VRTOGLAVA – PRIČA O BIBLIOTEKARKAMA…

tamoiovde-logo

Zašto većina bibliotekarki nosi ravne cipele? Široke džempere, pantalone s faltama i suknje od tvida? Ozbiljan, strog, gotovo mrgodan izraz, nezaobilazan je na koži oko nosa, između brade i čela, na onom izražajnom delu tela koji se zove lice ili face; i koji, sa tim nedostatkom osmeha, nudi sve, osim izražajnosti.

Obilazim razne Biblioteke. Najčešća slika na koju nailazim je – ravna pojava, sa uredno začešljanom kosom, podignutom u rep ili punđu; u klasičnoj košulji i pantalonama muškog kroja. I, naravno, u tim, već pomenutim, ravnim cipelama. Jednolično, dosadno, izvesno, sa svih strana, pljosnato!

Potenciraju se akcije, kako vratiti knjige u ruke čitalaca. Šta uraditi da štampani listovi među koricama opet postanu čovekov najbolji prijatelj. Dobro, ne, bezuslovno najbolji, ali, da se bar vrati na tu prijateljsku listu, sa koje je neslavno i nesrećno sišla. I, sve te akcije, sa zvučnim krilaticama: „Ko čita, više i bolje vidi i razume“; „Čitajte, razumećete i između redova“; „Sa knjigom u ruci, u lepše sutra“; „Sa knjigom, među zvezdama…“ Odlične su! Lepe, zanimljive, zvučne i poetične! Ipak, ja bih ubacila i ovu:
„BIBLIOTEKARKE, PRESVUCITE SE I NASMEŠITE!!!“

Navucite tamne svilene čarape, preko čipkastog veša, koji i nije neophodan, ako je vrućina. Oko struka, obavezno širok kaiš, bezobrazno zategnut. Kosa uvijen na krupne viklere, ili razbarušena; očešljana snažnim, spretnim, muškim rukama, ukrašena pramenovima ili neobičnim perom. Za alergične na perad, tu je čipka, šnalica od cirkona, ili, neka moderna nijansa color šampona. Od dekoltea (to je onaj deo tela iznad grudi, koji ne mora uvek da bude zabarakadiran do brade) ništa neće da zaboli, a i knjigama u policama, prijaće promena. Osmeh na licu izaziva sjaj u očima (ako to ne uspe, postoje i odgovarajuća sočiva koja izvanredno deluju po pitanju sjaja i lošeg vida. U svakom slučaju, mnogo su bolja varijanta od plastičnih „socijalnih“ naočara). Nožice stavite u vrtoglave potpetice, neke efektne boje, i potrudite se da bude potpuno različita od boje lakovane tašne koju držite u rukama.

Na kraju, obavezno, parfem! Neki dobar, žestok i skup!

Mogla bih da se kladim – a opklade obožavam – da će na ulici da se okreću, kolege sapliću, koleginice zavide i imitiraju, a povećanje broja čitalaca biće za briljantan Izveštaj o radu i pravi statistički podatak.

P.S. (pre i posle svega)
Osmeh, šminka, krpice, doza erotike i samodopadljivosti ne umanjuju inteligenciju i ne atakuju na ličnost Žena.
Baš, naprotiv.


Iz knjige „Sočno i oporo… P.S. poverljivo“ književnice i bibliotekarke Danijele Milanove Božičković Radulović (Požarevac, 2012)

Posted by Od knjige do duše

____________________________________________________________________________________________

Advertisements

JEZIVA MOĆ…

 tamoiovde-logo

Naučnici će uskoro moći da „brišu“ strahove iz MOZGA LJUDI

Zašto biste se suočavali sa svojim strahovima kada naučnici mogu jednostavno da ih izbrišu iz vašeg mozga?

foto-ilustracija: pixabay.com

Upravo to je ono što istraživači kažu da bi mogli da urade u studiji objavljenoj u ponedeljak u magazinu “Nature of Human Behavior”.

Većina tretmana za fobije i posttraumatski stresni poremećaj uključuje upotrebu lekova koji mogu da imaju neželjeno propratno dejstvo ili terapiju averzije koja zahteva suočavanje pacijenata sa njihovim strahovima.

Ali, istraživači navode da bi nova tehnika – dekodirana neurološka povratna informacija, nazvana ‘DecNef’, mogla da ‘ukloni određene strahove iz mozga’ putem skeniranja mozga i upotrebe veštačke inteligencije.

Istraživači su kod ispitanika stvorili traumatično sećanje tako što su ih podvrgavali šokovima svaki put kada bi videli određenu boju, piše Gardijan.

Putanje u mozgu koje stvorio novi strah ponekad bi se pojavljivale podsvesno, čak i kada se ispitanici ne bi plašili ili razmišljali o tome.

Kada bi se to desilo, istraživači bi davali ispitanicima nagradu, a strah bi vremenom zamenila druga osećanja, piše Njuzer.

Stručnjaci veruju da bi postepeno uspeli da ublaže fobije ukoliko bi otkrili koje putanje u mozgu su tačno povezane sa uobičajenim strahovima, poput straha od paukova ili zmija.

Doktor Micuo Kavato se nada da će početi sa primenom nove terapije u narednih nekoliko godina.

(B92.net, Newser)

Izvor: vestinet.rs

______________________________________________________________

ŠTA ZNAJU PAPAGAJI…

tamoiovde-logo

Čudesni svet ptica: Šta papagaj zna?

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima

Rainbow Lory with youngs, Australia / (Trichoglossus haematodus moluccanus), Image: 43241911, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, imageBROKER

Foto: Profimedia

Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude.

Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca.

U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica.

Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.

Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja. Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.

Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.

Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata. 

Prijateljstvo 

Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.

U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom.

Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.

sta_papagaj_zna_720573900

Foto:Profimedia

U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke.

Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom.

Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.  

Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije.

Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.

AUTOR: Jovana Nikolić

za Elementarijum 16. 04. 2016.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________

ŽENKE GRADE, A MUŽJACI SAMO FIZIKALIŠU…

tamoiovde-logo

DABROVI HRLE KA LOZNICI, NA DRINU I JADAR: Ženke grade, a mužjaci samo fizikališu!

Najmanje pedesetak dabrova nastanilo se u lozničkom delu drinske obale, kažu lovci, koji ih često susreću dok obilaze lovišta.

dabar-dabrovi-foto-reuters-2015-1454063683-834269

Dokaz da je voda čista

Kada su pušteni u Zasavici kod Sremske Mitrovice pre desetak godina, nije im mnogo trebalo da dođu do podrinjskog kraja, uzvodno Drinom i da se nasele kraj obala u Banji Koviljači, Lipničkom Šoru ili Jelavu.

Ima ih i u Jadru kraj lešničke obale, a njihovo prisustvo samo potvrđuje da je ovde voda još uvek čista.

Lovac Slobodan Perišić, ljubitelj životinja i prirode iz Lipničkog Šora, kaže da su tragovi njihovog „delanja“ vidljivi širom Krivića ade, gde je gomila oglodanih i oborenih stabala.

Objašnjavajući koliko su dabrovi inteligentni i precizni, on pokazuje na stabla koja su oglodali kao da ih je zaoštrio rezač za olovke.

– Kao što se vidi, tačno znaju koje im stablo smeta da bi neko drugo oborili u pravcu u kojem im to odgovara, da sagrade branu, što je njihov primarni posao. Oglodano stablo puca i pada upravo na onu stranu koju su oni odabrali, a piljevina je toliko sitna, kao da je stablo sečeno motornom testerom, a ne njihovim zubima.

Debljina stabla za njih nije nikakva prepreka – priča Slobodan. Njegova procena je da ih na ovom terenu u pet kolonija ima pedesetak, ali ih je veoma teško sresti u zimskom periodu.

– Kada olista i ozeleni, a kada je ovuda još teže proći od trnja i šiblja, čak se i ne uplaše ako naiđe čovek. Za grickanje biraju uglavnom janjevinu, vrbu ili topolovinu, meko drvo, i sve rade planski.

Oni idu u čistu vodu i protočnu, a najčešće su na prelivima gde obaranjem stabala prave prepreke na potocima.

Dabar je zaštićena životinja, a nekada su ih jeli carevi i kraljevi, zato se i ubrajaju u „kraljevsko meso“ – priča Slobodan.

Dabar je iz Srbije iščezao pre jednog veka, a onda su 2004. godine naseljeni u specijalnim rezervatima prirode – Obedskoj bari i Zasavici. Društvo prirodnjaka iz Bavarske poklonilo je 75 dabrova, a od 35, koliko ih je pušteno u Zasavicu, njihova populacija je povećana najmanje duplo.

Interesantno je i to da je ženka graditelj, a mužjak samo nosač materijala.

(S. Pajić/Blic)
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

DABAR
Castor

Taksonomija
• Carstvo: Animalia
• Tip: Chordata
• Klasa: Mammalia
• Red: Rodentia
• Porodica: Castoridae
• Vrsta: Castor

Opšti opis

240px-American_BeaverDabar je vodena i kopnena životinjska vrsta i najveći glodar severne hemisfere. Masivne i zdepaste je građe, izvrstan plivač i ronilac što mu omogućava građa tela. Jedini je predstavnik svoga roda.

Zbijeno telo mu je pokriveno gustim crvenkasto-smeđim krznom,sa stomačne strane dlaka je svetlija. Ima kratke noge sa po pet prstiju, koji su na zadnjim nogama spojeni plovnom kožicom.

Rep mu je snažan, odozgo spljošten kao veslo, bez dlake i pokriven ljuskama.

Na glavi iz masnog krzna vire male, okrugle uši. Dužinom tela doseže 90 centimetara, rep mu je dug oko 35 centimetara, a on je težak oko 35 kilograma. Iz skrovišta iskopanog u obali ili sagrađenog od granja i stabala sa izlazom ispod površine vode, izlazi uglavnom preko noći. Veoma je oprezna i plašljiva životinja. Na tlu je spor i trom, pa najveći deo života provede u vodi. Odlično pliva i roni. živi sam ili u manjim grupama.

Razmnožavanje

Dabar je tipični monogam. Polna zrelost nastupa sa 2,5 godine starosti kada se mladi dabrovi odvajaju od roditelja i osnivaju novu porodicu. Pari se od januara do marta, a parenje se odvija u vodi. Gravidnost traje prosečno 105 dana, a mladi dolaze na svet od aprila do juna. Ima jednu generaciju godišnje. Ženka okoti 1 do 5 mladih. Najčešće su to 3 mladunca.

O mladima se brinu oba roditelja, a kad ih ženka odgaja, mužjak joj donosi hranu u jazbinu. Složni su i u radu. Tako pri gradnji većih brana rade svi članovi familije, a katkad se udružuje i više familija. Poštuju teritorijalnost, tako da se u neposrednoj blizini jedne familije ne nastanjuje druga, ako bi to i pokušavala, nastaju sukobi i borba za teritoriju. Teritorija jedne familije uglavnom je u krugu od jednoga kilometra od jazbine.

Ishrana

Hrani se sočnim biljem koje nalazi u vodi ili neposredno na obali. Jede trave, trsku, mlade izdanke i lišće, a zimi, izvan vegetacijskog razdoblja, glavna mu je hrana kora mekih drva, i to samo živih i mladih. Svojim tipičnim čeljustima za glodanje (parni sekutići na gornjoj i donjoj vilici) dabar je u stanju da obori stablo. Tako je moguće da on u toku jedne noći obori stablo prečnika 15cm.

Uvek jedna jedinka obrađuje jedno stablo. Tipičan znak da je to dabrovo delo je okruglasta forma reza na stablu. Dnevne potrebe dabra iznose od 1 do 2 kg kore stabla. Stabla ruši najpre zato da bi došao do mlade kore u krošnji, ali i za gradnju brana. Od drvenastih vrsta za hranu mu najviše služe vrba i topola, potom breza a ređe hrast, leska, brest, jasen a vrlo retko četinari. Jede više od 300 zeljastih i drvenastih biljnih vrsta.

Čula

Kod dabra je najbolje razvijeno čulo vida. Dobro vidi i noću, kad je i najaktivniji. Dobro su mu razvijeni i sluh i njuh, ali se uz vid, češće oslanja na sluh. Osim što ima dobra čula, vrlo je inteligentan pa dobro procenjuje potencijalne opasnosti i retko dolazi u neprilike. Dabar nema izrazit i specifičan oblik oglašavanja. Obični dabar opasnost ili preplašenost pokazuje jakim duvanjem odnosno specifičnim režanjem. Leti se iz jazbine može čuti cičanje mladih, koje sliči na cičanje miša.

Karakterističan je dabrov zvučni efekat snažan udarac repom po vodi kad je preplašen, što se čuje poput jakog udarca veslom po vodi. Iza dabra ostaju brojni tragovi, po kojima se može prepoznati njegovo postojanje u nekom prostoru. Karakteristični su sledeći njegovi tragovi: otisci nogu u blatu ili snegu, izlazni jarci na obalu, izlazne rupe, nagrižena i porušena stabla, nastambine iznad zemlje i brane.

Stanište

dabar-3 Dabar živi na vodenim površinama obraslim bogatom močvarnom vegetacijom zeljastih i drvenastih vrsta. Osnovni stanišni uslov za dabra je stalna i dovoljno duboka voda (min. 30 cm). Ukoliko nastanjuje manje reke koje ponekad postaju previše plitke, na njima izgradjuje branu kako bi osigurao dovoljnu visinu vode i zaštitio ulaz u jazbinu.

On svoje nastambine i hodnike gradi tako da su ulazi uvek ispod nivoa vode. Dužina tunela može biti i po nekoliko metara, i oni završavaju jednim proširenjem u obliku kazana prečnika od 60 do 90 cm i visine 80 cm, to je centar svih dešavanja u životu dabra i nalazi se iznad površine vode. U ovom prostoru odgajaju se i mladi. Voda je dabru prostor kojim se kreće, kojim transportuje građevinski materijal za nastambinu ili branu i koja mu služi za regulaciju telesne temperature.

Voda mu je najbolja zaštita. Idealna su mu staništa prirodne vodene površine, potoci, manje reke i jezera, ali se dobro snalazi i na kanalima i veštačkim jezerima ako su dobro obrasla vegetacijom. Izbegava velike reke sa snažnim vodenim strujama i velikim oscilacijama vode. Iako je dabar prilagodljiva vrsta, ipak dolazi do konfliktnih situacija izmedu dabra i čoveka i to najčešće tamo gde je čovek s obrađivanjem zemljišta došao do same obale. Ali zajednički život dabra i čoveka ipak je moguć, ako se dabru za njegov životni prostor ostavi dovoljno širok obalni pojas sa dosta priobalnog rastinja koje on koristi kao hranu.

Rasprostranjenost

Evropski dabar nekada je nastanjivao sve vodene površine od severa do juga europskog kopna, ali početkom 20. veka ostao je i opstao samo na četiri odvojena lokaliteta, u južnoj Norveškoj, na reci Labi u Njemačkoj i Poljskoj, na donjem toku reke Rone u Francuskoj i u Rusiji, pre 10 godina je takođe počeo da se vraća i u naše predele, Gornjeg Podunavlja.

Zahvaljujući akcijama povratka dabra na nekadašnja staništa sirom Evrope početkom novog milenijuma dabar je ponovno rasprostranjen na širem prostoru i u relativno dobrom brojnom stanju. Prema podacima za 2000. godinu u populacija evropskog dabra kreće se od 60.000 do 650.000 dabrova. Iz Srbije je dabar nestao krajem 19. veka, a ponovno je vraćen od 1998. do 2005. godine u okviru projekta „Dabar u Srbiji“. Nakon 40 godina Gornje podunavlje ponovo pruža dom dabrovima.

U prošlosti dabar je bio široko rasprostranjen na području Vojvodine i Srbije, ali poslednjih 40 godina počeo je da se vraća u naše rezervate u Gornjem Podunavlju. Zbog cenjenog krzna, masti i ulja (Castoreuma) gotovo je istrebljen, a pored odstrela, u faktore ugrožavanja svrstavaju se i saobraćajni incidenti i davljenje u ribarskim mrežama. Dabar Gornjeg Podunavlja pripada prirodnoj populaciji koja je ustaljena na području cele poplavne doline srednjeg toka Dunava gde je reintrodukovana krajem 20. veka.

Rezervat predstavlja prirodno stanište dabra. Dabra je strogo zabranjeno držati ili ubijati, kao i ugrožavati područja njegovog razmnožavanja, odmaranja ili uništavati njegovo stanište. Karakteristično oglodana stabla starih vrba svedoče o povratku ovog sisara u naše predele. Dabar se vratio, a na nama je da mu pomognemo da tu i ostane!

Literatura
1. Mala enciklopedija životinjkog carstva – Ivan Skunca

Linkovi
Wikipedia
• Gornje podunavlje
BiH-lov

Pripremio: Dimitrije Milovanov, IV-4

Izvor:gimnazijaso.edu.rs

__________________________________________________________________________________

MENTALITET BRZOG NOVCA…

tamoiovde-logoIako novac jeste veoma važan, mnogi ga precenjuju.

novac.png

(Ilustracija S. Pečeničić)

Stiče se utisak da mlađe generacije novac sve više povezuju sa društvenim statusom i kvalitetom života. Sve više je zastupljen stav da je onaj ko ima novac životni pobednik, a onaj ko ga nema dovoljno – životni gubitnik. Tako se vrednost neke osobe ocenjuje u skladu sa njenim materijalnim stanjem.

Kada neko usvoji takav stav, ne primenjuje ga samo na druge ljude, već i na samoga sebe. Posedovanje viška novca razlog je da neko bude arogantan, bahat i da na druge gleda sa visine. Nedostatak novca kod onih koji prihvataju opisanu logiku, postaje razlog za samoprezir.

Mnogi mladići očekuju da devojke budu impresionirane materijalnim statusom. Veruju da bi fascinirali potencijalnu devojku kada bi posedovali dobar automobil, kada bi nosili garderobu poznatih dizajnera, kada bi mogli da izvedu devojku na neko „fensi” mesto za provod. Kada bi to mogli, tada bi sebe poštovali i verovali da ih drugi poštuju. Kako mladi po prirodi svoje pozicije nisu u prilici da raspolažu većim novcem, oni u tome nalaze razlog za nezadovoljstvo sobom.

Zato možemo povremeno da čujemo od mladića da izbegavaju izlaske i da se ne viđaju sa devojkama pravdajući se time što nemaju dovoljno novca ni za jedan običan izlazak.

Ono što mladi doživljavaju kao problem jeste to što novac žele „sada kada se živi”, a ne za 10 ili 20 godina. Kada ih prođe ljutnja na roditelje što nisu bogati pa da im omoguće „dostojnu mladost”, tada problem nedostatka novca pokušavaju da reše na druge načine: ili se oslanjaju na puku sreću ili na svoju pamet. U prvom slučaju igraju različite igre ne sreću, verujući da bi im odgovarajući dobitak značajno promenio život u pozitivnom pravcu. U drugom slučaju imaju „mentalitet brzog novca”, jer pokušavaju da svoju pamet i inteligenciju iskoriste kako bi u kratkom roku, bez truda, zaradili mnogo novca.

Veliki broj kladionica i salona za igre na sreću ukazuje da postoji široko tržište za ovakve usluge. To ukazuje da je kod nas mnogo muškaraca koji veruju da svojim znanjem i inteligencijom mogu veoma brzo da zarade dosta novac bez velikog rada i truda. Mnogo je onih koji zapadaju u velike dugove verujući da su na tragu sistema pomoću koga će za kratko vreme sigurno dobiti veliku sumu novca.

Prevencija kockanja započinje u roditeljskom domu u kojem tinejdžeru treba ukazati na probleme logike „brza zarada”. Pri tom ne treba oduzimati vrednost uloge novca u životu, već treba mlade učiti da se kada je novac u pitanju zarađuje polako, da „uzgajanje” novca više liči na posao farmera, nego na posao lovca.
Zoran Milivojević
Izvor: Politika/24.01.2015./

_________________________________________________________________________________________

RAZVIJANJE EMOCIJA KOD DECE…

tamoiovde-logo1
Kako se razvijaju emocije kod dece

Šta je to emotivna inteligencija, može li ona da se neguje i kako roditelji mogu uticati na njen razvoj, govori dečji psihoterapeut Danijela Živančević.

kako_se_razvijaju_emocije_kod_dece_401382111

Foto: Shutterstock

Zahtevi i pritisci okoline prate nas od ranog detinjstva. I dok se jedni lako nose s izazovima, drugi često upadaju u probleme. A za sve to odgovorna je inteligencija. Šta ona podrazumeva i može li da se neguje?

O tome smo razgovarali sa dečjim psihoterapeutom Danijelom Živančević.

Šta znači pojam emotivna inteligencija?

– Emocija je reakcija na događaj koji procenjujemo kao važan i uključuje psihološki, iskustveni i kognitivni aspekt. Emocije se javljaju u kontekstu odnosa i kako se menja odnos neke osobe prema drugoj osobi ili objektu, tako se menjaju i emocije prema toj osobi ili objektu, bilo da su ti odnosi stvarni ili deo sećanja.

Emocionalna inteligencija se odnosi na sposobnost prepoznavanja prijatnih i neprijatnih emocija i njihovu upotrebu u adaptivne svrhe. Onaj ko poseduje takve sposobnosti smatra se dobro prilagođenim i emocionalno veštim, dok onaj ko ih ne poseduje u dovoljnoj meri može imati raznih problema u emocionalnom i socijalnom funkcionisanju.

Jedna od škola u psihologiji zastupa stav da su emocije i logičko razmišljanje suprotni jedno drugome, da emocije ometaju, pogrešno usmeravaju i generalno negativno utiču na racionalno funkcionisanje. No, drugi autori smatraju da su emocije deo logičnog mišljenja i da doprinose inteligenciji i kvalitetu funkcionisanja u mnogim aspektima života, te da emocionalna inteligencija ne predstavlja „pobedu glave nad srcem“ već je jedinstveni spoj jednog i drugog.

Da li i sa kakvim se emocijama dete rađa?
– Pri samom rođenju postoji jedna emocija, a to je potpuno neizdiferencirano uzbuđenje. Sve ostale emocije razvijaju se iz nje. Taj razvoj se odvija postepeno, a uslovljavaju ga i roditelji, i sredina.

Imaju li bebe i mala deca pravo da se naljute i zbog čega se to dešava?
– Ljutnja se javlja između trećeg i šestog meseca bebinog života, dakle veoma rano, što govori o značaju i univerzalnosti emocija. Bebe i deca imaju pravo da se ljute, baš kao i odrasli, a obično su to situacije u kojima je blokiran neki cilj.

Ljutnja je veoma značajna emocija, jer nas pokreće da se zauzmemo za sebe i branimo svoje granice, tako da je sa ljutnjom povezano osećanje lične vrednosti i važnosti. Roditelji imaju zadatak da dete nauče kako da ne bude agresivno kada se ljuti, već da se na socijalizovan način zauzme za sebe. To učenje se intenzivira oko druge godine života, a u trećoj je važno da dete bude deo grupe vršnjaka gde će se intenzivnije raditi na njegovoj socijalizaciji.

Na koji način se odvija razvoj emocija po uzrastu?
– Istraživanja pokazuju da se krajem prvog meseca po rođenju javlja uznemirenost kao neprijatna reakcija, a krajem drugog zadovoljstvo kao prijatna reakcija. Ove emocije smenjuje se brzo i često. Od trećeg do šestog meseca iz stabla uznemirenosti granaju su ljutnja, gađenje i strah. Od devetog meseca do godinu dana iz stabla zadovoljstva granaju se oduševljenje i naklonost.

Oko 13. meseca naklonost se diferencira na naklonost prema odraslima i deci. Oko 15. meseca dolazi do ljubomore, a oko druge godine deca počinju da ispoljavaju radost. Zatim od druge do pete godine života nastaju stid, strepnja, zavist, razočaranje i nada. Ovi uzrasti su dati kao orijentacija koja pokazuje tendencije u razvoju emocija.

Koliko je za pravilan razvoj deteta važno da roditelj prepozna i uvažava njegove emocije?
– Roditelji su modeli svojoj deci, u svakom kontaktu i interakciji s detetom pruža nam se mogućnost da ih naučimo emocionalnoj veštini. Izuzetno je važno da mališani rano nauče kako da na najbolji način izraze emocije. U tom smislu veoma je bitno da roditelj dozvoli detetu da izrazi svaku svoju emociju, jer nijedna emocija nije loša.

Ono što mi odrasli definišemo kao loše jeste ponašanje, odnosno ono što dete radi kada oseća neku emociju. A upravo je dužnost roditelja da vaspitava i usmerava ponašanje svog deteta koje je motivisano nekom emocijom. To se najbolje radi ličnim primerom. Ako mama i tata otvoreno pokazuju prijatne i neprijatne emocije, kontrolišući pritom način na koji ih iskazuju, postupaće tako i dete. Od deteta se, inače, ne može zahtevati da se ponaša drugačije nego što se mi odrasli ponašamo.

Deca više uče gledajući šta radimo nego iz onog šta im pričamo. Ne treba se plašiti ni svojih grešaka ako iz njih i sami učimo. I to je vredna poruka deci da niko nije imun na neuspeh i greške. Ona od roditelja uče kako da se s greškom nose i kako da krenu iz početka. Deca s pravilno usmerenim iskazivanjem emocija i razvijenom emocionalnom inteligencijom postižu bolji uspeh u školi, uspešnija su i kasnije, na poslu i u životu.
Tekst: Mirjana Ajbl
Izvor:yumama.com

______________________________________________________________________________________________

Bebe reaguju na emocije već u 3. mesecu

Bebe reaguju na emocije u ljudskom glasu sa samo tri meseca. To je mnogo ranije nego što se mislilo.

bebe_reaguju_na_emocije_vec_u_3._mesecu_610698015

Foto: Shutterstock

Istraživači su skenirali 21 bebu dok su spavale, a rezultati su pokazali da su njihovi mozgovi reagovali na spoljnje zvukove. Do sada je bilo nejasno kada ljudski mozak počinje da razvija sposobnost da procesuira glasove i emocije.

Koristili su funkcionalnu magnetnu rezonancu kako bi snimili kako bebe reaguju na „emocionalne zvukove“, kao što su smeh i plač, kao i pozadinsku buku, zvuk vode ili igračke.

Kada su puštani ljudski glasovi, mozak bebe bi se aktivirao u istom delu kao i kod odraslih.

Profesor Declan Murphy iz Kraljevskog koledža u Londonu kazao je da će ovo otkriće unaprediti razumevanje dečijeg razvoja.

– Ovo je redak dokaz da postoje specijalizovana područja u mozgu koja se vrlo rano razvijaju – rekla je Evelyne Mercure, doktorka na londonskom University College.

Istraživači se nadaju da će ova saznanja pomoći da otkriju na koji se način razvija autistični u odnosu na neautistični mozak.
Izvor:yumama.com

_______________________________________________________________________________________________

Napadi besa – kako ih sprečiti?
Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

napadi_besa_710405397

Foto: Shutterstock

Agresivnost je deo ljudske prirode i, u većoj ili manjoj meri, posedujemo je svi.

Tako je i za svako dete karakteristično (bilo ono sklono napadima besa ili ne), da oseća određenu agresiju.
Već u uzrastu od dvanaest meseci se mogu uočiti prvi znaci agresije, da bi se sa četiri godine ovakvo ponašanje već stabilizovalo kao crta ličnosti.

Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

Agresija i napadi besa i inaćenja kod dece mogu se javiti iz više razloga:
1. Nagomilane emocije
2. Pridobijanje pažnje
3. Nepostojanje granica

Ukoliko detetu pomognete da svoju agresiju usmeri na odgovarajući način, podržite ga da je ne potiskuje, već ispoljava, budete mu podrška i sagovornik, a pri tome postavite jasne granice ponašanja – do eksplozivnog ispoljavanja besa ne mora ni doći.
Jelena Holcer, pedagog
Izvor:yumama.com

_____________________________________________________________________________________

 Priredio:Bora*S

TAJNE DEČJIH CRTEŽA…

tamoiovde-logo1  Inteligencija deteta: Koju tajnu kriju dečji crteži

Kvalitet crteža u detinjstvu povezan je s inteligencijom deteta i deset godina kasnije, smatraju naučnici.

inteligencija_deteta_koju_tajnu_kriju_decji_crtezi_aps_389305979Roditelji se često smeju kada ugledaju crteže dece: glave u obliku balona i krivudave i prekobrojne udove, ali stručnjaci veruju da kvalitet crteža ukazuje na to kako se inteligencija deteta povezana s genetikom razvija.

Naučnici Kraljevskog koledža u Londonu sproveli su, naime, istraživanje u kojem je učestvovalo 15.504 četvorogodišnjaka.

Mališani su radili test „Nacrtaj dete“, kognitivni test koji se upotrebljava radi evaluacije dece i adolescenata u različitim aspektima.

Tema ovog testiranja bila je nasleđena inteligencija, odnosno inteligencija koja je povezana s genetikom, a učesnici su ocenjivani ocenama od nula do dvanaest.

Deset godina kasnije, ovi dečaci i devojčice su ponovo radili isti test, a naučnici su utvrdili postojanje veze između visokih rezultata i inteligencije u ova perioda života dece.

files.php1

Foto: Facebook

„Ovaj test je osmišljen dvadesetih godina prošlog veka radi ispitivanja dečje inteligencije, pa činjenica da je utvrđena veza između inteligencije i crtanja u četvrtoj godini nije neobična“, objasnila je autorka studije dr Rozalind Arden iz Instituta za psihijatriju Kraljevog Koledža u Londonu.

„Ono što nas je iznenadilo jeste što to što veza postoji i čitavu deceniju kasnije.“

Ona naglašava da je veza, ipak, nedovoljno jaka da bi naučnici savetovali roditeljima da se zabrinu ukoliko su crteži njihove dece loši ili neprecizni.

„Sposobnost za crtanje ne određuje inteligenciju, već postoji bezbroj faktora – i genetskih i onih koji su tiču okruženja – koji utiču na inteligenciju i ukazuju na nju u kasnijem toku života“, kaže Ardenova.

Crteži su procenjivani na osnovu toga da li se na crtežu i u kom broju pojavljuju glava, nos, oči, usta, uši, kosa, telo i ruke.
Naučnici su, navodi se u izveštaju studije, izveli zaključak da je genetika bitan faktor za inteligenciju koja se ispoljava na crtežu, kao i da se ona ogleda u testovima inteligencije u četrnaestoj godini.
yumama.com

_______________________________________________________________________________________________

Analiza dečjeg crteža
Foto: Shutterstock
Crtež je prozor kroz koji možemo da zavirimo u detetovu svest. To je način na koji ono sebi objašnjava svet – kako ga vidi i doživljava

analza_decjeg_crteza_225131452Crtež je, takođe, pokazatelj detetovog razvoja i napretka. Mnoga čula su tu uposlena: čulo vida, motorika (za početak, i uhvatiti olovku je poduhvat), a crtež je povezan i sa razvojem govora. Kada su sve te funkcije u redu, postoji nekoliko faza razvoja crteža koje mogu da se kvalifikuju, razvrstaju i prate. Njima su obuhvaćeni gotovo svi elementi detetovog napretka – kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni.

Od trenutka rođenja, dete je svesno sveta oko sebe: vidi boje, oseća mirise, čuje zvuke – i na svoj način ih doživljava i utiskuje u svest. Kasnije ta imena, lica i zvukovi dobijaju jasniju definiciju i izraz (mama, tata, kuća, drvo…). U kasnijim fazama razvoja, dete ih „beleži“, pravi zapis o njima putem crteža.

Kako dete raste, rastu i njegovi crteži. Širi se obim pojmova koje primećuje, i sve to dobija mesto na papiru. Saznanje o svetu se uvećava, i crtež postaje bogatiji. Likovni izraz otkriva detetove talente i važne stvari koje ulaze u njegovu svakodnevicu.

Žvrljam, šaram, crtam

Već oko 15. meseca, deca uzimaju olovku – ti prvi pokušaji ne predstavljaju ništa osim radosti prvog šaranja. Saznanje da olovka na papiru ostavlja trag, podstiče dalju igru. Prvi crteži su, u stvari, vežba motorike, prelaska pokreta prilikom crtanja iz ramena i lakta na finije pokrete ruke i prstiju.

Oko 20. meseca, počinju da se pojavljuju prvi kružni oblici, koje dete prepoznaje i imenuje.

Prvi definisan crtež se javlja u uzrastu od dve i po godine, i obično predstavlja ljudsku figuru. Njen prikaz uglavnom podseća na crtež punoglavca. Za crtanje smislene figure, potrebno je da se steknu uslovi što se tiče zrelosti, odnosno razvoja deteta.

Prvi crtež čoveka je uglavnom isti kod sve dece: velika glava iz koje polaze ruke i noge. Oči, nos i usta su detalji koji dolaze kasnije. Budite oprezni sa usmerenjima i instrukcijama (koje ćete prirodno poželeti da pružite svom detetu) u ovoj, ali i ostalim fazama crtanja.

Jedna od prvih stvari koje dete nauči da pokaže na sebi i drugom – oči, usta, nos, i njihovo prepoznavanje – nije problem. Veliki zadatak čeka dete koje poželi da ono što vidi i zna prenese na papir. Da bi to nacrtalo, potrebno je da se seti rasporeda delova tela koje će da smesti u crtež, i da im odredi redosled – koji u početku neće izgledati isto kao u realnom životu. Crtež u ovom uzrastu je dobra vežba vizuelnih i opažajnih odnosa (percepcije) kao i usavršavanje pokreta ruke i prstiju. Uz sva znanja koja dete usvaja, crtanje je njegov prirodan i spontan izraz.

yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Prvi „pravi“ crtež
Treća godina života se uzima za prvu značajnu fazu u razvoju crteža.

files.php4Savet +
Možda ćete poželeti da sačuvate rane zapise svesti vašeg malog kućnog Pikasa. Pitajte dete šta je nacrtalo, šta likovi i predmeti na crtežima za njega znače, i na poleđini obavezno upišite datum kada je crtež nastao. Kada dete malo poraste zajedno ćete moći da gledate ta prva „umetnička dela“, da komentarišete i prisećate se detetovog detinjstva.

U tom uzrastu, motorika je dovoljno razvijena da se čvrsto drži olovka između prstiju, a dete pokreće šake umesto da prilikom crtanja kao ranije pokreće celu ruku iz ramena ne bi li napravilo željeni pokret.

Ali, ako se desi da povremeno pravi pokret iz lakta, to nije neobično, postepeno će da se izvešti u motorici – zato je u ovoj fazi crtež dobra vežba za to.

Veoma je važan momenat slušanja i obraćanja pažnje na ono što dete čuje – na primer, na zahtev da nacrta nešto, i trud da to obavi. Prvi crtež ljudske figure ima dosta veze sa crtanjem kruga, koje postaje interesantno mališanu u ovom uzrastu. Kružna žvrljotina prethodi sve veštijem obliku kruga – koji će da posluži kao ispomoć u prvim crtanjima ljudske figure, a kasnije će da predstavlja mesec, sunce, loptu… U ovoj fazi je važno da razgovarate sa detetom, koje će i samo biti raspoloženo za objašnjenje onog što crta.

Čovek i kuća kao teme
Ljudska figura je jedna od najčešćih tema dečjeg crteža – od najmlađeg uzrasta, pa sve do kasnijih faza, u kojima će se veština njenog prikaza usavršavati. Dete će češćom vežbom sve pravilnije da smešta delove tela na crtežu, tako da oni više odgovaraju realnosti. Svaka naredna faza u crtanju otkrivaće detetova nova znanja i veštine. Na rukama i nogama će se javiti, opet predstavljene krugom, šake i prsti. Deci je, takođe, zabavno da stave svoju šaku na papir i iscrtavaju njen oblik.

Sledeći tipičan crtež je crtež kuće, koji je nešto komplikovaniji i zahteva iscrtavanje pravih i kosih linija. Kako ruka postaje slobodnija, na papiru će se pojaviti talasaste linije, koje se formiraju u sliku drveta ili cveta. Najprostiji prikaz drveta, kombinovan sa uspravnim linijama iz kojih izrasta kružna krošnja – dete će, kao i prvi crtež čoveka, da obogati detaljima.

Izražavanje emocija
U periodu između tri i sedam godina, stvarnost i crtež još uvek nisu usklađeni, to jest delovi spojeni na crtežu – u stvarnosti ne stoje jedni pored drugih. Veličine i birane boje više zavise od detetovog raspoloženja nego od imitiranja pravih odnosa i perspektiva – zato je ova faza vrlo plodna za ispitivanje povezanosti dečjih emocija i likovnog izraza. Dete crta po sećanju, to jest po načinu na koji vidi i doživljava određeni predmet. Prisutan je i trenutak u kom uvećano crta stvari koje su mu privlačne. Može da bude prisutno i takozvano rendgensko prikazivanje stvari (providni zidovi, tela, kuće). Dete najčešće crta ono na šta usmerava pažnju, pa iz tog razloga crteži mogu mnogo da kažu o njegovom unutrašnjem svetu.
yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Simbolika crteža
Kada posmatrate crtež vašeg deteta, važno je da obratite pažnju na ton celog crteža, naglašenost pojedinih delova i njihov raspored.

files.php55Ne namećite svoje mišljenje

U praćenju likovnog izraza, morate da budete oprezni sa savetima i usmerenjima koje dajete detetu. Treba ga usmeriti i razgovarati sa njim, ali se treba čuvati ideje da mu vodite ruku prilikom crtanja i namećete svoje modele, da ga previše kritikujete ili, čak, crtate umesto njega. Treba biti vrlo oprezan, jer je crtanje važan način učenja, koji se agresivnim pristupom roditelja narušava.

Veličina figura je važna, jer deca onom što vole daju najviše prostora na papiru, bez obzira na realne dimenzije nacrtanog predmeta ili osobe. Uložen trud i vreme na određenu figuru i predmet takođe mnogo govore o detetovom stavu prema njemu. Naravno, jedan ili dva crteža iz istog perioda neće biti dovoljni da se stvori kompletna, adekvatna slika o detetovom unutrašnjem svetu, ali zato ostavlja prostor da se izvedu pogrešni zaključci i brojne greške.

Simbolika boja je važna, ali je važnije naše znanje o tome koja je boja našem detetu omiljena, i koje figure tom bojom boji. Ne zaboravite da je mnogo značajniji razgovor sa detetom o crtežu i ono što znate o njemu, nego neki simbol koji zabrinjava – kao što je nedostatak stopala na nozi neke osobe ili zatvoreni prozori na kući.

Bube, pauci, čudovišta i insekti – u jednoj fazi mogu da budu ilustracija nekog straha, ali isto tako mogu da budu nacrtani pod uticajem skoro odgledanog crtanog filma, ili priče koje je dete čulo, ili događaja koji ga je zadivio ili uplašio. Kroz razgovor ćete najbolje zaključiti kako stvari stoje. Važno je uzeti više crteža deteta iz istog perioda i videti koji se motivi ponavljaju, kao i koja boja i emocija na njima dominiraju.

Postoje i profesionalne analize dečjeg crteža, kada stručnjaci analiziraju njegov sadržaj, i na osnovu toga i razgovora sa detetom mogu da vam pomognu savetom, daju smernice za dalje, ili ukažu na eventualni problem. Naročito je važan prikaz ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu analize crteža se vidi odnos deteta prema sebi i važnim ljudima u njegovom životu. On otkriva mnoge faze ličnosti deteta, njegove talente, interesovanja, a posebno njegov svet, kao i probleme koji ga muče.

Crtež porodice
Jedan od najčešćih zahteva koji se postavlja detetu je da nacrta crtež porodice, to jest ljude sa kojima živi. Ono ga obično proprati objašnjenjem i pisanjem imena članova porodice. Taj crtež je koristan u sagledavanju odnosa među članovima porodice i mesta koje im dete pridaje u svom životu.

Sunce i kuća
Sunce predstavlja oca. Da li je ono u centru crteža i sve obasjava, ili se krije iza oblaka, ili ga uopšte nema – govori mnogo o komunikaciji i stavu deteta prema roditelju. Kuća je simbol majke i sigurnosti koju ona pruža.kao i dominantnih emocija koje bude u njemu. Detetova objašnjenja nacrtanog treba pažljivo slušati, postavljati pitanja i usmeravati.

U psihologiji se i inače najčešće analiziraju crteži porodice, jer oni mogu dosta da otkriju. Najznačajnija osoba na crtežu porodice za dete se obično crta krajnje levo – ta figura može i veličinom da dominira crtežom. Deca crtaju afektivno, pa će predmete i ljude koji su im važni i koje vole da nacrtaju uvećane u odnosu na ostale delove crteža. Dete će obično da nacrta sebe pored te figure ako provodi dosta vremena sa njom. Ponekad će odbiti da nacrta pojedine članove porodice, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre, ali to ne treba da vas brine. Uglavnom je u pitanju mala doza ljubomore koju deca u tom uzrastu imaju. Nekada se može desiti da izostave jednog roditelja, najčešće oca, uz obrazloženje da je „na poslu“.

Kako dete doživljava sebe
Telo ili „ja“ je najintimniji detetov doživljaj sebe. Tokom crtanja, pravi se veza između nacrtanih delova tela i detetovih emocija, pa predstavlja nesvestan način prikaza sebe, svojih potreba i problema. Čak iz laičkog, roditeljskog posmatranja crteža, može dosta da se zaključi. Posebno obratite pažnju na naglašene delove tela, odeću i detalje koji su uz njih. Potom, da li dete sebe stavlja u centar crteža, da li je njegova figura velika ili mala u odnosu na ostale, gde je smeštena na prostoru crteža, kakva je linija crteža – da li je izreckana ili sigurno izvučena. Da li dete sebe crta kao srećno, povučeno, plašljivo, ili ljutito, ratoborno? Sve su to mali znakovi pored puta koji pokazuju informacije o budućem usmerenju deteta, osobinama ličnosti i eventualnim problemima.

Marija Jovičić u saradnji sa terapeutom Vesnom Tsitsivas
yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Crtež čoveka
Jedna od prvih prepoznatljivih formi koju dete crta je ljudska figura. Ona predstavlja jednu od najpopularnijih tema dečjih crteža.
crtez_coveka_112456588Najraniji crtež čoveka javlja se u proseku u uzrastu od tri godine. Sastoji se od kružne linije u kojoj su najčešće smeštene oči, nos i usta. Na kružnici ispod usta, nacrtane su noge u vidu dve najjednostavnije linije. Nekada će dete nacrtati dve linije koje idu iz glave, imenujući ih kao ruke. Uglavnom su figure vrlo jednostavne.

Ponekad se može desiti da imaju uši, kosu ili neka druga obeležja. Ova faza crtanja čoveka kod većeg broja dece traje u proseku oko dva meseca, sa obogaćivanjem crteža, jer dete dodaje i usložnjava elemente.

Osvajanje i utvrđivanje kruga u koji će se položiti elementi glave a okolo linijski i ostali delovi tela, zahtevaju dosta veliku pažnju koja je usmerena isključivo na predmet crtanja.

Dete uči da se celina sastoji iz delova.
U ovom uzrastu, dete počinje da crta uglavnom na sredini hartije, da bi zatim sve sledeće figure ili predmete crtalo oko te prvo nacrtane figure. Dešava se i da se figure ili sledeće nacrtani predmeti preklapaju. U ovoj fazi crtanja i na tom uzrastu, dete nema formiranu prostornu dimenziju.

files.php2Kompletan razvoj deteta odvija se dinamičkim redosledom.
Određene skupine posebnih kognitivnih sposobnosti se utvrđuju, dok se druge privlače. Ova činjenica je utoliko važna, što dete staro tri godine, može da kaže i pokaže na sebi i drugima mnogo više elemenata od kojih se sastoji ljudska figura, nego što ume da prikaže crtežom.

Tako, na primer, veliki broj dece nacrta pupak ili stomak unutar glave, što i kaže. Razlika između takozvanog punoglavca i čiča “Gliše“ je upravo dodata kružnica koja predstavlja telo, a veća ili manja tačka predstavlja pupak.

Razvojne faze u crtanju deteta

Sa 3 godine dete:
– sedi pravilno na stolici sa laktovima na stolu,
– drži olovku između prstiju,
– imitira pravilno horizontalnu i vertikalnu liniju,
– ume da nacrta više krstića,
– zna pravilnu upotrebu najmanje jedne bojice,
– uspostavilo dominantnost jedne ruke,
– crta po uzoru krug i krst naizmenično,
– linijski savlađuje osnovne geometrijske oblike
– priča dok crta samostalno ili u toku izvršavanja naloga i postavlja pitanja
– hoće da oboji geometrijske oblike ili crtež čoveka.

U daljem razvoju crteža čoveka, glava je i dalje mnogo veći krug od tela

Predstoji učenje lokalizacije određenih delova tela, jer sva deca ovog uzrasta bez greške pokazuju sopstvene stomake i pupkove, kao i druge delove tela.

Razvoj crtanja punoglavačke figure, na tom uzrastu, odvija se u dva pravca:

1. Deca crtaju veliku glavu sa svim elementima glave, u kojoj se dodaje i manja ili veća tačka pupka; ruke i noge su predstavljene linijama;

2. Deca crtaju malu glavu koja sadrži osnovne elemente; produžene linije iz glave predstavljaju noge, između kojih negde u sredini deca nacrtaju veliku tačku da bi označili stomak ili pupak; ruke predstavljene linijama nalaze se u ravni stomaka ili nešto iznad stomaka.

Dete otkriva i uči koji se delovi obično crtaju a koji nisu neophodni.

Ono uči kako da nacrta svaki deo tela i da se tokom crtanja seti svih tih delova. Treba da ih nacrta odgovarajućim redosledom i da zna tačno gde dolazi svaki deo u odnosu na druge delove. Na kraju, treba sve te delove da uklopi i međusobno spoji. Da bi sve to spontano i simultano moglo da obavi, potrebno je da je razvilo dobru kontrolu finih pokreta šake i prstiju. Samo u tom slučaju će se njegova mentalna predstava poklopiti sa nacrtanim. Međutim, ako je opisana razvojna dinamika određenih sposobnosti narušena, onda nedostatak znanja i veštine kod deteta može dovesti do problema.

files.phpDete možda ne zna kako da nacrta određen deo tela ili gde da ga smesti u odnosu na druge delove tela.
Moguće je da dete poseduje to znanje ali u trenutku crtanja ono razmišlja i o nizu drugih stvari koje treba da uskladi. Takva preopterećenost ga dovodi u situaciju da potpuno izostavi jedan deo figure ili da taj deo ne bude izdiferenciran tokom crtanja u odnosu na preostale delove tela.

U razvojnom smislu, dete se bori sa brojnim procesima savladavanja redosleda kod crtačke aktivnosti. Neki od tih procesa se odvijaju delimično u sledu, a neki simultano. Ova aktivnost se može uporediti i sa usvajanjem redosleda brojeva, prvo do tri a zatim do pet. Usvojenost redosleda brojeva, znači da dete sa punom pažnjom može da broji redom a da pri tom ne preskoči ni jedan broj predmeta koji broji. Može da pokaže na svojim i tuđim prstima broj tri, a kasnije i broj pet i da broji unazad.

Dete koje nije usvojilo redosled brojeva unapred i unazad, može da ima velikih poteškoća sa crtanjem figure čoveka kao i drugim predmetima
Lokalizacija i smeštanje delova tela na crtežu čoveka, usvaja se i izvodi u slično vreme kada se uspostavljaju i operacije redosleda brojeva. Svaki obuhvaćeni i savladani skup veština, pretpostavlja ulazak u takozvanu narednu fazu razvijanja i obogaćivanja crteža.

Dete voli da stavlja svoju šaku na list hartije i da je linijski kopira. Na taj način utvrđuje broj prstiju, veličinu i odnose.
Ovladavanje pravim i kosim linijama, navešće dete da nacrta kuću. Talasastim i isprepletanim linijama, kao najtežim elementima, dete će nacrtati razne cvetove i drvo. Crtež drveta nastaje od dve prave linije, tipa pravougaonika i najjednostavnijeg kruga. U kasnijoj fazi dete na sličan način kao i crtež čoveka obogaćuje drvo granama, listovima, rupom u drvetu za vevericu i drugim elementima.

Dr Neda Subota, klinički psiholog

yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Crtežom mališani teraju strah
Svako dete muče određeni strahovi, bez obzira na uzrast. Deca prolaze kroz različite faze razvoja u kojima su izuzetno labilna i podložna strahovima.

U prvih pet godina života proživljavaju pet oblika straha koji će ih pratiti tokom celog života: strah od gubitka fizičkog kontakta, strah od nepoznatih ljudi i strah od razdvajanja dominiraju do treće godine života.
Izvor: Blic
crtezom_terati_strah_133079128Oko treće godine života razvija se i strah od uništenja, a između četvrte i pete godine života strah od smrti. Roditelji ne mogu da spreče pojavu ovih strahova, ali mališanima mogu da pruže podršku u njihovom savladavanju i daju im sigurnost koja im je toliko neophodna.

Za početak otkrijte šta kod vašeg deteta izaziva strah. Pri tom se uzdržite od davanja bilo kakvih ocena! Dečji razlozi za strah su često – barem za njih – veoma realni, iako će se vama možda učiniti bezazlenim.

Deca se podjednako plaše čudovišta u ormanu kao i velikog psa na ulici ili malog grubijana iz obdaništa. Uopšte nije važno da li im objektivno preti opasnost, jedino što je bitno jeste da je subjektivno doživljavaju kao takvu.

Sada vi treba da se umešate: shvatite mališanov strah isto tako ozbiljno kao što ga i on shvata. Umirujući komentar „pa to nije ništa!“ sigurno mu neće pomoći.
Upotrebite svu svoju maštu i mnogo strpljenja da biste razumeli poreklo njegovog straha i zajedno s njim razvijajte strategije za borbu protiv opasnosti koje vrebaju iz mraka. Recite mu da opiše ili nacrta čudovište iz ormana, jer je deci potrebno da svom strahu daju konkretan oblik. Ponekad će biti dovoljno da pored njegovog čudovišta nacrtate zmaja koji će ga uplašiti i oterati iz dečje sobe.

Upravo kada je reč o irealnim dečjim strahovima, deca često imaju najbolje ideje šta treba učiniti. Obavezno prihvatite njihove kreativne zamisli! Na taj način ćete pomoći detetu da razvije poverenje u vlastite načine rešavanja problema i samo stekne uverenje da je hrabro i jako. Ne pokušavajte da problem rešite na brzinu, već budite strpljivi prilikom razvijanja strategije borbe protiv onoga što izaziva strah.

Pružite detetu osećaj da ćete zajedničkim snagama prebroditi situaciju koja ga plaši. Vaše poverenje u njegovu snagu prenećete i na njega, a to je početak uspešne borbe protiv strahova u budućnosti.
Izvor:yumama.com

____________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST…

TAMOiOVDE-logo

Amiši iz Pensilvanije

Iako su svi prihvatili moderan način života, u SAD postoji narod koji u svom bajkovitom okruženju živi po pravilima nepojmljivim savremenom čoveku

Neki potpuno drugačiji svet!
amisi-iz-pensilvanije-bez-zurbe-u-buducnost-1338411792-169020Dok većina ljudi koristi Fejsbuk, i dok se naše devojke nerviraju zbog toga da li da za maturu obuku haljinu s dezenom zmije ili krokodila, negde u Pensilvaniji Amiši žive potpuno udaljeni od modernog načina života.
Ne voze preskupe automobile, i u kočijama kaskaju za savremenim svetom, a nalaze se na samo nekoliko sati od Njujorka, koji nudi bukvalno sve…

I dok turistima iz automobila trešti Rijana, dok žeđ gase „koka-kolom“ i slikaju ih najnovijim foto-aparatima, oni spuštene glave prolaze pored njih jer im religija ne dozvoljava da se fotografišu.
Reč je o religioznim grupama koje naglašavaju skromnost, porodicu i zajednicu, a žive u naseljima u 22 američke države i Kanadi. Amiši nemaju istu religiju, a zajednička veza im je uglavnom nemačko poreklo.

Drugačiji u svemu
I među Amišima postoje razlike. Neki čak voze automobile i nude svoje farme kao turističke atrakcije, dok drugi ne žele nikakvu komunikaciju. Oni jašu konje, nemaju struju u kućama, a deca im idu u privatne škole i završavaju samo osam razreda, a do venčanja rade na porodičnoj farmi.Većina njih govori tri jezika – kod kuće koriste dijalekat holandskog, pri molitvama koriste nemački, a u školi uče engleski, kojim se služe kada razgovaraju s turistima.

Ne koriste ogledala
Devojke i žene oblače se u skromne haljine s dugačkim rukavima, preko kojih nose ogrtače i kecelje. Nikada ne seku kosu i vezuju je u punđu. Na glavama imaju belu kapicu ako su udate, a crnu ako nisu. Ne nose nakit i ne koriste velika ogledala.

Muškarci nose tamna odela bez revera, crne čarape, cipele i crni ili slamnati šešir. Nemaju brkove, ali nakon venčanja obavezno puštaju bradu.

Porodica je najvažnija
Porodica je za Amiše centar sveta i izbor partnera je najvažnija odluka u njihovom životu. Dečaci i devojčice počinju da traže supružnike posle 16. godine. Kada napune dvadesetu, bliži se dan venčanja. Ali, da bi se par venčao, oboje moraju biti iz crkve koja ih priprema za zajednički život. Mladić pita devojku da li će se udati za njega dajući joj porcelan ili sat. Mladi čuvaju tajnu do jula ili avgusta i tek tada roditeljima saopštavaju svoje planove.

Haljina za svadbu i sahranu
Nedeljom se svi okupljaju u crkvi i tog dana se obelodanjuje da par želi da se venča. Nakon službe mladin otac saopštava datum venčanja i poziva prisutne da dođu. Devojka za to vreme sprema večeru i zajedno provode veče sve dok ne dođu roditelji da se upoznaju. Nakon toga imaju samo nekoliko dana da pripreme venčanje.

Venčanica mlade nije bela, već plava. Sve na njoj mora biti novo i ona sama pravi skromnu haljinu, koja nema čipku, detalje, veo ni cveće. Venčanica se kasnije koristi za svaku svečanu priliku, i na kraju je običaj da je sahrane u njoj. Mladoženja nosi crno odelo, belu košulju, kravatu i šešir.

Dan venčanja kod Amiša započinje u četiri ujutru. Iako je venčanje, krave se moraju pomusti, a i svi ostali poslovi moraju biti završeni pre nego što gosti dođu. Cela ceremonija odvija se u mladinoj kući.

Ne učestvuju u izborima
Amiši se drže van svih društvenih tokova i, iako su u Americi, kao da nisu deo nje. Plaćaju poreze jer su na to obavezni zakonom, ali ne učestvuju u izborima, ne žele državne penzije i ne žele zdravstvenu zaštite za starije građane.

Povratak u stvarnost
Kada se nakon ovog iskustva vratite u Njujork, ponovo nailazite na gužvu, jurnjavu, nove kolekcije u izlozima skupih radnji i trčanje za dolarima. Jednom rečju, na sjaj i bedu modernog načina života. Amiši, daleko od gradske vreve, žive mirno i dostojanstveno…
Autor: Ekipa Kurira

zvor:kurir-info.rs

______________________________________________________________________________________________

ISTRAŽIVANJE POKAZALO

Deca Amiša, odrasla na seoskim farmama na severu američke savezne države Indiane, ne pate od astme, dijabetesa, alergija, niti bilo kojeg oblika savremenih bolesti.

1369557-amish-kids

Deca Amiša su zdrava | Foto: foter.com

Istraživanje o zdravlju amiške dece

Švajcarski naučnik Mark Holbrejhm koji je istraživao zdravlje amiške dece kaže: “Zaključak je da je stopa savremenih oboljenja veoma, veoma niska kod amiške dece. Zaista, kao da postoji nešto što štiti amišku decu, a šta je to i dalje ostaje nejasno. ”

Istraživači su uspoređivali decu odraslu u relativno zdravim, ruralnim sredinama i došli su do zaključka da su Amiška deca zdravija od dece odrasle na evropskim farmama. Šta više, u posljednjih 20 godina zabeleženo je svega nekoliko amiške dece koja su bila alergična na nešto.

Inače, amiške porodice, od kojih mnoge vuku korene upravo iz Švajcarske, žive u prirodi, daleko od gradova, hrane se organski gajenom hranom, i veoma su religiozne.

Savremene bolesti gotovo nepoznate

Inače, još ranije je pisano o odličnom mentalnom zdravlju Amiša i činjenici da u ovoj zajednici jednostavno ne postoji autizam – što svakako nije samo puka slučajnost. Naime, konvencionalna medicina je često zbunjena time što Amiši nemaju iskustva s autizmom, ili bilo kojom drugom poteškoćom s učenjem koje predstavljaju pošast današnjeg tehnološkog društva.

Oni žive u društvu koje se, prema shvaćanjima prosečnih Amerikanaca, koji imaju problema s gojaznošću, dijabetesom, srčanim bolestima, autizmom, i koje je zahvatila moralna kataklizma, vodi staromodnim idealima. Amiška prehrana se sastoji od organske hrane, svežih, lokalno uzgojenih proizvoda, a što je veoma bitno, oni se uglavnom ne vakcinišu. Uprkos činjenici da farmaceutska industrija ulaže veliki novac u kampanju za vakcinaciju i upotrebu veštačkih lekova, bolesti srca, rak i dijabetes su gotovo nepoznati u amiškim selima.

Zdrava hrana, bez GMO-a i velika inteligencija

Hrana koju amiši jedu su organski proizvodi starih sorti uzgajani isključivo na organskom đubrivu i ove zajednice se nikada nisu susrele s GMO-hranom. U dosadašnjem istraživanju zdravlja Amiša registrovano je samo tri slučaja autizma kod njihove dece. Od tih troje, za dvoje je jasno dokazano da su bila vakcinisana.

Prvi slučaj je bilo kinesko dete koje je primilo brojne vakcine pre nego što je usvojeno od strane porodice Amiša. Drugi je bio redak slučaj u porodici Amiša koji su podlegli propagandi i medicinskom pritisku za vakcinisanje svoga deteta. Pojedini “naučnici” tvrde da Amiši očito imaju poseban super-gen koji ih čini imunim na brojne bolesti savremenog doba.

Takođe, još jedna karakteristika Amiša, a koja je malo poznata, jeste da su oni inteligentniji, s izuzetno naprednom veštinom pisanja koja je na fakultetskom nivou, iako mnogi od njih nikada nisu studirali.

Izvor:alo.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LAVIRINT DUŠE…

TAMOiOVDE-logoDa li ste emocionalno inteligentni?

Kako ćemo proći u životu, koliko ćemo biti uspešni u odnosu sa drugim ljudima, u poslu ili sa partnerima, zavisi i od toga koliko smo emocionalno inteligentni.

EQPoslednjih nekoliko godina, brojna istraživanja nam otkrivaju neverovatnu ulogu emocionalne inteligencije u uspehu pojedinca – posebnog aspekta inteligencije, od koje mnogo toga zavisi. Pokazalo se da emocionalna inteligencija (EQ) može biti važnija od kognitivne moći mozga koju obično merimo u IQ, odnosno, opštoj inteligenciji. U zajedničkom istraživanju univerziteta Harvard i Stanford (SAD), otkriveno je da je za uspeh u životu IQ zaslužan oko 15 posto, za razliku od EQ, čiji je udeo 85 odsto!

Biti pametan, prema novijim istraživanjima znači biti emocionalno inteligentan – objašnjava psiholog Danijel Goleman u svojoj knjizi „Emocinalna inteligencija”.

To je zapravo sposobnost da se prepoznaju sopstvena i osećanja drugih ljudi, kao i veština da se sa tim osećanjima nosimo – a to mogu biti kritične tačke koje određuju koliko smo uspešni u životu. Samo 36 posto testiranih osoba bilo je u stanju da prepozna svoje emocije u trenutku dok su ih doživljavali. Ova vrsta inteligencije podrazumeva uspešnu kontrolu posebno štetnih emocija. Uči nas kako da emocije rade za nas na pozitivan način. Ona znači i to da smo motivisani i optimistični i onda kad doživljavamo neuspehe na putu ostvarenja nekog cilja. Neizmerno je važno postići saglasnost sa sobom, drugim ljudima i društvom u kojem živimo. Kako nam to uspeva, upravo zavisi od emocionalne veštine.

Život može biti mnogo lakši ako smo svesni sebe, ako znamo da se kontrolišemo, motivišemo i imamo socijalne veštine i empatiju (znanje o tome šta drugi osećaju), ističe Goleman. S druge strane, osobe bez kontrole nad emotivnim životom imaju stalne unutrašnje borbe koje ih sprečavaju da se koncentrišu i razumno rasuđuju. Dešava se da ljudi sa visokim IQ ne umeju da se snađu u životu i ne postižu očekivane rezultate, niti su najzadovoljniji, jer im nedostaju veštine poput borbenosti, samokontrole, istrajnosti, samomotivacije, snalaženje u grupi – mogu biti izuzetno neprilagođeni, neobuzdani i socijalno neuspešni.

Studije pokazuju da nove generacije dece imaju sve viši koeficijent inteligencije, a da su manje emocionalno inteligentne. Najčešće posledice koje prate nizak nivo EQ su nepromišljene, impulsivne reakcije koje se javljaju kao nerazumevanje onoga što se oseća u datom trenutku. Ako je ne razvijemo, negativne emocije će zavladati našim životom i prerasti u mane ili slabosti koje sabotiraju naše blagostanje. Emocionalno nevešta osoba obično ne preuzima odgovornost za sopstvena osećanja, već krivicu prebacuje na druge („Ti si uzrok mojih nevolja”) , retko je u stanju da objasni zašto se oseća onako kako se oseća, sklona je držanju pridika, naređivanju i zapovedanju, što nakon nekog vremena može da rezultira sabotažom sopstvenih uspeha, provalama besa, niskim pragom tolerancije – reagovanju na loše vreme, na nervoznog šefa, na poglede prolaznika…

Zapleteni u mreži osećanja

Samo visoki IQ nije preduslov za osećanje sreće i ljubavi kojima svaki čovek teži u životu. Kako mudro upravljati svojim emocijama? Kako da naučimo da emocije rade za nas, tako da nam pomognu u ostvarenju duševnog blagostanja i uspeha? Partnerski, poslovni, prijateljski i rodbinski odnosi, protkani su emocijama i različitim osećanjima. Često umemo da se „zaglavimo” u mreži strahova, tuge, ljutnje, stida, mrzovolje, zavisti… Rezultat je slabljenje emocionalnog stanja, gubitka energije, radosti, kreativnosti, volje. Vrlo često bes i ljutnja pobeđuju razum i smirenost, iz čega proizilaze konflikti zbog kojih se kasnije kajemo. Zato nam je potrebna emocionalna inteligencija koja se definiše i rečenicom „Ja osećam” – i koja uključuje svest o svojim i tuđim osećanjima. Na taj način upoznajemo sebe i druge, i gradimo srećnije međuljudske odnose.
Emocionalna inteligencija uključuje sposobnosti, znanja i veštine kao što su: samosvest emocija – sposobnost da prepoznamo svoja osećanja, emocije i kontrolišemo um; razumevanje veze između emocija, misli ponašanja; društvena svest – o tome kako utičemo na druge, lično donošenje odluka; samokontrola u raznim situacijama (umesto da reagujemo šakom, koristimo reči); očuvanje pribranosti i u stresnim okolnostima; fokusiranje na dobro i pozitivno u sebi, u drugim ljudima i situacijama; saosećanje – empatija, socijalne veštine; obuuzdavanje impulsivnosti; samomotivacija; samoprihvatanje; postizanje i održavanje generalno dobrog raspoloženja.
Emocionalna inteligencija ima ogroman uticaj na sreću i zadovoljstvo ljudi. Pomaže u lakšem prevladavanju stresnih situacija, boljoj komunikaciji, smanjuje rizik od pojave anksioznosti, depresije, pa čak i od suicidnih misli. Ukoliko želimo da rastemo i razvijamo se, možemo raditi na njenom povećanju, bez obzira na godine. Ljudi pedesetih godina, u proseku, ostvaruju 25 posto bolje rezultate u testu emocionalne inteligencije od onih u dvadesetim. Oni koji učeći rade na povećanju svog EQ, mogu da budu 60-70 odsto uspešniji u svim sferama života. Mnoga istraživanja na ovu temu otkrila su i da su muškarci manje emocionalno inteligentni od žena: oni postižu niže rezultate na testovima: lošiji su u prepoznavanju osećanja drugih ljudi, sa manje uspešnosti imenuju svoja osećanja, u manjem su kontaktu sa emocijama i imaju razrađenije tehnike postiskivanja i izbegavanja.

Između razuma i emocija

 Često nam se dešava da jedno mislimo a drugo osećamo, da nam razum govori jedno a srce drugo, da donosimo odluke koje su suprotne glasu razuma, jer ne možemo protiv sopstvenih osećanja.
Pojam emocionalne inteligencije označava sposobnost ravnoteže između razuma i emocija. Potrebno je zajedno ih koristiti u svim sferama života, bez obzira da li se radi o poslu, porodici, prijateljstvu ili bilo kojem drugom delu svakodnevnice. Ona podrazumeva inteligentno regulisanje emotivnih stanja – biti gospodar, a ne sluga emocijama, kao i racionalno donošenje odluka pomoću emocija, sa ciljem da se život živi na najbolji mogući način. Da bi osoba u potpunosti mogla da funkcioniše, da bi bila zadovoljna i uspešna, mora da uči, a to uslovljava obe inteligencije, i IQ i EQ- uz pomoć razuma i osećanja postižemo najveće rezultate. To dvoje u „paru”, donosi čoveku uspešniji poslovni život, porast mentalnog i fizičkog zdravlja, kao i postizanje većeg kvaliteta u međuljudskim odnosima.

 Ko su ti ljudi?

 Zbog čega jedna osoba u životu napreduje, dok druga, sa istim intelektom, završava u „slepim ulicama”? Šta je to što uspešne ljude izdvaja? Izdvaja ih sposobnost prepoznavanja i upravljanja emocijama – i svojim i tuđim. Emocionalno inteligentne osobe prepoznajemo po tome što dobro komuniciraju sa okolinom, prijatni su u društvu, imaju puno prijatelja, uspešne veze, prihvaćeni su u svojoj radnoj okolini i uspešni u onome što rade. Ko poseduje visok emocionalni talenat spretan je u stvaranju međuljudskih odnosa i u mogućnosti je da u slučaju konflikta bolje reaguje i reši problem.
Smatra se da su ljudi sa visokim EQ, ne samo uspešniji u društvu, u poslu i braku, nego su mentalno i fizički zdraviji i otporniji na stres.

Oni znaju dobro da procene tuđe karaktere, drugima postavljaju puno pitanja, ne očajavaju ako pogreše, saosećaju i vole da pomažu. Lako se smeštaju u „tuđe cipele“, pokušavajući da razumeju drugu osobu, u cilju ostvarenja bolje komunikacije. Zbog toga su prihvaćeniji i voljeniji od drugih. Znaju kako da iskoriste svoje emocije da dobiju ono što žele od života i rade naporno da njihove emocije ne naprave štetu. Emocionalno inteligentna osoba ne da se lako zbuniti, retko se kaje ili žali za svojim postupcima i vrlo dobro se nosi sa stresom. Deca s visokom EQ postižu bolji uspeh u školi, kasnije lakše pronalaze posao, zadržavaju ga i postižu bolje uspehe u njemu. U poslovnom okruženju, visoka emocionalna inteligencija garantuje odlične poslovne rezultate. Uspešnost menadžera uslovljena je 25 odsto njegovom akademskom inteligencijom, a 75 odsto sopstvenom emocionalnom inteligencijom.

Izmerite svoju pamet srca

U mnogim životnim situacijama, možemo prepoznati emocionalnu (ne)pismenost, kako kod sebe, tako i kod drugih – u svim područjima, u porodici, u školi, na poslu, odnosu s prijateljima, u kontaktu sa nepoznatim osobama. Izmerite (proverite) svoju emocionalnu inteligenciju: ukoliko marite za druge, znate svoje prednosti i mane, emotivno ste nezavisni od drugih, pratite intuiciju i umete da kažete ne, samo su neke od stvari koje ukazuju na to da ste emotivno inteligentna osoba. Ako možete jasno da izrazite svoja osećanja u najjednostavnijoj rečenici „Osećam”, ali i znate da osetite dobre, loše, srećne ili neke druge emocije ljudi preko njihovih izraza lica, takođe je znak da ste emocionalno inteligentni.
Ako niste rođeni sa darom da uspešno komunicirate sa sobom i drugima, to svakako možete da naučite. Pοčnite da radite nа svojoj samosvesti, tο је najvažnija osobina emocionalne inteligencije. Prvo, postanite svesni svog unutrašnjeg dijaloga. Trudite se da stalno sebi pojašnjavate šta je to što osećate, analizirajte svoje postupke i radite na samokontroli – dа biste lakše donosili odluke, nosili se ѕ preprekama, pobedama і porazima.

Što češće se zapitajte „Kako se osećam?“ Nemojte preuveličavati, ali ni umanjivati svoje emocije. Naučite da predvidite svoje reakcije, da sledite intuiciju, pitajte druge ljude kako se osećaju, budite manje osetljivi. Vrlo je važno da uspete da kanališete negativne emocije – promenom stava ili razmišljanjem, tako da one ne pomute vaš um i rasuđivanje i utiču na neku vašu odluku, što je presudno za dobro emotivno zdravlje. Visoki EQ reguliše optimalan rad srca i ritam disanja, lučenje povoljnih hormona i sveukupno uravnoteženo funkcionisanje organizma.

Vesna Bantić

 Izvor:treceoko.novosti.rs/Broj 632

 

PAMETNICA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Žedna vrana moli za malo vode

1406677874_vranaVrane su nam još davno dokazale da se svrstavaju među najpametnije stvorove na svetu.

Danas ćete se još jednom uveriti u to.

Glavni akter ovog videa je jedna žedna vrana, koja je odlučila da turiste zamoli za malo vode, što joj je najzad i uspelo.

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Vrane razmišljaju kao sedmogodišnje dete

Reč nauke

1396016485Naučnici se već neko vreme zalažu za tezu da su vrane daleko inteligentnije nego što smo do sada verovali.

Naučni časopis Plos One nedavno je objavio rezultate studije sprovedene na vranama iz Melanezije. One su testirane na nekoliko načina, a među logičkim zadacima koje su im naučnici postavili našao se i test iz Ezopove basne o vrani i krčagu sa vodom.

Pred ptice su, naime, postavljene epruvete napunjene vodom do koje životinje nisu mogle da dopru, zbog oblika i duzine svog kljuna. Pošto nisu mogle da dohvate vodu, ptice su ubacivanjem predmeta u epruvetu podigle njen nivo.

Vrane su uspešno rešile veliki deo zadataka i zadivile naučnike svojim razmišljanjem i odabirom strategije.

Rezultati studije su neverovatni, jer potpuno menjaju naše mišljenje o ovim zivotinjama. Njihovo logičko razmišljanje blisko je onom kod sedmogodišnje dece – objašnjava Sara Gelbert sa Univerziteta Oklend.

_______________________________________________________________________________________________________

Autor: zivotinje.rs

_____________________________________________________________________________________________________

DOGAĐAJI KOJI ĆE PROMENITI SVE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

12 događaja koji će promeniti sveTopljenje polova
Last modified on 2010-06-07

Sama ideja o događajima koji će promeniti živote ljudi preuzeta je sa Scientific American, ali teme su obrađivane šire i nisu vezane samo za tekst iz ovog časopisa. Bez obzira, savetujem vam da posetite ovaj sajt jer je taj interaktivan članak sjajno urađen.
polar Pre oko 130.000 godina, ledeno doba se završilo i počeo je novi period koji je trajao nekoliko vekova. Za to vreme, temperatura je rasla, glečeri su se povlačili a ledeni pokrivač se topio. Nivo mora je porastao za 6 metara. Naučnici upozoravaju da se to može opet desiti – i to uskoro. Međutim, dok je prethodno topljenje bilo rezultat iskošenja Zemljine ose u odnosu na Sunce, sledeće će prouzrokovati ljudi.

Neki naučnici tvrde da će do 2100.godine Arktik biti bez leda a obale kontinenata biti potpuno izmenjene. Po nekim procenama 200 miliona ljudi živi na nadmorskoj visini manjoj od jednog metra, uključujući osam od deset najvećih svetskih gradova i sve megagradove u zemljama u razvoju, i svi oni će morati da se presele.
Potpuni efekti zagrevanja Antarktika su složeni i još uvek ne sasvim shvaćeni. Ti efekti se osećaju daleko van antarktičke regije i mogu imati dramatične globalne posledice. Samo zagrevanje može prouzrokovati dalje ubrzano zagrevanje, iliti „pozitivna povratna sprega“. Na primer, topljenje morskog leda smanjuje albedo (refleksivnost) i menja sposobnost okeana da apsorbuje ugljen-dioksid i toplotu. Potrebni su vekovi da se otopi celokupan ledeni pokrivač, ali ipak led nestaje brže nego što su naučnici očekivali pre par godina.

ice-31Evo nekih brojki:
Ako se hipotetički u svim svetskim morima i okeanima nivo vode podigne za 1 metar, posledice će biti višestruke:
Što se tiče poplavljenih područja Azija i Severna Amerika će najgore proći, jer će prvima biti poplavljeno oko 900.000 km2, a drugima oko 650.000 km2.
Najveće ekonomske gubitke će imati Azija (450 milijardi dolara) i Evropa (300 milijardi dolara)

floodstwoZa kraj, najgore posledice će, naravno, osećati obični ljudi koji žive u ugroženim područjima i tu je procena da će Azijati ubedljivo najgore proći, jer će od 145 miliona ugroženih ljudi oko 105 miliona biti iz Azije.

Čak ako se emisije gasova sa efektom staklene bašte smanje,biće teško izbeći topljenje polova zato što se ledeni pokrivač, jednom otopljen, teško ponovo formira. Kako će se ljudi prilagoditi vodenom svetu, nije poznato, ali ono što je poznato, bar kako tvrde naučnici, takav razvoj događaja nećemo izbeći.

12 događaja koji će promeniti sveSamosvest mašina
Last modified on 2010-06-20 16:35:57 GMT. 0 comments. Top.
Istraživači veštačke inteligencije nemaju dilema da će razvoj visoko inteligentnih računara i robota koji mogu da se repliciraju, uče i prilagođavaju različitim uslovima promeniti svet. Kada će se to tačno desiti, koliko daleko će otići i šta bi mi trebalo da uradimo tim povodom su pitanja koja su razlog za diskusiju.

asimoDanašnje inteligentne mašine su uglavnom napravljene da izvršavaju određene zadatke pod poznatim uslovima. Mašine sutrašnjice bi mogle da imaju mnogo više autonomije. “Sve što zadaci koje budemo zadavali mašinama budu složeniji, biće nam potrebnije da se brinu same o sebi.”, kaže Hod Lipson, mašinski i kompjuterski inženjer na Kornvel univerzitetu. “Što manje budemo mogli da predvidimo događaje biće nam potrebnije mašine koje će znati da se adaptiraju i same donose odluke. To je put ka samosvesti.”
Zasad su ljudi jedina bića koja imaju dovoljno visok nivo inteligencije koji nam omogućava da se konstantno poboljšavamo. Onog trenutka kad mašine budu shvatile svoje postojanje i svoju konstrukciju, moći će da dizajniraju poboljšanja za sebe. To znači: samosvest vodi do samoreplikacije koja vodi ka boljim mašinama koje neće napraviti ljudi. “Lično, ovaj scenario me najviše plaši kad je u pitanju sudbina čovečanstva.”, kaže Vil Rajt, tvorac Sims igara. “To se može desiti za našeg života. A kad jednom budemo delili planetu sa nekom vrstom superinteligencije, teško da ćemo imati šanse.”
Međutim, nisu svi tako pesimistični. Ipak mašine prate logiku programiranja, pa ako su programi odrađeni dobro mašina neće dobiti neke supermoći. Selmer Bringsjord, logičar i filozof, kaže da možemo da kontrolišemo budućnost odgovornim korišćenjem veštačke inteligencije.

Deep-BlueHronologija samosvesti mašina:
1997. – Deep Blue – IBM-ov superkompjuter koji je pobedio svetskog šahovskog šampiona Garija Kasparova u šest mečeva.

2003. – Hibrot – prvi robot koga su kontrolisali neuroni. Naučnik sa Džordžija Tek univerziteta je upotrebio električne signale od neurona pacova za upravljanje mašinom. Robot je osećao prepreke u svom okruženju i učio da ih obilazi.
2005. – Stenli – Automobil-robot koji je samostalno vozio nepoznatim pustinjskim putem dugačkim 212 km. Stenli je završio put sa prosečnom brzinom od 30km/h.

Stanley_Image132005. – ASIMO – Honda je napravila ASIMA – robota koji je umeo da reaguje na okruženje (na objekte i ljude koje je sretao). Softver za prepoznavanje lica je omogućavao da ASIMO pozdravlja ljude imenom pri ponovnim susretima.
2009. – ADAM – robot – asistent u laboratoriji, sasvim je nezavisno otkrio nove naučne informacije kada je otkrio deo genoma kvasca koji kontroliše proizvodnju lizina.
2010. – Oportjuniti – Sedam godina staro vozilo koje se nalazi na Marsu i za NASA-u prikuplja podatke dobilo je softver koji mu omogućuje da identifikuje i izvodi naučna istraživanja bez čovekovog uplitanja.

enduranceplus_opportunity2010. – Vočkiper (The Watchkeeper) je bespilotna letelica koja može da uzleti, izabere put, leti i sleti potpuno sama. Pored toga, može da otkriva eksplozivne naprave koje se nalaze u zemlji.
Za kraj, ako želite da se podsetite šta sve može da se desi pogledajte filmove: AI, Matrix, Wall-e, Terminatora i naravno Blejd Ranera. Toplo preporučujem i seriju Battlestar Galactica.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sve Dodatne dimenzije
Last modified on 2010-08-18
Zar ne bi bilo sjajno da možemo da dotaknemo svoju ruku iz četvrte dimenzije? Mogli bismo da se oslobodimo okova obične geometrije. Beznadežno upetljani produžni kablovi bi se otpetljavali sa lakoćom. Leva rukavica bi se brzo prebacila u desnu ako je potrebno. Zubari bi mogli da popravljaju zube bez bušenja ili čak bez otvaranja pacijentovih usta.

Dimension_by_SandmandMa koliko delovalo kao fantastika, dodatne dimenzija prostora bi mogle da postoje. Od relativne slabosti gravitacije do jakih afiniteta između udaljenih čestica i sila, razne misterije sveta oko nas pružaju nam utisak da je poznati univerzum ništa drugo do senka višedimenzionalne stvarnosti. Ako je tako, veliki hadronski sudarač (LHC) u blizini Ženeve bi mogao da sudarima čestica ispusti dovoljno energije da raskine lance koje ih čuvaju u tri dimenzije i pusti nas u svet zapanjujuće stvarnosti. Pored LHC-a, naučnici nalaze male naznake dodatnih dimenzija u merenjima snage gravitacije i u posmatranjima orbita crnih rupa.

 cubeTakvo otkriće ne samo da bi promenilo fiziku već i njene discipline. Dodatne dimenzije bi mogle da objasne misterije kao što su ubrzanje svemira i možda bi bile uvod u ponovno razmatranje dimenzionalnosti što bi doprinelo shvatanju da prostor i vreme proizlaze iz fizičkih principa koji se odigravaju u besprostornom, bezvremenskom području. Jednostavno, zar ne?

Bez obzira na čari dodatnih dimenzija, mi sami nikad nećemo moći da ih posetimo. I ako budu otvorene za čestice koje sačinjavaju naše telo, dodatna sloboda kretanja bi rasturila složene strukture, uključujući i život. Dakle, frustracije oko zapetljanih kablova i bolova od popravke zuba su neizbežni detalji ako želimo da živimo ovde i sada.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveKloniranje ljudi
Last modified on 2010-09-28
Dolly the sheep, whose creator has now abandoned cloning.Još od rođenja ovce Doli 1996. godine, kloniranje ljudi deluje neizbežno. Uprkos nekim tvrdnjama da je to već urađeno – uključujući i onu koju je objavila kompanija iza koje stoji NLO kult – ljudski klonovi ne postoje osim onih prirodno rođenih kao identični blizanci. Pored uspeha sa drugim sisarima, ispostavilo se da je proces mnogo komplikovaniji za ljude – što će neke ljude možda utešiti a neke razočarati.

Naučnici stvaraju klon tako što zamene jezgro jajne ćelije sa jezgrom od druge osobe. Uspeli su da kloniraju ljudske embrione, ali nijedan do sada nije preživeo ranu fazu u kojoj su samo grupa ćelija koja se zove morula.

in-vitroČak i sa ponavljanjem, oko 25 odsto kloniranih životinja ima očiglednih problema, manji propusti u gajenju i održavanju embriona mogu dovesti do grešaka u razvoju. Pokušaj kloniranja čoveka bi bio veoma rizičan, poput slanja bebe u svemir raketom koja ima 50-50 šanse da eksplodira.

Čak i da se otklone ti rizici, ostaje moralna dilema. Na primer, da li bi ljude mogli klonirati bez njihovog znanja? S druge strane, klon bi mogao da ima bolji život, zato što bi mogao da uči od originala. Kada bi čovek shvatio u 25.godini da ima odličan sluh ali nikad nije išao na časove sviranja, mogao bi svom blizancu da kaže da počne sa 5 godina.
Kloniranje bi moglo da se radi i sa izumrlim vrstama. Međutim, to stvari čini još težim, jer faktori poput veličine materice ili vremena trudnoće mogu lako da budu pogrešni. Jedini klon izumrle životinje dosad – bukardo, uginuo je odmah nakon rođenja zbog problema sa plućima.

cloning2U Americi nisu sve države zabranile kloniranje ljudi. Ujedinjene nacije su usvojile neobavezujuću zabranu. Ako se kloniranje ljudi desi, biće to u delu sveta koji se blagonaklonije odnosi prema tome – i verovatno će to uraditi neki bogati ekscentrik. Da li ćemo se preplašiti ili ćemo prihvatiti kloniranje kao što smo prihvatili i vantelesnu oplodnju? Sigurno je da će nas otvaranje novih pravaca u stvaranju života naterati da razmislimo o odgovornostima posedovanja tako moćnog znanja.

12 događaja koji će promeniti sveVanzemaljska inteligencija
Last modified on 2010-10-25
Aprila 1960.godine u Nacionalnoj astronomskoj opservatoriji u Grin benku u Americi, mladi Frenk Drejk je usmerio veliki radio teleskop na dve obližnje zvezde da bi potražio signale koji dolaze od nekih civilizacija koje možda tamo postoje. Pretraga nije urodila plodom, ali Drejkov Projekat Ozma je otpočeo pretragu za vanzemaljskom inteligencijom SETI (Search for extraterrestrial intelligence) koja još uvek traje.

SETIDanas, postoji Niz teleskopa Alen (ATA) za koji je planirano da se sastoji od 350 teleskopa, ali pošto novca nema dovoljno stalo se na 42, a astronomi i dalje nisu prikupili dovoljno podataka da bi objavili postojanje inteligentnog života u svemiru.

„Iako to radimo već 50 godina, nismo proveli veći deo tog vremena na teleskopima“, kaže Džil Tarner, direktorka SETI instituta. „Ono što možemo da kažemo je da svaki sunčev sistem u galaksiji nije naseljen tehnološki dovoljno naprednom civilizacijom koja bi poslala radio signale“. Međutim, ima još mnogo galaksija da se istraži. Jedna od najvećih kampanja do sad, Projekat Feniks, ispitivao je okolne zvezde sa širokim opsegom frekvencija uz pomoć najvećih svetskih radio teleskopa. Za devet godina Feniks je prešao preko 800 zvezda, što je manje od milionitog dela jednog procenta Mlečnog puta.

aliensČak i za zvezde koje su bile skenirane postoje brojni parametri za primanje signala. Kao i za zemaljske radio stanice, to su frekvencija, vreme (non-stop ili sa prekidom noću), vrsta modulacije (AM ili FM), i tako dalje. Dovoljno da jedan nije uzet u obzir i mogućnost da su naučnici promašili signal postaje veća.
Ali šta i ako neko taj signal pokupi? SETI zajednica ima definisan protokol za takve situacije, npr. obavestiti svetske opservatorije da bi ga verifikovali, ali to isto se ne može reći za svetske vlade. Neki okvir na nivou Ujedinjenih Nacija koji reguliše naše reakcije na signal ne postoji – što znači da ako čujemo da nam neko nešto poručuje iz potencijalno neprijateljskog komšiluka ne znamo da li smemo da odgovorimo.

To ne bi bilo novo iskustvo za, sada osamdesetogodišnjeg, Frenka Drejka koji je kao student bio u ubeđenju da je ostvario kontakt. „Osećate vrlo specifičnu emociju ako mislite da se to desilo, jer shvatite da više ništa neće biti isto“, kaže on.

12 događaja koji će promeniti sveNuklearni konflikt
Last modified on 2010-12-24
nuclear_bombKraj hladnog rata i postojeći napori SAD, Rusije i drugih zemalja koji se tiču kontrole naoružanja veoma su smanjili rizik od globalnog nuklearnog uništenja. Međutim, neposlušne države i nastavljene tenzije čine lokalni okršaj nuklearnim bombama realnim.
Detonacija jedne bombe može prouzrokovati užasne smrti na nekoliko načina. Bomba bačena na Hirošimu stvorila je vetrove sa užasavajućom brzinom koji su rušili betonske zgrade u okolini pada. Vrelina od eksplozije je spržila sve živo u okolini od jednog kilometra. Ljudi koji su živeli na velikoj udaljenosti od Hirošime su podlegli trovanju radijacijom.

Globalnih efekata bi bilo tek ako se bace više desetina takvih bombi, što može da se desi u sukobu između dve Koreje ili Pakistana i Indije. Pakistan ima između 70 i 90 nuklearnih glava a Indija između 60 i 80, dok je ubedljivo najjača nuklearna sila i dalje Rusija sa oko 13.000 nuklearnih bombi (samo 4.850 je operativno a šta se dešava sa ostatkom – svet nije siguran). Ako bi se desio rat između Pakistana i Indije, procene su da bi se iskoristilo oko 100 bombi veličine one bačene na Hirošimu. Pored, prema simulaciji, 20 miliona poginulih, mnogi van sukoba bi takođe umrli. Eksplozije bi podigle oko 5 miliona tona čađi u atmosferu. Čestice bi okružile planetu za manje od nedelju dana; za dva meseca planeta bi umesto neba imala prekrivač od čađi zbog koga biljke ne bi mogle da se razvijaju i lanac ishrane bi bio prekinut sledećih 10 godina. Glad koja bi zbog toga nastala ubila bi milijardu ljudi koji trenutno žive na minimalnim zalihama hrane.
Ishod je loš. Međutim, postoji jedna svetla tačka u svemu ovome: nada da je čovečanstvo dovoljno zrelo i odgovorno da predvidi taj ishod i samim tim ne dozvoli da se nuklearni konflikt desi.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveFuziona energija
Last modified on 2011-05-04
1991_fusionPrema staroj pošalici, fuzioni reaktor će uvek biti 20 godina daleko. Danas ta izjava zvuči optimistično. Najveći projekat na svetu koji se bavi istraživanjem fuzije, ITER reaktor u Južnoj Francuskoj, neće početi sa fuzionim eksperimentima pre 2026. godine. Inženjeri će vršiti testove još bar deset godina pre nego što pređu na sledeću fazu – dizajn eksperimentalnog prototipa koji će moći da izvlači korisnu energiju. Još jedna generacija će proći pre nego što naučnici budu mogli da prave reaktore koji će moći tu energiju da šalju u mrežu.

A u međuvremenu, svet je gladan energije. Apetiti toliko rastu, da je definitivno potreban nov pristup. Teoretski, fuzione elektrane bi bile odgovor na nezajažljive energetske potrebe čovečanstva. Gorivo bi im bio teški vodonik koji se nalazi u običnoj morskoj vodi i ne bi se proizvodile štetne emisije gasova – ne bi bilo čađi, nuklearnog otpada ili gasova sa efektom staklene bašte. Takve elektrane bi koristile sile koje postoje unutar Sunca.
U praksi, fuzija verovatno neće promeniti svet na način koji su zamišljali fizičari. Tehnologija potrebna da pokrene i kontroliše fuziju je nedostižna. Dalje, prvi reaktori će najverovatnije biti preskupi za raspostranjeno korišćenje u 21.veku. Postoji mišljenje da je najbrži put ka korišćenju nuklearne energije – hibridni pristup. Upotreba fuzionih reaktora za pokretanje fisionih reakcija u nuklearnom otpadu. Tehnologiju za takav pristup je moguće napraviti do 2020. a povezati na mrežu do 2030.godine.
Drugim rečima, fuzioni reaktor je 20 godina daleko.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveStvaranje života
Last modified on 2011-12-07
genome2Naučnici koji se bave kreiranjem života u laboratoriji su još uvek prilično daleko od razumevanja osnovnih procesa koji bi omogućili inertnim jedinjenjima da se pretvore u živu ćeliju koja bi se sama razmnožavala. Današnja sintetička biologija se više bavi menjanjem postojećih organizama. Međutim, ne menjaju se pojedini geni već čitave grupe gena, a ta promena može da natera organizme da proizvedu hemikalije, goriva, pa čak i lekove.

Sintetička biologija, u stvari, prenosi principe inženjeringa u biologiju. Zamislite da možete da programirate bambus da poraste u stolicu umesto da je pravite u fabrici, ili male prirodne solarne panele (poznatije kao lišće) da prave struju za kuće. Ili zamislite biološke sisteme koji su tako promenjeni da mogu da uklanjaju zagađenje ili da učestvuju u zaustavljanju klimatske promene. Reprogramirane bakterije bi možda bile sposobne da, kad uđu u naša tela, leče bolesna područja i da se ponašaju kao armija lekara u našim organizmima. Profesor genetike na Harvardu, Džordž Čurč, tvrdi da u principu sve što se proizvodi može i da se proizvede uz pomoć biologije. To se već dešava, samo na nižem nivou: enzimi koji nastaju od mikroba na visokim temperaturama i služe u deterdžentu za pranje veša su promenjeni tako da mogu da rade i na niskim temperaturama i na taj način štede energiju.

CMS200811614534892341Ova velika obećanja sa sobom nose i velike rizike, jer se svi plaše da će modifikovani organizmi (slučajno ili namerno) izaći iz okvira laboratorije i završiti ko zna gde. Većina takvih kreacija danas ne može preživeti van laboratorijskih uslova. Ali, budućnost sa sobom nosi i sofisticiranije organizme, tako da će i njihovo čuvanje morati da bude složenije. Naučnici razmišljaju i o sekvenci samouništenja u novom genetskom kodu.

Iako je priča pobegla u smeru genetskog inženjeringa, vraćamo je na put stvaranja života. Naučnici su uspeli da stvore bakterijski genom od nule, veštačke organele (tzv. sintozome), tako da veštačka kreacija života izgleda blizu. Što, naravno, ne znači da ćemo ikada razumeti kako je život stvarno nastao, ali može doprineti novoj nadmenosti čoveka koji već sada sebe stavlja na par stepenica od boga. Možda se rizik ipak isplati ako naučimo da proizvodimo materijale i energiju na održiv način. Možda ćemo stvoriti nov odnos sa životom na planeti koji je potpuno drugačiji od našeg današnjeg. Možda…
Scientific American

12 događaja koji će promeniti svePacifički zemljotres
Last modified on 2012-06-07
4020_ASSVeć dugo naučnici iščekuju a javnost strepi od velikog zemljotresa koji će pogoditi američku zapadnu obalu. Američka geološka opservatorija procenjuje da do 2038.godine postoji 98% verovatnoće da Kaliforniju pogodi zemljotres jačine bar 6,7 stepeni. Ali bi vrlo lako mogao biti mnogo jači.
San Andreas rased je dugačak oko 1300 kilometara i formira granicu između severnoameričkog i pacifičkog platoa. Posmatranjem geoloških znakova, naučnici smatraju da se rased pomera jednom u 150 godina, a poslednje veliko pomeranje je bilo pre 300 godina.

Zemljotres jačine 7,8 stepeni bi potresao 10 miliona stanovnika južne Kalifornije a pomeranje ploča bi izazvalo pucanje puteva, cevi, uništenje pruga i komunikacionih kablova. Takav potres bi napravio 200 milijardi dolara štete, a razrušena infrastruktura bi zaustavila poslove i donela dalje velike troškove.

Kada (a izgleda je pitanje kada a ne ako) veliki zemljotres pogodi SAD, može se pokazati da i nije toliko razarajući po kvalitetno sagrađene zgrade u bogatim američkim gradovima. Veća razaranja donose umereni zemljotresi u siromašnim oblastima sveta koji začas mogu da unište jeftino građene kućice i neplanski stvarana naselja.
Izvor:ekologija.rs/feljtoni/

_____________________________________________________________________________________________________

IDIOKRATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

 Brojgel-600x466On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije.

Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu? Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi. Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

idiocracy-520b6b30585ba-600x337DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

 Tekst: Slobodan Bubnjević/elementarium.cpn.rs/  

________________________________________________________________________________________

SREĆA JE LJUBAV. VELIKA TAČKA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Rezultati najdužeg istraživanja u istoriji: Kako čovek `procveta` i gde je sreća?

istrazivanje-75-harvard-glaOve godine okončano je najduže istraživanje ljudskog razvoja u istoriji. Započeo ga je Univerzitet Harvard 1938. sa ciljem da 268 studenata (muškaraca) prati dalje kroz život ne bi li se došlo do zaključaka koji su to glavni razlozi zbog kojih čovek uspe u životu, ’procveta’ i napravi ’nešto’.

U ovakvom longitudinalnom istraživanju (prate se ispitanici u dužem vremenskom periodu) veoma iscrpnom i dugotrajnom, naučnici su ispitanike posmatrali psihološki, antropološki, fizički. Rangirani su po koeficijentu inteligencije, religijskoj pripadnosti, političkoj, pa sve do navika u konzumiranju alkohola, vrste porodičnih odnosa i dužine penisa.

Zaključci do kojih je došao tim u istraživanju dugom čak 75 godina svedeni su u knjigu Triumphs of Experience koju je potpisao George Vaillant, inače vođa projekta poslednjih 30 godina.

Kakvi su dobijeni rezultati i šta savremenog čoveka mogu naučiti?

Muškarci koji su živeli lepu starost nisu obavezno imali ’dobar’ život u mlađim danima i obrnuto – uspešan i kvalitetan život srednjeg doba ne znači isti takav život u dobu za penziju.

Dokazano je da je moguće da zrelo doba ispravi posledice lošeg detinjstva, mada je srećno detinjstvo veći garant za život pun snage i elana.

Brak u godinama posle 60 donosi veće zadovoljstvo, a na starenje u kasnom životnom dobu više utiču navike stečene do 50, nego geneteski materijal.

Lepa i mirna starost značajno više zavisi od nas samih nego od gena.

Sklonost alkoholu ima najdestruktivniju moć  – najčešći je razlog razvoda, ljubomore i prerane smrti. Česti pratioci su i neuroze i depresije. Iako je, recimo, u pitanju natprosečno inteligentan muškarac, njegov IQ ga neće sprečiti u piću.

Nije zabeležena bitna razlika u zaradi prosečno i natprosečno inteligentnih muškaraca. Inteligencija nije obavezan preduslov za bogatstvo.

Interesantno je da liberali imaju redovniji seks. Konzervativci se seksualno ’zaključavaju’ oko 65 godine života, dok liberali uživaju u seksu i u 80-tim. Konsultovani su urolozi – nikome nije jasno zašto je to tako.

Autor kaže da je možda najdragoceniji zaključak istraživanja da ’toplina’ emotivne veze, bliskost, prisnost sa partnerom izuzetno utiče na sreću i zdravlje u zrelom i kasnijem dobu.  Muškarci koji su svoje veze opisali kao izuzetno ’tople’ godišnje su u 50-tim godinama više zarađivali 141 hiljadu dolara od muškaraca koji nisu bili toliko zadovoljni svojim emotivnim vezama.

Veliko istraživanje je pokazalo i da je kvalitet odnosa muškaraca sa majkom od velike važnosti za uspeh, zaradu i produktivnost u zrelom dobu. Brižna majka i privržen odnos u detinjstvu muškarcu kasnije garantuju u proseku 87 hiljada dolara veću godišnju zaradu, veću efektivnost u poslu i manje šanse da oboli od demencije u starosti.

Sa druge strane, muškarci koji su u detinjstvu imali prisan odnos sa ocem kasnije su retko anksiozni, više znaju da uživaju na odmorima i zadovoljniji su životom u starosti.

Vallant je ovaj ogroman rad i trud stručnjaka Harvarda u trajanju od 75 godina i sa troškom od 25 miliona dolara sveo na samo nekoliko reči:

Sreća je ljubav. Velika tačka!

Izvor:bizlife.rs

___________________________________________________________________________________________

DA PREĐEMO ODMAH NA STVAR……

TAMOiOVDE____________________________________

Vrana – inteligentna graktalica

Vrana ne spada u klasične kućne ljubimce, ali može se videti sve češće u urbanim naseljima.

b42628f79a294675b36162209f86e045_L Često se vezuje za horor filmove, i ne može baš da se pohvali svojim cvrkutanjem i izgledom. Ali, naučna istraživanja pokazuju da su vrane veoma inteligentne ptice.

Vrane pokazuju izuzetnu inteligenciju i sposobnost učenja i prilagođavanja. Na primer, sposobne su da koriste tri vrste „oruđa“ da bi stigle do hrane ili ostvarile neki drugi cilj.

Svakom problemu one prilaze posebno i pokušavaju da saznaju kako najbolje da ga reše.

  Istaživanjima je dokazano da vrane ne samo da koriste „alate“ koje izrađuju od grančica u prirodi, već i prilagođavaju predmete koje nikada ne nalaze u prirodi. Jedno istraživanje je pokazalo da je vrana dovoljno inteligentna da kljunom savije komad žice između dva čvrsta predmeta, da bi dobila udicu za hvatanje crva zatvorenih u duguljastoj plastičnoj posudi.

  U jednom naučnom eksperimentu vrane su pokazale veliku kombinatoriku i sposobnost za korišćenje „oruđa“. Jedna vrana je dobila već savijenu žicu, a druga ravnu. Njihov cilj je bio da izvuku korpicu iz uske cevi. Prva vrana je bez problema izvukla korpicu uz pomoć svoje savijene žice. Druga vrana je savila žicu i zatim izvukla korpicu. Nijedna od dve vrane nikada nije imala žicu u kljunu.

vrana 3 Vrane su se prilagodile urbanim uslovima. U Japanu su bacale orahe na ulice da bi ih automobili pregazili i polomili im ljuske, a kasnije su jele te smrskane orahe.

Naučnike je iznenadilo to što su vrane izabrale upravo deo ulice na kojem se nalazi pešački prelaz. One bi strpljivo čekale da neko od pešaka pritisne dugme za zeleno svetlo i zatim bi bez opasnosti od automobila sakupile svoj plen, koji je prethodno automobil smrskao.

 Vrane mogu da zapamte i dane i vreme kada đubretari odnose smeće, kao i maršutu kojom voze. S obzirom da nisu dovoljno snažne da same otvore kantu za smeće, lete za kamionom nadajući se da će pri utovaru smeća nešto ostati ili da će nešto ispasti tokom vožnje.

 vrana 2Naučnici iz Sijetla su svojim eksperimentom dokazali da vrane mogu da zapamte izgled ljudskog lica. Oni su uhvatili sedam vrana i svaku označili i pustili, a za to vreme su nosili maske. Pet godina kasnije pokazalo se da su vrane reagovale svaki put kada bi ugledale naučnike sa maskom. One ne samo da su graktale na njih, već su ih i napale. Osim obeleženih vrana na naučnike sa maskama isto su reagovale i ostale vrane.

Naučnici smatraju da vrane prepoznaju ljude na isti način na koji se međusobno prepoznaju, ali mogu i detaljno da prenesu drugim vranama informacije što im pomaže da se međusobno upozoravaju. Naučnici zato veruju da vrane međusobno komuniciraju svojim „posebnim jezikom“ i prenose utiske, upozorenja, informacije. Zato čak, i vrane koje se još nisu rodile u vreme kada se eksperiment nad njihovim roditeljima dogodio znaju kako izgledaju maske koje su naučnici tada nosili.

vrana 4Vrane, kao i druge životinje čuvaju svoje zalihe hrane. Ako primete da ih prilikom sakrivanja hrane gleda neka druga vrana, umesto na tajno skrovište vrana plen krije u perje, a zatim odleti na neko drugo mesto i sakrije hranu.

Vrane prenose znanja na sledeće generacije. Zanimljiv je slučaj grada Chathama u Ontariju čiji su stanovnici organizovali masovan odstrel vrana, jer su im one uništavale useve pri svakoj godišnjoj seobi. Prvog dana posle te odluke lovci su ustrelili jednu vranu, a ostale vrane su nastavile svoje putovanje.

vrana 5Danas, generacijama posle ni jedna vrana nije preletela preko tog područja i u potpunosti su promenile svoju maršutu za seobu. Vrane ponekad promene celu maršutu svog putovanja da bi izbegle opasna mesta, a svaka vrana u jatu zna tačno mesto gde je jedna od njih nastradala.

Vrane uspešno razlikuju poznate od nepoznatih glasova ljudi, kao i pozive prijateljskih ptica od ostalih vrsta, pokazala su novija istraživanja. Ove sposobnosti omogućavaju vranama da opstaju u urbanom okruženju.

artnit.net

__________________________________________________________________________________

VRANE NEMAJU PTIČJI MOZAK

images-2013-72968047600_542379945Neurobiolozi istražuju neuronsku osnovu inteligencije vrana

Naučnici su dugo sumnjali da su ptice iz porodice Corvidae, koja uključuje gavrane, vrane i svrake, veoma inteligentne.

Neurobiolozi Lena Vejt i profesor Andreas Nider iz Tubingena demonstrirali su kako mozak vrana proizvodi inteligentno ponašanje kada ptice moraju da donose strateške odluke. 

Vrane nemaju ptičiji mozak. Bihevioralni biolozi ih čak nazivaju „pernati primati“, jer ptice prave i koriste alat, mogu da zapamte veliki broj mesta za ishranu, kao i da planiraju svoje društveno ponašanje u skladu sa onim što ostali članovi njihove grupe rade.

Ovaj visok nivo inteligencije može izgledati iznenađujuće zato što su ptičiji mozgovi izgrađeni na fundamentalno drugačiji način od mozga sisara, uključujući i primata, koji se obično koriste prilikom ovakvih istraživanja.

Istraživači iz Tubingena su prvi koji istražuju moždanu fiziologiju inteligentnog ponašanja vrana. Istrenirali su vrane, tako da izvršavaju testove memorije na računarima. Vranama je prikazivana slika koju su morale da zapamte. Ubrzo zatim, imale su zadatak da izaberu jednu od dve slike na ekranu, dodirujući njegovu površinu svojim kljunovima. Jedna od slika bila je identična sa prikazanom slikom, dok je druga bila nešto drugačija. Ponekad je pravilo igre bilo da vrane izaberu istu sliku, a ponekad da izaberu drugačiju. Vrane su bile u mogućnosti da obave oba zadatka i da biraju odgovarajuću sliku svaki put.

To pokazuje visok nivo koncentracije i mentalne fleksibilnosti koju samo nekoliko životinja poseduje, što predstavlja napor čak i za ljude.

Vrane su bile u stanju da brzo izvedu zadate zadatke čak i kada im je predstavljen novi set slika. Istraživači su posmatrali moždanske aktivnosti u moždanom regionu (nipodallium caudolaterale) sa najvišim kognitivnim nivoom među pticama. Jedna grupa neuronskih ćelija reagovala je posebno kada su vrane morale da izaberu istu sliku, dok je druga grupa ćelija uvek reagovala kada su morali da operišu sa „drugačijim slikama“.

Posmatrajući ove aktivnosti, naučnici su bili u mogućnosti da predvide koja pravila će vrane poštovati čak i pre nego što naprave izbor.

„Mnoge funkcije se odvijaju drugačije u pticama zbog toga što nas duga evolutivna istorija odvaja od ovih direktnih potomaka dinosaurusa,“ rekla je Lena Vejt i dodala: „To znači da ptičiji mozak može da nam pruži alternativni odgovor na pitanje kako se inteligentno ponašanje proizvodi sa drugačijom anatomijom.“

Vrane i primati imaju drugačije mozgove, ali ćelije koje regulišu procese donošenja odluka su veoma slične. One predstavljaju princip koji nastao procesom evolucije. „Baš kao što možemo da izvučemo validne zaključke o aerodinamici, poređenjem veoma različito sagrađenih krila kod ptica i kod slepih miševa, tako isto možemo da dođemo do zaključka o tome kako mozak radi istražujući funkcionalne sličnosti i različitosti u relevantnim oblastima mozga kod ptica i kod sisara.“ kaže profesor Andreas Nider.

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

To, da su vrane posebne posvedočuje nam  i stari dobri Ogden Neš.

Da pređemo odmah na stvar.*

VRANA I  ORAO

imagescrow-and-eagleJednog je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

Ogden Neš

tamoiovde.wordpress.com/2012/02/10/polovni-orao/

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S