Dejvid Herbert Lorens, engleski pisac, umro je 2. marta 1930. godine
“Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens)
Lawrence u dobi od 21 god. (1906) Foto: wikipedia.org
1930 – Umro je engleski pisac Dejvid Herbert Lorens, koji je opisivanjem seksualnosti skandalizovao puritansko britansko društvo.
Bio je preokupiran problemom seksualnih odnosa, zainteresovan za primitivne religije i misticizam i neprijateljski raspoložen prema industrijskom 20. veku, puritanizmu i anglosaksonskim društvenim konvencijama.
Dela: romani „Beli paun„, „Sinovi i ljubavnici„, „Ljubavnik ledi Četerli„, „Zaljubljene žene„, „Duga„, priče „Pruski oficir„, „Engleska, moja Engleska„, „Žena koja je ođahala„, eseji „Psihoanaliza i nesvesno„, „Pokreti u evropskoj istoriji„, „Studije o klasičnoj američkoj književnosti„, „Pornografija i opscenost„, „Apokalipsa„, pesme „Ljubavne i druge pesme„, „Amores„, „Kornjače„, „Ptice, zveri i cveće„.
Izvor: tvmost
Dejvid Lorens
(11. septembar 1885 – 2. mart 1930)
„Ono što krv oseća, veruje i govori, uvek je istina.“
(Dejvid Lorens)
Dejvid Herbert Lorens pisac, pesnik, kritičar, esejista i slikar, rodio se 11. septembra 1885. godine u Istvudu, u Engleskoj. Sin siromašnog i nepismenog rudara i obrazovane majke, nekadašnje učiteljice, Dejvid je rastao u atmosferi stalnih roditeljskih svađa i borbe za golu egzistenciju. Ove svađe i otuđenost izvršile su presudan uticaj na njegov odabir budućih književnih tema.
“ Njihov brak bio je putena, krvava borba. Rodio sam se mrzeći oca:
od kada znam za sebe, tresao sam se sa užasom kada bi me dotakao.“
(Dejvid Lorens)
Autor današnjih remek-dela, a nekada osporavanih i zabranjivanih knjiga (za života i nakon smrti u javnosti su ga često nazivali pornografom koji je protraćio svoj veliki talenat): “Duga“, “Zaljubljene žene“, “Sinovi i ljubavnici“ i “Ljubavnik lejdi Četerli“, od 1891. do 1898. godine pohađao je lokalnu osnovnu školu u Istvudu (koja se danas zove po njemu). Prvi je učenik koji je osvojio stipendiju grofovije za srednju školu u Notingemu, koju je, ipak, morao da napusti 1901. godine, jer se porodica nalazila u veoma teškoj materijalnoj situaciji, pa su ga zaposlili u frabrici hirurške opreme. Već nakon tri meseca dobio je zapaljenje pluća, pa je zauvek napustio fabriku i nakon oporavka se, na svoju sreću, vratio školovanju.
“ Bio je veoma inteligentan čovek; i usamljen, kako to obično biva sa takvim ljudima; strastan čovek, na svoj način…“
(Dejvid Lorens)
Od 1902. do 1906. godine radio je kao učitelj-pitomac u Britanskoj školi u Istvudu. U ovom periodu počeo je sa pisanjem prvih pesama, kratkih priča, a započeo je i rad na romanu koji će u javnosti postati poznat pod naslovom “ Beli paun“. Krajem 1907. godine njegova kratka priča pobedila je na konkursu lista “Nottingham Guardin“.
“ Nikako me mogu da razlučim da li su moji snovi proizvod mojih misli, ili su moje misli proizvod mojih snova.“
(Dejvid Lorens)
Diplomirao je 1908. godine i započeo učiteljsku karijeru u Davidson Road School, u Krojdonu. Zahvaljujući Džesi, prijateljici iz detinjstva sa kojom je živeo u ovom periodu, koja je njegove radove poslala uredniku veoma uticajnog časopisa “The Ehglish Review“, Ford Medoks Fordu, štampane su mu prve pesme i kratke priče.
1910. godine objavio je svoj prvi roman, “Beli paun“ i doživeo relativan uspeh, ali je sve palo u vodu kada je dobio vest da mu je umrla majka. Oduvek veoma emotivno vezan za nju, Lorens je njenu smrt teško podneo i ostatak godine proveo je u očajanju.
1911. godine počeo je sa radom na, verovatno svom jedinom romanu koji će, za njegovog života, kritika dočekti sa pohvalama, “Sinovi i ljubavnici“ (1913). Roman je odmah prihvaćen kao fantastična ilustracija teorije Sigmunda Frojda o Edipovom kompleksu, jer je Lorens veoma snažno i slikovito sopstveni život pretočio u uverljivu psihoanalitičku studiju. Iste godine je započeo rad na svom romanu “Prestupnik“, koji će izaći pre malo čas pomenutog, a za koji mu je koleginica sa posla pozajmila intimne ljubavne dnevnike, koji su mu poslužili kao odlična osnova za delo. Ubrzo je ponovo oboleo od zapaljenja pluća, pa je definitivno morao da napusti posao predavača i u potpunosti se posveti samo pisanju. Verio se sa Louie Burrows, ali je ubrzo i raskinuo veridbu.
“Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens)
A onda se marta 1912. godine upoznao sa Fridom Vikli. Bila je to obostrana ljubav na prvi pogled ali, da li će Frida poći sa njim u neizvesnost? Hoće li se odreći relativno udobrnog života i krenuti u nepoznato? Hoće li njena ljubav biti snažnija od razuma, jača od okolnosti? Odluka je bila samo njena, jer je ona najviše stavljala na kocku. Frida je bila udata za Lorensovog bivšeg profesora na univerzitetu, Ernesta Viklija.
“ Bili su tako prisni, a ipak bez ikakvog dodira.“
(Dejvid Lorens)
Dejvid se divio njenoj inteligenciji i lepoti, ali i strahovao od sutrašnjice, od jutra, od realnosti. Jer, ma koliko da je voleo, on se istovremeno plašio pozitivnog odgovora. Plašio se, jer kao i svaki zaljubljen čovek, želeo je za svoju ženu samo najbolje, a znao je da to nije u stanju da joj pruži. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, on više nije mogao da radi teške fizičke poslove i bio je upućen na pisanje kao na jedino sredstvo za izdržavanje. A svi dobro znamo da se od pisanja nikada nije lagodno živelo i da su prihodi, kada ih ima, uvek skromni.
“Ispod njegovog bledog, nepomičnog, razočaranog lica, njegova detinja duša je upućivala jecaje zahvalnosti ženi i nadala se da će joj ponovo prići; dok je istovremeno njegova izgnanička duša znala da će je u stvarnosti izbegavati.“
(Dejvid Lorens)
Da bi sebi olakšao ovaj period, zamišljao je kako bi izgledao njihov budući život, ali zamišljao je najgoru opciju, najcrnju, onu po kojoj ljubav gasne, po kojoj je sve postajalo rutina, navika, a čarolija se gubila u sivilu stvarnosti, stvarnosti prozaičnih života. On je imao tipičnu umetničku dušu, delikatnu, osetljivu, ćudljivu, koja zahteva mnogo pažnje i strpljenja. Ispod hladne fasade često je besnela oluja.
A da li bi ona mogla da se izbori sa tim? I tada bi mu bilo lakše, tada, kada bi budućnost sebi naslikao samo tamnim bojama, tada, kada bi mu se činilo da je više ne voli, da je sve prošlo… Ali, nije čak morao ni da je vidi, dovoljno je bilo samo da se seti njenih blistavih očiju, očiju koje je toliko voleo da ih se potajno i plašio, pa da sve padne u vodu, da strast ponovo bukne u njegovim grudima, tim grudima izmučenim čestim zapaljenima pluća, ali tako željnim ljubavi i razumevanja.
“ S beskrajnom nežnošću mislio je o ovoj ženi. Jadno, izgubljeno biće; divnija je nego što je sama toga svesna i ah, i previše divna za onaj okoreli svet sa kojim dolazi u dodir.“
(Dejvid Lorens)
Bila je to prava i sudbinska ljubav, koja će u mnogome odrediti dalji tok njegovog života i karijere.
“Zaljubljen sam – i moj Bože, to je najvažnija stvar koja se čoveku može desiti. Kažem vam, pronađite devojku u koju možete da se zaljubite. Učinite to. Prepustite se ljubavi. Ako to ne učinite, propustićete život.“
(Dejvid Lorens)
A šta je odgovorila Frida? Frida ne samo da je napustila svog muža, već i troje male dece i pobegla sa Lorensom u inostranstvo. On joj nikada nije tražio da ostavi decu, ali takve su bile društvene okolnosti, da bi samo u ovom slučaju mogla da se nada da će suprug pristati na razvod, što se i pored toga, desilo tek nakon dve godine.
“ Čekao je dugo… ali je ona ipak došla.“
(Dejvid Lorens)
Sada su bili zajedno, zaljubljeni i bez novca. Započeo je period lutanja, koji se nije završio sve do njegove smrti. Često su živeli u takvoj bedi da nisu imali ni za novine, pa je promena mesta boravka na svakih par meseci postala uobičajena praksa. Njihova veza bila je daleko od idilične, imali su burne svađe, ali se nikada nisu rastajali i uvek su ostajali jedno uz drugo.
“ A ona je moja drugarica. I mi vodimo borbu protiv novca, mašina i bezosećajnog majmunskog ideala koji vlada u svetu. I tu će mi ona pružiti podršku. Hvala Bogu što sam našao pravu reč! Hvala Bogu što sam našao ženu koja je uz mene, koja je nežna i svesna mene. Hvala Bogu što nije ni rospija ni budala. Hvala Bogu što je nežna i svesna žena!“ (Dejvid Lorens)
Kada su pobegli iz Engleske, prvo su otišli kod njenih roditelja u Nemačku, ali se tamo nisu dugo zadržali. Prvi svetski rat je već bio na vidiku, a lokalne vlasti su neprestano progonile Lorensa smatrajući ga britanskim špijunom, što je veoma zanimljivo, jer kada se nakon dve godine bude vratio u Englesku, tamošnje vlasti će ga proglasiti nemačkim špijunom i optužiti da šalje tajne signale neprijateljskim podmornicama! Oduzeti pasoš vraćen mu je tek 1919. godine. Mnogi danas ugledni i priznati ljudi u vreme dok su živeli bili su proganjani na različite načine, pa je to neke navelo da pomisle da se veliki ljudi rađaju samo iz velikih patnji. Ovo nije tačno, oni su patnjom bili samo sputani da pruže mnogo više.
“ Bilo je deo samog njegovog bića, to što mora da prekine svaku vezu i postane slobodan, usamljen, pravi pas-samotnjak. Kod njega je to bila velika potreba, mada je uvek govorio: „Ona me je napustila!“
(Dejvid Lorens)
Od Nemačke su krenuli u pravcu juga, preko Alpa do Italije, a ovo putovanje opisao je u jednom od svojih, inače veoma cenjenih, putopisa. Ovo je možda prilika da napomenemo da Lorens spada u retku grupu pisaca kojima danas priznaju podjednaku umešnost na različitim kreativnim poljima. Njemu ne priznaju samo da je izvrsno pisao romane, već i kratke priče, pesme, eseje, kritičke studije, putopise, ali i da je bio izvrstan ekspresionistički slikar.
13. jula 1914. godine, Dejvid i Frida su se venčali, nakon što je njen bivši suprug konačno pristao na razvod. Nakon dve godine lutanja, ponovo je živeo u rodnoj zemlji, ali daleko od toga da je život krenuo nekim uobičajenim i mirnijim tokom. Fridino nemačko poreklo i Lorensov pacifizam učinili su ih sumnjivim kako vlastima, tako i meštanima sela u kojem su živeli. Vlasti su ih neprestano pratile i pritiskale.
“Surovo je bio svestan svoje nedovršenosti, usamljenosti. Želeo ju je, da je dotakne, da je čvrsto drži u naručju, u jednom trenutku savršenstva i sna.“
(Dejvid Lorens)
1915. godine izlazi prvi “problematičan“ roman, “Duga“, u kojem Lorens prati razvoj jedne porodice iz Istvuda kroz tri generacije, tako da sa društvenim promenama koje prikazuje on predstavlja i svojevrsnu hroniku. U njemu je pokušao da prikaže kako se ljudi postepeno razvijaju i uzdižu; od prve generacije, zasnivača porodice, koja je okrenuta zemlji i nezainteresoavana za duhovne teme, ka novim generacijama, koje teže proširivanju sopstvene svesti i duhovnosti.
Priča se vrti oko sestara, Gadrin i Ursule, od kojih ovoj poslednjoj ne uspeva brak sa vojnikom za kojeg se udala i čije dete pobacuje. Brak nije uspeo, jer je ona bila intelektualno superiornija od svog supruga. Gotovo čim je izašao, roman je uzburkao duhove zbog upotrebe prostih reči i navodne skarednosti, pa ga je sud zabranio, naređujući plenidbu tiraža i javno spaljujući hiljadu primeraka.
Ali Lorens se ne osvrće mnogo na ovo, već piše nastavak ovog romana, pod nazivom “Zaljubljene žene“, ne odustajući od svog stila i tema koje su ga zanimale. U ovom nastavku, Lorens istražuje destruktivne osobine savremenog društva, pomoću likova koji vode debate o umetnosti, politici, ekonomiji, seksualnim iskustvima, prijateljstvu i braku. Knjiga je mračna, čovečanstvo je prikazano jetkim i ciničnim, pa je nije bilo moguće objaviti tokom rata.
Danas u ovom delu vide veliku dramsku silu i visoku intelektualnu veštinu. Glavnu reč ponovo imaju sestre Gadrin i Ursula, moderne žene, obrazovane, oslobođene stereotipa i seksualno autonomne. Iako nisu sigurne šta će sa svojim životima, nisu spremne da brak doživljavaju kao rešenje svih problema. Lorens ponovo sukobljava dva ugla posmatranja sveta, dve perspektive koje se ogledaju u gotovo svim njegovim romanima, a to ovde manifestuje izabranicima sestara. Gadrin će se zaljubiti u nemilosrdnog, prividno dominantnog industrijalaca, koji upravlja porodičnim rudnikom, a Ursula u školskog inspektora, umetniče duše.
Na ovaj način Dejvid Lorens ponovo sukobljava tešku industriju, koja melje sve pred sobom ne bi li povećala još koji procenat profita, pri tom se ne obazirući ni na šta što joj stoji na putu i utopističku viziju čovečanstva koje se vraća svojim korenima i prirodi. Ova tema će mnogo izraženije doći do izražaja u njegovim kasnijim delima.
“Želela je neku pomoć sa strane. Ali, u celom svetu nije bilo pomoći. Društvo je bilo užasno, zato što je poludelo. Novac i takozvana ljubav su njegove dve velike magije; novac daleko na prvom mestu. Pojedinac se potvrđuje kao ličnost, u svojoj iščašenoj ludosti, na ta dva načina: kroz novac i ljubav.“
(Dejvid Lorens)
Ursula i njen izabranik su puni nade i produktivni, mada je teško pronaći savršeni balans među partnerima gotovo podjednakih intelektualnih sposobnosti. Drugi par upada u odnos dominacije i zavisnosti, nasilja i na kraju, smrti. Pri tom, Lorens prikazuje i kako se borba prve generacije iz prethodnog romana sa fizičkog prenela na verbalni nivo. Birkinova (Ursulin izabranik) intelektualna sila kod Ursule proizvodi pomešana osećanja i topline i skepticizma, ali donosi i emotivnu stabilnost. Drugi par prikazuje mušku dominaciju kojom se samo prikriva unutrašnja praznina i nedostatak samosvesti, što će na kraju kod Gadrin proizvesti osećanje odvratnosti.
Dejvid Lorens neprekidno, u svim svojim delima, traga za prikladnim oblikom braka, koji će doneti i sačuvati ljubavnu i seksualnu ispunjenost, a ipak biti u skladu sa društvenim okolnostima i potrebama. Ni jedan njegov roman nema srećan kraj, a u najboljem slučaju, kraj ostaje otvoren.
“Bolje umreti nego mehanički živeti, ponavljajući ono što je već hiljadu puta ponovljeno.“ (Dejvid Lorens)
Nakon traumatskih ratnih godina, Lorens je započeo sa onim što je nazvao “hodočašćem u divljinu“, dobrovoljni egzil. Čim se ukalazala prilika pobegao je iz Engleske i ostatak života proveo putujući sa svojom ženom. Ovo lutanje obuhvatalo je Australiju, Italiju, Cejlon (današnja Šri Lanka), Severnu Ameriku, Meksiko i Francusku.
“Izbegavao je da donosi odluke u životu. Mislio je da će u šumi biti bezbedan, bar izvesno vreme… Biće sam i izdvojen od života, to je bilo sve što je želeo. Morao je da ima neku vrstu zaleđa. A ovo je bilo njegovo rodno mesto… Tu je mogao da prolazi kroz život, bitišući od danas do sutra, bez ikakvog odnosa i bez ikakve nade.
Jer, on nije znao šta će sa sobom.“
(Dejvid Lorens)
Novembra 1919. godine, Lorens je napustio Englesku i krenuo ka jugu; prvo ka centralnoj Italiji a onda ka Siciliji.
Februara 1922. godine, napustio je Evropu nameravajući da ode u SAD, ali se prvo obreo na Cejlonu, a potom i u Australiji. Tokom boravka u Australiji napisao je roman “Kengur“, u kojem opisuje ličnu golgotu preživljenu tokom rata.
“Najveći greh je naše odbijanje da spoznamo zlo u sebi.“
(Dejvid Lorens)
Lorens je konačno došao u SAD septembra 1922. godine, gde se upoznao sa istaknutom Njujorčankom, Mabel Dodge Luha, spisateljicom i umetnicom, poznatom po svojim socijalističkim uverenjima, čiji dom su često posećivali mnogi ugledni i poznati autori.
Zajedno sa njom došao je na ideju da zasnuje utopijsku zajednicu u okrugu Taos (Novi Meksiko), koji su naseljavali Pueblo indijanci, a koji su im postali uzor zbog svog jednostavnog životnog stila. 1924. godine trampio je rukopis romana „Sinovi i ljubavnici“ za imanje. Iako je bio ubeđen da će ostatak života provesti na tlu Amerike, ubrzo je dobio malariju, a potom i tuberkulozu, te bio prinuđen da se vrati u Evropu, kako bi se lečio.
U periodu od 1923. do 1924. godine često je obilazio mesta u Meksiku, a iz ovih iskustava nastaje roman “ Pernata zmija“ (1926). U ovom delu on iznosi stav da se ratom uništena Evropa može uzdići samo na religioznim osnovama, a ako je hrišćanstvo mrtvo, svaki region treba da se vrati svojoj prvobitnoj religioznoj tradiciji. Protagonista je prorok-heroj, meksički general, koji oživljava rituale Asteka na bazi nove teokratske države. Lorens mašta o smeni hrišćanstva i zapadne demokratije sa misticizmom i nekim oblikom političke diktature.
“Lepo je pronaći sopstvenu religiju u srcu, a ne zavisiti od tradicije i istrošenih ideala.“
(Dejvid Lorens)
Lorens i Frida preselili su se u selo u blizini Firence, gde je napisao prvu verziju romana “Ljubavnik lejdi Četerli (1928 )“. Ovim romanom, koji je objavljen u privatnoj režiji i prodavao se ispod tezge, obnoviće svoju ozloglašenost, koja je privremeno utihnula.
Zbog neprestane potrebe da izjednači seksualnost sa osećanjima, rigorozno je cenzurisan. Napisao je različite članke, između ostalog i traktat “Pornografija i nepristojnost“, pokušavajući da objasni da njegovo delo nije nemoralno već iskreno, te da može da povredi osećanja samo lažnih puritanaca. Kritikovali su ga i napadali, jer nisu razumevali simboliku kojom se koristi, nisu razumevali neprestanu transformaciju njegovih likova, koja se uvek odvija na potsvesnom ili čak nesvesnom nivou, a ne na svesnom i očiglednom. Lorens je zalagao za otvorenost prema onome što je nazivao “mračnim bogovima“ prirode, osećanjima, instiktu i seksualnosti. Smatrao je da samo ponovnim uspostavljenjem veze sa ovim silama, čovek može da se uputi na put mudrosti.
“ Ponekad je inteligentno biti budala ako hoćeš da postigneš svoj cilj.“
(Dejvid Lorens)
Ni njegove izložbe nisu bolje prolazile. One su često zabranjivane, a slike konfiskovane.
“Suštinska funkcija umetnosti je moral. Ali strastveni, bezuslovni moral, a ne poučni.“
(Dejvid Lorens)
Nastavio je da piše uprkos lošem zdravlju. Zadnjih meseci napisao je brojne pesme, recenzije i eseje. Preselili su se u Francusku, gde je i umro 2. marta 1930. godine.
Tek na suđenjima tokom 1960-tih godina u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim američkim državama, roman “Ljubavnik lejdi Četerli“ dobio je dozvolu da se objavi u potpunosti, bez cenzure. Tih godina Dejvid konačno dobija priznanja koja je zasluživao još za života, ali za koja nije bilo spremno društvo u kojem je živeo. Pojedinac koji se nalazi ispred svog vremena, nikada ne dobija za života priznanje koje zaslužuje, ali će na njegovim delima buduće generacije graditi tradiciju, kojom će gušiti nove stvaraoce, koji žele da prošire vidike i pređu nove granice. Zato je čovečanstvo, kao masa, gotovo neprekidno na istom nivou; samo se pojedinci s vremena na vreme uzdižu, skupo plaćajući svoja uverenja.
“Vidiš, ja nisam mogao da se zavaravam. To većini ljudi polazi za rukom. Oni zauzmu neki stav i prihvate laž. Ja nikada nisam mogao da se zavaravam.“
(Dejvid Lorens)
Dejvid Lorens će ostati upamćen kao pisac koji se prvi, potpuno otvoreno pozabavio temom muško-ženskih odnosa, istraživao seksualnost, ali i odnos ljudi prema novom, industrijskom dobu, koje melje sve pred sobom u potrazi za profitom.
“ Nikada ne verujte umetniku. Verujte priči.“
(Dejvid Lorens)
Dragan Matić
Izvor: vojvodina.cafe
Priredio: Bora*S
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Ulogu šlica je imao poklopac od tkanine koji se sa svake strane vezivao tračicama. Tokom XVI veka ovaj poklopac prerasta u pravi modni detalj – bragetu (franc. bragette, ital. braghetta, eng. codpiece). Reč brageta (vrećica, kesica) donekle opisuje njen izgled. Mnogi njen specifičan izgled pripisuju engleskom kralju Henriju VIII. 
U XVI veku se pojavljuju prvi korseti, čija primarna uloga tada nije bila da naglase struk, već pre da pritisnu grudi kako bi telo dobilo, tada poželjan, bačvasti oblik. Oblačili su se preko košulje, a mogili su biti od drveta, metala ili krutog platna ojačanog prućem.
TAMOiOVDE 