SLIKANJE LIRIČNIH RASPOLOŽENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. decembra 1883. godine, rođen je slikar i grafičar Stojan Aralica, član Srpske akademije nauka i umetnosti i JAZU

__________________________________________________________________________________________

STOJAN ARALICA
(Škare, Lika, 24. decembar 1883 – Beograd, 4. februar 1980)

Život Stojana Aralice može se pratiti preko studija u Minhenu (1909–1914), kratkotrajne praške etape, pariskog usavršavanja, života u Zagrebu i konačnog prelaska u Beograd 1941, gde – osim boravka 1946/48. u Stokholmu – ostaje do kraja života.

Stojan-AralicaKao i u životnim razdobljima, i u njegovom slikarskom opusu razlikujemo četiri jasno odvojena perioda: minhenski, pariski, zagrebački i beogradski.

Tokom školovanja u Minhenu tematski preovladavaju portret i akt, po formi bliski akademizmu i kasnim odjecima secesije. Kratkotrajnu prevlast forme nad bojom (1922–25), posle dolaska u Pariz (1926), smenjuje period umetničkog sazrevanja. Uključujući se u žive lokalne tokove, okreće se od dekorativnog ka čisto likovnom interesovanju.

Ranije naglašena forma punog volumena, postepeno se rastače u kolorisane površine. Ta velika prekretnica započinje malim aktovima i mrtvim prirodama, rađenim u Lotovom ateljeu, da bi se koloristička organizacija slike razvila na pejzažima Malakova, Kasisa i posebno Sen Tropea.

Neophodno prečišćavanje završilo se u sledećem, zagrebačkom periodu (1933–1941), kada se Aralica ponovo uključuje u aktuelne umetničke tokove u zemlji. Postupak blizak fovistima posebno se ističe na primorskim pejzažima – Dubrovnik, Orebić, Korčula.

Najzad, beogradski period, posebno između 1951. i 1959. godine, može se smatrati stvaralačkim zenitom Stojana Aralice. Slikanjem liričnih raspoloženja u širokim, slojevitim namazima, na seriji pejzaža iz Rovinja, Beograda i sve češće Like, izdvojio se iz okvira intimističke slike, da bi je razvio do monumentalne celine opšteg značenja.

Mada je Araličino slikarstvo bilo u stalnom kontaktu sa aktuelnim zbivanjima u evropskoj umetnosti, u užem smislu ono, ipak, pripada podneblju naših slikara kolorista, čije stvaralaštvo crpi snagu i inspiraciju s vlastitog, domaćeg tla. Nizom značajnih dela koja je naslikao u godinama posle oslobođenja (1944) doprineo je i daljem razvoju savremene umetnosti druge polovine dvadesetog veka.

____________________________________________________________________________________________

Voćnjak (1929)

Jedan od najstarijih pariskih pejzaža, Voćnjak iz 1929. godine, najavljuje grupu slika rađenih u duhu nove kompozicije.
Na ovom platnu iz pariskog ateljea u Malakovu javljaju se burni sukobi agresivnog kolorističkog slikanja i postupka svetlo-tamno.

s-aralica-vocnjak-1929-szpb-1Zanimljivo je da se predmeti u prvom planu nalaze u dubokoj senci, dok su snažni, zvučni tonovi povučeni u dubinu prostora drugog plana, na krovove udaljenih zgrada ili na nemirno nebo. Najzanimljiviju novost predstavljaju bogata, gusta pasta emajlnog sjaja i prodor reskih crvenih boja koje izbijaju iz nekadašnje orkestracije prigušenih smeđih tonova.

Pojava tog novog zvuka zabeležena je već na prvom Araličinom javnom predstavljanju u Parizu, na Jesenjem salonu 1927, kao i na Salonu nezavisnih 1928. godine. Tom prilikom kritičar Journal des Debats završava svoje poglavlje o pejzažu: „Milo i Aralica oduševljavaju se pred prirodom, plahovito i nervozno”. Početkom 1929. godine Stojan Aralica pojavio se iznenada u Beogradu, kao prvi samostalni izlagač u tek otvorenom Umetničkom paviljonu na Malom Kalemegdanu. Tada je Todor Manojlović pozdravio Aralicu, kao trećeg borca, posle Save Šumanovića i Petra Dobrovića, za „potpunu pobedu kolorizma i tzv. čisto ‘slikarskog slikarstva’”. Upravo ga je Manojlović svrstao među umetnike koji su „iz jednog tonskog i plastičnog načina prešli, naprasno, u najraskošniji i najsvetliji dvodimenzionalni kolorizam, u jednu takoreći ‘peinture-peinture’ ”.

Plava kapija (1930)

Godine 1928. Marko Čelebonović okupio je u Sen Tropeu malu koloniju jugoslovenskih slikara. Pored samog Marka, Mila Milunovića i Marina Tartalje, tu je i Stojan Aralica. Novi doživljaj slikanja u prirodi u velikoj meri je pomogao slikaru da brže i do kraja izgradi svoj novi likovni jezik.

s-aralica-plava-kapija-1930-szpb-2 Ako je u pariskom ateljeu, u tamnim senkama ulica u Malakovu, nalazio opravdanje za postupak u kom su se mešali kolorističko i tonsko slikanje, sad se osetio oslobođenim da se u punoj meri prepusti svom unutrašnjem nagonu – svetlosti i boji.

U tom smislu Plava kapija, inače jedan od motiva sa Azurne obale, reprezentuje njegova platna na kojima atmosfera ustupa mesto kolorističkoj orkestraciji, ton boji, a linija treperavoj arabesci. Zanimljivo je da slikar – poput Montičelija – gotovo potpuno zaobilazi motiv mora, zadržavajući se na detaljima na kojima puno sunčano osvetljenje čini da boje vibriraju.

Rezultate svojih novih inspiracija Aralica je prikazao na zajedničkoj izložbi s Milunovićem, Čelebonovićem i Uzelcem, u pariskoj galeriji Bernheim Jeune 1931. godine. Tom prilikom komentator lista Comoedia zaključio je svoj članak visokim komplimentom: „Ovih četrdesetak slika kojima smo mogli da se divimo kod Bernhajma, veoma modernim po izrazu i tendencijama, nisu samo predstavnici savremenog jugoslovenskog slikarstva, već čine čast pariskoj školi iz koje su četvorica slikara zahvatila ono najbolje u svojoj umetnosti.


Enterijer (1933)

Stojan Aralica vratio se 1933. godine iz Pariza u umetnički život Zagreba kao afirmisani slikar, čije su stvaralačke snage bile u punom naponu. Međutim, bez obzira na ugled koji ga je pratio, u početku nije imao uslova za miran umetnički rad.

s-aralica-enterijer-1933-szpb-3Bez ateljea i sigurnih prihoda, jedno vreme je bio prinuđen da honorarno predaje crtanje u IV realnoj gimnaziji. Prvi atelje u kom je mogao normalno da radi ustupio mu je Hinko Jun, vajar i profesor Škole za umjetnost i obrt. Konačno, u zgradi iste škole, dobio je atelje starog Otona Ivekovića u kojem je ostao do izbijanja rata i svog odlaska u Beograd. Ipak, uprkos pomenutoj situaciji kad je bio bez ateljea, Aralica je od samog početka vredno slikao.

Pored pejzaža i figure u enterijeru, te dve za njega najomiljenije i najvažnije teme, nastao je i izvestan broj mrtvih priroda i, naročito, bonarovski komponovanih enterijera. Jedan od prvih svakako je i Enterijer iz 1933. godine. Data kao intiman isečak iz svakodnevnog života, ova slika karakteristična je po kolorističkom zvuku, poznatom još iz pariskih dana.

U brzom postupku slikar je bojom izvlačio oblik predmeta, rešavao plitku perspektivu, komponovao planove. Potez je širok, faktura slobodna, boje izrazito intenzivirane, pri čemu još uvek dominira topla crvena. Kao u najvećem broju slučajeva, Aralica je pokazao prefinjen sluh, koji se ispoljavao u orkestracijama prečišćenog zvuka, povezujući kitnjaste ritmove, rascvetane širom platna, u skladne celine. Vedra, optimistička gama nadjačava potisnutu melanholiju, jedva nagoveštenu ponekim ugašenijim tonom.


Žena sa slamnim šeširom (1934)

Novi, zagrebački period u slikarstvu Stojana Aralice, koji je potrajao od 1933. do izbijanja rata i okupacije 1941. godine, predstavlja logičan nastavak pariskih rezultata. Kad je u pitanju tematika, to su predeli s Jadranskog primorja, mrtve prirode, retko portreti.

s-aralica-zena-sa-slamnim-sesirom-szpb-4Ako se može govoriti o nekoj novini, onda je to povratak figure na njegova platna, ali kao figure u pleneru; dakle, opredeljenje za izbor intimnog motiva, određenog punim, neposrednim kontaktom s prirodom, s tim što uvek dominiraju svetlost i boja. Nesumnjivo, reprezentativan primer takvog interesovanja jeste poznata Žena sa slamnim šeširom.

Na ovoj slici, gde mu je pozirala njegova supruga Karin, figura se nametnula kao centralna tema, okružena i dopunjena detaljima plenera, odnosno mrtve prirode. Ono što je pri tom zanimljivo, jeste dosledno Araličino opredeljenje za postupak blizak impresionističkom. Poreklo tog postupka nalazimo još na pariskim motivima, kao što je, recimo, Mrtva priroda sa belim bokalom (1930). Iz gustog tkanja reljefne fakture, gde su boje nanošene sočnim in pasto postupkom, iz nekadašnje „kajgane” – kako je to svojevremeno nazvao jedan pariski kritičar – razvio se sistem kosih poteza, kojim su prečišćene, svetle boje polagane u jasnom komplementarnom sazvučju.

Žena sa slamnim šeširom predstavlja najkarakterističniji primer ovakvog slikanja, koje bismo mogli uporediti sa impresionističkim slikarstvom Renoarovog tipa. Čista u zvuku, rafinirana u jednostavnim, ali skladnim odnosima zelenih i crvenih, plavih i žutih tonova, ova slika predstavlja izuzetno ostvarenje ne samo u Araličinom opusu.

Izvor: pavle-beljanski.museum

____________________________________________________________________________________________

STOJAN ARALICA je rođen u selu Škare (Otočac, Lika). Posle gimnazije u Otočcu, u Osijeku završava učiteljsku školu i počinje da se bavi slikarstvom. Prve pouke iz slikarstva dobio je u privatnoj školi Henriha Knira u Minhenu. Godine 1910, upisuje se u klasu Karla Mara na minhenskoj Visokoj školi za likovnu umetnost, a dve godine kasnije prelazi u klasu Ludviga Herteriha.

Po izbijanju Prvog svetskog rata vraća se u Zagreb i otvara privatnu slikarsku školu. Potom odlazi u Prag, gde pohađa grafički odsek Akademije za likovnu umetnost, kod Augusta Bremsa, a potom kod Maksa Švabinskog. Deo života je proveo u Rimu, Parizu, Stokholmu, a jedno vreme je proveo u selu Brestač kod Rume, gde je radio kao učitelj. Posle 1948. godine se nastanjuje u Beogradu gde ostaje do kraja života.

Njegov opus čini preko 1.500 umetničkih dela. On se hronološki može podeliti na minhensku, parisku, zagrebačku i beogradsku fazu, sa jasno određenim stilskim obeležjima. U prvoj fazi vidljivi uticaji akademizma i secesije. Počinje sa portetima i sakralnim motivima, da bi potom nastavio da radi portete i aktove. U Parizu iz osnova menja umetnički pristup, a najčešći motivi su mu pejzaž i mrtva priroda. U vreme kada je živeo u Zagrebu slikao je vlastiti doživljaj predela sa Jadrana. To je najuspešnije doba njegovog stvaralaštva, sa slikama punim topline, svetlosti i intezivne čiste boje. Njegovo delo je puno vedrine i optimizma, sa istančanim osećajem za boju i prozračnu atmosferu mediteranskog podneblja. Najznačajnije slike: „Motiv iz Lošinja“, „Žena sa slamnim šeširom“, „Portret B. Petronijevića“, „Put“ i dr.

Dominantan slikarski stil mu je u duhu pariskog postimpresionizma i lirske apstrakcije.

Dopisni član SANU postaje 14.11.1965; redovni od 7. marta 1968. godine. Bio je član JAZU (Jugoslovenske Akademije Znanosti i Umetnosti) u Zagrebu, član je ULUS-a i umetničkih grupa Oblik, Dvanaestorica i Šestorica. Samostalno je izlagao u Zagrebu, Osijeku, Karlovcu, Beogradu, Splitu, Stokholmu, Somboru. U Otočcu je 1972. osnovao fond Stoajna Aralice.

Umro je u Beogradu, 4. februar 1980. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: Vikipedija

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

FARME BUDUĆNOSTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Kako će se proizvoditi hrana? Superprecizni roboti farmeri – agriboti mogu da obrađuju isti broj biljaka na vrlo malom prostoru, sa tačno onoliko materijala koliko je neophodno

 agribot0Sledeći put dok budete uživali u slasnom komadu vrućeg peciva, čaši toplog svežeg mleka ili zreloj jabuci, odvojite sekund da razmislite, otkud baš oni na stolu?

Kako su tu došli i odakle? Ne tako davno, svi ti prozvodi su bili živi, rasli su i razvijali se na farmi, polju, bašti ili voćnjaku… Ne tako davno, o njima su računa vodili ljudi. Ovaj posao je težak, odgovoran i zavisi od mnogo faktora. Na neke od njih farmeri ne mogu da utiču, a potreba za hranom postaje sve veća.

Proračuni kažu da će čovečanstvu do 2050. godine biti potrebno dvostruko više hrane nego danas. Stoga naučnici poslednjih godina rade punom parom kako bi agrokultura postala što efikasnija, a teret se sa leđa farmera pomerio na mašine. Farme budućnosti će biti visoko automatizovane. Zamislite polja, kao iz knjiga Isaka Asimova, sa velikim brojem robota, malih i velikih, nekih kojima upravljaju stručnjaci, drugi potpuno autonomni, stalno aktivni. Nema korova, nema uvenulih ili bolesnih biljaka. Ovakve farme nisu u dalekoj budućnosti.

Ključ povećanja efikasnosti u agrokulturi je preciznost. Kako bismo izbegli zalivanje i nađubrivanje celokupnih polja, u laboratorijama za robotiku se razvijaju mašine koje svojim „oštrim okom“ doziraju količinu nutrijenata i vode po jedinci i tako je hrane. Ovakvo rešenje pre svega štedi neophodne i skupe resurse, ali i prostor. Ogromna polja u SAD i Evropi danas se prostiru i na nekoliko hiljada hektara, što zahteva veliku potrošnju energije i materijala. Umesto toga, superprecizni roboti farmeri – agriboti mogu da obrađuju isti broj biljaka na vrlo malom prostoru, sa tačno onoliko materijala koliko je potrebno. Oni moraju da prepoznaju biljku, odrede njene potrebe i deluju prema tome, ali i da se efikasno kreću.

 

agrobot3-600x400Pitanje kretanja robota se može rešiti na različite načine. Danas već uveliko rade traktori koji se navode preko GPS sistema i elektronski komuniciraju sa svojim alatima za obradu zemljišta. Ovakav sistem može biti vrlo efikasan i precizan. Jedan od robota koji koriti GPS sistem za navođenje je BoniRob, agribot razvijen na institutu Osnaburg u Nemačkoj. Ovaj rover na četiri točka satelitski mapira ceo prostor koji obrađuje i u svakom trenutku ga „ima u glavi”.

David Dorhot sa Univerziteta u Ajovi je, pak, dizajnirao Prospera – agribota koji radi u timu zajedno sa velikim brojem svojih blizanaca i služi, barem za sada, samo za setvu. Prospero roboti se kreću u roju, koristeći takozvani game theory sistem snalaženja u prostoru i međusobno komuniciraju radio-talasima. Oni ne samo da sa svojih šest nogu liče na mrave već koriste i jedan od fundamentalnih principa ovih vrednih radnika. Naime, kao što mrav svojim feromonima obeležava mesto gde je pronašao hranu, tako i Prospero belom bojom obeležava mesto gde je posejao semenku. Ako neki od robota naiđe na beli marker, zna da može da nastavi dalje jer je na tom mestu seme već posađeno. Dorhot sa svojim kolegama planira da osim setve, opremi Prospera i alatima za uklanjanje korova i održavanje useva, što bi ga u stvari činilo kompletnim zemljoradnikom u metalnom oklopu.

 

agrobot2-600x400Kako bi agribot mogao da vrši kompletne radove na polju, potrebno ga je opremiti alatima za zalivanje, đubrenje, uništavanje korova i ubiranje plodova. Tehnologija koja se koristi u inkdžet štampačima može doneti izuzetne rezultate u preciznom zalivanju i đubrenju biljke. Pored toga, agriboti su lagani, ne oštećuju tlo kao što je slučaj sa traktorima i velikim mašinama, pa se potreba za oranjem značajno smanjuje. Ovako štedimo energiju utrošenu na ovaj aspekt obrade zemljišta i do 80%. Međutim, najveća ušteda se dobija konstantnim praćenjem nivoa hranljivih materija pri samim biljkama.

Inkdžet tehnologija se koristi i za prskanje mikrokoličina herbicida na korov, čime ga uništavamo bez trovanja samih useva. Korov smanjuje prinose na polju i do 50%. Takođe, za uništavanje korova koristi se plamen, ali i laserski snopovi koji se mogu primeniti i kod ubiranja plodova. Ono što je bitno jeste prepoznati sam korov, a jedan od metoda je posmatranje njegovog lista. Tako danski HortiBot specijalnim kamerama snima list biljke i prepoznaje korov u svojoj bazi podataka. Sve ovo, naravno, znači i mnogo manju emisiju polutanata svih vrsta, pa se zagađenje zemljišta i vazduha u značajnoj meri eliminiše.

 

agribot6A šta je sa prostorom?

Gde ćemo smestiti sve te farme?

Poslednjih nekoliko godina u visoko razvijenim zemljama se javlja trend urbane poljoprivrede. Jedan od značajnih aspekata ovakog tipa zemljoradnje je takozvani vertical farming, koji čine zgrade usred velikih svetskih metropola, gradski staklenici. Te višespratnice ne samo da štede prostor, već smanjuju troškove održavanja od 30 do 50 %, time što same proizvode neophodne resurse kao što su đubrivo, biogas i slično, a pored toga eliminišu se troškovi transporta proizvoda i dovode se fabrike kiseonika u gradove. Najveći projekat ovog tipa trenutno je u Linkopingu u Švedskoj, gde raste dvanaestospratna piramida čija će visina biti preko 50 m.

Nema sumnje da će farme budućnosti biti značajno drugačije nego danas. Preciznost agribota otvara vrata malim poljima sa velikim količinama proizvoda, prilagođenim robotima, višespratnim šumama i voćnjacima, na kojima radi roj laganih mašina. Kolika je tu uloga čoveka? Svakako da će smanjenje broja fizičkih poslova umanjiti potrebu za ljudskom snagom na farmi, ali čovek je potreban kako bi upravljao čitavim sistemom. Svi ovi aspekti će korigovati ne samo cene, nego i to koji proizvodi će se naći na policama.

Jedno je sigurno – pejzaž farmi kao u naučnofantastičnim filmovima je jako blizu.

Izvor:elementarium.cpn.rs/ Piše: Boris Klobučar