O SREĆI…

1

Svaka je filosofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo; i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuća.

Zato ako mnogo govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće. Odista, čovek živi celog veka u nebrojenim opasnostima, ali ipak se događa da veliki broj ljudi proživi ceo život ne dočekavši nikakve naročite nesreće. Čak mnogim ljudima proteče život kao lepa reka Aretuza, koja je najpre imala svoj izvor na Peloponezu, a zatim nesmetano pronela svoje slatke vode kroz celo more do Sicilije, da isto tako slatka izbije onamo iz novog izvora.

Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo. Ima blaženog sveta koji ne veruje u zlo, a ima i drugih ljudi koji nisu nikad verovali ni u nesreću; međutim, ni jedni ni drugi nisu tim izgubili više nego oni koji su sva zla premerili i sve nesreće prebrojali. Naprotiv, mnoge nesreće ne bismo možda ni izbegli da smo na njih dugo mislili, kao što je slučaj da čovek dobije baš onu bolest na koju najviše misli.

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Sreća, dakle, nije ideja nego iluzija, pošto sreća nije stvar razuma, nego stvar uobraženja. Zato čovek veruje da je srećan i kad nije srećan. Ali i nesreća je tako isto utopija kao i sreća, jer na stotinu nesreća ima izvesno polovinu izmišljenih i uobraženih. Zato se može govoriti samo o tom šta može biti predmet sreće ili nesreće, ali se ne daje govoriti o tom ko je srećan a ko nesrećan. Ko misli da je srećan, on je odista srećan. Nemoguće bi nekom bilo dokazivati da nije srećan samo formulama ili doktrinama o sreći.

 Međutim, izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti: jer mogu trajati celog života, i jer je svaki čovek uveren u ono što oseća i kad nije uveren u ono što misli. Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.

Sreća, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan. Mali ljudi mogu biti srećni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrećni. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.

Na lepim srebrnim monetama Fokeje i Mitilene, stajali su reljefi boginje Afrodite i pesnikinje Sapfo, kao da je time rečeno da iznad sreće u bogatstvu stoji nenadmašna sreća u ljubavi i lepoti. Ali lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku, jer je on uplašen i prestravljen životom otkad je počeo da hodi po suncu. Zato je uvek i mislio da je zlato jedini izvor sigurnosti za njegov život. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće.

U prirodi je čoveka da kad misli, on misli samo upoređujući, i ne postoji misao drukčije nego prema analogiji. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Zato materijalno bogatstvo ne može nikad biti punom srećom. Samo sreća usamljena, nedeljiva, neuporediva, i sreća koja stoji po strani svih drugih čovekovih blagodeti, to je sreća svih sreća, sdredišni nerv naše ljubavi za život, prava čovekova iluzija o sudbini. Takva nedeljiva sreća jesu genije, hrabrost, čast. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Sve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest.

 Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli. Za nesreće novčane kriva je ili naša lakoumnost ili naša senzualnost. Čak i čovek koji je pregažen na ulici može najpre da krivi sebe a tek onda da krivi drugog.

 Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo svojom dobrotom, upropastimo svo- jim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo svojim temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila, a to su naše slabosti. I antički svet je znao za neprijateljstvo čoveka prema sebi samom. Lukrecije, veliki pesnik, govori na jednom mestu o neredima u duši čoveka, kojih nabraja pet: oholost, razvrat, razdražljivost, raskoš, lenost.

Odista, sva mudrost čovekova treba da služi samo tome da sam sebi ne pravi zlo. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman; čak i rđav. Nauka o tom kako treba misliti, logika, i nauka kako treba biti dobar, moral, i nisu stvarno ništa drugo nego učenje kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje.

Jovan Dučić

(Iz knjge Blago cara Radovana)


 

MIT I BRAK…

tamoiovde-logo

Kembel: Mi smo toliko zaokupljeni ostvarivanjem materijalnih i socijalnih ciljeva da zaboravljamo da se jedina istinska vrednost nalazi u nama: čista radost postojanja. (…)Kako doći do toga? Čitanjem mitova. Mitovi nas uče da se okrenemo svom unutarnjem biću i pokušamo da shvatimo poruku koju nam prenose simboli. (…) Mit nam pomaže da svoj um dovedemo u vezu s doživljajem postojanja. On nam odaje prirodu tog doživljaja. Na primer, brak. Šta je brak? Mit nam daje odgovor na to pitanje. Brak je ponovno sjedinjavanje dvoje koji su bili rastavljeni.

U početku smo bili jedno biće. Sada nas je dvoje. Brak je spoznaja istovetnosti u duhu. On nije isto što i ljubavna veza; s njom nema ništa zajedničko. To su iskustva na različitim mitološkim ravnima. Ako ljudi stupaju u brak zato što veruju da je to dugotrajna ljubavna veza, tada će se oni vrlo brzo razvesti. Jer sve se ljubavne veze završavaju razočaranjem. 

Ali, brak je i prepoznavanje duhovnog identiteta. Ukoliko živimo život na pravi način, ako su naše misli usmerene prema pravim vrednostima osobe suprotnog pola, tada ćemo pronaći sebi odgovarajuću mušku ili žensku polovinu. Međutim, ako nam uplitanja čula skreću pažnju, ući ćemo u brak sa pogrešnom osobom. Ulaskom u brak s pravom osobom mi obnavljamo predstavu otelovljenog Boga. Brak to i jeste.

Mojers: Kako se nalazi prava osoba?
Kembel: To nam govori naše srce, moralo bi da nam kaže.
Mojers: Naše unutarnje biće.
Kembel: To je zagonetka.
Mojers: Mi uvek prepoznajemo svoje drugo „ja“.
Kembel: Pa tako nekako. Blesne neka iskra i nešto u nama zna da je to On ili Ona.

Mojers: Ako brak predstavlja sjedinjavanje jednog „ja“ sa drugim, spajanje s muškim ili ženskim temeljem nas samih, zbog čega je onda u našem savremenom društvu brak toliko nesiguran?

Kembel: Zato što na njega ne gledamo kao na brak. Rekao bih: ako brak nije najpreča stvar u našem životu, tada i nismo u braku. Brak označava dvoje koji su jedno biće; dvoje postaju jedno telo. Ako brak potraje dovoljno dugo i ako se – umesto ličnim hirovima – nepokolebljivo pokoravamo njegovim zahtevima, shvatićemo da je istina: dvoje postaju jedno.Prvenstveno u duhovnom pogledu. Biološko je izvor pometenosti koja nas može odvesti do poistovećenja sa pogrešnom osobom.

Mojers: Da li to znači da ona nužna funkcija braka – produženje nas samih u deci – nije najvažnija?

Kembel: Ne, to je zapravo samo osnovni apsekt braka. Brak se razvija tokom dva potpuno različita stupnja. Prvi je mladalački brak koji se pokorava onoj čudesnoj pokretačkoj sili koju nam je podarila priroda u okviru uzajamnog delovanja polova i čija je biloška funkcija rađanje dece.Posle toga nailazi doba kada deca odlaze iz porodice, a par ostaje sam. Ja sam bio zaprepašćen brojem mojih prijatelja koji su se razdvojili u svojim četrdesetim i pedesetim godinama. Oni su imali savršeno uzoran zajednički život s detetom ali su svoj brak posmatrali kroz prizmu svog odnosa prema detetu.Nisu sagledali brak kroz prizmu sopstvenog uzajamnog odnosa.

Brak je odnos. Kada su u braku odričemo, mi žrtve ne prinosimo drugoj osobi nego jedinstvu našeg odnosa. Kineska slika Taoa kao uzajamnog delovanja tamnog i svetlog dela predstavlja odnos jana i jinga, muškog i ženskog, a to je, u stvari, brak: ono što smo stupanjem u brak postali. Nismo više izdvojena jedinka; naš identitet sadržan je u odnosu. Brak nije obična ljubavna veza. To je teško iskušenje koje se sastoji u odricanju od ega u ime odnosa u kojem dvoje postaju jedno.

Mojers: Brak je, dakle potpuno nespojiv s namerom da radimo po svome?

Kembel: Vidite, brak nije samo Vaša lična stvar. U izvesnom smislu, to znači raditi po svome, s tim što taj neko niste samo Vi nego dvoje koji su u isto vreme jedno. To je posve mitološka predstava koja označava žrtvovanje vidljive jedinke transcendentnom dobru. Ona se na prekrasan način ostvaruje tokom drugog stupanja braka koji ja nazivam alhemijskim i u kojem dva bića doživljavaju sebe kao jedno. Ako ova bića, pak, nastave da žive kao u prvom stadijumu braka, tada će se razići čim im deca napuste porodicu. Tata će se zaljubiti u neku zgodnu curu i odbeći s njom, a majka će ostati napuštena, puste kuće i praznog srca, primorana da se snalazi sama, kao zna i ume.

Mojers: Sve zato što ne shatamo ova dva nivoa braka?
Kembel: Što se nismo predali braku.
Mojers: Mi pretpostavljamo da jesmo – da se predajemo u dobru i zlu.
Kembel: To je trag rituala.
Mojers: A ritual je izgubio snagu. Od ceremonije koja je nekada bila izraz unutrašnje stvarnosti ostala je samo forma. To se odnosi i na društvene i na lične obrede braka i religije.
Kembel: Koliko ljudi pre braka primi duhovnu pouku u vezi s onim što brak predstavlja? Stanete pred matičara i za deset minuta ste venčani. Bračna ceremonija u Indiji traje tri dana. Takav par postaje „slepljen“ jedno za drugo.

Mojers: Vi tvrdite da brak nije samo društveni sporazum nego i duhovna vežba.

Kembel: Brak je pre svega duhovna vežba. Od društva se očekuje da nam pomogne da ovo shvatimo. Čovek ne bi smeo da bude u službi društva; društvo treba da bude u službi čoveka. Država u kojoj čovek služi društvu jeste nakazna država, a to je ono što u ovom času ugrožava svet.

Džozef Kembel, Moć mita, As-Sovex, Beograd, 2004 /str. 30-32/

Izvor:srodstvopoizboru


Džozef Kembel (26. mart 1904.- 30. oktobar 1987.) , jedan od najvećih poznavalaca mitologije u 20. veku.

Američki pisac, naučnik i profesor književnosti. Najpoznatiji je po svojim radovima na području mitologije i komparativne religije.

Bil Mojers čuveni američki novinar i pisac.


 

ŠTA MOŽEMO DA URADIMO…

tamoiovde-logo

U najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
Ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
Ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
Kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

Šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?

Ništa.

Izbegavajte ga koliko god je moguće.
Ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
Ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
Može da vas ubije bez ikakvog razloga.
A da biste pobegli morate biti lukavi.
Malo ih je pobeglo.

Morate sami da smislite plan.

Nisam upoznao nikoga ko je pobegao.

Upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovečanstvu.

Ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.

Nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život.

Čarls Bukovski


 

TUNEL…

tamoiovde-logo

Moje čekanje beskonačno se odužilo. Ne znam koliko je vremena prošlo na  časovnicima, koliko tog bezličnog i univerzalnog vremena koje mere časovnici, a koje je strano našim osećanjima, našim sudbinama, nastajanju i nestajanju jedne ljubavi, iščekivanju jedne smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Ali je protekla ogromna i komplikovana količina mog ličnog vremena, nabijenog događajima iz prošlosti i sadašnjosti, nalik rečnom toku koji pokatkad biva mračan i uzburkan, a pokatkad opet čudnovato miran i gotovo nepomičan i večan poput mora, u kojem smo Marija i ja stajali jedno naspram drugog i nepomično se posmatrali, a onda bi to opet postajala reka koja bi nas odnosila, kao u nekakvom snu..

Izgledalo je kao da nas dvoje živimo u nekakvim paralelnim hodnicima ili tunelima, ne znajući da idemo jedno pored drugog, kao dve srodne duše koje žive u sličnom vremenu, da bi smo se susreli na kraju tih hodnika, pred jednom scenom koju sam ja naslikao, kao nekakvu šifru namenjenu samo njoj, kao nekakvu tajnu objavu da sam ja već stigao tamo, da su se hodnici konačno spojili i da je kucnuo čas susreta. Da li su se stvarno hodnici spojili i da li su se stvarno naše duše spojile?

Kako je sve to bilo samo moja glupava iluzija! Ne, hodnici su i dalje tekli paralelno, mada je zid koji ih je delio sada bio kao od stakla, i ja sam mogao da vidim Marijinu tihu i nedodirljivu figuru… Ne, čak i taj zid nije uvek bio takav: ponekad bi opet bivao od crnog kamena i tada ne bi znao šta se iza njega zbiva, šta se događa sa njom u tim bezimenim intervalima, kakvi čudni događaji se dešavaju; tada bih pomišljao da se u tim trenucima čak i njeno lice menja i da ga nekakva podrugljiva grimasa izobličuje i da možda ima osmeha podeljenih sa drugima i da je sva ta priča o hodnicima moja puka izmišljotina ili smešno verovanje, a da u svakom slučaju postoji jedan jedini tunel, mračan i usamljen; moj tunel, tunel u kom sam proveo detinjstvo, mladost, ceo život.

A kroz jedan od onih prozirnih delova kamenog zida ugledao sam tu devojku i naivno sam poverovao da ona korača drugim tunelom paralelnim sa mojim; dok je ona zapravo pripadala širokom svetu, svetu bez granica, svetu ljudi koji ne žive u tunelima; i možda je iz znatiželje prišla jednom od mojih čudnovatih prozora i nazrela prizor moje beznadežne usamljenosti ili je bila zaintrigirana nemim govorom, mojoj šifrovanom slikom. I onda je ona, dok sam ja i dalje išao svojim hodnikom, napolju živela normalnim životom, burnim životom kojim žive ljudi napolju, onim neobičnim i besmislenim životom u kome se organizuju igranke i proslave i u kome su ljudi veseli i bezbrižni.

Izvor fotografije: kultivisise.rs

Tako se dešavalo da kad prođem kraj nekog od mojih prozora ponekad vidim nju kako me nemo i čežnjivo čeka (zašto me čeka? i zašto nemo i čežnjivo); ali se dešavalo da i ona zakasni ili da zaboravi na ovo ubogo začaureno stvorenje i tada bih ja, lica priljubljenog uz stakleni zid, nju viđao kako se u daljini osmehuje ili bezbrižno pleše ili je, što je još gore, ne bih uopšte video te bih je zamišljao na nepristupačnim ili neprikladnim mestima.

A tada bih se osećao da mi je sudbina namenila još beskrajniju usamljenost od one kakvu sam mogao i da zamislim.

Ernesto Sabato/odlomak iz knjige Tunel


 

RASPRAVA O BLAŽENOM ŽIVOTU…

tamoiovde-logo

Seneka – Otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju 

Dizajn korica knjige Rasprava o blaženom životu

“Ja ću približavanje smrti dočekati istim licem kakvim je posmatram i kod drugih. Ja ću se pokoravati naporima, ma koliki oni bili, i telo podupirati duhom. Ja ću bogatstvo, imao ga ili ne imao, jednako prezirati, ni žalosniji ako ono negde drugde bude nagomilano, ni srčaniji ako ono oko mene bude sjalo. Ja neću da se uzbuđujem ni kad sreća dolazi ni kad odlazi. Ja ću sve zemlje posmatrati kao da pripadaju meni, a moje kao da pripadaju svima.

Ja ću živeti u uverenju da sam rođen za druge, i zato ću majci prirodi biti zahvalan, jer kako bi se ona mogla bolje za me starati? Mene, jedinoga, poklonila je svima, a meni, jedinom, sve. Što god budem imao neću na prljav način čuvati ni rasipnički rasturivati. Verovaću da ništa ne posedujem više nego ono što mi je ljubazno poklonjeno.

Svoja dobročinstva neću odmeravati ni prema broju ni prema težini ni prema ikakvoj drugoj vrednosti, nego samo prema onoj koju im pridaje primalac; nikad mi neće biti mnogo ono što će primiti dostojan čovek. Ništa neću činiti radi mnenja, a sve ću po svome uverenju, i što god budem svesno delao, delaću kao da me posmatra ceo narod.

Cilj mome jedenju i pijenju biće zadovoljavanje prirodne potrebe, a ne punjenje i ispražnjavanje želuca. Biću predusretljiv prema prijateljima, blag i popustljiv prema neprijateljima. Odazivaću se molbama pre nego budem umoljen i pristojnim molbama izlaziću u susret; biću svestan da je moja otadžbina svet i da su njene starešine bogovi, i da ovi iznad mene i oko mene stoje kao sudije mojih dela i reči. I čim ili priroda zatraži moj život natrag ili ga moja odluka preda, otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju.“

Lucije Anej Seneka

Iz dela Rasprava o blaženom životu

Izvor teksta i dizajna korice: artnit.net


 

PROSTOR ŠTO PRIPADA NAMA…

LJUBAVNO PROSTRANSTVO

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Ilustracija: Ulje na keramici by Bora*S

Što god si ti dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom

Ako si ti kraj mora
do mora sve je naše

Ako si navrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama

To  prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.

Duško Trifunović