka iglama i raznobojnim koncima.

U ovom video klipu možete videti sam proces nastanka njenih dela.


Izvor :otkacenaplaneta

_______________________________________________________________

Advertisements

OVDE RUKA NE DRHTI…

tamoiovde-logo

Umetnik Diego Fazo iz Italije, jedan je od najtalentovanijih u sferi crtanja grafitnom olovkom. Ima 22 godine i umetnik je koji se bavi fotorealističnim crtanjem.

Na Devian Art-u je pokazao svoje radove, ali mu niko nije verovao da se radi o rukom crtanim portretima. Zato je Diego okačio i nekoliko fotografija u kojima je prikazano kako nastaju njegova remek dela.

Kaže da je počeo kao crtač tetovaža, ali se nije ograničavao samo njima, nego je godinama usavršavao svoju veštinu. Rezultat dugogodišnjeg truda je više od fascinantnog.

 


Izvor: otkacenaplaneta/Jul 17, 2013 

______________________________________________________________

NJEGOVO VISOČANSTVO BICIKL: VELIKI POVRATAK…

tamoiovde-logo

 

Davne 1884. godine, slavni Mark Tven, u svojim kasnim četrdesetim godinama, odlučio je da nauči da vozi bicikl. Vremenom je to i uspeo. Bez obzira na telesne kontuzije, Tven je promovisao novi sport: „Nabavite bicikl,” pozvao je čitaoce. „Nećete zažaliti, ako živite!”

Kratka istorija bicikala

Tokom sledeće decenije, milioni Amerikanaca svih uzrasta i zanata okrenuli su se pozivu pedalera. Osnovali su biciklističke klubove, sakupljali opremu, sastavljali pesmice, čak su i remontovali žensku modu i preradili pravila socijalnog ponašanja.

Od velosipeda koji je izazvao masovnu proizvodnju, preko penny-farthing bicikla čudnog izgleda, pa i do kargo i elektronskog bicikla, oblik i svrha menjali su se vremenom…

Bezbednosni bicikl ženama je pružio nazapamćenu mobilnost, doprinoseći njihovom većem učešću u životima zapadnih naroda. Krajem 19. veka žene su prigrlile svoju sve veću slobodu, pa se i način oblačenja promenio. Dugačke suknje smetale su im da okreću pedale, a korseti su ih sputavali u kretanju. Suknje su se skratile, a gornji delovi postali su široki i od laganijih materijala.

Biciklistička groznica krajem 19. veka podmazala je zupčanike industrija, pošto su proizvođači pronalazili nove načine da ubrzaju i standardizuju proizvodnju. Takođe su uspeli da osveže okvir bez ugrožavanja snage i načinili su vožnju udobnijom, dodavanjem novog radikalnog izuma – pneumatske gume.

Ipak, biciklistička pomama bila je kratkog daha, jer je početkom 20. veka zamenjena novom fascinacijom – automobilom. Ali, kako je u Americi potražnja bivala sve manja, u Evropi je bila sve veća. Dok je u Americi bicikl postepeno postao dečja igračka, u Evropi je to ostala aktivnost za odrasle.

Vožnja bicikla kao način života

Bicikli se danas smatraju rešenjem za mnoge takozvane društvene bolesti: zagađenje vazduha, globalno zagrevanje, gojaznost, saobraćajne gužve. Svakako je jedan od najčistijih načina transporta. Otprilike je 50 puta energetski efikasniji od vožnje automobila i četiri puta efikasniji od hodanja. Tajna njegovog uspeha kao koncepta prevoznog sredstva je što rado prihvata sve uticaje i novine, a pri tome ostaje autentičan i lako prepoznatljiv.

Vrlo popularan je i električni bicikl, tzv. e-bike. Primer možete pogledati na sajtu E-prime.net. Pored prednosti za okolinu – vozila su sa nultom emisijom štetnih gasova, pošto ne emituju nikakve nusproizvode sagorevanja – ova vrsta bicikala ima i zdravstvene prednosti. Pokazali su se korisnim za programe rehabilitacije srčanih bolesnika, smanjuje stopu smrtnosti kod istih, a i pomaže pri gubljenju težine. Leonardo Dikaprio jedan je od zagovornika očuvanja prirode, pa i sam uživa u pogodnostima električnog bicikla.

Amsterdam i bicikli

Veliki broj gradova i zemalja danas podržava biciklističku kulturu. Zemlje poput Danske, Holandije, Nemačke, Belgije, Švedske, Kine, Japana, pored priznanja da su „bicycle friendly”, podrazumevaju da je biciklistička kultura integralni deo pejzaža.

To znači da poseduju dobro razvijenu biciklističku infrastrukturu, odvojene staze za bicikliste, objekte za skladištenje i parkinge, specijalizovane za ovo prevozno sredstvo. Najpoznatiji grad po tome jeste Amsterdam, gde 63% Holanđana dnevno koristi bicikl.

Bicikl i moda

Bicikl je naravno našao svoje mesto i u modnoj industriji. Postoje specijalizovane radnje koje prave biciklističku opremu i odeću pogotovo, koja se uklapa u vaš stil. Vožnja bicikla više nije samo stvar rekreacije ili sporta – zvanično je i šik. Promovisali su ga kako poznati modeli (Ejdžines Dejn, Erin O’Konor, Karli Klos), tako i poznati kreatori (Vivijen Vestvud). Modna kuća Šanel je 2007. godine izbacila ograničeno izadnje bicikala za neverovatnih 6.000 funti. Pratila ju je modna kuća Guči sa ograničenom serijom crvenih bicikala sa korpom, inspirisanih Pekingom, za 3.400 dolara.

Fixie bicikl

Mnogo lepšeg izgleda nego recimo mauntin bajk (kod nas poznatiji i kao brdaš), holandske ili vintidž marke poput Pashley, Velorbis i Grand 1888 omogućavaju biciklistima da budu moderniji. To su sporije mašine zgodne za laganije vožnje – zamislite vožnju do kuće sa cvećem u pletenoj korpi, i dobićete ideju o tempu.

Ukoliko želite da izgledate retro, bicikl je deo ukupnog stila. Čak je i Vog promovisao modni biciklizam, pod parolom da je bike style novi street style. Svojim čitaocima nudili su ideje za odevne kombinacije u skladu sa biciklom koju voze. Hipsterska supkultura takođe promoviše bicikl kao svoj obavezni dodatak, i to tzv. fixed gear(fixie – bez menjača, sa krutom vezom između zadnjeg točka i zupčanika).

od Vesna Jovanović

Izvor: kultivisise

______________________________________________________________

PLEMENITOST JAČA OD HENDIKEPA…

tamoiovde-logo

Priča zbog koje ćemo se svi malo postideti: Plemenitost jača od hendikepa

Ovo je priča koja će vas podsetiti da su ljudska plemenitost i snaga volje jači od fizičkih nedostataka, ma koliko veliki ili teški oni bili. Možda ćemo se nakon čitanja malo postideti samih sebe zbog izgovora koje ponekad iznalazimo kada treba da se pokrenemo i učnimo nešto korisno za druge.

Jia Hajksia od rođenja nije video na jedno oko, a drugo je nesrećnim slučajem izgubio na radnom mestu. Njegovom najboljem prijatelju Jia Venkiju obe ruke su amputirane nakon tragedije koju je preživeo sa samo tri godine.

Ova dva čoveka vezala je tužna životna priča, ali i nesalomiva želja da uprkos svojim fizičkim nedostacima učine nešto lepo i plemenito za svet u kom žive. 

Oni su poslednjih deset godina proveli u pošumljavanju nekada neplodnog tla u okolini sela Jeli u severoistočnoj Kini. Od vlade su na korišćenje dobili oko osam ari zemljišta čijim pošumljavanjem žele da sačuvaju selo od poplava. Tokom protekle decenije zasadili su više od 10.000 stabala.

Zajedno su odličan tim i pronašli su način da jedan drugom pomognu da prevaziđu svoj hendikep. Svako jutro se bude u 7 sati i kreću u izvršavanje svog zadatka. Nemaju dovoljno novca za sadnice, pa koriste izdanke sa drveta. Hajksia se penje na drvo kako bi ubrao izdanke, a zatim kopa rupe i sadi ih. Venkui ih zatim zaliva.

Nakon što je ova priču na internetu podelilo dosta ljudi, Hajksia će najverovatnije uspeti da ode na operaciju koja mu može povratiti vid na jedno oko.

Ovo je neosporno tužna, ali divna priča koja treba sve nas da motiviše da učinimo nešto plemenito, lepo i korisno za zajednicu u kojoj živimo.

Izvor: ekokutak.zivotinje.rs

______________________________________________________________

DIVLJI KONJI – POSLEDNJI ČUVARI SUVE PLANINE…

tamoiovde-logo

Nestvarni prizori borbe pastuva i konja koji kasaju planinskim bespućem privlače sve više ljudi na planinu i upravo ta netaknuta priroda daje nadu da će sela u ovom kraju ponovo oživeti. Do pre tridesetak godina na obroncima Suve planine, planinskog venca na juogistoku Srbije, vrvelo je kao u košnici – na njenim obroncima seljaci su napasalli brojna stada ovaca i krda krava i konja, kosili pašnjake, vadili kamen za gradnju kuća, sekli ogrevno drvo.

U suvoplaninskim šumama postojale su brojne bačije u kojima su čitave porodice živele tokom leta. Muškarci su čuvali stoku, a žene proizvodile sir. Na vrhu Suve planine koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine,  radio je i mali pogon Niške mlekare u kome su se proizvodili sir i kajmak.

Suva planina. 18.9.2016. Krdo od vise desetina divljih konja pase na vrhu Suve planine (20 km od Nisa), koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine. Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

U selima sa obe strane Suve planine sada žive uglavnom starci, a na  pašnjacima je tek po koje stado ovaca,  i tek po koje krdo krava i konja.

Tokom letnjih meseci na planini još i ima života, tu su planinari koji pohode njene vrhove, tu su i radnici „Srbijašuma“ koji  brinu o stoletnim bukovim šumama, ima lovaca, kao i ljubitelja prirode i avanturizma. Na jesen, kada krenu  kiše i snegovi, na Suvoj planini ostaju samo konji, njih stotinak.

divlji_konji_11

Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

Planinari i avanturisti nazivaju ih divljim jer žive sami na planini tokom čitave godine, medjutim meštani ističu da konji imaju vlasnike i da se tačno zna koja životinja kome pripada.

 Zoran Jovanović iz sela Kosmovca kaže da je kobilu, pastuva i ždrebe pustio u „sampas“ na Suvu planinu pre desetak godina, a njegovo krdo sada ima desetak grla.

„Obilazim ih preko leta češće, a zimi retko. Nosim im so, a za pašu se snalaze sami. Sami se znalaze i za skloništa od kiše i snega, i kobile se ždrebe same“, istakao je Jovanović.

Prema njegovim rečima na Suvoj planini ima trave u izobilju, čak i preko zime.

„Konji nisu nikada gladni. Preko zime ima pašnjaka koji nisu pod snegom jer vetar stalno duva i odnosi ga na drugu stranu“, objasnio je Jovanović. Prema njegovim rečima ljudi koji čuvaju konje u „sampasu“ na Suvoj planini čine poslednjih godina to pre svega zbog ljubavi prema ovim životinjama, a manje zbog koristi.

„Ranije su ljudi tražili da kupe konje kako bi im vukli teret, sada toga više nema. Ipak ne želim da ih napustim. Volim da odlazim na planinu i da gledam kako kasaju i kako se pastuvi bore za prevlast u krdu“, kazao je Jovanović.

Konji sa Suve planine, dodao je Jovanović, ne beže od ljudi, ali i ne dozvoljavaju da im pridju bliže.

„Takvog konja nije lako uhvatiti, naročito ne one koji su se oždrebili na planini. Oni su zaista divlji, vole slobodu i da se sami snalaze u prirodi“, naglasio je Jovanović.

Nestvarni prizori konja koji se iznenada pojavljuju iz stoletnih bukovih šuma na Suvoj planini i isto tako nestaju u njima, bude interesovanje sve većeg ljubitelja prirode. Uz malo sreće konje mogu videti na visovima koje meštani nazivaju „Tri lokve“ i „Ždrebište“, a najčešće na vrhu „Rakoš“, pored jedinog izvora vode na suvoplaninskom vencu.

Wild horses coming to graze on Suva mountain, some 50km. east of Nis in Serbia on 16. September 2016. For centuries ago, in villages on this Suva mountain, there were extremely many tamed horses and the whole area was famous for a great number of these horses. Later, people started moving to other places, so they let the horses into the wilderness. Spending much time there, the horses became wild and that is how you can see a herd of wild horses on Suva mountain which is almost uninhabited nowadays. Horses have been reproduced for years in the wilderness so this herd now consists of a few dozens of horses. Nobody takes care of them and it is very difficult to reach this herd, very rare in Serbia.

Do pre tri godine do „Rakoša“ moglo se stići jedino pešačkim stazama i zemljanim putem koji od Bele Palanke vodi preko sela Bežita do Rakoša, a onda je probijen  i zemljani put iz sela Mali Krčimir koji pripada opštini Gadžin Han.

Direktor Turističke organizacije Gadžin  Han Zoran Dimitrijević rekao je da je je ovaj put vratio je nadu stanovnicima čitave opštine da bi Suva planina ponovo mogla da oživi.

„Sada putem uz planinu mogu samo terenska vozila, ali ukoliko uspemo da obezbedimo sredstva da ga naspemo tucanikom, netaknuta priroda na Suvoj planini biće dostupna svim ljudima“, kazao je Dimitrijević.

Prema njegovim rečima želja lokalnog rukovodstva je da prizemnu zgradu na visu „Tri lokve“ u kojoj se nekada proizvodio sir dobije na korišćenje od „Srbijašuma“, kako bi od nje postao planinarski dom. Sa mestom gde bi ljudi mogli da prenoće, podvukao je Dimitrijević, Suva planina ne bi opustela sa prvim snegovima već bi  imala bi posetioce tokom čitave godine.

Izvor

Izvor: Živeti sa prirodom / 7 meseci pre

_______________________________________________________________

NEKI TE NE VOLE LJUDI…

tamoiovde-logo

Postoje ljudi, moj sine,
koji te ne vole, tako…
Al’ nemoj da te to brine,
ne može voleti svako…

Svejedno da li ih koriš,
ili im daruješ cveće.
Predaš se ili se boriš…
Neki te voleti neće…

Zajedno teku vam dani.
Za isti sto ćete sesti.
Ali ste svetovi strani
koji se ne mogu sresti.

I možeš pružiti ruku,
vaditi srce iz grudi,
priznati patnje i muku…
Neki te ne vole ljudi.

I možeš brod kad im tone
džinovskom snagom ga dići,
opet će da te se klone!
I svom će ostrvu ići…

I zato nastavi dalje.
Neodlučni su slabi…
Gospod ti vetar šalje!
Ne osvrći se i grabi!

Razapni jedra i maštaj.
Pobeđuj metar po metar.
I praštaj. Praštaj im. Praštaj.
Nije im naklonjen vetar!

A kada stigneš do duge
i svet kad pronađeš novi,
nek’ te ne pobede tuge.
Opet ih, opet pozovi…

Nedeljko Popadić

Izvor: facebook.com/radioaktivni.komarac

______________________________________________________________

ČUDA FRUŠKE GORE…

tamoiovde-logo

ČUDA FRUŠKE GORE: Grgeteg – oaza mira i blagoslova duže od pola milenijuma

Manastir Grgeteg smešten je na mirnim obroncima Fruške gore, ušuškan u zagrljaj ove planine, kako jedno ovakvo kulturno blago i zaslužuje.

Naime, manastir Grgeteg je od Iriga udaljen svega 9 kilometara, od Novog Sada tridesetak, dok je od Beograda udaljen 72 kilometra, a do njega se pristiže lokalnim putem R130, od Iriga ka Grgetegu.

Prema legendi, ovu baroknu građevinu je osnovao despot Vuk Grgurević, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, kako bi u manastir Grgeteg smestio svog slepog oca Grgura Brankovića, kasnije hilandarskog monaha Germana.

Veruje se da je manastir podignut izmežu 1459. i 1521. godine, negde nakon pada Despotovine, a neposredno pre no što su Turci osvojili Srem. Ipak, tačna godina ostaće misterija.

Tokom svoje istorije manastir Grgeteg je vrlo često bio pribežište za kaluđere koji su pod naletom Turaka bežali iz Srbije.

Tako je manastir Grgeteg 1739. godine primio bratstvo manastira Slanci. U ovaj manastir su takođe sklanjane i vredne relikvije pa su iste godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg  prenete i njihove prestone ikone. Manastir nije uspevao da ostane netaknut tokom vekova.

Za vreme tursko – austrijskog rata 1683-1699. godine, manastir su zapalili Turci 1688. godine, posle čega biva napušten.

Kada je 1691. godine odlukom austrijskog cara Lepoloda, poklonjen Isaiji Đakoviću, počinje njegova obnova. Manastir se ponovo naseljava i obnavlja crkva i konaci. Crkva koju je sagradio Isaija Đaković bila je od kamena, sa dva kubeta. Pod je bio popločan opekama,a zidovi okrečeni. Zna se da je postojao ikonostas, koji nije sačuvan i ne zna se kako je izgledao.

U nekim spisima se pominju ikone tog prvog ikonostasa kao “proste molerie”, što dovodi do zaključka da su bile jednostavne i male umetničke vrednosti. 1744. godine Jakov Orfelin izrađuje nov ikonostas koji je na sebi imao 85 ikona, a danas su od njega ostale samo 2 ikone i to prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu). Pretpostavlja se da je očuvanje ovog ikonostasa bilo nemoguće zbog toga što je bio rađena na zidanoj podlozi.

Za današji izgled manastira Grgeteg zaslužan je arhimandrit  Ilarion Ruvarac, poznati istoričar, koji je započeo restauraciju manastira 1899. godine.

Tada je urađen i treći ikonostas od osnivanja crkve, koji je sa umetničke strane i najvredniji, jer ga je živopisao akademski slikar Uroš Predić. Živopisanje je trajalo 2 godine od 1902-1904. godine. Na ovom ikonostasu se nalazi 21 ikona.

Stare sačuvane drvene prestone ikone koje su do tada bile u nivoucarskih dveri, Predić je nasuprot dotadašnjem običaju postavio iznad carskih dveri. Pored toga Predić je oslikao samo dva najvažnija događaja  Rođenje i Vaskrsenje Hristovo. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali je kompletna unutrašnjost crkve ukrašena mnogobrojnim floralnim ukrasima. Ikonostas je sagrađen odkombinacije mermera, gipsa i kovanog gvožđa, tako da je drvo veoma malo zastupljeno ( carske i sporedne dveri).

U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona – izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone.  Manastir Grgeteg nije imao mnogo dragocenosti, ali je njihova vrednost bila veoma velika.

Pred II svetski rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas nalazi umuzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno).

Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. Obnova crkve je urađena po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Na osvećenju su prisustvovala velika imena tog vremena mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadzić, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18 ), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi. Arhimandrit Ilarion Ruvaracnakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine.

Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku iznad manastira.  Tokom II svetskog rada ovaj manastir je doživeo velika i teška oštećenja. Najveću štetu pretrpeo je zvonik koji je srušen do temelja. Zbog toga je novi otvoreni zvonik postavljen pod starim borovima, koji je bio u funkciji sve do 2002. godine, kada je obnovljen stari.

Obnova manastira počela je 1953.godine. Manastir se obnavlja postepeno pa su tako 1988. godine izvršeni konzervatorsko-restauratorski radovi. Obnovom manastirskog hrama, započetom 1987, crkva je građevinski sanirana, a dekoracija u njoj rekonstruisana.  Tokom 1994. su obnovljeni i manastirski konaci.

Danas, nakon više od 500 godina, Grgeteg i dalje odoleva zubu vremena, stasit, blistav i ponosan. Svojom lepotom oduzima dah, a svojom bogatom istorijom pomuti um mnogobrojnim turistima i posetiocima.

Ipak, njegova namena se za pola milenijuma nije promenila: tu je da pruži utočište i mir svakome kome je ono potrebno.

Deo teksta preuzet sa:http://www.ajmonegde.com/

Izvor: sremskevesti.rs

_____________________________________________________________

ČUDO U ZAPADNOJ MORAVI…

tamoiovde-logo

KRALJEVO – DŽINOVSKE ŠKOLJKE U ZAPADNOJ MORAVI

Tokom iskopavanja šljunka u Zapadnoj Moravi, u ataru sela Vrba sa dubine od preko tri metra, uz pesak vodu i mulj, kašika bagera iskopala je dve džinovske žive rečne školjke.

Veća je teška 650 grama i duga 19 centimetara, a manja je teška 150 grama. Poznati kraljevački biolog Živko Slavković kaže su u pitanju pravi kapitalci i možda najveće školjke do sada nađene u Srbiji.

“Vrlo je interesantno da se u ovo vreme nađe ovako velika školjka, ovako veliki primerak. Samo čovek da se divi”, rekao je profesor Slavković za Kraljevo Online.

Školjke vode težak način života, pričvršćene su za podlogu a hranu pasivno uzimaju, odnosno ono što im donese reka. “Skromnost ove životinje je toliko velika da ono što joj da priroda talsanjem vode to joj je sve”, dodaje Živko.

Ranije dok su reke bile čistije rečnih školjki bilo je više i u Ibru i u Zapadnoj Moravi a ova dva primerka su dokaz da su školjke opstale na ovim prostorima. “Ovo je svakako kapitalni primerak, i po godovima ima preko 35 godina”, dodaje Slavković.

Iako su jestive rečne školjke u našim krajevima se retko koriste za ishranu, u njima nema bisera ali su ih narodni lekari mleli, sušili i upotrebljavali za lečenje otvorenih rana, što je zabeleženo i u starim knjigama iz medicine.

Biolozi su zabrinutu, jer su zbog se zagađenije prirode pojedine biljne i životinjske vrste pred izumiranjem. Tako je broj slatkovodnih školjki i rakova u našim remama i jezerima sve manji ili ih uopte nema. Da su reke Ibar i Zapadna Morava ipak čistije nego što mislimo dokazuju i ove džinovske školjke koje će ukoliko se za njih ne zainteresuje neki biološki institut biti vraćene u korito Zapadne Morave na mesto iz kojeg su izvađene iz reke.

Izvor: kraljevo.biz /31. 07. 2017.

______________________________________________________________

UPOTREBNA UMETNOST…

tamoiovde-logo

Da li se ubrajate u grupu ljudi kojima je kredo delanje, ili među one kojima je svrha ovozemaljskog postojanja mišljenje? Koja je svrha izražavanja individualnosti u radu? Zašto su ljiljan i suncokret simboli engleskog estetskog pokreta?

Postoje na ovom svetu dve vrste ljudi, dve velike vere, dva različita oblika prirode: ljudi kojima je cilj života delanje, i ljudi kojima je cilj života mišljenje. Ovi drugi tragaju za samim iskustvom, a ne za plodovima iskustva. Oni uvek moraju da izgaraju u jednoj od strasti ovoga vatreno obojenog sveta. Smatraju da je život zanimljiv ne zbog svoje tajne, već zbog svojih situacija; zbog svog pulsiranja, a ne zbog svoje svrhe.

Umetnost Vilijama Morisa

Strast prema lepoti koju podstiču dekorativne umetnosti njima će doneti veća zadovoljstva od svakog političkog ili religioznog oduševljenja, od svakog oduševljenja čovečanstvom, od svake ekstaze ili žalosti u ljubavi. Zato što umetnost pristupa pojedincu ne obećavajući mu na početku ništa osim najvišeg kvaliteta sopstvenih trenutaka, i to samo zarad tih trenutaka.

A tek kako će onim ostalim, koji drže da je život neodvojiv od rada, taj stav biti osobito drag. Ako je i naše doba jalovo bez industrije, industrija bez umetnosti bi se mogla okarakterisati kao puko varvarstvo.

Među nama će se uvek naći drvoseča i vodonoša. Ali dozvolimo makar da krčag na đermu izgleda lepo, i svakodnevni rad će zasigurno biti lakši. Pustimo da fizički radnik iznađe neku lepu formu, kakav graciozni oblik kojim će pristupiti obaranju i slaganju rezane građe, i on će uživati. Zar, naposletku, dekoracija nije ništa do radnikov izraz uživanja u svome radu? I ne samo uživanje (premda je i ono samo po sebi značajno, ali nedovoljno), već i ona prilika da izrazi sopstvenu individualnost koja ‒ što je zapravo suština života uopšte ‒ jeste i izvorište celokupne umetnosti.

„Pokušao sam da svakog od svojih radnika načinim umetnikom, a kad kažem umetnik, mislim čovek“, rekao je Vilijam Moris, engleski slikar, arhitekta, dizajner, pesnik i pisac, vodeća figura engleske secesije. Predvidevši veliku opasnost koja preti od industrijalizacije, postavio je sebi za cilj da obnovi umetničke zanate u duhu srednjeg veka, te je osnovao radionice za proizvodnju mobilijara u viktorijanskom stilu, tepiha, tapiserija i ostalih artefakata.

Iako poreklom iz bogate porodice, kao opredeljenom socijalisti priličilo mu je da se sa posebnom pažnjom odnosi prema radničkoj klasi; podučavao je da umetnost ne treba da im predstavlja „grimiznu odoru koju je satkao rob i prebacio je preko izbeljenog tela gubavog kralja, ne bi li sakrio i ulepšao greh njegovog luksuza, već jedan predivni i plemeniti izraz života“.

Vilijam Moris

Prava vrednost radnika nije njegova radinost, već samo njegova sposobnost da osmišljava. „Dizajn nije čedo jalovih sklonosti: to je promišljeni rezultat akumulativnog posmatranja i ugodne navike.“ (V. Moris). Sve učenje ovog sveta neće omogućiti da radnik formira ispravno mišljenje o koloraturi ukoliko pre toga nije video dražesne boje neiskvarene prirode. Neće moći da se zadovolji lepom situacijom ili delom ukoliko je sam nije iskusio u okruženju.

Da bismo gajili saosećanje, moramo biti među živim stvarima i razmišljati o njima. A da bismo gajili divljenje, moramo biti među lepim stvarima i posmatrati ih. „Čelik iz Toleda i svila iz Đenove dali su snage ugnjetavanju i sjaj ponosu“, rekao je Džon Raskin. „Ne postoji ništa toliko loše u običnom životu, toliko trivijalno u običnim stvarima što vašim dodirom ne bi moglo postati plemenito“, ništa u životu što umetnost ne može posvetiti.

Engleski estetski pokret, da zaključimo, simbolišu dva prelepa cveta ‒ ljiljan i suncokret, zato što su to dva najsavršenija primera oblikovanja, najprirodnije prilagođena dekorativnoj umetnosti ‒ kitnjasta lavovska lepota jednoga, te dragocena ljupkost drugoga donose umetniku najpotpunije i najsavršenije uživanje.

Svako od nas samo uludo traći svoje dane tragajući za tajnom života. Tajna života je u umetnosti.

AUTOR: ANA PAVLOVIĆ
IZVOR: RTS

_____________________________________________________________

 

 

BORKOVAČKO JEZERO…

tamoiovde-logo

Jezero Borkovac

Borkovačko jezero leži na južnim padinama Fruške gore i udaljeno je samo nekoliko kilometara od centra Rume.

Jezero se prostire na površini od 42 hektara a maksimalna dubina je pet metara. Ova akumulacija nastala je 70-ih godina izgradnjom brane na potoku Borkovac.

Pored prvobitne namene za navodnjavanje zemljišta, ovo je danas značajna turistička destinacija za sve ljubitelje prirode i ribolova. Izuzetno je bogato raznim vrstama riba, pa se svake godine početkom maja organizuje takmičenje u ribolovu.

Jezero ima uređenu plažu sa tuševima i pratećim sadržajem, pa u vrelim letnjim danima postaje pravo mesto za odmor i rekreaciju.

Ovo jezero još krasi i ekološki „Akva-kamp”, koji čine četiri kućice smeštene na baržama. Svaka kućica ima nekoliko ležaja, dve prostrane terase ukrašene cvećem i poseduje svoj čamac kojim se gosti prevoze do obale.

Ovakav smeštaj je pravi izbor za sportske ribolovce i sve one koji traže jedinstven i potpun doživljaj.

Tik uz jezero se nalazi Borkovačko izletište a na samo pet kilometara udaljenosti i Pavlovačko jezero.

Izvor:  fruskac


 

DVE POGREŠNO POSTAVLJENE CIGLE…

tamoiovde-logo

Savršenstvo i osećaj krivice

Nakon što smo 1983. godine kupili zemljište za naš manastir, ostali smo bez novca. Bili smo u dugovima. Na našem zemljištu nije bilo nikakvog objekta, čak ni šupe. Prvih nekoliko nedelja nismo spavali na krevetima, već na starim vratima koja smo jevtino kupili na nekom stovarištu. Postavili smo ih na cigle, da ne bi bila baš na samom podu. Dušeka nismo imali, jer ipak – mi smo bili pustinjski monasi.

Sveštenik je imao najbolja vrata, ravna. Moja su pak vrata bila puna neravnina, sa velikom rupom na sredini. Šalio sam se kako sada bar neću morati da ustajem iz kreveta kada idem u WC! Ali, istina je bila surova – kroz tu veliku rupu stalno je duvao vetar. Nisam se baš naspavao tih noći.

Bili smo siromašni monasi kojima je neophodno bio potreban prostor za stanovanje. Nismo sebi mogli da priuštimo zidara – već je i sam građevinski materijal bio dovoljno skup. I tako sam sâm morao da naučim gradnju: kako da iskopam temelj, da izlijem beton, da zidam cigle, da postavim pod, da uvedem vodovod. Pre nego što sam se zamonašio, bio sam teorijski fizičar i srednjoškolski nastavnik i nisam bio vičan fizičkom radu. Posle nekoliko godina, postao sam prilično vešt u građevini, a svoje drugove monahe sam u šali zvao BGF (Budistička građevinska firma). Ali početak je bio vrlo težak.

Nekome može da izgleda da je zidanje cigli lak posao: malo cementa, tu i tamo koji udarac. Ali kada sam počeo da zidam, lagano sam udario jedan ćošak cigle prema dole, da bih je poravnao, a drugi je ćošak odskočio na gore. Tada sam opet morao da kucnem i taj drugi ćošak, a cigla bi sad štrčala. Pošto sam je vratio nazad, prvi ćošak je bio previsoko. Dobro, bar sam pokušao!

Kao monah, naučio sam da budem strpljiv i imao sam strpljenja na pretek, kao i vremena. Trudio sam se da svaka cigla bude savršeno postavljena, bez obzira koliko mi je za to trebalo vremena. Najzad sam završio svoj prvi zid. Bio sam zadivljen. Međutim, odjednom sam ugledao kako dve cigle stoje ukrivo. Sve druge su bile savršeno poređane, tačno u liniji, pod konac. Ove dve cigle su bile nakrivljene na jednom kraju. Izgledale su strašno. Pokvarile su ceo zid. Uništile su ga.

Sada je već cement bio pretvrd da bi cigle mogle da se izvade. Upropastio sam zid i najradije bih ga razneo. Pitao sam sveštenika da li da ga srušim i sazidam ispočetka, ali on mi je odgovorio: „Zid ostaje!“

Kada sam vodio prve goste u obilazak našeg manastira, uvek sam gledao da izbegnem da prođu pored mog zida. Nisam hteo da ga iko vidi. Jednoga dana, tri ili četiri meseca pošto sam ga sazidao, šetao sam sa jednim posetiocem i on je video zid.

„Baš lep zid“, primetio je.

„Gospodine, da niste možda ostavili naočare u autu? Imate li problema sa vidom? Pa zar ne vidite one dve pogrešno postavljene cigle koje kvare ceo zid?“ – pitao sam iznenađeno.

Ono što je posetilac nakon toga rekao, promenilo je moj pogled na zid, na samoga sebe, kao i na mnoge druge aspekte života. Rekao je: „Da, vidim one dve pogrešno postavljene cigle. Ali vidim i 998 dobro postavljenih cigli.“

Ostao sam zapanjen. Prvi put u ova tri meseca video sam i ostale zigle u zidu. Iznad, ispod, sa desne, i sa leve strane tih dveju nesrećnih cigala, bile su druge, savršeno postavljene cigle. Njih je bilo daleko više od ove dve. Pre toga bio sam usredsređen isključivo na moje dve greške, a za sve ostalo bio sam slep. Zbog toga nisam mogao da podnesem ni sam pogled na zid, a kamoli da nekome dopustim da ga vidi. Zbog toga sam hteo da ga uništim. Sada, kada sam video dobro postavljene cigle, zid više nije izgledao tako loš. Bio je to, kako je spomenuti posetilac rekao, „lep zid od cigle“. Eno ga, još uvek stoji, više od dvadesetak godina pošto sam ga sazidao, ali sam zaboravio gde su tačno te dve nesrećne cigle. Jednostavno, te svoje dve greške više ne mogu da pronađem.

Koliko ljudi prekida veze ili se rastaje, jer su sve što vide na svom partneru „dve pogrešno postavljene cigle“? Koliko ljudi pada u depresiju ili razmišlja o samoubistvu, jer su sve što vide u sebi „dve pogrešno postavljene cigle“? Zapravo, mnogo je dobro postavljenih cigli iznad, ispod, s desne, i sa leve strane pogrešaka, ali često ih ne vidimo. Umesto toga, svaki put kada pogledamo sebe ili druge, isključivo vidimo greške, nesavršenosti. Greške su jedino što vidimo i zato želimo da ih uništimo. I ponekad tako, na žalost, uništimo i „vrlo lep zid“.

Svi mi imamo svoje dve pogrešno postavljene cigle, ali kvalitetnih cigala je u svakome od nas daleko više.  Kada to uvidimo, stvari više i nisu tako strašne. Ne samo da možemo u miru da živimo sami sa sobom, uključujući tu i naše nedostatke, već isto tako možemo da uživamo u životu i sa svojim partnerom. To je loša vest za advokate koji se bave brakorazvodnim parnicama,  ali odlična vest za nas same.

Često pričam sledeću anegdotu. Jednom prilikom prišao mi je jedan zidar i otkrio profesionalnu tajnu:“Mi zidari uvek pravimo greške“, rekao je i dodao: „Ali svojim klijentima tada kažemo kako je to ‘originalni detalj’, koji njihovu kuću izdvaja od svih drugih koje se nalaze u tom delu grada. I tada im naplatimo nekoliko hiljada dolara više.“

Tako su i „jedinstveni detalji“ u vašem domu verovatno započeti kao greške. Isto tako, ono što smatrate greškom u sebi samima, na partneru, ili generalno u životu, može da postane „jedinstven detalj“ – kada prestanete da se time opterećujete.

Krava koja je plakalaAjahn Brahm

Izvor: mirelapavlovic.wordpress.com

_________________________________________________________________

„KUČAJ-BELJANICA“ NOVI NACIONALNI PARK…

tamoiovde-logo

Posle više od 30 godina, Srbija dobija šesto područje prirode sa najvišim stepenom zaštite. Deo ove netaknute prirode su i najveći rezervoar pitke vode u Srbiji i prašumski rezervati

Dragana Petraš / Foto I. Marinković

POSLE više od tri decenije, Srbija će dobiti novi nacionalni park! Planine Kučaj i Beljanica, uz Frušku goru, Đerdap, Taru, Kopaonik i Šar-planinu, biće šesto prirodno područje pod najvišim stepenom zaštite.

U „elitnom“ društvu, ovi predeli netaknute prirode naći će se jer su najveći rezervoar pitke vode u Srbiji, imaju velike površine pod šumama u okviru kojih je nekoliko prašumskih rezervata, tri stroga prirodna rezervata, oko 150 speleoloških objekata, 12 spomenika prirode…

Zvanično proglašenje novog nacionalnog parka „Kučaj-Beljanica“, kako „Novosti“ saznaju, očekuje se naredne godine. Njegova severna „granica“ je Beljanica, a južna Kučaj, pod čijim najvišim vrhom izvire Resava. Obuhvataće 50.000-60.000 hektara, najviše u opštini Despotovac, kao i u atarima Žagubice, Bora i Boljevca. U Zavodu za zaštitu prirode Srbije kažu da će biti svrstan u prvu kategoriju kao zaštićeno područje od međunarodnog i nacionalnog izuzetnog značaja.

– Mnogo je prirodnih vrednosti koje kučajsko-beljanički planinski masiv „kvalifikuju“ da bude proglašen novim nacionalnim parkom u Srbiji – kaže Dragana Petraš, koordinator izrade studije zaštite „Nacionalni park Kučaj-Beljanica“. – Ovo područje je, pre svega, najveći rezervoar pitke vode u Srbiji sa mnogobrojnim kraškim izvorima i vrelima. Osim toga, ima očuvane velike površine pod šumama. Bukove sastojine u okviru kojih je izdvojeno nekoliko prašumskih rezervata. Ujedno, Kučajske planine su najveći nenaseljeni prostor u Srbiji.

Dosad je na području budućeg nacionalnog parka, po rečima naše sagovornice, zaštićeno 12 spomenika prirode, tri stroga rezervata prirode – Vinatovača, klisura Resave i Busovača, kao i jedan predeo naročite prirodne lepote.

– Pećine i drugi speleološki objekti, njih 150, posebno su blago ovog kraja, a najpoznatije su Velika Atula i Radoševa i Zlotska pećina – priča Petraš. – Iz bogatog geonasleđa izdvajaju se Lazarev kanjon, čuvena prerast Samar, uvala Rečke i Busovata. U čitavom području rastu stare, reliktne biljne vrste kao što su tisa, grab, bršljan, jorgovan… Stanište je 755 takozvanih biljnih taksona, što je petina ukupne flore naše zemlje, a čak 45 je u Crvenoj knjizi flore Srbije. Tu raste i srpska ramonda, cvet feniks čijim se nošenjem na reveru u Srbiji obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu.

Planinska celina Kučaj-Beljanica, kaže naša sagovornica, dom je i za 23 odsto faune gmizavaca, 130 vrsta ptica i 70 odsto ukupne faune sisara. Među njima su i ris, vidra, mrki medved i vuk koji su na Crvenoj listi ugroženih kičmenjaka Srbije.

* Lazarev kanjon / Foto ZZPS / Dragan Bosnić

– Oblast novog nacionalnog parka, istovremeno je bogata i kulturno-istorijskim nasleđem, još od praistorije – naglašava Petraš. – U okolini Despotovca nađeni su najstariji ostaci ljudskih naseobina na ovim prostorima, a naselje u Zlotskoj pećini u kom su izrađivani nakit, alatke i oružje, postojalo je od četvrtog milenijuma pa do sedmog veka pre naše ere. Tu su i manastiri Manasija i Ravanica, ali i Senjski Rudnik, i Aleksandrov potkop, koji je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.

ČEKAJU 20 GODINA

PRVA obimna istraživanja područja Kučaj-Beljanica urađena su još 1949. godine – kaže Dragana Petraš. – Tada su u tom kraju, zaštićeni i proglašeni i prvi spomenici prirode – Velika Atula i Radoševa pećina. Potonja obimna, višegodišnja istraživanja stručnjaka našeg Zavoda potvrdila su da planinska celina Kučaj-Beljanica poseduje osobine nacionalnog parka. A, sama ideja da to i zvanično postane, „provlači“ se dvadesetak godina.

SRPSKE PRAŠUME

PRAŠUME Vinatovača i Busovata su već strogo zaštićeni prirodni rezervati kučajsko-beljaničkog planinskog masiva – objašnjava naša sagovornica. – Poznati su po očuvanim, vrlo kvalitetnim bukovim šumama. Među njima ima mnogo stabala starijih od 200 godina, dok su neka stabla bukve pravi gorostasi – visoki po 46 metara i prečnika većeg od metra.

J. MATIJEVIĆ 

Izvor: novosti.rs/27. maj 2017.

________________________________________________________________

 

KUĆA KOJA KRIJE ISTORIJU SRPSKE UMETNOSTI 70 GODINA…

tamoiovde-logo

Kuća slikara na Kosančićevom vencu 19, neizostavni je deo ambijentale celine najpoznatije po mestu na kome je nekada do temelja izgorela bombardovana Narodna biblioteka Srbije. Kosančićev venac, nekadašnji beogradski Šanac, kao celina danas je pod prvostepenom zaštitom grada.

 zastava-150x150Od septembra 2016. u toku je rekonstrukcija stare i jedine sačuvane autentične gradske kaldrme. Najavljeno je da će posle tih obimnih radova biti uređene i fasade, a na jednom delu ulice planira se i izgradnja Gradske galerije.

Istorija i sadašnjica na Kosančićevom vencu žive u simbiozi, a pomalo mitski junaci ove ulice, stanovnici, prolaznici, vlasnici nekadašnjih reprezentativnih zdanja, tu rođeni ili tu doseljeni, a uz njih i književni junaci, povremeno izađu u stvarnost, zajedno sa današnjim stanarima. Tu na obroncima Tvrđave događale su se smutnje i promene vlasti, tu su se negde graničili Srbi i Turci, tu su se mešala evropska stremljenja i orijentalne navike.

razglednica-1-lice-za-web-768x559

Kuća slikara, razglednica napravljena povodom izložbe 2016.

Jedna kuća, na broju 19, koja zvanično pripada Poslovnom prostoru Grada, a nezvanično nosi naziv „Kuća slikara“ već 70 godina postoji kao posebna umetnička celina. Ona je dom i pribežište likovnih umetnika, kojima je ULUS ustupljivao na korišćenje nevelike prostorije za slikarske ateljee. Ne postoji logičnije mesto u Beogradu gde bi umetnici trebalo da borave od Kosančićevog venca koji je bio dom i Prve crtačke i slikarske škole Kirila Kutlika.

O zdanju na broju 19 ne mogu se utvrditi ni osnovni podaci. Po nekim tvrdnjama zidana je krajem 19. veka, a po nekim drugim svedočenjima, u ovom današnjem obliku završena je 1911 godine. Preživela je bombardovanje Narodne biblioteke u neposrednoj blizini. Između dva rata ova je zgrada bila deo Državne štamparije čija se  lavna zgrada nalazila u susednoj Pop Lukinoj ulici. Posle rata, zahvaljujući umetniku Branku Šotri, u kuću su pristigli prvi umetnici. I tako je do danas.

detalj-ateljea-ace-tomasevica-768x952

Detalj iz ateljea Aleksandra Tomaševića, Kosančićev venac 19

Kada bismo nabrojali sve umetnike koji su tu imali svoj mali atelje, a zatim i one koji su boravili ili koji su dolazili u posete, ostali bismo zapanjeni ovom nenapisanom istorijom srpske i jugoslovenske umetnosti. Ovde su, neko na kratko a neko čitavog stvaralačkog veka, radili i stvarali Petar Lubarda, Branko Šotra, Jovan Bijelić, Anton Huter, Mirko Počuča, Dušan Ristić, Stojan Aralica, Franjo Mraz, Jovan Kukić, Dušan Mišković, Slobodan Petrović, Milan Popović Krompir, Olja Ivanjici, Nikola i Rada Graovac, Sveta Samurović, Kosta Bradić, Majda Kurnik, Kosta Hakman, Miodrag B. Protić, Franjo Radočaj, Zuko Džumhur, Zora Petrović, Aleksandar Tomašević i mnogi drugi. Tu je uz Aleksandra, živela i njegova supruga Gordana Tomašević, zaslužna za prva arheološka istraživanja prostora nekadašnje biblioteke, koji u svojim obrušenim i danas zapuštenim „katakombama“ krije i jednu rimsku palatu. Danas u Kući slikara takođe stvaraju umetnici, tu su Zoran Purić, Mirjana Krstevska, Nenad Nikolić, Mira Jovanović, Ljubica Mrkalj, Ilija Kostov, Dijana Kožović, Marijana Karalić, Nevenka Stojsavljević, Zoran Petrović.

Kuća je dom i najstarije galerije – Prodajne galerije Beograd, kao i jedne od najstarijih radionica za uramljivanje, koja se nalazi u podrumu zgrade.

happen1-678x1024

Jedan od hepeninga Olje Ivanjicki organizovan na Kosančićevom vencu 19, tokom šezdesetih godina XX veka

Jedan od najpoznatijih ateljea bio je atelje Olje Ivanjicki, u kome su se susretali i umetnici i ljubitelji umetnosti, i strani gosti i diplomatski predstavnici, u kome su se jednom prilikom sreli i ruski i američki kosmonaut, koji je bio mesto okupljanja članova Medijale koji su u beskrajnim dogovorima i raspravama tragali za integralnom umetnošću. Ostalo je zapisano da je Mediala u dvorištu ove kuće stvorila i jedinu zajedničku sliku. 

Olja Ivanjicki je od ateljea koji je njj bio i jedini životni prostor, stvorila jedinstveno mesto. Enterijer je ukrasila kolekcijom slika i predmeta koje je godinama sakupljala, a koji su, zajedno sa neobičnom lličnošću njihove vlasnice, dodavali nešto od mistike, neobičnosti i glamura. Od 1960. godine kada se uselila u svoj atelje, pa do 2009. godine kada je iz istog tog prostora krenula u bolnicu, Olja Ivanjicki nikada nije poželela da se odatle odseli. Govorila je da je to mesto sa najlepšim zalascima sunca, da nebo i ptice delimo sa svima onima koji su vekovima pre nas upravo na isti nain, sa tog brega posmatrali onu drugu obalu i daljine ravnice. Danas, njen atelje je prazan jer je zbog nerešenih pitanja oko zaostavštine celokupna imovina na čuvanju u Istorijskom muzeju Srbije. Najavljeno je da će ova velika i prva rekonstrukcija Kosančićevog venca upravo obuhvatiti i uređenje ateljea Olje Ivanjicki i pretvoriti ga u spomen-dom, koji bi svakako privlačio i ljubitelje umetnosti i brojne strance.

detalj-iz-ateljea-olje-ivanjicki-768x576

Detalj iz ateljea Olje Ivanjicki, Kosančićev venac 19

Nažalost, od drugih umetnika koji su boravili u samoj kući, osim sećanja i ponekog imena na starim poštanskim sandučićima, nema mnogo tragova. Tu gde je imao ko da ostane, od porodice, sačuvano je življe sećanje. Takav je slučaj sa porodicom Koste Bradića, čija deca su sva rođena u ovoj kući i koja čuvaju uspomenu na svog oca. O nekim drugim umetnicima na primer, više se ne zna gde su završile stvari i umetnička dela koja su ostala posle smrti.

Možda bi, otvaranjem jednog ateljea kao spomen-doma, mogla da se otvori i mogućnost jednog kolektivnog obnavljanja sećanja i na druge značajne umetnike ove kuće. To bi bio svojevrsni sabirni centar svih onih duša koje su neki atom sebe ostavile i na Kosančićevom vencu, posmatrajući kroz prozore ruševinu stare biblioteke ili sa druge strane susret Save i Dunava.

sveta-003-768x529

Svetozar Samurović u svom ateljeu na Kosančićevom vencu

O Kući slikara do sada se nije mnogo čak ni govorilo. Kustosi Prodajne galerije Beograd, Zdravko Vučinić i Mile Tomović, koji su sa umetnicima iz kuće imali i poslovni i prijateljski odnos, napravili su svojevremeno jednu izložbu radova umetnika iz ove kuće.

Reditelj i kompozitor Arsenije Arsa Jovanovićje tokom devedesetih godina objavio knjigu razgovora sa umetnicima koje je tada zatekao u zgradi i to bi danas moglo biti i jedino svedočanstvo o ljudima iz ove kuće. Tokom muzejske manifestacije 2016. godine, Fond Olge Olje Ivanjicki koji je Olja osnovala upravo u svom ateljeu, organizovao je izložbu u hodnicima kuće koja je prvi put predstavila sve umetnike koji su tu boravili i time je obeleženo i 70 godina „umetničkog“ života ove kuće. Tokom muzejskih dana 2016, umetnici koji danas borave u kući, otvorili su vrata svojih ateljea za publiku. Takvu akciju umetnici pripremaju i za maj ove godine. Ta izložba i danas stoji na zidovima ovog zdanja, i svako ko poželi može da uđe i upozna ovo zdanje koje je više od kuće i više od galerije.

Suzana Spasić

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Posted by: avantart/17/02/2017

Izvor: avantartmagazin.com

_________________________________________________________________________________

NE, OVO NIJE KUĆA HOBITA…

tamoiovde-logo

ZAVIRITE U SLOVENAČKU ČAJDŽINICU PREKRIVENU TRAVOM

Ne, ovo nije kuća Hobita! Ovo je zemunica ukopana pod zemlju u planinama slovenačkih Alpa.cejnica8-726x400

Danica i Jože Kolarič napravili su neverovatnu zemunicu u mestu Sveta Ana, nedaleko od Maribora, koja pleni pažnju i eksterijerom i enterijerom.

cejnica4-630x420

Naime, Čajnica je ukopana u zemlju i prekrivena travom tako da je potpuno stopljena sa organskom baštom koja je okružuje.

Za zadnje strane urađen je potporni zid od betona kako bi se objekat zaštitio od obrušavanja zemlje.

Ova zemunica à la Hobiti nedavno je prikazana u popularnoj TV emisiji Ambienti u kojoj su gledaoci mogli da saznaju kako je ona građena. 

cejnica11-630x377 Prvo, iskopana je zemlja kako bi se uradili temelji za ovaj, u osnovi, drveni objekat. Za zadnje strane urađen je potporni zid od betonakako bi se objekat zaštitio od obrušavanja zemlje.

Kada je kuća završena, objekat je zasut zemljom pogodnom za rast trave koja je vremenom pokrila ceo krov. Sada ova zemunica izgleda kao deo planine.

cejnica1-630x420 Ništa manje impresivniji nije ni enterijer. On je urađen isključivo od prirodnih materijala i to pre svega od drvene građe.

Centralnu poziciju zauzima kamin na drva urađen od kamena koji se naslanja na potporni zid od betona.

Ovo rešenje je dobro jer zid akumulira toplotu od kamina što garantuje prijatnu temperaturu za boravak.

cajnica21-630x420

Brojni detalji u enterijeru potiču iz starih kuća u okruženju što enterijeru pruža toplu i ušuškanu atmosferu.

cejnica9-630x420Danica i Jože Kolarič imaju organsku baštu u kojoj uzgajaju bilje za čajeve. Takođe, imaju i svoje košnice tako da je celokupna ponuda za putnike namernike iz sopstvene proizvodnje.

cejnica10-630x420Iz brda jedino viri dimnjak od kamina koji nagoveštava da se ispod nešto dešava…

Foto: Čajnica, Ambienti, Jasna Marin

Izvor: gradnja.rs/ Objava: Igor Conić /27/01/2017

_________________________________________________________________________________